Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наше'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Hajde da na ovoj temi učitavamo samo svoje fotografije dana Prirodu, ljubimce...nešto što vam je danas bilo zanimljivo. Ne ubacujte svoje stare fotkice vec samo danasnje i ne učitavajte tuđe sa interneta. Evo moje fotografije za početak, danas je divan dan za vožnju biciklom Na fotki su meni nepoznati ljudi.
  2. Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму. Према речима аутора филма катихете Бранислава Илић, ово филмско остварење је дело саборности, љубави и молитве. Овим својим филмом трудио сам се да прикажем да је Свети Василије Острошки светитељ љубави и светитељ који свакога од нас побуђује на љубав, на ону праву и истинску христолику љубав. Светитељева љубав није умањена ни данас, она је вечно жива и вечно делатна, истакао је катихета Бранислав Илић. Надам се у Господа и љубав Његову да ће овај филм позвати свакога човека да светитељу острошком принесе оно што може, али да наш принос увек буде искрен и из чистога срца, нагласио је аутор филма. Како слово љубави не би било само на речима, катихета Бранислав Илић је учесницима трибине уручио пригодне дарове. Преосвећеним епископима Илариону и Давиду на молитвено сећање даровао је панагије са ликом Светог Василија Острошког, док је проти Слободану Јокићу из Никшића даровао напрсни крст. Позлаћене иконе Светог Василија Острошког катихета Бранислав уручио је проф. Ани Бојић из Никшића, др Јасмини Ћирић из Младеновца, Мири Лолић мочевић из Бања Луке, као и нашој познатој уметници Бранки Зечевић из Подгорице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Манастир Часног крста у Сувом Пољу код Бијељине обиљежио је данас крсну славу Воздвижење Часног Крста, а Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије. Након литургије, око манастира је прошла литија, освештано славско жито и пререзан славски колач. Владика Фотије у бесједи након литургије поручио је да људи треба да буду садјелатници и трудбеници у винограду Господњем да граде светиње да би оне подизале душу народа. "Много мудрих људи је рекло - `Подижући светиње, подижемо сами себе`. А ова светиња је врло ријетка јер је посвећена Часном Крсту, а крст је у темељу наше вјере, нашег подвига и спасења. Без крста нема спасења", рекао је владика Фотије. Епископ зворничко-тузлански истакао је да овај манастир подсјећа да без страдања нема Васкрсења. "Кад прелистамо нашу српску историју од Косова до данас, без страдања нема Васкрсења. Наши манастири су духовни центри који сабирају наш народ у ово вријеме духовне глади кад многи иду лажним пророцима, лажним учитељима који не доносе истину, нити философију крста и Васкрсења и то није хришћанство и наше православље јер је наше православље подвижничко", нагласио је епископ Фотије. Владика Фотије је напоменуо да је пут који води ка манастиру Часног Крста у Сувом Пољу изграђен, захваљујући начелнику Угљевика Васлију Перићу и покојном градоначелнику Бијељине Мићи Мићићу. Начелник Угљевика Василије Перић присуствовао је манастирској слави и честитао данашњи празник монаштву, свештенству и вјерницима. "Важно је да смо заједно са Црквом, јер градећи манастире и светиње, градимо нашу душу и вјеру, а захваљујући нашим светињама опстали смо на овом простору вијековима уназад", рекао је Перић. Он је најавио даљу подршку Српској православној цркви и градњи светиња у овом крају. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  4. Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице
  5. Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предводио је 19. августа 2021. године, после свете архијерејске Литургије, свечану литију поводом славе града Добоја. Пошто је освештао славске дарове испред зграде Градске управе, патријарх Порфирије је благословио окупљени верни народ и произнео беседу у којој је истакао: -Сви смо радосни што славимо Преображење Господње и нема већег повода да се окупимо, јер је само Преображење слава Божја, али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику је много садржаја и смисла за наше постојање, али пре свега откривање воље Божје да свакога дана будемо бољи људи. Патријарх је истакао да је неизмерно радостан што је прву посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо у поносном и часном граду Добоју: -Знамо да је наше име Хришћанин, а презиме Православни. Србин, православни хришћанин - то је наш пун идентитет. Вера је оно што нас чини да јесмо једно, вера је оно на чему градимо међусобно поверење, вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера православна је обликовала од Светога Саве до данас наш народ и његов идентитет, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу, и зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине и вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. -Нека свако буде оно што јесте. Нека се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога. Ми имамо вековно искуство заједничког живота и нису нама потребни издалека, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да их нема и искрених, али има их који не разумеју наш концепт живота, наше односе, наш идентитет, али има и оних који имају своје интересе са којима се наши интереси не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман или Хрват католик - да то јесте и остане, али и да ми - имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, заједничке економије, културолошких међусобних утицаја - предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, можда понекад јесте потребан медијатор и посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте - семантичке логоре, измишљајући дефиниције за једне да би први били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би ови били против првих, јер, наравно, да не будемо оно што јесмо и да се не слажемо једни са другима, истакао је патријарх Порфирије. -Ја ћу се молити за мир међу свим људима, а посебно на овим просторима и у целом региону, и учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришаћнин, не само са поносом носимо као амблем, већ да га сведочимо својим животом и врлинама. Апелијем на такозване елите, а најпре на колеге, на браћу верске лидере, на Реиса и Кардинала, да заједно све учинимо пре свега вером у Бога и молитвом, а онда и свим другим из перспективе вере и љубави, да нам у животу буде мир, мир у души, мир у породици, у граду овом, у Републици Српској и Босни и Херцеговни. И апелујем на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога и да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде, јер тиме ће показати да су веродостојни и да желе да буду медијатори а не они који намећу те семанатичке логоре и калупе у које не само да нећемо него и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо, поручио је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка
  8. О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Скрнављење храма Светих апостола Петра и Павла у селу Брод је јасна порука да нисмо пожељни на овом подручју, казао је владика рашко-призренски Теодосије. „Потребно је велико трпљење, вера и велика љубав према нашој светој земљи да би могли да поднесемо све оно што нам се дешава. Случај Србољуба Веселиновића показује да су Срби спреми на трпљење и жртву, рекао бих да је то и наша цена у времену у коме живимо. Надамо се од Бога да ће свакоме дати по делима и надамо се да ће бити праведни судија свима који чине недела“, рекао је владика Теодосије. Владика је додао да је јасно да починиоци, као много пута пре, нису пронађени и да неће ни бити пронађени. „Светиње деле судбину нашег народа и оне бивају скрнављене, а ми их поново освећујемо молитвом, светом литургијом и водицом. За нас је најважније да истрајемо, да те светиње не буду само камен и споменици, него да то буду живи манастири и цркве, где ћемо да служимо свету литургију и молимо се Богу“, рекао је он. Србољуба Веселиновића (80) је косовска полиција јуче привела на прелазу Јариње. На манастирском имању у Грачаници га је сусрео директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић. Веселиновић је, у обраћању медијима, навео да је саслушан у призренском суду. „Казали су ми да су ме привели због струје коју нисам платио. На документу који су ми показали стоји моја лична карта, не знам како. Кажу да сам крао струју са далековода“, рекао је Веселиновић и додао да на Косову није боравио од 1952. године. Петковић је оценио да је Србољубов пример „још једна злоупотреба приштинског правосуђа“. „Да ли може да се каже да је у питању парадокс или опет, са друге стране, када говоримо о Косову и Метохији нешто што је чињеница, а то је да Срби страдају од приштинског правосуђа. Између осталог и тако што се оптужују за ствари које нису починили“, рекао је Петковић и додао да се овим примером интерно расељеним лицима шаље порука да се не враћају на Косово и Метохију. „Ако наши људи који су протерани са својих вековних огњишта виде како пролазе Веселиновић, Драгица Гашић, Никола Перић, Ранко Бацић који је на Петровдан испребијан код Клине – свима је онда јасно зашто је стопа повратка мања од два одсто. Ово мора да стане“, казао је Петковић. Храм Светих апостола Петра и Павла у селу Брод је седамнаести храм који је оскрнављен на подручју Косова, а на дечијем игралишту у Сушици исписани су увредљиви графити, подсећа Петковић. „Зато се ми плашимо безбедности нашег народа на Косову“, закључио је он. Према подацима Канцеларије за Косово и Метохију, од почетка године у српским срединама на Косову забележено је више од 80 инцидената. Економија манастира Грачаница: Све што имамо поделићемо са народом Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић је у оквиру своје дводневне посете Косову обишао економију манастира Грачаница која се простире на више од 55 хектара. За две године на манастирском имању су изграђени објекти за узгој крава, телади и свиња. Планирана је и изградња фарме за козе и овце, наговестио је владика Теодосије. „Поред онога што као црква уносимо Богу молитвом и духовно бринемо о нашем народу, човек није само душа него је и тело. Ми производњом хране и стварањем оваквих економија бринемо о нашем народу. Све оно што имамо – поделићемо са нашим народом, људима који живе овде. Има оних којима је потребна храна, помоћ и посао да остану овде“, рекао је он. Петар Петковић је обећао је да ће Канцеларија за Косово и Метохију наставити да помаже ово пољопривредно добро и Српску православну цркву на Косову. „Канцеларија за КиМ је учествовала у изградњи једног фантастичног добра које, између осталог, треба да преставља и један затворен систем самооодрживости. Са друге стране, може да послужи, када погледате пољопривредне машине и зграде које су изграђене, као пример фукционисања и производње“, рекао је Петковић. Изградњу нових објеката на манастирској економији помогли су Канцеларија за Косово и Метохију, те организације: Солидарност за Косово, Срби за Србе, Делије и Сви за Космет, али и Срби из дијаспоре. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  10. Патријарх Порфирије: Нека врлине буду наше оруђе и оружје Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 3. јуна 2021. године, на празник Светих цара Константина и царице Јелене, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном тим светитељима на Вождовцу. Саслуживали су умировљени Епископ Георгије и изабрани Епископ марчански Сава. „Данас славимо равноапостолне Константина и Јелену, мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божјој“, беседио је патријарх Порфирије. „Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина. Црква Христова живи, али постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина и Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима и царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“, истакао је Патријарх. „Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна. Искушења долазе са лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна долазе у форми врлине. Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности. Нама се обраћају као да немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“, поручио је Патријарх. Извор: Радио Слово љубве /files/spc_social.png Патријарх Порфирије: Нека врлине буду наше оруђе и оружје | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, у четвртак 3. јуна 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим светитељима на Вождовцу. Патријарху Порфирију саслуживали су Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Георгије и свештенство АЕМ. Звучни запис беседе Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а потом је, са свештенством и верним народом, пререзао славски колач. На крају, Патријарх Порфирије је произнео беседу о Св. цару Константину и царици Јелени истакавши да ми „данас славимо равноапостолне Константина и Јелену. Мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божијој. И коме је та хришћанска вера, Јеванђеље Христово једино нормално, једино природно, једино здраво“. Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина, напоменуо је Патријарх Порфирије, додавши да Црква Христова живи и да је снажна, али „постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина ј Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“. Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна, рекао је Патријарх Порфирије указујући да су искушења с лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна „долазе у форми врлине“, рекао је Патријарх Порфирије. „Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности“, рекао је Патријарх Порфирије напомињући да нам се обраћају као да „немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“. „Зато данас славимо цара Константина и његову мајку“, рекао је Патријарх Порфирије указавши да је он „изабрао крст да буде почетак и крај његовог живота. А Часни крст на коме је распет Господ наш пронашла је његова мајка“. Извор: Радио Слово Љубве
  12. Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић истакао је данас да Српска православна црква и косовски Срби немају поверења да власти у Приштини могу да заштите српске светиње и баштину на Косову и Метохији, и подсетио да се и скрнавњење 150 православних светиња и стотине гробаља догодило током присуства мировних снага у покрајини. Јањић је у објави на Твитеру оценио да приштинске власти немају моралног и професионалног капацитета да заштите српско наслеђе, и цитирао владику рашко-призренског Теодосија да оне теже да присвоје српско наслеђе и учине Косово етнички чистом албанском територијом. Он сматра да би предаја баштине Српске православне цркве на Косову албанским властима пре или касније “резултирала варварским сценама скрнављења које су екстремисти међу косовским Албанцима починили током нереда 2004. године”. Јањић је подсетио да је уништавање српских хришћанских православних светиња на Косову и стотина православних гробаља настављено упркос присуству међународних мировних снага. – Уништавање 150 српских хришћанских православних светиња на Косову настављено је упркос присуству међународних мировних снага од краја рата 1999. године. Екстремисти међу косовским Албанацима такође су опустошили стотине хришћанских православних гробаља – подсетио је игуман манастира Високи Дечани. Извор: Новости
  13. Владика рашко-призренски Теодиосије изјавио је да талас захтева приштинских званичника да се српски православни храмови на Косову и Метохији изузму из међународне заштите представљаују покушај њиховог присвајања. “Ми смо данас сведоци нечега врло парадоксалног, да други присвајају наше храмове. Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет, да би на тај начин показивали да и они ето имају кутуру”, рекао је владика у беседи у цркви Светог Николе у Приштини, након литургије коју је служио поводом црквене славе. Поручио је да се зна, не од јуче, него вековима, коме православни храмови на КиМ припадају, али да оне који покушавају да присвоје православне цркве, нико не спречава да долазе у њих. “Али ови храмови, као и овај у коме се молимо, као што су и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и манастир Девич, они имају своју историју, свој идентитет. И зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици, да би се неко хвалио њима, њиховом лепотом и величином, него да они буду дом молитве”, навео је владика Теодосије. Подсетио је да се у “нашим храмовима молимо не само за себе, него за све људе, и данашња литургија коју смо примили Богу у овом граду и свуда широм КиМ и широм света где се данас служи, литургија се приноси за све људе, за цео свет, за сву ствар Божију, да се све освешта”. “Призивамо мир, призивамо љубав и на тај начин сведочимо ко смо и шта смо. Али ми се тог свакако не бојимо, нити томе придајемо велики значај, шта неко прича, неутемељено, прича ради приче, али сви други извори, историјски говоре да наше харамове и наше служење и боравак у њима и живот наш на КиМ потврђује да су ти храмови дом молитве и да нам припадају и да ће тако бити и у будућности”, истакао је владика. Литургији у цркви Светог Николе у Приштини присуствовало је неколико стотина верника, што расељених и мало оних који су остали да живе у том граду, што оних из Грачанице и околних српских средина. “Ми смо благодарени свима вама који сте дошли овде да то посведочимо. Да оно што су наши преци градили и оно што су они чинили да ми то данас чинимо. Нема другог пута који можемо ходити а да стигнемо на прави циљ до господа. И тако ћемо прославаити Бога а тако ће и Бог на сачувати и прославити у овом животу”, подвукао је владика Теодосије. Домаћин славе био је Дејан Раденковић, који је са породицом након сукоба 1999. године био принуђен да напусти Приштину. “Ово је прва црква у коју сам крочио као дете. Овај чин домаћина славе цркве у Приштини је и порука за све моје другове, пријатеље, земљаке да пођу мојим стопама. Да се у Приштину увек враћамо”, рекао је Раденковић. Стотинак верника било је у цркви Светог Николе у Косовом Пољу. Преостали Срби и расељени из тог места, присуствовали су литургији и сечењу колача. Домаћин славе Александар Чолић из Ајвалије, навео је да домаћинством жели да сачува веру и наслеђе. “Узимам колач да би сачували наслеђе, традицију и пробудимо народ. Да би се верници окупили у све већем броју у нашим светињама”, казао је Чолић. Извор: РТС
  14. Владика Теодосије: Присвајају наше цркве да би на њима градили свој идентитет мај 22, 2021 Владика рашко-призренски Теодиосије изјавио је да талас захтева приштинских званичника да се српски православни храмови на Косову и Метохији изузму из међународне заштите представљаују покушај њиховог присвајања. “Ми смо данас сведоци нечега врло парадоксалног, да други присвајају наше храмове. Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет, да би на тај начин показивали да и они ето имају кутуру”, рекао је владика у беседи у цркви Светог Николе у Приштини, након литургије коју је служио поводом црквене славе. Поручио је да се зна, не од јуче, него вековима, коме православни храмови на КиМ припадају, али да оне који покушавају да присвоје православне цркве, нико не спречава да долазе у њих. “Али ови храмови, као и овај у коме се молимо, као што су и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и манастир Девич, они имају своју историју, свој идентитет. И зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици, да би се неко хвалио њима, њиховом лепотом и величином, него да они буду дом молитве”, навео је владика Теодосије. Подсетио је да се у “нашим храмовима молимо не само за себе, него за све људе, и данашња литургија коју смо примили Богу у овом граду и свуда широм КиМ и широм света где се данас служи, литургија се приноси за све људе, за цео свет, за сву ствар Божију, да се све освешта”. “Призивамо мир, призивамо љубав и на тај начин сведочимо ко смо и шта смо. Али ми се тог свакако не бојимо, нити томе придајемо велики значај, шта неко прича, неутемељено, прича ради приче, али сви други извори, историјски говоре да наше харамове и наше служење и боравак у њима и живот наш на КиМ потврђује да су ти храмови дом молитве и да нам припадају и да ће тако бити и у будућности”, истакао је владика. Литургији у цркви Светог Николе у Приштини присуствовало је неколико стотина верника, што расељених и мало оних који су остали да живе у том граду, што оних из Грачанице и околних српских средина. “Ми смо благодарени свима вама који сте дошли овде да то посведочимо. Да оно што су наши преци градили и оно што су они чинили да ми то данас чинимо. Нема другог пута који можемо ходити а да стигнемо на прави циљ до господа. И тако ћемо прославаити Бога а тако ће и Бог на сачувати и прославити у овом животу”, подвукао је владика Теодосије. Домаћин славе био је Дејан Раденковић, који је са породицом након сукоба 1999. године био принуђен да напусти Приштину. “Ово је прва црква у коју сам крочио као дете. Овај чин домаћина славе цркве у Приштини је и порука за све моје другове, пријатеље, земљаке да пођу мојим стопама. Да се у Приштину увек враћамо”, рекао је Раденковић. Стотинак верника било је у цркви Светог Николе у Косовом Пољу. Преостали Срби и расељени из тог места, присуствовали су литургији и сечењу колача. Домаћин славе Александар Чолић из Ајвалије, навео је да домаћинством жели да сачува веру и наслеђе. “Узимам колач да би сачували наслеђе, традицију и пробудимо народ. Да би се верници окупили у све већем броју у нашим светињама”, казао је Чолић. Извор: РТС
  15. https://mojkutak.net/srbija-arheolozi-iskopali-brodove-starije-od-nase-ere/ ... Velika vijest u svijetu arheologije odjeknula je svijetom brzinom munje kada je grupa arheologa sa arheološkog instituta Viminacijum u proljeće prošle godine, u nekadašnjem rukavcu rijeke Dunav kod Kostolca, na dubini od 7 metara otkrila plovila stara vijekovima. Kako je izjavio direktor arheološkog instituta Viminacijum Miomir Korać, otkriveno je ukupno 7 plovila različitih veličina i iz različitih istorijskih perioda. Neki od njih potiču čak iz prvog vijeka prije Hrista, dok su neki iz perioda između 15-og i 17-og vijeka. Čamac iz prvog vijeka prije Hrista Pronađeno je ukupno 7 plovila (brodova i monoksila rimskog porijekla), među kojima je i brodić dug 19 i širok 2.5metara, koji je ujedno i najstarija i najveća iskopina jer se došlo do saznanja da potiče iz prvog vijeka prije Hrista. Najstariji čamac je djelimično oštećen mašinom površinskog kopa, ali biće moguće da se svi restauriraju i srede. Kako su pronađeni veoma duboko u zemlji, (na dubini od 7 metara), arheolozi su bili zbunjeni i nisu odmah mogli zaključiti koliko su plovila stara. Nakon uključivanja geomorfologa i naučnika u istraživanje, došlo se do zaključka o vremenu iz kog čamci potiču. Kako je Miomir naveo, čista je sreća što su čamci upravo bili na toj dubini u poprilično glinoznoj zemlji koja je očuvala plovila u dobrom stanju. Danas su svi oni iskopani i premješteni u obližnji arheološki “Mamut park” u sklopu objekta Viminacijum, gdje se vode dalja istraživanja. Rezultati o starosti čamaca su dobijeni C-14 analizom, a pored čamaca tu su se još našli i neki ostaci keramike. Sva plovila su bila izgrađena od hrastovog drveta što govori o načinu života i drveću koje je dominiralo tim krajevima vijekovima unazad. Takođe, uočljiva je i primjetna izuzetna zanatska vještina za taj period. Kao i kad su otkrivene kosti mamuta, i ovog puta arheolozi su obaviješteni od strane radnika ugljenokopa termoelektrane koji su na plovila naišli tokom površinskog kopa. Vijest o ovim novim pronalascima brzo se proširila svijetom, a pronalasci su važni ne samo za Srbiju već i za cijeli svijet, sa posebnim naglaskom da neki od čamaca potiču i iz 7-8 vijeka, o kojim se baš toliko mnogo i ne zna danas. Šta dalje? Neki od brodova su još uvijek rastavljeni u kontrolisanim mikro uslovima i sva pažnja je usmjerena na njihovo očuvanje. Arheolozi ove regije su uspostavili saradnju sa arheološkim nalazištem u Vinči, koja će specijalnim tehnikom gama zračenja dijelove broda osloboditi od mikroorganizama kako bi se drvo spasilo od daljeg propadanja. Kada se prođe kroz sve faze konzervacije, plan je da se brodice restauriraju i izlože na postamente, a da se u okviru nalazišta Viminacijum napravi prvi muzej brodova.
  16. У среду , 7. априла 2021. године, када наша света Црква прославља Благовести, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесникâ Саве Николића, Срђана Нешића и Бранислава Шијачића, презвитера Младена Глушца и ђакона Александра Верића. Празник Благовести је слава Радио-Благовесника Епархије бачке, који делује у оквиру Српске православне Црквене општине сомборске. После свете Литургије је пререзан славски колач и освештано славско кољиво. Отац Бранислав, главни и одговорни уредник Радија, захвалио је присутнима и честитао им празник. Овогодишњи кум славе је ђакон Александар Верић са породицом, а за следећу годину кумства се прихватио г. Никола Ступар. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Свако откриће или да се изразимо језиком Цркве, све што Бог открије људима и да им на коришћење треба да служи на добро, да наш живот постане лакши, а ми задовољнији и захвалнији. Међутим, претерана употреба неког добра често ствара зависност од истог, а свет у ком живимо показује да није све на корист човеку. Свети апостол Павле говори да је човек слободно биће. Међутим, човек може изгубити слободу и може робовати како материјалним стварима, тако и душевним прохтевима. Штавише, робовање својим страстима, жељама, неоствареним сновима, идејама… често је снажније и дубље поробљава човека од везаности за неку материјалну – физичку ствар. Медицинским речником робовање је исто што и зависност. У наше време постала је опште позната зависност од мобилних телефона и интернета. О тој модерној појави желим да кажем неколико речи. Готово 80% корисника мобилних телефона свој живот више не може да замисли без њих. Поруке се проверавају на сваких 6 минута, односно око 150 пута на дан. Потреба да се непрестано буде уз мобилни телефон је развила осећање да ће се нешто значајно пропустити ако нисмо непрестано присутни на друштвеним мрежама што је, према речима стручних лица, довело до нове врсте зависности – зависности од ,,паметних“ телефона. Ова зависност присутнија је код особа млађе популације – адолесцената – који су практично одрасли са ,,паметним телефонима“ те нису свесни потенцијалних негативних последица прекомерне употребе истих, али ни средовечни људи нису изузети. Овде се најпре ради о психолошкој (душевној) зависности која се пројављује као својеврсна „криза“ уколико је зависник неко време одвојен од уређаја који је повезан на друштвене мреже. Мобилни телефони омогућавају приступ интернету односно великој количини информација. Интернет је својеврстан вид комуникације са светом, а човек као биће заједнице има непрестану потребу да буде у међусобном односу са другима, очекујући тако повратну информацију на друштвеним мрежама. Отуд честа потреба да се човек представи другима у одређеном светлу, а од других се очекује одговор који се популарно назива ,,лајковање“. Код младих често ово има негативних последица уколико број лајкова не задовољи очекивања јер се ствара осећај ниже вредности. Потреба да се некоме представимо усмерава нас на то да будемо непрестано упућени на коришћење мобилног телефона. Познато је истраживање на америчком универзитету у Индијани које је показало да 89% студената има осећај вибрирања мобилног телефона и пристизања нових порука у тренутку када се то не дешава. У данашњем времену мобилни телефон се безмало доживљава као део свога тела. До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци, прва ствар за коју се ухватимо ујутру када се пробудимо да видимо шта се значајно догодило претходне ноћи или последња ствар од које се одвојимо када кренемо да спавамо је телефон. Када изгубимо мобилни телефон треба нам до 3 минута да то схватимо док рецимо новчаник и до неколико сати. У психологији овај проблем је назван номофобија (no mobile). Телефон је постао прозор у свет. Уређај који нам треба и у пословном и у емотивном смислу. Колико су људи постали зависни од телефона показује и чињеница да већина док вози аутомобил пише поруке и ако је тешко чак и ходати док пишеш поруку. Људи упадају у шахте, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору не обраћајући пажњу јер им је фокус усмерен на екран мобилног телефона. Један од проблема везаних за зависност од мобилних телефона је чињеница да млађи људи који одрастају на виртуелној телефонској комуникацији губе осећај за живи и непосредни однос са људима који их окружују. У дигиталној комуникацији не постоји вербална комуникација тј. не постоји однос са невербалним знаковима. Истраживања све више показују да млади људи не препознају израз емоција на лицима људи; не препознају страх, радост, бес, задовољство… што заправо представља боју нашег односа са људима. Отуда све већа асоцијалност међу младима. Мобилни телефон је очигледно постао неопходност, али чини ми се да ту постоји опасност преласка „црвене линије“ слободе, место да телефон буде нешто што служи нама, многи постају неспособни да живе свој живот без телефона. Мислим, да телефон треба да служи нама, а не ми њему. Да би се овај проблем решио неопходно је освестити се па кренути у постепено одвикавање (наравно, многи људи то не желе). Треба научити себе да ти не будеш слуга овом корисном уређају. Он нам је постао неопходан, али треба да остане слуга и да не постане господар. Не смемо му допустити да нам одузима време које можемо посветити својој породици и вољенима који нас окружују. Врло је значајно и да родитељи контролишу употребу мобилних телефона у животу своје деце (услед свести о негативним последицама). Треба да им неуморно објашњавају позитивне и негативне стране које он носи и да прате садржај који дете гледа. Друштвене мреже треба да нас повежу и да појачају нашу интеракцију једних са другима, а не да нас раздвајају и отуђују. Нека не буде само телефон ,,паметан“ будимо паметни и ми те га искористимо на чињење добра другима и себи. И, ми као хришћани, треба да се у ове посне дане подсетимо да наша привезаност за Бога који нам се открива треба да буде већа од наше привезаности за наш мобилни телефон. Господ би требало да нам буде Неко без кога нам нема смисла живети и без кога заправо не можемо. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона. Макар, у малој мери. Ђакон Михајло Живковић Извор: Епархија жичка
  18. Послије два специјална броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, из штампе је изашао 290, редован, број који нуди најразноврсније текстове и теме. На насловној страни је Његова светост патријарх српски господин Порфирије, чији су се животопис и бесједа са устоличења „Христос је наша мера, наш покретач и наше огледало“ нашли одмах након живописних фотографија са устоличења 19. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду. Остале текстове су украсиле фотографије и репродукције икона појединих ранијих патријараха Српске православне цркве, почев од Светога Саве, који је „српском народу дао најпоузданију вриједносну оријентацију јер је то оријентација око олтара и Христове жртве“, како каже проф. др Богољуб Шијаковић у тексту „Оријентир и тачка ослонца“. На основно људско питање – да ли постоји нада да живимо вjечно – одговара eпископ пожаревачко-браничевски др Игњатије Мидић у чланку „О саборности цркве“. Саборност, односно црквено уједињење и допринос том уједињењу Митрофана Бана предмет је рада професора Драгана Радомана. Док се мр Драган Г. Каран осврће на саборност мале цркве, односно пише на тему „Пастирска брига о породици – цркви у малом“, игуманија Јелена (Станишић) нас подјећа на обнову монаштва у Црној Гори. Међу корице часописа преселило се и неколико епистоларних форми: „Писмо Светог Максима Исповједника ученику Анастасију“, које тумачи Александар Ђаковац; затим писмо патријарха Варнаве Росића (из његове посљедње Божићне посланице 1936); као и писмо Хилде Дојч, Јеврејке из Београда, упућено из логора са Сајмишта другарицама ван жица. Поред богословских тема, као што је „Природна теологија Емила Брунера“ проф. др Владана Перишића, у избор текстова уврштени су и они који се тичу сликарства – „Ел Греко и византијско сликарство“ Константина Каварноса, књижевности – „Кафка“ Мирка Кривокапића, „Чабриновић, Верфел, Црњански, Принцип“ проф. др Горана Раичевића. Боро Солеша пише о Сплићанину и Београђанину др Петру Бокуну, са којим можете прочитати и занимљив интервју „Транзиција и губитак идентита“, преузет са сајта Манастира Лепавина. Још једaн занимљив тект, преузет из „Политикиног забавника“, „Светигора“ препоручује својим читаоцима. Наиме, Иван Лончар пише о Милошу Ђурићу – „Мудрост се патњом стиче“. А кроз патњу, ријечима апостола, „припремамо за преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе“, као што се у овим великопосним данима кроз пост и молитву, и уз читање душекорисних штива, међу којима је и „Светигора“, припремамо за долазак Васкрса. Уз часопис, читаоци ће на поклон добити Житија и службе Светим пећким мученицима Григорију монаху и Василију пекару. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19) Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић). Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих. Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска), Глас (Епархија нишка), Источник (Епархија ваљевска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара било је управо отварање интернет странице на којој ће, поред најаве новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, бројеви старији од шест месеци бити потпуно доступни за преузимање у PDF формату. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима Извор: Православни мисионар
  20. “Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  21. Μέγα δντως αγαθόν έκ πείρας παρειλήφαμεν, τό συνεχώς έπικαλεϊσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόνβονλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι. Ми смо из искуства примили велико благо – да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља, сви који желимо да очистимо своја срца. Искуство нам је показало да постоји нешто велико, за шта вреди да се боримо:да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља сви који желимо да очистимо своја срца (τό συνεχώς έπικαλεΐσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόν βουλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι). Ако почнемо да говоримо: треба да задобијем ово или да урадим оно да бих очистио срце, изгубићемо свој душевни мир и равнотежу. Због тога чинимо нешто друго: Прибегавајмо Имену Исусовом, којим можемо непрестано да се боримо против својих невидљивих непријатеља. Наше дело је призивање. Желиш да задобијеш наду у Бога, сигурно унутрашње познање, разрешење искушења? Желиш да немаш сметњи, да не знаш шта је искушење, већ да у свему откриваш лепоту Божију? Желиш да ово буде твоје свакодневно искуство и виђење? Изговарај молитву. Και δρα, πώς σύμφωνος ό λόγος, ό έκ πείρας παρ’έμον βηθείς, ταϊς γραφικαϊς μαρτνρίαις. И погледај како је оно што ти говорим из опита сагласно са сведочанством Писма. И ово што ти говорим, наставља Светитељ, није случајно. Говорим ти из искуства. То сам испробао, то сам доживео. То сам задобио и то ти потврђујем. Али, не тражим од тебе да поверујеш мом искуству, јер то исто говоре и Бог и Свето Писмо: Έτοιμάζον, φησίν, ‘Ισραήλ τον έπικαλεϊσθαι το όνομα Κυρίου τοϋ Θεού σον. (Амос 4,12.) ΚαΙ ό ‘Απόστολος1 Αδιαλείπτως προσεύχεσθε. Και ό Κύριος ημών φησίν ού δύνασθε ποιεϊνχωρίς έμον ουδέν. Ό μένων έν έμοί, κάγώ έν αύτφ, ούτως φέρει καρπόν πολύν. „Приправи се“, говори, „Израиљу да призиваш Господа Бога свога.“ И Апостол такође вели: „Молите се без престанка.“ (1Сол.5,17.) И Господ нам Говори: „Без Мене не можете чинити ништа… Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи род.“ (Јн.15,5.) Израиљу, говори Пророк Амос, приправи се да призиваш Име Господње. Као што се припремамо за путовање, тако се свакодневно припремамо да научимо да призивамо Име Господа Бога нашега. Ове речи је рекао Амос у име Бога, када је пророковао да ће Асирци потпуно уништити Израиљ. (Године 722. пре Христа владар Асираца Сарагон II је заузео престоницу Израиља Самарију и уништио Царство Израиља. Даље, превео је више слојеве Израиљаца у Месопотамију, док је истовремено населио ове области становништвом из Вавилоније и Елама.) Сагрешио је Израиљ и због његовог греха Бог му је претио да ће га уништити, као Содому и Гомору. Када користи овај одломак из Старог Завета, Свети Исихије нас не подстиче да се плашимо уништења, нити да себе припремамо за многе ствари, већ само за једну: да научимо да призивамо Име Господа Бога. Стога, не само врлина и љубав Божија, већ и наш грех и наш пад и наша неправда, чак и наша смрт, постају повод да себе припремамо сваког дана, да бисмо боље научили да призивамо Име Господа Бога нашега. Μέγα άγαθόν ευχή και άγαθών πάντων περιεκτικόν, ώς καρδίαν καθαϊρον, ένη ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοις. Молитва је велико благо, које у себи садржи сва блага, будући да чисти срце у којем верујући виде Бога. Mолитва je велико добро, jep садржи сва добра и даје ти их када куцне час. Молитва је уживање; није агонија, није проблем, није брига. Она је проналажење и уживање. И још нешто: очишћује срце, и тада можеш да видиш Бога. Верујућима се даје да виде Бога (ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοϊς). Вернима се Бог открива, дакле онима које у трезвењу прате и упражњавају све више умну молитву. Можете све да радите: да пролијете своју крв, да мисионарите, да се попнете на небо, да говорите језике (1Кор.13,1) анђела и арханђела, да раздате своју имовину; без молитве, ништа нисте учинили, јер све то пружа умна молитва. Пошто је, дакле, Бог богат и све ти дарује молитвом, када ти прети уништење, као Содоми и Гомори (1Mojc.19,24-25), и када грешиш, и када се радујеш, и када си тужан – замени тугу, потешкоћу, бол, тужбу, борбу, овосветскост, своју помисао, мироносном и богоносном молитвом. У противном, све до последњег тренутка свога живота, говорићемо о истим стварима. Годинама је некоме његов Старац говорио да изговара молитву, али је овај остарио без молитве. Старост је увек релативна ствар. Један остари у двадесетој, други у тридесетој, трећи у осамдесетој. Јер, као што старост долази услед недостатка телесне хране, једна друга старост која води до смрти долази услед недостатка духовне хране, молитве. Овај човек је у старости почео да изговара молитву по четири сата дневно. Покушао је са овом малом борбом али молитва није хтела у срце. Борио се, молио се сваког дана, али ништа није постизао. Његове године су прошле. Другом приликом, један богати отац је говорио свом детету: „Да те школујем, чедо моје“. „Не, не могу“, одговарало је оно. „Да те школујем, чедо моје“, молио је опет отац. „Не, студије су тешке, заморне. Не могу“, одговарао је поново син. Желео је да се забавља, да има друштво. Међутим, када је одрастао, схватио је да под сунцем нема места за њега – јер је био необразован. Одлази, дакле, код свог старог оца, већ остарели син. И говори му: „Оче, да можда студирам? Да ли још поседујеш онај новац који си говорио да имаш?“ „Сада, чедо моје, и када бих ти га дао, он ти не би користио“, одговара му отац, „јер те сада неће примити у школу. Али, да ти још нешто кажем: нико те више неће примити ни на посао, јер си стар, тако да сада више није потребно да студираш“. Започнимо дело, дакле, докле имамо времена. Ако наше време није сада, неће бити ни сутра. „Зато и ми, имајући око себе толики облак сведока, одбацимо дела таме и обуцимо се у свеоружје Божије“ (Јевр.12,1; Рим.13,12; Еф.6,11.), то јест у молитву. Подражавајући облак Мученика, све Светитеље на небесима и на земљи, одбацимо све што смо досад градили, и задобијмо своје место међу њима. То значи да Света Четрдесетница коју смо прошли још није прошла, у смислу да нас Пасха води у даљи пост, као што говоре Свети Оци. Стога, сад кад је Пасха, убрзајмо и продужимо своје борбе, свој пост, своје трезвеноумље, своју молитву. И ово се дешава веома лако и веома једноставно, када знамо да је сваког дана Четрдесетница. Четрдесетница се никада не завршава, јер она значи бдење, молитву и стражу; значи везу са Богом, заједницу са Богом у Христу Исусу, заједницу богочовечанску. Само тако живимо истинито. Архимандрит Емилијан Симонопетритски Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (Тумачење Св. Исихија)"
  22. Епископ бачки Иринеј: „Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење”. На дан када наша света Црква молитвено прославља Богојављење, у уторак, 6/19. јануара 2021. године, у Саборном храму у Новом Саду свечано је прослављен овај велики Господњи празник. Велико повечерје и јутрење у Саборном храму служили су протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев и протонамесник Горан Димић. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитане јеванђелске перикопе, Преосвећени владика Иринеј је у своjoj архипастирскоj беседи указао на смисао празника Богојављења. „Сабрани смо данас да прославимо светом Литургијом један од највећих празника Господњих у току литургијске године. На данашњи свети и велики празник ми празнујемо реални историјски, а у исто време – по свом садржају и смислу – надисторијски догађај крштења Господа Исуса Христа у реци Јордану. Христос, како нам описује свето Јеванђеље, није имао потребе за Јовановим крштењем у реци Јордану. Јордан је био место где је свети Јован Крститељ крштавао људе за опроштај њихових грехова. Христос није имао потребе за таквим крштењем, јер, као Богочовек, Он је био безгрешан и заувек је такав. Он из крајњег смирења, извршавајући и све заповести Старога Завета, по Својој људској природи, и смиравајући Себе – Господар пред слугом, Бог пред Својим створењем – Он прихвата крштење Јованово. У нашој вери, у нашем духовном искуству, све што видимо и доживљавамо је уствари јављање Божје, јављање Његове љубави и доброте, Његовог присуства у свету, Његовог старања за свет, Његовог дара спасења света. Све – почевши од Његовог Рођења и најаве Његовог Рођења на Благовести, па надаље – јесте јављање присуства Божјега у свету. Он се јавља као Светлост у тами овога света, као што нам говори Свето Писмо Новог Завета о празнику Божића. Сваки човек је намењен не смрти и трулежи, него вечном животу у вечној заједници са Живим Богом. Зато, кад гледамо друго људско биће не треба да видимо у њему извор заразе и опасности. То не значи, наравно, да не треба сви да пазимо на своје здравље и здравље ближњих и да презиремо медицину, али не можемо прихватити тај терор страха и застрашивања који доживљавамо у наше дане, којим нас бомбардују медији даноноћно са свесном или несвесном поруком да је ближњи, друго људско биће извор опасности, да је прави живот избегавати друге, а то је потпуно супротно назначењу и природи људског бића. Човек је биће заједнице, саборно биће. Истина о Богојављењу, као садржају и смислу нашега живота и постојања, и живота свега што постоји, је једна од најважнијих у нашој вери. Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење. Кроз чин освећења и благослова воде Црква шаље благослов Божји свеколикој створеној природи, свему што постоји, творевини Божјој у целини. Зато је и то важан догађај данашњега дана. Нека буде срећан и благословен овај велики Господњи празник и дај Боже да га славимо увек достојно и достојанствено”, навео је Епископ бачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки је, на почетку емисије “Питајте свештеника“, тумачио Свето Јеванђеље на тридесету другу недјељу по Духовима, недјељу пред Богојављење, и говорио о предстојећим дивним празницима: Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану. Звучни запис емисије Одговарајући на питања слушалаца о покајању отац Слободан каже да је покајање свједочанство наше борбе да будемо бољи. “Покајањем своје срце празнимо од свега лошег, отопљавајући га као символ чистог и правог живота. Човјек има могућност, по ријечима аве Јустина, да буде мали бог по благодати“- каже отац Слободан. Отац Слободан је говорио и о односима у браку рекавши, између осталог, да је Света тајна брака тајна љубави у којој двоје постају једно. “Смисао брака је безрезервна љубав гдје не постоји моје и твоје већ је све заједничко. Брак је тајна јер носи са собом димензију вјечности. Круне које стављамо на вјенчању су круне за Цратво небеско, што нам говори да се брачне везе се не кидају ни у вјечности“- рекао је отац Слободан. Извор: Радио Светигора
  24. На празник Светога првомученика и архиђакона Стефана, у суботу, 27. децембра/9. јануара, свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Саборног храма, протођакона Горана Ботошког и ђакона Мирослава Николића. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј. После прочитане јеванђелске перикопе, отац Владан је беседио о првомученику и архиђакону Стефану, чији молитвени помен наша света Црква савршава трећи дан по празнику Рођења Христова. „Тумачење јеванђелске приче о злим виноградарима најбоље је својим делом показао данашњи велики светитељ кога прослављамо, свети првомученик и архиђакон Стефан. Они који су и Сâмога Спаситеља распели, и њега позивају пред суд, јер сведочи Истину, јер говори о њиховом греху, говори о томе да су, као њихови оци кроз старозаветну историју, одбацили слуге Божје које су дошле да припреме народ израиљски за долазак Искупитеља. Његово лице сија лицем анђела, али они који су њега довели пред суд не желе то да препознају него, као и раније, изводе лажне сведоке, говоре против њега свакојаке рђаве речи, али он непоколебиво остаје у својој вери, остаје сведок онога што је Бог обећао и испунио народу израиљском и читавом свету и, што је за нас данас најважније, својом смрћу потврђује да је видео небеса отворена и Сина Божјег, Богочовека како седи са десне стране Бога и Оца. И у данашње дане Црква страда. Понекада је то страдање суптилно, на први поглед неприментно, али могуће је да баш такво страдање јесте и веће у неком смислу, јер оно лакше одвлачи људе од спасења, од Истине, од Цркве, а нажалост, многе врло често ставља и насупрот Цркве. Црква Божја на земљи јесте Тврђава и Стуб истине и због тога је веома важно да имамо наду у Бога и да имамо поверење у своју свету Цркву. Без обзира на све наше људске грехове, Црква увек и заувек остаје чиста, непорочна, једна, света, саборна и апостолска. Због тога је важно да не губимо наду, да не дозволимо да нас нечастиви својим сплеткама и лажима свеже и да нас удаљи од наше свете Цркве и од Бога, него да још више, молећи се Богу да нам подари снаге, приђемо Христу, приступимо светом Причешћу, примимо у себе Дарове који нам се пружају кроз свету Литургију – Тело и Крв Христову – и да тако, оснажени благодаћу Духа Светога, можемо и ми, заједно са светим архиђаконом и првомучеником Стефаном, да опростимо непријатељима нашим, да се молимо за оне који нас гоне и да кажемо: Господе, не урачунај им овај грех. Нека Господ наш Исус Христос, молитвама светога првомученика и архиђакона Стефана, свима подари Свој мир, који је божански мир, без кога не постоји ниједан други мир у овоме свету и без кога није могућно да постоји мир ни у нама ни ван нас, и да сви заједно у љубави, једни са другима прославимо овај велики празник, настављајући прославу празника Христовог Рођења”, истакао је, поред осталог, прота Владан у својој беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Православље
×
×
  • Креирај ново...