Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нека'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 42 results

  1. Оца Дарка смо питали и о значју помињања имена на Проскомидији. Колико је битно ,,сјећање на смрт“ за православног вјерника објашњава нам отац Дарко. Колико је битна жртва у браку: ,,Само оно што дамо не тражећи ништа заузврат ће нас дочекати као добро дјело кад изађемо пред Господа“-подјећа нас отац Дарко Пејић. ,,Ако у сваком човјеку видимо само лоше бојим се да се доста тог лошег накупило у нама“-каже отац Дарко, подсјећајући на оне ријечи да је чистима све чисто, у оговору на питање како да нађемо свој духовни мир. На питање да ли Црква благосиља вантјелесну оплодњу, отац Дарко каже да је осим медицинске помоћи јако битно да су младенци крштени, црквено вјенчани, да посте и да се Богу моле, па ће Бог дати дјецу. Говорећи о псовки, која је устаљена у нашем народу, отац Дарко каже да је то на неки начин недостатак љубави, јер не можемо псовати некога кога волимо. Отац Дарко нам је објаснио и разлику између гријеха помислима и гријеха дјелом, а ово су само нека од питања на која нам даје одговоре отац Дарко у овој емисији коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  2. Отац Дарко је на почетку говорио о празнику Светог великомученика Георгија кога смо прославили на овај дан и тумачио Јеванђеље на пету недјељу по Васкрсењу-Недјељу Самарјанке, говорећи о недјељи воде живе и разговору Господа са женом Самарјанком, незнабошкињом, која Га напоји водом са извора. Звучни запис емисије Оца Дарка смо питали и о значју помињања имена на Проскомидији. Колико је битно ,,сјећање на смрт“ за православног вјерника објашњава нам отац Дарко. Колико је битна жртва у браку: ,,Само оно што дамо не тражећи ништа заузврат ће нас дочекати као добро дјело кад изађемо пред Господа“-подјећа нас отац Дарко Пејић. ,,Ако у сваком човјеку видимо само лоше бојим се да се доста тог лошег накупило у нама“-каже отац Дарко, подсјећајући на оне ријечи да је чистима све чисто, у оговору на питање како да нађемо свој духовни мир. На питање да ли Црква благосиља вантјелесну оплодњу, отац Дарко каже да је осим медицинске помоћи јако битно да су младенци крштени, црквено вјенчани, да посте и да се Богу моле, па ће Бог дати дјецу. Говорећи о псовки, која је устаљена у нашем народу, отац Дарко каже да је то на неки начин недостатак љубави, јер не можемо псовати некога кога волимо. Отац Дарко нам је објаснио и разлику између гријеха помислима и гријеха дјелом, а ово су само нека од питања на која нам даје одговоре отац Дарко у овој емисији коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  3. У пету недељу по Пасхи Господњој заоденути Пасхалном радошћу, а у попрзништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду еванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор ископао је Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и по мишљењу многих један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. Из еванђелског казивања читамо да су Христови ученици отишли у град Сихар по храну, док је Христос седео сам покрај кладенца Јаковљевог, док се није појавила жена Самарјанка која је дошла да захвати воду. У то време, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по телу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство - Царство новога живота, у коме више нема "Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога..." (Гал. 3,28), већ су сви деца Божја и браћа и сестре у Духу Светоме. Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудејаца и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Еванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. По речима преподобног оца Јустина ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говари јој о води живој, од које никада неће ожеднети. Велики отац и учитељ Цркве Свети Кирил Александриски подсећа да Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Овај моменат нас подсећа да поред телесне жеђи постоји и духовна жеђ која је много тежа и на неки начин болнија од телесне жеђи. Као што у биолошком смислу највећи део нашег организма чини вода, тако и у духовном смислу највећи део нашег битија (постојања) и највећи део наше душе чини благодат Светога Духа којом се напајамо на свакој Светој Литургији. Духа Светога свако од нас прима најпре у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, а ту задобијену благодат Светога Духа у виду „печата дара Духа Светогаˮ увек и изнова обнавља или актуализује учешћем у Светој Евхаристији као централном догађају човековог постојања. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу". Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Истииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи - Њиме живи, Њиме који је ваистину истина и живот. И жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Еванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/ 20. марта. Свако од нас је позван да мало дубље размисли о поуци коју Спаситељ износи пред нас, не само у овој eванђелској перикопи, већ и богослужењем ове пете недеље по Пасхи које се суштински ослања на Еванђелско казивање. По речима Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког Григорија Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само "изабраног" јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних "презрених" Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос" (Јн. 4,42). Завапимо сви Господу Животодавцу нашем да наше ожеднеле душе испуни водом живота вечнога од које нећемо ожеднети, водом благодати Духа Светога која нас облагодаћује и чини нас достојнима небескога живљења, са свима светима коју су Троједином Богу од памтивека угодили. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна.(кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  4. Пета недеља по Пасхи посвећена је еванђелском казивању о разговору Господа нашег Исуса Христа са женом Самарјанком. Тим поводом доносимо текст катихете Бранислава Илића "Ко је жедан, нека дође к мени и пије! (Јн. 7, 37)." У пету недељу по Пасхи Господњој заоденути Пасхалном радошћу, а у попрзништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду еванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор ископао је Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и по мишљењу многих један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. Из еванђелског казивања читамо да су Христови ученици отишли у град Сихар по храну, док је Христос седео сам покрај кладенца Јаковљевог, док се није појавила жена Самарјанка која је дошла да захвати воду. У то време, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по телу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство - Царство новога живота, у коме више нема "Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога..." (Гал. 3,28), већ су сви деца Божја и браћа и сестре у Духу Светоме. Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудејаца и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Еванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. По речима преподобног оца Јустина ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говари јој о води живој, од које никада неће ожеднети. Велики отац и учитељ Цркве Свети Кирил Александриски подсећа да Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Овај моменат нас подсећа да поред телесне жеђи постоји и духовна жеђ која је много тежа и на неки начин болнија од телесне жеђи. Као што у биолошком смислу највећи део нашег организма чини вода, тако и у духовном смислу највећи део нашег битија (постојања) и највећи део наше душе чини благодат Светога Духа којом се напајамо на свакој Светој Литургији. Духа Светога свако од нас прима најпре у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, а ту задобијену благодат Светога Духа у виду „печата дара Духа Светогаˮ увек и изнова обнавља или актуализује учешћем у Светој Евхаристији као централном догађају човековог постојања. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу". Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Истииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи - Њиме живи, Њиме који је ваистину истина и живот. И жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Еванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/ 20. марта. Свако од нас је позван да мало дубље размисли о поуци коју Спаситељ износи пред нас, не само у овој eванђелској перикопи, већ и богослужењем ове пете недеље по Пасхи које се суштински ослања на Еванђелско казивање. По речима Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког Григорија Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само "изабраног" јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних "презрених" Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос" (Јн. 4,42). Завапимо сви Господу Животодавцу нашем да наше ожеднеле душе испуни водом живота вечнога од које нећемо ожеднети, водом благодати Духа Светога која нас облагодаћује и чини нас достојнима небескога живљења, са свима светима коју су Троједином Богу од памтивека угодили. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна.(кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Један млади човек био је принуђен да се разведе од своје супруге, али његова љубав према њој никада није ишчезла. Говорио је: „Желим јој срећу, где год да је и са ким год да је. Нека буде срећна! Она то заслужује. Заиста је волим и желим да буде срећна.“ А други човек, који се недавно такође развео од жене, био је много гневан и увређено је говорио: „Кад смо се већ развели, нека она више никада и ни са ким не буде срећна! Нека прође кроз све оно што сам ја проживљавао због ње!“ И неко му је рекао: „Чекај! Ти си је заиста много волео, говорио си о њој предивне речи! Шта се догодило? Када је твоја љубав успела да се претвори у мржњу, злурадост, осећај освете? Где је нестала?“ Видите како се то десило. Ми волимо док нас воле. Када је све потчињено нашим условима, нашим жељама и прохтевима. Волимо, док нам тај човек одговара, док је он само наш. Односно, ми се вртимо око сопственог "ја". Лако је волети, кад те воле. Ја на пример, не могу да кажем да те истински волим. Знаш ли зашто? Зато што се одмах посвађамо, кад између нас дође до неког неспоразума, и кад ми ти кажеш нешто непријатно. И само ако се будем трудио да у овој ситуацији препознам Божију промисао - да је Бог допустио овај неспоразум зарад нашег смирења и спасења, ако се будем сећао да је твоја душа прекрасна, упркос твојим речима и поступцима, ако не престанем да те волим после свега овога, тек тада могу да кажем да те волим. Љубав је подвиг у коме се не истрајава лако, али његов резултат можеш у тренутку да изгубиш. Права љубав је неправедна Не можемо волети само оне који нас воле и испуњавају све наше прохтеве. То је људска љубав, љубав „ти мени - ја теби“, равноправна љубав. Али права љубав је неправедна. Неправедна је, јер ти показујеш великодушност према човеку који ти је учинио зло. Али ово је могуће само ако долази из наше унутрашњости. Ако није тако, онда на површину испливава нешто друго: нервоза, озлојеђеност, проклињање, викање, псовање. Међутим, ако обратите пажњу на ово, онда се можете помолити и рећи: „Господе, захваљујући искушењу које си ми послао, ја сам боље упознао себе, и схватио сам да не живим онако како би требало да живим. Зато што сам се гневио, када бих чуо критике које су мени упућене. А када су са мном поступали неправедно, срдио сам се. Када су ме грдили, почео бих да негодујем.“ Господ нас учи: „Љубите своје непријатеље“ (Мт. 5,44). Па ми нисмо у стању да волимо ни своје ближње, а како ћемо тек непријатеље волети... То је веома тешко, и ако неко од вас може да каже да поседује такву љубав, нека се моли за све нас, који не умемо тако да волимо. И у том случају је могуће да и ми некад научимо истински да волимо, јер заправо, то и није тако сложено, ако посматрамо ситуацију очима Господа. У овом случају нас љубав може спасити у последњем тренутку, када изненада схватимо како смо некад били глупа деца. Дакле, неко те мрзи. Па шта? Покушај да заволиш тог човека! Шта губиш тиме? Ништа. Напротив, исцелићеш своју душу. И ништа ти се лоше неће десити. Чак ћеш спавати боље, ако истински заволиш. „Мрзи, буди осветољубив и немој да се чудиш што ти је притисак повишен“ Једном свештенику долазио је човек, који никако није желео да се сложи са оваквим аргументима. И свештеник је коначно рекао: „Добро, дете моје. Нећемо се расправљати. Ради како знаш. Немој да волиш. Мрзи. Буди осветољубив. И видећеш како ћеш спавати ноћу. А ако притисак расте, не питај због чега се то догодило. На крају крајева, ти сам не желиш да волиш, да прашташ, да прихваташ људе онаквима какви јесу, не желиш да их разумеш. Само нас љубав може спасити. Она је плод Духа Светога. Тачније, у души се појављује дах Утешитеља, ветар мења правац, и тако ми учимо да волимо. То није лако. Али Господ нас је на то призвао. Треба да се трудимо да волимо, и онда после много година, када нас више не буде у овом свету, у нашој породици, у нашој улици, у нашем манастиру, можда ће се чути: „Умро је, а био је тако диван човек! Све је волео...“ Ако нас буду памтили, на пример, као велике испоснике, и то је, наравно добро. Али и пост треба да вршимо из љубави. Ми постимо зато што веома волимо Господа. Исто важи и за милостињу, и за уздржање - све треба да радимо из љубави. Постоји изрека: „Љубав се побеђује љубављу“ односно, да би се превазишао земаљски, чулни осећај љубави (обична људска љубав, о којој сам говорио раније), треба да заволимо Господа. И ради Њега да оставимо пређашњу земаљску љубав. Воли и не брини, ако ти љубав није узвраћена Љубав у себи обједињује све друге врлине. Шта год да радимо, ако је без љубави, онда нема смисла, говори нам апостол Павле. О врлинама се говорило и у разним философским учењима, чији су следбеници постили, уздржавали се, подвизавали. Али то не значи да су они знали да воле на прави начин. Воли. Нека твоју љубав виде они који су у твом окружењу. Блистај љубављу. Онда ће те са љубављу спомињати и људи, који буду долазили на твој гроб, говорећи: „Какву је љубав и благодат носио у себи овај човек! Никога није осуђивао, ни са ким се није свађао, није био злопамтљив! Свима је помагао, свакога је тешио! И ми треба да постанемо такви!“. Свети апостол Павле каже да постоје три врлине – вера, нада и љубав. Али љубав је најважнија. Направи корак, да би обогатио своју душу. Немој туговати ако те неко не воли. Не размишљај о томе, боље ти сам покушај да заволиш. Покушај да не узимаш, него да дајеш, следећи пример Господа. Потруди се да постанеш светлост света за људе. И не брини, ако ти љубав није узвраћена. То није ништа страшно. На крају крајева, ни ти не волиш све људе. Ако научиш да волиш, волећеш све људе, али на овом путу, биће још много погрешака. Зато, не очекујте много од других, не тражи љубав. Насићуј се оним што живи у твојој души. И ако на твоју љубав, други човек одговори љубављу, то је веома добро. Ако не одговори, то није страшно, немој да будеш повређен, јер у супротном, то добро које си учинио за тог човека, распршиће се по ваздуху, и од њега неће остати готово ништа. Воли. Воли свим срцем, и говори речи љубави својој деци, родбини, свима онима, којима још ниси успео да кажеш, јер није било прилике. Једноставно кажи: „Волим те!“ и ако ти се та особа почне смејати, немој да те то смути, већ једноставно реци: „Хвала ти за све што си учинио за мене. Хвала ти што постојиш, хвала ти што ми помажеш, што ме подржаваш и што ме снажиш. И за ово зло које си ми учинио, посебно сам ти захвалан. Захваљујући томе, ја учим да трпим и да праштам, а све то са љубављу.“ Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Весна Ивковић 26 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112521.htm
  6. Јавни позив се расписује за литерарне радове у форми поезије или прозе на тему “Косово и Метохијо – ако те заборавим или те издам, нека ме заборави и усахне десница моја!”. Позивамо све наше епархиоте, студенте, средњошколце, вернике и родољубце да се јаве и приложе своје песме, кратке приче, приповетке и есеје. *** Циљ позива: Одбрана Косовског завета од заборава и отуђења Јавни позив је отворен до Видовдана 2018. године Адреса на коју се шаљу радови: Љубица Петковић, црква Лазарица, 37000 Крушевац или на e-mailljubica54ks@gmail.com Технички услови: Прозни радови не треба да имају више од 10,000 карактера. Стручни жири ће изабрати најбоље радове, и резултати јавног позива ће бити објављени на званичном сајту Епарије крушевачке. *** Најбољи радови биће објављени на званичном сајту Епархије, штампани у епархијском часопису “Православна Вера и Живот“ и у зборнику текстова и песама у издању Епархије крушевачке. Из канцеларије Епархије крушевачке
  7. ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА КРУШЕВАЧКА објављује ЈАВНИ ПОЗИВ за писање песама и текстова на тему Косово и Метохијо – ако те заборавим или те издам, нека ме заборави и усахне десница моја! Јавни позив се расписује за литерарне радове у форми поезије или прозе на тему “Косово и Метохијо – ако те заборавим или те издам, нека ме заборави и усахне десница моја!”. Позивамо све наше епархиоте, студенте, средњошколце, вернике и родољубце да се јаве и приложе своје песме, кратке приче, приповетке и есеје. *** Циљ позива: Одбрана Косовског завета од заборава и отуђења Јавни позив је отворен до Видовдана 2018. године Адреса на коју се шаљу радови: Љубица Петковић, црква Лазарица, 37000 Крушевац или на e-mail ljubica54ks@gmail.com Технички услови: Прозни радови не треба да имају више од 10,000 карактера. Стручни жири ће изабрати најбоље радове, и резултати јавног позива ће бити објављени на званичном сајту Епарије крушевачке. *** Најбољи радови биће објављени на званичном сајту Епархије, штампани у епархијском часопису “Православна Вера и Живот“ и у зборнику текстова и песама у издању Епархије крушевачке. Из канцеларије Епархије крушевачке View full Странице
  8. Ako je patrijarh Irinej kidnapovan neka namigne Rečenica iz naslova, koja je osvanula na Tviteru, na jedan šaljiv način izražava nevericu u ono što je patrijarh srpski Irinej izrekao u besedi na liturgiji služenoj 9. januara povodom obeležavanja Dana Republike Srpske. Piše: Željko Injac 17. januar 2018. 16:00 Podsetimo, patrijarh Irinej je rekao: "Ljudi mogu da pričaju ovo ili ono, ali mi vidimo koliko se predsednik Aleksandar Vučić bori da sačuva Kosovo i Metohiju"; "Blagodarimo Gospodu što nam je podario čoveka koji se lavovski bori za srpski narod, a posebno za mučeničko i stradalno Kosovo i Metohiju." Ovim rečima patrijarh Irinej je zaista razvejao svaku sumnju da celokupna crkva stoji iza stavova koje je nekoliko dana ranije izneo mitropolit Amfilohije u intervjuu za hercegnovsku TV u kojima je insinuirao da predsednik Srbije Vučić kroz unutrašnji dijalog pokušava da skine odgovornost sa sebe za buduću "izdaju Kosova". Autoritet patrijarha je dovoljno velik da zaseni reči mitropolita Amfilohija, za koga se pretpostavlja da ima određeni uticaj na konzervativniji deo vernika SPC i nacionaliste. Ipak, ovako dva različita stava o državnom vrhu Srbije, izrečena od dva uticajna episkopa SPC, izazivaju dosta nedoumica. Da li je SPC podeljena oko pitanja Kosova i Metohije? Može se slobodno reći da većina episkopa SPC ima prilično ujednačen stav po pitanju odnosa prema kosovskom problemu. Za crkvu je Kosovo srpski Jerusalim. To će reći i patrijarh Irinej i mitropolit Amfilohije i praktično svi ostali episkopi SPC. Prosto, za SPC je Kosovo neotuđivi deo srpskog nacionalnog i duhovnog identiteta, koga niko nema pravo da se odrekne ni pod kakvim izgovorom. Ukoliko bi državni vrh zaista krenuo u pravcu priznanja ili podele Kosova, glavnog i vrlo ozbiljnog oponenta bi imao upravo u crkvi. Zašto je onda patrijarh "kidnapovan"? Opozicioni deo Srbije je ostao iznenađen izjavom patrijarha. Koliko im je s jedne strane bila draga izjava mitropolita Amfilohija, koji je u jednom momentu postao omiljeni opozicionar, čak i onom liberalnom delu, koji gotovo uvek dočeka Amfilohijeve izjave na nož. S druge strane ih je toliko zaprepastila izjava patrijarha u kojoj on ne samo da ne osuđuje politiku Vučića, nego je još i hvali i moli se i zahvaljuje Bogu za njega. Da li je patrijarh zaista kidnapovan ili je po sredi ipak nešto drugo? U medijima i na društvenim mrežama se moglo pročitati dosta negodovanja povodom patrijarhove izjave, pa čak i takvih konstrukcija da je patrijarh ucenjen od vlasti u Srbiji, te da je morao da brani Vučića. Naprotiv, patrijarhova odbrana Vučića je zaista bila iskrena i ne samo iskrena nego i namerna. Ovom izjavom patrijarh je namerno stavio do znanja i vernicima, ali pre svega mitropolitu Amfilohiju i njegovoj crkvenoj struji, da "sinodska centrala" ne pristaje na ucene iz Crne Gore. To je bio odgovor na više nivoa. Jedan za vernike i državnike, a drugi za crkvenu opoziciju predvođenu Amfilohijem. Tako je privremeno zaustavljena Amfilohijeva medijska ofanziva, barem do sledećeg crkvenog sabora, koji je uvek prilika i za nova medijska spinovanja, a preko njih i za razračunavanje između pojedinih crkvenih struja. Za crkvu, kroz svu njenu istoriju, uobičajene su ove podele na više struja. Nije to specifičnost ovog vremena, niti pak neka isključiva odlika srpske crkve. Sasvim je izvesno da Amfilohije i prečanska crkvena struja, nezadovoljni svojom trenutnom pozicijom, neće stati u medijskoj ofanzivi. Ipak, ne treba očekivati neke ozbiljnije sukobe i podele koji bi doveli do raskola. Zato što su izrečene razlike na površini medijskog i političkog, a u dubini postoji ako ne saglasje a ono sigurno vrlo velika bliskost u vezi s pogledom na kosovsko čvorište srpske istorije. Isto tako bi i većina episkopa i vernika osudila onog ko zarad političkih poena ili kratkoročne koristi žrtvuje jedinstvo crkve i njen opstanak u ovom teškom i smutnom vremenu. Autor je verski analitičar
  9. Ваше Преосвештенство, Христос се роди, добро дошли и благословите. Ваистину се роди. Нека је сретна и Богом благословена година која је за нама. Она је била и бурна и радна и парадна, али ево, слава Богу, дођосмо до краја 2017. лета Господњег, желећи свим верницима Српске Православне Цркве, а поготово нашим епархиотима срећно и Богом благословено наступајуће лето Господње, с поздравом: „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да нам 2018. година буде благословена, мирна и спокојна, а надасве, у духовној радости и на спасење наших душа. То је главни циљ којем тежимо, а свакако долазак Господа Исуса Христа на овај свет је управо био и јесте ради спасења рода људскога. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на првом заседању после Другог светског рата 1947. године, донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. Будући да се ове године навршава 70 година од те одлуке, да ли је у припреми обележавање овог јубилеја у Епархији сремској? Ова година, која је већ на измаку, свакако је била у знаку 70-годишњице васпостављања административне јединице у крилу Српске Православне Цркве, тј. Епархије сремске. Осим тога, на истом Сабору, који сте поменули, била је формирана и Епархија шумадијска. Нажалост, ми нисмо ове године успели да то и званично обележимо, али оставили смо, ако Бог да, за идућу годину да припремимо програм обележавања овог јубилеја, посебно значајног за нас на простору Епархије сремске. Седамдесет година није мала временска дистанца. Памћења ради, многе ствари су се издешавале, многе су прохујале и забележено је више значајних догађаја на нивоу Епархије сремске, како у духовној, тако и у градитељској делатности. Ви сте на трон Епархије сремске дошли давне 1986. године, као пети Епископ после Викентија, Никанора, Макарија и Андреја. Након 31 године Ваше епископске службе у Епархији сремској, можете ли нам рећи какво сте стање затекли када сте дошли на трон епархије и колико се оно променило до данас? Географски гледано, било је промена, али не великих. Епархија сремска остала је у свом саставу, с тим што смо ми, свакако, у сагледавању ефикасније духовне и мисионарске делатности, од дела наше Епархије, у сарадњи са Епархијом бачком, створили и васпоставили нову целину. Епархији осечко-пољској и барањској уступили смо два намесништва, осечко и вуковарско, плус преко 30 парохија честитог и благочестивог српског народа, на просторима на којима је, нажалост, наше становништво данас девастирано и на много начина шиканирано. Сведоци смо сви дешавања на тим просторима. С тим у вези, у саставу Епархије сремске остало је, и дан данас, неколико парохија у Републици Хрватској. Ради се о пограничним местима као што су Илок, Шидски Бановци и Товарник. У сваком случају, при формирању Епархије сремске, таксативно су набројане све парохије и сва места, заједно с фрушкогорским манастирима, који припадају Епархији сремској. Међутим, 1977. године, на иницијативу тадашњег патријарха српског Германа и мог претходника владике Макарија, уступљена је Црквена општина Бежанијска коса у састав Архиепископије београдско-карловачке. Све остало је и дан данас званично Епархија сремска. Пре неколико година, изјавили сте да сте, по доласку у Епархију сремску, у фрушкогорским манастирима затекли мали број монаха и монахиња, а манастирске објекте у рушевинама. Од тада, као приоритет наметнуо се рад на обнови порушених и оштећених храмова у Црквеним општинама и манастирима Епархије сремске. Колико је учињено на том пољу до сада? Ви напоменусте да се ради о великом периоду, од када смо ми дошли у Епархију сремску. Ја сматрам да није баш толико велики. Свакако, 30 лета јесте једно младићско доба, али смо се ми са задовољством ухватили у коштац са свим изазовима које смо затекли у Епархији сремској, поготово у обнови, како духовног, тако и физичког лика Епархије, као такве, с фрушкогорским манастирима, са светињама, а и парохијским црквама и домовима, васпостављајући један корпус младог свештенства, па и монаштва, које сте поменули. На самом почетку, затекли смо тридесетак монашких лица у читавој Светој Фрушкој гори. Данас имамо око 160 монашких лица у монашком сословију и преко 150 свештеника. Такође, значајан број искушеника и пензионисаних свештеника, као и Богословију са професорским кадром. Дакле, читав један корпус људских потенцијала који су на њиви Господњој. Сви они, на позив и призив Божји, у служби своје Цркве, делају оно што могу и што је до њих за добробит српског народа. Заиста, велики помак је учињен за ових тридесет и неколико година, откада смо на челу наше Епархије. Са поносом могу да кажем да је данас задовољство доћи и видети фрушкогорске манастире, јер у сваком има ко да отвори врата, одржи молитву и изађе у сусрет људима који траже Бога, молитву и духовну утеху. Тако да, осећамо посебну радост, управо у том контексту, а настојаћемо да учинио још и више, колико нам Господ буде дао снаге, да подигнемо значај и углед Епархије сремске, на корист Српске Православне Цркве. Малочас сте поменули страдање нашег народа у Републици Хрватској. То је, свакако, прилика да поменемо да је Вашим благословом у току градња храма на Банстолу посвећеног Светој Марији Магдалини, али и жртвама хрватске војне акције „Олуја”, у којој је са својих огњишта протерано више од 250.000 Срба. Коју поруку сте желели да пошаљете тим чином? Да ли сте задовољни како напредују радови и када можемо очекивати завршетак градње? Задовољство ми је да овде могу констатовати, а сада и званично обнародовати зидање тог храма, у славу Божју и у славу Благе Марије која се прославља 4. августа. Прошло је тачно 100 година од доласка Руса на простор Епархије сремске и уопште у земљу Србију, после Совјетске револуције 1917. године. На челу са Антонијем Храпавицким, чувеним митрополитом, и генералом Врангелом, дошло је велико мноштво руског народа на простор Епархије сремске, где их је сачекао патријарх Варнава, иначе руски ђак, прихватајући их као своју децу и распоређујући их - једне у Богословију, друге у Гимназију, манастире, фабрике и по разним другим институцијама српског народа. Они су дали огроман допринос, како у културном, тако и у националном и духовном смислу на просторима Епархије сремске, заједно с нашим народом. Тако да, свима њима у част, и памћења ради, овај храм се подиже, након 100 година, у спомен страдању српског народа и сећање на све мученике и страдалнике у „Олуји“. Преко две хиљаде људи било је у том несретном конвоју, који је пошао ка земљи Србији, јер није имао куда другде и сви су прошли кроз Епархију сремску, било на Рачи, било на Вајакову, било на Товарнику или на Илоку. Сви су прошли кроз Епархију сремску, као кроз један филтер, а онда су нашли своје станиште широм земље Србије, а понајвише их је остало на просторима епархија Сремске, Бачке и Банатске, као и другим местима око Београда. У том смислу, кроз призму подизања Цркве, желимо да они нађу овде неко своје место, окупљајући се и обзнањујући оно што се на несрећу нашега народа дешавало. Тако да ће та Црква, ако Бог да, бити у њихову част и спомен, а надамо се да ће идуће године бити покривена. Потребно је још много ствари у унутрашњости храма, али нека буде воља Божија, полако ћемо је подизати и васпостављати. Биће то једна препознатљива Црква у читавој Епархији сремској, а можда и шире. Природно је да после градње и обнове верских објеката уследи активан рад на ширењу и јачању Живе Цркве, што сте Ви у претходним годинама често истицали као приоритет. Статистички гледано, око 85 одсто грађана Србије изјашњава се као православни хришћани. Ипак, тај проценат не видимо у храмовима и на богослужењима. Шта можемо учинити да се то у будућности промени? У процесу рада, како на духовном, културном и националном бићу, треба имати у виду да се подизањем светих храмова, цркава и манастира и ми сами подижемо духовно, национално и културно. Зато, не треба штедети, не треба бежати од таквог програма, али у сваком случају, сада је задатак, мада је време увек било, али сада је најпрече да сви заједно порадимо на тој Живој Цркви Христовој, која је, у ствари, носилац свега што се дешава око нас и с нашим српским народом, било у селу, граду или манастирској светињи. Све што градимо захтева прво човека, захтева управо ту Живу Цркву Христову, којој ће прићи, коју ће обновити, чувати, коју ће, памћења ради, пренети на своја поколења, на омладину и децу своју, као што су то чинили наши оци и праоци, који су преносили веру својих отаца и праотаца на своја поколења која долазе. Годину која се ближи свом испуњењу, у Епархији сремској, посветили сте породици. Шта Вас је мотивисало на то и с којим циљем? Прошле године смо имали задовољство и духовну радост да смо мошти Свете Мајке Ангелине покренули после 500 година из манастира Крушедол, из њихове задужбине, да обиђу свој Срем, да изврше једну духовну смотру свога српскога народа, да нас помире с Богом и измире с нама самима. То је био циљ и то је било једно духовно наитије и радост у читавој нашој Епархији.То ходочашће је дало заиста велики допринос и печат. Том приликом, њене свете мошти обишле су свако село, сваки манастир и цркву, ушавши у душу српскога народа и то је било једно стварно велико духовно задовољство, а и радост. Имао сам прилике, ових дана, да одем у манастир, у северну Италију, да се нађем тамо и видим где је породица Бранковић живела. У северном делу земље постоји област по имену Фурлана, а замак у којем су живели и дан данас зове Белград. Било ми је велико задовољство да нађем то свето место и да се упознам са сегментима из живота Светих Бранковића, који су дали огроман допринос српском народу у очувању своје вере, свог имена и националног корпуса. Тамо, у северној Италији, и дан данас је живо памћење на битисање Светих Бранковића, после 500 година. Обично, кад поменете Бранковиће, помисли се на Вука Бранковића, о коме историјске чињенице говоре и једно и друго. Међутим, ова породица Светих Бранковића заједно са Светим Стефаном Слепим, мужем Свете Мајке Ангелине и њихова два сина, који су подигли манастир Крушедол, заједно с најбољим басарабом, румунским војводом и са царем руским Василијем II, где су и нашли своје станиште, јесте наш циљ. Уз ту Свету породицу, ми смо васпоставили и орден Свете Мајке Ангелине, додељиван нашим мајкама и сестрама које су родиле троје, четворо или више деце, као награду и благодарност, управо тим мајкама које су се показале у подвигу материнства, које им је Бог подарио. У том смислу, ова година је требала да се посвети породици, која је основна ћелија како Цркве, тако и битисања нас самих. Поред тога, и у годинама које су пред нама, не треба никада да заборавимо ту причу о Светој породици Бранковић, заједно с рођењем Господа Исуса Христа и Пресветом Богородицом. Ево и ми, до дана данашњег, причамо и причаћемо, изналазећи начине како да помогнемо нашим породицама у васпостављању многољудности српског народа. Нажалост, статистике показајују да у Србији постоји велика опасност за опстанак заједнице, која се огледа у рапидном паду наталитета. Колико тај проблем погађа Епархију сремску и како се борити против њега? У вези с тим, одржано је више догађаја, који су се одиграли у Сремским Карловцима, где смо позвали сву омладину српску, на коју се то посебно односи, учећи их речима и програмским садржајима колико су важна будућа поколења. Такође, одржали смо предавање у школи полиције, где је било преко 1200 слушалаца, а после смо то предавање одштампали у преко 20 хиљада примерака и поделили по Епархији сремској. На тај начин, желели смо да упознамо људе с породицом, и то с јеванђелском породицом, која живи и темељи се на хришћанским постулатима, у окриљу своје Свете Цркве и своје вере. Наступајуће 2018. године очекује нас обележавање и припрема низа значајних јубилеја, који ће се обележити у Епархији сремској, али и читавој Српској Православној Цркви. Свакако, један од најважнијих је припрема за обележавање осам векова од добијања аутокефалности наше Цркве. Можемо ли, за наше слушаоце, да најавимо неке од тих догађаја и да их упутимо како теку припреме за њих? Да, свакако. Ево, већ смо поменули обележавање 70 година Епархије сремске, а предстоји нам и још једна значајна годишњица на државном, али и црквеном пољу – уједињење српске Војводине са земљом Србијом. Ту нас очекује један леп програм, који би требало организовати. Свакако, идемо у сусрет 2019. години и прослави 800 година од добијања аутокефалности Српске Цркве, коју смо већ на Сабору поменули и дали неке смернице. Дакле, очекује се прослава и на државном нивоу и на црквеном, поготово у манастирима Студеници, Жичи, Пећкој Патријаршији, манастиру Хиландару, а и шире. Наша Епархија је добила задатак да на свом простору успостави, организује и одржи манифестацију тим поводом. У нашој Епархији је, свакако, знаменито и чувено то да манастир Кувеждин, који се полако обнавља, представља једини манастир у српској земљи који је посвећен Светом Сави. С друге стране, у њему је испевана Химна Светом Сави. Стога, ми припремамо обнову манастира и у њему ће бити прослављена, ако да Бог, осамстогодишњица од аутокефалности Српске Православне Цркве. Све чинимо у том знаку и тој радости, уз све остале сегменте у животу Цркве, кроз призму породице, духовну обнову и духовни препород српскога народа. Дакле, тежимо да се нешто деси у српском народу и у српској глави, неко преумљење, али духовно, здраво преумљење, и да се вратимо коренима, а онда ћемо оправдати и задужити поколења која долазе, свим овим програмима које припремамо за обележавање значајних јубилеја, који су пред нама. Када већ говоримо о јубилејима, ми из епархијског радија имамо жељу да споменемо и то да се следеће године навршава 40 година од Ваше хиротоније за Епископа у Саборној цркви у Београду, док се ове године навршило пола века откако сте примили монашки завет у манастиру Крка. Шта је пресудило да пођете монашким, а затим и владичанским путем, односно, можете ли да прокоментаришете неке од догађаја који су на Вас оставили најснажнији утисак, откако сте уведени у ред монаха и Епископа Српске Православне Цркве? Ту има доста значајних питања на која можемо дати одговоре. Дакле, полазећи овим путем, на који нас је Бог призвао, не можемо ништа сами, нити на силу. Иако је дата слобода воље човеку да изабере свој животни пут, ипак Бог некако све то трасира и призива појединце да приме и прихвате оно што могу у животу да носе. Тако је и мене прихватио и усмерио да пођем овим путем монашкога подвига. У сваком случају, када сам се замонашио, нисам ни размишљао да могу да постанем владика. Има људи који уче за овај или онај занат, али за владику се не учи, него је то Божја воља и промисао. Ми смо радили и живели у монашком сословију, прво у манастиру Гомирију, па онда у манастиру Крки, а затим, под покровитељством Светих арханђела Гаврила и Михаила, узрастали смо и у Богословији, радећи на послушању које нам је Црква дала. Све ово је дошло као резултат нашега рада, уз благослов Божји и благослов Цркве, која нас је позвала на тај подвиг, јер сваки животни пут треба схватити као позив и призив на послушање које је одредио сам Бог. Те 1986. године, мене су изабрали за Епископа, а потом ме послали на послушање у Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку. Исто тако, дошао је ред на послушање у Епархији сремској, где сам провео пуну 31 годину, уз благослов своје Свете Црке на челу с Његовом Светошћу. За сам крај разговора, коју бисте Божићну поруку упутили Вашим епархиотима и уопште православним хришћанима у Србији? На прагу 2018. лета Господњега и најзначајнијега догађаја у животу и спасењу рода људскога, а то је долазак нашег Господа Исуса на овај свет и Његово битисање, Његова порука и мисија, ми се придружујемо Његовом призиву и позиву, те позивамо наше епархиоте, наш благочестиви српски народ, нашу српску децу, честитајући им овај велики празник Рођења Господа Исуса Христа са „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да у миру и слози, уз благослов Божји, под наитијем Духа Светога и битисањем новорођеног Богомладенца у душама нашим, да се он зацари у свим срцима и душама српскога народа и та неизмерна љубав Његова и неизмерна сила и благослов Божији, пребива на свим људима добре воље и да се у читавом свету зацари мир, слога и љубав, онај мир који Бог даје роду људском, а ми људи да препознамо тај Свети мир, не свакидашњи мир који људи дају, него онај мир који нам шаље сам Бог, упућујући нас на слогу, љубав и благослов Божји у душама нашим, породицама нашим, црквама, у држави и у читавом свету. Амин, Боже дај. Ваше Преосвештенство, хвала Вам што сте нам учинили част доласком у студио Вашег Епархијског радија. Сигурни смо да и слушаоци деле нашу радост и задовољство због тога. Драги пријатељи, редакција радија „Српски Сион“ придружује се жељама и благословима нашег Преосвећеног Владике, у жељи да у миру и благостању проведете Божић, поздрављамо вас најрадоснијим хришћанским поздравом „Мир Божји - Христос се роди!“ Транскрипт урадила: Николина Крсмановић, сарадница радија „Српски Сион“ Питања саставио и разговор водио: главни и одговорни уредник Радија „Српски Сион“ Мирослав Крсмановић Извор: Српска Православна Црква
  10. Драги пријатељи Радија Епархије сремске „Српски Сион“, част нам је да вам, у наставку, изложимо транскрипт разговора с Његовим Преосвештенством Епископом сремским г. Василијем, који је, поред бројних обавеза, издвојио време да вам се обрати уочи празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Ваше Преосвештенство, Христос се роди, добро дошли и благословите. Ваистину се роди. Нека је сретна и Богом благословена година која је за нама. Она је била и бурна и радна и парадна, али ево, слава Богу, дођосмо до краја 2017. лета Господњег, желећи свим верницима Српске Православне Цркве, а поготово нашим епархиотима срећно и Богом благословено наступајуће лето Господње, с поздравом: „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да нам 2018. година буде благословена, мирна и спокојна, а надасве, у духовној радости и на спасење наших душа. То је главни циљ којем тежимо, а свакако долазак Господа Исуса Христа на овај свет је управо био и јесте ради спасења рода људскога. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на првом заседању после Другог светског рата 1947. године, донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. Будући да се ове године навршава 70 година од те одлуке, да ли је у припреми обележавање овог јубилеја у Епархији сремској? Ова година, која је већ на измаку, свакако је била у знаку 70-годишњице васпостављања административне јединице у крилу Српске Православне Цркве, тј. Епархије сремске. Осим тога, на истом Сабору, који сте поменули, била је формирана и Епархија шумадијска. Нажалост, ми нисмо ове године успели да то и званично обележимо, али оставили смо, ако Бог да, за идућу годину да припремимо програм обележавања овог јубилеја, посебно значајног за нас на простору Епархије сремске. Седамдесет година није мала временска дистанца. Памћења ради, многе ствари су се издешавале, многе су прохујале и забележено је више значајних догађаја на нивоу Епархије сремске, како у духовној, тако и у градитељској делатности. Ви сте на трон Епархије сремске дошли давне 1986. године, као пети Епископ после Викентија, Никанора, Макарија и Андреја. Након 31 године Ваше епископске службе у Епархији сремској, можете ли нам рећи какво сте стање затекли када сте дошли на трон епархије и колико се оно променило до данас? Географски гледано, било је промена, али не великих. Епархија сремска остала је у свом саставу, с тим што смо ми, свакако, у сагледавању ефикасније духовне и мисионарске делатности, од дела наше Епархије, у сарадњи са Епархијом бачком, створили и васпоставили нову целину. Епархији осечко-пољској и барањској уступили смо два намесништва, осечко и вуковарско, плус преко 30 парохија честитог и благочестивог српског народа, на просторима на којима је, нажалост, наше становништво данас девастирано и на много начина шиканирано. Сведоци смо сви дешавања на тим просторима. С тим у вези, у саставу Епархије сремске остало је, и дан данас, неколико парохија у Републици Хрватској. Ради се о пограничним местима као што су Илок, Шидски Бановци и Товарник. У сваком случају, при формирању Епархије сремске, таксативно су набројане све парохије и сва места, заједно с фрушкогорским манастирима, који припадају Епархији сремској. Међутим, 1977. године, на иницијативу тадашњег патријарха српског Германа и мог претходника владике Макарија, уступљена је Црквена општина Бежанијска коса у састав Архиепископије београдско-карловачке. Све остало је и дан данас званично Епархија сремска. Пре неколико година, изјавили сте да сте, по доласку у Епархију сремску, у фрушкогорским манастирима затекли мали број монаха и монахиња, а манастирске објекте у рушевинама. Од тада, као приоритет наметнуо се рад на обнови порушених и оштећених храмова у Црквеним општинама и манастирима Епархије сремске. Колико је учињено на том пољу до сада? Ви напоменусте да се ради о великом периоду, од када смо ми дошли у Епархију сремску. Ја сматрам да није баш толико велики. Свакако, 30 лета јесте једно младићско доба, али смо се ми са задовољством ухватили у коштац са свим изазовима које смо затекли у Епархији сремској, поготово у обнови, како духовног, тако и физичког лика Епархије, као такве, с фрушкогорским манастирима, са светињама, а и парохијским црквама и домовима, васпостављајући један корпус младог свештенства, па и монаштва, које сте поменули. На самом почетку, затекли смо тридесетак монашких лица у читавој Светој Фрушкој гори. Данас имамо око 160 монашких лица у монашком сословију и преко 150 свештеника. Такође, значајан број искушеника и пензионисаних свештеника, као и Богословију са професорским кадром. Дакле, читав један корпус људских потенцијала који су на њиви Господњој. Сви они, на позив и призив Божји, у служби своје Цркве, делају оно што могу и што је до њих за добробит српског народа. Заиста, велики помак је учињен за ових тридесет и неколико година, откада смо на челу наше Епархије. Са поносом могу да кажем да је данас задовољство доћи и видети фрушкогорске манастире, јер у сваком има ко да отвори врата, одржи молитву и изађе у сусрет људима који траже Бога, молитву и духовну утеху. Тако да, осећамо посебну радост, управо у том контексту, а настојаћемо да учинио још и више, колико нам Господ буде дао снаге, да подигнемо значај и углед Епархије сремске, на корист Српске Православне Цркве. Малочас сте поменули страдање нашег народа у Републици Хрватској. То је, свакако, прилика да поменемо да је Вашим благословом у току градња храма на Банстолу посвећеног Светој Марији Магдалини, али и жртвама хрватске војне акције „Олуја”, у којој је са својих огњишта протерано више од 250.000 Срба. Коју поруку сте желели да пошаљете тим чином? Да ли сте задовољни како напредују радови и када можемо очекивати завршетак градње? Задовољство ми је да овде могу констатовати, а сада и званично обнародовати зидање тог храма, у славу Божју и у славу Благе Марије која се прославља 4. августа. Прошло је тачно 100 година од доласка Руса на простор Епархије сремске и уопште у земљу Србију, после Совјетске револуције 1917. године. На челу са Антонијем Храпавицким, чувеним митрополитом, и генералом Врангелом, дошло је велико мноштво руског народа на простор Епархије сремске, где их је сачекао патријарх Варнава, иначе руски ђак, прихватајући их као своју децу и распоређујући их - једне у Богословију, друге у Гимназију, манастире, фабрике и по разним другим институцијама српског народа. Они су дали огроман допринос, како у културном, тако и у националном и духовном смислу на просторима Епархије сремске, заједно с нашим народом. Тако да, свима њима у част, и памћења ради, овај храм се подиже, након 100 година, у спомен страдању српског народа и сећање на све мученике и страдалнике у „Олуји“. Преко две хиљаде људи било је у том несретном конвоју, који је пошао ка земљи Србији, јер није имао куда другде и сви су прошли кроз Епархију сремску, било на Рачи, било на Вајакову, било на Товарнику или на Илоку. Сви су прошли кроз Епархију сремску, као кроз један филтер, а онда су нашли своје станиште широм земље Србије, а понајвише их је остало на просторима епархија Сремске, Бачке и Банатске, као и другим местима око Београда. У том смислу, кроз призму подизања Цркве, желимо да они нађу овде неко своје место, окупљајући се и обзнањујући оно што се на несрећу нашега народа дешавало. Тако да ће та Црква, ако Бог да, бити у њихову част и спомен, а надамо се да ће идуће године бити покривена. Потребно је још много ствари у унутрашњости храма, али нека буде воља Божија, полако ћемо је подизати и васпостављати. Биће то једна препознатљива Црква у читавој Епархији сремској, а можда и шире. Природно је да после градње и обнове верских објеката уследи активан рад на ширењу и јачању Живе Цркве, што сте Ви у претходним годинама често истицали као приоритет. Статистички гледано, око 85 одсто грађана Србије изјашњава се као православни хришћани. Ипак, тај проценат не видимо у храмовима и на богослужењима. Шта можемо учинити да се то у будућности промени? У процесу рада, како на духовном, културном и националном бићу, треба имати у виду да се подизањем светих храмова, цркава и манастира и ми сами подижемо духовно, национално и културно. Зато, не треба штедети, не треба бежати од таквог програма, али у сваком случају, сада је задатак, мада је време увек било, али сада је најпрече да сви заједно порадимо на тој Живој Цркви Христовој, која је, у ствари, носилац свега што се дешава око нас и с нашим српским народом, било у селу, граду или манастирској светињи. Све што градимо захтева прво човека, захтева управо ту Живу Цркву Христову, којој ће прићи, коју ће обновити, чувати, коју ће, памћења ради, пренети на своја поколења, на омладину и децу своју, као што су то чинили наши оци и праоци, који су преносили веру својих отаца и праотаца на своја поколења која долазе. Годину која се ближи свом испуњењу, у Епархији сремској, посветили сте породици. Шта Вас је мотивисало на то и с којим циљем? Прошле године смо имали задовољство и духовну радост да смо мошти Свете Мајке Ангелине покренули после 500 година из манастира Крушедол, из њихове задужбине, да обиђу свој Срем, да изврше једну духовну смотру свога српскога народа, да нас помире с Богом и измире с нама самима. То је био циљ и то је било једно духовно наитије и радост у читавој нашој Епархији.То ходочашће је дало заиста велики допринос и печат. Том приликом, њене свете мошти обишле су свако село, сваки манастир и цркву, ушавши у душу српскога народа и то је било једно стварно велико духовно задовољство, а и радост. Имао сам прилике, ових дана, да одем у манастир, у северну Италију, да се нађем тамо и видим где је породица Бранковић живела. У северном делу земље постоји област по имену Фурлана, а замак у којем су живели и дан данас зове Белград. Било ми је велико задовољство да нађем то свето место и да се упознам са сегментима из живота Светих Бранковића, који су дали огроман допринос српском народу у очувању своје вере, свог имена и националног корпуса. Тамо, у северној Италији, и дан данас је живо памћење на битисање Светих Бранковића, после 500 година. Обично, кад поменете Бранковиће, помисли се на Вука Бранковића, о коме историјске чињенице говоре и једно и друго. Међутим, ова породица Светих Бранковића заједно са Светим Стефаном Слепим, мужем Свете Мајке Ангелине и њихова два сина, који су подигли манастир Крушедол, заједно с најбољим басарабом, румунским војводом и са царем руским Василијем II, где су и нашли своје станиште, јесте наш циљ. Уз ту Свету породицу, ми смо васпоставили и орден Свете Мајке Ангелине, додељиван нашим мајкама и сестрама које су родиле троје, четворо или више деце, као награду и благодарност, управо тим мајкама које су се показале у подвигу материнства, које им је Бог подарио. У том смислу, ова година је требала да се посвети породици, која је основна ћелија како Цркве, тако и битисања нас самих. Поред тога, и у годинама које су пред нама, не треба никада да заборавимо ту причу о Светој породици Бранковић, заједно с рођењем Господа Исуса Христа и Пресветом Богородицом. Ево и ми, до дана данашњег, причамо и причаћемо, изналазећи начине како да помогнемо нашим породицама у васпостављању многољудности српског народа. Нажалост, статистике показајују да у Србији постоји велика опасност за опстанак заједнице, која се огледа у рапидном паду наталитета. Колико тај проблем погађа Епархију сремску и како се борити против њега? У вези с тим, одржано је више догађаја, који су се одиграли у Сремским Карловцима, где смо позвали сву омладину српску, на коју се то посебно односи, учећи их речима и програмским садржајима колико су важна будућа поколења. Такође, одржали смо предавање у школи полиције, где је било преко 1200 слушалаца, а после смо то предавање одштампали у преко 20 хиљада примерака и поделили по Епархији сремској. На тај начин, желели смо да упознамо људе с породицом, и то с јеванђелском породицом, која живи и темељи се на хришћанским постулатима, у окриљу своје Свете Цркве и своје вере. Наступајуће 2018. године очекује нас обележавање и припрема низа значајних јубилеја, који ће се обележити у Епархији сремској, али и читавој Српској Православној Цркви. Свакако, један од најважнијих је припрема за обележавање осам векова од добијања аутокефалности наше Цркве. Можемо ли, за наше слушаоце, да најавимо неке од тих догађаја и да их упутимо како теку припреме за њих? Да, свакако. Ево, већ смо поменули обележавање 70 година Епархије сремске, а предстоји нам и још једна значајна годишњица на државном, али и црквеном пољу – уједињење српске Војводине са земљом Србијом. Ту нас очекује један леп програм, који би требало организовати. Свакако, идемо у сусрет 2019. години и прослави 800 година од добијања аутокефалности Српске Цркве, коју смо већ на Сабору поменули и дали неке смернице. Дакле, очекује се прослава и на државном нивоу и на црквеном, поготово у манастирима Студеници, Жичи, Пећкој Патријаршији, манастиру Хиландару, а и шире. Наша Епархија је добила задатак да на свом простору успостави, организује и одржи манифестацију тим поводом. У нашој Епархији је, свакако, знаменито и чувено то да манастир Кувеждин, који се полако обнавља, представља једини манастир у српској земљи који је посвећен Светом Сави. С друге стране, у њему је испевана Химна Светом Сави. Стога, ми припремамо обнову манастира и у њему ће бити прослављена, ако да Бог, осамстогодишњица од аутокефалности Српске Православне Цркве. Све чинимо у том знаку и тој радости, уз све остале сегменте у животу Цркве, кроз призму породице, духовну обнову и духовни препород српскога народа. Дакле, тежимо да се нешто деси у српском народу и у српској глави, неко преумљење, али духовно, здраво преумљење, и да се вратимо коренима, а онда ћемо оправдати и задужити поколења која долазе, свим овим програмима које припремамо за обележавање значајних јубилеја, који су пред нама. Када већ говоримо о јубилејима, ми из епархијског радија имамо жељу да споменемо и то да се следеће године навршава 40 година од Ваше хиротоније за Епископа у Саборној цркви у Београду, док се ове године навршило пола века откако сте примили монашки завет у манастиру Крка. Шта је пресудило да пођете монашким, а затим и владичанским путем, односно, можете ли да прокоментаришете неке од догађаја који су на Вас оставили најснажнији утисак, откако сте уведени у ред монаха и Епископа Српске Православне Цркве? Ту има доста значајних питања на која можемо дати одговоре. Дакле, полазећи овим путем, на који нас је Бог призвао, не можемо ништа сами, нити на силу. Иако је дата слобода воље човеку да изабере свој животни пут, ипак Бог некако све то трасира и призива појединце да приме и прихвате оно што могу у животу да носе. Тако је и мене прихватио и усмерио да пођем овим путем монашкога подвига. У сваком случају, када сам се замонашио, нисам ни размишљао да могу да постанем владика. Има људи који уче за овај или онај занат, али за владику се не учи, него је то Божја воља и промисао. Ми смо радили и живели у монашком сословију, прво у манастиру Гомирију, па онда у манастиру Крки, а затим, под покровитељством Светих арханђела Гаврила и Михаила, узрастали смо и у Богословији, радећи на послушању које нам је Црква дала. Све ово је дошло као резултат нашега рада, уз благослов Божји и благослов Цркве, која нас је позвала на тај подвиг, јер сваки животни пут треба схватити као позив и призив на послушање које је одредио сам Бог. Те 1986. године, мене су изабрали за Епископа, а потом ме послали на послушање у Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку. Исто тако, дошао је ред на послушање у Епархији сремској, где сам провео пуну 31 годину, уз благослов своје Свете Црке на челу с Његовом Светошћу. За сам крај разговора, коју бисте Божићну поруку упутили Вашим епархиотима и уопште православним хришћанима у Србији? На прагу 2018. лета Господњега и најзначајнијега догађаја у животу и спасењу рода људскога, а то је долазак нашег Господа Исуса на овај свет и Његово битисање, Његова порука и мисија, ми се придружујемо Његовом призиву и позиву, те позивамо наше епархиоте, наш благочестиви српски народ, нашу српску децу, честитајући им овај велики празник Рођења Господа Исуса Христа са „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да у миру и слози, уз благослов Божји, под наитијем Духа Светога и битисањем новорођеног Богомладенца у душама нашим, да се он зацари у свим срцима и душама српскога народа и та неизмерна љубав Његова и неизмерна сила и благослов Божији, пребива на свим људима добре воље и да се у читавом свету зацари мир, слога и љубав, онај мир који Бог даје роду људском, а ми људи да препознамо тај Свети мир, не свакидашњи мир који људи дају, него онај мир који нам шаље сам Бог, упућујући нас на слогу, љубав и благослов Божји у душама нашим, породицама нашим, црквама, у држави и у читавом свету. Амин, Боже дај. Ваше Преосвештенство, хвала Вам што сте нам учинили част доласком у студио Вашег Епархијског радија. Сигурни смо да и слушаоци деле нашу радост и задовољство због тога. Драги пријатељи, редакција радија „Српски Сион“ придружује се жељама и благословима нашег Преосвећеног Владике, у жељи да у миру и благостању проведете Божић, поздрављамо вас најрадоснијим хришћанским поздравом „Мир Божји - Христос се роди!“ Транскрипт урадила: Николина Крсмановић, сарадница радија „Српски Сион“ Питања саставио и разговор водио: главни и одговорни уредник Радија „Српски Сион“ Мирослав Крсмановић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. На празник Материце, у овом храму окупио се веома велики број верника који су се у последњим данима Божићног поста причестили. У првом православном храму где је осликан лик Св. Порфирија Кавсокаливита, викар Његове Светости Патријарха српског Владика Антоније врло надахнуто је говорио о празнику Детинци који је претходио, Материцама које прослављамо данас и најавио празник Оци који обележавамо пред саме дане Рођења Христовог: „Постоје многи социјални проблеми и лоша васпитања, али угледајмо се на врлине и примере наших предака, прабака и наших светих угодника како су они то са велкиком љубављу чинили“, поручио је Владика Антоније. Извор: Радио Слово љубве
  12. „Много је важан наш однос према деци и са каквом љубављу и пажњом васпитавамо нашу децу. Они су будућност наше нације. Породична тајна је најважнија, и Бог даје сваком оцу и мајци благодат, силу и љубав да издрже све то. То је велики подвиг, то су стотине непроспаваних ноћи и других мука и брига, али то је љубав која веже човека са Богом“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ На празник Материце, у овом храму окупио се веома велики број верника који су се у последњим данима Божићног поста причестили. У првом православном храму где је осликан лик Св. Порфирија Кавсокаливита, викар Његове Светости Патријарха српског Владика Антоније врло надахнуто је говорио о празнику Детинци који је претходио, Материцама које прослављамо данас и најавио празник Оци који обележавамо пред саме дане Рођења Христовог: „Постоје многи социјални проблеми и лоша васпитања, али угледајмо се на врлине и примере наших предака, прабака и наших светих угодника како су они то са велкиком љубављу чинили“, поручио је Владика Антоније. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  13. Зоран Ђуровић: Нека нота на наше свеце, Јустина и Николаја, а поводом англиканаца Како је општепознато, артемити не подносе Авине укоре, а уредно воле да се ките перјима од Николаја и Јустина, мада то личи на жабу која дигне ногу јер је видела да се коњи кују. У оквиру ових 2-3 осврта, даћу само напомене које благоразумнима су јасне, а овим другима могу бити, од помоћи, мада Бог увек и од човека очекује одговор. Нама је познато да се св. Николај Велимировић причешћивао код старокатолика и англиканаца, као да је касније радио на томе да се они споје са Православном Црквом. Јустин и англиканци Николајеву линију је следио и млади Јустин. Читамо код њега (моје интерполације у плавом): „Интересантно је да је у Агенда Арх. Сабора ушло и питање признања Англиканске Цркве (Вели, Англиканска Црква, што су скоро талибани оспоравали као легитимни назив. Јер је Црква само Православна, Једна). Тим се питањем наша Црква до сада није ни бавила у званичној форми. Чак није се успело ни да се створи одсек Англиканско-Источног Црквеног Удружења које постоји у другим православним Црквама ради узајамног упознавања између англиканаца и православних. Међутим питање признања Англиканске Цркве за англиканце је од пресудног значаја и веома је нужно да га наша Црква темељно и свестрано проучи. Зато би било потребно да Арх. Сабор образује комитет од људи, који су се овим питањем бавили на извору. Поред тога од велике би користи било ако би наша Црква затражила један званичан меморандум од представника Англиканске Цркве о статусу Англиканске Цркве и англиканском погледу на уједињење. На тај начин би дискусија били олакшана. Истина је да су ту уплетени многи проблеми и да се неће брзо доћи до решења и због размимоилажења источних цркава у основним питањима ове ствари. Многи руски богослови не примају да је у опште било поделе цркве и да према томе не може бити говора о каквом уједињењу цркава (Ово је став који имају и католици, тако да они не учествују у Светском савезу цркава, јер је црква једна. Мало су олабавили). Проблем није мали, али би га баш зато требало решавати темељно и беспристасно (Сјајан Јустинов предлог: Поћи из минус позиције. Темељно истражити ствари, али на основу објективних мерила; беспристрасно. Зато он говори у наставку о „уједињењу Цркава“, а не само о неком бесплодном дијалогу и коегзистенцији). Од уједињења Цркава могло би бити огромних користи по међународни положај Хришћанства и делатност цркве у свету. Ми би сматрали за благослов Божји ако би наша Црква успела да постане мост између Истока и Запада (Јасан позив на који се ја одазивам и радим на томе да источни и западни одложе оружје и стану за исти сто). Ми стојимо на гледишту да нас од Англиканске Цркве не двоји ништа што би могло остати као непремостива препрека признању Англиканске Цркве (Јустин, као сваки добар екумениста „није знао“ да су пред нама непремостиве разлике. Кукала душа талибана...), и ми ћемо се доцније вратити на ово питање“. Несрећни артемит, Марко Пејковић, тврдио је како Јустин није био ни за какав дијалог. Овај текст сасвим супротно вели, а што је најгоре, и англиканце назива црквом. И то не у неком ШЛБ контексту. И говори о „сједињењу цркава“. Што би било на добробит хришћана. Још је потреснији моменат кад Јустин ставља Англиканца изнад наших владика. Читамо: „Долазак Др. Хедлама, епископа Глостерског... и бившег декана теолошког факултета Оксфордског Универзитета, изазвао је код нас, његових ученика, радост и пријатне успомене на прошле дане нашег црквеног избегличког живота (Један пас и ујеретичка свиња да у Јустину изазове радост!). Др. Хедлам је један од првих људи у Енглеској, који је у тешким данима за Српску Цркву пришао на помоћ њој и њеној богословској омладини, оснивајући поново православну богословију у Каџдону и помажући као председник одбора за издржавање наших студената српске студенте теологије у Оксфорду. Велики научник (Ово је неопростиво! кајо једно англиканско псето може да буде велики научник!) нарочито у области Новог Завета, он је дао својим студентима солидни основ за свако истраживање у тој области (У Јустина је ушао Белзебуг чим је тврдио да овај нешто зна о Новом завету, а поготово да је могао дати солидан основ за богословствовање!). Његова су предавања класична. Његове студије о апостолу Павлу (тумачење посланице Римљанима и дело "Св. Павле") као и његов "Живот и учење Исуса Христа (који ће код нас бити ускоро преведен на српски) јесу научни обрасци признати у целом свету (Шта нас боли дупе за то што је нешто признато у целом свету!), а неки од њих узети и у међународни библијски критички коментар (The International Critical Commentary: Romans, Sunday and Headlam, 1895). Др. Хедлам је дошао у нашу земљу да види своје пријатеље (Како може да злотвор има пријатеље у СПЦ?) и да види специјално Српску Цркву. Он је велики пријатељ (Јао, Јустине, какав пријатељ?!) и радник на уједињењу између Православне и Англиканске Цркве (Какво уједињење цркава кад су англиканци јеретичко збориште?); он је написао и једну књигу о уједињењу; он је шта више дао и једну пропозицију за остварење тог уједињења, а у својој земљи води најширу акцију у корист Православне Цркве (Наивни, Јустину, само да би уништио СПЦ!). Зато нам је његов долазак у толико милији и зато му се више радујемо и поздрављамо га (Па ниси ти, Јустине, Ава Римски Зоран, патријарх Иринеј, Иринеј Буловић, Амфилохије, Атанасије, Лаврентијре Богомрски, Порфирије и не знам које екумењаре па да му се радујеш и још га поздрављаш!). Но на жалост, и ако нас је његов долазак толико обрадовао, он нас је не мање ожалостио. Где је дошао Др. Хедлам? У какву Српску Цркву? Шта је видео у њој: неред, нерад и неморал. Ко га је дочекао од представника Српске Цркве? Нико (Ја сам плакао кад су дошли католици у Ниш и нико од владика за Константинов едикт није дошао! Туга наша. Не само неред, нерад и неморал, него и кукавичлук и фарисејство и небратољубље, а о аврамовском гостољубљу ни речи! Испали смо бедници да нас све реке Србије неће опрати!). Но од представника Државе указана му је достојна пажња. Држава се увек боље брине о црквеним интересима него ли сама Црква. Дошао је Др. Хедлам и у Ср. Карловце, у Патријаршију, да и ту изближе осмотри Српску Цркву. И шта је нашао? Ох, тешко нам је говорити; боље би било да овамо није ни долазио (Амин, Јустине, земо преко жене ми!)“. Николајево причешћевиње код англиканаца и старокатолика Сигурно је да не треба узимати ове случајеве интеркомуније као потврду и званичног општења између цркава, али као један знак, треба га узети за озбиљно. Ти случајеви се дешавају, али су цркве преспоре. И држе позиције да би могле да тргују у светским оквирима. Тако дан-данас Грци немају праву аутономију у односу на Константинопољ. Николај, Јустин и СПЦ тог доба у принципу држе англиканске и старокатоличке тајне као валидне, али су - не за тајне као такве - резервисани у погледу римокатолика и на ратној нози су са овима. У том одмеру снага православни гледају да отму англиканце и старокатолике, а римокатолици да поунијате све оне православне где светском силом могу да допру. Све је било у молитвама светих отаца и великом братољубљу, тако да се и дан данас пролива крв међу нама. Ми имамо џепове са овим најнесрећнијима међу свима, ткз. грко-католицима, којима ни сам Рим не верује, а код нас су омражени. Уније су се испоставиле као промашени пројекти. Само озбиљан дијалог може довести до неког резултата. Мада се мени не чини промашеним ни предлог Атинагоре: Почнимо да се причешћујемо, а онда нека теолози узму да се расправљају!
  14. У овом свечаном догађају узели су учешће предстојатељи и представници помесних Православних Цркава и други гости, чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, учесници Архијерејског Сабора који је одржан у руској престоници од 29. новембра до 2. децембра. Обраћајући се сабранима поздравним словом, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил заблагодарио је предстојатељима помесних Православних Цркава на учешћу у свечаностима поводом стогодишњице васпостављења патријаршије Руске Православне Цркве. -Ништа није као ово духовно искуство саосећања јединства, једне молитве, једног причешћа из светог Путира, истакао је Свјатјејши Владика. Предстојатељ Руске Православне Цркве је заблагодарио Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору на началствовању светом Литургијом у храму Христа Спаситеља на празник Ваведења Пресвете Богородице, на дан стогодишњице устоличења Светог Тихона, Патријарха московског: -Гледајући Вас, молили смо се за Вашу велику паству на територији све Африке, за Ваше мисионарске подухвате, напоменуо је Свјатјејши Патријарх г. Кирил. -Молили смо се за Његово Блаженство Патријарха антиохијског г. Јована, умственим очима сазерцавајући трагедију сиријског, либанског, ирачког народа, додао је Свјатјејши Владика. -Нека Господ подржи све нас, предстојатеље помесних Православних Цркава, у нашем јединству, у нашем општењу, у нашем заједничком служењу народу Божјем, Васељенској Православној Цркви и читавоме свету. На многа и блага љета!, изговорио је на крају беседе Свјатјејши Патријарх г. Кирил. У име предстојатељâ и представникâ помесних Православних Цркава, предстојатеља Руске Православне Цркве поздравио је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован. -Васпостављање патријаршије у светој Руској Цркви велики је догађај; то је радост васколиког православног народа, свих Православних Цркава, истакао је Блажењејши Патријарх г. Јован. По речима Његовог Блаженства, данашње свечаности су „доказ љубави, јединства, мира и радости целоме свету“. У наставку је одржан концерт на коме су наступили хор свештенства Епархије московске (диригнет свештеник Сергеј Голев) и Кубански козачки хор (уметнички руководилац и главни диригент Виктор Захарченко). На крају пријема Светејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил је још једном захвалио свима на учешћу у свечаностима и позвао их да присуствују празничном концерту у Кремљу. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква
  15. У свечаним просторијама Саборног храма Христа Спаситеља у Москви 4. децембра 2017. године одржан је свечани пријем који је приредио Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, посвећен стогодишњици васпостављења патријаршије у Руској Православној Цркви. У овом свечаном догађају узели су учешће предстојатељи и представници помесних Православних Цркава и други гости, чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, учесници Архијерејског Сабора који је одржан у руској престоници од 29. новембра до 2. децембра. Обраћајући се сабранима поздравним словом, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил заблагодарио је предстојатељима помесних Православних Цркава на учешћу у свечаностима поводом стогодишњице васпостављења патријаршије Руске Православне Цркве. -Ништа није као ово духовно искуство саосећања јединства, једне молитве, једног причешћа из светог Путира, истакао је Свјатјејши Владика. Предстојатељ Руске Православне Цркве је заблагодарио Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору на началствовању светом Литургијом у храму Христа Спаситеља на празник Ваведења Пресвете Богородице, на дан стогодишњице устоличења Светог Тихона, Патријарха московског: -Гледајући Вас, молили смо се за Вашу велику паству на територији све Африке, за Ваше мисионарске подухвате, напоменуо је Свјатјејши Патријарх г. Кирил. -Молили смо се за Његово Блаженство Патријарха антиохијског г. Јована, умственим очима сазерцавајући трагедију сиријског, либанског, ирачког народа, додао је Свјатјејши Владика. -Нека Господ подржи све нас, предстојатеље помесних Православних Цркава, у нашем јединству, у нашем општењу, у нашем заједничком служењу народу Божјем, Васељенској Православној Цркви и читавоме свету. На многа и блага љета!, изговорио је на крају беседе Свјатјејши Патријарх г. Кирил. У име предстојатељâ и представникâ помесних Православних Цркава, предстојатеља Руске Православне Цркве поздравио је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован. -Васпостављање патријаршије у светој Руској Цркви велики је догађај; то је радост васколиког православног народа, свих Православних Цркава, истакао је Блажењејши Патријарх г. Јован. По речима Његовог Блаженства, данашње свечаности су „доказ љубави, јединства, мира и радости целоме свету“. У наставку је одржан концерт на коме су наступили хор свештенства Епархије московске (диригнет свештеник Сергеј Голев) и Кубански козачки хор (уметнички руководилац и главни диригент Виктор Захарченко). На крају пријема Светејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил је још једном захвалио свима на учешћу у свечаностима и позвао их да присуствују празничном концерту у Кремљу. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Верски аналитичар из Тузле о трагању за пореклом, земљацима који су се осећали и изјашњавали као Срби, духовности, вехабијама… Мој прадеда Алија је 1912. године погинуо као српски војник ЕДАН је од ретких Босанаца исламске вероисповести који се изјашњавају као Срби. Због тога трпи осуде у родном Лукавцу код Тузле, а на прозивке муслиманских националиста из целе БиХ одговара: – Опрости им Боже, не знају шта чине! Ја сам то што јесам, мени нека суде по мојим делима, али се истине одрећи нећу. Мехмедалија Нухић, верски аналитичар из Тузле, који је магистрирао на теми исламског фундаментализма, а спрема одбрану доктората на Правном факултету у Београду, за „Новости“ каже да не само да се изјашњава као Србин, него се тако и осећа. – Човек се може изјашњавати од прилике до прилике, од потребе до потребе, од нужде до користи, али осећати се може само исконски, наравно само уз услов истине и слободе. Потреба за правдом и жеља за слободом су темељне вредности српско-православне духовности, коју традиционалност и потреба јединства кроз духовност вере чувају вековима у српско – народном бићу и пре него што су Срби као народ припадали православљу. * Тврдите да сте трагали за својим пореклом и да га сада знате. Шта сте открили, а како сте одгајани, у ком духу? – У мојој породици, у којој сам одгајан, изузетно се пазило, по цену властитости, да личност буде уз истину и правду и уз оне људе коме су оне темељна вредност живљења и узрок страдалништва. Признавала се истина и страдало се за њу. Мој прадеда Алија је 1912. године погинуо као српски војник, и то, његово страдање, представљало је почетак мог трагања. У даљем периоду, превасходно путем црквених списа, долазио сам до потврда које су ме све дубље и дубље водиле мом припадајућем индивидуалитету. * Kолико је данас код вас важно то традиционално српско, а колико верско, муслиманско? Да ли једно потире друго, а ако не, зашто не? – Пошто је код народа српског, корен у духовности, више се сусрећем у животу са потребом елементарних услова неопходних животу који је достојан човека, него с практиковањем једног облика духовности који је кроз векове наметан као условљавајућа обавеза народном, аутохтоном јужнословенском бићу. Оно што припада народном српском бићу су истина, слобода, јединство, једнакост, правда, и то је темељ елиментарности живота, е то је оно што ја живим и што је важније у односу на практиковање духовности којој су сви ови набројани елементи идеал који треба да се постигне службом на овом свету ради остварења заслуге тих вредности на другом свету. Стојим на становишту да српство не потире ниједан облик практиковања осећаја нечије припадности духовном индивидуалитету. Напротив, Срби су народ који кроз историју није никада показивао аспирацију према туђим духовностима. Они су увек чували вредност јединства сопствене духовности, а што је био разлог њиховог сваковрсног страдања. * Шта за вас значе, рецимо, Свети Сава, Немањићи, у којој мери су за вас били значајни Срби исламске вере као Авдо Хумо и Меша Селимовић? – Срби су увек били везани за слободу која је изражавана државношћу и за истину којој је духовност основна вредност из које потиче. Нажалост, то је био и основни камен спотицања који је дуго времена држао потребу за јединством као лажну категорију коју су, опет ћу рећи нажалост, користили они Срби које су политике интереса религија одвајали од стуба православног хришћанства и зарад интереса својих новостечених господара уламали су стуб јединствености и заједнице народа јужнословенског и најчешће потирали га биолошки на јужнословенском простору. * Kоје су то познате личности исламске вероисповести изјашњавале као Срби? Ту су многи Срби исламске вероисповести. Ја ћу набројати само познате: Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Дервиш-бег Љубовић, Али-Риза Даутовић, Салих Kарабеговић, Мехмед Kурт, Авдо Kарабеговић Хасанбегов, Салих Kазазовић, Авдо Kарабеговић Зворнички, Хатиџа и њен брат Осман Ђикић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Смаилага Ћемаловић, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Дервиш Шећеркадић, Хамид Kукић. То су, затим Хасан Ребац, Шукрија Kуртовић, Узеирага Хаџихасановић, Мустафа Мулалић, Решад Kуртагић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Џемал и Шукрија Биједић, Осман Kарабеговић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Скендер Kуленовић, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Дервиш Сушић, Алија Kоњхоџић, Исмет Пуповац, Џевад Галијашевић, Емир Kустурица, Амир Чамџић, Салих Селимовић… * Да ли још има босанских муслимана који данас мисле као ви, али се боје да то јавно кажу? – Ја сам разговарао са многим муслиманима на ту тему и интересовало ме је шта мисле о томе. Многи нису желели да изнесу свој став ради сопствених позиција у заједници које имају, многима је то разлог страха, а само један мали део заинтересовано је разговарао нарочито у смислу путева сопственог интересовања како и одакле да поуздано крену у писане материјале који би их водили њиховом пореклу. Неизбрисиви су трагови свести и потребе за жељом да се сазна сопствена историјска прошлост, само је мало одважних који смеју да изрекну резултате до којих дођу. * Да ли су и колико по вашем мишљењу босански муслимани грешили у историјским одлукама да приђу Хрватима уместо Србима, односно зашто константно држе тензију према Србима већ 100 година? – Босански муслимани су западном хришћанству увек били представнички легитимитет уз помоћ којег су јужнословенско биће све више настојали да потискују са његовог биолошког простора. Они су елеменат страдања и нестајања, којег нажалост нису свесни, исто као и остатак већине Јужних Словена. Почетак интеграционог јединства и остварења јединствене религијске заједнице видели су босански муслимани у османској власти. Та је власт Јужним Словенима била агресор. Протеривање агресора, за босанске муслимане Јужне Словене није био чин ослобођења. Из тог разлога, од тад, па све до сада они у Србима не виде сопственост, него услове који су прекинули континуитет њихове тежње ка остварењу јединства у оквиру верске заједнице. * Kако гледате на све већи број вехабијских група у БиХ? – Постојање вехабијске заједнице је рецидив протеклог грађанског рата на територији бивше БиХ. Данас се тај правац развија као концепт повратка стварном стању вредности и баштињењу ислама као религије, по убеђењу припадника те заједнице, а којег се нити поглаварство Исламске заједнице, а нити носиоци унутрашње политике босанско-муслиманског руководства не одричу. * Да ли реално БиХ и региону прети опасност од вехабија, те људи који се враћају са ратишта у Сирији, Ираку? – Од категорије као правца учења ислама они имају свој став о исламу и начину практиковања истог у свакодневном животу муслимана верника. И такав поглед све док се креће у оквиру индивидуалног исказивања припадности и доследности религији, не представља у таквој суштини бојазан другима. Међутим, ово данас што свакодневно сусрећемо не пружа нам доказе да је то само став који је у искључивом кругу индивидуалног схватања вере. Напротив. * Због чега су годинама табу теме протеривање и убиства Срба из Сарајева почињена за време рата? – Такозвано источно питање одувек су решавали несловенски народи. Kада год би се оно покушало довести до решења самостално од стране Словена, то је етнички и биолошки коштало највише српски народ. Сопствена зла „оних који се моле другом богу“ приказивана су као неправде учињене припадницима њихове вере. А у ствари, у суштини, коју босански муслимани никако да разумеју, увек се понавља да страда исти народ, истих обичаја, истог језика и исте културе. На жалост нашу јужнословенску. * Може ли и како доћи до помирења међу народима у БиХ и ко или шта су по вашем мишљењу највећи кочничари тог процеса? – Процес народног измирења је одавно и увелико теоријски завршен. Практично не дозвољавају да заживе утицаји елемената изван БиХ, а проводиоце таквих утицаја ја највише видим у руководственим структурама босанских муслимана. Био бих тенденциозан када бих окривио те структуре у целости, али кључни појединци и више њих из различитих политичких опција као представници муслимана у БиХ, а не народа, (односно и других), заједнички делују да не дође до сједињења народа. Извор: Novosti.rs http://www.srbijajavlja.rs/2017/10/мехмедалија-нухић-нашао-сам-своје-срп/2/
  17. Човек који је Србији донео толико титула, чија каријера захтева — па и да за земљу није урадио то што је урадио — поштовање, не заслужује хорско посипање ђубретом. Ма колико то био део, не само српске, навијачке субкултуре. Жељко Обрадовић цепач. Тако су га прозвали још у Чачку, јер је давао кошеве, а лопта не дотакне обруч. Такав погодак се у овом спорту назива цепање (мрежице). Отуда надимак Жоц. И тај надимак Обрадовић играч, а поготово тренер, оправдава деценијама. Енергија. Неуништива енергија Жељко, како га ословљавају они који га воле, а сви га поштују, можда није био таленат као Дражен (Петровић) или Мока (Зоран Славнић), сигурно није имао педигре Фила Џексона (легендарног тренера Лејкерса) или у фудбалу сер Алекса Фергусона (дуговечног тренера Манчестер Јунајтеда), али је цепао радом и преданошћу. То је аксиом. И још једном особином. Константним вишком вишка енергије. Зато само они који први пут виде његово нервирање поред терена или на конференцијама за штампу могу да помисле да ће добити срчани удар. Не, такви не умиру. Никад. И то је давало резултате. Осим једанпут. Тада, на Европском првенству у кошарци 2005. у Новом Саду Жељко Обрадовић се, науштрб репрезентације и државе, одрекао себе и својих принципа који су га довели ту где данас јесте (најтрофејнији кошаркашки европски тренер) и екипа је неславно прошла. Да не подсећамо на ту ружну прошлост. Од тада памтимо и ону чувену конференцију за штампу за коју неки кажу да је „Жељко ударио на своје играче“, а други који представљају већину тврде да је Жељко тада само рекао оно што је трпео у себи током припрема и такмичења, те да није ударио на своје играче. Наиме, да су стварно били његови, онда би и он био свој и победио би. Били су, нажалост, сваки свој, зато се и догодио фијаско. Још једна таква конференција за новинаре догодила се синоћ, после пораза његовог Фенербахчеа од Црвене Звезде у Београду. Жељко за конференцијским столом био је као Жељко поред терена — темпераментан, потресен, изнервиран, али сигуран у себе. Могао је и да прећути. Није први пут био у противничкој хали, али је проговорио. И добро је што та сувислост отишла у етар. Не сме се онако (намерно нећемо цитирати) нешто прећутати. Као што не смеш себе ставити испред државе и екипе — што Жоц никад радио није. Дакле, синоћ је Жељко био Жељко. И поцепао. Ехо се још чује. Субкултура мора имати међу Тачно је, посао навијача је, осим бодрења, и да провоцирају. Могуће је и да они те квалификације на рачун противника забораве после изласка из хале. Видљиво је и да, често, скандирају оно што не мисле. Међутим, некад би и навијачи требало да мисле. Или би, барем, управе клубова морале да мисле. На њих је Жоц највише и киван. Човек који је Србији донео толико титула, чија каријера захтева — па и да за земљу није урадио то што је урадио — поштовање, не заслужује хорско посипање ђубретом. Ма колико то био део, не само српске, навијачке субкултуре. Једнако као што звиждање противничкој химни није подршка сопственој екипи већ једном речју: простаклук! Навијачи, а то није исто што и хулигани, требало би да буду витезови. Витез на част никад не дâ, а вређање противника је нечасно. И даље га двојица чувају Такође, не може успех Новака Ђоковића да буде књижен као колективни успех нације, а тренутно друго место, тог истог Новака Ђоковића, да буде његов наводни неуспех због којег је део нације срамота. Бедастоћа. Недопустиво је да део нације из фотеља замера било коме било шта, а да притом осим времена испред ТВ екрана у тог играча и човека није уложио ништа. Зато је добро што Жељко Обрадовић синоћ није ћутао. Ћутање је одобравање. Он је говорио у име свих легенди. У име џентлменства. У име пристојности. У име вредности као врлине. „Какав играч, и у овим годинама га двојица чувају“, била је шаљива опаска цивилизацијски поразне сцене кад легенду, а Драган Џајић то истински јесте, хапсе пред ТВ камерама са лисицама на рукама и одводе га у полицијску марицу као нарко дилера. Ма какав прекршај да је ономад направио. Рецепт пристојности је једноставан. Требало би да они насупрот поменуте тројке легенди — иза којих стоји огроман рад, највећи успеси и резултати које ће памтити историја — почну да се опходе према њима као што се Жељко, Новак и Џаја односе према послу који раде. Ко има минули рад као Обрадовић, Ђоковић и Џајић — нека први баци камен. Дабоме, таквих нема. А до тад, према рецепту. Наравно, за овакво решење је потребно време. То је процес. Међутим, процес једном мора да почне. И почео је синоћ у хали „Александар Николић“. Ненад ЗОРИЋ, СПУТНИК

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...