Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'народа!'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. „Српство је духовни појам“ поручио је Игуман Манастира Високи Дечани, архимандрит Сава Јањић у разговору са протонамесником Слободаном Алексићем за радио „Источник“ Епархије Ваљевске. Дечански Игуман је подсетио да се у овој години када обележавамо 800 година аутокефалије Српске православне цркве заправо подсећамо шта је Свети Сава нама оставио и шта је Светосавље. „Светосавље је душа онога што називамо Српством. То је заправо један аутентичан израз Православља у српском народу који је наш народ вековима повезивао без обзира где он живео, без обзира под којим властима, у којим државама и на којим просторима јер Срби данас живе широм света. Дакле да ли су они рођени у Америци, Западној Европи, Аустралији, Новом Зеланду, да ли су Срби из Лике где их је на жалост мало остало јер су прогнани, Срби са Косова, Срби из Црне Горе...Сви они истовремено, наравно, имају своје локалне традиције и поносно је рећи „Ја сам из Херцеговине“. Тамо људи поносно кажу „Ја сам Херцеговац“. Као што у Црној Гори која има и традицију државности у којој је Црква увек била важан фактор, с поносом могу рећи „Ми смо Црногорци“. Али то не негира чињеницу да смо сви ми Срби и да нас обједињује Светосавље, да нас обједињује то опредељење за Царство Божије а не за царство овога света“ – истакао је отац Сава. Он је поручио да је српство нешто што не зависи од физичких и политичких граница већ да је оно нешто што пре свега зависи од тога колико смо ми остали верни оном идеалу који су нам Свети Сава, Немањићи и многи свети оствили и које нас повезује и чини Народом Божијим: „Они су нам обезбедили посебно и аутентично место у историји Европе и света, оставили нам предивне манастире као путоказ нашем народу и свима онима који траже пут ка Христу. Зато је врло важно да се увек томе враћамо и да се српство не тумачи као један уско етнички појам, нешто што је засновано само на језику. Имамо Србе који чак и не знају да причају српским језиком јер су рођени у свету али се осећају као Срби и врло је важно да се српство сачува посебно сада када обележавамо 800 година самосталне наше Цркве и посебно се сећамо Светога Саве као духовног утемељитеља наше помесне Цркве и његовог дела у нашем народу али и дела свих оних који су њему следовали, наравно следујући Јеванђељу Христовом“ – поручио је отац Сава. Дечански Игуман је подсетио да је Манастир Високи Дечани у последњих двадесетак година колико је прошло од рата на Косову и Метохији претрпео четири минибацачка напада од стране локалних Албанаца: „Хвала Богу није направљена већа материјална штета и није било жртава. Бог нас је сачувао. Било је 2014. године и исписивање графита на зидинама Манастира „ИСИС, УЧК, Калифат долази...“ то је било оно време пораста исламизма на жалост и овде на простору Косова и Метохије. У 2016-ој години је чак и једна наоружана група од четворице албанаца од којих су двојица била на међународној црној листи као чланови ИСИС-а су ухапшени испред Манастира. Што показује да су били спремни да направе неки напад. Због свега тога Манастир Високи Дечани једини су верски објекат наше Цркве на Косову и Метохији који је под војном заштитом мировних снага КФОР-а“. Отац Сава каже да је ситуација за сада мирна али подсећа да су Високи Дечани једини верски објекат на целом европском континенту који је под оваквом војном заштитом: „То само показује колико смо и даље угрожени јер постоје дефинитивно и групе и појединци који су спремни да униште овај Манастир и нас протерају, јер су Високи Дечани пре свега један симбол српског постојања, православља и једне традиције која овде живи вековима, захваљујући пре свега Светом Краљу Стефану Дечанском као утемељитељу ове свете обитељи и његовим моштима које живо напајају све оне који овде долазе“ истакао је отац Сава. Он је подсетио да се Манастир Високи Дечани суочава и са бројним другим проблемима институционалне природе јер албанске власти на Косову сада на разне начине покушавају да оспоре права наше Цркве и нашег народа: „Албанске власти су после рата на Косову 1999. године 24 хектара манастирске земље једноставно преписали као да је то власништво општине. Нама је дозвољено од стране мисије Уједињених Нација да користимо ту земљу док се то судски не реши. Решено је, веровали или не, тек након 16 година и то одлуком највиших судова на Косову укључујући и одлуку Уставног суда из 2016-е који је потврдио одлуку Врховног суда и самим тим донета је коначна одлука да је то земља Манастира Високи Дечани и да она треба да се региструје на Манастир. Реч је о обрадивом земљишту и једној предивној шуми борова која се налази овде изнад Манастира. Међутим локалне власти (у општини Дечани) неће ту одлуку да спроведу. Они једноставно желе то да оборе или једноставно да прође неко време и да они постигну оно што желе“ – истиче отац Сава и такође подсећа да Манастир Високи Дечани такође имама проблем и са покушајем градње пута непосредно уз сам Манастир: „Поред Манастира пролази локални пут, али косовске власти, посебно општина Дечани и поједини њихови кругови желе да направе један транзитни међународни пут који би повезивао овај део Косова и Метохије са Црном Гором, са општином Плав која је већином насељена Албанцима иако је по законима Косова, по закону о специјално заштићеној зони који су међународни представници издејствовали, забрањено било каква врста изградње индустријских објеката али и транзитних путева у непосредној близини Манастира. Дакле то је став свих представника ЕУ и америчке амбасаде на Косову, међутим опет имамо константна настојања да се то уради и хоће да нас доведу до једног свршеног чина, да се направи пут и с једне и с друге стране заштићене зоне, а заштићена зона је једна од највећих, практично скоро 600 хектара земље. То је дакле простор где не сме ништа да се ради без посебних сагласности да се не би нарушио изглед околине Манастира. То је јако значајно и боримо се да то остане у косовским законима али постоји опасност да једнога дана они једноставно укину те законе и повластице које је наша Црква добила захваљујући нашој дугогодишњој борби да остваримо своја права“ истиче отац Сава. Дечански Игуман каже да братство Манастира Високи Дечани тренутно броји 22 брата у манастиру, монаси и 4 искушеника и да тренутно имају и два нова кандидата за искушенике: „Дакле број се сада повећава, можда нас и буде 24 ускоро, Боже здравља. Колико год, важно је да живимо у миру, слози и љубави, имамо све више посетилаца, гостију, нарочито наших ходочасника, тако да су недељом и празником наше Литургије заиста јако посећене. Имамо много наших људи који долазе, много више него икада раније, чак и у периоду пре рата, што је прилично охрабрујуће“ радосно истиче отац Сава. Игуман Високих Дечана посебно наглашава да је Косовски завет оно што извире из самог Јеванђељ и да он није нека нова идеологија или неко претварање вере у српску етно идеологију већ да је Косовски завет наш аутентични израз и доживљај Јеванђеља: „Косовски завет је у нашем народу остао упамћен, не само као историјски догађај, него пре свега као један избор између царства земаљског и царства небеског. Свети Цар Лазар ишао је у бој да брани своју земљу а не да убије себе на Косову Пољу. Ишао је да победи, да одбрани земљу али је био спреман и да положи свој живот. Он је желео да одбрани своју земљу, светиње, свој народ и био је спреман да положи живот за свој народ. Он је дакле имао избор и могао је да претпостави свој неки лични интерес и да направи договор са турским султаном, да видећи њихову моћ и силу, преда ову земљу и овај народ другој држави, другој власти. Међутим он је ишао и против јачег противника са чврстом вером у Бога. Он је пострадао и та његова жртва је остала забележена у народном сећању и пре свега у сећању наше Цркве као пример опредељења да је за малена земаљско царство а небеско сада и довека. И заиста, да је Лазар био само један обичан владар и Кнез, остао би забележен као такав и као многи владари и кнежеви у Европи тога времена. Међутим, он је ипак Свети великомученик Кнез Лазар, који вековима надахњује својим примером и зато се и окупљамо на Видовдан, управо да би смо обновили то сећање и то опредељење. Да увек и у свако време треба да будемо свесни да се цео наш живот креће у избору између пролазних и приземних интереса овога света и Царства Божијег“. Отац Сава је истакао да је Царство Божије пре свега у нама и да га задобијамо обновом лика Божијег у себи: трудом, покајањем, молитвом, променом начина размишљања и живота - и да се на тај начин ми опредељујемо за Царство Божије које је већ овде и сада: „Кроз Свету Литургију, кроз живот наше Цркве, кроз љубав, праштање, доброчинства и солидарност са онима који страдају пројављујемо и показујемо Царство Божије и то је тај избор у сваком времену. То није само нешто на пољу политике иако се врло много односи и на оно што се дешава у нашој историји. Наш народ је много пута у својој историји био у прилици да бира између тога да изабере један лакши или тежи пут. Тако је било и 1914. године, ето прошле године смо обележили стогодишњицу велике победе у Првом светском рату која, на жалост, није достојно обележена онако како је заслужила, што показује да смо великим делом изгубили много тога од идеала људи тога времена. Србија је 1914-е била у готово безизлазном положају, исцрпљена балкансим ратовима, осиромашена, против ње су биле велике царевине, али она није ушла у рат са једном сулудом намером да се самоуништи, већ да се брани и сачува своје достојанство и нико није могао ни да помисли да ће српска војска само 4 година касније победоносно ослободити не само Србију него и остале српске земље и бити победнички дочекана широм, касније, краљевине СХС односно Краљевине Југославије и бити један фактор обједињавања људи. Постојала је та жеља да сви Јужни Словени који су вековима живели под страном окупацијом буду напокон заједно, у једној држави. Тако да је српски народ увек носио један слободарски дух, дух опредељења за Царство Божије и имао је ту једну наду“. Отац Сава подсећа да српски народ кроз историју у најтежим ситуацијама никада није посустајао и никада се није предавао дефетизму. „На жалост, сада живимо у времену кад се неки наши политички представници предају дефетизму, гледају и сувише земаљски, гледају и сувише логиком овога света и онда су, тога ради, спремни да се одрекну онога чега наши преци никада нису били спремни да се одрекну и да жртвују, онога што вековима наши преци никада нису ни размишљали ни помишљали да жртвују - а то је Косово и Метохија“ истиче отац Сава и додаје: „Косово и Метохија јесте тренутно окупирано, јесте тренутно под једном страном влашћу. Ми не негирамо Албанцима који овде живе њихово право да овде живе, њихову слободу, као и свим другим људима на свету који треба да живе, али не смеју ни они то право да негирају нама и не смеју да негирају нашу историју и наша легитимна права, међународна права и законе који дефинишу, хвала Богу, код многих земаља у свету Косово и Метохију као део Србије без обзира што ми овде немамо све елементе наше власти. И зато је заиста сулудо помислити да ико има право и да икоме може пасти на памет да потпише и прихвати предају Косова и Метохије зарад, наводно, неке боље будућности која је потпуно неизвесна и са друге стране да се одрекне онога што ни по уставу ни по јеванђељу нема право да уради. Дакле ми не тражимо никакве ратове никакво жртвовање људи и Црква то стално потврђује кроз одлуке Светог архијерејског Сабора које су врло јасне. Дакле какво дељење Косова и Метохије?! Па то је подела Србије! Неки су хтели да поделе Косово и Метохију између Србије и Албаније и тиме да се простори где живи већина Срба на Косову и Метохији нађу заувек на просторима једне земље у којој ускоро не би било ниакквих трагова српског постојања, где би све наше светиње и све што остане било заувек отуђено од нашег народа по први пут у својој историј. Зато је то јако озбиљно питање и зато то није политика као што нас неки оптужују да се ми бавимо политиком, него то је једно опредељење за Царство Божије. Јер уколико се ми одрекнемо Косова и Метохије, уколико нас неко натера да ми референдумом или како год – потврдимо као народ ту одлуку неких политичких власти и тих који то планирају или желе, у том случају ћемо као народ понети једно колективно проклетство. И ту је Црква заправо главни стуб једног хришћанског отопора који подсећа и апелује на савест и апелује на народ да останемо храбри и да покажемо солидарност и Бог ће нас погледати, као што нас је погледао и у Првом светском рату, као што нас је погледао толико много пута у историји и даће нам да сачувамо достојанствено као један народ Божији пре свега. У противном бићемо претворени поново у једно племе на маргинама историје које ће се изгубити у једном „Мелтинг поту“ светске глобализације и где ћемо изгубити све елементе наше традиције, нашег идентитета. Једноставно заправо неће више бити ни наслеђа Светога Саве, нећемо бити оно што смо били и нећемо моћи да сачувамо оно предање које су нам оставили наши преци. Зато је Црква ту да нас стално на то подсећа. То није никаква митологија, то није никакав национализам, то је све засновано на једном Јеванђељском опредељењу за царство Божије, а земаљска Царства су била и пролазила. И проћи ће. Али наш избор и очување ових светиња и нашег народа пре свега је наш главни интерес, и као Црква пре свега смо ту да будемо чувари тога и ми овде и сви верници, свештеници, Епископи наше Цркве где год они били по целом свету, сви они заједно стоје на том једном заједничком фронту очувања нашег духовног идентитета и лика Христовог у свима нама“ истакао је отац Сава Јањић. Отац Сава каже да су Amici di Decani организација коју је формирао италијан Франческо Скарфи пореклом са Сицилије из Сиракузе: "Он је одушевљен једном посетом Манастиру Високи Дечани одлучио да постане православан и то не само православни хришћанин него и монах. И он је замонашен овде у Манастиру Високи Дечани. Он се бави хуманитарним радом и већ годинама са том организацијом коју сачињавају бројни наши пријатељи из Италије међу којима су неки значајни интелектуалци, професори, бивши официри који су били овде раније, пар генерала, дакле врло угледне личности које својим ауторитетом и прилозима омогућавају да се прикупе одређена средства за помоћ људима. Посебно је доста урађено последњих пар година на плану организовања операција за децу са Косова и Метохије којој је била потребна посебна медицинска помоћ у Италијанским болницама. Имамо и доста добар одзив њихових волонтера. Велико пријатељство у италијанском народу имамамо, много смо пријатеља стекли и та организација пре свега повезује нас са једним народом који је по много чему близак нама и то је један много леп пример солидарности који охрабрује" - поручује Игуман Високих Дечана архимандрит Сава (Јањић). Извор: Телевизија Храм
  2. Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије. Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима. - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије. ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије? СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније! ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца? СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе. ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској? СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка. ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ? СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године. ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности? СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији? СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима. Радост Васкрсења ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса? СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње. Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског. Извор: Глас Српске
  3. Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем изјавио је да се у питање рјешавања проблема Косова и Метохије мора улазити са више оптимизма и наде и оцијенио да се, дугорочно гледајући, ствари могу завршити позитивно по Српску православну цркву и народ. Владика Јефрем истиче да је питање Косова и Метохије централно питање српског народа и Српске православне цркве. "Нажалост, на дјелу је очигледна отимачина и безакоње на свјетском нивоу, које покушава да нам оспори право на Косово и Метохију", рекао је епископ бањалучки за "Глас Српске". Говорећи о изградњи српско-руског храма у Бањалуци, владика Јефрем је рекао да је урађена крипта и темељи храма, подруми и темељи духовног центра, као и већи број подземних гаража потребних за нормално функционисање ових објеката. "Потребно је завршити још одређене административне послове који су у току и надамо ће наредне сезоне послови кренути даље, првенствено на храму, а потом и на духовном центру", додао је епископ бањалучки Јефрем. Он је поручио да је "потребно да се вратимо Богу и вјечним духовним и моралним вриједностима и овај свијет и живот у њему учинимо могућим, прихватљивим и достојним човјека". "Не смијемо да се варамо, нико нам на земљи неће ријешити све наше проблеме, али ако наши прохтјеви и потребе буду имали мјеру, онда има наде да наш живот буде срећан, миран и благословен - да будемо задовољи", рекао је владика Јефрем. Коментаришући потез васељенског патријарха Вартоломеја који одобрава аутокефалност непризнатој украјинској православној цркви, владика Јефрем каже да је то крајње погрешно и за Цркву неприхватљиво. "Остаје за све нас несхватљив потез цариградског патријарха Вартоломеја да се директно мијеша у послове Руске православне цркве, а ако би тај преседан прошао, он би се могао примијенити и на друге просторе, укључујући и наше. То се, ипак, неће догодити", истакао је владика Јефрем. Владика Јефрем је православним грађанима Републике Српске честитао предстојећи празник Рођења Исуса Христа - Божић и пожелио им срећну и благословену Нову Господњу 2019. годину. Извор: Православие.ру
  4. Обновљена Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Тим поводом гост Радија “Светигора“ био је јеромонах Исидор (Јагодић), замјеник ректора ове црквено-просветне установе, који је говарио о раду овог расадника образованих православних Срба. ,,Поново се на Бистрици богослова гнездо свило Богу се моле синови народа прогнана Задужбина твоја Симо сигурна је брана Вратисмо се опет теби Земљо обећана…“ Овако каже пјесма ,,Славни граде“ у извођењу хора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Ова црквено-просветна установа окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Радује нас што на таласима Радија ,,Светигора“, путем телефонске линије, имамо госта из Метохије. Отац Исидор (Јагодић) замјеник је Ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Оче молимо Ваш и благослов косметских и призренских светиња и захваљујемо што сте данас са нама. Све вас поздрављам из Богословије у Призрену. Ове године смо примили осму генерацију обновљене призренске Богословије и то је за нас велика ствар и радост. Да кренемо редом…Оче реците нам нешто о историјату овог расадника образованих, православних Срба, важном културном и политичком центру који је помогао и помаже нашем народу да опстане и сачува своју вјеру, језик и културу а познато је како је српском народу увијек било тешко опстати на овим просторима. Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену је најстарија установа овог типа у самом Призрену и на територији Старе Србије. Основана је 1871. године и задужбина је нашег познатог Симеона Андрејевића Игуманова или, како га ми овдје зовемо, чика Симе Призренца. Богословија је основана у изузетно тешким условима, у периоду када је на овим просторима још увијек било Отоманско царство. Чика Сима је уз подршку руског конзула Ивана Стјепановича Јастребова и подршку Цркве и тадашњег Митрополита у Београду основао ову Богословију са циљем да из ње као из расадника излазе будући свештеници, епископи и народни учитељи за наш народ на територији Старе Србије. Вријеме није било нимало једноставно. Било је тешко, можда и теже него данас али хвала Богу, свједоци смо да када човјек ради уз Божију помоћ, то је благословено дјело које не могу уништити спољашњи тешки услови. За ову познату Богословију везана су имена четворице патријараха, великог броја свештенослужитеља и епископа и великог броја наших народних учитеља и друштвених дјелатника. Ако Бог да ускоро ће ово познато училиште прославити сто педесет година од свога оснивања. Од 1999. године ђаци и професори су, због новонастале ситуације на Косову и Метохији, ради безбједности евакуисани у Ниш. 17. марта 2004. године руља од десетак хиљада шиптарских терориста запалила је Богословију. На Малу Госпојину 21. септембра 2011. године васкрсава и поново почиње са радом ово училиште, које јасно свједочи истину Васкрсења Христовог. Оче, ово је био и први дужи прекид у раду Богословије у Призрену иако је она била измјештена у Ниш. Реците нам нешто о страдању Богословије у току последњих ратних збивања. 1999.године ученици и професори евакуисани су из Призрена и населили се у Нишу, гдје и данас постоји Богословија Светих Кирила и Методија која ради у овом граду. Од 1999. године до 2004. у комплексу Богословије у Призрену су живјели расељени Срби из околине овог града. На жалост, у оним тужним и несрећним догађајима 17. и 18. марта 2004. године цио копмлекс Богословије је спаљен и прошао је исто као и све православне цркве и српске куће у Призрену, тако да је Богословија подијелила историју и бреме свога народа. После 2004. године Богословија је неколико година била потпуно у рушевинама. Благодарећи, на првом мјесту Богу, благослову наше Свете Цркве и залагању Владике рашако-призренског Г. Теодосија рад Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену обновљен је у септембру 2011. године. Благодарећи Богу ушли смо у осму годину постојања и рада обновљене Призренске Богословије. Оче, како памтите 1999. и 2004. годину? Морам рећи да ја тада нисам био овдје и не могу рећи да их памтим али искуство које се овдје преноси је заиста болно и тешко, а народ са болом говори о томе. Али свакако да не смијемо остати заробљени у том неком тренутку који је најтежи, најцрњи и најболнији за нас, не смијемо га ни заборавити већ наставити да идемо даље јер смо ми људи који вјерују у Васкрсење и преображење свијета. Обновом Богословије показали смо да смо сви чада Христова, дјеца Његова и да вјерујемо у Васкрсење. Вјерујемо да ма колико тешки и болни били страдање, смрт и крст, ту није крај. Ми не смијемо да останемо у мјесту, већ треба да идемо ка Васкрсењу, ка обновљеној Богословији која и сада, у овим тешким околностима, свједочи Васкрсење Христово и да је Христос, побједитељ смрти и страдања, изнад свих ових деструкција, рушења и уништења. То нам само потврђује оне ријечи да је крв мученика сјеме за нове хришћане, што нам је посвједочио и повратак богословаца у Призрен. Колико је за Србе са Косова и Метохије значио повратак богословаца у Призрен, и то што коначно у овом граду виде младе људе који су ријешили да живот посвете Богу и роду и то на једном овако значајном мјесту за наш српски народ? Искористио бих овдје једну слику из дјетињства која је мени остала у сјећању као лијепа успомена. Човјек који живи на селу радује се ластама када оне дођу а тугује када ласте одлазе на југ иако зна да је то добро и потребно за њих. Али када се оне врате човјек се неизмјерно радује што их поново види ту на истом мјесту, посматрајући како опет праве гнијезда и размножавају се…Ако човјек толико може да се обрадује ластама, колико ли се тек онда обрадује када се на неко мјесто врате људи, и то не одрасли људи него када ту дођу дјеца, која у тај крај донесу своју животну енергију, свој младалачки дух, своју вјеру у живот који нема краја. Тако да за Србе Призренце, који су овдје старији људи (баке у већини случајева), долазак дјеце значи много. Примјетно је да се, када дјеца оду на распуст, и њихов дух некако промијени јер им недостаје тај животни елан који дјеца доносе. Знате… са дјецом не можете да будете тужни или превише затворени у себе и своје проблеме. Са дјецом морате да радите, да причате и да, просто, живите са њима у том духу који они доносе, дух новог оптимизма, нове радоси и радости Васкрсења. Колико Срба има данас у Призрену и какав однос богословци имају са локалним становништвом? Данас у Призрену стално борави негдје од 15-20 Срба и то је јако мали број у поређењу са укупним бројем становника који прелази 150.000 становника у овом граду. Оно што ми учимо дјецу овдје у Богословији (и прве лекције се тичу тога) јесте како и на који начин поштовати и вредновати људе у чијем окружењу ми, овдје, живимо. Будући да смо људи који вјерују у Бога, знамо да, ако тражимо да неко поштује нашу вјеру и нас онда, са друге стране, морамо поштовати и вјеру другог човјека, поштовати другог човјека као биће које је Бог створио и на које се, такође, излива Божија љубав. Сви ми, сваки човјек на овој земљи постоји као свједок Божије љубави и ми не можемо бити неко ко ће затворити очи и рећи да је Божија љубав само на нама а не на неком другом човјеку. Тако да се трудимо да у сваком човјеку видимо икону Божију, да сваког човјека посматрамо као биће које Бог воли и за које Он пројављује Своју љубав. То су неке прве и основне лекције и мислим да је то и предност Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену у односу на неке друге богословије. У Богословији у Призрену учи се албански језик, управо због тога о чему говорите? Да. Сматрамо јако важним да дјеца, макар на основном нивоу, савладају албански језик јер не можемо порећи окружење у којем живимо. Оно је, у овом тренутку, овакво и треба се прилагодити и пронаћи начин како да живимо. Оваква ситуација није нова у историји Цркве. Ми знамо да су Хришћани ранијих вијекова имали, можда, и теже ситуације па су проналазили начине како да опстану са људима који су били друге вјере и друге културе и да са њима проживе свој живот. Сматрамо да ће и учење албанског језика помоћи у томе да макар за мало, онолико колико је у нашој могућности, испоштујемо другог човјека а у исто вријеме да нам то знање помогне да се сналазимо у друштву у којем живимо. Знамо да је Богословија запаљена 2004. године, да је требало подићи из пепела. Ко је помогао њену обнову? Да. Богословија је била у јако лошим условима и требало је заиста све обновити из згаришта али успјели смо захваљујући великом броју људи који су помогли. Европска комисија је била добрим дијелом финансијер ових радова а у исто вријеме и надзорни орган. Благодарећи Српској и Руској православној Цркви, Влади Републике Србије и заиста великом броју људи који су помогли и дали свој допринос да се ова Богословија обнови, она данас изгледа овако како изгледа. Имамо, хвала Богу, добре услове да се дјеца, наши будући свештенослужитељи, образују у нормалним и хуманим условима. Морамо да поменемо и онај велики догађај 15. маја 2016. године када су Патријарх и архијереји сабрани на Светом архијерејском Сабору Српске православне Цркве у Пећкој Патријаршији, освештали обновљену Призренску Богословију. Можемо само да замислимо каква је радост била тога дана у царском граду. Познато нам је из старозавјетне историје да када је цар Давид, носећи Ковчег завјета, како би га унио у храм који је Богу приправио, у Јерусалим, пред њим скакао и пјевао од радости. Са друге стране, знамо из искуства, да када човјек дође до краја радова на кући коју гради, он се радује и позива људе да дођу и са њим подијеле радост. Тако је, отприлике, било и код нас 15. маја 2016. године када смо, на неки начин, скакутали од радости попут цара Давида јер се наша заједничка кућа, напокон до краја обновила и јер је у њу ушао благослов нашег најсветијег Патријарха, великог броја архијереја, свештенослужитеља и народа Божијег који су дошли да, заједно са нама, подијеле радост и учествују у том великом и радосном тренутку. У почетку је у Богословију уписана само једна, прва генерација обновљене школе, а са сваком следећом генерацијом обнављале су се и нове зграде, долазили нови професори. Који професори раде у Богословији и шта све имате у комплексу Призренске Богословије? На првом мјесту, истакао бих то да нам сваке године, хвала Богу, долази одређени број ученика и за сада нисмо имали проблема око тога да нема заинтересованих ђака. На томе, на првом мјесту, благодаримо Богу, родитељима који их упућују и епископима који им дају благослов за школовање овдје. С друге стране, благодарни смо Богу на томе што имамо и кадар који ни по чему не мањка и не заостаје ни за једном другом црквено-просветном установом. Имамо све услове неопходне за рад и развој дјеце. Поред саме зграде школе и управног дијела имамо и велику заједничку трпезарију, салу за свечаности, интернат а ту су и зграде за становање професора који овдје живе са својим породицама , као и фискултурна сала која је такође важна да дјеца, будући да се ради о узрасту од 15-20 година, могу да се, поред свог умног и духовног развоја, адекватно развијају и физички јер имају могућност да се баве спортом или посјећују теретану. Покренули сте и издавачку дјелатност и надалеко чувени, дивни, богословски хор и оркестар. Млади богослови из Призрена посјетили су овог љета и српску заједницу у Њу Џерсију. Да ли сте и Ви били са њима у овој посјети? Кави су утисци? Реците нам и нешто о раду овог хора… Благодарећи Богу и свима овдје, на првом мјесту вршиоцу дужности Ректора Владики Теодосију, свим професорима и многим другим људима који сарађују са нама, основана је издавачка дјелатност Богословије и већ смо имали неколико издања књига. Поред тога имамо и два издата cd-а. На првом мјесту захвалност за ове албуме припада професорима црквеног појања и ученицима који су их приредили заједно са својим професорима. Ове године, ученици су боравили у гостима код Епископа западно-америчког Г. Максима, гдје су имали прилику да обиђу велики број мјеста у тој Епархији. Ја, због неких других околности, нисам био са њима али њихови утисци су задивљујући. Одушевљени су тиме како су их тамо дочекали и са којом љубављу се наш вјерни народ тамо опходио према њима, са каквом љубављу су их слушали, пратили и упијали сваку ријеч и тон из пјесама које су они изводили. Први cd се бави боголужбеном црквеном музиком, пјевањем, док су на другом пјесме са Косова и Метохије у извођењу оркестра и хора Богословије тако да смо и са те стране некако покрили традицију простора на коме живимо. Други cd носи назив ,,Славни граде“ и садржи предивне пјесме које се још увијек не могу наћи на ју-тјубу. Како се долази до ,,Славног града“? Албум ,,Славни граде“ се може набавити у партијаршијским продавницама, у самој Богословији и већини манастира и цркава Рашко-призренске епархије, као и у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Са дјецом је увијек лијепо радити. Ту су догодовштине и занимљиви догађаји. Молимо Вас да са нама подијелите нека своја лијепа сјећања, која памтите из рада са овом дјецом. Рад са дјецом је велико и благословено дјело и један непредвидив посао јер се ради о људима који нису одрасле и формиране личности. То су дјеца са којом увијек има неких непредвиђених ситуација које није увијек лако исконтролисати. Оно што каракретише нас, овдје у Призрену, јесте то да смо ослоњени једни на друге, дјеца на нас и обрнуто, тако да имамо један приснији однос јер ми тој дјеци замјењујемо и родитеље, и пријатеље и околину. Тако да они са нама дијеле више тога него што би то био случај да се налазимо у било којој другој Богословији наше Цркве. Најкарактеристичнији су они моменти кад дјеца са нама дијеле неке своје проблеме или муке које их муче у том узрасту. Увијек је интересантно када дође први разред. Поред навикавања на нову школу и нове другаре у разреду, прваци имају проблем навикавања на нову средину и нове околности. Схватају да им ту више нису мама и тата па ту често буде и суза, па онда и смијеха, и свега помало… помијешано. Све то чини да се зближимо и изградимо, не однос професор-ученик, већ однос старији и млађи брат. Обновљена је и традиција да се првог дана нове школске године служи помен цару Душану у његовој задужбини крај Призрена, манастиру Светих архангела гдје се и одржава први час из историје Српске Цркве. Да ли је тако било и ове године? Да. То је била јако лијепа традиција Богословије Светих Кирила и Методија још прије него што је она, стицајем околности, премјештена у Ниш. Када је рад Богословије у Призрену обновљен, наставили смо и ову јако лијепо традицију. Призрен је град који много дугује нашим средњевјековним, славним прецима, на првом мјесту цару Душану чије је гробно мјесто управо овдје. Најбољи начин да започнемо сваку своју школску годину је управо одласком и поменом на гробу цара Душана и поколоњењем Светињи Светих архангела код Призрена. На овај начин смо повезани и са прошлошћу и са будућношћу јер прије тога служимо литургију, која је одраз Царства Божијег, повезујемо у том тренутку све, као једну нераздвојну цјелину. Носимо наслеђе прошлости и ишчекујемо, дјелимично већ доживљавајући Царство Божије. А најбоље мјесто за то је манастир Светих архангела гдје дјеца, нарочито полазници првог разреда, имају свој први час имају управо ту поред гроба цара Душана, да знају гдје су дошли, у какавој Светињи се налазе, чему тежимо и ка чему идемо. Колико ђака похађа Богословију? Који су то предмети које они више или мање воле? Одакле дјеца долазе и да ли се родитељи плаше за њих јер се Богословија, ипак, налази у Призрену у којем Срби и нису баш добродошли? Родитељи се плаше, и то је оправдано, али ипак шаљу своју дјецу. Плаше се, али вјерују Богу и нама да ћемо учинити и дати све да њихова дјеца буду безбједна и да у што бољим условима расту и развијају се. Богословију похађа 49 ученика у пет разреда. Добар дио њих долази са Косова и Метохије. Благодарни смо Богу што је тако јер ће добар дио њих наставити своје служење управо на територији ове Епархије. Остала дјеца долазе већином из дјелова који су орјентисани ка Косову и Метохији или из централне Србије. Ученици који заврше Призренску Богословију, сјутра када одавде оду и рашире се широм земаљске кугле, сами Бог зна да ће часно носити своје свештеничко служење. Они ће цијелог живота памтити не само да негдје постоји Грачаница, Дечани, Призрен или било које од Светих мјеста на Косову и Метохији, већ ће уз то увијек додавати и мој Призрен, моја Љевишка, моји Дечани, моја Грачаница, моје Косово и Метохија јер они постају дио њиховог бића и памћења које се не може изгубити и избрисати. И то је јако важно. Предсједник Србије у недјељу је поручио са Косова да треба заборавити небеску Србију. Александар Вучић који је овог викенда посјетио јужну српску покрајину није се, овог пута, срео са представницима Цркве. Када је последњи пут предсједник Србије посјетио Призренску Богословију? Не бих се много уплитао у политику јер себе не сматрам компетентним да говорим о тим питањима, али ја се не сјећам да је предсједник Србије посјетио Призренску Богословију. Што се тиче одрицања од небеске Србије, политичари имају своју перспективу кроз коју посматрају и свијет и државу коју воде. Код њих се нада једне државе и једног народа огледа кроз економски, социјални или правни напредак, што ми, као људи Цркве и православни вјерници, не сагледавамо на исти начин. Издвајање небеске Србије, коју прије треба окарактерисати као Царство Божије а не неки простор у коме, тамо на небу, живе Срби, представља проблематику савременог друштва у глобалу, не само на нашем националном нивоу. Са том изјавом предсједника неће се сложити ни један православни хришћанин. Ми имамо право да се с тим не слажемо, јер је у питању дио нашег идентитета и духовног бића. Присуствовали сте и прослави Јасеновачких мученика 8. септембра у Јасеновцу. Какве утиске носите? Није ми први пут да тамо одлазим. Овог пута сам био са јеромонахом Никитом (Адамовићем) у својству представника Призренске Богословије, а са нама је био и парох призренски отац Слободан Ђорић. Био је организован и семинар за професоре богословија а учествовали смо и на научном скупу који је одржан у Православној гимназији у Загребу. Круна нашег боравка тамо је учешће у Светој Литургији у манастиру Јасеновац на дан Светих мученика и новомученика јасеновачких. Ми са Косова и Метохије се јако добро разумијемо са српским народом који је остао да живи на територији Републике Хрватске. Оцу Слободану Ђорићу су кренуле сузе када је видио да на вечерњем богослужењу у Пакрацу нема дјеце. Заплакао је јер се присјетио момената, док је био парох у Призрену прије обнове рада Богословије, када ни у Призрену није било дјеце на богослужењима. Ова посјета је велики благослов за нас. Славски колач је пререзан на једној од хумки у околини спомен обиљежја новомученицима јасеновачким. Прије свих ту је дошао умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) који се попео на једну од хумки и ту дочекао остале епископе, свештенство и народ. Та слика, мени је изгледала као слика Христове ,, Бесједе на гори“. Велики је ово био благослов за нас и велико мјесто страдања…буквално смо стајали на Светим моштима и остацима мученика Јасеновачких. Оче Исидоре захваљујемо Вам и поздрављамо Вас ријечима пјесме ,,Славни граде“ призренских богословаца: Христе Боже чувај Призрен и призренске Светиње до судњега дана. Хвала на молитвеном поздраву. Све вас позивам да дођете да се заједно обрадујемо Господу нашем. Дођите нам да се сусретнемо, јер оно што нама највише недостаје јесте сусрет са нашим вјерним народом. Недостају нам људи. Дођите кад год сте у могућности, биће то благослов и за нас и за вас. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. ,,Призренска богословија дијели историју и бреме свог народа. Носимо наслеђе прошлости а живимо за вјечност“-поручује јеромонах Исидор. Прилог радија Светигоре Обновљена Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Тим поводом гост Радија “Светигора“ био је јеромонах Исидор (Јагодић), замјеник ректора ове црквено-просветне установе, који је говарио о раду овог расадника образованих православних Срба. ,,Поново се на Бистрици богослова гнездо свило Богу се моле синови народа прогнана Задужбина твоја Симо сигурна је брана Вратисмо се опет теби Земљо обећана…“ Овако каже пјесма ,,Славни граде“ у извођењу хора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Ова црквено-просветна установа окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Радује нас што на таласима Радија ,,Светигора“, путем телефонске линије, имамо госта из Метохије. Отац Исидор (Јагодић) замјеник је Ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Оче молимо Ваш и благослов косметских и призренских светиња и захваљујемо што сте данас са нама. Све вас поздрављам из Богословије у Призрену. Ове године смо примили осму генерацију обновљене призренске Богословије и то је за нас велика ствар и радост. Да кренемо редом…Оче реците нам нешто о историјату овог расадника образованих, православних Срба, важном културном и политичком центру који је помогао и помаже нашем народу да опстане и сачува своју вјеру, језик и културу а познато је како је српском народу увијек било тешко опстати на овим просторима. Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену је најстарија установа овог типа у самом Призрену и на територији Старе Србије. Основана је 1871. године и задужбина је нашег познатог Симеона Андрејевића Игуманова или, како га ми овдје зовемо, чика Симе Призренца. Богословија је основана у изузетно тешким условима, у периоду када је на овим просторима још увијек било Отоманско царство. Чика Сима је уз подршку руског конзула Ивана Стјепановича Јастребова и подршку Цркве и тадашњег Митрополита у Београду основао ову Богословију са циљем да из ње као из расадника излазе будући свештеници, епископи и народни учитељи за наш народ на територији Старе Србије. Вријеме није било нимало једноставно. Било је тешко, можда и теже него данас али хвала Богу, свједоци смо да када човјек ради уз Божију помоћ, то је благословено дјело које не могу уништити спољашњи тешки услови. За ову познату Богословију везана су имена четворице патријараха, великог броја свештенослужитеља и епископа и великог броја наших народних учитеља и друштвених дјелатника. Ако Бог да ускоро ће ово познато училиште прославити сто педесет година од свога оснивања. Од 1999. године ђаци и професори су, због новонастале ситуације на Косову и Метохији, ради безбједности евакуисани у Ниш. 17. марта 2004. године руља од десетак хиљада шиптарских терориста запалила је Богословију. На Малу Госпојину 21. септембра 2011. године васкрсава и поново почиње са радом ово училиште, које јасно свједочи истину Васкрсења Христовог. Оче, ово је био и први дужи прекид у раду Богословије у Призрену иако је она била измјештена у Ниш. Реците нам нешто о страдању Богословије у току последњих ратних збивања. 1999.године ученици и професори евакуисани су из Призрена и населили се у Нишу, гдје и данас постоји Богословија Светих Кирила и Методија која ради у овом граду. Од 1999. године до 2004. у комплексу Богословије у Призрену су живјели расељени Срби из околине овог града. На жалост, у оним тужним и несрећним догађајима 17. и 18. марта 2004. године цио копмлекс Богословије је спаљен и прошао је исто као и све православне цркве и српске куће у Призрену, тако да је Богословија подијелила историју и бреме свога народа. После 2004. године Богословија је неколико година била потпуно у рушевинама. Благодарећи, на првом мјесту Богу, благослову наше Свете Цркве и залагању Владике рашако-призренског Г. Теодосија рад Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену обновљен је у септембру 2011. године. Благодарећи Богу ушли смо у осму годину постојања и рада обновљене Призренске Богословије. Оче, како памтите 1999. и 2004. годину? Морам рећи да ја тада нисам био овдје и не могу рећи да их памтим али искуство које се овдје преноси је заиста болно и тешко, а народ са болом говори о томе. Али свакако да не смијемо остати заробљени у том неком тренутку који је најтежи, најцрњи и најболнији за нас, не смијемо га ни заборавити већ наставити да идемо даље јер смо ми људи који вјерују у Васкрсење и преображење свијета. Обновом Богословије показали смо да смо сви чада Христова, дјеца Његова и да вјерујемо у Васкрсење. Вјерујемо да ма колико тешки и болни били страдање, смрт и крст, ту није крај. Ми не смијемо да останемо у мјесту, већ треба да идемо ка Васкрсењу, ка обновљеној Богословији која и сада, у овим тешким околностима, свједочи Васкрсење Христово и да је Христос, побједитељ смрти и страдања, изнад свих ових деструкција, рушења и уништења. То нам само потврђује оне ријечи да је крв мученика сјеме за нове хришћане, што нам је посвједочио и повратак богословаца у Призрен. Колико је за Србе са Косова и Метохије значио повратак богословаца у Призрен, и то што коначно у овом граду виде младе људе који су ријешили да живот посвете Богу и роду и то на једном овако значајном мјесту за наш српски народ? Искористио бих овдје једну слику из дјетињства која је мени остала у сјећању као лијепа успомена. Човјек који живи на селу радује се ластама када оне дођу а тугује када ласте одлазе на југ иако зна да је то добро и потребно за њих. Али када се оне врате човјек се неизмјерно радује што их поново види ту на истом мјесту, посматрајући како опет праве гнијезда и размножавају се…Ако човјек толико може да се обрадује ластама, колико ли се тек онда обрадује када се на неко мјесто врате људи, и то не одрасли људи него када ту дођу дјеца, која у тај крај донесу своју животну енергију, свој младалачки дух, своју вјеру у живот који нема краја. Тако да за Србе Призренце, који су овдје старији људи (баке у већини случајева), долазак дјеце значи много. Примјетно је да се, када дјеца оду на распуст, и њихов дух некако промијени јер им недостаје тај животни елан који дјеца доносе. Знате… са дјецом не можете да будете тужни или превише затворени у себе и своје проблеме. Са дјецом морате да радите, да причате и да, просто, живите са њима у том духу који они доносе, дух новог оптимизма, нове радоси и радости Васкрсења. Колико Срба има данас у Призрену и какав однос богословци имају са локалним становништвом? Данас у Призрену стално борави негдје од 15-20 Срба и то је јако мали број у поређењу са укупним бројем становника који прелази 150.000 становника у овом граду. Оно што ми учимо дјецу овдје у Богословији (и прве лекције се тичу тога) јесте како и на који начин поштовати и вредновати људе у чијем окружењу ми, овдје, живимо. Будући да смо људи који вјерују у Бога, знамо да, ако тражимо да неко поштује нашу вјеру и нас онда, са друге стране, морамо поштовати и вјеру другог човјека, поштовати другог човјека као биће које је Бог створио и на које се, такође, излива Божија љубав. Сви ми, сваки човјек на овој земљи постоји као свједок Божије љубави и ми не можемо бити неко ко ће затворити очи и рећи да је Божија љубав само на нама а не на неком другом човјеку. Тако да се трудимо да у сваком човјеку видимо икону Божију, да сваког човјека посматрамо као биће које Бог воли и за које Он пројављује Своју љубав. То су неке прве и основне лекције и мислим да је то и предност Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену у односу на неке друге богословије. У Богословији у Призрену учи се албански језик, управо због тога о чему говорите? Да. Сматрамо јако важним да дјеца, макар на основном нивоу, савладају албански језик јер не можемо порећи окружење у којем живимо. Оно је, у овом тренутку, овакво и треба се прилагодити и пронаћи начин како да живимо. Оваква ситуација није нова у историји Цркве. Ми знамо да су Хришћани ранијих вијекова имали, можда, и теже ситуације па су проналазили начине како да опстану са људима који су били друге вјере и друге културе и да са њима проживе свој живот. Сматрамо да ће и учење албанског језика помоћи у томе да макар за мало, онолико колико је у нашој могућности, испоштујемо другог човјека а у исто вријеме да нам то знање помогне да се сналазимо у друштву у којем живимо. Знамо да је Богословија запаљена 2004. године, да је требало подићи из пепела. Ко је помогао њену обнову? Да. Богословија је била у јако лошим условима и требало је заиста све обновити из згаришта али успјели смо захваљујући великом броју људи који су помогли. Европска комисија је била добрим дијелом финансијер ових радова а у исто вријеме и надзорни орган. Благодарећи Српској и Руској православној Цркви, Влади Републике Србије и заиста великом броју људи који су помогли и дали свој допринос да се ова Богословија обнови, она данас изгледа овако како изгледа. Имамо, хвала Богу, добре услове да се дјеца, наши будући свештенослужитељи, образују у нормалним и хуманим условима. Морамо да поменемо и онај велики догађај 15. маја 2016. године када су Патријарх и архијереји сабрани на Светом архијерејском Сабору Српске православне Цркве у Пећкој Патријаршији, освештали обновљену Призренску Богословију. Можемо само да замислимо каква је радост била тога дана у царском граду. Познато нам је из старозавјетне историје да када је цар Давид, носећи Ковчег завјета, како би га унио у храм који је Богу приправио, у Јерусалим, пред њим скакао и пјевао од радости. Са друге стране, знамо из искуства, да када човјек дође до краја радова на кући коју гради, он се радује и позива људе да дођу и са њим подијеле радост. Тако је, отприлике, било и код нас 15. маја 2016. године када смо, на неки начин, скакутали од радости попут цара Давида јер се наша заједничка кућа, напокон до краја обновила и јер је у њу ушао благослов нашег најсветијег Патријарха, великог броја архијереја, свештенослужитеља и народа Божијег који су дошли да, заједно са нама, подијеле радост и учествују у том великом и радосном тренутку. У почетку је у Богословију уписана само једна, прва генерација обновљене школе, а са сваком следећом генерацијом обнављале су се и нове зграде, долазили нови професори. Који професори раде у Богословији и шта све имате у комплексу Призренске Богословије? На првом мјесту, истакао бих то да нам сваке године, хвала Богу, долази одређени број ученика и за сада нисмо имали проблема око тога да нема заинтересованих ђака. На томе, на првом мјесту, благодаримо Богу, родитељима који их упућују и епископима који им дају благослов за школовање овдје. С друге стране, благодарни смо Богу на томе што имамо и кадар који ни по чему не мањка и не заостаје ни за једном другом црквено-просветном установом. Имамо све услове неопходне за рад и развој дјеце. Поред саме зграде школе и управног дијела имамо и велику заједничку трпезарију, салу за свечаности, интернат а ту су и зграде за становање професора који овдје живе са својим породицама , као и фискултурна сала која је такође важна да дјеца, будући да се ради о узрасту од 15-20 година, могу да се, поред свог умног и духовног развоја, адекватно развијају и физички јер имају могућност да се баве спортом или посјећују теретану. Покренули сте и издавачку дјелатност и надалеко чувени, дивни, богословски хор и оркестар. Млади богослови из Призрена посјетили су овог љета и српску заједницу у Њу Џерсију. Да ли сте и Ви били са њима у овој посјети? Кави су утисци? Реците нам и нешто о раду овог хора… Благодарећи Богу и свима овдје, на првом мјесту вршиоцу дужности Ректора Владики Теодосију, свим професорима и многим другим људима који сарађују са нама, основана је издавачка дјелатност Богословије и већ смо имали неколико издања књига. Поред тога имамо и два издата cd-а. На првом мјесту захвалност за ове албуме припада професорима црквеног појања и ученицима који су их приредили заједно са својим професорима. Ове године, ученици су боравили у гостима код Епископа западно-америчког Г. Максима, гдје су имали прилику да обиђу велики број мјеста у тој Епархији. Ја, због неких других околности, нисам био са њима али њихови утисци су задивљујући. Одушевљени су тиме како су их тамо дочекали и са којом љубављу се наш вјерни народ тамо опходио према њима, са каквом љубављу су их слушали, пратили и упијали сваку ријеч и тон из пјесама које су они изводили. Први cd се бави боголужбеном црквеном музиком, пјевањем, док су на другом пјесме са Косова и Метохије у извођењу оркестра и хора Богословије тако да смо и са те стране некако покрили традицију простора на коме живимо. Други cd носи назив ,,Славни граде“ и садржи предивне пјесме које се још увијек не могу наћи на ју-тјубу. Како се долази до ,,Славног града“? Албум ,,Славни граде“ се може набавити у партијаршијским продавницама, у самој Богословији и већини манастира и цркава Рашко-призренске епархије, као и у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Са дјецом је увијек лијепо радити. Ту су догодовштине и занимљиви догађаји. Молимо Вас да са нама подијелите нека своја лијепа сјећања, која памтите из рада са овом дјецом. Рад са дјецом је велико и благословено дјело и један непредвидив посао јер се ради о људима који нису одрасле и формиране личности. То су дјеца са којом увијек има неких непредвиђених ситуација које није увијек лако исконтролисати. Оно што каракретише нас, овдје у Призрену, јесте то да смо ослоњени једни на друге, дјеца на нас и обрнуто, тако да имамо један приснији однос јер ми тој дјеци замјењујемо и родитеље, и пријатеље и околину. Тако да они са нама дијеле више тога него што би то био случај да се налазимо у било којој другој Богословији наше Цркве. Најкарактеристичнији су они моменти кад дјеца са нама дијеле неке своје проблеме или муке које их муче у том узрасту. Увијек је интересантно када дође први разред. Поред навикавања на нову школу и нове другаре у разреду, прваци имају проблем навикавања на нову средину и нове околности. Схватају да им ту више нису мама и тата па ту често буде и суза, па онда и смијеха, и свега помало… помијешано. Све то чини да се зближимо и изградимо, не однос професор-ученик, већ однос старији и млађи брат. Обновљена је и традиција да се првог дана нове школске године служи помен цару Душану у његовој задужбини крај Призрена, манастиру Светих архангела гдје се и одржава први час из историје Српске Цркве. Да ли је тако било и ове године? Да. То је била јако лијепа традиција Богословије Светих Кирила и Методија још прије него што је она, стицајем околности, премјештена у Ниш. Када је рад Богословије у Призрену обновљен, наставили смо и ову јако лијепо традицију. Призрен је град који много дугује нашим средњевјековним, славним прецима, на првом мјесту цару Душану чије је гробно мјесто управо овдје. Најбољи начин да започнемо сваку своју школску годину је управо одласком и поменом на гробу цара Душана и поколоњењем Светињи Светих архангела код Призрена. На овај начин смо повезани и са прошлошћу и са будућношћу јер прије тога служимо литургију, која је одраз Царства Божијег, повезујемо у том тренутку све, као једну нераздвојну цјелину. Носимо наслеђе прошлости и ишчекујемо, дјелимично већ доживљавајући Царство Божије. А најбоље мјесто за то је манастир Светих архангела гдје дјеца, нарочито полазници првог разреда, имају свој први час имају управо ту поред гроба цара Душана, да знају гдје су дошли, у какавој Светињи се налазе, чему тежимо и ка чему идемо. Колико ђака похађа Богословију? Који су то предмети које они више или мање воле? Одакле дјеца долазе и да ли се родитељи плаше за њих јер се Богословија, ипак, налази у Призрену у којем Срби и нису баш добродошли? Родитељи се плаше, и то је оправдано, али ипак шаљу своју дјецу. Плаше се, али вјерују Богу и нама да ћемо учинити и дати све да њихова дјеца буду безбједна и да у што бољим условима расту и развијају се. Богословију похађа 49 ученика у пет разреда. Добар дио њих долази са Косова и Метохије. Благодарни смо Богу што је тако јер ће добар дио њих наставити своје служење управо на територији ове Епархије. Остала дјеца долазе већином из дјелова који су орјентисани ка Косову и Метохији или из централне Србије. Ученици који заврше Призренску Богословију, сјутра када одавде оду и рашире се широм земаљске кугле, сами Бог зна да ће часно носити своје свештеничко служење. Они ће цијелог живота памтити не само да негдје постоји Грачаница, Дечани, Призрен или било које од Светих мјеста на Косову и Метохији, већ ће уз то увијек додавати и мој Призрен, моја Љевишка, моји Дечани, моја Грачаница, моје Косово и Метохија јер они постају дио њиховог бића и памћења које се не може изгубити и избрисати. И то је јако важно. Предсједник Србије у недјељу је поручио са Косова да треба заборавити небеску Србију. Александар Вучић који је овог викенда посјетио јужну српску покрајину није се, овог пута, срео са представницима Цркве. Када је последњи пут предсједник Србије посјетио Призренску Богословију? Не бих се много уплитао у политику јер себе не сматрам компетентним да говорим о тим питањима, али ја се не сјећам да је предсједник Србије посјетио Призренску Богословију. Што се тиче одрицања од небеске Србије, политичари имају своју перспективу кроз коју посматрају и свијет и државу коју воде. Код њих се нада једне државе и једног народа огледа кроз економски, социјални или правни напредак, што ми, као људи Цркве и православни вјерници, не сагледавамо на исти начин. Издвајање небеске Србије, коју прије треба окарактерисати као Царство Божије а не неки простор у коме, тамо на небу, живе Срби, представља проблематику савременог друштва у глобалу, не само на нашем националном нивоу. Са том изјавом предсједника неће се сложити ни један православни хришћанин. Ми имамо право да се с тим не слажемо, јер је у питању дио нашег идентитета и духовног бића. Присуствовали сте и прослави Јасеновачких мученика 8. септембра у Јасеновцу. Какве утиске носите? Није ми први пут да тамо одлазим. Овог пута сам био са јеромонахом Никитом (Адамовићем) у својству представника Призренске Богословије, а са нама је био и парох призренски отац Слободан Ђорић. Био је организован и семинар за професоре богословија а учествовали смо и на научном скупу који је одржан у Православној гимназији у Загребу. Круна нашег боравка тамо је учешће у Светој Литургији у манастиру Јасеновац на дан Светих мученика и новомученика јасеновачких. Ми са Косова и Метохије се јако добро разумијемо са српским народом који је остао да живи на територији Републике Хрватске. Оцу Слободану Ђорићу су кренуле сузе када је видио да на вечерњем богослужењу у Пакрацу нема дјеце. Заплакао је јер се присјетио момената, док је био парох у Призрену прије обнове рада Богословије, када ни у Призрену није било дјеце на богослужењима. Ова посјета је велики благослов за нас. Славски колач је пререзан на једној од хумки у околини спомен обиљежја новомученицима јасеновачким. Прије свих ту је дошао умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) који се попео на једну од хумки и ту дочекао остале епископе, свештенство и народ. Та слика, мени је изгледала као слика Христове ,, Бесједе на гори“. Велики је ово био благослов за нас и велико мјесто страдања…буквално смо стајали на Светим моштима и остацима мученика Јасеновачких. Оче Исидоре захваљујемо Вам и поздрављамо Вас ријечима пјесме ,,Славни граде“ призренских богословаца: Христе Боже чувај Призрен и призренске Светиње до судњега дана. Хвала на молитвеном поздраву. Све вас позивам да дођете да се заједно обрадујемо Господу нашем. Дођите нам да се сусретнемо, јер оно што нама највише недостаје јесте сусрет са нашим вјерним народом. Недостају нам људи. Дођите кад год сте у могућности, биће то благослов и за нас и за вас. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Звучни запис беседе У бесједи након Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен васионе, неба и земље. Тај крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос. У знаку Његовог Распећа и Васкрсења је судбина свијета и људске историје и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано Христовим живоносним гробом и часним крстом, Његовим Распећем и Васкрсењем. “ Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса, Светог Великомученика Косовског Лазара. Његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је у знаку Христа распетог и васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота“, рекао је Митрополит Амфилохије . Он је казао да Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, и као што је Христов гроб живоносни тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ него је та Гробница косовска светионик свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у тим народима до данашњега дана. Подсјећајући да Косово није никада било и није ни данас безнађе него је нада и да ће тако остати, Митрополит је да они који не знају шта је Косово хоће да га дијеле Косово. „Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, памети, знања, мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу распетоме и васкрсломе“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије и закључио да се одрећи тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да на његовом насиљу гради и своју и будућност других народа који живе на овим просторима по Божјем знамењу. Митрополит је казао да је тираније било кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио и стављао на референдум КиМ, своје биће, судбину, звање пред Богом, људима и историјом. „То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Претрпио је 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља. Он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији и док је Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су му вјерни и који граде своју личну, народну и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену на коме је Бог поставио да се гради људска историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и да Васкрсења не бива без смрти“, истакао је владика Амфилохије и додао да нема будућности, ни овом ни било ком другом народу без грађења своје будућности на тој вјери, правди и истини Божијој, на вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно. На крају Свете литургије владика Теодосије се захвалио присутним архијерејима на њиховој несебичној љубав коју показују кад год је Косово у питању, спремности да заједно служе и Богу приносе љубав, труд и жртве и да опстану на овим просторима. Након тога је Митрополит Амфилохије уручио српским мајкама ордење Југовића које Епархија рашко-призренска додјељује мајкама које испуњавају Божију заповјест Рађајте се, множите се и напуните земљу. Епархија је уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије и ове године златни орден додијелила мајкама које су родиле петоро и више дјеце а живе на Косову и Метохији а сребрни орден мајке Југовића за оне који су родиле четворо дјеце. Канцеларија је обезбједила за свако дјете новчану помоћ од 100 евра као подршка рађању и опстанку на овим просторима. Златни орден Југовића додијељен је мајкама Биљани Перић из Пасјана, Гордани Секулић из Ливађа код Грачанице, Блажици Синадиновић из Газиводе, Радојки Орловић и Миљани Антонијевић из Зубиног Потока, Данијели Костић из Рајетића, Јелени Милутиновић из Лукара, Јасмини Трикош из Рашке, Ружици Влашковић из Лепосавића, Маји Недељковић из Косовске Митровице, Слађани Антић из Беревца, Снежани Јовановић из Грачанице, Стани Арсић из Новог Бадовца, Сањи Филиповић из Ливађа. Сребрни орден мајке Југовића додијељен је Данијели Милић из Гојбуље, Дани Јовановић из Видова, Милени Поповић, Весни Николић и Ради Покимица из Рашке, Јелени Веселиновић из Постења, Благици Гођевац и Марици Милојевић из Лепосавића, Лидији Радовановић из Малог Звечана, Јелици Радовановић из Житковца, Радици Гвозденовић из Рудине, Оливери Стојковић из Косовске Митровице,Радици Начић, Милени Јаковљевић и Светлани Радосављевић из Племетине, Стани Мишић, Јоргованки Милић, Данијели Поповић Марини Ристић и Тијани Ковачевић из Прилужја, Драгани Бојковић из Доње Брњице, Слађани Петковић из Бабиног Моста, Дијани Симић из Врбовца, Анкици Нојкић из Могиле, Сузани Мирковић из Партеша, Милица Дејковић и Ивани Савић из Шилова и Зорици Лазић. Обраћајући се српским мајкама Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је казао да су дјеца светиња и да су они једино благо на земљи и да зато насилници кроз векове од султана Мурата па све до ових савремених султана убијају децу. Он је казао да су Клинтон и његова дружина неправднији од султана Мурата и сви они који на том и таквом насиљу граде будућност свијета, посебно будућност Косова и Метохије. „Веома сам растужен због мојих монтенегрина, нису то Црногорци, који су то муратовске насиље савремено признали и његове плодове потврдили. То су неки монтенегрини који на насиљу мисле да граде будућност. Онај који брине сама о својој дјеци у ово наше вријеме, штити своју дјецу а заборавља ову дјецу која се рађају овдје, тај није далеко од Мурата и његове дружине до Клинтона и савремених тирана који хоће да буду господари судбине свијета“, рекао је митрополит и додао да су ове мајке оне које ходе путем правим, истинским, мајке Југовића и да зато примају благослов Божији а Бог ће их наградити још више у Царству небескоме. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. На Видовдан Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је служио Свету архијерејску литургију у манастиру Грачаница на Косову и Метохији уз саслужење Преосвећених епископа рашко-призренског Теодосија, умировљеног захумско херцеговачког Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Архиепископије охридске Јоакима, пакрачко- славонског Јована, свештенства, свештеномонаха и великог броја вјерног народа. Звучни запис беседе У бесједи након Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен васионе, неба и земље. Тај крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос. У знаку Његовог Распећа и Васкрсења је судбина свијета и људске историје и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано Христовим живоносним гробом и часним крстом, Његовим Распећем и Васкрсењем. “ Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса, Светог Великомученика Косовског Лазара. Његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је у знаку Христа распетог и васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота“, рекао је Митрополит Амфилохије . Он је казао да Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, и као што је Христов гроб живоносни тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ него је та Гробница косовска светионик свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у тим народима до данашњега дана. Подсјећајући да Косово није никада било и није ни данас безнађе него је нада и да ће тако остати, Митрополит је да они који не знају шта је Косово хоће да га дијеле Косово. „Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, памети, знања, мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу распетоме и васкрсломе“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије и закључио да се одрећи тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да на његовом насиљу гради и своју и будућност других народа који живе на овим просторима по Божјем знамењу. Митрополит је казао да је тираније било кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио и стављао на референдум КиМ, своје биће, судбину, звање пред Богом, људима и историјом. „То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Претрпио је 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља. Он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији и док је Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су му вјерни и који граде своју личну, народну и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену на коме је Бог поставио да се гради људска историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и да Васкрсења не бива без смрти“, истакао је владика Амфилохије и додао да нема будућности, ни овом ни било ком другом народу без грађења своје будућности на тој вјери, правди и истини Божијој, на вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно. На крају Свете литургије владика Теодосије се захвалио присутним архијерејима на њиховој несебичној љубав коју показују кад год је Косово у питању, спремности да заједно служе и Богу приносе љубав, труд и жртве и да опстану на овим просторима. Након тога је Митрополит Амфилохије уручио српским мајкама ордење Југовића које Епархија рашко-призренска додјељује мајкама које испуњавају Божију заповјест Рађајте се, множите се и напуните земљу. Епархија је уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије и ове године златни орден додијелила мајкама које су родиле петоро и више дјеце а живе на Косову и Метохији а сребрни орден мајке Југовића за оне који су родиле четворо дјеце. Канцеларија је обезбједила за свако дјете новчану помоћ од 100 евра као подршка рађању и опстанку на овим просторима. Златни орден Југовића додијељен је мајкама Биљани Перић из Пасјана, Гордани Секулић из Ливађа код Грачанице, Блажици Синадиновић из Газиводе, Радојки Орловић и Миљани Антонијевић из Зубиног Потока, Данијели Костић из Рајетића, Јелени Милутиновић из Лукара, Јасмини Трикош из Рашке, Ружици Влашковић из Лепосавића, Маји Недељковић из Косовске Митровице, Слађани Антић из Беревца, Снежани Јовановић из Грачанице, Стани Арсић из Новог Бадовца, Сањи Филиповић из Ливађа. Сребрни орден мајке Југовића додијељен је Данијели Милић из Гојбуље, Дани Јовановић из Видова, Милени Поповић, Весни Николић и Ради Покимица из Рашке, Јелени Веселиновић из Постења, Благици Гођевац и Марици Милојевић из Лепосавића, Лидији Радовановић из Малог Звечана, Јелици Радовановић из Житковца, Радици Гвозденовић из Рудине, Оливери Стојковић из Косовске Митровице,Радици Начић, Милени Јаковљевић и Светлани Радосављевић из Племетине, Стани Мишић, Јоргованки Милић, Данијели Поповић Марини Ристић и Тијани Ковачевић из Прилужја, Драгани Бојковић из Доње Брњице, Слађани Петковић из Бабиног Моста, Дијани Симић из Врбовца, Анкици Нојкић из Могиле, Сузани Мирковић из Партеша, Милица Дејковић и Ивани Савић из Шилова и Зорици Лазић. Обраћајући се српским мајкама Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је казао да су дјеца светиња и да су они једино благо на земљи и да зато насилници кроз векове од султана Мурата па све до ових савремених султана убијају децу. Он је казао да су Клинтон и његова дружина неправднији од султана Мурата и сви они који на том и таквом насиљу граде будућност свијета, посебно будућност Косова и Метохије. „Веома сам растужен због мојих монтенегрина, нису то Црногорци, који су то муратовске насиље савремено признали и његове плодове потврдили. То су неки монтенегрини који на насиљу мисле да граде будућност. Онај који брине сама о својој дјеци у ово наше вријеме, штити своју дјецу а заборавља ову дјецу која се рађају овдје, тај није далеко од Мурата и његове дружине до Клинтона и савремених тирана који хоће да буду господари судбине свијета“, рекао је митрополит и додао да су ове мајке оне које ходе путем правим, истинским, мајке Југовића и да зато примају благослов Божији а Бог ће их наградити још више у Царству небескоме. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Вје­ру­јем да ће пред­сјед­ник Бо­шњач­ке стран­ке Ра­фет Ху­со­вић опет про­ла­зи­ти по­ред Са­хат ку­ле, као што је то чи­нио при­је ње­не ре­ста­у­ра­ци­је, по­ру­чио је ко­ор­ди­на­тор Прав­ног са­вје­та и ар­хи­је­реј­ски на­мје­сник под­го­рич­ко-ко­ла­шин­ски у Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској (МЦП), про­то­је­реј-ста­вро­фор Ве­ли­бор Џо­мић. Он је у ин­тер­вјуу за дневни лист Дан ка­зао да је цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни слу­жбе­ни­ци дје­ло­ва­ла отре­жњу­ју­ће на љу­де, али да се Цр­ква вра­ти­ла свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Ваше Преосвештенство, Христос се роди, добро дошли и благословите. Ваистину се роди. Нека је сретна и Богом благословена година која је за нама. Она је била и бурна и радна и парадна, али ево, слава Богу, дођосмо до краја 2017. лета Господњег, желећи свим верницима Српске Православне Цркве, а поготово нашим епархиотима срећно и Богом благословено наступајуће лето Господње, с поздравом: „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да нам 2018. година буде благословена, мирна и спокојна, а надасве, у духовној радости и на спасење наших душа. То је главни циљ којем тежимо, а свакако долазак Господа Исуса Христа на овај свет је управо био и јесте ради спасења рода људскога. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на првом заседању после Другог светског рата 1947. године, донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. Будући да се ове године навршава 70 година од те одлуке, да ли је у припреми обележавање овог јубилеја у Епархији сремској? Ова година, која је већ на измаку, свакако је била у знаку 70-годишњице васпостављања административне јединице у крилу Српске Православне Цркве, тј. Епархије сремске. Осим тога, на истом Сабору, који сте поменули, била је формирана и Епархија шумадијска. Нажалост, ми нисмо ове године успели да то и званично обележимо, али оставили смо, ако Бог да, за идућу годину да припремимо програм обележавања овог јубилеја, посебно значајног за нас на простору Епархије сремске. Седамдесет година није мала временска дистанца. Памћења ради, многе ствари су се издешавале, многе су прохујале и забележено је више значајних догађаја на нивоу Епархије сремске, како у духовној, тако и у градитељској делатности. Ви сте на трон Епархије сремске дошли давне 1986. године, као пети Епископ после Викентија, Никанора, Макарија и Андреја. Након 31 године Ваше епископске службе у Епархији сремској, можете ли нам рећи какво сте стање затекли када сте дошли на трон епархије и колико се оно променило до данас? Географски гледано, било је промена, али не великих. Епархија сремска остала је у свом саставу, с тим што смо ми, свакако, у сагледавању ефикасније духовне и мисионарске делатности, од дела наше Епархије, у сарадњи са Епархијом бачком, створили и васпоставили нову целину. Епархији осечко-пољској и барањској уступили смо два намесништва, осечко и вуковарско, плус преко 30 парохија честитог и благочестивог српског народа, на просторима на којима је, нажалост, наше становништво данас девастирано и на много начина шиканирано. Сведоци смо сви дешавања на тим просторима. С тим у вези, у саставу Епархије сремске остало је, и дан данас, неколико парохија у Републици Хрватској. Ради се о пограничним местима као што су Илок, Шидски Бановци и Товарник. У сваком случају, при формирању Епархије сремске, таксативно су набројане све парохије и сва места, заједно с фрушкогорским манастирима, који припадају Епархији сремској. Међутим, 1977. године, на иницијативу тадашњег патријарха српског Германа и мог претходника владике Макарија, уступљена је Црквена општина Бежанијска коса у састав Архиепископије београдско-карловачке. Све остало је и дан данас званично Епархија сремска. Пре неколико година, изјавили сте да сте, по доласку у Епархију сремску, у фрушкогорским манастирима затекли мали број монаха и монахиња, а манастирске објекте у рушевинама. Од тада, као приоритет наметнуо се рад на обнови порушених и оштећених храмова у Црквеним општинама и манастирима Епархије сремске. Колико је учињено на том пољу до сада? Ви напоменусте да се ради о великом периоду, од када смо ми дошли у Епархију сремску. Ја сматрам да није баш толико велики. Свакако, 30 лета јесте једно младићско доба, али смо се ми са задовољством ухватили у коштац са свим изазовима које смо затекли у Епархији сремској, поготово у обнови, како духовног, тако и физичког лика Епархије, као такве, с фрушкогорским манастирима, са светињама, а и парохијским црквама и домовима, васпостављајући један корпус младог свештенства, па и монаштва, које сте поменули. На самом почетку, затекли смо тридесетак монашких лица у читавој Светој Фрушкој гори. Данас имамо око 160 монашких лица у монашком сословију и преко 150 свештеника. Такође, значајан број искушеника и пензионисаних свештеника, као и Богословију са професорским кадром. Дакле, читав један корпус људских потенцијала који су на њиви Господњој. Сви они, на позив и призив Божји, у служби своје Цркве, делају оно што могу и што је до њих за добробит српског народа. Заиста, велики помак је учињен за ових тридесет и неколико година, откада смо на челу наше Епархије. Са поносом могу да кажем да је данас задовољство доћи и видети фрушкогорске манастире, јер у сваком има ко да отвори врата, одржи молитву и изађе у сусрет људима који траже Бога, молитву и духовну утеху. Тако да, осећамо посебну радост, управо у том контексту, а настојаћемо да учинио још и више, колико нам Господ буде дао снаге, да подигнемо значај и углед Епархије сремске, на корист Српске Православне Цркве. Малочас сте поменули страдање нашег народа у Републици Хрватској. То је, свакако, прилика да поменемо да је Вашим благословом у току градња храма на Банстолу посвећеног Светој Марији Магдалини, али и жртвама хрватске војне акције „Олуја”, у којој је са својих огњишта протерано више од 250.000 Срба. Коју поруку сте желели да пошаљете тим чином? Да ли сте задовољни како напредују радови и када можемо очекивати завршетак градње? Задовољство ми је да овде могу констатовати, а сада и званично обнародовати зидање тог храма, у славу Божју и у славу Благе Марије која се прославља 4. августа. Прошло је тачно 100 година од доласка Руса на простор Епархије сремске и уопште у земљу Србију, после Совјетске револуције 1917. године. На челу са Антонијем Храпавицким, чувеним митрополитом, и генералом Врангелом, дошло је велико мноштво руског народа на простор Епархије сремске, где их је сачекао патријарх Варнава, иначе руски ђак, прихватајући их као своју децу и распоређујући их - једне у Богословију, друге у Гимназију, манастире, фабрике и по разним другим институцијама српског народа. Они су дали огроман допринос, како у културном, тако и у националном и духовном смислу на просторима Епархије сремске, заједно с нашим народом. Тако да, свима њима у част, и памћења ради, овај храм се подиже, након 100 година, у спомен страдању српског народа и сећање на све мученике и страдалнике у „Олуји“. Преко две хиљаде људи било је у том несретном конвоју, који је пошао ка земљи Србији, јер није имао куда другде и сви су прошли кроз Епархију сремску, било на Рачи, било на Вајакову, било на Товарнику или на Илоку. Сви су прошли кроз Епархију сремску, као кроз један филтер, а онда су нашли своје станиште широм земље Србије, а понајвише их је остало на просторима епархија Сремске, Бачке и Банатске, као и другим местима око Београда. У том смислу, кроз призму подизања Цркве, желимо да они нађу овде неко своје место, окупљајући се и обзнањујући оно што се на несрећу нашега народа дешавало. Тако да ће та Црква, ако Бог да, бити у њихову част и спомен, а надамо се да ће идуће године бити покривена. Потребно је још много ствари у унутрашњости храма, али нека буде воља Божија, полако ћемо је подизати и васпостављати. Биће то једна препознатљива Црква у читавој Епархији сремској, а можда и шире. Природно је да после градње и обнове верских објеката уследи активан рад на ширењу и јачању Живе Цркве, што сте Ви у претходним годинама често истицали као приоритет. Статистички гледано, око 85 одсто грађана Србије изјашњава се као православни хришћани. Ипак, тај проценат не видимо у храмовима и на богослужењима. Шта можемо учинити да се то у будућности промени? У процесу рада, како на духовном, културном и националном бићу, треба имати у виду да се подизањем светих храмова, цркава и манастира и ми сами подижемо духовно, национално и културно. Зато, не треба штедети, не треба бежати од таквог програма, али у сваком случају, сада је задатак, мада је време увек било, али сада је најпрече да сви заједно порадимо на тој Живој Цркви Христовој, која је, у ствари, носилац свега што се дешава око нас и с нашим српским народом, било у селу, граду или манастирској светињи. Све што градимо захтева прво човека, захтева управо ту Живу Цркву Христову, којој ће прићи, коју ће обновити, чувати, коју ће, памћења ради, пренети на своја поколења, на омладину и децу своју, као што су то чинили наши оци и праоци, који су преносили веру својих отаца и праотаца на своја поколења која долазе. Годину која се ближи свом испуњењу, у Епархији сремској, посветили сте породици. Шта Вас је мотивисало на то и с којим циљем? Прошле године смо имали задовољство и духовну радост да смо мошти Свете Мајке Ангелине покренули после 500 година из манастира Крушедол, из њихове задужбине, да обиђу свој Срем, да изврше једну духовну смотру свога српскога народа, да нас помире с Богом и измире с нама самима. То је био циљ и то је било једно духовно наитије и радост у читавој нашој Епархији.То ходочашће је дало заиста велики допринос и печат. Том приликом, њене свете мошти обишле су свако село, сваки манастир и цркву, ушавши у душу српскога народа и то је било једно стварно велико духовно задовољство, а и радост. Имао сам прилике, ових дана, да одем у манастир, у северну Италију, да се нађем тамо и видим где је породица Бранковић живела. У северном делу земље постоји област по имену Фурлана, а замак у којем су живели и дан данас зове Белград. Било ми је велико задовољство да нађем то свето место и да се упознам са сегментима из живота Светих Бранковића, који су дали огроман допринос српском народу у очувању своје вере, свог имена и националног корпуса. Тамо, у северној Италији, и дан данас је живо памћење на битисање Светих Бранковића, после 500 година. Обично, кад поменете Бранковиће, помисли се на Вука Бранковића, о коме историјске чињенице говоре и једно и друго. Међутим, ова породица Светих Бранковића заједно са Светим Стефаном Слепим, мужем Свете Мајке Ангелине и њихова два сина, који су подигли манастир Крушедол, заједно с најбољим басарабом, румунским војводом и са царем руским Василијем II, где су и нашли своје станиште, јесте наш циљ. Уз ту Свету породицу, ми смо васпоставили и орден Свете Мајке Ангелине, додељиван нашим мајкама и сестрама које су родиле троје, четворо или више деце, као награду и благодарност, управо тим мајкама које су се показале у подвигу материнства, које им је Бог подарио. У том смислу, ова година је требала да се посвети породици, која је основна ћелија како Цркве, тако и битисања нас самих. Поред тога, и у годинама које су пред нама, не треба никада да заборавимо ту причу о Светој породици Бранковић, заједно с рођењем Господа Исуса Христа и Пресветом Богородицом. Ево и ми, до дана данашњег, причамо и причаћемо, изналазећи начине како да помогнемо нашим породицама у васпостављању многољудности српског народа. Нажалост, статистике показајују да у Србији постоји велика опасност за опстанак заједнице, која се огледа у рапидном паду наталитета. Колико тај проблем погађа Епархију сремску и како се борити против њега? У вези с тим, одржано је више догађаја, који су се одиграли у Сремским Карловцима, где смо позвали сву омладину српску, на коју се то посебно односи, учећи их речима и програмским садржајима колико су важна будућа поколења. Такође, одржали смо предавање у школи полиције, где је било преко 1200 слушалаца, а после смо то предавање одштампали у преко 20 хиљада примерака и поделили по Епархији сремској. На тај начин, желели смо да упознамо људе с породицом, и то с јеванђелском породицом, која живи и темељи се на хришћанским постулатима, у окриљу своје Свете Цркве и своје вере. Наступајуће 2018. године очекује нас обележавање и припрема низа значајних јубилеја, који ће се обележити у Епархији сремској, али и читавој Српској Православној Цркви. Свакако, један од најважнијих је припрема за обележавање осам векова од добијања аутокефалности наше Цркве. Можемо ли, за наше слушаоце, да најавимо неке од тих догађаја и да их упутимо како теку припреме за њих? Да, свакако. Ево, већ смо поменули обележавање 70 година Епархије сремске, а предстоји нам и још једна значајна годишњица на државном, али и црквеном пољу – уједињење српске Војводине са земљом Србијом. Ту нас очекује један леп програм, који би требало организовати. Свакако, идемо у сусрет 2019. години и прослави 800 година од добијања аутокефалности Српске Цркве, коју смо већ на Сабору поменули и дали неке смернице. Дакле, очекује се прослава и на државном нивоу и на црквеном, поготово у манастирима Студеници, Жичи, Пећкој Патријаршији, манастиру Хиландару, а и шире. Наша Епархија је добила задатак да на свом простору успостави, организује и одржи манифестацију тим поводом. У нашој Епархији је, свакако, знаменито и чувено то да манастир Кувеждин, који се полако обнавља, представља једини манастир у српској земљи који је посвећен Светом Сави. С друге стране, у њему је испевана Химна Светом Сави. Стога, ми припремамо обнову манастира и у њему ће бити прослављена, ако да Бог, осамстогодишњица од аутокефалности Српске Православне Цркве. Све чинимо у том знаку и тој радости, уз све остале сегменте у животу Цркве, кроз призму породице, духовну обнову и духовни препород српскога народа. Дакле, тежимо да се нешто деси у српском народу и у српској глави, неко преумљење, али духовно, здраво преумљење, и да се вратимо коренима, а онда ћемо оправдати и задужити поколења која долазе, свим овим програмима које припремамо за обележавање значајних јубилеја, који су пред нама. Када већ говоримо о јубилејима, ми из епархијског радија имамо жељу да споменемо и то да се следеће године навршава 40 година од Ваше хиротоније за Епископа у Саборној цркви у Београду, док се ове године навршило пола века откако сте примили монашки завет у манастиру Крка. Шта је пресудило да пођете монашким, а затим и владичанским путем, односно, можете ли да прокоментаришете неке од догађаја који су на Вас оставили најснажнији утисак, откако сте уведени у ред монаха и Епископа Српске Православне Цркве? Ту има доста значајних питања на која можемо дати одговоре. Дакле, полазећи овим путем, на који нас је Бог призвао, не можемо ништа сами, нити на силу. Иако је дата слобода воље човеку да изабере свој животни пут, ипак Бог некако све то трасира и призива појединце да приме и прихвате оно што могу у животу да носе. Тако је и мене прихватио и усмерио да пођем овим путем монашкога подвига. У сваком случају, када сам се замонашио, нисам ни размишљао да могу да постанем владика. Има људи који уче за овај или онај занат, али за владику се не учи, него је то Божја воља и промисао. Ми смо радили и живели у монашком сословију, прво у манастиру Гомирију, па онда у манастиру Крки, а затим, под покровитељством Светих арханђела Гаврила и Михаила, узрастали смо и у Богословији, радећи на послушању које нам је Црква дала. Све ово је дошло као резултат нашега рада, уз благослов Божји и благослов Цркве, која нас је позвала на тај подвиг, јер сваки животни пут треба схватити као позив и призив на послушање које је одредио сам Бог. Те 1986. године, мене су изабрали за Епископа, а потом ме послали на послушање у Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку. Исто тако, дошао је ред на послушање у Епархији сремској, где сам провео пуну 31 годину, уз благослов своје Свете Црке на челу с Његовом Светошћу. За сам крај разговора, коју бисте Божићну поруку упутили Вашим епархиотима и уопште православним хришћанима у Србији? На прагу 2018. лета Господњега и најзначајнијега догађаја у животу и спасењу рода људскога, а то је долазак нашег Господа Исуса на овај свет и Његово битисање, Његова порука и мисија, ми се придружујемо Његовом призиву и позиву, те позивамо наше епархиоте, наш благочестиви српски народ, нашу српску децу, честитајући им овај велики празник Рођења Господа Исуса Христа са „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да у миру и слози, уз благослов Божји, под наитијем Духа Светога и битисањем новорођеног Богомладенца у душама нашим, да се он зацари у свим срцима и душама српскога народа и та неизмерна љубав Његова и неизмерна сила и благослов Божији, пребива на свим људима добре воље и да се у читавом свету зацари мир, слога и љубав, онај мир који Бог даје роду људском, а ми људи да препознамо тај Свети мир, не свакидашњи мир који људи дају, него онај мир који нам шаље сам Бог, упућујући нас на слогу, љубав и благослов Божји у душама нашим, породицама нашим, црквама, у држави и у читавом свету. Амин, Боже дај. Ваше Преосвештенство, хвала Вам што сте нам учинили част доласком у студио Вашег Епархијског радија. Сигурни смо да и слушаоци деле нашу радост и задовољство због тога. Драги пријатељи, редакција радија „Српски Сион“ придружује се жељама и благословима нашег Преосвећеног Владике, у жељи да у миру и благостању проведете Божић, поздрављамо вас најрадоснијим хришћанским поздравом „Мир Божји - Христос се роди!“ Транскрипт урадила: Николина Крсмановић, сарадница радија „Српски Сион“ Питања саставио и разговор водио: главни и одговорни уредник Радија „Српски Сион“ Мирослав Крсмановић Извор: Српска Православна Црква
  11. Драги пријатељи Радија Епархије сремске „Српски Сион“, част нам је да вам, у наставку, изложимо транскрипт разговора с Његовим Преосвештенством Епископом сремским г. Василијем, који је, поред бројних обавеза, издвојио време да вам се обрати уочи празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Ваше Преосвештенство, Христос се роди, добро дошли и благословите. Ваистину се роди. Нека је сретна и Богом благословена година која је за нама. Она је била и бурна и радна и парадна, али ево, слава Богу, дођосмо до краја 2017. лета Господњег, желећи свим верницима Српске Православне Цркве, а поготово нашим епархиотима срећно и Богом благословено наступајуће лето Господње, с поздравом: „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да нам 2018. година буде благословена, мирна и спокојна, а надасве, у духовној радости и на спасење наших душа. То је главни циљ којем тежимо, а свакако долазак Господа Исуса Христа на овај свет је управо био и јесте ради спасења рода људскога. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на првом заседању после Другог светског рата 1947. године, донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. Будући да се ове године навршава 70 година од те одлуке, да ли је у припреми обележавање овог јубилеја у Епархији сремској? Ова година, која је већ на измаку, свакако је била у знаку 70-годишњице васпостављања административне јединице у крилу Српске Православне Цркве, тј. Епархије сремске. Осим тога, на истом Сабору, који сте поменули, била је формирана и Епархија шумадијска. Нажалост, ми нисмо ове године успели да то и званично обележимо, али оставили смо, ако Бог да, за идућу годину да припремимо програм обележавања овог јубилеја, посебно значајног за нас на простору Епархије сремске. Седамдесет година није мала временска дистанца. Памћења ради, многе ствари су се издешавале, многе су прохујале и забележено је више значајних догађаја на нивоу Епархије сремске, како у духовној, тако и у градитељској делатности. Ви сте на трон Епархије сремске дошли давне 1986. године, као пети Епископ после Викентија, Никанора, Макарија и Андреја. Након 31 године Ваше епископске службе у Епархији сремској, можете ли нам рећи какво сте стање затекли када сте дошли на трон епархије и колико се оно променило до данас? Географски гледано, било је промена, али не великих. Епархија сремска остала је у свом саставу, с тим што смо ми, свакако, у сагледавању ефикасније духовне и мисионарске делатности, од дела наше Епархије, у сарадњи са Епархијом бачком, створили и васпоставили нову целину. Епархији осечко-пољској и барањској уступили смо два намесништва, осечко и вуковарско, плус преко 30 парохија честитог и благочестивог српског народа, на просторима на којима је, нажалост, наше становништво данас девастирано и на много начина шиканирано. Сведоци смо сви дешавања на тим просторима. С тим у вези, у саставу Епархије сремске остало је, и дан данас, неколико парохија у Републици Хрватској. Ради се о пограничним местима као што су Илок, Шидски Бановци и Товарник. У сваком случају, при формирању Епархије сремске, таксативно су набројане све парохије и сва места, заједно с фрушкогорским манастирима, који припадају Епархији сремској. Међутим, 1977. године, на иницијативу тадашњег патријарха српског Германа и мог претходника владике Макарија, уступљена је Црквена општина Бежанијска коса у састав Архиепископије београдско-карловачке. Све остало је и дан данас званично Епархија сремска. Пре неколико година, изјавили сте да сте, по доласку у Епархију сремску, у фрушкогорским манастирима затекли мали број монаха и монахиња, а манастирске објекте у рушевинама. Од тада, као приоритет наметнуо се рад на обнови порушених и оштећених храмова у Црквеним општинама и манастирима Епархије сремске. Колико је учињено на том пољу до сада? Ви напоменусте да се ради о великом периоду, од када смо ми дошли у Епархију сремску. Ја сматрам да није баш толико велики. Свакако, 30 лета јесте једно младићско доба, али смо се ми са задовољством ухватили у коштац са свим изазовима које смо затекли у Епархији сремској, поготово у обнови, како духовног, тако и физичког лика Епархије, као такве, с фрушкогорским манастирима, са светињама, а и парохијским црквама и домовима, васпостављајући један корпус младог свештенства, па и монаштва, које сте поменули. На самом почетку, затекли смо тридесетак монашких лица у читавој Светој Фрушкој гори. Данас имамо око 160 монашких лица у монашком сословију и преко 150 свештеника. Такође, значајан број искушеника и пензионисаних свештеника, као и Богословију са професорским кадром. Дакле, читав један корпус људских потенцијала који су на њиви Господњој. Сви они, на позив и призив Божји, у служби своје Цркве, делају оно што могу и што је до њих за добробит српског народа. Заиста, велики помак је учињен за ових тридесет и неколико година, откада смо на челу наше Епархије. Са поносом могу да кажем да је данас задовољство доћи и видети фрушкогорске манастире, јер у сваком има ко да отвори врата, одржи молитву и изађе у сусрет људима који траже Бога, молитву и духовну утеху. Тако да, осећамо посебну радост, управо у том контексту, а настојаћемо да учинио још и више, колико нам Господ буде дао снаге, да подигнемо значај и углед Епархије сремске, на корист Српске Православне Цркве. Малочас сте поменули страдање нашег народа у Републици Хрватској. То је, свакако, прилика да поменемо да је Вашим благословом у току градња храма на Банстолу посвећеног Светој Марији Магдалини, али и жртвама хрватске војне акције „Олуја”, у којој је са својих огњишта протерано више од 250.000 Срба. Коју поруку сте желели да пошаљете тим чином? Да ли сте задовољни како напредују радови и када можемо очекивати завршетак градње? Задовољство ми је да овде могу констатовати, а сада и званично обнародовати зидање тог храма, у славу Божју и у славу Благе Марије која се прославља 4. августа. Прошло је тачно 100 година од доласка Руса на простор Епархије сремске и уопште у земљу Србију, после Совјетске револуције 1917. године. На челу са Антонијем Храпавицким, чувеним митрополитом, и генералом Врангелом, дошло је велико мноштво руског народа на простор Епархије сремске, где их је сачекао патријарх Варнава, иначе руски ђак, прихватајући их као своју децу и распоређујући их - једне у Богословију, друге у Гимназију, манастире, фабрике и по разним другим институцијама српског народа. Они су дали огроман допринос, како у културном, тако и у националном и духовном смислу на просторима Епархије сремске, заједно с нашим народом. Тако да, свима њима у част, и памћења ради, овај храм се подиже, након 100 година, у спомен страдању српског народа и сећање на све мученике и страдалнике у „Олуји“. Преко две хиљаде људи било је у том несретном конвоју, који је пошао ка земљи Србији, јер није имао куда другде и сви су прошли кроз Епархију сремску, било на Рачи, било на Вајакову, било на Товарнику или на Илоку. Сви су прошли кроз Епархију сремску, као кроз један филтер, а онда су нашли своје станиште широм земље Србије, а понајвише их је остало на просторима епархија Сремске, Бачке и Банатске, као и другим местима око Београда. У том смислу, кроз призму подизања Цркве, желимо да они нађу овде неко своје место, окупљајући се и обзнањујући оно што се на несрећу нашега народа дешавало. Тако да ће та Црква, ако Бог да, бити у њихову част и спомен, а надамо се да ће идуће године бити покривена. Потребно је још много ствари у унутрашњости храма, али нека буде воља Божија, полако ћемо је подизати и васпостављати. Биће то једна препознатљива Црква у читавој Епархији сремској, а можда и шире. Природно је да после градње и обнове верских објеката уследи активан рад на ширењу и јачању Живе Цркве, што сте Ви у претходним годинама често истицали као приоритет. Статистички гледано, око 85 одсто грађана Србије изјашњава се као православни хришћани. Ипак, тај проценат не видимо у храмовима и на богослужењима. Шта можемо учинити да се то у будућности промени? У процесу рада, како на духовном, културном и националном бићу, треба имати у виду да се подизањем светих храмова, цркава и манастира и ми сами подижемо духовно, национално и културно. Зато, не треба штедети, не треба бежати од таквог програма, али у сваком случају, сада је задатак, мада је време увек било, али сада је најпрече да сви заједно порадимо на тој Живој Цркви Христовој, која је, у ствари, носилац свега што се дешава око нас и с нашим српским народом, било у селу, граду или манастирској светињи. Све што градимо захтева прво човека, захтева управо ту Живу Цркву Христову, којој ће прићи, коју ће обновити, чувати, коју ће, памћења ради, пренети на своја поколења, на омладину и децу своју, као што су то чинили наши оци и праоци, који су преносили веру својих отаца и праотаца на своја поколења која долазе. Годину која се ближи свом испуњењу, у Епархији сремској, посветили сте породици. Шта Вас је мотивисало на то и с којим циљем? Прошле године смо имали задовољство и духовну радост да смо мошти Свете Мајке Ангелине покренули после 500 година из манастира Крушедол, из њихове задужбине, да обиђу свој Срем, да изврше једну духовну смотру свога српскога народа, да нас помире с Богом и измире с нама самима. То је био циљ и то је било једно духовно наитије и радост у читавој нашој Епархији.То ходочашће је дало заиста велики допринос и печат. Том приликом, њене свете мошти обишле су свако село, сваки манастир и цркву, ушавши у душу српскога народа и то је било једно стварно велико духовно задовољство, а и радост. Имао сам прилике, ових дана, да одем у манастир, у северну Италију, да се нађем тамо и видим где је породица Бранковић живела. У северном делу земље постоји област по имену Фурлана, а замак у којем су живели и дан данас зове Белград. Било ми је велико задовољство да нађем то свето место и да се упознам са сегментима из живота Светих Бранковића, који су дали огроман допринос српском народу у очувању своје вере, свог имена и националног корпуса. Тамо, у северној Италији, и дан данас је живо памћење на битисање Светих Бранковића, после 500 година. Обично, кад поменете Бранковиће, помисли се на Вука Бранковића, о коме историјске чињенице говоре и једно и друго. Међутим, ова породица Светих Бранковића заједно са Светим Стефаном Слепим, мужем Свете Мајке Ангелине и њихова два сина, који су подигли манастир Крушедол, заједно с најбољим басарабом, румунским војводом и са царем руским Василијем II, где су и нашли своје станиште, јесте наш циљ. Уз ту Свету породицу, ми смо васпоставили и орден Свете Мајке Ангелине, додељиван нашим мајкама и сестрама које су родиле троје, четворо или више деце, као награду и благодарност, управо тим мајкама које су се показале у подвигу материнства, које им је Бог подарио. У том смислу, ова година је требала да се посвети породици, која је основна ћелија како Цркве, тако и битисања нас самих. Поред тога, и у годинама које су пред нама, не треба никада да заборавимо ту причу о Светој породици Бранковић, заједно с рођењем Господа Исуса Христа и Пресветом Богородицом. Ево и ми, до дана данашњег, причамо и причаћемо, изналазећи начине како да помогнемо нашим породицама у васпостављању многољудности српског народа. Нажалост, статистике показајују да у Србији постоји велика опасност за опстанак заједнице, која се огледа у рапидном паду наталитета. Колико тај проблем погађа Епархију сремску и како се борити против њега? У вези с тим, одржано је више догађаја, који су се одиграли у Сремским Карловцима, где смо позвали сву омладину српску, на коју се то посебно односи, учећи их речима и програмским садржајима колико су важна будућа поколења. Такође, одржали смо предавање у школи полиције, где је било преко 1200 слушалаца, а после смо то предавање одштампали у преко 20 хиљада примерака и поделили по Епархији сремској. На тај начин, желели смо да упознамо људе с породицом, и то с јеванђелском породицом, која живи и темељи се на хришћанским постулатима, у окриљу своје Свете Цркве и своје вере. Наступајуће 2018. године очекује нас обележавање и припрема низа значајних јубилеја, који ће се обележити у Епархији сремској, али и читавој Српској Православној Цркви. Свакако, један од најважнијих је припрема за обележавање осам векова од добијања аутокефалности наше Цркве. Можемо ли, за наше слушаоце, да најавимо неке од тих догађаја и да их упутимо како теку припреме за њих? Да, свакако. Ево, већ смо поменули обележавање 70 година Епархије сремске, а предстоји нам и још једна значајна годишњица на државном, али и црквеном пољу – уједињење српске Војводине са земљом Србијом. Ту нас очекује један леп програм, који би требало организовати. Свакако, идемо у сусрет 2019. години и прослави 800 година од добијања аутокефалности Српске Цркве, коју смо већ на Сабору поменули и дали неке смернице. Дакле, очекује се прослава и на државном нивоу и на црквеном, поготово у манастирима Студеници, Жичи, Пећкој Патријаршији, манастиру Хиландару, а и шире. Наша Епархија је добила задатак да на свом простору успостави, организује и одржи манифестацију тим поводом. У нашој Епархији је, свакако, знаменито и чувено то да манастир Кувеждин, који се полако обнавља, представља једини манастир у српској земљи који је посвећен Светом Сави. С друге стране, у њему је испевана Химна Светом Сави. Стога, ми припремамо обнову манастира и у њему ће бити прослављена, ако да Бог, осамстогодишњица од аутокефалности Српске Православне Цркве. Све чинимо у том знаку и тој радости, уз све остале сегменте у животу Цркве, кроз призму породице, духовну обнову и духовни препород српскога народа. Дакле, тежимо да се нешто деси у српском народу и у српској глави, неко преумљење, али духовно, здраво преумљење, и да се вратимо коренима, а онда ћемо оправдати и задужити поколења која долазе, свим овим програмима које припремамо за обележавање значајних јубилеја, који су пред нама. Када већ говоримо о јубилејима, ми из епархијског радија имамо жељу да споменемо и то да се следеће године навршава 40 година од Ваше хиротоније за Епископа у Саборној цркви у Београду, док се ове године навршило пола века откако сте примили монашки завет у манастиру Крка. Шта је пресудило да пођете монашким, а затим и владичанским путем, односно, можете ли да прокоментаришете неке од догађаја који су на Вас оставили најснажнији утисак, откако сте уведени у ред монаха и Епископа Српске Православне Цркве? Ту има доста значајних питања на која можемо дати одговоре. Дакле, полазећи овим путем, на који нас је Бог призвао, не можемо ништа сами, нити на силу. Иако је дата слобода воље човеку да изабере свој животни пут, ипак Бог некако све то трасира и призива појединце да приме и прихвате оно што могу у животу да носе. Тако је и мене прихватио и усмерио да пођем овим путем монашкога подвига. У сваком случају, када сам се замонашио, нисам ни размишљао да могу да постанем владика. Има људи који уче за овај или онај занат, али за владику се не учи, него је то Божја воља и промисао. Ми смо радили и живели у монашком сословију, прво у манастиру Гомирију, па онда у манастиру Крки, а затим, под покровитељством Светих арханђела Гаврила и Михаила, узрастали смо и у Богословији, радећи на послушању које нам је Црква дала. Све ово је дошло као резултат нашега рада, уз благослов Божји и благослов Цркве, која нас је позвала на тај подвиг, јер сваки животни пут треба схватити као позив и призив на послушање које је одредио сам Бог. Те 1986. године, мене су изабрали за Епископа, а потом ме послали на послушање у Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку. Исто тако, дошао је ред на послушање у Епархији сремској, где сам провео пуну 31 годину, уз благослов своје Свете Црке на челу с Његовом Светошћу. За сам крај разговора, коју бисте Божићну поруку упутили Вашим епархиотима и уопште православним хришћанима у Србији? На прагу 2018. лета Господњега и најзначајнијега догађаја у животу и спасењу рода људскога, а то је долазак нашег Господа Исуса на овај свет и Његово битисање, Његова порука и мисија, ми се придружујемо Његовом призиву и позиву, те позивамо наше епархиоте, наш благочестиви српски народ, нашу српску децу, честитајући им овај велики празник Рођења Господа Исуса Христа са „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да у миру и слози, уз благослов Божји, под наитијем Духа Светога и битисањем новорођеног Богомладенца у душама нашим, да се он зацари у свим срцима и душама српскога народа и та неизмерна љубав Његова и неизмерна сила и благослов Божији, пребива на свим људима добре воље и да се у читавом свету зацари мир, слога и љубав, онај мир који Бог даје роду људском, а ми људи да препознамо тај Свети мир, не свакидашњи мир који људи дају, него онај мир који нам шаље сам Бог, упућујући нас на слогу, љубав и благослов Божји у душама нашим, породицама нашим, црквама, у држави и у читавом свету. Амин, Боже дај. Ваше Преосвештенство, хвала Вам што сте нам учинили част доласком у студио Вашег Епархијског радија. Сигурни смо да и слушаоци деле нашу радост и задовољство због тога. Драги пријатељи, редакција радија „Српски Сион“ придружује се жељама и благословима нашег Преосвећеног Владике, у жељи да у миру и благостању проведете Божић, поздрављамо вас најрадоснијим хришћанским поздравом „Мир Божји - Христос се роди!“ Транскрипт урадила: Николина Крсмановић, сарадница радија „Српски Сион“ Питања саставио и разговор водио: главни и одговорни уредник Радија „Српски Сион“ Мирослав Крсмановић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Све је могуће ономе ко верује.Онај који пости и моли се, бори се за свој народ. Ваша бол, је оружије и одбрана нашег народа! Аутор апликације: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.dejan.isceliteljska_molitva
×
×
  • Create New...