Претражи Живе Речи Утехе

Пролазили су преко нас векови страдања, брисали су нас на најмрачније могуће начине, затварали, мучили, убијали, кућне прагове затирали. Бранили нам, иконе скрнавили, цркве и манастире палили и рушили, празнике исмевали, молитве у окове везивали. И тада, и увек, у свим тим страдањима, жишка је одржавала ватру, у тешком уздаху стараца, плачу мајки, стегнутим вилицама очева, престарелом детињству нејачи. Живе ране су изливале тиху снагу, јачале стрпљење, смиривале бесове. И када смо заборављали да погледамо у небо, оно је грлило нас. Пружало утеху. Давало снагу. Звуци црквених звона су откуцавали дрхтаје уморних и страдалих срца. И када су нас сви издали, наше Уточиште нас је држало за руку. И када су нас клали и палили, наш Утешитељ је видао. У нашем буђењу су се тихо срицале заборављене речи Литургије коју су нам љубављу у наследство оставили сви који су се у наше наслеђе уткали. И док смо се борили за опстанак, наши светионици у густом и лепљивом мраку, наше светиње, наши свештеници, монаси и монахиње су осветљавали пут. Дизали. Храбрили. Тешили. Чували. И непрестано Бога за нас молили. Губили смо куће, имања, градове. Отимали су нам и децу и старце, и браћу и сестре. Узимали језик. Брисали порекло. Али нам жишку вере, брижљиво чувану у бабином осмеху, нажуљаним дединим рукама, мајчиној тихој успаванци, и очевој снази да сачува дом, нису угасили. И зато, ако хоћете да нам светиње отмете, ако нам у ту Кућу уђете, ако нам у то Светло дирнете, ако нашу Цркву хоћете да рушите, мораћете у сваком од нас понаособ да угасите ту жишку. Али како ћете то да урадите? Како, када је сво то наше страдање постало жилава снага и стрпљењем сачувана вера. Не, не дамо. Не ходају у Литијама ни политичари, ни интересџије. Ходају породице, браћа и сестре, ходају сви наши преци, ходају сви страдали, сви прогањани, сви упокојени, излила се сва наша молитва, вековна, сва наша љубав ка Богу, одувек. Не дамо светиње.

Погледајте овај снимак, обратите пажњу на сваки секунд снимка. Које речи, осећање мајке, права пастирска брига, реч утехе, загрљај...

Ne, ti nisi hedonista! Šta hedonizam jeste, a šta nije? Kako hedonizam još od svog nastanka (prvi teoretičar hedonizma bio je Sokratov učenik Aristip, 435. do 356. p.n.e) nailazi na osudu i predrasude, treba preispitati šta hedonizam jeste, a šta nije. Čak i u Rečniku filozofskih pojmova pod pojmom hedonizam autori ističu da se atribut „hedonistički“ često koristi u omalovažavajućem kontekstu. Ovaj tekst će pokušati da ispravi viševekovnu nepravdu prema hedonizmu i da čitaocima prometejski da vatru koja im može služiti. Ataraksija, eudamojnizam i utilitarizam: ili šta hedonizam jeste Epikur (341-270 p.n.e) je tvrdio da je zadovoljstvo najveće dobro. Zalagao se za trajno zadovoljstvo koje je posledica duševnog mira. Uživanja je delio na telesna i duhovna i ovim drugim je davao prednost. Smatrao je da istinski mudrac sebi ništa ne uskraćuje, ali da se ne ljuti na sudbinu i ne jadikuje zbog nečeg što nema ili što mu je uskraćeno. Zalagao se za ataraksiju: šta je do nas učinićemo, ali ono na šta ne možemo da utičemo neće nas obespokojiti; duševni mir je prioritet. Filozofijom se bavio zato što je smatrao da ona može čoveku da pruži blaženstvo, a samim tim i mir. Eudajmonizam nas uči da je cilj življena blaženstvo i sreća. Džeremi Bentam (1748-1832) bio je začetnik utilitarizma: zapoveđene su one radnje koje u dato vreme obećavaju da će dovesti do najveće moguće koristi, tj. sreće i ugodnosti za najveći broj onih kojih se to tiče. Smatra da čovek teži sreći. Bentamov polazni stav je da stepen u kojem naši postupci donose zadovoljstvo i izbegavaju bol jedino merilo moralne ispravnosti. Postoje viša i niža zadovoljstva. Zadovoljstvo ima sedam dimenzija: intenzitet, trajanje, izvesnost, bliskost, plodnost, čistota i obim. Moral je aritmetika koja treba da izračuna koje ponašanje i delovanje daje najveće rezultate i donosi najveću sreću. Dobrota ka drugom donosi vlastito zadovoljstvo. Džon Stjuart Mil (1806-1873) korigovao je i branio Bentamov utilitarizam. Psihološki hedonizam ukazuje na individualnu i na društvenu etiku. Vlastita sreća je motiv pojedinca, a najveća sreća svih je kriterijum društvenog dobra i cilj moralnog delovanja. Nisu sva zadovoljstva jednaka. I on smatra da je duhovno zadovoljstvo važnije od telesnog. Sloboda je traganje za sopstvenim dobrom na sopstveni način. Pod uslovom da ne sprečavamo napore drugih da čine to isto. Religija, razvrat, veštački rajevi, elitizam, egoizam, gikovština, luksuz, čaršija, oportunizam i politika: ili šta hedonizam nije Religija Kada gušimo i sputavamo sebe i druge pozivajući se na religiju i religiozne spise kao jedinu vrednost i kada bogougodnost navodimo kao vrlinu koja jedina treba da izazove zadovoljstvo, onda mi ne uživamo u bogu, već smo robovi religije. Što ne znači da su bog, vera i religija sami po sebi loši nego da to postaju onda kad ovladaju pojedincem i njegovom slobodom. Da li se može reći da je bosonogo koračanje po staklićima kao u Almodovarovom filmu Mračne navike (1983) bogougodno? Zašto bi bogu bilo u interesu da neko sebi nanosi bol i da ne uživa?! Budući da je bio religiozan, Džon Lok (1632-1704) je smatrao da je Novi zavet ukazao put ka sreći. Što će reći, da i religija treba da se stavi u službu čoveku i čovekovoj sreći, a ne obratno. Da su patrijarsi i pape tako tolerantni vernici kao Lok, religija nikad ne bi bila uzrok ratova, netrpeljivosti i rigidnih ograničenja. Iako je religija antihedonistički nastrojena i srednji vek, bogomoljsko doba, doprineo kaljanju humanizma i hedonizma i u hrišćanstvu ima ataraksije u poslovici: Razvrat Hrana, piće i seks mogu biti lepi, ugodni i pružiti zadovoljstvo onda kada vladamo sobom. Ali onog momenta kada nagoni ovladaju nama i teraju na kompulsivnu aktivnost, tada smo robovi. U toj tački nagonske radnje nemaju veze sa hedonizmom. Još je Aristip sugerisao da nam unutrašnje samopouzdanje govori da se čovek ne pokorava požudi nego da bira: iznad je užitaka i vlada njima. Što implicira da snaga nije u izbegavanju i odricanju od zadovoljstva nego u uvažavanju ljudske prirode i potreba, ali i u vladanju nagonima i njihovoj najmudrijoj eksploataciji. Čak su i cinici tvrdili da je nedostojan onaj užitak koji čini čoveka robom, ali teže nego kloniti se užitka (kao što oni čine) jeste radovati mu se, a ipak mu ne pripadati potpuno. Da ne bi upali u takvu zamku treba da imamo uvid u stanje stvari. Cinici su se zalagali za to da se potrebe smanje do minimuma i da se poštuje ljudska priroda. Iz toga sledi da su i neka ljudska uživanja direktna posledica te prirode i da kao takva treba da se uvažavaju. Iz Aristipovih reči (pa i iz reči cinika uslovno rečeno) možemo zaključiti da je za hedonizam i uživanje u pravom smislu potrebna snaga i odgovornost, jer će samo jaka ličnost upravljati svojim željama, a ne one njim, umeće da pronađe meru i da hoda po ivici. Demokrit (460-370 p.n.e) kaže da je prijatnost koja potiče iz uzbuđenja čula relativno tamna i sama u sebi nesigurna. Potrebna je tiha uzbuđenost vatrenih atoma. Sreća je u miru, ravnoteži i harmoniji, odnosno, u spoznaji. Iz toga sledi, kao i kod Aristipa, da uživanje nije samo po sebi dobro ili loše, nego da ga čovekov odnos prema njemu etički pozicionira. Platon (427-347 p.n.e) se u velikoj meri nije slagao sa Aristipom, ali je tvrdio da se ideje dobra realizuju i u čulnom svetu. U Gozbi i Filebu vrednuje zemaljska dobra. Tomas Mor (1478-1535) daje prednost duhovnom zadovoljstvu, ali se ne odriče ni telesnog, jer ono ne šteti društvu. Za asketizam je tvrdio da se protivi ljudskoj prirodi i da sve ono što ne šteti društvu treba da bude dozvoljeno. Džon Lok tvrdi da sve naše ideje izviru iz iskustva. Razlikuje složene i jednostavne ideje gde složene nastaju iz jednostavnih. Za jednostavne ideje postoje dva izvora: senzacije i refleksije, tj. spoljni i unutarnji opažaj. Senzacija (čulno) je povod za refleksiju (duhovno). Telesno i uslovno rečeno banalno prethodi duhovnom. Nagon prema Lauri (senzacija) Petrarku je podstakao na pisanje stihova (refleksija). Lok je smatrao da je prirodni cilj čoveka u životu sreća. Vadati sobom veoma je bitno. Najveće zlo je smrt, a cilj je samoodržanje. Onfre (1959) kaže da ako su nagoni i potrebe imanentni ljudskoj prirodi, onda treba da ih iživimo u radosti, a ne u kuluku. Treba da se radujemo i druge da obradujemo. Nalazio je radost u hrani i piću pa u svojoj knjizi Gurmanski um kaže o šampanjcu i mehurićima Hedonista će uvek oplemeniti banalnost, dati mu jedan viši smisao. Veštački rajevi Odnose se, u prvom redu, na drogu i alkohol, a u drugom, na internet, društvene mreže i igrice, kao na veštačke potrebe koje nisu same po sebi loše nego to postaju kada ljudi postanu zavisni. Narkomanija i alkoholizam su daleko od zadovoljstva, a blizu prinude i muke. Narkoman u početku bira da li će da se drogira, ali kasnije ponukan veštački stvorenom potrebom prinuđen je da nastavi sa tom aktivnošću po svaku cenu. Hedonizam je emanacija slobode, a ne ropstva. Aristip kaže da je najčistija prijatnost ona koja je pomešana sa najmanje neprijatnosti, tj. ono zadovoljstvo koje povlači za sobom najmanje „nuspojava“. Budući da droga i alkohol imaju katastrofalne posledice na uživaoce, ne govorimo o hedonizmu nego o zavisnosti. Kada internet, društvene mreže i igrice ovladaju čovekom i njegovim aktivnostima onda, takođe, postajemo robovi. Oni su dobre sluge, ali zli gospodari. Elitizam Kultura i umetnost treba da služe čoveku. Citiraću deo iz svog romana Glasovi prozora(2017) gde junak kaže: Kultura i umetnost dobijaju vrednost samo odnosno. Univerzalne vrednosti spašava vreme oličeno u ljudima koji ne daju kroz razna vremena da delo potone. Nema potrebe za kulturfašizmom, vreme će svakako da kaže svoje. Naše je da uživamo u umetnosti ili da je zaobiđemo. Mišel Onfre je iz hedonističkog principa počeo da čita. Majka ga je sa deset godina dala u sirotište, kod salezijanskih sveštenika. Bilo mu je teško i našao je spas u biblioteci. Kada je otvorio Hemingvejev roman Starac i more osetio je to more i talase i prevario je stvarnost i realnost. Knjige su ga spasile. Egoizam Odnosi se na raznorodne slabosti gde se favorizuje „ja“ u odnosu na „ti“, „vi“ i „mi“. Sujeta nije loša kad nas podstiče na delanje. Kao i kompleks. Još je Adler pisao da su kompleksi pozitivni ako subjekta gone na aktivnost i produktivnost. Ali sujeta koja tera u osvetoljubivost i durašnost je slabost, a često je brkaju sa hedonizmom. Mnogi filozofi su govorili o sreći koja proističe iz dobrote prema drugima. Sreća nije ni u nipodaštavanju „ja“ i favorizanju „ti“ nego u hemiskoj kombinaciji osnaživanja „mi“ tako što „ja“ činim dobro „tebi“, jer svako „ja“ je nekom drugom „ti“. Morov hedonizam možemo nazvati humanistički ili društveni hedonizam, jer je za njega čovek samo jedinica društva, a najveća sreća je dobrota prema ljudima i srećno društvo. Mišel Onfre nadahnut je De Šamforovom rečenicom: Gikovština Odnosi se na gomilanje znanja koje je samo sebi cilj, kada postajemo robovi informatičkog preobilja. To nije zadovoljstvo u obrazovanju i znanju nego ropstvo. Aristip je smatrao da je svrha života i najveća vrlina uživanje, ali i da samo obrazovan čovek, onaj koji zna, onaj koji ima uvida, mudrac, ume stvarno da uživa. Problem nastaje kada pojedinac zna samo da bi znao, bez da ga istine oplemene. Mišel Onfre želi da vrati slavu filozofiji i predstavlja je kao umetnost življenja. Kaže da treba raskrstiti sa religijom i preći na filozofiju. Svaki izgubljen sekund je zauvek izgubljen, ako nije proslavljen. Nudi hedonističku filozofiju. Do Ničea (1844-1900) se smatralo da filozof govori samo o idejama, neovisno od iskustva. Filozof nije imao telo i biografiju, bio je kao Krang iz crtaća Nindža kornjače, goli mozak. Onda se pojavio Niče i ukazao na to da je filozof biće sa telom, nagonima, strastima i intuicijom. Onfre smatra da je filozofija ispovest jednog tela, kao i da filozofija umire ako se otkači od stvarnosti. Potrebni su filozofski rad na sebi i introspekcija da bi nam bilo bolje. U renesansi dolazi do ponovnog interesovanja za čoveka i za reanimaciju hedonističkog pristupa. Vindelband kaže da je renesansni duh imao pred sobom ideal ugodnosti ljudskog života što će se razviti uz pomoć nauke, tako što će čovek (pokušati) da ovlada prirodom. Luksuz Luksuzni prioritet se ne vezuje isključivo i bukvalno za luksuz nego za robovanje novcu i nužno povezivanje vrednosti sa novcem. Hedonizam nije isto što i luksuz, a laici ih često mešaju. Često se može čuti primedba kako je potreban novac da bi bili hedonisti, što je netačno. Hedonizam se odnosi na to da uživamo u situaciji i u onome šta imamo, a ne da čeznemo za onim šta nemamo. Po toj logici, Nik Vujičić je reprezentativan primer hedoniste, jer je prevladao svoju objektivno tešku situaciju, invaliditet, i naučio da maksimalno iskoristi svoje mogućnosti i sposobnosti i uživa u njima. Tako da je hedonizam i veoma koristan zato što čini da izvlačimo maksimum iz života i eksploatišemo sebe u maksimumu, kao i da prihvatamo vlastite granice i delamo u okviru njih. Onfre kaže da hedonizam ponekad leži u čaši sveže vode u pravom trenutku. Čaršija Sve te neophodne slave i svadbe na koje nam se ne ide, ali eto „moramo“, utrka da budemo po jusu i ravnoj liniji, ne govori o tome da uživamo u sopstvenoj podobnosti i strahovanju šta će svet da kaže nego o ropstvu. Dejvid Hjum (1711-1776) smatra da su strasti pokretač našeg delovanja. Važeći principi u etici i politici počivaju na ljudskoj prirodi. Nema etike koja nije promenjiva. Stavovi etike i stavovi činjenica su logički nezavisni. To se zove Hjumova provalija. Ona nam kaže da je neopravdano primoravati nekog da prihvati naše vrednosti pod izgovorom naših vrednovanja i verovanja. Etika nastaje kao produkt osećanja. Cilj je lična sloboda, a ne da budemo po meri komšija, strina i šogora. Oportunizam i politika Oportunizam je odnosan, vezuje se uvek za druge ljude ili bar bića u takvoj dinamici gde jedan subjekt za vlastite ciljeve koristi drugi subjekt. Hedonizam nije nužno odnosan, može se vezivati za uživanje u lepom danu i slično. Utopija Tomasa Mora preteča je socijalizma. Zalaže se za radno vreme od šest sati i posvećivanje plemenitim aktivnostima. Govori loše o asketizmu i proslavlja neotuđivo pravo čoveka na sreću i zemaljske radosti. Zadovoljstvo se vezuje za pravedan život. Kada se čovek odriče manjih radosti dobija veća uživanja. Kada smo dobri prema drugim ljudima dobijamo moralnu satisfakciju, a samim tim i lično zadovoljstvo. Najveće zadovoljstvo proizilazi iz duhovnosti i spoznaje istine. Budući da je Utopija preteča socijalizma možemo da govorimo o manje ili više hedonističkim društvima što nameće zaključak da hedonizam nije samo etičko, tj. filozofsko pitanje nego i političko, kao što postoje i hedonističe epohe. Renesansna poslovica „carpe diem“, odnosno „zgrabi dan“ govori o hedonističkom opredeljenju te epohe. Mor kaže u Utopiji: Tomas Hobs (1588-1679) je pokušavao da hedonističkom tradicijom prožme politički idealizam. Tvorac je političkog hedonizma. Zaključak Iz svega napisanog sledi zaključak da je hedonizam veština uz pomoć koje crpimo maksimum iz sebe, okolnosti i ljudi, bez da budemo robovi. Hedonista je u svom hedonizmu superioran, jer vlada situacijom i postigao je unutašnji mir. On nije rob zadovoljstva – njegovo zadovoljstvo posledica je slobode. https://kultivisise.rs/sta-je-hedonizam/