Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'николај'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Постали смо хришћани који покушавају да стекну нешто сопственим силама и којима је тешко да себе повере Божјој милости. Ми смо хришћани који покушавају сами да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он сам открије своју славу. Ми смо хришћани који траже оздрављење и спокој, али не знамо за искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када кажемо „љубав“, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке везаности, јер одбијамо да у њој препознамо потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или цену жртве, упадајући у превару себичног уживања. Цео овај начин сагледавања ствари прешао је и у црквено богослужење. У нашим манастирима постоје радионице за вез који изгледа као да је ручно израђен, али није. Одежде и свете посуде имају украсно камење које светлуца и личи на драго камење, али нема никакву сличност са њима по својој вредности. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, нису сликане, немају вредност, није у њих уложен никакав напор, љубав, инвентивност или време. Фотографишемо и детаљно приказујемо службе наших свештеника, али имамо потешкоћа у препознавању присуства Бога у светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћима“, али наша душа није у стању да се пробије у Божју пустињу како би Га тамо срела. Посећујемо света места, али посета Светог Духа није очигледна у нашем животу. Задовољни смо „спољашњим радњама“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни драгоценим духовним искуством. Зато је наше исповедање вере, које има неизрецив ритуални сјај, више налик неком фестивалу него Светој Тајни. Више личи на спектакл него на молитву. Плод аутентичности светих је њихово ауторство врло дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их написали напустили овај живот. Потврда наше сопствене такозване аутентичности је да читамо њихова сведочења или да разговарамо о њима у удобности својих дневних соба, без икаквог апетита за аскезу, лични подвиг или жртву. Уместо да читамо свете текстове да бисмо стекли смирење, ми их користимо да осудимо нашу браћу и сестре или да бестидно мешамо наше фантазије са стварношћу. Свеци су свој страдални живот поткрепљивали Светим Причешћем, а ми парадирамо својом световном духовношћу и самооправдањем имитирајући их у учесталости причешћивања, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се показује кроз напрезање и многословље , заменило је искуствено откривење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо се на старо, како бисмо оправдали своје ставове и мишљења, а имамо потешкоћа с појавом новог знања које нас смирава, али грли нашу браћу и сестре. Дакле, савремена духовност често се појављује са лажном фасадом. У суштини то није ништа друго него рационализована религиозност и имитативна традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за облике, правила, спољне обрасце, навике или особе и јавља се као накинђурени конзервативизам. Све ово води до псеудо-врлина које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама ово порађа страсти и неопростиве слабости, негује окрутност и лицемерје, а себе назива аутентичном вером и искуством. Међутим, то нема никакве везе са духом Божјим и традицијом наше Цркве. Све то се своди на стварање хришћана лажне аутентичности, јер веру претвара у заблуду и ругање, а искуство претвара у дезоријентисаност и илузију. цео текст: https://pemptousia.com/2021/07/the-guilt-of-the-modern-era/ View full Странице
  2. Постали смо хришћани који покушавају да стекну нешто сопственим силама и којима је тешко да себе повере Божјој милости. Ми смо хришћани који покушавају сами да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он сам открије своју славу. Ми смо хришћани који траже оздрављење и спокој, али не знамо за искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када кажемо „љубав“, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке везаности, јер одбијамо да у њој препознамо потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или цену жртве, упадајући у превару себичног уживања. Цео овај начин сагледавања ствари прешао је и у црквено богослужење. У нашим манастирима постоје радионице за вез који изгледа као да је ручно израђен, али није. Одежде и свете посуде имају украсно камење које светлуца и личи на драго камење, али нема никакву сличност са њима по својој вредности. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, нису сликане, немају вредност, није у њих уложен никакав напор, љубав, инвентивност или време. Фотографишемо и детаљно приказујемо службе наших свештеника, али имамо потешкоћа у препознавању присуства Бога у светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћима“, али наша душа није у стању да се пробије у Божју пустињу како би Га тамо срела. Посећујемо света места, али посета Светог Духа није очигледна у нашем животу. Задовољни смо „спољашњим радњама“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни драгоценим духовним искуством. Зато је наше исповедање вере, које има неизрецив ритуални сјај, више налик неком фестивалу него Светој Тајни. Више личи на спектакл него на молитву. Плод аутентичности светих је њихово ауторство врло дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их написали напустили овај живот. Потврда наше сопствене такозване аутентичности је да читамо њихова сведочења или да разговарамо о њима у удобности својих дневних соба, без икаквог апетита за аскезу, лични подвиг или жртву. Уместо да читамо свете текстове да бисмо стекли смирење, ми их користимо да осудимо нашу браћу и сестре или да бестидно мешамо наше фантазије са стварношћу. Свеци су свој страдални живот поткрепљивали Светим Причешћем, а ми парадирамо својом световном духовношћу и самооправдањем имитирајући их у учесталости причешћивања, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се показује кроз напрезање и многословље , заменило је искуствено откривење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо се на старо, како бисмо оправдали своје ставове и мишљења, а имамо потешкоћа с појавом новог знања које нас смирава, али грли нашу браћу и сестре. Дакле, савремена духовност често се појављује са лажном фасадом. У суштини то није ништа друго него рационализована религиозност и имитативна традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за облике, правила, спољне обрасце, навике или особе и јавља се као накинђурени конзервативизам. Све ово води до псеудо-врлина које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама ово порађа страсти и неопростиве слабости, негује окрутност и лицемерје, а себе назива аутентичном вером и искуством. Међутим, то нема никакве везе са духом Божјим и традицијом наше Цркве. Све то се своди на стварање хришћана лажне аутентичности, јер веру претвара у заблуду и ругање, а искуство претвара у дезоријентисаност и илузију. цео текст: https://pemptousia.com/2021/07/the-guilt-of-the-modern-era/
  3. Уредништво "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила СПЦ за младе, обрадовало нас је новим, 380. бројем овог, многима омиљеног часописа. Тим поводом разговарамо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора задуженим за односе са медијима, који нас упознаје са најважнијим моментима везаним како за тему броја - Богомољачки покрет св. Владике Николаја, тако и за два текста која ће свакако привући пажњу читалаца - о почившем проти Моми Кривокапићу и о превазилажењу искушења нашег времена Фредерике де Грааф. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  4. Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Повезан садржај: Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (први део) По завршетку Великог рата, док је још био у Енглеској, јеромонах Николај изабран је (12/25. марта 1919. године) за Епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тек као Епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота. Нови српски Златоуст био је не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском сведочењу Христа. У другом делу специјалне емисије, посвећене јубилејима Владике Николаја, говорили смо о његовом богословско-књижевном раду; раду са нашим побожним народом и посебно са богомољцима; обнављању многих порушених, запуштених или полупразних манастира; обнављању и подизању гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина; раду са сиромашном децом и ђацима. У бурним историјским догађајима Владика Николај је делио тешку судбину свога народа, од хапшења, заточеништва у злогласном логору Дахау, до трновите стазе емиграције, увек у срцу и души носећи топлу љубав према своме народу и отаџбини. У Америци је Владика Николај наставио свој мисионарски и црквени рад. Упокојио се мирно у Господу, 18/5. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, а сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, 27. марта. Његове свете мошти данас почивају у родном Лелићу. Круна другог издања емисије је, поред сведочења блаженопочившег архимандрита Јована Радосављевића, химнографија и молитва светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља. Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота. У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године. Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља. Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота. У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године. Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  7. У згради Владе Републике Српске 4. јуна 2021. године представљена је мобилна апликација Николај чију је израду подржало Министарство за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. Апликација евидентира око 4500 храмова Српске Православне Цркве на простору бивше Југославије где живи или где је живео српски народ. Доступни су геолокацијски сервиси и кратак опис са фотографијом за android и iOS платформе. Министар за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске г. Срђан Рајчевић је истакао да је дигитализација културне баштине српском народу преко потребна и навео да је апликација превасходно намењена туристима али и свима који желе да посете богомоље Српске Православне Цркве, као и да ће ресорно министарство подржати све сличне пројекте. - Потребно је да свету покажемо са каквом баштином располажемо, као и да у сарадњи са Српском Православном Црквом евидентирамо све наше богомоље, рекао је министар Рајчевић. Аутор апликације Срђан Бијелић је рекао да је било потребно годину и по дана како би се идеја спровела у дело, као и да се из писаних и електронских појединачних медија подаци о богомољама преточе на телефоне. У име Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, клира, свих оних који ће користити ову апликацију, као и у име братства манастира Осовице и у своје лично име, присутнима се обратио настојатељ манастира Осовице Теофил (Димитрић) који је захвалио људима сабраним у тиму Николај који су својом љубављу, трудом и залагањем реализовали идеју о стварању апликације која ће засигурно бити пример и подстрек за нове и благословене пројекте који су савременом човеку насушно потребни. Николај тим чине: Недељко Смиљанић, Срђан Бијелић и Срђан Станковић. Овим подухватом отргнуте су од заборава све наше дивне светиње - цркве и манастири са простора свих шест република бивше државе. Увдене су у сферу ере која познаје комуникацију савременог човека, у највећој мери, преко друштвено-социјалних мрежа и савремених апликација. Сакрални објекти су сабрани у овој софтверској апликацији и доступни на електронским мапама, намењеним корисницима мобилних уређаја. Пројекат има за циљ да буде на духовну корист свима како верницима који посећују светиње тако и широком аудиторијуму који жели да се упозна са културним наслеђем у оквиру тематског туризма. Апликација је гарант очувања историјске истине о свим садашњим светињама, као и локацијама оних које још увек вапе за обновом. Она ће на најбољи начин будућим генерацијама да покаже куда и где сеже простор српског националног и духовног корпуса. Апликација Николај у времену које долази биће сведок вековног постојања српског народа на овим просторима. Мобилна апликација је бесплатна и доступна на: https://play.google.com/store/apps/details?id=rs.nikolaj.app Јеромонах Иларион (Коста), сабрат манастира Осовице Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. У среду 7. априла 2021. године, када Света Црква молитвено прославља празник Благовести, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију у манастиру Светог Романа у Ђунису који данас прославља своју храмовну славу. Повезана вест: Свештени чин монашења у светој обитељи манастира Светог Романа Звучни запис беседе Пред почетак Свете Литургије, Преосвећени Владика рукопроизвео је најпре у чин чтеца, а потом и у чин ипођакона оца Николаја Јоцића. На овом Евхаристијском сабрању Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Дамаскин Грабеж, игуман ове свете обитељи, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, јеромонах Ефросин Уко, клирик Епархије источноамеричке, протосинђел Нектарије Ђурић, протођакон Александар Грујовић, клирик Епархије жичке и ђакон Ђорђе Филиповић. По благослову Његовог Преосвештенства по прочитаном Светом Јеванђељу, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић поучио је верни народ говрећи о данашњем празнику. Свету Литургију посебно је красило предивно појање певнице манастира. Храм је био испуњен свештеницима, свештеномонасима, монасима и монахињама из Епархије нишке и других Епархија наше Помесне Цркве као и верним народом. У току Свете Литургије Његово Преосвештенство је положио своје руке на главу ипођакона Николаја Јоцића и рукоположио га у свештени ђаконски чин. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је славске дарове и пререзао колач. Извор: Епархија нишка
  9. Заробљеници виртуелног света – Фондација Пријатељ Божији PRIJATELJBOZIJI.COM Дигитални уређаји и свакодневни живот, наша зависност од њих, представља тему која се врло често задаје и то с... Још један одличан текст веома цењеног и светски образованог грчког митрополита Николаја. Многима је познато његово изузетно образовање: прво је завршио физички факултет на Солунском универзитету, затим Харвард, Масачусетски технолошки институт. Бавио се астрофизиком, математиком, биомедицином… ___________________ Занима ме шта форумаши мисле на ову тему. У којој мери смо Заробљеници (зависници) виртуелног света?
  10. Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице. Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена. Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре. Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено. Ход тежак, несиметричан. Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности. Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему. Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив. Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“. Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш. Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан. Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом. Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу. Загонетка Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају. Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив. Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце… 76 година. Велико дете! Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже. Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности. Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима. Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати. Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит. Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан? Личност Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота. Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота. Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине. Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе. Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни. Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек. Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен. Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“. Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан. … Благодаримо њему. Митрополит Николај (Хаџиниколау) о владици Атанасију (Јевтићу) https://dodjiividi.blogspot.com/2013/11/blog-post_6527.html?m=1
  11. Предавање одржано на међународној конференцији Васељенске патријаршије под називом “Стварање света и стварање човека”, хотел Хилтон, Константинопољ, 29. август 2000. [1] А. Увод Не постоји, Ваша Светости, поштовани оци и уважена господо учесници, сматрам, већа част за моју маленкост од указане прилике да говорим у овом центру старе историјске славе, о ономе што доносе најновија савремена научна сазнања; у времену сусрета генома и веровања у заједницу душе и тела; на жртвеник памћења прошлости нашег православног предања а у службу визијама о будућности нашег живота; у простору сусрета генетичке културе и нашег духовног постојања, за најдубљи ген нашег биолошког постојања као људске врсте. Због тога немам начин којим бих изразио своју захвалност, нити речи којом бих могао да опишем узбуђење и ганутост због прилике која ми је пружена да данас будем присутан овде међу вама. Оно што, међутим, имам јесте начин и морам покушати да пронађем речи како бих са вама поделио заједничку наду и борбу, дивљење и бригу коју сви поседујемо, а нарочито ми као православни верници, због онога ка чему се читаво човечанство окреће и са њиме суочава; са незамисливим и непознатим перспективама, несагледивим опасностима у које нас воде наши избори, нашим сасвим неочекиваним новопојављеним тежњама и величанственим достигнућима наших истраживачких напора. Дубока питања, опаснија него икада до сада, са великим интензитетом потресају све филозофске чињенице из прошлости, мењају константе у променљиве и, или се односе према Богу претећи (Његовим) нестајањем, или Га изазивају за (Његову) трансцендентну интервенцију. Да ли су, коначно, научна открића већа од Божијег откровења? У каквом су односу видљива достигнућа знања са невидљивим и наизглед нејасним искуствима вере? Како неопходност њихове примене у свакодневном животу утиче на очекивање и веровање у вечност? Уколико је ”Божји човек”, потврђен у прошлости, каква је његова данашња перспектива када “човек човечанства” прави помак од могућности његовог зачећа ка претњи његовим рођењем? Моје данашње излагање нема за циљ да пружи одговоре на постављена питања и дилеме, већ представља покушај да се изнађе исходиште проблема који су у настајању и да нама, православним хришћанима, ка њима усмери фокус нашег интересовања. На самом почетку овог нашег путовања путоказ ће нам бити термини биомедицина и биоетика. Б. БИОМЕДИЦИНА И БИОЕТИКА Две хомонимне речи са истим префиксом и сличним суфиксом. Ово, мећутим, није довољно да би имале и исто значење. Све што је са медицинског аспекта импресивно и упечатљиво не значи нужно и да је морално прихватљиво. Овој чињеници своје постојање дугује биоетика, наука која се рађала у последњих тридесет година. И, док је биоетика у дијалогу са биомедицином која се већ налази у свом зрелом добу, она проживљава фазу детињства. Њено рођење дугује се чињеници да су биомедицинска достигнућа премашила сва очекивања, или, боље рећи, очекивања свега разумног. Уколико је век који је прошао запечаћен експлозијом физике (теорија релативитета, квантна механика, grand unified field theories, итд.), продором у дубине субатомског света (већ идентификовани top quark), појављивањем космичких наука, открићем тајне материје и сензационалним технолошким применама, нови век, који управо почиње, изгледа да ће да се поклони пред несагледивим достигнућима генетике, нарушавања неприкосновеног ћелијског непознатог, испред објављивања тајни живота и стварања новог идентитета у медицини и могућности новопојавних особености у људској биологији и начину живота, недокучивог обима и несагледивих последица. В. САВРЕМЕНА СЛИКА БИОЕТИКЕ Основни параметри који сачињавају препознатљиву биомедицинску слику су: а) експлозија информационих технологија (биоинформатике, сајбер биотехнологије), б) економизација и технологизација здравља, ц) могућност in vitro фертилизације (VF-1978, ΙCSI-1993), д) мапирање људског генома (завршена 2002 ?), е) развој генетског клонирања или других генетских инвазивних техника. Оно што је овде значајно, није напредак у свакој од ових области појединачно, већ истовремено свих заједно, са једне стране и рапидан темпо њихове еволуције, са друге. Ново познање долази са таквом динамиком, да “специјални” одбори, законодавна тела и сви други друштвени контролни механизми нису у могућности да га надзиру и контролишу. Ситуација је прешла из руку политичара, које су већ скрштене, ка центрима великих економских интереса и глобалног утицаја, који суштински одређују правац науке. Истраживања више не иду у правцу задовољавања човекових реалних захтева, већ у правцу креирања до сада непознатих потреба. Читава ова ситуација, осећај величине знања, његове снаге, мноштва могућности кроз његове потенцијалне примене, као и чињеница да се налазимо на прагу потресајућих промена у односу на сами живот, свест да су технолошка знања непропорционално велика у односу на социјална - тако, познајемо оно што смо створили, али игноришемо оно што смо наследили – пред друштво ставља обавезу да се покрене у правцу њиховог проблематизовања и креирања потребе филозофских, интелектуалних и социјалних анализа у областима које су до сада биле непознате, и од њега захтева хитно доношење регулаторних и законодавних мера без одговарајућих припрема или когнитивних обрада и, наравно, без аналогног моралног или духовног упоришта. Друштво би, дакле, под хитно требало да размотри мере доношења и усвајања одговарајућих закона и поред јасне чињенице да није у могућности да у потпуности разуме наведену проблематику. Штавише, чињеница да је у овом случају незнање изнад знања, непромишљена жеља интензивнија него разборитост, а различити интереси снажнији од вредности, стварају забринутост пред надолазећим опасностима, нарочито услед примене генетског инжењеринга, који баца сенку на радост и задовољство због напретка и могућих перспектива. Г. ПРАВОСЛАВНА БИОЕТИКА Револуција у биомедицинским истраживачким достигнућима инсистира на њиховим тренутним применама, до сада невиђеним, тешко објашњивим и широког обима. Све указује на то колико се важне промене животних облика и структура налазе пред вратима. Граница између катастрофичних претњи и чуда прилично је нејасана. Вероватно је да, док је разлика међу њима огромна, удаљеност између њих веома мала. И, док осећај сопствених скромних могућности на нас делујује умирујуће, детектовање наших неограничених потенцијала оправдава наше страхове и изазива опрез. Савремена социјална биоетика покушава да постави границе и одреди правила и услове равнотеже. Оно што представља област њеног интересовања је, пре свега и углавном, развој - такозвани “прогрес”, или, у најмању руку, наш опстанак као врсте и као друштва. Из тог разлога је у сталној потрази за законом и консензусом. Закони ће дати сигурност и јасноћу у погледу усмерења, док би сагласност друштвених органа тебало да подели одговорности и олакша његово прихватање. У сваком случају ова етика, која започиње од човека и завршава се код њега, има потпуно пролазне димензије и лако се негира или се прилагођава. Са становишта православног богословља и духовности, етика потиче од Бога и Њему се приноси. Ова ставка је и чини духовном и разликује је од било ког другог облика моралности. Савремерна биомедицинска истраживања, у правцу у коме се развијају, не само да се дотичу људског тела, већ човека уобличавају и дају обећања у правцу утврђивања његових карактеристика. Штавише, она врше директан утицај на темељне односе између човека и његове животне средине, друштва, њега самога, Бога. Могли бисмо чак рећи и да врше интервенције и у човековој души, у самом језгру његовој постојања, до те мере да би значајно могла утицати на односе душе са Богом. Несумњиво је да Црква има право да се огласи у вези са тиме. Због тога се од ње и очекује да понуди сведочења православне биоетике. Хајде сада да видимо, једну по једну, које су то главне тачке у којима Православна Црква види духовне последице биомедицинских истраживања: 1. Погоршање човековог односа према (са) животној средини Приликом стварања Бог човека није бациo у један амбијент без припреме, већ га је поставио у свет који је створио у првих пет дана, као што је то јасно приказано у Књизи Постања. Занимљиво је да се на крају сваке фазе стварања света, односно на крају сваког стваралачког дана, у Светом Писму понавља исказ: “И виде Бог да је добро”[2], док се после стварања човека каже: “Тада погледа Бог све што је створио, и гле, беше добро веома”[3]. Дакле, квалитативни израз Божије стваралачке моћи добија своју максималну вредност са стварањем човека. Човеково окружење, свет, има своје законитости, врсте и облике, равнотежу, мере и границе. Њихово поштовање за човека има значење дужног поштовања према њиховом свемудром Творцу, Богу љубави. Речи “Због тога Он даде људима знање, да би Га прослављали у чудесима Његовим”[4], представљају пут истраживања ових тајни знања и Његових мудрости. Данашња биомедицина, као наука, често покушава да фалсификује горенаведене непроменљиве параметре стварања. Морамо рећи да се и физика, такође, играла са природним постојаностима, али није утицала на природу како би је променила; исто тако и технологија. Њихово непоштовање природе, под претпоставком да постоји једна оваква ствар, било је њено скрнављење и њена лоша употреба. Тако, проблем представља нуклеарни отпад а не ослобађање нуклеарне енергије; проблем су отровни продукти сагоревања и неразградиви материјали а не технолошки проналасци. Међутим, данашња генетика и медицинска технологија прете да природу обешчасте; да наруше њене мистичне законе и радикално измене њене облике и изразе; да интервенишу у некогнитивним наследним процесима и на тај начин проузрокују последице које се преносе на потомство и то неопозиво и неконтролисано. Можда је то већ и учињено. Укидање природног начина репродукције, технолошке интервенције у процесу смрти и њеног посредног одлагања (проблеми мождане смрти, вегетативног стања итд., питања шта је уопште унапређење живота и шта преставља спречавање смрти?), могућност стварања нереалних или трансгенетичких бића, селекција пола, еугеничке интервенције, генетски модификована храна, опасност од безобзирне употребе клонирања, не указују ни на шта друго већ на могућност да ћемо, за неколико година, да живимо у неком другом и другачијем свету од оног у којем су живели сви наши преци од Адама и Еве па све до данас и нас самих. Свет кога смо добили променио се ка свету кога смо ми направили. Божији свет је тако “коригован” од стране човека. Наше окружење је нашим прогресом престало да буде природно; постало је и оно вештачко. Логос који је кроз природу упућен од Бога човеку, замењен је обавезним ћутањем и неизбежним оклевањем, које намећу свршени чинови технолошких изненађења. 2. Суноврат моралних принципа и вредности Чини се да савремени биомедицински напредак погибељно мења критеријум моралности. Већ je и сам појам биоетика (βιοηθική) данас умногоме промењен, будући да је дошло до промене значења самог живота (βιός), а такође и промене значења морала (ηθική). Тако, док годинама уназад имамо законски регулисано или, у најмању руку, прећутно прихватање абортуса (неки од њих чак називамо и “исцелитељским”), још увек нисмо успели да стигнемо до консензуса о томе када почиње човеков живот (са зачећем, након ембрио трансфера, после 14 дана, када је фетус оформљен итд.). Ова лаж наметнута нам је од стране “прогреса” и ми је, као такву, саопштавамо сами себи. Током времена ћемо у њу почети и да верујемо као да је истина. Можда поменуто није настало са контролом рађања и контрацепцијом већ као средством за превазилажење социјалних проблема, космичких дилема и пастирских тешкоћа, у односу на које смо данас створили и православни богословски поглед о сврси брака - пошто смо, наравно, заобишли физиолошку сврху која је саставни део брачног односа - позивајући се на светоотачке референце и аргументе, наводно позајмљене из традиције? У данашње време за научнике морално је оно што води ка иновативним открићима, или, евентуално, нешто што погодује животу. За друштво, опет, морал представља оно што не омета законе људских права и друштвених односа, оно што не крши законе и споразуме, оно што се брине о такозваној заштити животне средине, оно што штити најмоћније на свету, све оно што политичарима олакшава да се наметну а некима да се приказују, оно што не ремети равнотежу интереса и, најчешће, оно што успављује с(а)вест. Последица овога је декриминализација прељубе, легализација порнографије, прихватање хомосексуалности и промоција еутаназије (Аустралија, Холандија, са постепеним трендом ширења на глобалном нивоу), усвајање “претпостављене сагласности” у области трансплантације органа (Шпанија, Аустрија), пракса сурогат мајки и хетерологне инсеминације у репродуктивној етици (САД), оснивање здравствених удружења, патентирање генетских карактеристика, доминација једне користољубиве и чисто утилитаристичке логике и огољавање етике од човекових трајних начела и духовних вредности. Све до данашњег времена етика је имала за свој циљ да се наметне и води бригу о човеку. Савремена етика се ограничила на то да човека задовољи на нивоу благостања, удобности и лакоће, дневних потреба, његових психолошких задовољстава (да се осећа добро), жртвујући његов духовни елемент на олтар социјалне добробити. Ово је на крају довело до једне безличне моралности, чија је улога наш опстанак као друштва. Постоји потреба да Православна Црква не остане по страни, али нас притисак који прихватамо из свакодневног живота и друштвеног конформизма који нам је, као верницима наметнут, често гура на богословске путеве на којима имамо више елемената једног теолошки зачињеног секуларизма, него особине динамичког богословског сведочења у савременом свету. Страх да можда губимо љубав као човекољубље, наводи нас да је фалсификујемо као веру и искуство. На тај начин, међутим, нудимо неку лажну духовност по човеку, а не живу истину као животну радост. “Добар човек”, је заменио живога Бога. Да ли је, на крају, толико тешко одупрети се научним чињеницама које функционишу као свршени чин универзалне праксе. То је тешко, али, међутим, представља и неопходност. 3. Поремећај људских односа Експлозивни напредак биомедицинских наука врши погибељни утицај на међуљудске односе. Парадоксално је да су, и поред тога што се у данашње време ставља снажни нагласак на социјалну добробит и воде многе дебате о уравнотежавању мећуљудских односа, ови односи угрожени као никада до сада. Основа модерног напретка је интерес, егоизам и промоција личног успеха или, у најбољем случају, патолошка љубав према животу. Међутим, сви ови наведени елементи представљаје равнотежне чиниоце у друштвеним односима, који се побољшавају само онда када се негује човек, а никада када су наметнути законима који човека деградирају и сравњују га на његов биолошки ниво. Разлике међу људима све више расту. Све указује на то како наша друштва очигледно све више иду у “еугеничком” правцу. Улажемо велики труд и највероватније ћемо успети да “поправимо” нашу врсту. А, да би се то догодило и када се то деси, не само што ћемо ми сами уништити милионе људских бића као фетуса, већ ће истовремено и највећи део човечанства бити осуђен на другоразредни живот: они који су имали ту несрећу да живе пре генетске револуције или они којима генетски напредак није успео да помогне. Они којима ће бити потребно више медикамената (стари, инвалиди), аутоматски ће бити лишени подршке. Медицина ће бити, чак и у својој терапеутској оријентацији (генетска терапија), све више превентивна а све мање исцелитељска. Нови облик живота ће надграђивати свој квалитет и вредност на темељу смрти беспомоћних и слабих наших ближњих. Еугенички ставови воде ка генетском расизму. Док борба и постигнућа биомедицинских наука имају за циљ да заштите и продуже биолошки живот, никада раније та иста човекова биолошка ипостас није била толико деградирана као данас. Дошли смо до тачке у којој изазвану или изабрану смрт својих ближњих називамо “добра смрт” (“еутаназија”), па чак и “исцељење” (“терапеутски абортус”). Уместо да дајемо живот тамо где то желимо, одузимамо слободу немоћним особама (којима је мозак мртав), а њихово ћутање крстимо у “пристанак” (“претпостављена сагласност” у законодавству трансплантације органа). Док се толики разговори воде о човековој приватности, правимо такве законе по којима су не само наша тела, већ и наша воља, власништво и имовина анонимног законодавца. На овај начин друштвени, односно међуљудски односи представљају законске споразуме, а не човеков лични избор. Због тога су и њихова настојања више налик на обећање или на сан, него на стварност. Такође, неконтролисана технологизација здравља дијагнозу преображава у трагање за информацијама; здравствено стање пацијента у табелу параметара и нумеричких вредности; биолошке органе у механичке делове; симпатије или лично уважавање лекара у дијагностички извештај микробиолошке лабораторије илл технички савет “неодређеног” лабораторијског научника; личност конкретног пацијента у безличну механичку јединку; и, коначно, личност са осећањима у човека са бројем и кодом. Односи се нису променили, већ су напросто престали да постоје. 4. Вредност самовласности (слободне воље) и њено изопачење Највећи поклон Бога човеку јесте његово спасење, Црква и крв Христова. Најважнија ствар за човека јесте слободна воља, његова самовласност. Човекова могућност да прихвати или одбаци Бога, представља основу његове слободе. Својом самовласношћу, слободном вољом, човек користи благо Цркве и куша плодове спасења. Прво поседује, друго може добити. Највећи поклон човеку није живот, нити је то врлина. И једно и друго били су инфицирани падом првостворених Адама и Еве; прво отровом смрти, а друго вирусом греха. Оно што је остало недирнуто након прародитељског пада јесте слободна воља. Она се оплођује благодаћу Божјом и усавршава плодовима спасења. Слободна воља, чак и у њеном погубном виду негативног самоодређења, у складу са речима оца Софронија (Сахарова), “представља неопходну претпоставку за створену личност, ради успињања за примање божанског живота”.[5] Око самовласности води се борба унутар сваког човека. У овом, унутрашњем простору нашег бића, изражава се наша слободна воља. Што је већа његова запремина, утолико је већа и могућност слободе. Њу нарочито уважава и Бог. Наше спасење, спасење по човеку, није ни ментално ни емоционално; оно је вољно. Са нашом слободном вољом садејствује благодат Божија. “Онај ко хоће” понављају уста Христова.[6] Мећутим, недоступан простор човекове самовласности све више бива повређиван савременим биомедицинским истраживањима и, на тај начин, све више се ограничава његов животни простор. Са друге стране, интервенције у можданој биохемији, помоћу психотропних лекова, могу да доведу до изопачења човекове личности, у толиком степену и значењу, да се човекова самовласност удаљава од своје узрочности и детерминизма. У таквом стању човек започиње да се понаша као да је дужник лековима које узима. Дакле, цена менталне терапије веома је висока: она представља квалитативну деградацију слободе. Екстремни случај интервенције у области слободне воље представља такозвана психохирургија која, тамо где се примењује, изазива веома бурне реакције и проблематизације. Генетска интервенција над човеком и њене неописиве могућности, прете опасностима од креирања човека по наруџбини, односно човека који ће поседовати унапред прописане карактеристике. Човек се, на овај начин, нашао у опасности да постане не оно што јесте, већ оно како је сам себе дизајнирао и произвео. Од слободног субјекта нашао се у опасности да се претвори у технички програмирани објекат. Генетка ове врсте уопште и није генетика. Јер, с једне стране, механизује биологију човека док, са друге, дезактивира лепоту психичких варијација и онемогућава непредвидивост човекове личности. Још један параметар који указује на преиначавање човекове слободне воље јесте чињеница да се здравље, али и човеков генетски идентитет, у данашње време, углавном налазе у рукама великих финансијских гиганата, предузећа и интересних сфера. Економизација здравља заменила је личност са компанијама без осећања, које су, у основи ствари, извршиле провалу у генетску приватност појединаца. Личност се све више смањује; субституише се јединком (индивидуом) која се мери другим друштвеним величинама и њима одређује његова самовласност. Када се личност неутралише, бива замењена бездушним, интересним и хладним законом. Човекова слобода се, данас више него икада раније, суочава са претњом да законима и економским интересима доспе до ропства. 5. Поремећај психосоматске равнотеже Ако је најважнији дар човеку његова слободна воља, њен најдубљи израз је психосоматско јединство, хармоничан однос тела и душе. Ментални поремећаји често имају физичке последице и обратно, болести тела озбиљно утичу на физички елемент душе. Тело је састављено од психичких елемената а душа од физичких. Одређени број органских болести имају неуропсихијатријске узроке, док су многи ментални поремећаји физичог порекла: или су наслеђени, или представљају последицу развојног процеса појединца. Наглашавање човековог тела и његове биолошке ипостаси негује осећај да оно што, у коначној анализи, јесмо, су углавном гени и ћелије, а да оно што бисмо могли да постанемо, представља резултат генетских интервенција. Последица оваквог става је да човек завршава пре свега као физичко биће па се самим тим и не мења у области своје самовласности, већ технички. Ово, само по себи, ремети човекову психосоматску равнотежу. Велики развој неурофизиологије, неуроимунологије, неуропатологије, неуробиохемије, довео је до развоја неуропсихологије а ова даље води ка соматизацији и органском изражавању душе (психофармација, психохирургија), на штету духовног. Такође, репродуктивне технологије интензивно соматизују првенствено психосоматске чињенице људске репродукције, будући да огољавају људско почело од његове полности и, на тај начин га изопачују у лабораторијско сједињавање гамета (полних ћелија). Кључни психички елементи се занемарују, па се човеково зачеће остварује без душевног узбуђења брачних полних односа, без његове стрепње услед непознатог и, коначно, без осећаја узајамног међусобног прихватања и садејства. Одбрана душе, услед једностраног занемаривања којој је изложена, добија свој израз у порасту психичких поремећаја. Унапређивање физичког здравља праћено је експлозијом душевних болести, од деградације и слабљења њене вољне снаге и истрајности, па све до потпуне отуђености од њеног духовног потенцијала. Све је теже распознавати њену животност, а можда је чак од тога теже препознати и само њено постојање. 6. Увреда и деградација човекове разноликости Сваки човек је различит и због тога одабран, посебан и јединствен. Ово представља вредност његове личности. Као што изрази човекове спољашњости, његовог телесног изгледа, варирају и чине његове особене карактеристике, на исти такав начин се људи разликују и по свом унутрашњем изразу и то сваки од нас, без преседана. Ову јединственост наше личности савремена генетичка открића и медицинска пракса доводе у питање. Супституција људског постојања беживотним нумеричким параметрима, замена лекарске топлине дијагностиком медицинских тимова и лекарске праксе болничким профитом, не доводе ни до чега другог, већ до деперсонализације здравља, такође и пацијента. Истовремено, појава техника клонирања, супституција случајности - што представвља основну заштиту јединствености личности - пробраним карактеристикама, веровање да се ДНК два насумично изабрана човека поклапа 99,9% и, свакако, слабљење самовласности, воде до сумњивог закључка да људи, на крају, имају више сличности него разлика. Да смо више врста него личности. Међутим, величина човека лежи у различитостима кроз које се људи пројављују. Ове разноликости личностима дају лепоту и хармоничност њиховој заједници. Јединство различитости је пуно узвишеније као духовно стање од сличности сличних. Јер, прво представља творевину слободне воље, док је друго последица нашег детерминистичког стварања. 7. Ишчезавање човекове вечне перспективе У савременој биологији и медицини, живот значи човеково земаљско присуство, а здравље његову природну силу. Значи пролазност. Све ово има своје оправдање. Човек јесте и тело и природна, биолошка ипостас. Свака личност се појављује у једном конкретном временском тренутку историје и његово трајање у космичком феномену има јасне временске оквире. И свака од њих има велику вредност! Међутим, уколико би перспектива човековог тела била смрт и биолошки крај, његова перспектива као целине јесте вечност и неугасива светлост Царства Божијег. Што човек више живи физички, утолико се ограничава и његов вечни хоризонт. Што више човек ставља нагласак на своју биолошку ипостас, утолико се више замагљује његово искуство вечног упоришта. Савременим биомедицинским истраживањима фокус интересовања није здравље - ово је сасвим природно и оправдано - већ се она залажу за побољшање или проширење овоземаљског, потпуно игноришући природу и реалност душе; одузимајући јој метафизички смисао, моменат који омогућује уздизање на метафизички ниво потпуно људским остварењима; отуђује живот од, више него несумњиве, реалности, чињенице смрти и тиме човека компримује унутар загушујућег времена, дави га омчом пролазног, мењајући његове истине стварности лажима научних фантазија. Хипертрофично старање о продужавању и унапређивању земаљског живота, на жалост, не само да није у саодношењу са паралелном културом, већ и деградира њену перспективу “... имање боље и непропадљиво на небесима”.[7] 8. Слабљење осећаја и потребе за Богом Преувеличавање вредности човековог биолошког постојања и ароганцијa коју оно имплицира, води ка илузији самодовољности. Фармацеутска или психотерапеутска ослобађања из психолошког безизлаза, бескомпромисни захтев за лечењем болести, рационалистичка нутритивна зависност од пољопривредних култура које “силују” природу, потреба за здрављем или рађањем деце, постепено гурају у страну прибежиште и наду у Бога и замењују их поверењем у људска достигнућа и науку. Чак се и чисто метафизички термини као што су “бесмртност” и “вечност”, који се по својој природи приписују Богу, у данашње време користе за описивање људског тријумфа. Човек све више преузима Божанске принадлежности, осећа се творцем, поставља се на Његово место и коначно Га и пориче. У свету физичког детерминизма и генетичке доминације, не чини се да душа и слободна воља имају своје место. Човек се подразумева без душе, као и душа без самовласности. Због тога свет са човеком делује усамљен, без Бога као и без потребе за Њим. Међутим, потреба за Богом јесте крв нашег организма, кичмени стуб нашег постојања, ДНК наше ипостаси, тајна нашег опстанка. Деградација човека у једнодимензионално и свемогућно биолошко чудовиште, прети повратку у камено доба, где су животиње биле огромне, али немоћне да реагују у случају, на пример, канцера. Њихово једино предодређење јесте њихово ишчезнуће и смрт. Е. ПОГОВОР У односу на све горепоменуто реч Цркве је актуелнија него икада до сада. Са великом радошћу Црква као “успех” посматра чињеницу напретка човечанства. Исто тако, међутим, са одређеном дозом чуђења и запрепашћења Црква види да, заправо, не види. Али се и са много наклоности, такође, суочава са обавезом да човечанство води према Богу, да се супростави Његовом одбацивању, да укаже на Њега користећи се управо Његовим оспоравањем. Неретко друштвени безизлази указују на један од начина сусрета са Богом. “Користи за човечанство су такве да превазилазе било која морална оклевања”[8], изјавио је председавајући Здравственог комитета Велике Британије Лајам Доналдсон, поводом недавне одлуке Британске владе да дозволи експерименте над људским ембрионалним ћелијама, који су проистекли из “Доли” типа клонирања. Овај став јасно изражава савремене секуларне идеје. Моралне вредности су престале да имају вредност. Вредност имају само такозване користи. Насупрот оваквом ставу за Цркву су етичке вредности такве, да ограничења која понекад стварају превазилазе сваку такву “корисност” за човечанство. За Цркву п?
  12. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је у суботу, 6/19. децембра 2020. године – на празник Светога Николаја Мирликијског, на светој Литургији у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Серафим (Балтић), сабрат манастира Нова Грачаница, свештенство Саборног храма и ђакони Епархије бачке. После прочитане јеванђелске перикопе владика Иринеј је казао да је личност светитеља Николаја правило вере, пример верности Богу и ревности за веру. Он је образац, пример или узор за кротост, за благост, за доброту, за милосрђе, за све јеванђелске врлине о којима Господ говори. Нарочито је познато да је овај дивни Божји угодник много помагао сиромашнима, то је важно у свакоме времену. И данас не треба да мислимо да због такозваног савременог стандарда људи нису сиромашни. Напротив. И данас треба бити милосрдан, сажаљив, испуњен љубављу према гладнима или сиромашнима, а још више према сиромашнима духом, хранити не само људе којима треба хлеба, воде и основних производа за живот, него хранити, колико год можемо, гладне и жедне правде Божје, Царства небескога, а ако то добијемо или задобијемо онда се све друго додаје, по речима Сâмога Христа. То је све својим примером показао свети Николај и зато га је Господ прославио и чудотворством његових светих моштију, и његовом делатном, молитвеном помоћи и присуством где год хришћани призивају његово име да се за њих Богу моли. Његове свете мошти сачуване су до данас, налазе се у граду Барију, на југу Италије. Нека молитве и благодатна помоћ светитеља Николаја буде са свима нама и са свима који га прослављају, навео је владика Иринеј, честитајући славу свечарима, онима који светитеља Николаја прослављају као небеског покровитеља. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. Катихета Бранислав Илић: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Житије Светог оца Николаја, архиепископа мирликијског Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на празник светог Николаја Мирликијског Чудотворца Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Беседа на празник Светог оца Николаја, 2017. лета Господњег Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник светог оца Николаја мирликијског чудотворца, 19. (6.) децембра 2015. године, у Саборној Цркви у Новом Саду Архимандрит Методије: Никољданска беседа изговорена у манастиру Хиландару 2017. лета Господњег Презвитер Арсеније Арсенијевић: Правило вјери и образ кротости... Професор Алексеј Иванович Сидоров о светитељу Николају: Брзи помоћник, нападање Арија и Санта клаус ТВ Храм: Тајна празника - Свети Николаj Мирликијски ТВ Храм: Достојно прославимо Светог Николаја! Радио Светигора: Житије Светог Николе Мирликијског Чудотворца Радио Беседа: Свети Николај мирликијски чудотворац Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију. Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство. Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године. Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу. Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:
  15. Април је, 1985. година. Има отприлике већ пет месеци како је мала Олга, од својих десет година, с цистом на мозгу, подвргнута процесу зрачења, не би ли се умањио тумор који се не може оперисати, а који је у последње време мучи неподношљивим боловима и интензивним вртоглавицама. Њени родитељи, двоје обичних људи из Атине. У Грчкој су лекари од самог почетка отворено представили ситуацију. Последња нада: углавном Бог, и помало Америка. Неки њихов рођак из Бостона позива их раширених руку. Тамо, каже им, постоји најбоља дечја болница на свету. С неопходним пртљагом, људи одмах стижу на место својих последњих нада. Њихова животна прича пуна је страдања и унутарње напетости. Како Бог дозвољава такве неправде? Током првих седам година свога брака нису могли имати деце. људи прости, без нарочитог знања и верског живота. Док се гасила и последња нада, Бог им дарује девојчицу. Прослављају Га због овог дара, и сав свој живот усмеравају на њу. Пуни десет година, јединица, и почиње да показује чудне симптоме: снажне главобоље, константно нерасположење. Започињу испитивања, и завршавају дијагнозом коју, чим је чујеш – ноге ти се одсеку, пуца ти глава, душа ти се распада у парампарчад, цепа ти се срце. У једној таквој животној драми, прекидају све своје послове и стижу у Америку, не знајући ни када, ни како, ни да ли ће се сви и вратити. Ипак, прати их и проста, аутентична, снажна вера. Већ пола године како су им до руку дошле касете с проповедима које су сасвим измениле њихове видике. Испуниле су их вером. Вером која долази изнутра. А какав је Божји одговор? Онда када нису посећивали Цркву, родила се Олга. Чим су се обратили, канцер. Зашто то Бог чини? Зашто се изражава на начин какав нико никада не би пожелео? Можда ипак верујемо у Бога Који не постоји, и не познајемо Бога истине, Којег треба да откријемо онаквим какав Он јесте, а не онаквим каквим Га ми желимо?
  16. У смирај дана светог апостола Акиле и Владимира Кијевског, 27. јула 2020. године, упокојио се у Господу високопреподобни протосинђел Николај, игуман Световазнесенског манастира Саринац у Великим Пчелицама. Отац Николај, у свету Милан Младеновић, рођен је у Београду 16. јуна 1972. године од благочестивих родитеља Стевана и Десанке. У родном граду завршио је основно образовање, као и гимназију. Затим одлази на Економски факултет, који похађа три године. Као надарен младић се уписује се и на факултет Примењених уметности у Београду, смер; конзерватор-рестауратор зидног сликарства, који завршава у року са завидним успехом. Након окончаног школовања, запослио се у Републичком Заводу за Заштиту Споменика Културе. Са екипом најбољих стручњака у тој области радио је на рестаурацији фресака у манастирима Хиландару, Студеници и Јашуњи код Лесковца. Упоредо је обављао дужност професора Уметничке школе у Краљеву, предмет: конзервација и рестаурација. Додир са историјом, уметношћу и духовношћу манастира у којима је радио оставили су на младог оца Николаја тако снажан утисак да он убрзо доноси непоколебиву одлуку, напушта блиставу каријеру и одлази у манастир светога Николе у Епархији врањској са намером да сав свој живот посвети Богу. Након проведеног искушеничког стажа, 2011. године прима монашки постриг са именом Николај, у част светог златоуста Николаја Жичког и Охридског. Убрзо затим бива посвећен руком Епископа врањског у чин јеромонаха, и као такав прима управу над лавром светог Прохора Пчињског. На том положају бива удостојен и протосинђелског звања 2013. године. Средином наредне године, по личној молби, добија канонски отпуст за Епархију шумадијску, и по одлуци надлежног архијереја бива постављен за настојатеља манастира Саринац, где се налазио све до упокојења. Као узоран монах назначен је за исповедника свештенства намесништва опленачог и младеновачког. Свој дар за уметност отац Николај наставио је да негује и у манастиру живопишући сводове шумадијских храмова као и свете иконе које красе домове многих верника. Поред многобројних личних врлина, оно што је посебно красило лик оца Николаја јесте истинско смирење и ненаметљивост. Тих и благе нарави било је омиљен од стране верника и поклоника који су походили левачке манастире. По својој природи ћутљив и повучен аутентичније је својом појавом неголи речима сведочио узвишеност свога позива. Као такав остаће упамћен у срцима свих нас који смо имали ту привилегију да га сусрећемо и боравимо у његовој близини. Заупокојена Литургија и монашко опело над оцем Николајем одслужени су у уторак 27. јула у манастиру Саринцу у присуству монаштва из оближњих манастира и мањег броја верног народа. Отац Николај сахрањен је тихо, баш као што је и живео, на новом монашком гробљу манастира Саринац где ће почивати чекајући Васкрсење мртвих и трубе Судњега Дана. И на овај начин се испунила стара отачка изрека која гласи: “гроб монаха темељ је манастиру”. У блаженом уснућу вечни покој подај Господе уснулом и верном ти слуги протосинђелу Николају и учини му стан души у наручју Твоме и међу нама вечан помен! Јеромонах Серафим денковачки Извор: Епархија шумадијска
  17. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, служио је у петак 22. маја, вечерње богослужење у Светониколајевском храму у Змајеву, поводом храмовне славе. Звучни запис беседе Бденијем у навечерје празника почела је прослава храмовне и сеоске славе, Преноса моштију Светог оца Николаја. Бденије је служио протојереј-ставрофор Радован Лазић. На дан славе литургијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Илија Проле, умировљени свештеник из Бачког Јарка, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Беседећи, прота Илија је говорио о животу и раду Божјег угодника Николаја. На светој Литургији су били присутни и ученици веронауке из Основне школе Јован Јовановић Змај, предвођени вероучитељем Лазаром Кисином. Учињен је трократни опход око светог храма, освећено је жито, служен помен свештеницима, ктиторима, приложницима и парохијанима светог храма. Вечерњим богослужењем и благосиљањем славског колача началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење свештеникâ Епархије бачке. Владика Исихије је поучио присутне надахнутом беседом о богоугоднику Николају Мирликијском, а на крају беседе Преосвећени је поздравио свештенослужитеље, кумове, надлежног пароха и присутни благочестиви народ. Учешће у прослави узели су представници полиције, локалне и месне самоуправе. Кум храмовне славе је био господин Игор Пејчић из Змајева, a за следећу годину залог кумства jе примио господин Предраг Кљакић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Пренос моштију Светог Николаја Жичког Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим мно-гобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале." Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару. Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине. Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'" Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк. Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ." Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић. Тропар глас 8. Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему. Кондак глас 3. Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Пишеш ми, да си чула од старих жена неку „бајку“ о пет рана Исусових, па питаш, како је та бајка постала? Авај, кћери, читај Нови Завет! Авај, Срби, не срамотите се пред небом и земљом непознавањем вере своје! Оставите на страну сва друга учења и читања док прво не научите оно што је најважније и најспасоносније. Прво долази наука о вери, па онда остала учења. У Енглеској свак чита Свето Писмо Божије. И државници и политичари и књижевници и обични радници труде се увек да своје говоре, беседе, чланке, књиге, посоле речима из Светога Писма. Да божанским речима потврде и украсе своје људске речи као дијамантима ђердане од стакла. А пет рана Исусових нису речи него страшна стварност. Зато их треба боље знати него и речи. Две ране на рукама, две ране на ногама, једна у ребрима. Свих пет рана од црнога гвожђа, још од црњег греха људског. Прободене руке, које су благосиљале. Прободене ноге, које су ходиле и водиле јединим правим путем. Прободене прси, које су из себе пресипале огањ небеске љубави у охладнеле прси људске. Допустио је Син Божији, да се Њему прободу руке због греха многих руку – шуме од руку – које су убијале, крале, палиле, грабиле, замке правиле, насиље чиниле. И да се Њему прободу ноге због греха многих ногу – шуме од ногу -које су на зло ходиле, невиност заводиле, правду гњетале, светињу прљале, доброту топтале. И да се Њему прободу прси због многих окамењених срца – камењака од срца – у којима се рађала свака злоба и свако безбоштво, и хулне помисли, и скотске жеље; и у којима су се кроз све векове ковали паклени планови брата против брата, суседа против суседа, људи против Бога. Прободене руке Исусове – да се свачије руке исцеле од грешних дела. Прободене ноге Исусове – да се свачије ноге одврате од грешних путова. Прободене прси Исусове – да се свачије срце опере од грешних жеља и мисли. Кад је грозни Кромвел, диктатор Енглеске, почео одузимати имања од манастира и манастире затварати, пошла је по енглеској земљи једна хучна литија од неколико стотина хиљада људских бића у знак народног негодовања. Напред су ношени барјаци са натписом: пет рана Исусових, и певане су духовне песме и служене службе Божије по пољима. Уплаши се грозни диктатор веома; и више се уплаши од оних барјака него ли од чега другог; па се умери у насиљу своме. Пет рана Исусових нека те науче, девојко, да прикујеш пет својих чула за живога Бога. Пет рана Исусових – пет извора крви пречисте, којом је окупан род људски, освећена земља. На тих пет извора истекла је сва крв Праведника, све до последње капи. Чудотворни Господ, који је знао умножити хлеб, и са пет хлебова нахранити 5.000 гладних, умножава непрестано ту пречисту крв Своју, те њоме храни и поји на хиљаде олтара, многе милионе верних. То је Света Причест, кћери Исусова. На Велики Петак прислони се душом уз Пресвету Богомајку под крстом, да би и тебе окупала она животворна крв из пет рана Исусових. Да би очишћене и оживљене душе могла у Недељу, са Мироносицама, весело узвикнути: Христос васкрсе! Мисионарска писма Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице „не разликујући Тијела Господњега“ реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању. Свештеник Николај Афанасјев, Трпеза Господња Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег. Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство. Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине. Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело. Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса. Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског. Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство. Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу. По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ. Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим. Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин. *** Свети равноапостолни архиепископ Николај Јапански је одржао проповед на јапанском језику. Текст је са јапанског преведен из часописа Јапанске Аутономне Православне Цркве „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). 1978, бр. 3 Журнал Московске патријаршије, 1979. Бр. 2 Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...