Претражи Живе Речи Утехе

Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља на таласима Радио-Беседе, посветили смо свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Пајсија Јањевца, патријарха српског. Новопросијавши светитељ из рода нашега, патријарх Пајсије Јањевац био је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима. Он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога поверену му паству. Његово патријарашко служење било је усмерено на распростирање јеванђелске вере, хришћанске просвећености и културе. Проповедао је Јеванђеље Христово личним примером и живом речју, али и књигом, иконом, унапређивањем лепоте храмова и богослужења, састављањем житија и светих служби; ходећи свагда стопама Светога Саве показао се његовим достојним наследником и стао у ред светих архиепископа и патријараха пећких: Арсенија, Никодима, Данила Другог, Јоаникија, Макарија и осталих који свето поживеше и Богу угодише. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Прави пастир никад не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце”. Управо тако је поступио и патријарх Порфирије – без обзира на опасност, он је одлучио да треба да буде тамо где га очекују. Петог септембра 2021. године у Цетињском манастиру у Црној Гори обављено је устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Устоличење је било под огромним притиском и до последњег тренутка је постојала опасност да ће бити отказано. Дан раније неколико десетина младића, који себе називају „патриотама“ Црне Горе, блокирали су улаз у манастир и обећали да ће да прекину свечану службу на Цетињу. Заиста, ујутро на дан устоличења, „патриоте“ и „националисти“ су организовали сукобе са полицијом, у којима су четири особе повређене, а главни организатори нереда ухапшени. Пред демонстранте је био постављен задатак да спрече устоличење митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру, главној светињи Црне Горе. То је било потребно како би се изразила главна идеја идеолога тих нереда да владику Јоаникија народ Црне Горе не подржава, јер је он присталица „великосрпског национализма“. Спречивши устоличење на Цетињу и присиливши да се одржи у Подгорици „националисти" би вероватно касније прогласили тај чин нелегитимним. Било како било, напета ситуација на Цетињу довела је до тога да су епископи из других помесних Православних Цркава били приморани да се врате у Подгорицу, где су заједно одслужили Литургију. Власти су такође убедиле Патријарха српског Порфирија да је Подгорица најбоља опција која би гарантовала његову безбедност. На крају крајева, демонстранти су били непријатељски расположени и од њих се могло очекивати да предузму најрадикалније кораке који би неизбежно довели до насиља и физичког обрачуна. Аргументи државног врха и полиције деловали су прилично уверљиво, па чак и да их је патријарх Порфирије прихватио нико не би осудио његову одлуку. Међутим, сви рационални разлози за отказивање одласка на Цетиње били су немоћни пред једним контра аргументом: манастир је канонска територија Српске Патријаршије, а тамо се, унутар зидина манастира, увек одвијало устоличење митрополита Црне Горе. Штавише, и на Цетињу, и у Будви, и у Улцињу и у Подгорици налази се стадо Српског Патријарха. А прави пастир никада не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце “ (Јн. 10, 11). Управо је то учинио патријарх Порфирије - упркос опасности одлучио је да треба да буде тамо где се то од њега очекује и да учини оно што је његова дужност према Богу и Божјем народу. Стога је Патријарх српски ипак и упркос свему стигао у Цетињски манастир, где је началствовао Божанском Литургијом током које је обавио устоличење митрополита Јоаникија. Заиста, Патријарха је чувала војска, био је прекривен посебним штитовима који га чували од могућих снајперских метака. Стога ће неко рећи да поступак Патријарха није толико херојски. Међутим, то није случај. Прво, нема сумње да би предстојатељ Српске Цркве у сваком случају отишао на Цетиње, чак и да тамо није била полиција. Безбедност и заштита Патријарха је била иницијатива државе, а не његова лична. Друго, видео снимак Патријарховог доласка јасно показује да се не крије ни пред чим и ни пред ким. Не плаши се, већ иде тамо где треба. Његов поступак је свима за пример. На крају крајева, у нашим животима често постоје тренуци када морамо да направимо избор - да прихватимо околности и одустанемо или да ипак испунимо своју мисију без обзира на све? Поступак патријарха Порфирија јасно је сведочанство да је он прави пастир свог стада. Сваки становник Црне Горе видео је да се предстојатељ Српске Цркве не брине за себе, не брине о својим интересима, већ о Цркви и ставља на прво место испуњење Јеванђеља. Очигледно да устоличење митрополита Јоаникија још једном сведочи о истинитости Цркве и добар је пример победе Христа над земаљским силама. Искрено се радујемо што је Господ поклонио својој земаљској Цркви још једног правог пастира – патријарха Порфирија и надамо се да ће он и даље бити надахнуће и инспиративан пример за милионе православних хришћана! ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа баришевског г. Виктора (Коцабе), викара Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, објављен на https://blogs.korrespondent.net/blog/world/4395001/, превео: мр Николај Сапсај. Извор: Инфо-служба СПЦ

Устоличење митрополита Јоаникија сада је иза нас. Памтићемо га по нередима, пријетњама, запаљеним гумама и баченим каменицима, по искаљеној мржњи, али и по снази коју Српска Црква има и мора имати да би српски народ преживио и надживио своје џелате. Да смо данас попустили, попуштали бисмо довијека, а у том попуштању изгубили бисмо себе. Да смо одустали од устоличења на Цетињу, сутра би нам забранили да се обави устоличење патријарха српског у Пећкој Патријаршији, а прекосутра би тако било у Загребу, Љубљани, Призрену, Сарајеву, Петровцу... То је логика моћи овога свијета. Ако неком раније није било видљиво, од данашњег дана свима је кристално јасно да је Српска Православна Црква кичма народа српског, његова највећа снага. Кад држава закаже, Црква је ту као стуб око којег се народ окупља. Зато смо и надживјели пет вијекова ропства. Гдје год се Црква избори за свој опстанак, опстаће и Срби, опстаће ћирилица, опстаће језик и вјера. Није подгорички дахија остао усамљен у свом србофобном лудилу, већ му се придружио и новосадски аутономаш Чанак, осокољен подршком другосрбијанских квазиинтелектуалаца, исфрустрираних свакодневним јачањем државе Србије. Логистичку подршку, у виду несувислих изјава, исказао им је и сарајевски мултикултуралиста Бакир Изетбеговић, који је у предаху од лажне мултиетничности, прозвао Српску Православну Цркву да се већ два вијека мијеша у политику, не видећи, притом, да Српска Црква вијековима чува свој народ од политике коју му нуде он, Ђукановић, Чанак и њима слични. Надживјело је српско православље султане из Стамбола, подле млетаче дужде, хабсбуршке цареве, усташке поглавнике и нацистичке канцеларе, па ће надживјети и све нас, али и оне који вјерују да ће њихова мржња запечатити српске храмове и манастире, те да ће њихово насиље угасити неугасива кандила наше вјере. Узалуд се труде, узалуд се надају. Цетињска побједа, овјенчана подгоричком радошћу, не треба да нас опије, да нас уљуљка и умртви, већ да нас оснажи, како бисмо исправљали себе, у свему, сваки дан и на сваком мјесту. Никада не требамо атаковати на нешто што није наше, али исто тако, по цијену живота, требамо бранити своје светиње, огњишта и гробове. Ако нам је наш живот једина и највећа вриједност, онда смо се узалуд родили. Ако немамо живот коме и за кога дати, онда нити смо вољели нити смо били вољени, онда смо остали закључани у сопственој трулежи и ништавилу. Свака љубав се жртвом мјери! Зато нека нам данашњи дан послужи као лекција, као спасоносна поука из које ћемо црпити снагу за будуће борбе којих је препун живот свакога од нас. Ваља нам се изборити са самима собом, а потом ћемо, чувајући име српско и вјеру православну, завриједити благослов уснулих предака, којима дугујемо то што данас, са поносом, јесмо. Они су због вјере и имена на колац набијани, у јаме бацани и живи спаљивани, али нису поклекли, знајући да ће сви Богу положити рачун, за све. Да нам живе на многаја љета свјатјејши патријарх Порфирије и новоустоличени митрополит Јоаникије, а на свима нама нека је благослов Светог Петра Чудотворца Цетињског, који нам је још ономад казао: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“ Епископ бихаћко-петровачки Сергије

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорена на празник Преображења Господњег, на литургијском сабрању у храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поводом посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју, дао је изјаву Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Повезане вести: Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског Епископ Фотије: У име Господње Најава: Патријарх Порфирије у посети Епархији зворничко-тузланској Долазак нашег Патријарха Порфирија у Епархију зворничко-тузланску и Град Добој је велики догађај за нас, Православне србе наше Епархије и читаве Републике Српске, истакао је Епископ зворничко-тузлански, и додао: Када долази наш патријарх, он је духовни отац нашега народа, долази да нас поучи, долази да нас обиђе, долази да нас види, и то је увек једна духовна смотра да покажемо шта смо учинили и шта требамо да чинимо, којим путем да идемо. Радујемо се сусрету са њим, то је прилика да кренемо новим путем, да кренемо са новим снагама у заједништву и благослову, нагласио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије у изјави за Телевизију Храм, а поводом посете првојерарха наше помесне Цркве Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Патријарх Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота- Доносимо предавање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Епископа јегарског, викара Епископа бачког) о хришћанској љубави. Предавање је у присуству Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, одржано у Дому културе Грачаница, 27. марта 2014. лета Господњег. Није могуће волети Бога ако немамо љубави према ближњем. Ко је наш ближњи? Ближњи је сваки човек, зато што је сваки човек створен по слици и прилици Божјој, у том смислу, ми смо призвани да јасно и чисто волимо свакога човека, истакао је Патријарх Порфирије. Патријарх је том приликом јасно поучио сабране како да поступају према људима који их одбијају и чине им неправду, рекавши: Ако нам неко чини неправду, зло и одбија нас и нашу љубав, ми смо тада позвани да будемо исправнији и да усрдније испуњавамо заповест о љубави коју нам Господ даје, јер ћемо тако у љубави Христовом љубављу преображавати све око себе. Најлепши пример су нам светитељи Божји који љубављу Христовом преображавају све, у чијој близини зверови постају питоми, и у чијој близини стихије се умирују. Наша љубав према Богу се потврђује и показује у односу на ближње, јер је љубав према Богу покретач нашега живота, она се на свакоме месту потврђује, а нарочито у нашем односу према свакоме човеку, поучио је патријарх Порфирије. Све што чинимо у овоме свету и животу, а тиче се наших ближњих, ми чинимо Богу. Ако смо речју увредили свога брата, ако смо му мислима завидили, ако смо му желели зло, ако смо било шта лоше учинили било ком човеку, ми смо Христу учинили, зато што је сваки човек Његова икона, закључио је свјатјејши владика. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Скрнављење храма Светих апостола Петра и Павла у селу Брод је јасна порука да нисмо пожељни на овом подручју, казао је владика рашко-призренски Теодосије. „Потребно је велико трпљење, вера и велика љубав према нашој светој земљи да би могли да поднесемо све оно што нам се дешава. Случај Србољуба Веселиновића показује да су Срби спреми на трпљење и жртву, рекао бих да је то и наша цена у времену у коме живимо. Надамо се од Бога да ће свакоме дати по делима и надамо се да ће бити праведни судија свима који чине недела“, рекао је владика Теодосије. Владика је додао да је јасно да починиоци, као много пута пре, нису пронађени и да неће ни бити пронађени. „Светиње деле судбину нашег народа и оне бивају скрнављене, а ми их поново освећујемо молитвом, светом литургијом и водицом. За нас је најважније да истрајемо, да те светиње не буду само камен и споменици, него да то буду живи манастири и цркве, где ћемо да служимо свету литургију и молимо се Богу“, рекао је он. Србољуба Веселиновића (80) је косовска полиција јуче привела на прелазу Јариње. На манастирском имању у Грачаници га је сусрео директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић. Веселиновић је, у обраћању медијима, навео да је саслушан у призренском суду. „Казали су ми да су ме привели због струје коју нисам платио. На документу који су ми показали стоји моја лична карта, не знам како. Кажу да сам крао струју са далековода“, рекао је Веселиновић и додао да на Косову није боравио од 1952. године. Петковић је оценио да је Србољубов пример „још једна злоупотреба приштинског правосуђа“. „Да ли може да се каже да је у питању парадокс или опет, са друге стране, када говоримо о Косову и Метохији нешто што је чињеница, а то је да Срби страдају од приштинског правосуђа. Између осталог и тако што се оптужују за ствари које нису починили“, рекао је Петковић и додао да се овим примером интерно расељеним лицима шаље порука да се не враћају на Косово и Метохију. „Ако наши људи који су протерани са својих вековних огњишта виде како пролазе Веселиновић, Драгица Гашић, Никола Перић, Ранко Бацић који је на Петровдан испребијан код Клине – свима је онда јасно зашто је стопа повратка мања од два одсто. Ово мора да стане“, казао је Петковић. Храм Светих апостола Петра и Павла у селу Брод је седамнаести храм који је оскрнављен на подручју Косова, а на дечијем игралишту у Сушици исписани су увредљиви графити, подсећа Петковић. „Зато се ми плашимо безбедности нашег народа на Косову“, закључио је он. Према подацима Канцеларије за Косово и Метохију, од почетка године у српским срединама на Косову забележено је више од 80 инцидената. Економија манастира Грачаница: Све што имамо поделићемо са народом Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић је у оквиру своје дводневне посете Косову обишао економију манастира Грачаница која се простире на више од 55 хектара. За две године на манастирском имању су изграђени објекти за узгој крава, телади и свиња. Планирана је и изградња фарме за козе и овце, наговестио је владика Теодосије. „Поред онога што као црква уносимо Богу молитвом и духовно бринемо о нашем народу, човек није само душа него је и тело. Ми производњом хране и стварањем оваквих економија бринемо о нашем народу. Све оно што имамо – поделићемо са нашим народом, људима који живе овде. Има оних којима је потребна храна, помоћ и посао да остану овде“, рекао је он. Петар Петковић је обећао је да ће Канцеларија за Косово и Метохију наставити да помаже ово пољопривредно добро и Српску православну цркву на Косову. „Канцеларија за КиМ је учествовала у изградњи једног фантастичног добра које, између осталог, треба да преставља и један затворен систем самооодрживости. Са друге стране, може да послужи, када погледате пољопривредне машине и зграде које су изграђене, као пример фукционисања и производње“, рекао је Петковић. Изградњу нових објеката на манастирској економији помогли су Канцеларија за Косово и Метохију, те организације: Солидарност за Косово, Срби за Србе, Делије и Сви за Космет, али и Срби из дијаспоре. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Свети Григорије Палама: Беседа на Вазнесење Господње Свети Владика Николај охридски и жички: Беседа на Вазнесење Господње Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Вазнесење Господње Свети Димитрије Ростовски: Поука на Вазнесење Господње Архиепископ Аверкије (Таушев): Богослужење Вазнесења Господњег Протојереј Александар Шмеман: Вазнесење Господње Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празника Катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ Емисија о богослужбеним особеностима празника Вазнесења Господњег - Спасовдана ТВ Храм: Тропар Вазнесења (1) ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2) ТВ Храм: Величаније Вазнесења ТВ Храм: Тропар Вазнесења (2) ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2) ТВ Храм: Стихире на стиховње Вазнесења ТВ Храм: Стихире на хвалине Вазнесења ТВ Храм: Входни стих на празник Вазнесења ТВ Храм: Ирмос 9. песме Вазнесења Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дође дан светлога славља, и град Барски радује се, и са њим васељена сва ликује песмама и певањем духовним, јер данас свештено славље, у част преноса чесних и многоцелебних моштију светитеља и чудотворца Николаја, као незалазно сунце засија светозарним зрацима, разгонећи таму искушења и невоља, од оних који верно кличу: спасавај нас као заступник наш, велики Николаје. (тропар) Кренуше као звезда од истока до запада твоје мошти светитељу Николаје, море се освети проласком твојим, и град барски получи тобом благодат: чудодејствујући нама показао си се као чудотворац прекрасни, предивни и милостиви. (кондак) Препоручен садржај: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Емисија о богослужбеним особеностима празника Светога Николаја Мирликијског Чудотворца Пренос моштију Светог оца Николаја Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети и богоносни отац наш Василије Чудотворац, исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене, сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети Василије родио се недуго након спаљивања моштију Светога Саве. Бог је промишљао и подарио нам светог Василија. Како се некад наш народ сабирао крај кивота Светога Саве у Милешеви, данас то чини крај кивота светога Василија. Свети Сава се, као светогорски монах, често повлачио у Карејску испосницу, потом у Студеницу, непрестано тежећи подвигу. Својој пастви враћао се обновљеног духа. Свети Василије одлазио би у тада неприступачне острошке греде ради молитвеног тиховања. Свети Василије имао је пред собом лик преподобног Исаије, а био је у данима искушеништва у манастиру Завали, надахнут исихастичком духовношћу Светогораца, поред чувеног иконописца Георгија. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно, благодаћу Божјом, догађају у острошкој обитељи, која, ваистину, постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу блаженопочившег митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона светог Василија Острошког, чије име нам није познато. Према предању, светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране светог Василија Острошког. Многа чуда светитеља острошког објављена су у књигама и предочена нама ради укрепљења и сведочанства, али много је важнија истина коју свако од нас носи у своме срцу, да се из острошке светиње сви враћамо исцељени, утешени, укрепљени, препорођени и, светитељевом љубављу, озарени. Светитељ острошки је сведок васкрсења јер је својим животом нама показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши! (тропар Пасхе). Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе Васкршње слово Светог Јована Златоуста Светоотачке беседе о Васкрсењу Христовом Свети Симеон Нови Богослов: Васкрсење Христово Свети Теофан Затворник: Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу! Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама Свети Владика Николај: Христос Васкрсе! Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу Васкршњи интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Српски Сион": Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу Катихета Бранислав Илић: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24) Емисија о богослужбеним особеностима Празника над празницима - Васкрса Васкрсење је победа над победама! Молитвено правило о Васкрсу Васкрс у литургијској години Васкрсење – смисао живота Васкрсење – слобода од свих зависности Васкрсење Христово - Коме се јавио Васкрсли Христос? Младић у празном гробу (Мк 16, 5) О Пасхалном јутрењу Васкршње појање Зашто се за Васкрс фарбају јаја? Деца певају Васкрсу Васкршње посланице и поруке патријарха и архијерејâ Српске Православне Цркве Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2020. Лета Господњег Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег Недеље по Васкрсу Недеље по Васкрсу: Друга недеља по Васкрсу - Недеља Антипасхе (Томина недеља) Недеље по Васкрсу: Недеља Светих жена мироносица Недеље по Васкрсу: Четврта недеља по Васкрсу - Раслабљеног Недеље по Васкрсу: Пета недеља по Васкрсу - Самарјанке Недеље по Васкрсу: Шеста недеља по Васкрсу - Слепорођеног Недеље по Васкрсу: Недеља светих Отаца првог Васељенског Сабора Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток" је својим верним гледаоцима припремила интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мршвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) Улазак Христов у Јерусалим - Цвети Свети Григорије Палама: Беседа у цветну недељу Свети Јован Златоусти: Беседа у цветну недељу Свети Игњатије (Брјанчанинов): Беседа у цветну недељу Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у цветну недељу Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Цветна недеља) Свети Владика Николај: Цветна недеља Катихета Бранислав Илић: Благословен који долази у име Господње! Емисија о богослужбеним особеностима суботе Праведног Лазара и празника уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети Извор: Ризница литургијског богословље и живота

Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами. Звучни запис емисије “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан. Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести. Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца. Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан. ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић. Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау). Извор: Радио Светигора

Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање званичног мисионарског гласила у медијима. Императив нашег живота је христолика љубав, јер смо ми деца љубави Божје, указао је катихета Бранислав Илић, гостујући на Радију Епархије сремске. Звучни запис разговора Тим поводом, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задуженим за односе са медијима, коме благодаримо на издвојеном времену и што је, између осталог, премијерно, за радио Епархије сремске „Српски Сион“ говорио и о новом, мартовско-априлском броју „Православног мисионара“ . Извор: Радио Српски Сион

Редакција „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила СПЦ за младе, планира отварање рубрике „Читаоци о часопису“ у оквиру које ће редакција објављивати кратке поруке читалачке публике, најавио је у јутарњем програму Радија Глас члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима, катихета Бранислав Илић. Звучни запис разговора Са господином Илићем разговарали смо и о шездесет година дугој историји „Православног мисионара“ и упутили позив свим слушаоцима да доставе кратке поруке и утиске на мејл [email protected] Часопис „Православни мисонар“ могуће је пронаћи у већини храмова СПЦ, црквеним продавницама, али је препорука господина Илића да се читаоци определе на годишњу претплату како би сваки број имали у својој кућној библиотеци. Све информације могу се добити на званичној интернет страници часописа misionar.spc.rs Извор: Радио Глас

Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Архиепископ Јован у божићном интервјуу за „Православље“: Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу! (О Божићу 2019. Године) Божићни интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Светигору": Божић је Празник у којем опитујемо пуноћу доброте и милости Божјe Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа О Царским часовима у навечерје празника Рождества Христова Емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића Свети Јован Златоуст: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. године А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Христос се рађа Рождество Христово у светлости Христолошких догмата Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Даница Црногорчевић: Христос се роди! Сабор Пресвете Богородице Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на сабор Пресвете Богородице Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је Христо Јанарас: Пресвета Богородица Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка – заштитница васцеле творевине Свети славни и добропобедни Апостол, Првомученик и Архиђакон Стефан Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник светог Првомученика и Архиђакона Стефана Катихета Бранислав Илић: Радуј се Свети Стефане Првомучениче Христов! Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог. (кондак празника) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог… после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стих Избављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9). Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Нека нас Господ тајном Христове близине, показане и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашава Радосну вијест о Божјем Царству, каже се у божићној честитики загребачког надбискупа. Поводом празника Рођења Христовог – Божића, надбискуп загребачки кардинал Јосип Бозанић упутио је честитку Митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију, свештенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској, у којој захваљује на честитци коју је добио од Митрополита поводом Божића, те истакао: „У божићној ноћи небо је почело куцати људским срцем Дјетета, а шутња чекања проговорила је радошћу, јер у људску се повијест и у нашу стварност спустила звијезда која у изазовима свакодневице показује исправан и сигуран пут, обасјава људску повијест те све људе позива на братско заједништво, солидарност и суосјећање с потребнима. Нека нас Господин отајством Kристове близине, очитоване и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашује Радосну вијест о Божјем краљевству. Бременитост времена у којем нам је дано живјети, усред пандемије коронавируса и потреса, са свим ограничењима и неизвјесностима, јача нас близина Божића. Kао баштиници вјере у Исуса Kриста радујемо се што је и ово наше вријеме благословљено Божјом присутношћу. Вама, Вашем свећенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској желим сретан Божић, рођење нашега Спаситеља Исуса Kриста и благословљену нову 2021. годину, испуњену Божјим благословом и божићном надом!”, поручио је кардинал Бозанић. Кардинал Бозанић: Нека нас Господ учини свједоцима свјетлости – Митрополија загребачко-љубљанска MITROPOLIJA-ZAGREBACKA.ORG Митрополија загребачко-љубљанска – Српска православна црква

У смирај празничног дана када смо савршавали свештени спомен Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, у среду 30. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савета Митрополије црногорско-приморске. Уметнични гост у овонедељној емисији била је проф. др Катарина Станковић, диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве. Аутор и водитељ емисије је катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Др Катарина Станковић: Хорско певање је заједнички откуцај срца Важно обавештење о емисији: Обавештење: У току јануара неће бити емитована емисија "Живе речи интевју" средом од 20ч Дан емитовања емисије био је инспирисан тридесетогодишњицом устоличења блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У уводном делу емисије наш уважени гост је са нама поделио своја аутентична и жива сећања на блаженопочившег митрополита, који је према његовим речима био човек велике ширине. Митрополит је разгорео духовни огањ, онај који је видљив и жив у овом народу Божјем који је поверовао у Христа и крстио се. Митрополит се у својој служби ослонио на Христа, а бољи му ослонац није требао, истакао је прота Велибор. Један који је попут Јована Крститеља приправио пут у одређеној мери, био је блаженопочивши отац Лазар игуман острошки. Нема камена у Црној Гори на којем није стала архипастирска нога Митрополита Амфилохија. Нема обурдане и оскрнављене цркве у којој бар по десетак пута није служио. Нема црквине или црквишта које су још турци рушили у одмаздама, а да митрополит у њима није сабирао свештенство и народ, нагласио је отац Велибор Џомић. Говорећи о видљивој обнови блаженопочившег митрополита Амфилохија, отац Велибор је указао да је обновитељски рад био израз његове живе вере. Видљива обнова била је плод његове велике молитве, тврде вере и велике жртве. Најважнија је била метафизичка димензија митрополита Амфилохија, зато што је он схватио да овде ратују видљиви и невидљиви светови, схватио је да ране у Црној Гори нису биле зацељене, због тога је говорио да нам нема будућности и успеха док је не помире мртви са мртвима и живи са живима, закључио је наш уважени гост. Верујемо да је пред Богом митрополит Амфилохије измирио мртве са мртвима, а на нама је сада да следимо његов путим и пример који нам је оставио. Та митрополитова порука је ушла дубоко у Црну Гору, он је чинио оно што је било до њега, а нама остаје да наставимо то дело. Митрополит је обновио једну колективну меморију нашег народа, подсетио је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић. У даљем току емисије отац Велибор је говорио о данима када је митрополит Амфилохије као професор и јеромонах заорао дубоку бразду у Београду, подсећајући да су тада јеромонаси Амфилохије, Иринеј и Атанасије одиграли важну улогу у погледу наставка градње храма Светог Саве на Врачару. У свом казивању прота Велибор се осврнуо и на чудесне литије које су задивиле људе на све четри стране света. Обновитељски дух митрополита Амфилохија видљив је не само у обновљеним и саграђеним храмовима, већ пре свега у овом народу Божјем који је сабрао на овим чудесним литијама које су изродиле све оно најдивније, закључио је прота. Пред крај емисије прота Велибор Џомић је на њему својствен јасан и прецизан начин указао на правилно поимање избора новог поглавара СПЦ. Природно је и разумљиво интересовање јавности о избору новог патријарха, али није добро када се уђе у спекулације и неименоване изборе који збуњују људе. Треба сачекати дан избора и све препустити Богу и нашим архијерејима, а на нама је да се помолимо Богу, да Господ благослови тај сабор и да добијемо новог патријарха који ће засигурно бити по мери нашег народа и нашег времена, указао је отац Велибор. У уметничком делу емисије разговарали смо са уваженом професорицом др Катарином Станковић, диригентом певачког друштва спомен храма Светог Саве. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве. У даљем току разговора др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. На самом крају емисије прота Велибор Џомић је упутио једну пастирску поруку у духу претпразничне радости. Налазимо се у предбожићним данима, желим Вам срећне и Богом благословене дане који нам престоје, да се сетимо и страдалника који су тешко пострадали у Хрватској. Позвани смо да хришћанску љубав покажемо на делу кроз помоћи како страдалима од земљотреса, тако и нашим лекарима који неуморно на делу сведоче љубав. Позвани смо да учинимо онолико колико до нас стоји, а Бог више од тога не очекује од нас, поручуио је на крају емисије отац Велибор Џомић. Аутор и водитељ: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије синоћ је гостовао у емисији ТВ Нови “У жижи” и одговарао на актиелна питања из живота СПЦ и црквено-народног живота у Црној Гори. Уредник и водитељ емисије: Перица Ђаковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије. Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска

Поводом упокојења Патријарха српског Иринеја света заупокојена Литургија биће служена у недељу, 22. новембра 2020. године, у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова. Началствоваће Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење више архијереја и свештенства Српске Православне Цркве и гостију из других помесних Православних Цркава. Појаће Прво београдско певачко друштво и хро Бранко из Ниша. Током свете Литургије беседиће Његово Преосвештенство Епсикоп бачки г. Иринеј. У наставку свете Литургије биће служено опело после кога ће се од блаженоупокојеног патријарха и оца нашег Иринеја беседама опростити старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофрор Петар Лукић, Митрополит дабробосански г. Хризостом, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Патријархово тело биће сахрањено у крипти храма Светог Саве. * * * Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода: Стриктно се придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације прописали наделжни државни органи Извор: Инфо-служба СПЦ