Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'никола'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"
  2. У прву недељу по Духовима – Недељу свих Светих, 27. јуна 2021. године, на радост житеља Стапара, уведен је у дужност презвитер Никола Дувњак као парох друге парохије стапарске. У храму Ваведења Пресвете Богородице, светом Литургијом је началствовао протонамесник Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, уз саслужење презвитера Ђуре Родића, пароха стапарског првог, и презвитера Николе Дувњака. После отпуста, отац Саво је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, којом је за новог пароха друге парохије стапарске постављен презвитер Никола Дувњак. Отац Саво је пожелео добродошлицу оцу Николи. Отац Никола је заблагодарио владици Иринеју на благослову, указаном поверењу и части, као и својој сабраћи и верном народу на речима добродошлице, уз обећање да ће настојати да оправда поверење Епископа бачког на новој парохији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Главни уредник Радија “Светигора” протојереј Никола Пејовић добитник је годишње награде Удружења новинара Црне Горе за најбољу репортажу, саопштено је данас из Удружења новинара Црне Горе. Награда му је припала за репортажу “Литије у Црној Гори”, која је награђена и на овогодишњем 25. Интерферу, интернационалном фестивалу репортаже и медија. Награда за најбољег фоторепортера припала је Николини Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“. Саопштење УН ЦГ о годишњим новинарским наградама објављујемо у цјелости: Жири Удружења новинара Црне Горе одржао је данас састанак на коме је донио долуку о додјели награда новинарима тог Удружења за 2020. годину. Жири је једногласно донио сљедеће одлуке. Награде за животно дјело добили су: Раде Вукићевић, дописник београдских медија“ из Црне Горе, Ранко Павићевић, бивши новинар Радија Црне Горе и дописник „Дана“ из Будве и Момчило Вуксановић, оснивач „Српских новина“, српске ТВ и радија. Жири је одлучио да годишње награде за 2020. годину припадну Мишу Вујовићу, новинар „ИН4С“, Перица Ђаковић, новинар и уредник Нови ТВ, Ива Бајковић, бивши новинар РТЦГ-а и бивши главни одговорни уредник РТВ Будва, Рајка Раичевић, уредник политичке рубрике у „Дану“. Награду за најбоље репортажу добио је директор Радио „Светигоре“ отац Никола Пејовић за репортажу „Литије“. Награда за колумну припала је колумнисти Михаилу Меденици за колумну „Тишина“. Награда за најбољег фоторепортера добила је Николина Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“. Награда за најбољи сајт и блог у 2020. години припала је Ивану Милошевићу, уреднику сајта „Српска24“ и блога „Српски одговор“. Жири УНЦГ у саставу Дражен Живковић, предсједник, Гојко Раичевић и Тихомир Бурзановић, чланови, одлуке је донио једногласно између 50 пристиглих предлога за награду. УНЦГ је поводом 150 година новинарства у Црној Гори и 75 година Удружења донио одлуку и да прву споменицу поводом ових значајнијих јубилеја додијели проф. др Здравку Кривокапићу, који би требало да буде и предсједник Организационог одбора академије поводом 150 година новинарства . Награде и признања биће додијељене 23. јануара на Дан новинара Црне Горе уз поштовање епидемиолошких мјера. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност. 2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело. 3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Ризница литургијског богословља и живота: Свети Никола Кавасила: На који начин свето Причешће изображава Цркву BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  5. Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  7. Никола Миротић, један од најбољих кошаркаша Европе, обележио је годину која је за нама активностима ван терена чиме је заслужио да у избору спортске редакције српског издања Спутњика буде проглашен за спортисту године. Човек који је пут до среће морао да тражи далеко од дома, на личном примеру је доказао како треба иступити, стати на чело колоне, бити међу првима у борби за своје, наше, за лично и колективно, за правду и праведност. Корак ка тој идеји повукао је у јулу 2019. године када је одбио да настави каријеру у НБА лиги и донео одлуку да се врати у Европу, али не у Реал Мадрид где је стекао репутацију сјајног крилног центра, већ у табор највећег ривала – Барселоне. Постао је најплаћенији играч Европе, али не задуго, пандемија вируса корона је изазвала финансијску кризу због које су клубови морали да предложе мере умањења плата, што је пре свега ишло на штету кошаркаша са највећим уговорима. Медији су тих дана били пуни навода о томе да су играчи незадовољни таквим предлогом, да се неће лако одрећи обећаних зарада. Полемику је пресекао Миротић, објавивши да је договорио са клубом да му плата буде умањена за 70 одсто. „Нико није вршио притисак на мене да ово прихватим, то је била лична одлука, да подржим клуб у овом тренутку“, кратко је рекао Миротић и тиме спречио било какву дискусију о сукобима међу играчима и управе. Повратак у Европу је значио и умањење километарске разлике од његове родне Црне Горе, где су у првим месецима године на измаку ствари почеле да се комешају. Спорне одредбе Закона о слободи вероисповести су изазвале реакцију народа који је предвођен Митрополитом Амфилохијем, литијама изражавао своје незадовољство, а рођеног Подгоричанина није било потребно позвати у строј. Миротић је узео учешће у литијама, носећи икону је подржао народ и показао да је један од нас, да га нису понела светла великих градова и новац који је зарадио проливајући зној у дворанама широм Америке и Европе, већ да је у себи задржао оно најважније – духовност, осећај за правду и жељу „на страшном месту постоји“, да заложи своју личност и донесе нову искру за борбу народа коме припада. Није говорио о томе, није желео да се истиче, тихо и достојанствено је дао знак да неке ствари неће моћи да прођу. Нису, и у томе Миротић има велике заслуге, као врхунски спортиста који добро зна колики утицај има, а самим тим и одговорност према онима који у њему виде човека за пример. Претходна такмичарска сезона није настављена због пандемијских околности, али је и у новој Миротић наставио са старим навикама – да погођене шутеве за три поена прославља са скупљена три прста и сваки пролазак лопте кроз мрежицу значи донацију за угрожене породице. Током Божићног поста новац је намењен породици Кокић из Добоја. Живео, велики Никола! Извор: Спутњик
  8. Доносимо видео запис беседе протопрезвитера др Николе Маројевића, пароха никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу светих Праотаца, 27. децембра 2020. лета Господњег.
  9. Никола је до дубоке старости управљао црквом и чинио добра дела. Упокојио се у Господу 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мирликијске митрополије. Много година су његове мошти тамо почивале. У једанаестом веку Османлије су освојиле целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бежали од стравичних злостављања. Године 1096. свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду” и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини, прерушен у трговца, са три брода пуна жита, посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Светитељу у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Спомен на дан смрти светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се свети Никола прославља и 22. маја (9. маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари. Интересантно је да је свети Никола у једном тренутку, у Америци, постао Санта Клаус, Деда Мраз. Веома је вероватно да су први европски морепловци и истраживачи, Викинзи, са собом донели и поштовање Светог Николе на америчко тло. Наиме, познато је да су дошавши на Гренланд прву цркву коју су подигли посветили управо светом Николи. Ово и не би требало да нас чуди узевши у обзир да су били морепловци, а да је свети Никола њихов заштитник. Колумбо је доспеће у Хаити искористио да, уз свештенике, 6. децембра 1492. освети и посвети луку светом Николи, у знак захвалности за срећно приспеће у Америку. Протестантски пуританци су у 16. веку покушали да избаце било какав облик поштовања светитеља и посебно су имали намеру да избаце поштовање светог Николе у Енглеској. Њихов вид побожности одликује избацивање поштовања светитеља и празника. Оправдање им је да то води у идолопоклонство и да би то требало избећи по сваку цену. Наравно, сасвим су превидели смисао хришћанства, посебно у одбијању поштовања светитеља, који су се принели за цркву и народ Божји. Но, народ је толико дубоко усадио у себе поштовање светог Николе да није било могуће смањити, или избрисати, љубав људи према њему. Видевши да је немогуће у Европи постулирати овакво хришћанство они су то пробали да спроведу у Америци. Овакав вид протестантског ниподаштавања празника довео је дотле да су у једном тренутку, срамно, само поштовање Божића свели на празник који не сме, и не би требало да се поштује. Ситуација је отишла дотле да су Квекери, Пуританци, Презвитеријанци… у Америци 25. децембар (дан Божића у Западном свету) игнорисали и да је био, између осталог, радни дан. Овакво понашање „хришћана” довело је дотле да су се људи на тај дан понашали непримерено, опијали, били склони физичким обрачунима… познато је да је тог дана, средином 19. века, избио сукоб између католичких Ираца и америчких протестаната. Ирци су потенцирали слављење Божића, уз све хришћанске одлике, док су их Американци у томе спречавали. Дошло је до физичког обрачуна који се завршио са доста повређених и страдалих. Ситуација је била толико напета да се морало изнаћи решење. Решењу су допринели немачки досељеници који су са собом донели и поштовање светог Николе, који је полако добијао облик породичног и дечјег празника. Почеле су да се штампају дечје књиге, сликовнице, бојанке… са светим Николом као главним јунаком. Свети Никола се славио тако што је задржао одлике које је већ имао, али су му додате карактеристике везане за прослављање Божића. Посебно је раширено слављење светог Николе у току грађанског рата у Америци, када је Линколн у једном говору рекао да Север побеђује захваљујући свом заштитнику, светом Николи. Одмах након говора појавили су се цртежи на којима је Никола приказан као весели старац са дугом, седом брадом, у црвеној одећи и са глиненом лулом Слике су полако давале облик и изглед какав је данас препознатљив у Америци. Избачена је лула, а и Свети Николаје добио име које га представља у Америци. Пошто су га Немци посебно поштовали, искоришћен је њихов израз Sankt Niklaus u настало је име Санта Клаус. Овако је свети Никола, од забрањеног и непожељног у Америци, захваљујући европским досељеницима, заузео место које и данас држи. На несрећу, његов лик је секуларизован и поистовећен са одређеним митским и фантастичним елементима. Данас, у Америци, посебно пред почетак нове календарске године, интензивира се представљање лика Санта Клауса, посебно у рекламама за чувено газирано пиће. Тако је свети Никола од Светитеља, борца за цркву, заштитника слабих, деце… постао симбол који се повезује са крајње секуларним и, не толико, хришћанским обичајима. Несрећна је замена теза у којој православни прихватају светог Николу као деда Мраза, не знајући да је, управо, Деда Мраз настао по узору на светог Николу. Старо мењамо новим и, неретко, неисправним веровањем. Традиције и вредности ране цркве, културе и обичаја православног хришћанства неретко занемарујемо као превазиђене. Но, када се наши обичаји трансформишу и позападњаче, примамо их раширених руку. Припадамо култури која је богата и има укорењену традицију, не би требало да се олако одричемо и прихватамо нове тековине које су, често, само прилагођени обичаји које већ имамо. Вероучитељ Ђорђе Чоловић Извор: Епархија жичка
  10. У попразничним данима када богослужбено прослављамо празник Рождества Пресвете Богородице, 23. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, емитовано је уживо осамнаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер др Никола Маројевић, парох никшићки. У уметничком делу емисије наша гошћа била је Александра Гедеон, академски сликар из Смедеревске Паланке. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. На самом почетку разговора прота Никола је говорио о љубави према Достојевском чијим делима се бави више деценија. Стручно бављење делима Достојевског изнедрило је магистарску тезу, а потом и докторски рад који је наш гост успешно одбранио. У закључку овог сегмента отац Никола је истакао да сва дела Достојевског оплемењују животе свих оних који их читају са пажњом. Отац се присетио дугогодишњег послушања уређивања неколико часописа и истакао важност црквеног издаваштва. Наша уметничка гошћа Александра Гедеон говорила је о свом досадашњем раду уз посебно истицање мозаика Христа Сведржитеља који је сачинила по угледу на мозаик из храма Свете Софије. Према Александриној жељи мозаик ће бити дариван светој царској лаври манастира Хиландара на Светој Гори. За мене је уметност велики дар Божји, зато се од нас очекује да ништа не присвајамо за себе и стављамо себе у први план, већ да све што чинимо бива у славу Божју, истакла је Александра. У даљем току емисије са оцем Николом смо разговарали о изазовима са којима је суочен савремени човек. Затвор није за човјека који љуби правду и истину. Затвор подразумијева преступника. Тамница је ипак нешто суптилније. У њу се смјештају сужњи. Они који ништа нису криви. Чим сам дочекао зору, онако без сна, први дан у тамници, осјетио сам се као сужањ. Само су навирали стихови из пребогатог српског епског наслеђа. Не знам како, немам рационалан одговор, али сам се у тамници осјетио слободнијим него у оваквој Црној Гори. Ово није ни приближно она Црна Гора за коју су гинули и живјели и о којој су пјевали наши преци, истакао је отац Никола присећајући се неправедног лишавања слободоне поводом овогодишње Световасилијевске литије. На крају емисије протопрезвитер др Никола Маројевић је упутио мудру пастирску поруку уз подсећање да смо сви позвани да превазилазимо свој егозам и своје "ја", тако испуњавајући оно што се он нас очекује. У среду 30. септембра од 20ч емисију "Живе речи" посвећујемо верској настави, док ће емисији претходити Молепствије о почетку школског рада или, како често кажемо, Призив Светога Духа пред почетак нове школске године. Будите са нама да се помолимо да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење! Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у недељу, 20. септембра 2020. године, Свету архијерејску Литургију у Храму Светог Пантелејмона у београдском насељу Миријево, а Црква Христова постала је овога дана богатија за новог посленика на Њиви Господњој - Свјатјејши Патријарх је овом приликом у чин свештеника рукоположио ђакона Николу Мићаковића. Звучни запис беседе Након Великог входа, отац Никола је положио свештеничку заклетву у којој се поред осталог истиче да ће делима сведочити Јеванђеље из кога ће поучавати своју заједницу, и сам учити. "Aксиос!" – клицала је многобројна парохијска заједница оцу Николи који њој служи дуже од године, потврђујући да је достојан примљеног чина. Његова Светост Патријарх Иринеј је у беседи на Јеванђелску причу поучио да је сваки недељни дан слика Васкрсења, темеља наше вере, за који су пострадали апостоли и многобројни хришћани кроз време. Патријарху су саслуживали свештеници Јован Јефтeнић, Боривоје Петрић, Вукашин Теофиловић и Стеван Вукић, протођакон Стевица Рапајић који је читао Јеванђеље, новорукоположени отац Никола Мићаковић, ђакон Милојко Топаловић, у молитвеном присуству свештеника Зорана Радојевића старешине храма, као и ђакона Драгана Симикића, уз појање храмовног мешовитог и дечјег хора и певнице, за којом су били дипломирани теолози г. Томислав Крчмар, г. Миодраг Ото, појци г. Војислав Ћирковић и г. Драган Јанковић, као и одговарање многобројног верујућег народа. После Свете архијерејске Литургије уприличена је, у крипти овога светог храма у изградњи, трпеза љубави, припремљена заслугом братства и благочестиве заједнице коју красе чланови свих узраста, међу којима су многобројне младе породице са пуно деце. За трпезом је Патријарх српски Иринеј пожелео новорукоположеном свештенику Николи да му благодат Божја, коју је добио чином рукоположења, буде на помоћ да испуни све оно што Господ и Црква Божја желе од њега. Подсетивши да је свештеничка служба одговорна пред Богом и народом, али и да "имамо велике узоре", као и да је "тешко следити примере" али и да је то "једини начин и пут да наставимо мисију", Патријарх је додао: "Поље је велико, посла је много, нас има колико нас има, али смо сви дужни да учинимо потребно да испунимо своју службу" (део обраћања је на крају). Отац Никола Мићаковић је заблагодарио Господу, Његовој Светости Патријарху, потом свештеном братству на љубави, као и монахињама Манастира Враћевшница крај којих је растао, сетивши се блажене успомене игуманије Евдокије, као и садашње игуманије Ксеније, потом је заблагодарио на подршци и љубави пријатељима и породици, супрузи Јовани са којом има два сина, Петра и Лазара. Отац Никола је казао да ће се трудити да узраста у најважнијем, пребивању у Љубави, са Богом и ближњима, по речима Апостола, да "буде свима све" (део обраћања је на крају). * * * Свештеник Никола Мићаковић саслужитељ је Олтара храма Светог Пантелејмона од 2019. године. Тог лета Господњег, на Благовести, 7. априла, рукоположен у ђаконски чин од руке Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја током Свете архијерејске Литургије у београдском катедралном храму Светог архангела Михаила – Саборној цркви, где је службовао од 2010. године као помоћник свештеника, а од 2014. као појац, препознатљивог, ванредног гласа. Завршио је Богословију у Крагујевцу (генерација уписана 2004. године) и Православни Богословски факултет Универзитета у Београду. Родом је из Шумадије, село Коњуша код Горњег Милановца, околина Манастира Враћевшнице, уз чије је сестринство духовно узрастао. У свету тајну брака са Јованом, у којој је 2018. године добио сина Петра, а две године касније сина Лазара, увео га је 2016. године у београдској Саборној цркви Преосвећени Епископ нишки Г. Арсеније, тадашњи викар Његове Светости. Као што је у парохијској заједници Саборне цркве отац Никола био веома цењен од стране братства и верног народа, тако је и сада поштован од свештенства и многобројних парохијана миријевског Храма Светог Пантелејмона. Извор: Радио Слово љубве
  12. На разне теме Коља говори у овом интервију. Ја бих издвојио причу онама, Јасеновцу и Хрватима.( 1:00:45 ) И јако ми је драго да сам то што је рекао чуо баш данас, када прослављамо Јасеновачке Новомученике.
  13. Познати српски глумац, режисер, сценариста и музичар Никола Коља Пејаковић дао је интервју за Балкан-инфо у којем он говори о свим изазовима и пошастима времена у којем живимо и да је село данас задња линија одбране од сваког зла.
  14. О атмосфери у Црној Гори, неколико дана након одржаних парламентарних избора у овој земљи, за Радио Златоусти, Епархије шумадијске, говорио је протопрезвитер Никола Пејовић, уредник васељенског Радија Светигора. Шта је сада у фокусу Радија Светигоре, шта ће бити са Законом о слободи вероисповести, како коментарише феномен литија и духовног буђења народа Црне Горе, сазнајемо у овом разговору са подгоричким протом. Звучни запис разговора
  15. У навечерје празника Светог пророка Михеја, 26. августа 2020. лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, из подгоричког Светогеоргијевског храма у Момишићима, емитовано је уживо једанаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове подгоричке светиње и главни и одговорни уредник васељенског радија Светигора. Музички део емисије милозвучним појањем украсили су полазници веронауке под уметничким руководством Марије Јовићевић, дипломираном црквеном музичком уметницом. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Филм о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све Овонедељна емисија почела служењем акатиста Светим новомученицима Момишићким у храму на подгоричкој момишићкој гори у којем се чувају мошти светих новомученика Момишићких - двојице свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака. Акатист је пред моштима служио настојатељ храма протопрезвитер Никола Пејовић, уз ангелско појање деце са веронауке која су овом приликом актуализовала речи псаламског стиха: Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу! (Пс. 8, 3) У оквиру првог дела емисије прота Никола је казивао о почецима свог духовног живота, о првом сусрету са Светим Василијем Острошким, као и о путу ка свештеничкој служби. Обитељ манастира Дајбабе била је за мене Бања Витезда благодарећи којој сам осетио Божји призив којим сам кренуо, а који ме је довео до узвишене свештеничке службе која је велики дар љубави Божје, нагласио је наш гост, стављајући акценат на ослушкивању и корачању путем призива Божјег на узвишено свештенослужење. Овај храм у подгоричком насељу Момишићи мален је по димензима, али је духовно велики јер се у њему чувају мошти Светих новомученика Момишићких, истакао је отац Никола говорећи о овој подгоричкој светињи. Свети Момишићки новомученици, двојица свештеника учитеља и четрдесеторо ученика, живели су током седамнаестога века у месту Момишићи, које и данас постоји као предграђе Подгорице. У време тешког страдања српскога рода, при храму момишићком, двојица свештеника, чија су имена Богу позната, основаше школу у којој истини Христовој учаше благочестиву децу својих парохијана (према предању њих четрдесеторо), преносећи им у срца љубав према истинитој вери и своме роду. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 17. маја 2012. лета Господњег прибројани су лику светих. Упознајући нас са богатим духовним животом у окриљу кивота момишићких новомученика, отац Никола је говорио о значају веронауке коју при храму руководи вероучитељица Зорка Пејовић, руководећи младе христочежњиве духе ка радости Царства небеског. Поред богатог богослужбеног живота и делатне катихезе, при момишићкој парохији делује и удружење добровољних даваоца крви које за духовне патроне има новомученике Момишићке. У плану је да се у порти храма сагради први православни вртић за дјецу, гдје ће поред општег васпитања дјечица моћи духовно да узрастају у окриљу овог светог мјеста, нагласио је настојатељ храма у Момишићима. Будући да се налази на послушању главног и одгворног уредника васељенског Радија Светигора, прота Никола је говорио и о значају медија који су посебно у нашем времену од изузетног значаја за мисију Цркве. Како су медији већ одавно постали „свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова“, то је обавеза Цркве да буде дио тих токова и да на тој „пијаци богова“, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, понуди и ријеч Јеванђеља Христовог, да би се у људима, слушајући и читајући проповиједи, рађала вјера, јер „Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?“ (Рим. 10,14.), поучио је отац Никола Пејовић. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања, рекао је наш саговорник који нас је упознао са историјатом и богатим информативно-катихетским програмом васељенског радија Светигора, искористивши прилику да похвали све медијске делатнике овог најстаријег црквеног радија на територији Српске Православне Цркве. Полазници веронауке су својим дивним појањем улепшали емисију и посведочили да се Господ најлепше велича кроз славопој који се произноси са дечијих усана и из дечјег срца. Међу дечицом која су под уметничким водством Марије и Милене Јовићевић појала у славу Бога, била је и мала Уна која у дечјем узрасту не само песмом и молитвом, већ и делатним примером сведочи да Господ призива све у радост свог небеског Царства које већ овде и сада предокушавамо животом у Цркви Његовој. Пред крај емисије отац Никола је упутио пастирску поруку указавши на значај празника Успенија Пресвете Богомајке у чијем се претпразништву налазимо, позвавши све да останемо у молитвеним мислима једни са другима, следујући речима Апостола Павла да чинимо добро да нам не досади. Приредио: Катихета Бранислав Илић Фото: Срећко Радовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. После свега што је досад речено, потребно је да размотримо и ово што следи. Наиме, ако су ови Дарови посвећени Богу, а освећују оне којима је освећење потребно, зашто онда верујемо да приношењем тих Дарова чинимо част и онима који су већ освећени и који су у свему савршени? И зашто кад нам је нешто потребно и кад њих призивамо у помоћ, обећавамо да ћемо им принети службу ових Дарова, као да ћемо их принети њима или за њих? Да би они били бољи? 2. То се збива зато што постоји и друго значење приношења Дарова, као што смо раније напоменули; сходно том значењу, ови Дарови припадају и светитељима онда кад се приносе Богу као благодарност за славу којом их је Он прославио и за савршенство којим их је усавршио. Дарови, дакле, припадају Богу, јер су Њему намењени, а као испомоћ припадају и верницима, којима је помоћ потребна, али припадају и светима, јер се за њих приносе Богу. 3. Све што је мени даровано, ја добијам безобзира на то ко је дар у моје име примио; јер свешто нам је однекуд дато, не примамо само властитим рукама, већ и рукама својих пријатеља и сродника, и уопште, рукама свих оних којима Дародавац дарује да би нас задовољио. Због тога Господ и вели да Он Сам прима кад сиромаси примају, јер они који њима дају, чине то ради Њега. Тако и светитељи примају ове Дарове јер се за њих приносе Богу. Наиме, као што оно бива због љубави према Христу, тако и ово бива због љубави према светитељима. Пошто их силно љубимо, сва њихова добра сматрамо својима и радујемо се због њиховог изобиља, као да и ми у њиховим добрима заједничаримо. И тако, радујући се због дарова којима их је Господ наградио, благодаримо Даваоцу и приносимо Му захвалне Дарове. 4. Но, светитељи примају Дарове не само зато што их ми приносимо из љубави према њима, већ и стога што им је нарочита пријатност и велико задовољство да, захваљујући њима, Бог прима благодарност и бива слављен. Јер, као што је највећи грех неваљалих људи у томе што се преко њих хули на име Божије, тако је за светитеље највећи и најзначанији успех то што се кроз њих прославља Бог. То је, још док су у телу живели, био њихов непрекидни подвиг, а сада, кад су се на небо преселили, то је њихово непрекидно дело и ужитак и врхунац њиховог блаженства. Ако су тада, кад су добра за њих била само надање, живели тако што су благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су већ постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу? Јер, сада могу да сагледају себе и да виде шта су били, а шта су постали: од земљаних постали су сунчани; од убогих слугу постали су часни синови и наследници Царства небеског; некада су били кривци, а сада су у стању да, због своје блискости и одважности пред Судијом, и друге ослободе кривице. Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову. 5. Сведоци тога су света три младића уз Азарију, који су ватру надвладали и примили од Бога ову благодат. Па кад је требало да изразе благодарност Богу због свог чудесног спасења и да певају у славу Спаситељеву, није им се свидело да Га само они славослове и чинило им се да није довољно само њихово појање, него су сабрали и анђеле, и сав род људски, и само небо, и Сунце, и звезде, и горе, и све бесловесне животиње, и сву неживу природу, и сву творевину уопште. Толико је велика жеља у светитеља, док још живе у телу, да се Бог песмом прослави – а много је већа кад се тела ослободе. 6. Према томе, онај ко, имајући на уму светитеље и њихов углед и блаженство и славу, пева у славу Бога, Који је њих овенчао, тај њима доноси радост од свих најузвишенију; и то нарочито онда када своје слављење не изражава само речима, него и приношењем евхаристијских Дарова – а то су Дарови које Бог толико радо прихвата и који за Њега имају највећу вредност. Па као што Сам Спаситељ благонаклоно прима ове Дарове, који надилазе свако жртвоприношење старога Закона, и као уздарје даје нам Своје Тело и Своју Крв, тако се и светитељи радују овим Даровима више него било чему другоме чиме мислимо да им угађамо; и тада се нуде да нам буду од помоћи у свему што нам је на корист. Јер, у свему се угледају на свога Владику. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Ризница литургијског богословља и живота: Свети Никола Кавасила: Зашто кроз ове Дарове изражавамо почаст и поштовање и према светитељима BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  17. Будва, 7. јун 2020. Та језик ми се закле, али срце не. (Еурипид, Хиполит) Оно што човјек ради или каже, готово увијек покаже оно што крије, а када је човјек тога свјестан онда покушава да искаже управо оно што је у његовој души најскривеније сачувано. Ово наше сабрање, ова духовна свечаност, свој смисао црпи из великог празника Силаска Светог Духа на апостоле. Ово је један од оних црквених догађаја у којем се нарочито обраћамо Свевишњем да очисти нашу палу природу и погледа на свијет огрезао у гријеху. Најдубљи смисао сваког празника је у скривеном присуству онога који се слави. И сада, када молитвено и торжествено, како приличи и колико нам је дато, прослављамо дан Свете Тројице, Рођендан Цркве, може ли бити ишта потребније и узвишеније од жеље да Небески Утјешитељ „благодатним“ силаском посјети оне који Га славе? И који Му се радују. Када би само и једном искром небеског огња обасјао наше главе, осјенио наше очи, дотакао се наших срдаца и у њима разгорио огањ вјечног присуства Божијег. Тројични догмат, најдубљи и најтајанственији, суштински одваја Хришћанство од свих осталих религија и погледа на свијет и човјека у њему. Од вјечности постоји Бог у Тројици – Отац, Син и Дух Свети.Као што ум рађа мисао, тако Отац вјечно рађа Сина. Дух Свети исходи од Оца кроз Сина – као што племенита осјећања навиру из човјековог срца и преносе се на човјекову ријеч. Створен по слици и прилици Божијој (1. Мој. 1, 27) и човјек је тројично биће. Има ум из кога се рађа мисао – има и бистра осјећања која дају смјернице његовом уму и словесности. По узору на Творца и човјек постаје највећа Тајна створеног свијета. И остаје до краја времена. „Душа ти је моја као земља безводна“ (Пс. 142, 6) исповиједа Свемогућем Богу псалмопјевац Давид. У човјековој души постоје добри принципи, животна начела – остаци истинског живота – божанска искра коју је Творац запретао стварањем човјека. Ти печати божанског присуства су дубоко утиснути у душу и похрањени у најдубље сфере човјековог унутарњег бића. То су она добра сјемена, али остају неплодна, зато што је душа наша као „земља безводна“ услед живота у греховном свијету. Без благодатне росе сјеме засуши и остаје неплодно. На ову истину усмјерен је данашњи кољенопреклони молитвослов да Господ освети, оснажи и духовно очисти наше душе. Без благодати Светог Духа, без Његове спасоносне силе – човјек остаје да живи у земљи сувој, безводној и неплодној. Остало је забиљежено да када се Црква рађала, хришћанима нико није смио да приђе од паганских народа, а само они који су у њима препознавали Бога, увиђали хришћански живот – заиста су видјели како живи и слави Бога та прва Црква. Хришћани су се од тог свијета, који у злу лежи (Јн. 5, 19) разликовали тиме што су на дјелу живјели и испуњавали Христове заповијести, црквене законе и установљена правила – поштовали без остатка и поговора и са дубоком озареношћу свише. Хришћанство тражи човјека, а не слијепог послушника. Христос човјека ослобађа окова смрти и робовања гријеху. Отуда код хришћана отпор према ропству и неправди. Тешко је везати једном ослобођеног човјека. Слобода нема цијену, па се не може трговати са њом. На данашњи дан, на Педесетницу, Духове, по први пут се видљивим знацима Дух Свети појављује свијету и у виду огњених језика силази на апостоле у Јерусалиму. Дух Свети у свему учествује – у стварању човјека, силази на Пресвету Дјеву када је зачела Сина Божијег. Присутан је на Јордану када Претеча крштава Господа Христа. Учествује у свим Христовим чудима. Као што је надахњивао старозавјетне пророке, надахњује и свете апостоле на проповијед мира и истине… Дух Свети надахњује и покреће, снажи и оплемењује, сваког човјека жељног правде и истине, жедног љубави и слободе. Дух Свети је свуда гдје се ради и мисли о добру. У свакој души која тражи Бога. У сваком срцу отвореном за сусрет са Другим. У свакој руци испруженој да помогне. У свакој ријечи која држи до себе. Духа Светог нема гдје је мржња и злоба, срџба и пакост. Духа Светог нема гдје је неправда и смутња. Ни тамо гдје се отима и краде, лаже и прогони. Гдје брат пружа руку да удари брата. Гдје је образ укаљан, нема Духа! Гдје човјек гледа испод ока – нема Светог Духа! Тамо гдје се неправда брани, а правди суди – нема Духа! Тамо гдје се закон гази, а безакоње слиједи – нема Духа! Тамо гдје се од врлине стиди, а гријехом поноси – нема и не може бити Духа Светог! У тешким временима, као што је ово у којем живимо, сва се времена стапају у једно свеопште вријеме. Отуда се покрећу многа вјечна питања и као да доживљавамо историјско убрзање. Свјетлост и таму, небо и земљу, добро и зло, увијек иста међа дијели. Човјек мудар препознаје међу, човјек правичан зна за границу, човјек поштен зна за правду, човјек добар носи Бога у себи. На њиви гријеха човјек жање само отровне плодове. Онај који уноси немир и раздор, у туђа срца и туђе животе, у своје ће унијети бол и страдање. Ипак. Дух Свети у виду огњених језика сажиже у душама и срцима апостолâ сваку нечистоту, сваки страх и најмању бојазан и препорађа их. Њихова је душа наново рођена – враћа им се памћење свега што су чули од Господа Исуса Христа, с једне стране, и даје им се чудесни дар језика свих народâ – да им пренесу јеванђељску проповијед, с друге стране. Дар језика није случајно одабран. То је она Ријеч, која бјеше у почетку (Јн. 1, 1–3) и од Које је све кренуло. Без које смо сами на свијету. Која је све – у нама и изван нас. Човјек без Бога – Слова – Ријечи – најусамљеније је створење на свијету. Ово није она ријеч до које се не држи, која се може продати и која има цијену. Колика год она била. У овом граду, и старом и новом, који данас слави и оном који се скрива, ријеч стоји тврда као град и она нас држи. На несрећу видимо да постоји и она ријеч, у истом овом граду, која је можда најјефтинија откад је града и управе у њему. Таква ријеч заслужује презир, а онај чија је била дубоко жаљење. Још дубље жаљење следује ономе који је купује, не знајући да тиме сије по оној њиви гријеха. Кад дођу жетеоци по своје, тешко и једнима и другима… Овдје видимо, на сву срећу и оне који до ријечи држе и који је у свом срцу носе и животом свједоче. Оних других никад нема, на правом мјесту и у право вријеме. И неће ни бити на позорници истинског живота. Они, заједно са онима који им примјер дају иду слијепим историјским улицама. Вријеме које је пред нама и у нама, мора да буде увертира за вјечност. Дух овог времена тражи човјека за велика дјела. Хришћанин није човјек који се боји, човјек од ината, него од правде и љубави, праштања и мира. Са собом и другима. Оно што смо дали то смо и имали. А оно што смо од Бога на дар добили, то не смијемо дати, ни изгубити. Слобода, коју нам даје Бог, у Тројици осунчан, бесцјен је благо човјековог живота. Правда, којом се она чува закон је људског дјелања. Вјера којом душа путује ка Царству небеском – темељ је наше наде. А нада у страх не смије никад прећи, ма како тешка била искушења, и како силни изгледали они који насрћу. У очајању човјека увијек најјаче вуче оно што је погубно за њега. Кад угледа макар и крајичак свога ништа живота – човјеку живот престаје, а оно што остаје није живот, него јад и биједа… Радујмо се животу! Славимо једину Тројицу! Држимо се Ријечи! Чувајмо једни друге! Не дајмо на себе и своје! Живјела слобода! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Светом Литургијом, вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа, литијом око цркве, резањем славског колача и славском трпезом саборно и молитвено у острошкој светињи је прослављен празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројчиндан, уједно и храмовна слава цркве Свете Тројице у Доњем Острогу. Литургијом је началствовао протосинђел Сергије намјесник острошки, а саслуживали су му сабраћа јеромонах Владимир, јерођакони Роман и Зосима, протојереј Никола Пејовић подгорички парох и јереј Ранко Радоњић. После причешћивања вјерног народа, свештенство је служило вечерњу службу са кољенопреклоним молитвама и призивом Светог Духа, а вјерни народ је по древном православном обичају плео вијенце од свјеже покошене траве која се у цркву уноси на овај велики празник. Потом је храм Свете Тројице опходила литија, током које су прочитани одломци из Јеванђеља и благосиљана острошка обитељ, поклоници храм, упокојени оци, праоци, ктитори и приложници светиње и сабрани вјерни народ. Благосиљан је и пререзан славски колач. На крају богослужења надахнут великим празником, сабранима је бесједио о.Никола који између осталог казао да је данашњи дан празник у коме се сабирају сви празници. – Наш Бог није неки апстракни бог, који сједи на небу и наређује нама људима шта ћемо да радимо. Наш Бог је Бог који се открио и јавио као Света Тројица. Прво откривење Божије било је на Светом сабору, када се сабраше у вјечном сабору и одлучише да створе свијет и човјека по слици Његовој. Друго јављање било је управо тај акт стварања свијета и човјека, а онда се у Старом завјету Бог открива и јавља на разне начине. Мојсију Боговидцу се открио и рекао да је Он Онај који јесте, то значи Онај који од вјечности постоји. Онда се јавља и праоцу нашем Авраму и то је најчешћа икона којом се слика Пресвета Тројица, у виду три анђела. Тиме Бог припрема свијет за цјелокупно откровење – објаснио је о. Никола. Бога нико никад није видио, јер је Он непојмљив и несхватљив нашем људском уму, али зато је послао Сина свог јединородног, да онај који вјерује у Њега и види Њега, вјерује и види Оца који Га је послао, казао је о. Никола и додао да је управо пуноћа тога откровења Божијег данашњи празник. – Господ наш Исус Христос испуњава обећање својим ученицима и од Оца свога ниспосла Духа Светога на своје ученике и апостоле, Духа Светога који ће их увести и који их уводи у сваку истину, Духа Светога који им је спустио небо на земљу и који је дао својим светим апостолима и ученицима да и они и сви који буду за њима ходили да се узносе на небеса – нагласио је о. Никола. Обраћајући се дјеци и објашњавајући суштину Педесетнице, о. Никола је казао да је овај дан рођендан Цркве. – Као што ви славите ваше рођендане, тако и Црква има свој рођендан. Као што за рођендан сабирате своје најмилије, тако је и црква сабрала нас. Као што за рођендан увијек имамо трпезу, и данас имамо трпезу. Имамо и торту, овај славски колач је торта. Тако да је и пуноћа наших рођендана у рођендану Цркве. Од дана силаска Светог Духа на апостоле, Црква постаје она духоносна заједница. Духом Светим смо сви сабрани у једно Тијело Христово – рекао је о. Никола и објаснио да данашњи празник открива заблуду онима који често кажу ”не треба мени Црква, ни попови, ја имам свој однос са Богом”. Овај празник их, казао је о. Никола демантује. – Црква је мјесто обиталишта славе Божије и силе Божије. И Духом Светим запечаћена и зато је не могу паклена врата надвладати. Она није везана за земљу, нити за ништа земаљско. Везана је за небеса. Добро је неко рекао да они нама не могу коријене да ишчупају, јер нијесу засађени за земљу, него су наши коријени на небесима – рекао је о. Никола и додао да је за наше вријеме много важно то да знамо. Сваки ће се гријех опростити, само неће хула на Духа Светога, рекао је о.Никола и објаснио шта то значи. -То је хула која разбија јединство Цркве и зато ће Свети Оци рећи да ни мученичка крв не може надокнадити и скупити оне који чине расколе у Цркви. То је нарочито важно за нас данас овдје – закључио је о.Никола и додао да благодарећи моштима Светог Василија у Острогу увијек Тројчиндан, јер се божанска благодат свакодневно на видљив и опипљив начин излива на људе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. На средњим странама првојунског броја "Православља" (бр. 1277, 1. Јун 2020) објављен је разговор са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником листа Свевиђе, који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима. Са протом Николом разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у PDF формату О све учесталијим нападима на Српску Православну Цркву у Црној Гори, као и о недавном безаконом и неправедном утамничењу Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија са осморицом никшићких свештеника, разговарамо са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником „Свевиђаˮ, свештеником који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима. *Оче Никола, ових дана Црква Христова у Црној Гори суочена је са новим распећем. На празник Светог Василија Острошког приведени сте заједно са Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем и Вашом сабраћом из Саборног храма у Никшићу. Замолио бих Вас да поделите са нашим читаоцима шта се те ноћи догодило? Претпостављам да је јавност и те како упозната са оним што се на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, патрона нашег храма и града Никшића, дешавало са Црквом Божијом. Не бих улазио у детаље, прилично је и заморно и непотребно губити драгоцјено вријеме на, слободно и смјело могу казати, сувишне ствари. Ипак. Неке чињенице не смијемо заобићи. Под окриљем мрака, изузетно насилно, готово садистички, интервентна полиција са дежурним рејонским полицајцем (Бранком Змајевићем)* дошла је са наређењем да Епископа Јоаникија и осам никшићких свештеника „приведу“ на информативни разговор, у својству грађанина, „одмах“ и у службеном возилу, иако и лаици знају да се у својству грађанина иде добровољно и без присиле… Након давања изјаве, одводе нас код тужиоца који нам одређује задржавање до 72 сата, са образложењем „због опасности да се може поновити учињено дјело“. Тачно, можемо поновити на Литији идућег 12. маја. Несувисло до бола, физичког. Наравно, сви они само раде свој посао. То је, могу одмах примијетити, опште мјесто и заједнички изговор свих који у полицији раде и спроводе безакоње… Будући да смо у притвору провели одређена 72 сата, пуштени смо на слободу. Епилог очекујемо наредних дана, а само да напоменем да смо ријетки који су дочекали да им „исцури“ вријеме у овој мјери задржавања. *Како сте лично доживели ово неправедно привођење и тамничење које несумњиво представља директан удар на Цркву? Морам признати, не кривицу него чињенично стање, да сам на неки начин био спреман за ово што се десило. Не због тога што идем ивицом закона, него услед безакоња које одавно царује у овој држави. Није то ништа ново. Ако усмјеримо поглед на не тако давну историју, видјећемо да ова власт континуирано спроводи политичке смјернице оне претходне комунистичке идеологије, те да је матрица остала иста, исти су они који је отјеловљују – то су њихови духовни наследници, а свједоци смо да све више нараста број оних над којима мач власти оштри свој неправедни мач. Властодршци су отишли предалеко да би се могли вратити. Мора доћи до прекомпозиције снага, како год то изгледало у овом тренутку далеко и немогуће. И живот има своје законе, као и природа… А човјека највише боли неправда. … *Може ли човек у затвору да се осећа слободним? Најприје бих направио условну дистинкцију између затвора и тамнице. Затвор није за човјека који љуби правду и истину. Затвор подразумијева преступника. Тамница је ипак нешто суптилније. У њу се смјештају сужњи. Они који ништа нису криви. Чим сам дочекао зору, онако без сна, први дан у тамници, осјетио сам се као сужањ. Само су навирали стихови из пребогатог српског епског наслеђа. Не знам како, немам рационалан одговор, али сам се у тамници осјетио слободнијим него у оваквој Црној Гори. Ово није ни приближно она Црна Гора за коју су гинули и живјели и о којој су пјевали наши преци. Надам се да наша генерација неће оставити овакав терет од историјске неправде и несрећних подјела коју смо добили од наших родитеља. *Будући да је традиција Световасилијевске литије дуга 26. година, и да тога дана Свети Василије призива свој народ у свештени ход љубави и благослова, можемо ли рећи да је неправда која се збила над Вама, удар на кивот великог чудотворца Острошког? Ја бих то другачије поставио. Наиме, Свети Василије већ 350 година позива и призива, исцјељује и вида ране многим људима који хрле у Острошке греде, не гледајући на боју коже, нацију, вјеру… То је један од најпоштованијих и најомиљенијих Светитеља у васељени, а не само на локалном нивоу. Морам напоменути да се Српска православна црква, тачније Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка са пуном одговорношћу односила према ванредним мјерама које су државни органи донијели у случају пандемије вируса. Овдје није мјесто за приговор да се без ванредног стања не могу сужавати права вјерника на исповиједање…али, иако то за трен занемаримо, видјећемо да је позивање на мјере формалне а не суштинске природе! На Литији, која се десила тога 12. маја, десило се нешто невјероватно. Народ се окупио, а да га Црква није позивала. Штавише, и у Острогу – митрополит Амфилохије, и у Никшићу – владика Јоаникије, били су децидног става да на жалост Литије неће бити, и да ћемо скромније ове године обиљежити наш велики празник. Међутим, кад се „десио“ народ, нама свештеницима није преостало ништа друго него да се том вјерном народу придружимо и по устаљеном обичају предводимо свештени крсни ход. Да апсурд буде већи, умјесто да нас похвале што смо помогли да се евентуалне мјере испоштују, омогућили да се народ у миру разиђе, након кретања и држања колико-толико физичке дистанце, ми смо добили позив за саслушање у полицијској станици. Људски, нема шта. *Амбијент затвора, реалност ограничене слободе, као и болна чињеница неправде, нису Вас спречили да у овим болним моментима прослављате Господа. Да ли сте имали могућност да се тих дана причешћујете? Ми смо имали ограничено кретање, слобода је остала недирнута! Живјели смо слободу у пуном капацитету, ако тако могу рећи! Они који су држали кључеве од наших келија у казамату, „гаражи“, „бетоњерки“, како све зову овај подрум – нису бранили да свештеници, који су изостали да буду ухапшени по само њима знаној логици, дођу ујутру да нас причесте. Мислим не толико што знају да нам је то потребно, колико што не знају ништа о начину живота којим ми живимо, а непознавање ствари људе најчешће за тренутак паралише и нађе неспремне, с једне стране. С друге стране, они који су наредили наше брутално хапшење, а ту прије свега мислим на привођење у „марици“ – начелника Тихомира Горановића и његовог замјеника – командира Дарка Мађарића, сасвим су добро знали да ово тамничење и безакоње премашује њихову мјеру, па су се на неки перфидан начин „држали“ по страни и дозволили нам Свету тајну причешћа. Да смо, не дај Боже, којим случајем направили неки законски прекршај из њиховог дјелокруга, не би свештеник могао ни да приђе на километар згради полиције. Овако, нека њима служи на част, полицијску, за људску нисам сигуран да је нису истрошили све ове године, како су на правди Бога утамничили епископа и осам свештеника. *Да овај напад није оставио само духовне и душевне последице, већ и здравствене, доказује случај Вашег архијерејског намесника проте Слободана Јокића који се налази на болничком лечењу. Отац Слободан Јокић, мој кум и пријатељ више од пола живота, је као кардиолошки реконвалесцент ухапшен исте ноћи. Да невоља буде већа једини он је приведен службеним возилом. Начин на који су нас дочекали, прије свега неправда коју су нам нанијели, довела је до тога да се њему у знатној мјери погоршало здравствено стање. Прву ноћ је провео у притворској јединици, у некој од службених просторија на дрвеној столици, а други дан је ургентно пребачен у никшићку болницу на интерно одјељење. У вријеме када одговарамо на Ваша питања он се налази на додатним кардиолошким претрагама у Клиничком центру у Подгорици. *Да ли време проведено у затвору побуђује човека на преиспитивање и сагледавање васколиког живота очима вечности? То је добро питање, али за Достојевског… Не шалим се. У тамници сам се заиста сјетио и „Записа из подземља“ и „Проклете авлије“, и „Дервиша“, и Последњег дана Игоовог осуђеника... Нечиста савјест је најгори затвор за човјека. Ипак. Кад човјек преступи закон, он је на извјестан начин већ припремљен, ако је ухваћен и затворен, да неко вријеме проведе у затвору. Тад му се отварају све двери душе да себе преиспита и сагледа, ако је у стању и очима вјечности. И себе, и овај живот… Али, када је човјек на правди Бога утамничен и лишен кретања… онда се у њему колеба оно душевно, ускомешају се све душевне и духовне силе. Тијело ту игра улогу једино док се не привикне на изузетан духовни напор. Ту не долази до пресабирања, него искључиво до још већег утемељења и оснажења. Ја сам у тамници ојачао, као да сам био на некој врсти духовних припрема, ако тако могу рећи. Оптимизам који је био присутан у тамници код свих нас свједочи не само да смо били на туђем терену него и прије свега да ново вријеме долази, а да је наш боравак у тамници вјесник буђења народа и рађања слободе. *Када сте изашли на слободу дочекао Вас је велики број благочестивог народа, пројављујући на тај начин хришћанску љубав и саборност. Према речима Преосвећеног Владике Јоаникија ово је тек почетак борбе правде над неправдом. Како Ви видите будућност у погледу праведне борбе над све учесталим нападима на Цркву Божју у Црној Гори? Ако је нешто у овом хапшењу показало колика је наша спремност да слиједимо свијетли пут наших отаца Цркве онда је то да смо ми у име народа привођени и утамничени. Они нису хапсили нас појединачно, ми за њих и не постојимо. Они су оптужили Цркву Божију. Зато је њима била изузетно важно да ухапсе владику Јоаникија, кад већ не могу Светог Василија, коме су иначе објавили рат, и предсједник и поједини политичари… Одговор на питање које сте поставили је прије свега политичке природе. Владика је зато иступио као Један у име народа, а ми смо ту да посвједочимо да кад војују правда и неправда нема изостајања. Ни предаје. Ма како болно и захтјевно било. Нисам срећан што сам био у тамници, али сам поносан што сам овом режиму и овој неправди на супротној страни. Међутим, вријеме које долази доноси разрешење ове драме, а ми смо у Цркви оптимисти, јер ко се год дрзнуо на „свештени кивот“ није добро прошао. Мислим да се гарнитура на власти неће уразумити, премда су свјесни да су превазиђени и да све теже могу управљати ситуацијом. *Оче Никола, какви су Ваши утисци са литија које се одржавају широм Црне Горе, а за које се каже да су равне небоземној реалности? Литије су показале да овај народ није изгубио душу. Оне су посебан социјални феномен. Њихова тишина говори јаче и снажније и далекометније од свих говора државника и политичара. Овом народу је одузет и језик, и држава, и писмо, и историја, остала је само Црква. А Црква је душа народна, то је она светиња над светињама. Отуда језгровити поклик, небеска лозинка: Не дамо светиње! Реалност доживљена на Литијама, тај предокус слободе, не може нестати и ми у тамници смо осјетили тај хук слободе. Они од нас траже оно што им никако не можемо дати! Народ мора бранити и чувати своју душу! *Која би била Ваша порука читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Овом времену је доста порука… Само једна мисао за крај, а могла је и на почетку. Могу се човјеку везати руке, али не можеш везати Човјека у њему. Људскост остаје с оне стране … *НАПОМЕНА ОЦА НИКОЛЕ: У тексту свјесно и намјерно, с пуном одговорношћу, по обећању датом судионицима полицијским у казамату никшићком, помињем људе које сматрам спроводницима овог безакоња по имену и презимену… Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1277. 1. Јун 2020, стр. 23-26.) Извор: Православље
  20. Благодарећи Острог ТВ студију доносимо омилију на празник светих цара Константина и Јелене, протопрезвитера Николе Пејовића, пароха подгоричког, коју је изговорио на светој Литургији у Светотројичном храму у Доњем манастиру Острогу.
  21. На празник Вазнесења Господњег литургијски је прослављенахрамовна слава цркве Вазнесења Господњег у Подгорици. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора: Далибора Милаковића, протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Николе Пејовића, јереја Леке Вујисића, као и протођакона Владимира Јарамаза и ђакона Павла Божовића. Током Литургије многобројно сабраном вјерном народу, надахнутим празничним пастирским словом, обратио се настојатељ цркве Светих новомученика момишићких и парох момишићки – протојереј Никола Пејовић. ,,Сав наш овоземаљски живот саткан од сусрета и од растанака. И већина тих растанака су тешки и болни и носе тугу са собом. Нарочито онда када се растајемо у смртном часу од наших најдражих. Међутим, овај растанак, Господа од ученика Његових, на дан Његовог Вазнесења, другачији је од свих осталих растанака. Зато што порука Христова при растанку ученицима Његовим, а преко њих и свима нама гласи: ,,Радујте се! – Радујте се, јер ја сам са вама до свршетка свијета и вијека”, рекао је отац Никола. Он је објаснио да се Господ вазноси на небо, не да би оставио своје ученике, него да би био још приснији и Богу Оцу одакле се предвјечно рађа и одакле је сишао међу нас људе да би тако био ближи и свима нама, оснивајући Цркву своју коју ни врата пакла неће надвладати. Отац Никола је у даљем обраћању указао и на то да је Господ својим Вазнесењем, небо спустио на земљу: Нагласио је да је Вазнесење празник радости. “Истинске радости, зато што је то дан спасења човјековог и зато се овај дан и назива Спасовдан. Господ се вазноси на небо да би небо спустио на земљу. Управо то небо, благослов Божији, ту радост живота у Њему, да би се и ми људи вазносили на небо. И да бисмо и ми људи, и ако земљани, постали синови тог и таквог неба. И ако земљом ходимо, треба да небом живимо. Црква Христова коју је Христос основао, јесте у времену и јесте у овом свијету, али она није од овога свијета. Јер храмови Божији, они су парче неба на земљи”, поручио је он. Отац Никола се у другом дијелу свог обраћања осврнуо на девастацију и стагнацију духовног живота Цркве, нарочито након Другог свјетског рата, као и на период обновитељства који се десио крајем осамдесетих година који је конкретно за овај храм предводио садашњи страрјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Драган Митровић: ,,Након Другог свјетског рата, наши храмови су били разрушени, но, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година овај храм Вазнесења поново се обнавља. Наш отац Драган Митровић са својом братијом од којих су многи и сада овдје међу нама као свједоци те духовне обнове, обнавља овај храм Божији. Овај храм је вазнио многе младе душе, а међу њима и нас овдје присутне свештенике. Вазнио нас је у свештеничку службу да би свој живот и живот других људи са којима нас Бог сусреће и спаја, упућивали управо Христовим путем.” На самом крају свог пастирског слова, отац Никола је нерадо констатовао да многима данас вјера смета, те да су Црква и Христос поново на крсту, поново у страдању и распећу: ,,Морамо и то да поменемо као свједочанство, морамо са тугом и са жалошћу да констатујемо да многима та вјера у Христово распеће, Васкрсења и вазнесење данас смета. Морамо констатовати да је поново црква, а кроз њу и Христос на распећу. Али, управо овај данашњи дан и пјесме које пјевамо, дају нам утјеху, снагу, радост и знање да ћемо ипак побиједити, јер је Бог побиједио у кратким и једноставним ријечима: ,, Ја сам са вама…” – али ово буквално преводим: ,,…и нико вам ништа не може!” У том сазнању Божијег присуства, Божанске силе, благодати и љубави и наше жеље, службе, правде и истине ми прослављамо овај празник.”, поручи је отац Никола. Овогодишњи домаћин и кум храмовне славе господин Јован Митровић са породицом, предао је кумство за сљедећу годину господину Зорану Миловићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с
  23. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с View full Странице
  24. На дан када молитвено прослављамо Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, један од најстаријих нишких храмова који је подигнут овом дивном Божијем угоднику у част, прославио је торжествено своју храмовну славу. Од раних јутарњих часова, а пре Свете Литургије, братство храма освећивало је славске дарове данашњим свечарима. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, кога је у порти храма са много љубави дочекало братство храма и бројни верни народ. Звучни запис беседе Владики Арсенију су саслуживали протојереји Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки и Предраг Радосављевић, старешина храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, јереји Љубиша Костић, Огњен Станковић и Дарко Китановић, јеромонах Нектарије Ђурић и ђакони Ђорђе Филиповић и Никола Милић. Благољепији Свете Службе допринело је појање хора храма, предвођеног диригентом господином Мирославом Иванковићем, као и дивно одговарање са певнице. У Светој Евхаристији молитвено је учествовало много гостију и парохијана овог храма, међу којима је велики број оних који за свог Небеског заштитника прослављају Светог Николаја Мирликијског. Телом и Крвљу Христовом причестио се велики број верника, а посебна је радост што је највише било деце, која су од братства храма добила и слаткише. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачари су били господин Горан Павловић и госпођа Љиљана Стојановић, док је за следећу годину дивну дужност припреме славских дарова преузео господин Никола Ћирковић, члан Црквеног одбора храма. Надахнутом беседу о житију Светог Оца Николаја верном народу се обратио Преосвећени Владика нишки Арсеније, који је пожелео срећан празник свима, а посебно данашњим свечарима. Братство храма приредило је трпезу љубави за све госте. Колико је велико поштовање према Светом Николају у нашем народу, говори и слика верника који су од раних јутарњих часова долазили у храм Светог Николе да се помоле, а мноштво људи без престанка долази у храм и након Свете Литургије. Извор: Епархија нишка
×
×
  • Креирај ново...