Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преовештенсто епископ аустралијско - новозеландски, Српске Православне Цркве, Господин Силуан, одржао је предавање на енглеском језику на тему: „Путем Крста до Царства Небеског“, путем видео платформе Зум. Услед рестриктивних мера које су већ дуже времена на снази у вези са корона вирусом, Православна српска омладинска заједница државе Викторије с благословом Његовог Преосвештенства Епископа Силуана ће организовати серију предавања - ,,духовних вечери“ у виду видео предавања како би млади имали прилику да добију потребну духовну утеху и укрепљење у овим тешким тренуцима, када је, због отежаног одласка на Богослужења у свете храмове, појачана потреба за духовним окрепљењем. Епископ Силуан се први одазвао нашем позиву да одржи прво у низу духовних предавања Православној омладини и упути им речи утехе и охрабрења. Зато је и Предавање Преосвећеног Владике било приказ живота хришћанског у следовању Господа Христа, чврстог држања Њега и онда када наиђу невоље и искушења. Позивајући се на примере дате у животима Светих угодника Божјих, Владика је указао на то да управо њихова сведочанства тескобних путева спасења могу да нам послуже као велика утеха у овим данима када се у нашем хришћанском животу понавља живот Христов и Његових светих. Након излагања Његовог Преосвештенства, уследео је други део духовне вечери у коме су сви учесници имали прилику да Епископу поставе питање. Питања су се односила како на тему предавања тако и на општа питања вере, традиције српског народа, али исто тако и недоумица које са собом носе разне животние ситуације са којима су се присутни суочавали. Ово духовно видео вече, због велике заинтересованости, потрајало је више од два и по сата. Расположење омладине да активно учествује у дискусији показало је да су заинтересовани да се оваква и слична предавања наставе. Православна омладина Викторије захваљује Његовом Преосвештенству Господину Силуану на издвојеном времену и показаном стрпљењу да одговори на свако постављено питање. Гледаћемо да ово предавање, по благослову Епископа, буде прво од многих, која ће нам помоћи да кроз ове тешке дане прођемо без заостајања на духовном плану. Надамо се да ће оваква предавања трајати до дана када се буду отвориле могућности да духовну утеху потражимо у нашим храмовима и просторијама Црквених општина. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Древни манастир Павловац, на јужним обронцима Космаја, који је 1417. основао свети деспот Стефан Лазаревић, на празник светог апостола Павла, молитвено и литургијски прославио је свог небеског покровитеља. Свету литургију служио је свештеник Жељко Милић, парох у Кораћици. Богослужење је окончано благословом славског колача и поучном беседом. Празнична радост продужена је за славском трпезом у порти манастира уз појање духовних песама. Настојатељ манастира Павловац о. Гаврило исказао је речи захвалности свој браћи и сестрама који су дошли у манастир на богослужење из ближе и даље околине а међу њима и представницима општине Младеновац Зорану Јоцићу и Дејану Ивковићу. Сви присутни били су испуњени великом духовном радошћу и задовољством видевши да добро напредују радови на изградњи манастирског конака. Поздрављајући се са о. Гаврилом, пожелели су да до следеће славе манастирске цркве бар стави под кров манастирски конак па и да се усели макар и да нема врата и прозоре.

Поводом славе манастира Ћелија Пиперска код Подгорице, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на празник Преподобног Стефана Пиперског, поред његових светих моштију, Свету архијерејску литургију. Прослава великог угодника Божјег, просијавшег на овим нашим просторима, почела је у навечерје празника свечаним бденијем а настављена јутрос Светом службом Божијом и благосиљањем славских приноса. У току Литургије брат Јован и сестра Стефана, примили су небески дар – крстили се у име Оца и Сина и Духа Светога, запечаћени печатом Духа Светога. У архипастирској бесједи владика је казао да кад год се једна нова душа присједињује Цркви Божијој – Христу Господу, пјевамо Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли! “Велики Божији дар и истина је садржана у тој пјесми. Истина живота, истина о човјеку који од пролазнога бића, постаје непролазно биће, задобија дарове небеске, квасац вјечнога и непролазнога живота, који се облачи у Бога као љубав”, бесједио је владика. Појаснивши да се та задобијена радост не гаси, Високопреосвећени је казао да тјелесно рођење од мајке задобија прави истински, вјечни смисао, управо рођењем Духом Светим и водом. “Послије крштења Исуса Христа на ријеци Јордан, кроз вјекове милиони људских душа жељни вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота, жељни вјечне љубави, правде, истине, прилазе и крштавају се у име Оца и Сина и Духа Светога. Облаче се у Христа, сараспињу се Христу, да би са распећем Њему умро стари човјек у нама и да би у нама васкрсао нови обновљени човјек, по лику богочовјека створен”, нагласио је Архиепископ цетињски. Крштење је задобијање тога дара вјечнога живота, дара васкрсења Христовога и зато је Господ, подсјетио је Митрополит, рекао у Јеванђељу: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио и Ја сам са вама у све дане до краја свијета и вијека. Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је Преподобни Стефан Пиперски, кога данас прослављамо, дивни угодник Божији и подсјетио на његово житије. “Побјегао је од гоњења од манастира Мораче, преко Роваца и овдје се склонио. Својим светим животом и подвигом, служењем Христу и народу Божијем, освештао је и преобразио ову пустињу да буде мјесто гдје се сабирају безбројне душе у име Господње, гладне хљеба живота – Царства небескога.” По његовим ријечима Свети Стефан Пиперски је један од учитеља тога пута, који води у живот вјечни, васпитач дивни којег је Господ прославио да се око њега овдје сабирамо, иако је он побјегао од људи и људске славе. Један од оних који су се овдје сабирали је и свештеномученик Боривоје, старешина овога храма, који је, не тако давно, овдје пострадао а којег је Господ, такође, прославио његовим мучеништвом. “Послије 75 година заборава њега убијеног негдје у Словенији, не зна му се ни гроба ни мрамора, вратио се жив и живоносан међу нас, добио је и своју духовну ћерку Боривоју”, рекао је владика. Како је истакао кроз њу се остварило оно што је благословио ондашњи Митрополит Гаврило Дожић када је монаху дао име Боривоје,да ће он поживјети истинским и правим животом и да ће освештати то име да буде светитељско. Након Литургије Митрополит је благосиљао славски колач. Честитајући празник и славу игуманији пиперској мати Јелени (Станишић) и сестринству ове свете обитељи, владика је казао да се Свети Стефан Пиперски и свештеномученик Боривоје, као и сви који су се кроз вјекове овдје подвизавали, радују овом дивном сабрању: “Посебно се Свети Стефан радује својој новој духовној ћерци Стефани и дивној дјеци”, казао је владика, подсјетивши да је ова светиња својевремно била пустоловина, рушевина,чему и сам свједочи. Још једном се присјетио игумана ове светиње, свештеномученика Боривоја, који је убијен 1945. године, а који је, како је казао, у своје вријеме обнављао и уградио себе у ову светињу. Изразио је радост што је његова родбина била овдје на дан његовог прослављења, 20. маја, те подсјетио да је Новак Вељков, потомак брата Светога Боривоја, дошао пјешке из Колашинских поља: “Он је са породицом приложник и за књигу о свештеномученику Боривоју. Зато благодарим и њему што је са својом породицом Томовићима, наставио путем свога претка светог мученика”, бесједио је Митрополит и додао да су са Боривојем,у оно несрећно вријеме нашега братоубилаштва, пострадала и његова браћа: Јово и Велимир. “Властољубље је најопакија болест која влада људима, а у свима нам чучи мали властољубац, поготово у онима који су на власти и из властољубља се људи убијају кроз вјекове.” Сјетио се Архиепископ цетињски и свих приложника и добротвора ове светиње, која је обновљена благодарећи труду нашега покојног о. Лазара, као и труду и жртви сестара ове обитељи, које се овдје подвизавају, обнављајући своју душу и светињу. Посебну благодарност владика је исказао Саши Аћимићу, Вељу Станишићу, Дарку Ашанину, Слобу Томићу и Новаку Томовићу за све што чине да ова светиња васкрсне, “да би и ми имали гдје да васкрсавамо и да се обнављамо”, нарочито дјеца која су се сабрала у великом броју, а која су, како је рекао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, најдивније богатство овога празника. Након Свете службе приређена је славска трпеза хришћанске љубави у част Преподобнога оца нашега Стефана Пиперског чије мошти почивају и чудотворе у светој обитељи пиперској. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас хоћу с вама да поразговарам о једној ризници коју поседује свако од нас и коју не бисмо мењали ни за каква блага света. Шта је та ризница? То је свакодневно богослужење. То је исконски драгоцени бисер монашког живота. Свакодневни круг богослужења – то је, можемо рећи, свакодневно рајско блаженство! Нека нам приђу најбогатији цареви и покажу нам сва своја богатства – ми смо богатији од њих. Нека се окупе најуспешнији људи у свету и испричају о својим победама – ми смо срећнији од њих. Нека приђу најмудрији од мудраца – код нас је у рукама ризница која пружа најузвишенију мудрост. Човек који сваки дан бива на богослужењу сличан је царском сину. Он сваког дана улази у Царски Шатор Господњи као у своју рођену кућу. Треба да будемо безмерно захвални Богу за овај дар. Сетите се како говори пророк: „По мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој, поклонићу се светом Твоме храму у страдању Твоме”. По мноштву милости Божије и ми сваког дана улазимо у дом Господњи! За нас је тако природно да волимо богослужење и имамо велику и пламену ревност према њему. Нека би у нашем срцу увек била незасита тежња према богослужењу, да бисмо ми, тек што удари звоно, трчали у храм веселим ногама! Као што говори старац Емилијан, добар је онај монах који „први трчи у цркву како би, када свештеник возгласи: Благословен Бог наш… и сам, одбацујући сваку помисао, благосиљао Бога”. Ако монах с великом ревношћу и радошћу стреми богослужењу, тада можемо бити уверени да стиче и Бога, и спасење, и светост. Ви сте, вероватно, приметили да чак и ако просто залазимо у храм када се тамо не врши служба, тада осећамо страхопоштовање и мир. Срцем осећамо да је храм нешто надсветско, свето. Поборавивши макар неколико минута у храму, не можемо да се не изменимо. Хоћу да вам прочитам један догађај који ми је испричао митрополит Антоније Сурошки: „Једанпут је у наш храм дошао човек с пошиљком за једног од парохијана. Он је био неверујући, веома нетрпељив. Израчунао је време тако да дође на крај службе, зато што је намеравао да преда пошиљку, али није хтео да има ничег заједничког с оним што се дешавало унутар ових зидова. Међутим, Провиђење се побринуло другачије: стигао је пре него што се окончала вечерња служба. У нестрпљењу сместио се са својом пошиљком на клупицу код улаза. И овде се с њим нешто десило, пошто сам га обилазећи цркву после тога, када је предао пошиљку и када су сви већ били отишли, приметио како још увек седи код улаза. Опрезно сам приметио: Време је да се иде кући. Он рече: Не, најпре треба да ми објасните шта се овде дешава? Шта ме је снашло? Ја сам неверујући, уверен сам да Бога нема, али, ипак, овде се нешто десило. Шта је то било: светлуцање свећа? Сетно певање вашег хора? Спокој каквог не срећеш на улици? Слегао сам раменима и одговорио му: Ја бих рекао да је то Божије присуство, али ако сте ви уверени да Бога нема, предстоји вам да потражите другачије објашњење. Рече: Да, али ја хоћу да дођем овде када у цркви нема никога и када на мене не може деловати колективна хистерија ваших парохијана. Сложио сам се: Добро, дођите. Долазио је неколико пута, подуже седео и једанпут ми рече: Знате, када овде никог нема, у овој цркви свеједно остаје нешто с чим се нисам сусретао. Претпоставимо да је то Бог, Који овде живи, и у Његовом присуству људима је добро, спокојно, пријатно, они међусобно имају добра осећања. Али шта даље? Одговорио сам: Не знам, долазите још и разјашњавајте. Наставио је да долази и једном рече: Знате, ево какву сам ствар приметио: када људи долазе у цркву, у њиховом понашању има узнемирености, али одлазе успокојени. Осећа се: они су у свету са самим собом и једни с другима. И постоји још једна ствар коју просто не могу да схватим. Људи који долазе на јутарње службе ка степеницама – ено тамо испред – и примају ншто кашичицом из чаше, приступају с једним изразом, а када иду назад, њихова лица се у потпуности мењају, на њима се појављује светлост. Зато је ваш Бог, мора бити, не само Домаћин овог здања, Он је активни Бог; Он нешто чини с људима. Мене такође треба променити. Могу ли да се крстим?” Тако се овај човек, неверујући, чак настројен против вере, потпуно променио од једног боравка у храму. Зато што у храму присуствује и делује живи Господ! Храм никада не бива празан! О преподобном Јустину (Поповићу) причају да је често изговарао проповеди у храму чак и онда када у храму није било људи. Сестре су му говориле: „Аво, зашто проповедате у празном храму?” А он је одговарао: „Храм никада не бива празан! Он је увек пун Анђела!” И, без сумње, сваком од нас се десило да, када нас је нешто мучило или бринуло, дођемо у храм да се мало помолимо, да одстојимо пред иконама – и одједном, добили смо утеху, унутрашњи мир, благодатне силе. Све то сведочи да у храму присуствује и делује Бог, у храму – чији нас зидови ограђују – јесу Анђели и свети. Код преподобног Јустина постоје овакве речи: „Сваки свети храм – то је честица неба на земљи. Када си у храму, тада, пази, ти си већ на небу. Када те земља измучи својим адом, похитај у храм, уђи у њега, и ево – ушао си у рај. Ако ти људи дојаде својим злом, прибегни храму, припадни Богу, и Он ће те примити под Своју благу и свемогућу заштиту. И ако се деси да те нападну читави легиони демона, трчи у храм – стани међу свете Анђеле, јер је храм увек пун Анђела, и Анђели Божији сачуваће те од свих демона овог света. И ништа те не може повредити. Не заборављајте, браћо: ми, хришћани, силни смо Богом. Ко тада може бити силнији од нас? Нико, нико!” Храм – то је наше главно прибежиште. Ако примамо духовну корист, чак када просто накратко свратимо у храм, онда се, тим пре, освећујемо када присуствујемо богослужењу. Јер у тим моментима небо силази на земљу, отварају се рајска врата, време измењује свој ток! Нека смо чак маловерни, немоћни душом, немарни – богослужење потреса нашу природу. На богослужењу све садејствује како бисмо се просветили и изменили. Прво, у овоме садејствује лепота богослужења. Сама архитектура храма, иконе, свечаност обреда – све нас усхићује, радује, надахњује! У обичном, свакидашњем животу понекад због сујете можемо престати да осећамо присуство духовног света. Али, када долазимо у храм, на богослужење, ми као да се будимо. Наслађујемо се лепотом духовног света, и већ само због тога – мењамо се. Игуман Никон (Воробјов) причао је о себи: када је у данима своје младости изгубио веру у Бога, заједно с њом изгубио је и смисао живота. И једно и друго поново је стекао управо за време богослужења у храму. Ево како он о томе пише: „У храму сам се као прве ствари сетио предања о изасланицима кнеза Владимира, који, када су ушли у грчку цркву, више нису знали где се налазе: на небу или на земљи. Ево првог осећања у цркви: човек није на земљи. Црква није земља – то је комад неба. Каква је радост била слушати: Господи помилуј! То је просто неизмерно деловало на срце: цело богослужење, непрестано спомињање имена Божијег у разним формама, песмопевање, читање. То је изазивало некакво усхићење, радост, насићење”. Најслађе име Господа, које непрестано чујемо у храму, већ нам дарује велико надахнуће! Ако пажљиво слушамо целу службу, тада ће обавезно макар неколико речи дотаћи наше срце, и оно ће узаврети и осетити близину Божију. Погледајте како смело о томе говори старац Емилијан: „Већина песмопевања наше Цркве потреса човека. Када их певамо или слушамо, тада оне изазивају такво усхићење да се код нас појављује вртоглаво осећање! Ми се осећамо тако као да хоћемо да певамо, светкујемо. У манастиру, где се богослужење савршава сваког дана, свакодневно видимо оно што говори псалмопојац Давид и оци Цркве: радујте се, праведни, запљескајте рукама, ускликни Богу сва земљо”. Заиста, како тачно ове речи из псалама преносе оно што се дешава на богослужењу! „Радујте се, праведни”, „запљескајте рукама”! У храму се радујемо заједно са светима! Замислите, ми стојимо упоредо са светима и скупа с њима, можемо рећи, пљескамо рукама од радости. Близина светих, њихова радост и светковање нас надахњују! Ми се, такође, поред њих освећујемо и мењамо. У општењу са светима усвајамо њихове свете, божанствене мисли и осећања. Сваког дана заједно са мученицима славимо победу над смрћу, заједно са преподобнима распламсавамо се ревношћу према подвижничком животу, заједно с апостолима славословимо Бога. И свети нам помажу. Они не примају од нас просто славословље, већ делатно учествују, скупа с нама, у богослужењу: слушају наше молитве и приносе их Богу, скупа с нама клече, помажу нам да боље схватимо службу. Дешава се, на пример, да слушамо стихиру, посвећену ма ком светитељу, и да осећамо особито умиљење или да добијамо одговор на било које духовно питање. То значи да је то свети рекао нашој души, научио нас. Као што каже један старац, Господ је ради тога и утемељио богослужење како бисмо могли да општимо са светима и од њих се учимо светости: „Када би човек хтео да се научи светим осећањима, зар би га Бог лишио овога и не би се одазвао на његову жељу? Управо ради овога Господ изграђује црквена сабрања, богослужења. Зато шаље Анђеле, и Арханђеле, и свете овамо – нама, грешнима – да бисмо општили једни с другима, да би свети своју светост даровали грешнима, а грешни светима саопштавали о свом стремљењу да стекну исту ову светост и у њој им се уподобе”. Замислите, ако човек расте у царској палати, тада он постаје царски, стиче унутрашњу племенитост. Тим пре, када човек сваког дана борави у друштву светих, он постаје племенит, освећен. То можемо уочити у монашком животу. Монах који воли богослужење и сваког дана се налази у храму, стиче особиту племенитост, духовну аристократију. Као што се о Мајци Божијој пева да је Она „у храму васпитана”, тако се и сви ми васпитавамо у храму, у заједници светих. Знате ли у чему је још посебна снага богослужења? Због чега оно тако утиче на нас? У храму смо заједно не само са свима светима, него и једни с другима. Доживљавајући јединство Цркве, ми с особитим интензитетом осећамо и наше међусобно јединство. И то мења сваку од нас. У храму, можемо рећи, стичемо саборну свест. Звучи узвишено, али то у ствари осећа свака од нас, чак и најпростија сестра! Шта значи саборна свест? То значи да ја нисам усамљена, ја идем Богу заједно с другима. Све ми помажу, и све заједно стичемо спасење. Нарочито велику силу има наша саборна молитва. На богослужењима обједињујемо своје духовне снаге. Човеку је веома тешко да се моли сам. А када се моли заједно с другима, тада његова молитва добија крила. И он се освећује већ због тога што се око њега сви моле. Као што је говорио старац Софроније (Сахаров): „Какви су то чудни сати – када се налазиш у просторији где неко призива име Господње! И када око вас призивају Христа и ви живите у тој атмосфери, тада то с годинама препорађа целу вашу природу”. Ако нам се чак учинило да се на служби због своје душевне немоћи или због посусталости уопште нисмо молили, свеједно из храма излазимо измењени. Ма какве код нас биле немоћи и недостаци, у храму се допуњавају врлинама других! Владика Атанасије Лимасолски у једној својој беседи говори: „Црква и богослужење налик су на авион. Ти улазиш у авион и хтео – не хтео, схватио – не схватио да си у авиону, летиш заједно с другима. Авион узлеће са свима који се налазе унутра. На то личи богослужење. Ето, ти си дошао на богослужење и стојиш као пањ. Нека је тако, нека чак ништа не схваташ, нека чак твој ум лебди, лута и преноси се негде тамо, али ти само дођи и буду макар пањ, суво брвно – јер се и дрво у Цркви освећује, и камење, и прашина. Када сређујемо храм, не просипамо прашину у канту за помије: код нас постоји специјално место где је одбацујемо, зато што је у храму чак и прашина освећена”. Ако се у храму чак и прашина освећује, онда како да се не освећује човек за кога је храм и саздан? Човек на богослужењу не постаје просто освећен, већ божански предиван, царски! Присуство светих и анђела, јединство Цркве, јединство сестринства тако делује на нашу душу да се ми узвисујемо над самим собом. И још можемо рећи да у храму свака од нас постаје мудра, много мудрија од оних који завршавају универзитете или академије. Зато што на богослужењу примамо најважнија знања. Код старца Емилијана постоје овакве речи: „Царство Небеско је основно знање”. Заиста: шта је за нас најважније од свега да знамо? Оно што се односи на наше спасење, на живот вечни. То бесцено знање стичемо управо на богослужењу. То знање, које нас мења, чини нас потпуно другачијим људима, зато што је то живо искуство Царства Небеског. Богослужење никада не може да додија. То је нека неисцрпна дубина! Ма колико ми црпили из тог извора, никада не кажемо да смо узели све, да више немамо шта узети. Проборавивши на богослужењу, потом готово током целог дана спомињемо Царство Небеско, Бога. Хранимо се сећањем Божијим, оно руководи свим нашим поступцима, нашим општењем с ближњима, надахњује нас на непрестану молитву. Дакле, богослужење је заиста највећа ризница у нашем животу. Оно нас освећује, даје нам најузвишенију мудрост, искуствено знање Царства Небеског, води нас ка спасењу. Хајде да високо ценимо ову ризницу, хајде да настојимо да стекнемо на богослужењу све што нам оно може дати! А у каквим условима можемо да примимо особиту корист од богослужења? Веома много зависи од тога како се спремамо за богослужење. Како ви мислите, у чему се састоји најглавнија припрема за службу? Шта нам више од свега помаже да правилно схватимо службу, да се нахранимо њоме? Наравно, келијно правило пред службу. Памтите ли Спаситељеву причу о Великој вечери? Ми смо такође позвани на Велику вечеру, на гозбу, где Сам Господ чека на нас. И на ову вечеру треба да дођемо у брачној одећи. А где се облачимо у брачну одећу? На правилу. Тамо се облачимо у светле ризе – чист ум, слободу од сујете и брига. После правила сви долазимо у храм одевени на царски начин! Ако смо чак преко дана били обремењени некаквим проблемима, гресима, сујетом, тада нас правило може од свега овога ослободити! Код једног атонског старца, оца Антима, послушаник једном упита: „Оче, како да се избавим од бремена грехова мојих?” Старац Антим одговори: „А да ли увек испуњаваш свој келејни канон, чедо? Када човек у тишини келије стоји пред Христом, тада Христос невидљиво свлачи једно по једно бреме греховно, и на крају наступа дан када се човек осећа лаким као птица”. „Оче, када ће то бити?”, поново упита послушаник. „То се даје од Бога по мери свачијег усрђа. Што ревноснији и приљежнији будеш према свом келијном делању, тим пре се примичеш загљају Очевом”. Заиста, за време правила добијамо олакшање од бремена наших грехова, као да одбацујемо са себе стару одећу. Када долазимо у храм, наш ум је просветљен и ми много боље схватамо све што чујемо на служби. Сада бих хтела да кажем о другом начину како да се спремамо за богослужење. Припремом се показује наше угађање Богу током дана. Од тога како смо провели дан, како смо општили с ближњима, како смо испуњавали своје послушање, зависи како ћемо се молити на служби, како ћемо је усвојити. Заправо, сав наш свакодневни монашки живот показује нам се као предивна припрема за богослужење. Зато што је монашки живот непрестани подвиг – подвиг самоодрицања, послушања, пожртвовања, љубави. Сви ови подвизи имају велики циљ. Благодарећи њима, човек постаје способан, по речима старца Емилијана, да „врши своју литургију с великом силом, непосредношћу, интензитетом – да небо и земља грме док ми савршујемо литургију”. Зато заволимо подвиг! Немојмо тражити потпуни комфор или то да се испуне све наше жеље, или да се ближњи увек према нама односе са уважавањем. Напротив, са жудњом иштимо да послушамо, сложимо се, поштујмо ближњег, сагнимо пред њим своју главу! Све то не само да чини наш свакидашњи живот потпунијим, дубљим, него нас и спрема за највише радости – сусрет с Богом на богослужењу. Такву силу има нарочито подвиг послушања. Тако, на пример, и сав наш труд постаје нам припрема за богослужење када га испуњавамо у правилном духу, то јест са усрђем и одсецањем наше воље. Сетите се прелепих, надахнутих речи светог Јована Лествичника, које је рекао о братији која се труди у општежићу: „Видео сам оне који блистају од послушања, и, по могућности, нису немарни спрам сећања на Бога, која су вршили умом, и који су, ставши на молитву, убрзо овладавали умом и проливали потоке суза зато што су били припремљени светим послушањем”. Ове се речи могу односити на сваког од нас. Свако наше дело, сваки труд који вршимо уз одсецање воље отвара наше срце за благодати Божије. Хтела бих да прочитам једну причу из успомена монахиње Евстолије, која је живела у XIX веку: „У нашој обитељи био је заведен такав поредак да су они који су пролазили послушничка искушења током три године били дужни да изуче сва монашка послушања – у повртњаку, и рад у пољу, када је предстојало и косити, и жњети, и снопове везивати. Ја, као она која се васпитавала у задовољству и нези, на ово нисам била навикла. Служила сам и у трпезарији. И приликом изградње храма заједно с другим почетницама приносила сам градитељима креч и цигле. Једанпут ми се десило да три суботе заредом не бивам на свеноћном бденију. Када сам са жалошћу о томе рекла благајници, строго ми је приговорила због лењости према манастирском труду и због својевоље. Каква је бура била у души мојој! Какво сам роптање имала да победим у своме срцу, јер ми се претња ова учинила окрутном и неправедном! Милосрдни Господ, по молитви мојој, не само да је омекшао и смирио моје срце, јер сам положила завет да отад никада не противречим и не тражим своје, него је и даровао велики дар Свој. Јер, када смо следећег јутра поново дошли на своје послушање, показало се да радници тога дана нису стигли, и матушка је свима заповедила да идемо на јутрење и рану литургију. Каква је сладост била за мене у свакој речи службе! Осећам као да нисам на земљи, већ се у рају налазим и од свег срца појем Господа и Пречисту Мајку Његову са свима светима! Када су запевали Честњејшују, тада се чинило да моје срце од умиљења пред Пресветом Богородицом престаје да бије и да нестаје! Нисам знала како стојим и где се налазим. Када сам о свему потом рекла матушки, она каже: То ти је Господ подао зато што смирујеш себе. Чини тако, и ова сладост постаће вечно наслеђе твоје”. Тако и ми, када претрпимо нешто током дана, када с ревношћу одсечемо вољу своју, тада пред Господом постајемо мученици и Он нас с љубављу приближава Себи. Тада с нарочитом смелошћу стојимо на служби, као што стоје пред царем његови верни војници. Постоји још један важан услов да бисмо дубоко осећали богослужење, да би оно ушло у наша срца. То је учествовање у свим службама дневног круга: вечерње, повечерја, полуноћнице, јутрења, часова. Какво нам је дато богатство – пуни дневни круг! Ко бива на свим овим службама, код тога се појављује осећање да живи у рају, и да је у његовом срцу рај. Код таквог човека нема помисли, нема проблема. Њему је лакше да чува непрестану молитву, лакше да се труди, да општи с ближњима у духу љубави. Нарочито велики значај има вечерња. Иако је ова служба кратка, у њој се садржи велика благодат! Владика Атанасије Лимасолски прича овакав догађај: „Памтим у Солуну једног возача аутобуса, који је заједно са кондуктером за време вожње вршио вечерњу, часове, параклис. Једном сам се са њима нашалио: Ваш аутобус ради као манастир на точковима. Уђеш у њега и видиш кондуктера с великим часословом у рукама. У овом аутобусу била је благодат, зато што су се ови људи молили”. Видите како су слатке све службе дневног круга! Оне надахњују све који љубе Бога, који хоће да воде озбиљан духовни живот. Тим више оне треба да надахњују нас! Кад бисмо знали како Господ и Божија Мајка желе да нас виде на вечерњи, тада бисмо трчали тамо из све снаге, бојећи се да ни минут не закаснимо! Памтите ли случај о којем је причао оптински старац, преподобни Никон (Бељајев)? Желим да прочитам белешку из његовог дневника: „Ево шта ми је данас рекао Баћушка: – Ја сам вам и раније говорио да треба долазити на службу пре звона, како би вас звоњава већ затекла у храму. Због чега је тако? Зато што у то време Мајка Божија улази у храм. То сам раније негде прочитао. Потом сам читао о кијевском оцу Пајсију… То је био подвижник, јуродиви монах. Једанпут је дошао на вечерњу, одзвонили су. У храму нема никог. Црквењак, опосливши све, изиђе из храма. Остаде он сам. Изненада чује шуштање, као да неко иде. Погледа и виде Величанствену Жену висока раста у пратњи светог апостола Петра и још неког. Она се осврну у храму и изговори овакве речи: За вечерњу су одзвонили, а монаха нема. Затим, окренувши се оцу Пајсију, благослови га, осенивши га широким крсним знамењем, и пође из храма, подижући се у исто време од земље. Отац Пајсије изиђе за Њом из храма, пратећи Је погледом. Она се подизала све више и више, док није сасвим ишчезла пред очима оца Пајсија”. Ево оваквог случаја. У ствари, по томе долазе ли монаси на вечерњу можемо судити о читавом животу манастира. Управо љубав према службама дневног круга показује да у манастиру стварно постоји ревност према духовном животу. Господ пружа све неопходно за живот оном манастиру у којем се братство моли на вечерњи. И главно, у таквом манастиру изобилно делује благодат Светог Духа. Када бивамо на вечерњи и свим другим службама, тада дубље схватамо литургију. Код старца Емилијана постоје овакве речи: „Ко у наше време иде на вечерњу, на јутрење? Колико људи савршава повечерје? Ко зна наш поредак? Ко слуша црквене каноне? Богатство поретка остављају, премештају негде у ћошак. Сматра се да је довољна само Божанствена литургија. Међутим на тај начин литургија нас не храни, не мења, не узводи ка божанственим доживљајима”. Наравно, литургија у сваком случају делује на нас. Али када на њу долазимо припремљени, савршивши вечерњу, повечерје, полуноћницу, јутрење – тада нас литургија узводи на небеса! Уопште, веома много у нашем животу зависи од тога бивамо ли ми на часовима вечерње. На пример, код нас многе сестре примећују да се њихово расположење после вечерње разликује од оног у ком су дошле на вечерњу. Бива тако да се данима смућују и брину их неке помисли, а после вечерње све то нестаје, у душу се усељава мир и тишина. Ми осећамо да се дан са свим његовим бригама завршио, да је наступило време да се спремамо за следећи дан, нове сусрете с Богом, за причешће Светим Христовим Тајнама. И ја бих веома желела да сви имамо ватрену ревност према службама дневног круга. Из овога бива јасно да код нас постоји чврста вера, да смо слободни од пристрашћа земаљском, од сувишних брига и устремљени ка једином што је потребно. Најглавније је да наша љубав према богослужењу сведочи о нашој љубави према Богу. У самој ствари, ми долазимо у храм не само ради тога да бисмо нешто примили од Бога. Ми долазимо тамо зато што волимо Бога, зато што просто не можемо другачије! Сигурно сте приметили како у Цркви постоји много песмопевања, у којима се не садрже никаква мољења, већ којима просто хвале, благодаре и славослове Христа. „Слава Теби, Господе, слава Теби!” „Благословен си, Господе!” „Алилуја!” „Осана!” И као што пише митрополит Венијамин (Федченков), „Црква од љубави своје тако поје Њему, Женику свом Небеском. Све службе Цркве, ове чисте невесте Христове, јесу химне њене љубави према Богу. И све свете душе пламтеле су овом љубављу. Најслађи Исусе – ове речи нису сликовит израз, оне одговарају изгарању срца”. Сва богослужења Цркве су, пре свега, надахнуте песме љубави према Најслађем Исусу! Нарочито је за нас, монахе, тако природно непрестано стремити у храм, како бисмо скупа с целом Црквом Христу запевали песму љубави! Зашто се у манастирима храм увек гради у центру? Зато што се, као што говори архимандрит Василије Иверски, „сав наш живот врти око Бога. Наше главно бављење – то је Он”. Текст је објављен као предговор књизи Белешке о Литургији и Цркви, Сергеј Јосифович Фудељ, Бернар, Београд 2019. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Кипарски архиепископ Блажењејши Хризостом је на празник Светог Јована Златоуста, који је његов небески покровитељ и ходатај, началствовао архијерејском службом у Саборној цркви Светог Јована Богослова у старој Никозији. Митрополит пафоски Георгије и Босре Тимотеј, и епископи карпасијски Христофор, китроски Леонтије, неапољски Порфирије и месаоријски Григорије служили су Божанску литургију са Архипископом. Патријарх александријски Теодор, епископи лимасолски Атанасије, гвинејски Георгије, аматуски Николај и екзарх Александријске Патријаршије на Кипру владика нитријски Никодим молитвено су присуствовали евхаристјском слављу у олтару. Државни службеници, наставници и стотине верника такође су били на Божанској литургији. Архиепископ је захвалио свима на молитвеним порукама и пожелио им здравље и снагу ходатајаством светог ЈованаЗлатоуста. Архиепископ је захвалио и председнику Кипра Никосу Анастасиадису и изразио му пуну подршку посебно у овој кључној прекретници кипарског питања. Председник Кипра је истакао да је његов циљ пронаћи одрживо, функционално и трајно решење кипарског питања. Извор: Инфо-служба СПЦ

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 28. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер Жељко Ћалић – ”Свети Василије Острошки - свједок Царства Небеског”. Извор: Манастир Острог

Поводом прославе имендана патријарха Вартоломеја, 10. јуна (по новом календару), у манастиру Животодавни источник у Баликлију је одслужена Велика вечерња. Службом је началствовао патријарх Вартоломеј, у присуству архиепископа атинског Јеронима, великог броја архијереја, свештеника и архонта. Присутни су били и Георгија Султанопулу, генерални конзул Грчке у Цариграду; конзул Георгије Гајтанис; Олександар Хаман, генерални конзул Украјине у Цариграду; Хасан Балтаци и Исмет Токдемир, посланици Републиканске народне партије (ЦХП), и верници из Цариграда и иностранства. Патријарх Бартоломеј је у свом обраћању захвалио Богу што му је подарио 28. прилику да прослави свој имендан, у историјском манастиру Животодавног источника. Обраћајући се архиепископу атинском Јерониму, Патријарх је рекао: „Имамо радост и част услед присуства Његовог Блаженства архиепископа атинског и све Грчке. Он је овиме љубазно пристао да дода карику у ланац који спаја наше две Цркве и да повећа радост нашег овогодишег светковања...“ Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је на велики празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, 21.априла 2019. љета Господњег, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакон Зосима, као и барски парох јереј Никола Радовић, јерођакон Јаков из Цетињског манастира и свештенођакон Саво Лазић из Шабачке епархије. Евхаристијском сабрању на велики хришћански празник присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ. На крају богослужења сабранима је бесједио Владика Методије, коме је ово први пут да служи у острошкој светињи од кад је рукопоризведен у чин викарног епископа Митрополије црногорско-приморске. Добродошлицу у острошку светињу му је упутио о. Сергије, економ острошке обитељи. Владика Методије је између осталог казао да су се сва људска и земаљска природа и логика и сав народ поклонили чуду које је Господ урадио када је васкрсао четвородневног Лазара. Али, том догађају једино се нису поклониле људска пакост, злоба и завист. – То видимо из данашњег догађаја када је сав народ изашао и рекао ”Осана на висинама Цару Израиљевом” , а Господ је смирено ушао у Јерусалим на магарету, да покаже да није Он Цар од овога свијета, пролазног, материјалног и славе земаљске, него од пролазног и бесмртног – казао је Владика Методије. Господ нам је тиме показао да сви ми требамо да узмемо крст свој кренемо у ову недјељу страдања која је пред нама, казао је Владика Методије, да нам ваља проћи кроз пустињу са нашим народом до обећане земље, као што је то показао преко Пророка Мојсија. – Христос није морао проћи кроз страдање, али је морао проћи због нас и ради нашег спасења. Људска злоба, завист и пакост која се угнијездила у свима нам до данашњег дана, нема земљског и људског лијека, осим лијека небеског и јеванђелског и жртвене љубави Христове. Зато је морао доћи, јер је то једини лијек који ће да нас исцијели, спаси и да нам очи отвори да прогледамо дапрво видимо сами себе и ближњега поред себе и цијели свијет око себе, а тиме и Христа и Бога Тројичнога – казао је Владика Методије. Извор: Манастир Острог

„Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа“ – наглашава Епископ Херувим. У недељу, дана 30.12.2018., када наша Црква прославља празник Материце и сећа се Светих Праотаца, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом Литургијом у Винковцима. Преосвештеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Предраг Азап, парох винковачки, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Богослужењу је присуствовала гђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Вуковару. По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима: - У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни Оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије која се излила на нашу заједницу у Винковцима. Принели смо Господу жртву од свих и за све. Велики је благослов што смо данас овде сабрани око вечне истине – Свете Евхаристије, око Тела и Крви Христове. Најлепши дар који је Господ оставио човеку је могућност да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Празник посвећен Светим праоцима који данас прослављамо упућује нас на Тајну Оваплоћења Господа нашега Исуса Христа. Његово Оваплоћење је темељ и рађање наше наде. У нашим срцима треба да завлада мир и љубав чији је печат у Цркви Божијој, а испуњење у Телу и Крви Христовој. То је обоготворена истина која нам се даје када се служи Света Литургија. Ова недеља посвећена праоцима једна је од припремних недеља пред празник Рођења Господа нашег Исуса Христа. Сећамо се свих старозаветних личности, праотаца, отаца, пророка, свих оних који су у лику Христа очекивали Месију – Спаситеља света. Следеће недеље ће бити Оци за којим следи прослављање празника Оваплоћења. Тајна Оваплоћења је најелпша тајна у историји Спасења. Бог постаје човек и отвара људима могућност уласка у Царство Небеско. На то нас упућује Свети апостол Павле у посланици Колошанима. Првоврховни апостол нам говори да бисмо се требали ослободити гордељивости, властољубља, сластољубља и осталих слабости, како бисмо задобили небеске врлине. Труд у врлинском начину живота нас узводи у наручје Божје, у наручје праотаца Авраама, Исака и Јакова. Праоци су проповедали Истину израиљском народу, међутим њихово окорело срце није могло да прихвати Исуса Христа као Спаситеља света. Народ смо Божији и требамо да примимо Истину како би она била део нашег живота. Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа. То је Тајна над тајнама – како кажу Свети оци наше Цркве. Данашње Јеванђеље по Светом апостолу Луки нас на крају свог одељка позива речима: „Много је званих али је мало изабраних“. Требамо као народ Божји увек бити у реду оних „изабраних“, да се у животу припремамо за Долазак Христов како бисмо били са десне стране Бога и Оца. Видимо како се овај дивни храм иконопише изображавајући тако икону Царства Небескога. Композиције светитеља нам на тајновит начин говоре да је храм место молитве – место Царства Божијег. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан и данашње Свето Сабрање у Винковцима, од сада и кроз сву вечност. Амин. Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Винковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Богословија Светог Јована Златоустог из Крагујевца слави на овај празник свог небеског покровитеља. Тим поводом честитали смо славу ректору ове школе Протојереју-ставрофору др Зорану Крстићу, који је за наш Радио говорио о животу и раду у овој црквено-просветној установи Епархије Шумадијске. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Његово Блаженство митрополит Чешких земаља и Словачке Растислав прославио је 28. октобра свог небеског покровитеља – благоверног кнеза Растислава. Овим поводом примио је молитвене честитке, као од Свјатејшег Патријарха московског Кирила који истиче да је „Свети кнез Растислав дозвао у своју земљу богомудре проповеднике и ученике Кирила и Методија како би светлост православног Истока обасјала Велику Моравску. Као настављач апостолских трудова Вашег небеског покровитеља и његових достославних саподвижника, Ви се трудите да брижно обављате високу слижбу која Вам је поверена као предстојатељу Православне Цркве Чешких земаља и Словачке,“ истиче се у Патријарховој посланици. Са своје стране је митрополит Иларион истакао да „пример врлинског живота Светог кнеза Растислава помаже Вашем Блаженству у ношењу тешкога крста као предстојатеља, а који Ви, непрестаним молитвама Вашег анђела, носите у чистоти, благоразумију и благости Светог Духа. Извор: Српска Православна Црква

У митрополитанској Саборној цркви Свете Марије Магдалине у Варшави сабрали су се поштоваоци српског светитеља. Литургији су присуствовали архијереји Свете Пољске Цркве, архиепископи Авељ, Јаков, Георгије и епископи Атанасије, Павле, Андреј и Варсонофије, као и више свештених лица. Поред многобројног верног народа, Литургији су присуствовали представници градских власти, оружаних снага, пољског Екуменског савета Цркава, Хришћанске духовне академије, Богословије, православних манастира и Православног братства. Сви су хтели да учествују у духовној радости Његовог Блаженства. Литургијом је началствовао Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење Архиепископа хородницког г. Александра, Епископа јужњенског г. Диодора ј (Украјинска Православна Црква), осам свештеника и три ђакона. После свeте Литургија служено је благодарење и прочитане молитве за добро здравље, напредак и долгоденствије Предстојатеља Пољске Цркве. Најбоље жеље и честитке у име Архијерејског Сабора изразио је архиепископ Авељ, који је нагласио допринос митрополита Сава у обнови монашког живота Пољске Цркве и активирању издавачке делатности чији је резултат је управо објављено дело Православно монаштво у Републици Пољској из пера митрополита Саве. Напомена: Предстојатељ Пољске Аутокефалне Православне Цркве митрополит Сава замонашен је у манастиру Ваведење у Београду као докторанд на београдском Православном богословском факултету узеши монашко име Сава по највећем српском светитељу. Извор: Српска Православна Црква