Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ништа'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У сећање на Петра Мамонова Јеромонах Козма (Афанасјев) Данас је Петру Мамонову 40 дана. Свог друга се сећа сабрат Донског манастира у Москви, јеромонах Козма (Афанасјев) за којег је сам Петар Николајевич једном рекао да од Бога има послушање да духовно руководи музичарима и зависницима. Како то изгледа? Још тада је било јасно да се овај човек мора окренути Христу Петар Мамонов у улози оца Анатолија. Сцена из филма „Острво“ С Петром сам се упознао крајем 1980-их година на снимању филма „Такси-блуз“. Био је то дебитантски филм режисера Павла Лунгина. И ја сам тада у њему сниман у масовној сцени. Али то је било овлашно познанство. Ускоро сам 1990. године отишао у манастир. Молио сам се за Петра. Запамтио сам га као човека који тражи истину. Поред свег његовог младалачког панк наступа он је увек био врло дубок човек. Жудно је читао Достојевског, Толстоја и Гогоља. Тражио је Истину, био је гладан Истине. Још тада је било јасно да се овај човек мора окренути Христу. Имао је друга Жењу Казанцева који је касније умро. Био је познати гитариста. Петар га је сматрао најбољим басистом у земљи. Жења је први из њиховог друштва почео да води црквени живот. И касније су сатима, понекад и по читаве ноћи седели у кухињи и разговарали. Петар је стекао праву веру, црквеност. Постао је врло ревностан хришћанин. Давао је много прилога за храмове. Десетину је сигурно давао.
  2. вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије Вековима се људски род суочава са пандемијама и разним болестима и Црква је кроз своју историју ове догађаје смирено прихватала као допуштење Божије које треба да нас врати више Богу, ближњима и покајању. Бројни су примери када су управо болести и страдања у ратовима подстицали људе да боље разумеју како је овај земаљски живот пролазан и како живот на земљи треба да искористимо за оно што је за све нас најважније, а то је да првенствено тражимо Царство Божије. Са таквим односом према животу, овакве пошасти и страдања не колебају Цркву, већ је чине још снажнијом и духовно јачом- беседиo je за „Јединство” Његово Преосвештенство епископ рашко -призренски и косовско -метохијски Теодосије о пошасти пандемије коронавирусом и наставио: -Страдања нас буде из тренутне учмалости и неосетљивости и треба у нама да пробуде више осећаја за оне који пате, више одговорности једних за друге и више међусобног праштања. Живот у благостању сличан је сањарењу, и неки људи тако читав живот могу да духовно преспавају, а да заправо не осете праве вредности које једино долазе од Бога. Зато, као и све друго што долази по допуштењу Божијем, и ову пандемију примамо са благодарношћу, чврстом вером да ништа не бива без Божије воље и допуштења, и да у овом времену треба да покажемо више бриге једних за друге, уместо да само мислимо о себи. Да ли је ово време из пророчких текстова Старог и Новог Завета који скривају и откривају тајну Божјег Промисла, драму историје и смисао постојања човека и света ? Можемо на разне начине да покушамо да разумемо тајну Божијег деловања у историји, али никада не смемо да заборавимо да је промисао Божији неизмерно изнад наше логике. Човек стално покушава да умом разуме Бога, а заправо он од нас тражи веру и срце отворено за Његову љубав и благодат, коју нам неизмерно свакодневно даје, а да је ми често нисмо ни свесни. Многи су управо у тешким околностима духовно прогледали и неки, од духовно најзначајнијих периода у историји Цркве и људског рода, наступили су управо након великих трагедија. Морамо се умом смирити пред Богом и тајном постојања и тек онда се у том смирењу нама отвара сасвим нова перспектива у којој је све смислено и чудесно добро, али не на начин како ми људи обично то очекујемо. У којој мери човек данашњице ремети природни след и изазива природу? Тајна човековог пада о којој се тек донекле говори у књизи Постања, заправо је губитак органске заједнице и јединства живота човека и Бога, а самим тим и човека и остале творевине. Бог није казнио човека изагнавши га из раја, већ је човек изгубио своју чедност и детињу безазленост у покушају да се претвори у једно сасвим самостално биће,независно од Бога. Жеља човека да постане бесмртан сам по себи, нестрадалан, да своје биолошко постојање овековечи без Бога, неизбежно је довела до губитка свести о томе да је наше истинско постојање једино у Богу по чијем смо лику створени. Човек бесомучно покушава да све око себе прилагоди својим егоистичним потребама, што је и довело до тога да је нарушен природни склад који је Бог приликом стварања осмислио. Живећи Христом, учимо се да све што долази примамо са поверењем у Бога, чак и онда када нам ствари изгледају као природне катастрофе. Бог нас стално учи да је живот много више од биолошког постојања и да онај који у њега верује не може вечно умрети. Али ако наш живот искључиво посматрамо на један самољубив и себичан начин, тада постајемо сурови према другима, према природи око нас, а то све у борби да преживимо. У томе је трагедија човековог покушаја да сам победи силу смрти, која је ништа друго него одсуство свести да смо створени за живот и да га имамо у Богу. Свакодневно 96 милиона ћелија умире у нашем телу и бивају замењене новима. Читава створена материја је у сталном кретању, биолошки живот и смрт заправо су део природног тока, а истински живот јесте живот у сталној свести Божијег присуства у нама, Бога који је свуда и све испуњава. Са таквом свешћу све људе видимо као оне који носе лик Божији и сву твар гледамо као чудесан израз премудрости Божије. Такав однос из корена мења наш трагични себични однос према животу, болести, страдању и чини нас истинским баштиницима радости неодузимљиве, коју имамо у Христу Исусу. Народ често користи изреку «Чувај се и Бог те чува». Колика је тежина ове изреке у време злокобне короне? Гледано у контексту практичног живота у овом времену и простору, веома је важно да имамо одговоран однос према себи и другима. Наше тело је саздано да буде храм Духа Светога и дужни смо да се бринемо о њему. Нажалост, због својих себичних страсти и сталне потребе за уживањима и свакаквим претеривањима, човек уништава своје здравље. Човеково тело је створено као једна савршенахармонија органа у њему. Али ако се неодговорно односимо према било ком делу нашег тела и душом живимо без заједнице са Богом, последице су неизбежне. Ипак болест не треба гледати као казну. Многи свети људи су били болесни и страдали су, али не због неодговорног односа према себи и другима, и такво страдање им је било на духовну корист. Они који свесно угрожавају своје здравље и здравље других просто онемогућавају Богу да им помогне, јер излазе ван животворног тока божанског деловања и настају поремећаји. Такве болести изазивају још већу пометњу и страх код људи, јер не видећи од себе ништа више него тело, људи су у паничном страху да ће потпуно нестати. Бог нас учи да не излажемо себе непотребним опасностима и да посебно не чинимо ништа што друге може да угрози. Злоупотреба наше слободе којом можемо да нанесемо патњу другима постаје тежак оков патње и бола. Људи доживљавају да их тако Бог кажњава, али Бог љубави просто не може да помогне онима који нису спремни да помогну самим себи, јер Његове дарове они користе погрешно, себи на штету. Нажалост, све више је људи нарушеног менталног здравља склоних суициду или одузимању живота другом људском бићу у страху од пандемије и чињеници да је корона окупирала сваку област живота. Колико чврста вера помаже код оваквих криза? Пандемија, са којом се тренутно суочавамо, довела је до незабележеног поремећаја целокупног функционисања глобалног друштва у коме живимо. Никада људи нису били више зависни од материјалних ствари и технологије, и сама помисао да живот на који смо навикли неће скоро да се поврати, изазива код људи огроман страх и панику. Решење није у депресивним мислима и туговању, већ овај изазов треба да нам послужи као прилика да се подсетимо дубљег смисла живота, да осмислимо свој живот боље и корисније.Треба да проводимо више времена са својим ближњима од којих смо се отуђили, мање времена да трошимо на непотребне активности у којима смо губили дане и да,по мери наших могућности, покажемо више солидарности са онима који страдају. Вера у Бога није магија која нас чува од сваке невоље и страдања, јер зашто би онда сам Господ рекао да ће они који у Њега верују бити гоњени, да ће страдати. Он нам није обећао благостање у овом свету, већ нам је оставио свој мир: „Мир свој дајем вам, мир који није од овога света“. Тај мир је највећи дар и ко га задобије, предајући се Божијем промислу и његовој неизрецивој вољи, нашао је истински пут у Царство Божије. Вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. У древним временима, пагани су се увек чудили, како су хришћани били радосни док су ишли на страдање, како се нису плашили телесне смрти и болести. То није фанатизам, не дао Бог, јер бито моглода угрози животе ближњих. Не. Истинска вера је вера радости, благодарности Богу на свему и за све. Све наше туге и радости то постају само у нашем уму, а ако све што нас сналази примимо као промисао Божији, онда ништа, попут ове тренутне епидемије, не може да нас духовно поремети. Нажалост, они који живе по логици „старог човека“ којим владају страсти, похлепа, самољубље, гордост, бунт, стално су у страху, јер су у грчевитом настојању да све око себе промене, а не оно што је у њима самима. Од Христа ми учимо да онај који промени себе тј. који се преуми (покаје) постаје способан да све што дође прими са достојанством и благодарношћу и чврстом вером, да ако је Бог са нама никаква болест, страдање, па чак и телесна смрт не могу нас одвојити од вечног живота. Тај живот није само неко обећање у будућности, већ почиње и сада и овде, и бројни људи светог живота то потврђују свакодневно, живећи у реалности Царства Божијег, сада и овде. Ту реалност потврђујемо и у Светој Литургији као кључном моменту нашег хришћанског живота. Пред нама је период слава и славља, који многи своде на јело, пиће, дружење и забаву, заборављајући прави смисао славе. Како славити у време Ковида -19? Наравно, увек морамо да се подсећамо да прославе празника светитеља, посебно крсних слава, нису поводи за неумерено узимање хране и пића или разуздану забаву. Светитеље као сведоке истине Христове, пре свега, прослављамо литургијски у цркви, колико је то год могуће у постојећим околностима. Окупљајући се око славског колача, породица треба да се подсети да смо сви ми једна домаћа црква Божија и да зависимо једни од других и да треба да живимо у слози и љубави. Мудро је у ова времена да се славе прослављају у ужем, породичном кругу, без звања више гостију, како би се избегло ширење болести. Нису ретки случајеви када су неопрезна славља са више људи завршена одласком неких чланова породице и пријатеља у болницу. Биће времена за већа окупљања и дружења. Сада треба показати расудљивост и пажњу да не угрозимо друге људе, и да се максимално придржавамо мера заштите колико до нас стоји. На тај начин ћемо много боље прославити наше светитеље, него што су то богате трпезе за више званица. Сада је и време поста и мора да знамо да и наше славе требају да буду одмерене и у складу са прописима Цркве. Пост није само уздржање од хране, већ време појачане молитве, бриге за друге, посебно за старе и болесне, време када треба да покажемо више осећаја за сиромашне и оне у невољи. За време османлијске власти Срби су се често у страху од Турака, молили Господу у својим домовима, претварајући их тако у храмове. Док не прође пандемија , можемо ли применити исто? Управо, тај пример може да нам покаже како су се наши стари у сличним ситуацијама довијали. Заправо, по многим тумачима, славски колачи су настали тако што није било могућности да се литургијски прослави светитељ у храму, па се породица окупљала у дому и домаћин је ломио хлеб са укућанима, благодарили су Богу и делили чашу славског вина и кољива. Све су то елементи које имамо у древном обичају јеврејског сабата, што је и постала основа за евхаристијски обред преко тајне вечере Христа са апостолима. Наравно, добро је колач однети на благослов у храм, ако свештеник због постојећих околности није у могућности да дође. Још је боље да се тог дана оде на литургију и причести се, уколико је то могуће. Славски ручак или вечера, заправо је икона литургијског обреда, у коме се окупљамо око једног хлеба и једне чаше, и делимо храну, благодарећи Богу на Његовом дару. Питање у људској култури је од када постоји , откуд зло у свету и где је порекло зла…? Све што је добро, и као такво,што постоји,од Бога је, јер Бог је једини Који јесте, као што је рекао пророку Мојсеју пред несагоривом купином на Синају. Као што у природи постоји материјално једино светлост, тако све што постоји је добро и створено је за добро. Зло је одсуство добра, као што је и тама одсуство светлости. Да би одагнали таму из собе, морамо упалити светло, или свући завесу са прозора да би светлост ушла у собу. Где је светлост присутна, ту нема таме. Човеков проблем јесте што зло прихвата као постојеће, и оно тако, на известан начин, постаје стварно, када човек живи делима таме и уклања се од дела светлости и добра. Отуда зло у овом свету. Зато Господ каже да се не противимо злу (као да оно стварно постоји) већ да се покајемо, променимо свој ум, живот, и заживимо делима светлости и љубави, и свака тама ће тада нестати. Ми смо окружени морем Божије љубави и доброте о којој говоре многи светитељи, али ако затворимо своје духовне очи, нећемо видети ту светлост и доброту, и све ће нам бити тамно и мрачно. Зато је духовни живот човека, отварање срца његовог. Ум са својим помислима, илузијама, страховима, сећањима, треба да утихне и да отворимо своје срце Богу, у тишини и миру. Тада истински почињемо да живимо и видећемо да је Бог све добро створио и да зло постоји само уколико се затворимо у таму својих лоших мисли и страхова. Тада наша душа сија и преноси радост на тело које постаје здравије и крепкије, као што лоше мисли и дела тело чине болеснијим и слабијим. Тајна Божија је веома једноставна и није без разлога Христос заблагодарио Оцу Небеском, што је истину сакрио од премудрих, а открио простим и онима чистога срца. Црква постоји у различитим друштвеним уређењима, у различитим земљама, културама. Где је однос Цркве и државе најсрећније решење? Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије. Држава и разне идеологије, које је воде, пролазни су феномени који се стално мењају, на добро или на лоше, као што се то види из историје људског рода. Црква васцелу творевину уводи у нови начин постојања и она може да оплемени и државу, уколико се они који је воде руководе еванђелским принципима. То је и наш задатак. Не да дижемо револуције, исправљамо свет, као да је Бог нешто погрешно створио, већ да сведочењем Божије истине стално позивамо свет на нови начин постојања. Зато је Христос рекао да цару треба дати царево, поштовати закон и поредак, али да треба и Богу дати Божије и остати непоколебив у сведочењу истине Божије, па чак и уколико би то било противно вољи земаљских владара. Многи светитељи су пострадали зато што су истину Божију сведочили и тако се супроставили вољи моћника овога света. Истовремено, имамо и бројне владаре који су се држали еванђелских принципа, ињих усвојили као путеводитеље за функционисање државе. У историји нашег рода, то се посебно огледа у предању светосавља. Наши благочестиви владари су остали тако дуго упамћени, јер нису марили за пролазно, већ за непролазно. Они, који су ради пролазне земаљске славе одбацивали оно вечно и одрицали га се,остајали су на маргинама историје, или у најгорем историјском сећању нашег народа. Колико наша Црква може учинити да нестану јереси и расколи у српском народу и да сви с вером и љубављу према Господу и својој земљи буду јединствени? Црква се против јереси не бори огњем и мачем већ истином и правдом, трпљењем и љубављу. Они који и поред тога остају упорни у својим заблудама, цепају јединство Цркве и мењају предање Христово,тиме су сами себе издвојили из заједнице Цркве, која их и даље, као брижна мајка, увек чека да се врате. Тако се и блудни син вратио оцу након година лутања и отац, не само да га није презрео, нити је тражио његово понижење, већ му је потрчао у сусрет и наградио га, јер његов син беше изгубљен и нађе се. Али то никада не би могло да се деси да блудни син није претходно „дошао себи“ то јест променио се, преумио се (покајао) и схватио да је улудо потрошио своје дане, ван дома очевог. Бог жели да сви буду једно, као што каже Христос у својој првосвештеничкој молитви, али јединство није минимум договора и слагања, већ једномисленост у истини Христовој у којој једни друге органски препознајемо као своје, без обзира на спољашње разлике. Црквено предање никада није било униформно, али је било јединствено у Господу Христу. Живимо у времену када се и наша Православна Црква суочава са озбиљним проблемима око схватања свога јединства, нажалост око питања првенства, које је пре 10 векова и довело до великог раскола са хришћанским Западом. Увек мора да се подсећамо да онај који жели да буде први, свима треба да буде слуга. Служење другима, а не себичност, гордост и сујета овога света, то је оно што нас чини сличним Христу. Све је то тако једноставно, али ми то по својој слабости, као људи, често заборављамо. Можемо ли бити мирни и безбрижни чак и онда када нас околина узнемирава и угрожава, као што је случај са Србима на Косову и Метохији, ако смо свесни моћи Божије која све невидљиво уређује и води путем којим жели ? Нас је наша невоља на Косову и Метохији, у вековима који су иза нас, научила да увек може бити и горе, па смо Богу благодарни на сваком дару и на свему што нам тренутно долази. То је заправо и најбољи пут како да очувамо унутрашњи мир у свом животу. Беспотребне бриге о будућности на коју најчешће не можемо лако да утичемо, или стално враћање у трауме прошлости, удаљују нас од овога дана и часа којим живимо. Хришћански живот је стално искупљење времена, да сваки дан и час проводимо у благодарењу Богу, молитви и трезвоумљу. Опет бих подсетио на незаборавне речи писма Диогнету из другога века где су описани рани хришћани, овим речима: „…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим посебним градовима, нити употребљавају неки посебан начин говора, нити воде неки посебан начин живота…. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота и владања свога……Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.“ Косово и Метохија је наша духовна отаџбина која нас упућује ка Христу без обзира на сва тренутна политичка збивања. Наше светиње нас као путокази стално упућују на пут Светога Саве, Св. Кнеза Лазара и других великих светитеља наше Цркве… да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека. Да ли је у сусрет Христовом рођењу прилика да се враћамо на највећу поруку Божића да је Христово рођење подстрек, могућност, позив да се свако од нас непрекидно духовно рађа? Ових дана молитвено и богослужбено хитамо у сусрет радосном дану Христовог рођења који нас стално подсећа на чудесну тајну над тајнама. Бог је постао човек да би нама отворио пут ка Богу, ка истинском вечном животу. Витлејемска пећина, зато је место нашег духовног рођења и новог живота који надилази овај пролазни живот и све његове туге и радости. То је истински живот, који почиње и сада и овде и никада не престаје. Зато је празник рођења Христовог истовремено увод у тајну васкрсења Христовог, јер нам открива истински смисао нашег постојања. Користећи ову прилику, желим да свим читаоцима Јединства пожелим благословене и мирне божићне празнике. Не заборавимо да је први Божић прослављен мирно и тихо уз витлејемске пастире и мудраце, уз анђелску песму. Ове године ћемо по свему судећи Божић прославити скромније него што је то уобичајено, али по ничему мање достојанствено, ако отворимо своје срце за ову чудесну тајну Божијег смирења. У својим молитвама и мислима, изузетно, треба да будемо са онима који ове празничне дане проводе у болесничким постељама и са онима који се несебично брину о њима, и који нам својом пожртвованошћу дају пример истинске љубави, којој нас управо Господ и учи. Рада КОМАЗЕЦ Извор: https://jedinstvo.rs/bog-nas-uci-da-ne-izlazemo-sebe-nepotrebnim-opasnostima-i-da-posebno-ne-cinimo-nista-sto-druge-moze-da-ugrozi/
  3. ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП РАШКО- ПРИЗРЕНСКИ И КОСОВСКО- МЕТОХИЈСКИ ТЕОДОСИЈЕ вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије Вековима се људски род суочава са пандемијама и разним болестима и Црква је кроз своју историју ове догађаје смирено прихватала као допуштење Божије које треба да нас врати више Богу, ближњима и покајању. Бројни су примери када су управо болести и страдања у ратовима подстицали људе да боље разумеју како је овај земаљски живот пролазан и како живот на земљи треба да искористимо за оно што је за све нас најважније, а то је да првенствено тражимо Царство Божије. Са таквим односом према животу, овакве пошасти и страдања не колебају Цркву, већ је чине још снажнијом и духовно јачом- беседиo je за „Јединство” Његово Преосвештенство епископ рашко -призренски и косовско -метохијски Теодосије о пошасти пандемије коронавирусом и наставио: -Страдања нас буде из тренутне учмалости и неосетљивости и треба у нама да пробуде више осећаја за оне који пате, више одговорности једних за друге и више међусобног праштања. Живот у благостању сличан је сањарењу, и неки људи тако читав живот могу да духовно преспавају, а да заправо не осете праве вредности које једино долазе од Бога. Зато, као и све друго што долази по допуштењу Божијем, и ову пандемију примамо са благодарношћу, чврстом вером да ништа не бива без Божије воље и допуштења, и да у овом времену треба да покажемо више бриге једних за друге, уместо да само мислимо о себи. Да ли је ово време из пророчких текстова Старог и Новог Завета који скривају и откривају тајну Божјег Промисла, драму историје и смисао постојања човека и света ? Можемо на разне начине да покушамо да разумемо тајну Божијег деловања у историји, али никада не смемо да заборавимо да је промисао Божији неизмерно изнад наше логике. Човек стално покушава да умом разуме Бога, а заправо он од нас тражи веру и срце отворено за Његову љубав и благодат, коју нам неизмерно свакодневно даје, а да је ми често нисмо ни свесни. Многи су управо у тешким околностима духовно прогледали и неки, од духовно најзначајнијих периода у историји Цркве и људског рода, наступили су управо након великих трагедија. Морамо се умом смирити пред Богом и тајном постојања и тек онда се у том смирењу нама отвара сасвим нова перспектива у којој је све смислено и чудесно добро, али не на начин како ми људи обично то очекујемо. У којој мери човек данашњице ремети природни след и изазива природу? Тајна човековог пада о којој се тек донекле говори у књизи Постања, заправо је губитак органске заједнице и јединства живота човека и Бога, а самим тим и човека и остале творевине. Бог није казнио човека изагнавши га из раја, већ је човек изгубио своју чедност и детињу безазленост у покушају да се претвори у једно сасвим самостално биће,независно од Бога. Жеља човека да постане бесмртан сам по себи, нестрадалан, да своје биолошко постојање овековечи без Бога, неизбежно је довела до губитка свести о томе да је наше истинско постојање једино у Богу по чијем смо лику створени. Човек бесомучно покушава да све око себе прилагоди својим егоистичним потребама, што је и довело до тога да је нарушен природни склад који је Бог приликом стварања осмислио. Живећи Христом, учимо се да све што долази примамо са поверењем у Бога, чак и онда када нам ствари изгледају као природне катастрофе. Бог нас стално учи да је живот много више од биолошког постојања и да онај који у њега верује не може вечно умрети. Али ако наш живот искључиво посматрамо на један самољубив и себичан начин, тада постајемо сурови према другима, према природи око нас, а то све у борби да преживимо. У томе је трагедија човековог покушаја да сам победи силу смрти, која је ништа друго него одсуство свести да смо створени за живот и да га имамо у Богу. Свакодневно 96 милиона ћелија умире у нашем телу и бивају замењене новима. Читава створена материја је у сталном кретању, биолошки живот и смрт заправо су део природног тока, а истински живот јесте живот у сталној свести Божијег присуства у нама, Бога који је свуда и све испуњава. Са таквом свешћу све људе видимо као оне који носе лик Божији и сву твар гледамо као чудесан израз премудрости Божије. Такав однос из корена мења наш трагични себични однос према животу, болести, страдању и чини нас истинским баштиницима радости неодузимљиве, коју имамо у Христу Исусу. Народ често користи изреку «Чувај се и Бог те чува». Колика је тежина ове изреке у време злокобне короне? Гледано у контексту практичног живота у овом времену и простору, веома је важно да имамо одговоран однос према себи и другима. Наше тело је саздано да буде храм Духа Светога и дужни смо да се бринемо о њему. Нажалост, због својих себичних страсти и сталне потребе за уживањима и свакаквим претеривањима, човек уништава своје здравље. Човеково тело је створено као једна савршенахармонија органа у њему. Али ако се неодговорно односимо према било ком делу нашег тела и душом живимо без заједнице са Богом, последице су неизбежне. Ипак болест не треба гледати као казну. Многи свети људи су били болесни и страдали су, али не због неодговорног односа према себи и другима, и такво страдање им је било на духовну корист. Они који свесно угрожавају своје здравље и здравље других просто онемогућавају Богу да им помогне, јер излазе ван животворног тока божанског деловања и настају поремећаји. Такве болести изазивају још већу пометњу и страх код људи, јер не видећи од себе ништа више него тело, људи су у паничном страху да ће потпуно нестати. Бог нас учи да не излажемо себе непотребним опасностима и да посебно не чинимо ништа што друге може да угрози. Злоупотреба наше слободе којом можемо да нанесемо патњу другима постаје тежак оков патње и бола. Људи доживљавају да их тако Бог кажњава, али Бог љубави просто не може да помогне онима који нису спремни да помогну самим себи, јер Његове дарове они користе погрешно, себи на штету. Нажалост, све више је људи нарушеног менталног здравља склоних суициду или одузимању живота другом људском бићу у страху од пандемије и чињеници да је корона окупирала сваку област живота. Колико чврста вера помаже код оваквих криза? Пандемија, са којом се тренутно суочавамо, довела је до незабележеног поремећаја целокупног функционисања глобалног друштва у коме живимо. Никада људи нису били више зависни од материјалних ствари и технологије, и сама помисао да живот на који смо навикли неће скоро да се поврати, изазива код људи огроман страх и панику. Решење није у депресивним мислима и туговању, већ овај изазов треба да нам послужи као прилика да се подсетимо дубљег смисла живота, да осмислимо свој живот боље и корисније.Треба да проводимо више времена са својим ближњима од којих смо се отуђили, мање времена да трошимо на непотребне активности у којима смо губили дане и да,по мери наших могућности, покажемо више солидарности са онима који страдају. Вера у Бога није магија која нас чува од сваке невоље и страдања, јер зашто би онда сам Господ рекао да ће они који у Њега верују бити гоњени, да ће страдати. Он нам није обећао благостање у овом свету, већ нам је оставио свој мир: „Мир свој дајем вам, мир који није од овога света“. Тај мир је највећи дар и ко га задобије, предајући се Божијем промислу и његовој неизрецивој вољи, нашао је истински пут у Царство Божије. Вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. У древним временима, пагани су се увек чудили, како су хришћани били радосни док су ишли на страдање, како се нису плашили телесне смрти и болести. То није фанатизам, не дао Бог, јер бито моглода угрози животе ближњих. Не. Истинска вера је вера радости, благодарности Богу на свему и за све. Све наше туге и радости то постају само у нашем уму, а ако све што нас сналази примимо као промисао Божији, онда ништа, попут ове тренутне епидемије, не може да нас духовно поремети. Нажалост, они који живе по логици „старог човека“ којим владају страсти, похлепа, самољубље, гордост, бунт, стално су у страху, јер су у грчевитом настојању да све око себе промене, а не оно што је у њима самима. Од Христа ми учимо да онај који промени себе тј. који се преуми (покаје) постаје способан да све што дође прими са достојанством и благодарношћу и чврстом вером, да ако је Бог са нама никаква болест, страдање, па чак и телесна смрт не могу нас одвојити од вечног живота. Тај живот није само неко обећање у будућности, већ почиње и сада и овде, и бројни људи светог живота то потврђују свакодневно, живећи у реалности Царства Божијег, сада и овде. Ту реалност потврђујемо и у Светој Литургији као кључном моменту нашег хришћанског живота. Пред нама је период слава и славља, који многи своде на јело, пиће, дружење и забаву, заборављајући прави смисао славе. Како славити у време Ковида -19? Наравно, увек морамо да се подсећамо да прославе празника светитеља, посебно крсних слава, нису поводи за неумерено узимање хране и пића или разуздану забаву. Светитеље као сведоке истине Христове, пре свега, прослављамо литургијски у цркви, колико је то год могуће у постојећим околностима. Окупљајући се око славског колача, породица треба да се подсети да смо сви ми једна домаћа црква Божија и да зависимо једни од других и да треба да живимо у слози и љубави. Мудро је у ова времена да се славе прослављају у ужем, породичном кругу, без звања више гостију, како би се избегло ширење болести. Нису ретки случајеви када су неопрезна славља са више људи завршена одласком неких чланова породице и пријатеља у болницу. Биће времена за већа окупљања и дружења. Сада треба показати расудљивост и пажњу да не угрозимо друге људе, и да се максимално придржавамо мера заштите колико до нас стоји. На тај начин ћемо много боље прославити наше светитеље, него што су то богате трпезе за више званица. Сада је и време поста и мора да знамо да и наше славе требају да буду одмерене и у складу са прописима Цркве. Пост није само уздржање од хране, већ време појачане молитве, бриге за друге, посебно за старе и болесне, време када треба да покажемо више осећаја за сиромашне и оне у невољи. За време османлијске власти Срби су се често у страху од Турака, молили Господу у својим домовима, претварајући их тако у храмове. Док не прође пандемија , можемо ли применити исто? Управо, тај пример може да нам покаже како су се наши стари у сличним ситуацијама довијали. Заправо, по многим тумачима, славски колачи су настали тако што није било могућности да се литургијски прослави светитељ у храму, па се породица окупљала у дому и домаћин је ломио хлеб са укућанима, благодарили су Богу и делили чашу славског вина и кољива. Све су то елементи које имамо у древном обичају јеврејског сабата, што је и постала основа за евхаристијски обред преко тајне вечере Христа са апостолима. Наравно, добро је колач однети на благослов у храм, ако свештеник због постојећих околности није у могућности да дође. Још је боље да се тог дана оде на литургију и причести се, уколико је то могуће. Славски ручак или вечера, заправо је икона литургијског обреда, у коме се окупљамо око једног хлеба и једне чаше, и делимо храну, благодарећи Богу на Његовом дару. Питање у људској култури је од када постоји , откуд зло у свету и где је порекло зла…? Све што је добро, и као такво,што постоји,од Бога је, јер Бог је једини Који јесте, као што је рекао пророку Мојсеју пред несагоривом купином на Синају. Као што у природи постоји материјално једино светлост, тако све што постоји је добро и створено је за добро. Зло је одсуство добра, као што је и тама одсуство светлости. Да би одагнали таму из собе, морамо упалити светло, или свући завесу са прозора да би светлост ушла у собу. Где је светлост присутна, ту нема таме. Човеков проблем јесте што зло прихвата као постојеће, и оно тако, на известан начин, постаје стварно, када човек живи делима таме и уклања се од дела светлости и добра. Отуда зло у овом свету. Зато Господ каже да се не противимо злу (као да оно стварно постоји) већ да се покајемо, променимо свој ум, живот, и заживимо делима светлости и љубави, и свака тама ће тада нестати. Ми смо окружени морем Божије љубави и доброте о којој говоре многи светитељи, али ако затворимо своје духовне очи, нећемо видети ту светлост и доброту, и све ће нам бити тамно и мрачно. Зато је духовни живот човека, отварање срца његовог. Ум са својим помислима, илузијама, страховима, сећањима, треба да утихне и да отворимо своје срце Богу, у тишини и миру. Тада истински почињемо да живимо и видећемо да је Бог све добро створио и да зло постоји само уколико се затворимо у таму својих лоших мисли и страхова. Тада наша душа сија и преноси радост на тело које постаје здравије и крепкије, као што лоше мисли и дела тело чине болеснијим и слабијим. Тајна Божија је веома једноставна и није без разлога Христос заблагодарио Оцу Небеском, што је истину сакрио од премудрих, а открио простим и онима чистога срца. Црква постоји у различитим друштвеним уређењима, у различитим земљама, културама. Где је однос Цркве и државе најсрећније решење? Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије. Држава и разне идеологије, које је воде, пролазни су феномени који се стално мењају, на добро или на лоше, као што се то види из историје људског рода. Црква васцелу творевину уводи у нови начин постојања и она може да оплемени и државу, уколико се они који је воде руководе еванђелским принципима. То је и наш задатак. Не да дижемо револуције, исправљамо свет, као да је Бог нешто погрешно створио, већ да сведочењем Божије истине стално позивамо свет на нови начин постојања. Зато је Христос рекао да цару треба дати царево, поштовати закон и поредак, али да треба и Богу дати Божије и остати непоколебив у сведочењу истине Божије, па чак и уколико би то било противно вољи земаљских владара. Многи светитељи су пострадали зато што су истину Божију сведочили и тако се супроставили вољи моћника овога света. Истовремено, имамо и бројне владаре који су се држали еванђелских принципа, ињих усвојили као путеводитеље за функционисање државе. У историји нашег рода, то се посебно огледа у предању светосавља. Наши благочестиви владари су остали тако дуго упамћени, јер нису марили за пролазно, већ за непролазно. Они, који су ради пролазне земаљске славе одбацивали оно вечно и одрицали га се,остајали су на маргинама историје, или у најгорем историјском сећању нашег народа. Колико наша Црква може учинити да нестану јереси и расколи у српском народу и да сви с вером и љубављу према Господу и својој земљи буду јединствени? Црква се против јереси не бори огњем и мачем већ истином и правдом, трпљењем и љубављу. Они који и поред тога остају упорни у својим заблудама, цепају јединство Цркве и мењају предање Христово,тиме су сами себе издвојили из заједнице Цркве, која их и даље, као брижна мајка, увек чека да се врате. Тако се и блудни син вратио оцу након година лутања и отац, не само да га није презрео, нити је тражио његово понижење, већ му је потрчао у сусрет и наградио га, јер његов син беше изгубљен и нађе се. Али то никада не би могло да се деси да блудни син није претходно „дошао себи“ то јест променио се, преумио се (покајао) и схватио да је улудо потрошио своје дане, ван дома очевог. Бог жели да сви буду једно, као што каже Христос у својој првосвештеничкој молитви, али јединство није минимум договора и слагања, већ једномисленост у истини Христовој у којој једни друге органски препознајемо као своје, без обзира на спољашње разлике. Црквено предање никада није било униформно, али је било јединствено у Господу Христу. Живимо у времену када се и наша Православна Црква суочава са озбиљним проблемима око схватања свога јединства, нажалост око питања првенства, које је пре 10 векова и довело до великог раскола са хришћанским Западом. Увек мора да се подсећамо да онај који жели да буде први, свима треба да буде слуга. Служење другима, а не себичност, гордост и сујета овога света, то је оно што нас чини сличним Христу. Све је то тако једноставно, али ми то по својој слабости, као људи, често заборављамо. Можемо ли бити мирни и безбрижни чак и онда када нас околина узнемирава и угрожава, као што је случај са Србима на Косову и Метохији, ако смо свесни моћи Божије која све невидљиво уређује и води путем којим жели ? Нас је наша невоља на Косову и Метохији, у вековима који су иза нас, научила да увек може бити и горе, па смо Богу благодарни на сваком дару и на свему што нам тренутно долази. То је заправо и најбољи пут како да очувамо унутрашњи мир у свом животу. Беспотребне бриге о будућности на коју најчешће не можемо лако да утичемо, или стално враћање у трауме прошлости, удаљују нас од овога дана и часа којим живимо. Хришћански живот је стално искупљење времена, да сваки дан и час проводимо у благодарењу Богу, молитви и трезвоумљу. Опет бих подсетио на незаборавне речи писма Диогнету из другога века где су описани рани хришћани, овим речима: „…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим посебним градовима, нити употребљавају неки посебан начин говора, нити воде неки посебан начин живота…. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота и владања свога……Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.“ Косово и Метохија је наша духовна отаџбина која нас упућује ка Христу без обзира на сва тренутна политичка збивања. Наше светиње нас као путокази стално упућују на пут Светога Саве, Св. Кнеза Лазара и других великих светитеља наше Цркве… да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека. Да ли је у сусрет Христовом рођењу прилика да се враћамо на највећу поруку Божића да је Христово рођење подстрек, могућност, позив да се свако од нас непрекидно духовно рађа? Ових дана молитвено и богослужбено хитамо у сусрет радосном дану Христовог рођења који нас стално подсећа на чудесну тајну над тајнама. Бог је постао човек да би нама отворио пут ка Богу, ка истинском вечном животу. Витлејемска пећина, зато је место нашег духовног рођења и новог живота који надилази овај пролазни живот и све његове туге и радости. То је истински живот, који почиње и сада и овде и никада не престаје. Зато је празник рођења Христовог истовремено увод у тајну васкрсења Христовог, јер нам открива истински смисао нашег постојања. Користећи ову прилику, желим да свим читаоцима Јединства пожелим благословене и мирне божићне празнике. Не заборавимо да је први Божић прослављен мирно и тихо уз витлејемске пастире и мудраце, уз анђелску песму. Ове године ћемо по свему судећи Божић прославити скромније него што је то уобичајено, али по ничему мање достојанствено, ако отворимо своје срце за ову чудесну тајну Божијег смирења. У својим молитвама и мислима, изузетно, треба да будемо са онима који ове празничне дане проводе у болесничким постељама и са онима који се несебично брину о њима, и који нам својом пожртвованошћу дају пример истинске љубави, којој нас управо Господ и учи. Рада КОМАЗЕЦ Извор: https://jedinstvo.rs/bog-nas-uci-da-ne-izlazemo-sebe-nepotrebnim-opasnostima-i-da-posebno-ne-cinimo-nista-sto-druge-moze-da-ugrozi/ View full Странице
  4. Гост новог издања емисије "Огледало" на Српској РТВ био је протопрезвитер Јован Пламенац, парох при Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Гостујући у наведеној емисији прота се осврнуо на недавно привођење уз неправедне оптужбе да је оскрнавио гроб свог претка - митрополита Арсенија Пламенца у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима. Аутор и водитељ емисије: Љубица Гојковић-Вукићевић. Извор: Српска РТВ
  5. Иван Ивковић

    Све или ништа

    Свети Антоније је рекао: „Када сам седео код једног аве дошла је нека девојка и рекла му: ‘Аво, ја проводим свој живот у посту, једем једном недељно и свакодневно изучавам Стари и Нови Завет.’ Старац је упитао: ‘Је ли за тебе оскудица постала потпуно исто што и изобиље?’ Она је рекла: ‘Не.’ ‘Срамота исто што и похвала?’ ‘Не.’ ‘Непријатељи што и пријатељи?’ ‘Не.’ Тада мудри старац рече: ‘Иди, труди се, још ништа немаш.'“
  6. На празник Успења Пресвете Богородице Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на отвореном у летњиковцу Манастира Раковица. Звучни запис беседе Пререзавши славски колач, Патријарх Иринеј је упутио поуку свештенству и верном народу о величини, сили и снази у љубави Пресвете Богородице према целој творевини Божијој. У тој љубави коју она пројављује према свима налази се и наша молитвена утеха да ће нас она сачувати и заштити од великих искушења која су нас снашла. Она као Мајка Божија непрестано се узноси молитве за све нас. Указујући на речи блаженопочившег патријарха Павла, Патријарх Иринеј је подсетио присутне да ће Господ сигурно помоћи на те Њене молитве, „али само ако буде имао коме да помогне“. А то значи, да у тој нашој вери и борби да нас Господ не остави већ сачува од искушења имамо да захвалимо Мајци Божијој на заштити и то управо онаквој како је штитила читав хришћански народ кроз историју. Зато, данас, када су нас снашла искушења преко главе, када покушавају да нам одузму светиње и на Косову и Метохији и у Црној Гори треба да знамо да је наш Господ изнад свега тога, те да све свој почетак има у Господу. Извор: Радио Слово љубве
  7. Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је: “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. У шесту недељу по Васкрсењу, Недељу о слепом, на дан спомена Светих словенских просветитеља Кирила и Методија, 11/24. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид служио је свету Евхаристију у трстеничком храму Свесвете Живоначалне Тројице. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереј и архијерејски намесник трстенички Марјан Вујовић, протојереј Радомир Косовац, јереј Мирољуб Симеуновић, протођакон Андрија Јелић и ђакон Стефан Ђурђевић. Чтецирали су г. Дејан Марковић и богословац Душан Богојевић. Након освећења Часних Дарова, Епископ благоизволео да у чин ђакона рукоположи теолога и вероучитеља г. Немању Ћосића. Извор: Епархија крушевачка
  9. У овом Пасхалном периоду када васцели Православни народ прославља највећи и најрадоснији Празник Васкрсења Христовог, догађаја када је живот победио смрт, истина – неистину, правда - неправду, и у такој радости Епархија шумадијска на челу са својим Епископом, свештенством, монаштвом, примили су са великим болом и тугом, вест да је црногорска полиција лишила слободе Првојерарха будимљанско - никшићке Епархије Господина Јоаникија и његових седам свештеника, који су часно, поштено и хришћански вршили дело Божије, то јест узносили молитву Богу и Светом Василију Острошком, те баш на тај дан, са незаконитим хапшењем, нанели бол не само Епископу, свештенству, монаштву и верном народу Епархије будимљанско - никшићке, већ пуноћи Српске Православне Цркве и целом Православљу. Сада када смо, надамо се, на крају ове пандемије вируса COVID-19, властодршци Црне Горе желе по цену живота, са оваквим поступцима, да унесу “вирус Корону” Српској Православној Цркви и њеном православном народу. Ми верујемо Богу и узносимо Му молитве, као и Светом Василију Острошком, да просветли разум, свима онима који објављују рат Цркви, а знамо да ко год је ратовао против Цркве, рат није добио. Ово кажемо, јер Црква није људска творевина, Петрова, Маркова..., већ Христова, па као таква је била и биће победник. Владику Јоаникија познајемо више од три деценије и за то смо Богу благодарни, што је Владика Јоаникије цели свој живот био Христов и Христос његов. Стога осећамо потребу да му изразимо подршку и састрадалну братску љубав. Владика Јоаникије је духовни горостас и зато верујемо, да му ниједна власт не може ништа наудити, нити га савити, нити поломити. Зато позивамо званичнике Црне Горе да својим поступцима не продубљују и онако сложену ситуацију у Црној Гори. Сада је сва одговорност искључиво пребачена на црногорску политичку власт, а по Нашем скромном мишљењу, не треба им никаква посебна мудрост, већ да се угледају на Владику Јоаникија, који је својим поступцима показао да не прави никакву разлику међу људима, већ да са истом љубављу брине, како о својој пастви, тако и о животима својих прогонитеља и њихових ближњих. Молимо надлежне у Црној Гори, ако ништа друго, да покажу људско достојанство и пусте из притвора Епископа Јоаникија и са Њим заточених његових седам свештеника. У исто време, молимо се Богу и Светом Василију Острошком да укрепе Епископа Јоаникија и његово свештенство, да хришћански издрже и као такви биће победници. Као што после Голготе долази Вакрсење, тако верујемо да ће и после овога страдања Српске Православне Цркве у Црној Гори, молитвама њених угодника, доћи и њено Васкрсење. Извор: Епархија шумадијска
  10. У храму у насељу Коловрат код Пријепоља у недељу 3. маја 2020. прослављена је храмовна слава – Свети Николај Охридски, Жички и Свесрпски. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у коловратској светињи Свету архијерејску Литургију уз саслужење пароха жупског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, јереја Горана Крстића и протођакона Николе Перковића. За певницом су били архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и старешина Светониколајевског храма јереј Небојша Јовановић. Звучни запис беседе Ова Трећа недеља по Васкрсењу посвећена је женама Мироносицама, стога је Епископ Атанасије указао пре свега на њих и њихово дело: – Ми православни размишљамо о ономе што је најбоље, што је најсветлије, што је најјаче у нашем животу. А нема ништа светлије од личности Господа Христа и Његових дела, и Његовог највећег дела, Његовог Васкрсења из мртвих, и плодова Његовог Васкрсења из мртвих. О томе ми размишљамо, о томе размишља цела Црква Христова. На то нас Црква позива, баш да то имамо у своме уму и своме срцу, и то ми и чинимо. Ево, кад отворите календар наше Свете Цркве видећете да је сва пажња Цркве усмерена и даље на то славно дело Христовог Васкрсења из мртвих. Наша пажња усмерена је и прати оне који су такође били загледани и загледани су у то славно Христово дело. А то значи да и даље имамо у виду Апостоле Христове, све оне који су Њега пратили, слушали Његову реч и гледали Његова дела, што значи да у виду имамо и жене Мироносице којима је посвећена ова недеља, овај данашњи дан. – Најпре им је Анђео објавио Христово Васкрсење на самом Гробу, празном Гробу Васкрслога Христа, а онда им се и сам Христос јавио на путу куда им је рекао да иду, и пошто их је тиме обрадовао, послао их је да јаве и Апостолима и другима. Оне су онда биле први весници другима. Онда се Господ јављао, не само тим својим пратиљама које су Га највише волеле, него се јављао и појединачно Апостолима, па онда свима Апостолима заједно, њима једанаесторици, јер један, као што знамо, беше отпао, и онда се јављао и другима. Васкрсли Христос Победитељ, обрадовао је све оне који су Њега пратили, који су Њега слушали, снабдео их, ово морамо запамтити, снабдео их оним што је најважније, снабдео их најпре знањем, и то најважнијим знањем које постоји, знањем о Себи, о Њему, Христу Васкрсломе, Христу Живоме, Христу који је чинио чудеса, који је беседио, Христу Учитељу, Христу Победитељу. Победитељу сатане, Победитељу болести, Победитељу смрти. То је најдрагоценије знање којим је Господ снабдео своје пратиоце… И још их је снабдео силом Духа Светога. Знањем и Силом. И снабдео их радошћу Живота. И као такве, задужио их да то знање преносе другима, да ту силу примењују на другима, и да радошћу Божијег присуства, радошћу Духа Светога испуњавају срца других. – Све се ово дивно уклапа и даље у наставак нашег слављења, нашег славља данас, ове недеље, у храму посвећеном Светом Николају Српском овде у Коловрату. Уклапа се зато што се Свети Николај потпуно угледао на свете Апостоле Христове, наставио њихово дело у нашем времену. Наставио да проповеда Живог Васкрслог Христа, и то исто онако успешно. И исто онако је Господ потврђивао његово дело, његову проповед, његове речи, знацима, јер Свети Николај Српски, Жички, светски Николај, Свеправославни, успешан је исто тако био у проповедању Васкрслога Христа, указао је Епископ Атанасије, па је затим укратко изложио животни пут и дело овог дивног великог српског светитеља – Светог Николаја Свесрпског. Након заамвоне молитве Епископ Атанасије је освештао славско жито и преломио славски колач које су припремили чланови црквеног одбора заједно са својим свештеником. Извор: Епархија милешевска
  11. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру. На крају богослужења благосиљано је кољиво, у спомен на Светог великомученика Теодора Тирона. Владика је рекао да све што се пјева и служи у току прве недјеље Великог поста није ништа друго него је воспоминаније Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “И на сва она збивања од настанка свијета па до Христовог Васкрсења. Зато и почињемо, и читамо у току овога поста од првих поглавља Књиге постања, о настанку свијета”, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се онда редом спомињу сва збивања којима је припремано рођење Господа. “И Његово крштење, Његово преображење, Његово распеће и Његово свето васкрсење”, казао је он. Казао је да се посебно на сјутрашњој вечерњој Велике суботе сјећамо Светог великомученика Теодора који је мученички пострадао за Господа. “И који је открио у своје вријеме хришћанима да не једу јела идолослужитеља. Припремио је тада прво кољиво које ми данас овдје имамо пред собом и које је било благословено за спасење и оних који су у то вријеме служили Господу и за спасење свих хришћана до наших времена”, казао је он. Владика Амфилохије је нагласио да је пост припрема душе и тијела, очишћење од тјелесних, душевних и духовних страсти и припремање за свето причешће тијелом и крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “Нарочито на Велики четвртак и касније, на Велику суботу и дан Христовог васкрсења”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ рашко-призренски г. Теродосије и Епископ Каракаса и Јужне Америке Руске заграничне цркве г. Јован служили су јутрос са свештенством Свету службу Божију у светогеоргијевском храму манастира Бешка на Скадарском језеру. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Теодосије је рекао да нас данашња јеванђелска прича о блудном сину учи о превеликој Божанској љубави. „И покајању као почетку нашег спасења“, рекао је Епископ рашко-призренски. Нагласио је да без покајања нема спасења. „И Господ је рекао да је дошао у овај свет ради грешника, а не ради праведника. Под праведницима подразумевао је фарисеје и књижевнике, подразумевао је оне који су споља испуњавали закон Божји који је Мојсије предао људима, а нису имали љубави, самилости, нису припремили срце своје за Господа“, објаснио је Владика Теодосије. Владика је, тумачећи данашње Јеванђеље, рекао да је Црква Божија очев дом, а отац Господ наш. „А овај млађи син представља оне људе који се у гресима удаљавају од самога Бога“, рекао је он. Нагласио је да нам ништа не вреди ако животом својим угађамо Богу, а немамо љубави према ближњем, према грешнику који исто треба да се спасе. „Ето, то је порука данашње приче јеванђелске пред свети и велики пост за који нас Господ припрема смирењем, покајањем, уздржањем, да и ми будемо носиоци његове љубави“, закључио је Владиока Теодосије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је вишеструк благослов данашњег богослужења – поред саме Литургије, благослов је и присуство Епископа Јована преко кога је стигао благослов велике Руске цркве, Владике Теодосија и дечанских монаха који су донијели благослов косовско-метохијских светиња, оца архимандрита Данила Љуботине из Пероја. „Данас имамо посебан благослов и у томе што је овдје и крст у коме је дио Часнога крста Господњега – крст старца Никанора Хиландарца, светитеља наших времена, првога светитеља аустралијскога“, рекао је Владика Амфилохије. Игуманија Фотина, поклонила је Епископима Теодосију и Јовану по икону- Епископу Каракаса Јелене Балшић, а косовско-метохијском Владици Светог пророка Јеремије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму Сретења Господњег у Берима код Подгорице, метоху манастира Михољска Превлака. Пред почетак Литургије, Владика је освештао храмовни фрескопис. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је Сретење Господње чудесни догађај, јер је то сретење Симеона Богопримца с Њим, са живим Господом од Дјеве рођеним. „Симеон Богопримац је тада изговорио оне ријечи које и ми непрекидно понављамо: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје које си припремио пред лицем свих народа, свјетлост на посвећење незнабожаца, на славу народа Твога Израиља“, рекао је он. Додао је да је Симеон Богопримац био први од људи који је доживио и осјетио тајну доласка Христа, Сина Божијега у овај свијет и сретење са Њим. „Овај догађај нам, уствари, открива велику и најсветију тајну сретења између Бога и човјека, Бога и човјечанства, Бога и овога свијета. Кроз Симеона Богопримца сва творевина Божја прима у своје наручје Христа Господа, поготово људски род га прима у своје наручје. Људски род постаје Богопримац“, објаснио је Владика Амфилохије. Нагласио је да је сваки храм мјесто гдје се догађа сретење са Господом. „И ми данас се овдје сретамо са Господом и примамо Господа у своје наручје, у своје срце, свој ум, у своју душу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач. Владика је на крају рекао да је данас и дан рођења предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. „Да се помолимо Богу да се, као што се срео рођењем са овом земљом и са својом мајком и оцем, и он срете као Симеон Богопримац са Господом да би могао на крају свога живота да и он изговори оне ријечи: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје, које си припремио пред лицем свих људи, свјетлост на просвећење незнабошцима у славу народа Твога Израиља“, рекао је Владика. Рекао је да су сви људи призвани да се срету са Господом. „Без тога сусрета земаљски живот је нула и ништа не представља, без обзира какав положај човјек имао овдје на овој земљи. Дај Боже да Господ просвијетли и све наше људе у Црној Гори свјетлошћу истине своје и богопознања, да се сви који се у њој рађају, и шире од ње, срету са живим Господом, да се просвијетле свјетлошћу истине Божје, Бога љубави, да би онда Божанском љубављу вољели и овај свијет и све људе и да би завољели живога и вјечнога Бога“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Архиепсикоп цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г.Амфилохије, служио је данас, када наша Црква прославља Свете мученике Јулијана и Василису, преподобног Георгија Хозевита и Светог Григорија Охридског Свету архијерејску литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му острошка сабраћа архимадрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакони Роман и Зосима, као и јеромонах Лука Сиријац. Уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа, одговарала је острошка братија. На крају богослужења, Високопреосвећени Митрополит је, поздрављајући сабране радосним поздравом ”Бог се јави – Васитину се јави”, казао да се од настанка свијета ништа чудесније није десило од јављања Божијег на ријеци Јордану приликом Господњег крштења, јављања Оца у гласу који се чуо са небеса, јављања Духа Светог у виду голуба и Сина Божијег Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова. „Који је, како је спознао Свети Јован Крститељ, Јагње Божије који узима на себе гријехе свијета, Јагње Божије које се жртвује, које се приноси и које свом својом саможртвеном љубављу грли и прожима сав свијет. Јагње Божије је на земљи рођено, а то Јагње Божије заклано за живот свијета ће судити свијету. Љубав Божија ће судити свијету, човјеку и човјечанству“, рекао је Митрополит Амфилохије. Бог се јавио, који са нама и међу нама, који се непрекидно јавља, а који се и у светињи острошкој јавио и вјековима јавља кроз мошти Светог Василија Острошког. „А шта је друго Острог, него наставак јављања Божијег? Овдје се јавља Господ, благосиља и просвећује и освећује безбројне душе, чинећи их од дјеце таме дјецом свјетлости“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Синоћ је у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржано предавање и представљање нове књиге Преосвећеног Епископа диселдорфског и њемачког г. Григорија ,,Гледајмо се у очи“. Прилог Радио-Светигоре Поздравно слово изговорио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, који се овом приликом захвалио и пожелио добродошлицу уваженим гостима Владици Григорију, проф. др Богољубу Шијаковићу и др Марку Вилотићу на издвојеном времену и пажњи и љубави које су и изњедриле ову посјету Митрополији црногорско-приморској, хришћанској заједници у Подгорици и Саборном храму Христовог Васкрсења. Захвалио и Високопреосвећеном Митрополиту г. Амфилохију и Епископу захумско-херцеговачком г. Димитрију, који су присуствовали промоцији. Прво питање које је гостима поставио модератор др Дејан Вилотић, боло је питање политике, уз посебан акценат на то зашто је посебно важно да баш хришћани, а посебно Епископи, имају јасан, недвосмислен став око оног политичког у друштву. Први је ријеч узео проф. др Богољуб Шијаковић. Он је истакао да наслов књиге Владике Григорија ,,Гледајмо се у очи“ треба схватити озбиљно и директно. Он је даље појаснио да гледање у очи подразумијева да стојимо лицем наспрам лица, што значи да смо личности. ,,Тако комуницирамо као Божија бића која у себи имају личност, а зато што имамо у себи личност, то значи да имамо достојанство које нико не може да погази и на које нико не полаже право да погази и које је светиња“, рекао је он. Професор Шијаковић је даље навео да је управо на том темељу хришћанског поштовања интегритета и достојанства личности и израсла цијела модерна цивилизација. ,,Управо на темељу поштовања личности је израсла читава модерна цивилизација – израсла је на темељу хришћанске идеје личности и идеје достојанства коју морамо да поштујемо и штитимо. И у овој књизи и у свим другим књигама и у докторској дисертацији владика Григорије се бави оним другим човјеком, оним човјеком наспрам нас“, истакао је Шијаковић упућујући слушаоце на важност имања бриге и свијести о политичким, друштвеним, моралним и етичким друштвеним токовима, које имају утицај како и на индивидуалном плану, тако и на оном општем, глобалном, свеоубухватном. ,,Када говоримо о политици, она се морамо усредсредити на људско достојанство“, нагласио је он. Даље навео и чињеницу да постоји заблуда и предрасуда која није плод незнања, која она тенденциозно и манипулативно шири, а то је флоскула и теза да постоји одређени и повлашћени сој људи који је надлежан искључиво за политичка питања. Навео је комунизам као par excellence примјер таквог манифеста. „Комунизам и сљедбеници комунизма заступао идеју да се само они и руководство могу бавити политичким питањима и судбином цијелог народа, док народ нема право учествовања и одлучивања у питањима везаних за сопствени живот. Ако се не бавите политиком, сасвим је сигурно да ће се политика бавити вама“, нагласио је Шијаковић који је затоим појаснио изворно значење ријечи политика, које у античкој Грчкој значи – јавна ствар, односно јавно добро и јавна заједница – свих људи. Навео је да је са тог разлога, бављење свештенства и цркве политиком у овом контексту изузетно пожељно, будући да је и у старим напредним системима Црква увијек била коректив, савјест и морални и етички компас друштва, а тако је како даље наводи проф. др Богољуб Шијаковић и у данашњем времену и најразвијенијим друштвима и цивилизацијама. Један од примјера које је навео јесте управо примјер Сједињених Америчких Држава и Републике Њемачке. ,,Црква треба да буде много више присутна у нашем животу. Ако погледате напредне демократије онда ћете видјети нешто што је за нас незамисливо, а то је да рецимо сједнице Скупштине почињу молитвом као што је то случај у Сједињеним Америчким Државама у Америчком конгресу и Америчком сенату. За нас, наше прилике је такође незамисливо да у парламенту имамо свештеника коме може посланик да се обрати за савјет да ли неки закон да гласа. А такав примјер имамо у Бундестагу. Односно, у Њемачком парламенту имате свештенике који су на располагању посланицима да их консултују када треба да дигну руку и гласају неки закон“, рекао је Шијаковић Владика Григорије се осврнуо на битност имања одговорности и агилности кад су у питања учествовања у друштвеним и политичким токовима, који имају за циљ обликовање будућности: ,,Као неко ко се у склопу своје пастирске службе сусреће непрекидно са животом и свим његовим аспектима, увидио сам да је немогуће да човјек као хришћанин буде равнодушан на оно што се догађа око њега. А посебно је немогуће за хришћанина да буде равнодушан према ономе што треба да буде будућност – оно што је будућност наше дјеце, наше омладине. Уколико смо равнодушни на политику и на оно што она креира, то би значило да нас уопште не интересује шта ће бити са нашом будућношћу – са нашом дјецом“, рекао је он. Владика Григорије је навео бављење будућношћу као основну ствар за сваког хришћанина, те да се исто не смије бранити. ,,Врло је важно да схватимо да је наше бављење политиком у ствари бављење другим, и хришћанима се не смије забранити основна ствар , а то је најбитнија ствар – гледање у будућност. Јер, као што знамо, наша котва је бачена у будућност и ми идемо за њом. Јер, наша је будућност Бог“, рекао је Владика диселдорфски. Казао да ништа нема важније ни светије од људскости. ,,И шта се догодило због те тврде вјере хришћана кроз историју и кроз све што су пролазили, кроз страдања, успоне и падове? Догодило се то да су хришћани успјели да наметну овоме свијету једну истину. А то је да нема ништа светије ни важније од људскости, од људске личности и да је највећи гријех потирати људску личност, односно другог човјека“, објаснио је Владика. Владика Григорије је нагласио да је најсветија дужност сваког човјека одбранити онога другога и сачувати га од зла. ,,Одбранити другога, сачувати га од зла, то је људска дужност најсветија. Дакле, ми морамо да бранимо другога да би ми уопште били људи и да би наша људскост дошла до изражаја. А да би људскост дошла до изражаја човјек мора имати јасну перспективу о будућности, јер таква перспектива доноси наду, а до наде се долази вјером и трпљењем. А нада доноси радост живљења“, поручио је Владика Григорије. ,,Мизерији моћи, једино можемо да се супротставимо радошћу живљења. И у том смислу хришћанство је увијек побјеђивало том радошћу живота, том надом. Зато је важно да надом побјеђујемо, али, исто тако је важно да нас нико не поколеба у том погледу будућности. Због тога морамо бити слободни и због тога се морамо бавити садашњошћу и да објашњавамо прошлост, али и да увијек поставимо шта је наша нада и шта је наш циљ и нико нас не смије у томе спријечити и ограничавати без обзира на припадност и опредјељење.“ закључио је Епископ диселдорфски и њемачки г. Григорије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Отац Лазар (Стојковић), с обзиром да је први пут говорио у нашој емисији „Питајте свештеника“, говорио је о свом монашком путу и о манастиру Заграђе на чијем је челу. Отац Лазар наш познати иконописац, који је у свијету завршио ликовну академију, говорио је и о свом труду на осликавању многих светиња, између којих су и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, манастир Заграђе, Јован до, манастир Светог Саве у Голији и многи други, осврћући се и на двадесетогодишњу обнову манастира Заграђе која је крунисана великим освећењем ове Светиње 30. септембра. Звучни запис емисије Отац Лазар је тумачио Свето Јеванђеље о талантима које чита се на 16. недјељу по празнику Педесетнице а потом говорио и о празнику Зачећа Светог Јована претече и крститеља Господњег. Он је говорио и о Михољским задушницама које смо јуче обиљежили и уопште о помену за упокојене и његовом значају. Како да знамо којим путем да кренемо да ли путем монаштва или брака, како да се припремимо за исповијест, колико се често причешћивати, како изабрати духовника, само су нека од питања на која ћете добити одговоре од оца Архимандрита Лазара Стојковића) ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора
  17. „Треба да делате, не само док не угледате плод, него сте дужни до исхода (тј. упокојења) да се борите. Јер изненадни грäд често обара зрели плод“ – писао је почетком VII века, негде близу данашњег Катара у Персијском заливу, велики Сиријац Исаак, епископ који се повукао са катедре због, како каже сиријски историчар Ишоднах (9. век), „зависти житеља унутрашњих области“. Исаакова поетска реченица метафорички упућује на потребу будности и расуђивања као кључних реквизита за досезање циља сваког подвига. Преурањено ликовање може да буде кобно: видели смо као то изгледа у спорту, политичким или црквеним изборима, разноразним кампањама итд. У време трансхумане технологије коју карактерише запажено одсуство расуђивања, а онда и наглашена расејаност, осврт на отачке увиде (Старечник, Лествица и др.) нуди важне савете за савременог човека. Осим што нас данас одликује расејаност (на коју не треба бити нимало поносан), ми људи смо склони и да губимо пред собом хоризонт очекивања јер нам је замагљен циљ. То доводи до духовне, политичке и сваке друге дезоријентисаности. Ова тема постаје још занимљивија ако се узме у обзир да су Оци Цркве по правилу припадали периоду интензивних теолошких, философских и политичких дебата, па је дар расуђивања био пресудан за одређивање духовног правца и за јасно изражавање истина вере. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, монах-перипатетик и плодни богослов, Св. Максим Исповедник (580-662) је током целог живота трпео оптужбе и клевете, како по питању вере, тако и живота. Током седам година двапут му је суђено у Константинопољу (655 и 662), трипут је прогањан, потом и мучен, због посвећености учењу о двема вољама и енергијама у Христу. Ипак, упркос свим тим нападима, Максим је одолео искушењу да узврати истом мером (=да се свети) онима који су га клеветали. Шта је то што је учитељима Цркве помогло да у времену кризе превазиђу осуђивање, а да наставе борбу? Постоје три учестала а међусобно повезана појма којe су они користили у вези са овом темом: „крисис“ (суд), „дијакрисис“ (расуђивање) и „критеријум“ (мера, гномон). За суочавање са сваком кризом помоћу расуђивања неопходно је поседовање богословских и духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки легитимну перспективу, а шта не, и шта је неопходно за само esse црквеног живота. Напоредо са тим, за процену критичних момената ваља имати и визију будућности, тј. Божије воље. Управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж отачке теорије и праксе расуђивања. Мноштво је аспеката отачке мисли који показују да за њих само оно што је позитивно – попут љубави, добра, правде и сл. – има есхатолошку перспективу, док оно што је негативно – попут поделе, мржње, зла и сл. – припада садашњем веку и не опстаје у вечности. Та једноставна истина помагала је хришћанима (простом народу, монасима, свештенству) да заузму став по коме неће чинити ништа што не одсликава будући живот или му је супротно. Ако у вечности са Христом нема мржње, размишљали су они, онда ћу све учинити да никог не мрзим. Слично томе, чињеница да нема компромиса између живота и смрти, водила је хришћане ка одбацивању смрти као последњег непријатеља. Просто, зар не? Вероватно, али ствар се не завршава тиме. Наиме, док не не наступи тај помињани Крај ми не можемо бити сигурни ни у шта. Предстоји нам озбиљни подвиг и борба. Пресудна за наше разумевање расуђивања јесте премиса да су сва бића обдарена једним „телосом“ – циљем или задатком – и док се „телос“ не оствари ми не можемо говорити о „истини“ ниједног бића. Последично, расуђивање се тиче „краја“. У то је укључено и питање воље (слободе, самоодређења) и драме (коју повлачи људска историја). У том смислу, треба истаћи да је Крст као „суд“ и провера посвећености тај пресудни критеријум сваке процене; светитељи нису избегавали крст у виду подвижништва. Иако је широка лепеза појмова који описују аскетски живот, Оци и њих стављају у перспективу будућности. На пример, за Максима Исповедника злопамћење је окрутни вид одвајања и као такво спречава нас да волимо браћу, док опроштај води љубави чак и према непријатељима, а тиме у натприродно превазилажење „садашњег века“. Личним примером праштања и незлопамтивости, овај Исповедник је показао да је будућност (љубав) уградио у свој живот и расуђивање. Љубав „приволева вољу да прати природу и да не одступа од свог (есхатолошког) закона природе“. Слично је поступао и Симеон Нови Богослов који није имао мржњу ни злобу на митрополита Стефана Никомидијског. Напротив, говорио му је: „Владико, ја те волим, а верујем да и ти мене волиш. Из љубави си ме послао у прогонство… и видим сада плодове тога, јер сам се утврдио на Стени (тј. Христу), и ум мој је утврђен на Камену вере, и не колеба се! – Хвала ти на том доброчинству“! Из овакве визије произилази једно расуђивање које прераста у „ерминевтику надахнуту будућношћу“. То расуђујуће оверавање садашњих и прошлих догађаја на основу будућности јесте важно оруђе у рукама теологије и Цркве и данас када се суочава са модерном кризом смисла. Расуђивање, дакле, не може да заобиђе животне потребе модерног човека. О. Георгије Флоровски је то формулисао следећим отрежњујућим речима: „Савремени човек може и треба да инсистира на предањској вери и Цркви Отацâ. То, међутим, не тражи жртвовање слободе његовог мишљења, као ни издају у односу на потребе и захтеве савременог света“. Ова перспектива је далеко шира од уског следовања крутом magisterium-у или тзв. missio canonica Цркве, који missio, уосталом, и не постоји у православном Предању. Флоровски ће без устручавања рећи да је „сервилност (δουλικότητα) страна како Библији тако и Оцима. Они сами су били смели, одважни и авантуристички (adventurous) трагаоци за божанском истином“. Отпор је увек духовно исправнији пут од апатије. Само из те смелости и безграничне слободе у Христу могла је да се роди теологија која преображава читаве културе тако што их „крштава“ у процесу усвајања. На нивоу философије, важни аристотеловски појмови (попут τέλος, δύναμις, ἐνέργεια), усвојени су и смештени у специфични амалгам у коме јелинствујућа аристотеловска метафизика налази смисао у библијској есхатолошкој теологији. Платонски појам душе је уз озбиљне корекције и дужну пажњу усвојен, под условом, како је то формулисао апологета Атинагора, да се „ни душа ни тело не могу замислити по себи него само као човек који се састоји од душе и тела“ (другим речима, нема човека уколико је ова пуноћа нарушена). Штавише, веровање у природну бесмртност душе је сматрано за јерес, озбиљнију од јереси тнитопсихизма (веровање у смрт душе и тела до васкрсења). Обратимо пажњу: управо је расуђивање на основу будућег стања („чекам васкрсење мртвих“ – јер само целовит, а не парцијалан човек представља истину о човеку) избило аргумент да хришћанска вера почива на бесмртности душе. У богослужењу, пак, многи пагански обичаји су преузети и христијанизовани (попут урођених празника, „слава“ и ритуала). Слично је учињено на плану уметности где су велика хеленистичка достигнућа вреднована и утеловљена у хришћанско уметничко наслеђе, што се огледа у богатству и разноликости форми, боја и израза. У неким случајевима је ова симбиоза деловала као „тензија“ (попут статуса философских појмова у теологији), али она је потицала из намере да се сачувају вредни елементи (попут аристотеловске телеологије и метафизике), али и да буду спојени са јудеохришћанском есхатологијом васкрсења. Верност овом поступку није довела до „хеленизације хришћанства“ него до „христијанизације хеленства“. Све то заједно данас представља Предање које су генерације хришћана слагале у биће Цркве. Један савремени отац Цркве каже да речи из Јеванђеља да све што је било везано за Христа Богородица „слагаше у срцу свом“ јесте управо – Предање. (уп. Лк 2, 19; Лк 2, 51). На тај начин су у историји стварана сасвим нова дела која није диктирала природа него слобода. Флоровскијевски казано, слобода је у стању да победи нужност, па чак и да преиначи законе природе у светлости долазећег Царства – као што сведоче мученици и подвижници Цркве. На тај начин, хришћани нису своју будућност црпели из вере у бесмртност душе (што је било ready–made, платонско решење оног времена) него из вере у „заједницу светих“, у Цркву као Тело Христово које се непрекидно опитује у Евхаристији. На тај начин христологија васкрсења решава загонетку живота. То, међутим, није очигледно ни предсказиво, него долази као изненађење из будућности, као откривење или благодатни дар. Расуђивање без откривења би било чиста људска домишљатост. Стога, речима Лествичника, „човек који има дар расуђивања, нашао је здравље и уништио болест“. Неукост (ἀμάθεια) и острашћеност (ἐμπάθεια) су две главне одлике данашње сцене. Када своју метафизичку неписменост спојиш са острашћеном жељом за уклањањем неистомишљеника тада око себе производиш збуњеност и тугу. Јер, мислиш у себи, само моја уска перспектива је исправна и она треба да доминира стварношћу. Једна перспектива која не допушта алтернативу. Заборављаш тада да нема нужне супротности између Јерусалима (просте јеванђелске вере) и Атине (јелинске философске синтезе), између Истока (на коме се уврежила западна култура) и Запада (на чијем тлу православни живе и делају), између теологије (реч о Богу) и науке (проучавање закона постојања природе): напротив, схваташ да само њихов стваралачки сусрет и прожимање може да оплемени свет у коме заједно живимо. Јер, молитва Цркве не престаје да буде за мирно сапостојање на Божијој земљи народâ, племенâ, језикâ, културâ – за јединство у једном телу Црквe по свој васељени. Да је римска инквизиција 1615. године, користила расуђивање надахнуто будућношћу (или да је макар мало промућурнија била), тада би донела други закључак а не онај по коме је Галилејев хелиоцентризам „безуман и апсурдан за философију, и формално јеретички [за Цркву], пошто на многим местима експлицитно противречи смислу Светога Писма“. Тада би потоњи развој односа теологије и науке у средњем веку највероватније имао другачију путању. Господ се оваплоћењем зацарио и „обукао се у лепоту“ људске и космичке природе (која је била контаминирана грехом, пропадљивошћу, страдањем и смртношћу). Исповедајући ову истину, верујемо да теологија 21. века неће упасти у замку средњевековне инквизиције. Под условом да теолози живе на начин вере, самопредавања и самоприношења, пратећи савет Аве Исаака са почетка овог текста. Извор: Теологија.нет
  18. Митрополит псковски и порховски Тихон говорио је за „КП“ о великим пројектима Псковске епархије на Криму, успешној борби против алкохолизма и о томе на који начин привући омладину да се не бави само митинзима и хајпом на интернету. Русија више није међу пет земаља у којима се навјише пије - Владико, крајем августа у Пскову је одржан антиалкохоличарски форум. Зашто управо овде? - Псковска област је једна од најпроблематичнијих по потрошњи алкохола, управо зато је Министарство просвете овде одржало форум. Имамо солидно искуство – делатност црквено-друштвеног савета за борбу против опасности од алкохолизма. Он је основан пре 10 година на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила. Председници овог савета смо академик Лео Бокерија и ја. На форуму су учествовали представници 40 региона. Заједно с губернатором Михаилом Ведерниковом у нашој области реализујемо пробни пројекат за стварање широког система превенције међу децом и омладином. Имамо солидне методе које су се показале као ефикасне. - А за алкохоличаре са стажем? - У области ради добар рехабилитациони центар „Ручеј“ („Поток“), али је то посебан правац: не бих се прихватио ни специјалистичког лечења, ни рехабилитације, тиме треба да се баве стручњаци. А превентива је оно на чему можемо и треба да радимо. - Зашто се у Русији традиционално тако много пије? - Можда не знате, али по подацима СЗО Русија у последњих 10 година више не спада у пет земаља света у којима се највише пије. Да ли сте приметили да на улицама има мање омладине која пије, на пример, у Москви? - Седе понекад на клупама, али су углавном старији. Моји познаници се жале да омладина сад одбија чашицу. - Већ 10 година је у току програм који је покренут уз учествовање нашег друштвено-црквеног савета за смањење потрошње алкохола у РФ. Овај велики државни програм је тих година одобрио премијер Путин. Сећајући се кампање 80-их година могу да кажем да је тренутно у току тиха и можда једна од најефикаснијих кампања за борбу против алкохолизма у току целе историје Русије. И врло је добро што је готово незапажена, то нам је драго. - Ви сте председник друштвеног савета Росалкорегулированија (Организација за регулисање потрошње алкохола). А које су методе овог програма? - За ових 10 година спроведене су строге мере на спречавању продаје алкохола малолетницима. Забрањена је конзумација алкохола на јавним местима. Ограничено је време за продају алкохола. Сећате се да је донедавно вотка могла да се купи и дању и ноћу, чак и на киосцима. Узгред речено, такође је обустављена продаја на киосцима. Повећане су акцизе, дакле, и цене, а то значи да је смањена приступачност алкохола: флаша вотке за 30-40 рубаља је донедавно била норма. Пиво је изједначено с алкохолним производима и одговарајућим акцизама. Јер мали број људи зна да се пиво продавало с олакшицама, као намирница. На телевизији је приказано мноштво спотова друштвене рекламе и филмова. И, наравно, повећавају се могућности за корисно коришћење слободног времена и бављење спортом. - И какви су резултати? - Постоји званична статистика Министарства здравља Русије. Пошто сам недавно морао да напишем реферат сећам се цифара. Захваљујући кампањи у току последњих година у земљи се битно смањила употреба алкохола с 15,8 литара по човеку 2008. године (по подацима СЗО је било чак 18 литара) на 9,7 литара етанола по човеку 2017. године, што одговара нивоу од 11,55 литара за лица која су старија од 15. година. Русија је избила на прво место у свету по брзини смањења смртности и продуживања живота међу средње развијеним и високо развијеним земљама. У Русији је 2017. године остварен апсолутни рекорд дужине живота у целој историји земље, укључујући и совјетско време: 72,7 година. Смртни случајеви услед тровања алкохолом су се по подацима Росстата смањили више од 3,5 пута, а број оболелих од алкохолизма за скоро 40%. Стручњаци СЗО су 2009. године обавили истраживања и по прогнозама из 100 младића-матураната 2009. године – у Енглеској ће пензију доживети 90 људи, а у Русији само 40. По мишљењу стручњака, главни разлог за то је алкохол. Сада је то ствар прошлости. - Али колико су ефикасне све ове методе и програми кад постоји појам као што је „сива“ производња алкохола и „сива“ илегална трговина? - Постоје и други критеријуми објективне контроле. На пример, број алкохолних психоза. Јер, делиријум тременсу је свеједно где и како је алкохол купљен. Дакле: обољења од алкохолизма и алкохолних психоза су у периоду од 2008. до 2017. године опала 56%. Постоји још један критеријум. У Русији, по подацима истраживања професора А. В. Немцова, 82% убистава почине људи који се налазе у стању алкохолне опијености. Број убистава на 100.000 људи се од 2008. до 2018. године смањио више него троструко. Могао бих да наведем још много примера. Али у сваком случају, захваљујући ефикасном владином програму који сам већ помињао, и напорима друштва, заиста се одвија огроман општенационални рад. И занимљиво је да се све то одвијало и одвија без помпе, буке и друштвених потреса. - Зар је могуће да све иде тако глатко? - Наравно да није. Сад се лобира закон о продаји алкохола преко интернета. Даноноћно. То је веома опасно и може задати ударац свему ономе што је постигнуто у току последњих година. Не смемо то да дозволимо. Како привући омладину без обзира на митинге и Јутјуб - Како Црква може да привуче омладину која тежи ка уличним протестима и хајповању на Јутјубу? Каквим идеалима? - Открићу вам једну тајну: Црква ни човеку, ни човечанству не може да понуди ништа осим Јеванђеља. И никога осим Христа. Ако вам неко каже нешто друго – не верујте. Ми заиста немамо ништа друго. Зато је оно што имамо најважније и најлепше у животу. Неко може рећи: јеванђељски идеали које проповедамо омладини једноставно нису занимљиви. Често то заиста и јесте тако. Али узрок уопште није у омладини. А још мање је у идеалима. Он је у нама: или нисмо у стању да откријемо ове идеале, или наша дела не одговарају ономе о чему проповедамо. Све је једноставно. Никога не можеш да ухватиш за уши и одведеш код Христа. Сви слични покушаји се завршавају врло лоше. - Али прва ствар која код вас у Печорама пада у очи јесте просто неки огроман број омладине, која ради свуда у манастиру. Знам да је у току, за наше време, велики омладински волонтерски пројекат. - Реализујемо га заједно с Министарством културе. Две хиљаде добровољаца из преко 60 региона од Калињинграда до Камчатке, углавном омладина, долази код нас у току три летња месеца. Колико могу помажу нам у ремонту храмова под руководством стручњака, у неговању башти и цвећњака. Учествују у раду на уређењу наших старих градова – Печора и Изборска. Узгред речено, волонтери су заједно с нашим монасима тако очистили и уредили центар Печора да се чак и староседеоци чуде и захваљују. - Да ли су волонтери верници? - Има разних, али углавном нису. Момци живе при манастиру недељу-две дана, раде по 4 сата дневно. Остало време је посвећено екскурзијама, спорту, кружоцима за рестаурацију, дискусијама, занимљивим сусретима и тематским предавањима. Али ми се чини да омладина пре свега жели да сама види шта се заправо овде дешава – у Цркви. У манастирима, у умовима и душама православних хришћана, монаха и парохијана, због чега су уопште овде? Што се тиче манастира – монаси живе као што су живели. Њих петнаестак цело лето ради заједно с волонтерима. Ако неко пожели да поразговара с њима они ће га пажљиво саслушати и одговорити на питања. Ништа нарочито. Једино што у најмању руку треба припремити преноћиште, храну, екскурзије и организовати слободно време за две хиљаде наших врло различитих, али верујте, дивних гостију. Међутим, све се исплатило у сваком смислу! Довољно је видети хиљаде коментара добровољаца на друштвеним мрежама да схватимо – пред нама су људи који су открили свет који им је био потпуно непознат. И ово откриће је судећи по њиховим коментарима, за многе од њих без преувеличавања било потресно, запањујуће, али безусловно срећно и радосно. Разуме се, нису „сви до једног постали црквени“, а хвала Богу, ми себи нисмо ни постављали такав фантазмагоричан задатак. Било је оних који су ушли у живот Цркве. Али сви, или скоро сви наши гости су на растанку с нама истакли да су код њих нестали уобичајени шаблони и непријатни стереотипи. Срели су се с људима који заиста живе за Бога. И могу да доведу човека до Њега. - Код многих мојих познаника шаблони су нестали кад су прочитали ваш бестселер „Несвети, а свети“. Он је доживео већ 17 издања. Тираж износи скоро 3 милиона. Да ли сте очекивали да ће књига то доживети? - Нисам очекивао, али ме то сигурно радује. Шта може бити драгоценије за свештеника него кад људи кажу да су захваљујући књизи стекли или сачували веру? УНЕСКО и велики ремонт - Као митрополит сте се вратили у Псковску епархију где сте као младић кренули монашким путем. Шта је сад овде главно за Вас као псковског архијереја? - Парохијски живот. У Псковској епархији има изванредних свештеника, али парохијана у храмовима има много мање него у другим одвајкада православним областима Русије. Нећу се упуштати у све разлоге. Али један од техничких проблема епархије је то што већина храмова нема парохијски дом. У ствари, то није само потреба газдинства: и школа веронауке, и курсеви за оне који желе да се крсте, и школа, и разговори о Светом Писму, и омладински сусрети – то и много тога другог чини живот православне заједнице. За све то је потребан парохијски дом који треба да постане близак стотинама људи. Градимо првих 8 таквих домова – то је важно. У епархији је започет рад службе доброчинства и људи су то осетили. Отварамо народне кухиње, сестринство за помоћ у хоспису и у болницама. Заједно с административним властима припремамо се за изградњу две средње школе од којих ће једна представљати наставак Псковске православне гимназије. Пројектујемо друштвено-спортски комплекс с породичним центром. Почињемо да градимо историјски парк „Русија је моја историја“ за Псков. Све то није нешто јединствено, већ је реализовано у многим епархијама. Само што ми у Пскову мало каснимо. - Недавно су објављене информације о томе да је 10 старих споменика у епархији уврштено у објекте под специјалном заштитом Унеска. Многи сународници су изненада открили да је Псковска област необично занимљива, између осталог, и у овом смислу. Какав програм реализујете кад су у питању споменици којима раније није посвећивано довољно пажње? - Ситуација везана за псковске споменике није једноставна. Многи се налазе у критичном стању, Направили смо програм за наредних 10 година и почели смо да га остварујемо. Предстоји нам много посла и он није нимало лак. Рецимо, у Псково-печерском манастиру без преувеличавања под хитно треба решавати проблем обрушавања сводова и пећина. У току су припремни радови на решавању истих проблема у Снетогорском и Мирошком манастиру. Намеравамо да оснујемо своје, псковске, радионице за рестаурацију и да школујемо стручњаке који би остајали код нас, у псковском крају. То је дугогодишњи и озбиљна пројекат. - Да ли програм финансира федерални центар или ангажујете приватне мецене? - Власник свих ових јединствених објеката је држава, зато се надам да ће бити издвојена и финансијска средства. У рестаурацији могу учествовати и мецене. Међутим, засад нисмо добили никакав новац. - Видим да је овде већ у току ремонт, свуда су скеле. - Све радимо од својих средстава и уз помоћ манастирских доброчинитеља. Иако су средства ограничена неки објекти се налазе у тако лошем стању да не смемо чекати. - Мало је манастира у којима сам видела толико организованих група на екскурзији. Колико ми је познато, недавно је било неких конфликата? - У току последње године живот нас је приморао да доведемо у ред рад служби за вођење екскурзија. У Пскову, у Печорама има професионалних водича. Међутим, има и изузетно активних ентузијаста без квалификације, да само чујете какве небулозе причају! Заједно са Псковским унвиерзитетом увели смо издавање државних лиценци за водиче. Прво су то доживљавали скоро као вапијући напад мрачњака на свету слободу говора. Међутим, комисија за издавање лиценци је поступала потпуно у складу са постојећим законима, осим тога, никога нисмо ограничавали: сви они који су то желели могли су да полажу испит, само да поседују знања на одговарајућем нивоу. Зато сад посетиоцима манастира више не пуне главу бесмисленим причама. - Многи свештеници живе врло скромно, постоји ли разлика између њиховог живота у Псковској области, и рецимо, у Москви? Да ли помажете сиромашним свештеницима и њиховим удовицама? - Истински самопрегоран свештеник је подвижник и трудбеник и у Москви, у псковском селу. Псковска епархија помаже и удовицама свештеника и нашим пензионерима – свештеницима, мирјанима који су радили у храму и потребитим парохијанима. Међутим, то се сад ради у многим епархијама. Наша Псковска треба да уради још много тога да би могла да помогне људима који данас трпе оскудицу. „Драму за Крим сам писао у колима“ - На Криму се обавља велики рад на представи „Грифон“ по Вашој драми о шест историјских епоха Херсонеса. Како сте радили на њој и како реагују гледаоци? - Као председник Патријаршијског савета за културу бавим се хришћанским споменицима на Криму. Заједно с историчарима и археолозима припремио сам програм за Херсонес, за рестаурацију његових објеката и специјалан програм за просветну делатност. За 3 године је нешто већ урађено. Још 1914. године је замишљен, али није реализован пројекат музеја хришћанства у Херсонесу. Веома бисмо желели да га остваримо. То ће бити и научни, и музејски центар. Тамо се пројектује вероватно једини у Русији музеј антике и Византије. Планирани су позоришне сцене и представе везане за историју Херсонеса, с античком и византијском историјом. - Неколиким ауторима је понуђено да напишу, а на крају сте Ви то морали да учините? - Задатак није нимало једноставан, али је прилично примењен: у јединствену повест требало је повезати различите периоде историје Херсонеса, од антике до данас. Овде је важно да се не претера с патетиком, да се на занимљив начин гледаоцима исприча нешто о овом древном и за нас историјски веома значајном месту, где смо се, као што је писао руски философ Сергије Булгаков, „родили духовно и историјски“. А Ана Ахматова је полазећи од својих личних дечјих утисака једноставно говорила: „Херсонес је главно место на свету“. Грифон је један од симбола Херсонеса и Крима, у херсонеском музеју се чува стари приказ грифона који седи. Овај лик је узет као основа, али смо се потрудили да направимо представу не само о месту које је свето за целу Русију, већ шире – о човеку, о његовом призвању, о ономе што је главно у животу. Гледаоци засад реагују врло лепо. Колико знам, после два прва приказивања карте су распродате до краја сезоне. За успех представе су пре свега заслужни таленат и рад младог режисера Вјачеслава Игнатова и продуцента Саиде Медведеве. - А како пишете драме и књиге? - Нажалост, фрагментарно. Ових дана сам се возио аутомобилом с једним од мојих бивших студената. Он ми каже: „Други пут сам с вама у колима и Ви опет пишете. Први пут сте пре 12 година кориговали „Несвете, а свете“. Ја нисам професионални писац. Латим се „пера“, тачније компјутера кад за то постоји практична потреба: то је помоћ мом главном послу – свештеничкој служби. Шта ћемо видети у Мањежу - Чему ће бити посвећена следећа изложба поводом Дана народног јединства у Мањежу? - Ову изложбу припремамо већ годину дана. Посвећена је 75. годишњици Победе у Другом светском рату. Из многих руских музеја у Москву ће бити донете слике посвећене овом периоду. Експозиција треба да буде дубока и темељна прича о рату, народу и човеку кроз философију уметности. Чини ми се да ће то бити правилан задати тон пред почетак јубиларне године. О русофобии - Из године у годину међународна амтосфера постаје све гора и гора по Русију. Шта мислите, зашто нас толико не воле у свету? - Не бих рекао да је „све горе и горе“, није све тако једноставно. Не могу се сложити ни кад је у питању нека ексклузивна мржња према нама. Мислим да је то у већој мери наше преуваличавање негативних представа о нама. „Не сакупљам сплетке о себи“ - Још 2013. године сам Вам поставила питање о томе зашто је међу либералима тако модерно да грде Цркву. Тада сте одговорили: нека грде. Понеки људи као званични портпарол РПЦ Владимир Легојда одговарају овим опонентима, често анонимним. Да ли на њих треба обраћати пажњу и како треба реаговати? - Ту не постоји јединствен и универзалан одговор. - Људи често сплеткаре о Вама, да ли читате те сплетке или Вам их можда неко препричава? - Нешто читам, нешто ми препричају, нешто и не чујем. Не постављам себи за циљ да сакупљам све гласине и сплетке о себи. Извор: Православие.ру
  19. На празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Спасовој цркви манастира Милешеве. Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Говорећи о Светом Јовану, највећем од жене рођеном, Преосвећени Епископ Атанасије је рекао: – Свети Јован Крститељ се на данашњи дан прославио тако што је посведочио на најсавршенији начин Господа Христа, показавши своју веру у Њега и показавши да вреди себе Њему потпуно предати, да вреди испунити Његову вољу, Његове заповести, изразио је своје уверење да онај ко повери себе Христу има себе сачуванога за вечност. Ко себе предаје Христу тај ништа не губи. Губе само они који се од Христа удаљују. – Свети Јован показује нам данас да човек треба да се супротстави злу, сваком облику зла, и позива нас да сагледамо то што је он учинио. Да себе ту проверимо и да сами одлучимо шта ми треба да чинимо и како треба да живимо. Има оних који се супротстављају злу али само кад га примете и сретну код других док дозвољавају да се зло у њима разраста. И то је једна велика варка. Са злом се треба најпре супротставити у себи самом. – Људи који желе да себе усличе Светом Јовану Крститељу треба најпре да сагледају да ли има зла у њима самима. Свети Јован Крститељ није имао зла у себи. Потпуно безгрешан, безазлен, и као такав он се супротставио злу около себе, у заједници у којој је био. Дакле, најпре себе очистити од зла па онда, у љубави према ближњима, ослобађати своју околину, подсетио је Епископ Атанасије присутне. Извор: Епархија милешевска
  20. У четвртак, дана 08. августа 2019. године, када Црква слави свету преподобномученицу Параскеву, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води у Вуковару. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј-ставрофор Добривој Филиповић, парох маркушички, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох први вуковарски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Након заамвоне молитве Преосвештени Владики проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање овде надомак храма Преоподобне мати Параскеве на Доброј Води. Нека је благословен Бог наш Који је диван у светима својим, Који нас сваки пут када се сабирамо и приносимо Бескрвну Жртву упућује путем до Царства Небескога. Кроз сваку Литургију отварају нам се различити путеви који нас могу одвести до Царства Небеског. Данашњом светом Литургијом прослависмо преподобномученицу Параскеву Господ нас упућује да је један од могућих путева нашега спасења и мучеништво. То је заиста тежак и велики пут за човека. Кроз житије ове велике светитељке смо могли да видимо и да се саобразимо са мученичким страдањем. Света мати Параскева је проповедајући своју веру и жртвујући се за њу показала нама да и ми требамо да ходимо тим путем. Ако творимо дела достојна Речи Божје ништа нас са тог пута не може одвратити, нити наш ум може одвојити од једине Истине – Господа Исуса Христа. Христос је наша Истина, Пут и Живот. Наша мученица Параскева је то знала и радо је ходила тим путем. Њени џелати, видећи да се она никада неће одрећи Христа и трновитог пута, одсекли су јој главу да би тиме доказали како је тобож њихово царство веће од оног Царства у које је веровала света преподобна мати Параскева. Знамо да су они могли само то да учине, само оно што се тиче овоземаљских оквира који су омеђени грехом и налазе се ван Тајне живота у вери. Живот и дела свете Параскеве су били сасвим другачија од људи онога света јер су били усмерени ка Христу и животу по Његовом Јеванђељу. Света мати Параскева није само речју проповедала Христа него је и својим животом и мученичким страдањем посведочила своју веру. Бог је узео њену жртву, њено мученичко страдање како би и нама хришћанима била пример да и у најгорем времену не требамо да посустанемо, нити по цену свог живота да се одрекнемо своје вере. Данас често пута можемо срести људе, чак и у оквирима наше Цркве, који говоре ”ми страдамо”, али њихова жртва не може да се пореди са страдањима хришћана. Није жртва ако не поштујеш благослов Божји па кажеш ”ја сам жртвено јагње”. Ако смо на погрешном путу нисмо жртва, него смо себе у том случају ставили на Христово место, тада си судија целој васељени. Ниси спознао прави пут и истину да је Христос наш Бог и наш Пут ка Царству Божјем. Христос је наше огледало у којем требамо гледати један другога, огледало које нам показује ону преображенску светлост која нам открива пут којим требамо да идемо. Тај пут се налази у Цркви Божјој и Јеванђељу Христовом. Не смемо имати на уму дела која нису достојна човека, а затим учинивши та дела говорити да страдамо. Страдамо због свог самоумља и безумље. То није страдање него самовоља која води у униније. Ако страдам за веру и носим Крст Христов налазим се на путу мученика који су страдали носећи Крст и веру у своме срцу. Мученици су страдали зато што су хришћани и што су носили Тајну спасења у својој души и свом срцу. Заиста је лепо данас бити овде и сетити се речи да је Бог диван у светима својим. Бог нам кроз своје свете открива Тајну спасења и даје нам различите примере: мучеништво, свете, преподобне и остале који нас упућују ка Истини. Увек је дивно када се сабиремо овде, бити окружен својим народом, видети толико причешћеног народа који следи пут Вере. Човек може да се радује ако ходи путем Христовим, то је благословен народ. Тешке историјске околности само су наши путокази до Царства Небескога. Ако смо у Цркви Божјој онда живимо у нади и вери. Сигуран сам да наш народ тако и живи. Света Црква нас учи да будемо светосавски народ, народ који зна своје усмерење и предање које нас упућује ка Царству Небескоме. Ова година је велики благослов за нашу Цркву јер прослављамо 800 година Њенога постојања. Прослављамо осам векова постојања које је омеђено различитим искушењима и страдањима кроз које је Црква заједно са својим народом носила Крст и тескобу. Црква је успела да превазиђе сва искушења и да опстане са својим народом, да сведочи Веру и Јеванђеље Христово и да буде путоказ нашем народу ка светом Симеону и светом Сави. Ако ове године буде по Божјој вољи имаћемо велики Преображењски Сабор у нашем манастиру у Даљској Планини. Ми смо саборни народ, народ који треба да се окупи око своје светиње. Томе нас учи наша света, Једна и Саборна Црква. Управо из тог духа проистиче и саборност нашег народа. Требамо да будемо сви на једном месту, окупљени око Чаше Господње која је Извор нашега живота. Требамо да чувамо свој језик, своју веру и традицију. Преображењски Сабор треба да има ту димензију, да нам кроз Тајну Христову улије наду и веру, да заиста будемо на светосавском путу – на путу осмовековног постојања. Радујем се што ћемо, ако Бог благослови, да се саберемо тамо, да будемо један дух и један народ, где ћемо сви бити браћа и сестре. Гледаћемо једни друге преображеним очима, а не као непријатељи и они који не знају шта значи носити Реч Божју, шта је љубав Божја и које је наше усмерење у овоземаљском животу. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Амин. Трудом чланова Ц.О. Друге вуковарске, парохијана друге вуковарске парохије и породице пароха другог вуковарског протојереја-ставрофора Миљена Илића испред храма је приређено послужење за све сабране. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  21. У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету. Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника. Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..." Извор: Епархија бачка
  22. "Ако дирнеш у чивутски врт клетву ћеш носити ко сребрн звончић бићеш жедан крај бунара и сиромах с пуно пара све ћеш дијаманте дати за смешни циркончић, ко у туђ врт уђе црн лебац меси у црном плеху ех, не пожели ништа туђе сви смртни греси у том су греху..." Ђ.Б. Наш оби са овим Ђолетовим стиховима ме синоћ инспирисао да отворим тему. Да ли гајите склоност ка залажењу у туђе вртове, да ли је увек трава зеленија у комшијином дворишту, залазите ли у себе, нађете ли понекад у себи зрнце зависти или пак жеље да посегнете за туђим. Да ли сте понекад љути на Бога, јер мислите да заслужујете више, боље, лепше...
  23. Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С. Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање. У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан. -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда. На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце. Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне. Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји? Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји. А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо. Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића). Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара. Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве? -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке. Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима. Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји. А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”. Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева. -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније! Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске). Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства. Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије. На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало. Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив. Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније. Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима. А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе! Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства. Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац у косовском Поморављу служио је у недјељу, 11. новембра Свету литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживали су му: протосинђел Андреј, професор Призренске Богословије, протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски, свештеници саборног храма протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереј Мирчета Шљиванчанин, те протоиђакон Владимир јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Појали су ђаци Призренске Богословије, предвођени професором Дејаном Ристићем У литургијској бесједи отац Иларион је рекао да је подгорички саборни храм слика и одраз љепоте наше вјере. „Ова прелепа црква је слика Оног најлепшег од синова људских – Господа Исуса Христа. Искуство заједнице са Њим, додира Његове хаљине које су имали људи преточено је у ову лепоту. И у овим тешким временима отпадништва, када видимо да царују бесмисао и неукус, озверена људска природа, посуновраћење сваке врсте, видимо како се благочешће умножава. И како напредује свако у ономе за шта се определио – неко према добру, а неко у ономе што је лоше“, рекао је он. Додао је да је то у Црној Гори тако очигледно. „Тако је очигледно да врата адова не могу ништа учинити Цркви. Неће је срушити, она ће постојати и трајаће до свршетка времена“, рекао је отац Иларион. Игуман манастира Драганац је, тумачећи јеванђелско зачало о Јаировој кћери, рекао да је гужва, заправо, амбијент у коме се долази до Христа. „Ко је био у светом граду Јерусалиму, то је доживео – да се кроз све оно тискање и метеж милост Божја и близина Божја још више пројављују. Зато што се тада ослобађамо нашег побожњаштва и наших погрешних представа о побожности, о томе шта је Богу угодно. У светом граду Јерусалиму, посебно о празницима, човек нема времена да размишља о томе шта сад треба да обави од побожних обреда, како треба да се намести да би то било богоугодно, него се једноставно, из дубине душе моли Богу“, објаснио је отац Иларион. Према његовим ријечима, већина људи притиска Христа. „Он је онај који нема где главу да склони. Он је онај који говори: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети. И много нас Њега, заправо, притиска бесмисленим захтевима, својом себичношћу, пре свега. Наводно побожни, заправо смо затвореног срца да опростимо, затвореног смо срца да понесемо терет свога брата или сестре, него стално тражимо изговоре за грехе. Таквима је Христос рекао: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети“, казао је он. Објаснио је да сила Божја излази само онда кад има гдје да изађе. „Када има до кога да дође, када је отворено срце човеково да прими ту Божју силу – сила Божја излази“, казао је архимандрит Иларион. Отац Иларион је казао да је за Бога биолошка смрт само сан. „А оно шта је трагедија и зло – јесте вечна смрт у којој човек може да буде и кад је биолошки жив. Човек који је отуђен од љубави, који је ограничен својом себичношћу, који је зазидан у свој свет који сам гради, у коме се сналази, али је мртав у њему јер нема способности да отвори своје срце“, казао је отац Иларион (Лупуловић). Након Литургије је, у оквиру прославе јубилеја десет година постојања Омладинског хуманитарног клуба „Млади за Космет“у крипти храма одржан и разговор/предавање на тему ‘‘Утицај поп културе на систем вриједности“ у којем су, поред оца Илариона, учествовали и протосинђел Андреј и чланови „Београдског синдиката“, Феђа Димовић, Бошко Ћирковић – Шкабо и Блажо Вујовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Директива о ауторским правима на интернету: За Србију ништа ново Катарина Стевановић ББЦ новинарка 14. септембар После усвајања предлога о промени приступа ауторским правима на интернету у европском парламенту, у онлајн свету завладале су бројне недоумице. Предлог реформе сада треба да усвоје и остала тела ЕУ, а коначно гласање планирано је за јануар 2019. Након тога ће све чланице заједнице одлучити како да те измене унесу у национална законодавства. Србија није чланица ЕУ и за сада није јасно како ће се и да ли нова регулатива, ако буде усвојена, примењивати, сматрају саговорници ББЦ-ја на српском. Србија ће, иако није чланица ЕУ, вероватно морати да се прилагоди променама, као када је о сваком другом законодавству реч, сматра Марко Мудринић из Нетокрације. „Како би примена требало да изгледа код нас - слободно могу да кажем да то нико сада не зна. Ситуација би могла да буде иста као са ГДПР-ом. У том случају на нивоу локала треба да постоје судови и они који прате примену, али и даље не постоје и питање је када ће", каже Мудринић. Међутим, Мудринић страхује да би ова регулатива могла да ограничи слободу интернета. „Интернет је настао управо на томе да се ствари деле и посматрају као колективно добро. Уколико будемо морали да се повинујемо тим законима, то неће бити добро за слободно новинарство, за блоговање и изражавање личног мишљења на интернету", каже Мудринић. Забрињава што посланици у Европском парламенту не схватају начин на који интернет функционише и на овај начин постају претња по његову слободу. „Интернет годинама није регулисан и изнедрио је фантастичне ствари и компаније. Сада видимо да полако и ЕУ и Америка крећу у регулисање. Који су тачно разлози за то, не знам, али ће ефекат по индустрију бити погубан", додаје. Шта доноси предлог реформе? Предлог реформе о ауторским правима Европски парламент је усвојио након вишемесечног лобирања технолошких компанија са једне стране и издавача са друге. Њиме је, између осталог предвиђена обавеза да технолошке платформе „филтрирају" садржаје које корисници постављају и да провере да ли је дошло до кршења ауторских права, односно да ли је аутор сагласан да његово дело буде подељено на мрежи. Такође, предвиђено је и да интернет компаније плаћају такозвани „порез на линкове". То значи да ће морати да плаћају пре свега агенцијама, новинама и часописима објављивање њихових наслова, фотографија и текстова на својим сајтовима. И адвокат Урош Недељковић, који се бави ауторским правима, сматра да се и даље не зна шта ће ново законодавство донети. „То све је и даље непознаница и нико не зна како ће функционисати у пракси. Можда се не деси ништа страшно, може да буде свашта. Иде се на то да велике компаније имају филтере који ће унапред гледати шта је заштићено ауторским правом, шта није и на основу тога дозвољавати да се садржај постави или не. То са једне стране може да буде добро за оно што се буде постављало под одређеним лиценцама, али ће са друге стране мале компаније имати проблем зато што су ти софтвери скупи и неће моћи да их имплементирају", каже Недељковић. Разлика између „великих" и „малих" доћи ће до изражаја и када је о такси на линкове реч, сматра он, јер ће „једни моћи да плате, док други неће знати шта да раде". Увођење такси на линкове би према речима Бојана Перков из Шер фондације значајно ограничило право да се информације од значаја за јавни интерес деле. „Основна сврха је да се порезом на линкове допринесе остваривању прихода самих медија, како би они ипак задржали право на ауторство у оквиру којег би на неки начин само они имали право да монетизују тај садржај, што сада није случај. Ипак, о овоме треба добро промислити, јер су бројни изазови у имплементацији", каже Перков. У Немачкој је, на пример, усвојен сличан закон и његови ефекти нису довели до веће зараде издавача и медијских организација, већ су само закомпликовали ситуацију и тумачење закона. Трамп оптужује Гугл, Фејсбук и Твитер за пристрасност Фејсбук први пут отворено о говору мржње у постовима Фејсбуков пролаз и улица Твитер збуњују људе у Оксфорду Традиционални медији, друштвени медији Идеја нове регулативе је да аутори добијају накнаду за дела која су пренели други портали и друштвене мреже. „Интенција је да медији почну да зарађују од садржаја, а не само Гугл и Фејсбук. Међутим питање је шта ће се десити с тиме. Вести се данас читају на друштвеним мрежама, а мало је оних који иду директно на сајтове. Свакако треба да се направи начин на који ће медији зарађивати. Проблем је ко ће се сматрати медијем - да ли само они који су регистровани у регистру медија или сви који објављују неки садржај", сматра Недељковић. Иницијативу за измене закона о ауторским правима, коју су у Бриселу популарно назвали иницијативом против ГЕФА, јер се односи на четири глобалне интернет платформе - Гугл, Епл, Фејсбук и Амазон - потписали су и директори 18 европских новинских агенција, укључујући и Танјуг. Циљ је да се интернет „гиганти" обавежу да део прихода плате новинским агенцијама, чији садржај сада бесплатно користе, пишу медији. Против предлога су се побунили интернет гиганти, а према речима Сијада ел Рамлија, генералног директора Еврпске асоцијације интернет платформи, „европски законодавци су одлучили да, упркос великом негодовању јавности, подрже 'филтрирање' интернета у корист великих предузећа из музичке и издавачке индустрије". С друге стране, присталице реформи су презадовољне одлуком Европског парламента. Председник Европског удружења ауторских група Андерс Ласен каже да „јучерашњи дан представља победу за Европу и њену независност од неколицине технолошких гиганата који су профитирали од застарелог закона". Усвајање овог предлога громогласно су подржала новинарска удружења. „Европски парламент усвојио је Директиву о ауторским правима на дигиталном јединственом тржишту коју светска и европска новинарска организација оцењују као велики искорак у заштити ауторских права", саопштило је Независно удружење новинара Србије (НУНС). Међународна федерација новинара и Европска федерација новинара у заједничком саопштењу су поздравиле гласање „које је пресудно за новинаре да осигурају зараду од свог рада и остану независни у извештавању, јер је од суштинског значаја за добро функционисање демократских друштава". Нова клаузула уводи обавезе извештавања о експлоатацији новинарских дела и остварених прихода. Новинари ће тако морати да буду обавештени о коришћењу њихових дела и прихода остварених тим коришћењем, било да је реч о онлајн сфери, штампи или електронском емитовању. Такође, мора им бити обезбеђена и одређена исплата. Према речима Светозара Раковића, генералног секретара НУНС-а, Европска федерација новинара и Међународна федерација новинара инсистираће да Савет Европе прилагоди своје регулативе са овом директивом. На тај начин би, како објашњава Раковић за ББЦ, она постала обавезна и за медије у Србији. https://www.bbc.com/serbian/cyr/srbija-45511782
×
×
  • Креирај ново...