Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нису'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Поводом славе храма у Коњевратима 8. 11. 2021. посвећеног Светом великомученику Димитрију, верни народ из овога места и околине окупио се на Светој Архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим. Владика је свима њима пожелео срећан празник и нагласио да је изузетно радостан што је на овај дан могао да буде део овог светог сабрања. „Драга браћо и сестре драго ми је да сам успео да данас будем овде са вама и да се заједно помолимо Господу и заиштемо молитве Светога Димитрија, да он буде заштитник, како овога места, тако и свих нас и онај који, стојећи пред престолом Свевишњег, моли за наше спасење, здравље, радост и све оно чиме нас је Господ благословио у овоме животу. Чули смо у данашњем Јеванђељу да се каже да ми, хришћани, нисмо од овога света и да ћемо бити прогоњени скоро сваког дана нашег живота и да ће наши прогонитељи мислити да Богу службу чине. Такву жртву је поднео и Свети великомученик Димитрије који је био узвишнога рода, из богате породице. кога је чекала титула војводе солунског. У то време владала је безбожна власт која није признавала хришћанство, већ је прогонила хришћане желећи да нашу веру у потпуности затре. Родитељи Светог Димитрија су били побожни и свог су сина од малих ногу научили да буде хришћанин. Они су се, као и он кад их је наследио, трудили увек да заштите хришћане, нису их прогонили иако су имали такве налоге, већ су помагали да се Црква Христова развија у тим немогућим условима. Свети Димитрије није хтео да поклекне пред царским наредбама да прогони хришћане, а када је цар то чуо затворио је и њега, мучили су га на разне начине и када се упокојио Бог се прославио кроз њега. Пред његовим чудотворним моштима и дан данас се у Солуну узносе молитве за здравље, радост и спасење свих који са вером у Господа ту долазе надајући се свеопштем васкрсењу“, рекао је Епископ Никодим и додао да и ми, по угледу на Светог Димитрија, треба да чинимо све да одржимо нашу свету веру и обичаје, те да се увек изнова окупљамо око наших храмова у братској љубави и узајамној бризи. Извор: Епархија далматинска
  2. Епископ бачки Иринеј: „Свети Димитрије је жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј началствовао је на празник Светог великомученика Димитрија, у понедељак, 26. октобра/8. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу, Епископ бачки Иринеј је произвео протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, у чин протопрезвитера. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности светог великомученика Димитрија, о смислу страдања хришћана и нагласио: „Нису мученици били ни слабићи, ни кукавице – ни свети Димитрије, ни свети Георгије, ни многи други свети. Били су војници по занимању, али не само обични војници него војсковође, истакнути војници. Дакле, људи храбри, спремни да се боре и да се жртвују. Али никада нису ставили на прво место овоземаљска добра. Зашто је частан војнички позив? Зато што он није срачунат на то да иде да осваја, да пљачка, да чини злочине. Нажалост, у наше време, много више него у ранијим вековима, благодарећи људској злоби и савременој технологији ратној, то се дешава у много већој мери него раније у историји. Огромна су страдања широм наше планете. Али, они који су у војсци да би бранили правду, да би бранили своје ближње, да би бранили невине и притом свој живот излажу свакој опасности, не жале га – о чему у целој нашој историји и историји многих народа налазимо многе примере, све до наших дана – ти људи тиме сведоче своју љубав према Господу Христу; сведоче спремност да се жртвују за правду, пре свега за правду Божју, а онда и људску. Зато је реч сведок почела да добија значење мученик, онај који сведочи својим страдањем, својом спремношћу да жртвује себе за друге, за ближње. То се види из речӣ Јеванђеља које смо слушали, када Господ Христос каже ученицима, апостолима, да ће они страдати због вере у Христа, да ће бити прогоњени. Тако су и ови велики људи, као свети Димитрије, свети Георгије и други, били сведоци љубави Христове и своје љубави према Христу, у своме времену. И зато су прослављени од Бога. До дана данашњега мошти светог Димитрија се чувају у граду Солуну, где је пострадао. Његово тело Господ чува до данас и оно точи миро на чудесан начин, миро које исцељује болесне. То се дешава и са другим великим светитељима. Дакле, светитељи нису мртви него живи, живљи од нас који мислимо да смо живи. Зато се ми њима молитвено обраћамо, са љубављу, да они буду наши молитвени заступници и посредници пред Господом. Зато је и овај дан радостан празник, без обзира на то што вршимо спомен страдања једног човека; радостан и велики празник, јер свети Димитрије јесте жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ У току свете Литургије, Епископ бачки Иринеј је у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Шарчанског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно. Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи. Многи људи имају потребу да се припреме за Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје. Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари. Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава. Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих. Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу. Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
  4. Са позивима на поштовање епидемиолошких мера, које су се у Црквама шаролико поштовале свештеници и у време Короне обављају своју мисију која подразумева пре свега да су стално међу људима, молитвом, служењем, пастирском речју. Иако се свештеничка служба у времену ковида 19 одвија у донекле измењеним околностима, она је у суштини увек иста каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве свете Петке на Калемегдану. – Свештеници су попут здравствених радника и других помагалачких професија у оваквим тешким временима са удвострученом ревношћу и одговорношћу обављају своју дужност. Она на првом месту подразумева молитву за здравље и болесне за лекаре и медицинске раднике, у крајњој линији за сав свет погођен овом пошашћу. Речи утехе и охрабрење спремност да се чују емоције страха и стрепње понекад безнађа и панике и помогне њихово превладавање вером, надом и љубављу – све то такође спада у свештеничку службу и данас је потребније него у другим, назовимо их уобичајеним временима. СПЦ има на територији града Београда има организоване институције за помоћ невољницима разних врта и профила. Међу њима се истичу „Човекољубље“ – добротворна фондација, Верско добротворно старатељство, чија је најпознатија али не и једина активност народна кухиња и Православно – пастирско саветодавни центар. Подразумева се да су у њима посебно активни београдски свештеници. Просветна активност такође се одвија на свим нивоима: од основне школе до факултета као и на различитим факултетима не са Универзитета у Београду – напомиње наш саговорник иначе професор на Православном богословском факултету. Не чуди стога што како каже број свештених лица која су оболела од ковида није мали. – И то није ствар само са нашом средином у Италији је рецимо након лекара највећи број жртава међу свештеницима. Код нас су пожртвовано служећи свом народу, своје животе положили неки од највиших црквених великодостојника на челу са блаженопочивишим патријархом Иринејем. Треба јасно рећи: они нису само жртве короне, него су жртвовали своје животе да би помогли у време короне. Ту спремност да се у тренуцима кризе неодступно остаје уз свој народ, Христос је истакао као основну одлику правих пастира. Због тога добри пастири српскога народа, и то не само они који су се разболели и умрли него и они који су оздравили или ризиковали да се разболе, када су видели да се вук короне приближава нису оставили своје словесно стадо и побегли (било у „теолошке“ изговоре и доскочице било у до сада небивалу евхаристијску апстиненцију), него су до краја остали верни највишим идеалима своје службе, каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић. Медијска извештавања о оболевању од Ковида 19 у српској цркви неретко су пратиле полемике о причешћивању истом кашичицом. И у самој српској цркви било је различитих гласова о томе како се треба причешћивати у време пандемије, а ван ње било је било је чак и оних који су сматрали причешће извором заразе. – Чини ми се да се та целокупна полемика у крајњој линији може свести на питање: да ли црквени живот доприноси ширењу ковида 19. Неодговорни, неупућени па и злонамерни учесници те полемике су покушали да гурну у страну много важније питање: на који начин црквени живот доприноси спречавању ширења поменутог вируса. Овом приликом нећу улазити у верске димензије овог питања – о њима је уосталом много тога речено у књизи епископа бачког Иринеја „Свето причешће – лек бесмртности“. Међутим желим да истакнем да су бројне медицинске студије показале да религиозност и активни верски живот позитивно утичу на функционисање имуног система и не само по питању смањивања анксиозности и страха који га нарушавају него и на другим нивоима што додатно смањује ризик од ове и сваке друге заразе. По себи се разуме да овде није реч о апсолутном спречавању заразе (то уосталом не гарантују ни маске , дистанца па ни вакцина), него о смањивању шансе да до ње дође. Због тога је суштински важно да се живот цркве саображен зравственим мерама неометано одвија и у оваквим временима превентивно због народа чијој психофичкој добробити црква и на овај начин доприноси. Извор: Чудо
  5. „Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању зато што је тада и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима“, поручио је Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан у Божићном интервјуу за „Политику“, који преносимо у целини. „Било је ’ковида’ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети. Да је памети па да се извуче поука, а то је: сви смо у истом лонцу и не зна се када ће на кога стићи ред, да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божју опомену сваки појединац, па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно, тако ће и ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго на људској врсти.” *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске православне цркве Патријарха Иринеја, Владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. „Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег патријарха, али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују године заједничког рада на добро наше свете цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно, само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету патријарха, али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос“. *Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј у Сентандреји, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира у Мађарској је обновљен. Како успевате да усагласите све обавезе? „Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха.” Дакле, ако радите као прегалац, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне рукописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим, има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве”. Е, тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи“. *Да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? „Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али увек постоји то „али”. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: „А ко си ти да ми командујеш?” Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако, али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак, нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра”. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у време Часног поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда, па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете” у цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба, али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет српског народа у овим земљама, али чека нас још много посла на њиви Господњој“. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије Никола Селаковић. Шта за вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? „Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља” и „отаџбина”, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама, али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте” и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још имају родбину, или „родове” како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа, а пре њега фаталног Дежа, који је десетковао Србе, пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу српску цркву, а то је заправо наш народ, јер 99 одсто Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје цркве. Сада су хвала богу посете из матице и српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Долазак новог министра спољних послова Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната“. Извор: Политика
  6. Народ који је веран Богу и својој отаџбини биће чудесно Боогм благословен, рекао је митрополит кјатурски и сахкерски Данило из Грузијске православне цркве у својој недељној проповеди у Саборној цркви Свете Тројице. Чудо је виђено у Грузији, где није дошло до ерупције епидемије вируса короне упркос чињеници да цркве никада нису биле затворене, као у многим другим земљама, нагласио је митрополит Данило. „У питању је на првом месту грузијски етос ". „Неко може питати како је преживео. Преживео је из два разлога: био је посвећен отаџбини и Богу. Онога ко је посвећен Богу и отаџбини, Бог неће напустити и избавиће га Његова велика милост. " „Данас смо видели пример ове милости“, наставио је митрополит. „Ова држава се, упркос многим проблемима, показала много заштићенијом од већих држава, и то се догодило зато што је наш народ дао све од себе, а људи који се до краја боре за земљу, љубав и морал - видеће чудо Божје. " "Видели смо чудо које се догодило у Грузији", нагласио је он. „У упркос томе што богослужења никада нису престала, епидемија није избила у Грузији", митрополит Данило је рекао. „Бог ће учинити чудо народу који је одан Богу и отаџбини. Грузија је имала такве одане патриоте и зато је преживела," напоменуо је архијереј. „Живот без Христа је смрт, а смрт са Христом је живот. То веровање нас је избавило од ове епидемије “, рекао је архијереј. У марту је Грузијска патријаршија изјавила да је затварање цркава "неоправдана увреда Бога". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
  7. Народ који је веран Богу и својој отаџбини биће чудесно Боогм благословен, рекао је митрополит кјатурски и сахкерски Данило из Грузијске православне цркве у својој недељној проповеди у Саборној цркви Свете Тројице. Чудо је виђено у Грузији, где није дошло до ерупције епидемије вируса короне упркос чињеници да цркве никада нису биле затворене, као у многим другим земљама, нагласио је митрополит Данило. „У питању је на првом месту грузијски етос ". „Неко може питати како је преживео. Преживео је из два разлога: био је посвећен отаџбини и Богу. Онога ко је посвећен Богу и отаџбини, Бог неће напустити и избавиће га Његова велика милост. " „Данас смо видели пример ове милости“, наставио је митрополит. „Ова држава се, упркос многим проблемима, показала много заштићенијом од већих држава, и то се догодило зато што је наш народ дао све од себе, а људи који се до краја боре за земљу, љубав и морал - видеће чудо Божје. " "Видели смо чудо које се догодило у Грузији", нагласио је он. „У упркос томе што богослужења никада нису престала, епидемија није избила у Грузији", митрополит Данило је рекао. „Бог ће учинити чудо народу који је одан Богу и отаџбини. Грузија је имала такве одане патриоте и зато је преживела," напоменуо је архијереј. „Живот без Христа је смрт, а смрт са Христом је живот. То веровање нас је избавило од ове епидемије “, рекао је архијереј. У марту је Грузијска патријаршија изјавила да је затварање цркава "неоправдана увреда Бога". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ) View full Странице
  8. У Вазнесењској цркви у Београду, данас на празник Светог Георгија, 6. маја 2020. године, свету Литургију служио је јереј Дејан Јаковљевић, а саслуживали су јереј Арсеније Арсенијевић старешина Вазнесењске цркве, протојереј Драган Радовановић, ђакон Бошко Савић и протођакон Стевица Рапајић. Звучни запис беседе „Када прослављамо ове Светитеље схватамо да они нису били храбри сопственом природом него су надишли природу вером у Господа.“ Истакао је јереј Арсеније Арсенијевић у празничној беседи и поручио да све хришћане треба да одликује стање унутрашње радости знајући да је моменат у ком се тренутно налазимо привремени моменат који нас припрема за вечни живот. Извор: Радио Слово љубве
  9. Хлеб и вино Евхаристије нису сакрализован магијски фетиш Христо Јанарас Јежи Новосјелски, Тајна вечера, 1982. Начин постојања, који је Христос отеловљавао и на који је позивао људе, није имао елементе-обележјâ религијских захтевâ; Христов начин није водио индивидуалним убеђењима; није подразумевао индивидуалне, награде достојне, врлине; није обавезивао на држање Закона и саображавање са богослужбеним формама. На свим тим пољима Христово учење било је оповргавање и изокретање одредница-претпоставки религије. Управо објава начина постојања који је Христос отеловио и на који је човек позван, јесте благо-вест [ев-анђеље, гр. εὐ-αγγέλιον, добра вест, прим. прев] Цркве: порука о егзистенцијалној слободи, коју догађај Цркве поставља као свој циљ. Благо-вест Цркве сажима се у проповедању љубави. За Цркву, међутим, љубав није индивидуална врлина, морал опхођења индивидуе – љубав није само узајамно пријатељство, самилост, алтруизам и нежност. Љубав је пре свега одустајање од егоистичних приоритета и негирање саможивости. Љубав је напор да се човек ослободи од потчињености налозима своје индивидуалне природе; да црпи постојање из слободе односа; да постоји волећи и зато што воли. Љубав је остварење начина постојања „по истини“, изображавање Тројичног првообраза [оригинала] истинског постојања и живота. Све оно што је индивидуално, егоцентрично и самодовољно, за Цркву је начин преживљавања природног физичког бивства и представља грех (егзистенцијални промашај и неуспех) и смрт. Све оно што је самопревазилажење, самоодрицање, добровољно одустајање од ега, љубав и ерос – представља живот и тријумф живота над смрћу. „Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1Кор. 13, 8) У црквеном предању, „трансфузија“ евхаристијског искуства постиже се у условима подвига односа, у условима поверења и љубави, a не преношењем „објективних“ информација са индивидуе на индивидуу. Отуд реч предање у својој црквеној употреби означава ма које искуство које нам се предаје и коме се истовремено и ми предајемо. Нешто слично се догађа у сваком односу где се искуствено знање пружа са љубављу и бива прихваћено са поверењем – као у несебичном односу учитеља и ученика, мајстора и шегрта. У догађају Евхаристијске вечере, у догађају Цркве, ништа се не објективизује као дефинитивна датост. Онтолошка реалност тела и крви Христових, начин слободе од тварности, не може бити објекат који људска индивидуа поседује и њиме господари. Хлеб и вино црквене Евхаристије не могу никада бити на религијски начин сакрализован магијски фетиш који се нуди за индивидуалну конзумацију у циљу обезбеђивања индивидуалног спасења. Упркос томе, религизација догађаја Цркве успела је, прогресивно и неопажено, у многим случајевима и историјским периодима, да чак и Евхаристијску вечеру потчини захтевима егоцентричних приоритета. Круцијално достигнуће религизације је схватање заједничареног јела и пића као натприродних објеката самих по себи; схватање које са собом носи задовољење нагонске религијске потребе природне индивидуе да чудо, тајну и ауторитет поседује као објекте. Хлеб и вино постају тело и крв Христова, не зато што нека натприродна сила интервенише и нарушава границе природе „пресуштаствљујући“ хлеб и вино, него зато што учесници у вечери заједничаре у предуслову њиховог живота (храни и пићу) као понављању кенозе Христове. Узимајући хлеб и вино, учесници у вечери остварују, уз претпоставке њихове људске природе, однос који Син има са Оцем: остварују постојање као љубавно заједничарење а живот као одустајање од сваког захтева самопостојања. И „бивају побеђена ограничења природе“: заједница хлеба и вина је учешће у телу и крви Христовој, у начину постојања који установљује Црква. Не заједничари се у неком сакрализованом (натприродном) фетишу, него у егзистенцијалном догађају: тварна природа слободна од ограничења тварности. Васцела твар заједничари у слободи славе деце Божије (Рим. 8, 21): заједничари се у прошлом времену (Евхаристијска анамнеза-сећање) и опитној садашњости (љубавни подвиг који установљује Цркву), заједно са есхатолошком будућношћу (надање и чекање безвременог „Царства“). Прогресивно и неопажено религизација догађаја Цркве је донела и отуђено схватање евхаристијске вечере: замену онтолошке реалности, иконизоване у Евхаристији, индивидуалним психолошким захтевима. Религизована свест (свест подлегла религизацији) Евхаристију схвата, не као остваривање и пројављивање Цркве (црквеног начина постојања, начина заједничарења у животу), него као објективно савршавани (од стране унапред одређеног савршитеља-свештенодејствујућег) свештени ритуал, који сваком од оних који ритуал прате пружа, на индивидуалном плану, могућност причешћа натприродним даром: „огњем“ који сагорева индивидуалне грехе, очишћује индивидуални ум, индивидуалну „душу и срце“, али и тело човека, обезбеђујући загарантовани вечни живот. Када се главни циљ евхаристијске вечере – причешће хлебом и вином – отуђи и постане настојање индивидуоцентричног обезбеђивања, тада неизбежно и сваки други елеменат Евхаристије неопажено престаје да функционише као полазиште и одскочна даска за односе заједничарења; тада сваки други елеменат Евхаристије опада и постаје добро које се даје за индивидуалну конзумацију – за сопствену чулну, сентименталну и дидактичку употребу. Извор: Христо Јанарас, Против религије, Лос Анђелес: Севастијан прес, Врњци: Интерклима-графика, 2019. Превод: Бојан Радичевић
  10. Свештеник Слободан Зековић казао је синоћ у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, након одлсужене вечерње службе и Молебана Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом Пећком красницом, да се власт оглушила о очинске позиве, поруке и благослове страца Амфилохија и осталих архијереја у Црној Гори и презрела глас народа са два велика црквено-народна сабора у Подгорици и Никшићу, као и позив свештенства и монаштва, и усвојила дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести. „Нису ни једног тренутка ни уздрхтали пред клетвом Светога Василија Острошког Чудотворца и показали тиме да су њихове савјести спржене а кад пред собом имате такве људи с њима је тешко разговарати и било какав договор постићи… Нису ни свјесни колико су бреме натоварили на плећа, не само своја, него и на плећа чланова својих породица. Неће много времена проћи, нажалост, многи од ових који су подржали ово безакоње, клечаће пред нашим Митрополитом и тражити опроштај.“ Помолио се да се ум и срце властодржаца просвијетли покајањем и да се врате са овог беспућа којим су кренули. Отац Слободан Зековић се захвалио вјерном народу на оданости својој Цркви и пренио им благослове свих архијереја Православне цркве у Црној Гори: Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Преосвећене господе Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, захумско-херцеговачког Димитрија и диоклијскиг Методија. На крају протојереј-ставрофор Слободан Зековић је обавјестио сабрани народ да ће се до Божића, по благослову наших архијереја, сваки дан послије вечерње служити Молебан Пресветој Богородици, који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене вјерне. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. New York Times: "U.S. Escalates Online Attacks on Russia’s Power Grid." Russia: "Hold my Борщ..." ... https://www.facebook.com/miodrag.kuzmanovic https://www.nytimes.com/2019/06/15/us/politics/trump-cyber-russia-grid.html https://edition.cnn.com/2019/07/14/us/new-york-power-restored/index.html?fbclid=IwAR1i-Xir5pRWcRxrQ3IgI-NVrKBBrYRaSJJmMFU93Sy993bXRE8xRGWiEG4
  12. Ниједна православна и римокатоличка црква, као ни џамија, нису биле државна имовина у независној држави Краљавини Црној Гори до 1918. године. Ово пише у документу о попису државне имовине Митрополије црногорско-приморске из 1919. године, који поседује Јован Маркуш, публициста, истраживач историје наше Цркве и бивши градоначелник Цетиња, а у који су „Новости“ имале увид. Ти папири могли би бити „ноћна мора“ заговорницима најављене отимачине имовине СПЦ у државици под Ловћеном кроз спорни закон о слободи вероисповести или уверења о правном положају верских заједница, што је наговестио и митрополит црногорско-приморски Амфилохије. У разговору за „Новости“, Маркуш каже да корице тог драгоценог документа у овом тренутку чува као очи у глави и не жели да их подели ни са ким јер се плаши да би „друга страна“ могла да злоупотреби документ. – Морате ме разумети, а то је у интересу Митрополије – додаје наш саговорник, дајући нам на увид садржај документа. – Само једна капелица за привремено почивалиште покојника (мртвачница) у болници „Данило I“ на Цетињу је припадала држави – Краљевини Црној Гори, до 1918. године. После Другог светског рата, болничке власти нису користиле ту капелицу за привремено почивалиште покојника већ је тај простор употребљен за друге потребе. У документу се наводи да је са завршетком Првог светског рата 1918. и престанком постојања Краљевине Црне Горе, као независне и међународно признате државе, створена Краљевина СХС, која је стекла свој међународноправни субјективитет, а први устав – Видовдански – добила 21. јуна 1921. Новостворена држава је преименована у Краљевину Југославију 1929. године. У овим списима се подсећа и да је оснивачка повеља Цетињског манастира – издата од стране господара Ивана Црнојевића 1485, коју је потврдио и црногорски владар, књаз и господар Никола Петровић својим указом 1895. године – била поштована у новоствореној држави. О томе, каже Маркуш, говоре тапије из 1930, у којима се потврђује за добра Цетињског манастира „да се око ових парцела не води никакав спор, нити на ове парцеле полаже право својине држава ни општина“, а да се право својине доводи на основу „завештаја Иван-бега Црнојевића“, и да је суд оценио поднете доказе и нашао да је Цетињски манастир „држао имање као своје непрекидно четири стотине година“. Поред тапија и поседовних листова, и многобројни уговори између институција државе, с једне стране, и управе Манастира цетињског, са друге, о закупу дела манастирског замљишта, такође, како нам открива Маркуш, говоре да се у Краљевини СХС и Краљевини Југославији поштовало право својине над имовином Цетињског манастира, које је утемељено оснивачком повељом господара Ивана Црнојевића из 1485. Све то се до детаља налази у поменутом документу. Даље се наводи да је имовина у Црној Гори 1868. године подељена на државну, црквену и личну имовину краља Николе. – Краљ је у тестаменту оставио што је његова имовина. Црква зна своју имовину, а данашња власт треба да покаже списак државне имовине коју је Црна Гора имала 1918. Краљ Никола је настојао и да целокупно културно благо, које је од предака наследио, на најбољи могући начин сачува. То је благо, које се на Цетињу гомилало кроз векове, било вековима и под непосредним надзором господара – говори Маркуш. Историчар Ристо Драгићевић пише да је 1868. извршена важна финансијска реформа у Црној Гори. Тада је први пут после неколико векова извршено раздвајање државне касе и касе црногорских митрополита и каснијих њихових наследника и световних господара, књаза Данила и књаза Николе. Сам књаз Никола пише о томе у својим мемоарима: „Године 1868. почео је прави бујни напредак Црне Горе. Те године на Цвијети сазвао је књаз Никола народну скупштину на Цетињу. Задатак је био, по вољи књажевој, да скупштина одвоји књажевско од народног имања, па да народно имање уреди, јер до тада све што је било народно било је и књажево. Књаз је имао све у својим рукама и са свим је располагао по својој неограниченој вољи.“ Књаз је за ову народну скупштину, указује наш саговорник, саставио списак „свих својих, државних и црквених добара“. На скупштини је одлучено шта ће припадати Николи као владару, што остаје као његово лично имање, шта припада Манастиру и, на крају, шта је власништво државе. Народна скупштина одредила је да манастиру на Цетињу припадају „све земље, горе и васколики метох, куд крисовуља Иванбега пише, изузимајући оно што су коме даровали досадањи поглавари реченог храма“. У државну имовину, поред земљишних добара и малобројних јавних објеката, тада је прешло историјско оружје из ризнице, као и војни архив. СКРАЋУЈУ ПОСТОЈАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ Јован Маркуш (на слици) додаје да „дукљански Монтенегрини“ чине све да скрате постојање Митрополије црногорско-приморске за 427 година. – Њихов портал је објавио као ударну вест да је Митрополија црногорско-приморска формирана 1931. и да је само седам година старија од митрополита Амфилохија. Видите, када се од 1931. одузме година 1504, време када се некадашњи зетски митрополит именује као владика црногорски и приморски, онда се добије 427 година, за колико желе да скрате живот Митрополији црногорско-приморској. Неспорна чињеница је да први помен о митрополиту црногорском и приморском Роману, који је једно време заузимао цетињску катедру, имамо сачуван у запису Молитвеника из 1504, рукописне књиге која се данас налази у Бечу, тј. Аустријској националној библиотеци под бројем 79, у коме се помиње „Роман владика црногорски и приморски“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Данас, 9. фебруара, делегација такозване "Православне Цркве Украјине скраћено ПЦУ" предвођена "епископом одеским Павлом" покушала је да посети руски светогорски манастир Светог Пантелејмона. Игуман манастира, архимандрит Евлогије затворивши манастирске капије пред незваним гостима појаснио је да братство његовог манастира не признаје "ПЦУ" те да њени предстваници нису добродошли у руски светогорски манастир. Извор: Светогорске стазе
  14. Подела Косова и нове границе, о чему неки говоре, за Српску православну цркву, али и за већину становништва, нису прихватљиво решење – Србија без Косова и Метохије није Србија, изјавио је Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за руску агенцију „РИА Новости“. „Као човек када му изваде срце, он више није жив човек“, рекао је Патријарх током своје посете Москви. Он је истакао да је став Србије и СПЦ да се у потпуности поштује резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 – да се осигура албанском народу пуна слобода и аутономија, али да територија Косова и Метохије остане у оквирима Србије. „То је став наше Цркве, а тај став је формулисао и недавни Свети архијерејски сабор СПЦ“, додао је. Патријарх Иринеј се осврнуо и на питање стварања „нове цркве“ у Украјини, рекавши да тек предстоји да се увиди до чега ће та подела довести и какве ће бити крајње последице. „Нажалост, већ су одређене последице очигледне и плодове те поделе осећамо“, истакао је. Упитан да прокоментарише хоће ли српски манастир Хиландар на Светој гори, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије признати нову Украјинску православну цркву, Патријарх је рекао да Српска православна црква не располаже новим информацијама по том питању, као и да се нада да ће тамошњи монаси остати при ставу који заступа и СПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова Патријарх српски Иринеј сматра да најновији притисци у вези с Косовом треба да доведу до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета, те поручује да је најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. EPA (Fehim Demir) Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни. "Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима". Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру". Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли. "Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх. С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства". "Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу". "Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх. Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква". "И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио: "Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега". Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.
  16. Ово питање је покренуто на теми о кашњењу на литургију тј. о литургијском реду. Ја мислим да би, што се тиче литургијског реда, било боље да се уведе ред око оглашених. Поставља се питање: да ли има смисла да у освећењу причешћа учествују они који сматрају да нису достојни да се причесте? Јер ако је неко под епитимијом или сматра за себе да није достојан причешћа како онда уопште сматра да је достојан да са осталима освећује то исто причешће које неће или не сме да прими? Како неко стоји и на "пијте из ње сви" каже "амин" а после петнаестак минута када стигне причешће каже "нећу"?
  17. Отац Бобан је одговарао и на питања наших слушалаца везана за брак и породицу. Једно од питања је било и када Црква дозвољава црквени развод и да ли је могућ други црквени брак, на шта отац Слободан каже да је главни разлог за развод прељуба, али да је временом списак разлога постао већи, па ту имамо насиље у породици, инсистирање на незнабожачком животу…и друге. Отац Слободан је говорио и о томе како се најбоље припремити за Свету тајну Причешћа. Он се сјећа и свог професора блаженопочившег академика проф. др Владете Јеротића за кога каже “да није живио он него је живио Христос у њему“. На ова и још нека актуелна питања наше вјере наћи ћете одговоре ако будете чули ову нашу емисију и поуке оца Слободана. Извор: Радио Светигора
  18. На почетку емисије отац Слободан је тумачио јеванђелску причу о љубави која је читана на петнаесту недјељу по празнику Педесетнице. Да ли православни Хришћани треба да се плаше нечега у свакодневном животу, гласило је питање наших слушалаца на шта отац Слободан каже да ми треба да се плашимо само да не окренемо своје лице од Бога. “Будимо народ Божји. Плашимо се само да ми не отпаднемо од Бога и да ми не окренемо леђа Богу“- учи нас отац Слободан. Звучни запис емисије Отац Бобан је одговарао и на питања наших слушалаца везана за брак и породицу. Једно од питања је било и када Црква дозвољава црквени развод и да ли је могућ други црквени брак, на шта отац Слободан каже да је главни разлог за развод прељуба, али да је временом списак разлога постао већи, па ту имамо насиље у породици, инсистирање на незнабожачком животу…и друге. Отац Слободан је говорио и о томе како се најбоље припремити за Свету тајну Причешћа. Он се сјећа и свог професора блаженопочившег академика проф. др Владете Јеротића за кога каже “да није живио он него је живио Христос у њему“. На ова и још нека актуелна питања наше вјере наћи ћете одговоре ако будете чули ову нашу емисију и поуке оца Слободана. Извор: Радио Светигора View full Странице
  19. 13. маја 2018. Сабор Српске Православне Цркве је ове године издао посебно саопштење које се тиче Косова и Метохије. У том саопштењу је речено да Косово не сме да буде независно, што не чуди. Али сада се први пут чуло да не сме да дође ни до поделе Косова, јер би то значило да подручје јужно од Ибра остаје без Срба. Овај став Цркве је илустрован и бројним примерима кршења права како Цркве, тако и Срба који живе јужно од Ибра. Зачуђујуће или не, али медији, за разлику од претходних година, нису пренели ово саопштење Сабора, са изузетком Вечерњих Новости. Ипак, одмах дан након тога стигло нам је реаговање Председника, који је са необичном жестином напао Цркву због оваквог става. Чуле су се стандардне флоскуле „нека оду да живе тамо“, „нису понудили никаква решења“, и слично. По армији ботова која се активирала да блати црквене великодостојнике, види се да тај став Председника није била реакција у тренутку, већ да је цела акција поткопавања ауторитета Цркве организована, и да је саопштење Сабора изгледа озбиљно засметало властима. Због чега је тако? Шта је то што је Сабор СПЦ у свом саопштењу рекао, а да је толико засметало властима? Укратко, све. Сабор је, стављајући ситуацију на КиМ изнад новог Устава СПЦ и издвајање чак два саопштења о ситуацији на КиМ на овом Сабору (једно на почетку Сабора и друго на крају) питање статуса КиМ поново ставио у жижу јавности. Даље, Сабор је нагласио и да перспектива уласка у ЕУ не може да буде било каква замена за део територије и да се не може мењати територија по принципу „своје за своје“. Поред подсећања да се ради о територији на којој су наши најзначајнији верски и историјски споменици, Сабор је урадио нешто што се до сада није чуло у нашем јавном дискурсу: на конкретним примерима је подсетио коме то треба оставити да се брине о Србима на КиМ. Тако су улози дигнути, јер је сада, поред европске перспективе и бољег живота који нас чека чим се одрекнемо Косова и Метохије, на сто стављена и судбина наших сународника које би требало да жртвујемо за нејасне перспективе и непоткрепљена обећања. Ово последње је можда највише и алармирало оне који су скочили против оваквог саопштења. Несумњиво је да је Српска Православна Црква и даље институција од највећег угледа у Србији. И несумњиво је да ће њен глас да се чује. Када Српска Православна Црква направи овакав пресек ситуације, која говори да би Србе у независном Косову, или подељеном Косову, оставио само неко ко уопште не мисли на њихову добробит и опстанак, то може да поремети многе планове. И не само планове власти. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да најжешће реакције на саопштење Сабора долазе управо од српске власти која се тиме, парадоксално, ставила на исту страну са странцима и њиховим медијима и аналитичарима, који овакве дисквалификације већ деценијама упућују Српској Православној Цркви. Оно што је Сабор урадио јесте ускраћивање маневарског простора било коме да поделу или независност Косова у било којој варијанти прогласи победом или великим достигнућем. Сабор је јасно и гласно рекао да су обе опције губитничке, и да се ради о трагичним губицима, и да се неће стати на томе. Истина је да су се овакви гласови чули и раније, али никада на овако артикулисан начин, и од институције која са собом носи оволику тежину. Уз све што би се Српској Православној Цркви могло замерити, не може јој се рећи да није уз свој народ на Косову и Метохији, и сада и онда када је било најтеже, и да је најзначајнија српска институција на Косову и Метохији. Страни амбасадори западних земаља се нису оглашавали. Не зато што не би имали шта да замере оваквом ставу, него зато што су имали довољно дипломатског такта да не реагују на ово, јер знају да у борби са Српском Православном Црквом могу само да изгубе. Али њихов став је одавно познат. Председник се огласио. И ушао у директну конфронтацију са СПЦ. Да ли то значи да је Председник на страни западних дипломата, против свог народа? Не. Али то може да значи да су Председник, или неко из његовог окружења, осетили смањивање маневарског простора у коме би „тешке и неугодне кораке“, како они воле да кажу, прогласили за добитак или победу. Што даље значи и да се математика решавања косовског сукоба закомпликовала, утолико што ће сви ти „тешки и неугодни кораци“ бити проглашени катастрофалним губицима, што би у својој суштини и били. А такву хипотеку нико нормалан не жели да носи уз своје име, јер се зна колико Срби умеју да памте нешто што виде као издају. Стога, све што се даље буде радило у преговорима биће обојено овим саопштењем Сабора. И биће обојено чињеницом да власт више нема ни најмањи маневарски простор да губитак или поделу Косова прогласи добитком, макар и малим. Уколико то буде значило да ће од сад у преговорима наступати тако да ће одустати од та два решења и тражити неко ново решење, у коме ће Срби и Србија заиста и да добију нешто, онда је ово саопштење постигло свој циљ у потпуности. Жељко Ињац, Видовданhttps://www.vidovdan.org/aktuelno/zeljko-injac-stavom-crkve-o-kosovu-nisu-zadovoljni-ni-vlast-ni-stranci/
  20. 13. маја 2018. Сабор Српске Православне Цркве је ове године издао посебно саопштење које се тиче Косова и Метохије. У том саопштењу је речено да Косово не сме да буде независно, што не чуди. Али сада се први пут чуло да не сме да дође ни до поделе Косова, јер би то значило да подручје јужно од Ибра остаје без Срба. Овај став Цркве је илустрован и бројним примерима кршења права како Цркве, тако и Срба који живе јужно од Ибра. Зачуђујуће или не, али медији, за разлику од претходних година, нису пренели ово саопштење Сабора, са изузетком Вечерњих Новости. Ипак, одмах дан након тога стигло нам је реаговање Председника, који је са необичном жестином напао Цркву због оваквог става. Чуле су се стандардне флоскуле „нека оду да живе тамо“, „нису понудили никаква решења“, и слично. По армији ботова која се активирала да блати црквене великодостојнике, види се да тај став Председника није била реакција у тренутку, већ да је цела акција поткопавања ауторитета Цркве организована, и да је саопштење Сабора изгледа озбиљно засметало властима. Због чега је тако? Шта је то што је Сабор СПЦ у свом саопштењу рекао, а да је толико засметало властима? Укратко, све. Сабор је, стављајући ситуацију на КиМ изнад новог Устава СПЦ и издвајање чак два саопштења о ситуацији на КиМ на овом Сабору (једно на почетку Сабора и друго на крају) питање статуса КиМ поново ставио у жижу јавности. Даље, Сабор је нагласио и да перспектива уласка у ЕУ не може да буде било каква замена за део територије и да се не може мењати територија по принципу „своје за своје“. Поред подсећања да се ради о територији на којој су наши најзначајнији верски и историјски споменици, Сабор је урадио нешто што се до сада није чуло у нашем јавном дискурсу: на конкретним примерима је подсетио коме то треба оставити да се брине о Србима на КиМ. Тако су улози дигнути, јер је сада, поред европске перспективе и бољег живота који нас чека чим се одрекнемо Косова и Метохије, на сто стављена и судбина наших сународника које би требало да жртвујемо за нејасне перспективе и непоткрепљена обећања. Ово последње је можда највише и алармирало оне који су скочили против оваквог саопштења. Несумњиво је да је Српска Православна Црква и даље институција од највећег угледа у Србији. И несумњиво је да ће њен глас да се чује. Када Српска Православна Црква направи овакав пресек ситуације, која говори да би Србе у независном Косову, или подељеном Косову, оставио само неко ко уопште не мисли на њихову добробит и опстанак, то може да поремети многе планове. И не само планове власти. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да најжешће реакције на саопштење Сабора долазе управо од српске власти која се тиме, парадоксално, ставила на исту страну са странцима и њиховим медијима и аналитичарима, који овакве дисквалификације већ деценијама упућују Српској Православној Цркви. Оно што је Сабор урадио јесте ускраћивање маневарског простора било коме да поделу или независност Косова у било којој варијанти прогласи победом или великим достигнућем. Сабор је јасно и гласно рекао да су обе опције губитничке, и да се ради о трагичним губицима, и да се неће стати на томе. Истина је да су се овакви гласови чули и раније, али никада на овако артикулисан начин, и од институције која са собом носи оволику тежину. Уз све што би се Српској Православној Цркви могло замерити, не може јој се рећи да није уз свој народ на Косову и Метохији, и сада и онда када је било најтеже, и да је најзначајнија српска институција на Косову и Метохији. Страни амбасадори западних земаља се нису оглашавали. Не зато што не би имали шта да замере оваквом ставу, него зато што су имали довољно дипломатског такта да не реагују на ово, јер знају да у борби са Српском Православном Црквом могу само да изгубе. Али њихов став је одавно познат. Председник се огласио. И ушао у директну конфронтацију са СПЦ. Да ли то значи да је Председник на страни западних дипломата, против свог народа? Не. Али то може да значи да су Председник, или неко из његовог окружења, осетили смањивање маневарског простора у коме би „тешке и неугодне кораке“, како они воле да кажу, прогласили за добитак или победу. Што даље значи и да се математика решавања косовског сукоба закомпликовала, утолико што ће сви ти „тешки и неугодни кораци“ бити проглашени катастрофалним губицима, што би у својој суштини и били. А такву хипотеку нико нормалан не жели да носи уз своје име, јер се зна колико Срби умеју да памте нешто што виде као издају. Стога, све што се даље буде радило у преговорима биће обојено овим саопштењем Сабора. И биће обојено чињеницом да власт више нема ни најмањи маневарски простор да губитак или поделу Косова прогласи добитком, макар и малим. Уколико то буде значило да ће од сад у преговорима наступати тако да ће одустати од та два решења и тражити неко ново решење, у коме ће Срби и Србија заиста и да добију нешто, онда је ово саопштење постигло свој циљ у потпуности. Жељко Ињац, Видовданhttps://www.vidovdan.org/aktuelno/zeljko-injac-stavom-crkve-o-kosovu-nisu-zadovoljni-ni-vlast-ni-stranci/ View full Странице
  21. Један Свештеник није дао људима да се причесте који нису држали тримирје до среде. Тримирје је корисно држати, они који могу, али инсистирати од верника који живе у граду, возе аутомобиле, раде у фабрикама, је сулудост и такав духовник не зна шта прича. Монаси када држе тримирје не раде ништа, него одмарају и моле се. Људи у граду који имају "блаже" послове могу да држе тримирје док остали не могу. Не видим разлог да се људи који живе литургијским животом и посте све постове одбијају од Чаше у прву среду јер нису "тримирисали"!!?
  22. Међу нашом братијом православном, кружи прича ( ја не могу да изгуглам оригинал, па препричавам ) . Упокојили се теолог, монах и једна проста жена, и дошли пред врата раја, а тамо их сачекао неко и пита их редом. Прво пита теолога, да ли је веровао у свом животу, да ли је постио, причешћивао се и тако редом и наравно теолог одговара потврдно.... на питање да ли би препознао Христа , он наравно одговара да мисли да када би се нашао пред Христом засигурно би га познао. Исто пита и монаха и монах отприлике одговара исто као и теолог . И на карју пита и ову просту жену слична питања која је поставио и теологу и монаху . И на крају пита и њу кључно питање, да ли би препознала Христа. При том, раширивши руке и трчећи у заграљај том Неком, проста жена одговара : " Па ко те не би препознао Христе " .
  23. Христос се роди! Из године у годину на патријаршијском сајту налазимо „вести“ које садрже очигледне грешке које никако не би смеле да се појављују на званичном гласилу наше Цркве. А за претпоставити је да се ове грешке догађају јер понекад вест напише неко ко се не разуме најбоље у црквени поредак, што и није нешто много битно само по себи, али јесте битно када такве вести непроверено изађу у јавност. Тако смо претходних година, у више наврата, читали на пример како је служен парастос светима (Кирилу и Методију!), или више година за редом смо читали беседе о Крсту или историју о проналаску Часног Крста, на тзв. „Крстовдан“ уочи Богојављења, који нема никакве везе са празником Часног Крста Господњег. А ову годину започињемо читањем како је свјатјејши Патријарх српски „по древном поретку наше свете Православне Цркве“ служио „Литургију Светог Василија Великог“ на Бадњи дан. Ове године, када Божић пада у недељу! Невероватно би било да је ова вест тачна, то јест да је заиста на Бадњи дан ове године Његова Светост одслужио баш Св Литургију Св Василија Великога. Вероватније је то да је ову вест написао неко ко уопште не познаје „древни поредак“, тј. црквени Типик, о коме вест пише, и ко уопште није ни присуствовао тој Св Литургији. Јер да познаје „древни поредак“ и да је присуствовао Св Литургији не би написао да је служена Св Литургија Василија Великога него Св Јована Златоустога зато што је ове године Божић у недељни дан, па се Литургија Св Јована Златоустог служи на „Бадњи дан“ тј. уочи Божића, а Литургија Св Василија Великог на сам празник (тј. Божић). Надам се да сутра неће писати да је на Божић служена литургија Св Јована Златоустог (и то по "древном обичају")! Не оставља добар утисак то што вести овако непроверено завршавају на званичном сајту наше Цркве, и што се дешавају овакве грешке. Можемо само да се надамо да ће се ово ускоро поправити. Ведран П.С. Вест је овде http://spc.rs/sr/badnji_dan_u_susret_rozhdestvu_gospodnjem_1
  24. Христос се роди! Из године у годину на патријаршијском сајту налазимо „вести“ које садрже очигледне грешке које никако не би смеле да се појављују на званичном гласилу наше Цркве. А за претпоставити је да се ове грешке догађају јер понекад вест напише неко ко се не разуме најбоље у црквени поредак, што и није нешто много битно само по себи, али јесте битно када такве вести непроверено изађу у јавност. Тако смо претходних година, у више наврата, читали на пример како је служен парастос светима (Кирилу и Методију!), или више година за редом смо читали беседе о Крсту или историју о проналаску Часног Крста, на тзв. „Крстовдан“ уочи Богојављења, који нема никакве везе са празником Часног Крста Господњег. А ову годину започињемо читањем како је свјатјејши Патријарх српски „по древном поретку наше свете Православне Цркве“ служио „Литургију Светог Василија Великог“ на Бадњи дан. Ове године, када Божић пада у недељу! Невероватно би било да је ова вест тачна, то јест да је заиста на Бадњи дан ове године Његова Светост одслужио баш Св Литургију Св Василија Великога. Вероватније је то да је ову вест написао неко ко уопште не познаје „древни поредак“, тј. црквени Типик, о коме вест пише, и ко уопште није ни присуствовао тој Св Литургији. Јер да познаје „древни поредак“ и да је присуствовао Св Литургији не би написао да је служена Св Литургија Василија Великога него Св Јована Златоустога зато што је ове године Божић у недељни дан, па се Литургија Св Јована Златоустог служи на „Бадњи дан“ тј. уочи Божића, а Литургија Св Василија Великог на сам празник (тј. Божић). Надам се да сутра неће писати да је на Божић служена литургија Св Јована Златоустог (и то по "древном обичају")! Не оставља добар утисак то што вести овако непроверено завршавају на званичном сајту наше Цркве, и што се дешавају овакве грешке. Можемо само да се надамо да ће се ово ускоро поправити. Ведран П.С. Вест је овде http://spc.rs/sr/badnji_dan_u_susret_rozhdestvu_gospodnjem_1 Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  25. Илити: зашто је змији упалило да их наговори да једу са дрвета познања? Да ли су се Адам и Ева осећали инфантилно и због чега? . . .
×
×
  • Креирај ново...