Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нама'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 46 results

  1. Звучни запис беседе Након читања Светог Јеванђеља о светом и свијетлом Преображењу Господа Исуса Христа, сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Радојица, који је између осталог подсјетио да су апостоли Петар, Јаков и Јован били свједоци овог чудесног догађаја, а појавили су се и пророци Мојсије и Илија. -Господ је својим преображењем показао апостолима и свима нама дио божанске славе, божанске природе. Он је до тада показао своју божанску силу и моћ док је васкрсавао мртве и исцјељивао болне и чинио чудеса, а преображењем је показао дио божанске природе онолико колико човјек може да носи и колико му је потребно – казао је о. Радојица и подјсетио да су апостоли када се Господње лице засијало као сунце пали ничице и нису могли да гледају у ту свјетлост и ту снагу природе Божије. Господ је показао свима да су у Његовом људском тијелу били смјештени сва суштина Божија и сва својства Божија. -И сила, и снага, и правда, и природа, и љубав и све оно по чему је Бог, Бог. Тако да и ми знамо и вјерујемо и писмима и светим ријечима апостола, свједока Христових, јер су они то посвједочили не само ријечима него и животом својим. Сви они су мученички пострадали и нијесу жалили своје животе, јер су знали коме служе и за кога страдају – казао је о. Радојица и додао да је ово дан у који треба и ми да се преображавамо и да оно што је лоше у нама поправимо и излијечимо. Непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице, а сабрани који посте Богородичин пост, а који су се измирили са ближњима и молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  2. У недјељу 12. по Педесетници, 19. августа 2018. љета Господњег, када се наша Света Црква молитвено сјећа великог и славног Преображења Господњег на Тавору, саборно и молитвено било је на острошкој гори, гдје се велики број вјерног народа сабрао око моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, великог Божијег угодника. Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је протојереј-ставрофор Радојица Божовић, а саслуживали су му архимандрит Данило настојатељ манастира Светог Саве под Орлином, свештеници Небојша Товирац из околине Шамца и Игор Јовановић из Куманова. Звучни запис беседе Након читања Светог Јеванђеља о светом и свијетлом Преображењу Господа Исуса Христа, сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Радојица, који је између осталог подсјетио да су апостоли Петар, Јаков и Јован били свједоци овог чудесног догађаја, а појавили су се и пророци Мојсије и Илија. -Господ је својим преображењем показао апостолима и свима нама дио божанске славе, божанске природе. Он је до тада показао своју божанску силу и моћ док је васкрсавао мртве и исцјељивао болне и чинио чудеса, а преображењем је показао дио божанске природе онолико колико човјек може да носи и колико му је потребно – казао је о. Радојица и подјсетио да су апостоли када се Господње лице засијало као сунце пали ничице и нису могли да гледају у ту свјетлост и ту снагу природе Божије. Господ је показао свима да су у Његовом људском тијелу били смјештени сва суштина Божија и сва својства Божија. -И сила, и снага, и правда, и природа, и љубав и све оно по чему је Бог, Бог. Тако да и ми знамо и вјерујемо и писмима и светим ријечима апостола, свједока Христових, јер су они то посвједочили не само ријечима него и животом својим. Сви они су мученички пострадали и нијесу жалили своје животе, јер су знали коме служе и за кога страдају – казао је о. Радојица и додао да је ово дан у који треба и ми да се преображавамо и да оно што је лоше у нама поправимо и излијечимо. Непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице, а сабрани који посте Богородичин пост, а који су се измирили са ближњима и молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог View full Странице
  3. Kрајем јула месеца из штампе је изашао нови јулско-августовски 362. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Овај летњи број посвећен је теми светиње живота. Насловну страну краси фотографија Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанкског Стефана (Шарића), викара Патријарха српског. Богат садржај овог 362. броја представља катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА View full Странице
  4. Од времена Хладног рата није се много променило. Бинарни поглед на свет и даље је доминантан, а систем поједностављивања видљив у свакој пори друштвеног живота. Искључивост која је присутна огледа се у често у позитивном вредновању самог удруживања и заједнице по себи, ма колико она била испражњена смислом. Данас није нужна претпоставка постојање идеологије да би у политичкој партији чланови имали осећај припадности на темељу супротстављања другима. Они други такође немају идеологију, али су непријатељи – што је ваљда довољан разлог социјалног организовања. Удруживање ради личног интереса, а не удруживање ради заједничког циља. И наравно – ко није са нама, тај је против нас. Оваква парадигма свако друго мишљење жигоше као непријатељско и опасно. Људи који прилазе Цркви често долазе из окружења или наслеђа бинарног погледа на свет: света у којем постоје наши и други, а ти други су по правилу непријатељи. И док је ова парадигма функционисала кроз партију, идеологију, државу – сада се примењује на нови живот – црквени. Отуда је једна идеологија замењена другом, па, крајње отужно, православље постаје инструмент нове идеологије, замењује се православизмом. Интегративна и укључујућа улога хришћанства потпуно је изгубљена из вида, док су вредносне категорије запуштене у име подела и освајања. И поред истина које нам је открио Макијавели, остављајући човека тамо где јесте када себе и своје интересе ставља испред свега, хришћанство позива тог истог човека да искорачи у нови свет. „Ко није против вас, с вама је“ (Мк 9,40) У Јеванђељу по Марку, имамо јасно дат опис човека који лечи људе у име Христово. Апостоли наилазе на тог човека: „Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне“ (Мк 9,38). Одушевљени Христом, Апостоли Га доживљавају као вођу, али и више од тога. За њих он је моћан чудотворац, који им још није до краја јасан, чија порука мира и љубави није још до краја освојила њихова срца, као ни Његова порука о Царству које ће Он успоставити. И док Христос говори о Царству Божијем, дотле је његовим ученицима његова порука ближа као прича о Царству на земљи. Исусове алузије на Царство овде на земљи довољне су да их збуне, „Царство Божије је међу вама“, „Царство је већ дошло.“ Апостолима је ипак дража визија овоземаљског царства где ће видљиви господар бити Исус, а они његови најближи сарадници. Апостоли, резонујући на овај начин, доживљавају сада као неопходно да бране свој статус припадности малој, али одабраној групи. Наилазећи на човека који такође лечи друге људе, изненађени су да тај човек ради нешто ван њихове контроле и надзора. Изненађени, али и одушевљени предлажу му да се придружи Христу. Претпостављамо да он то није учинио јер му Апостоли забрањују да даље ради било шта: „и забранисмо му, јер не иде за нама“ (Мк 9,38). За њих је несхватљиво да неко може радити нешто слично њима, а да ипак буде ван система који се ствара око Христа и његових ученика. Другим речима, човек чини добро, али без припадања заједници апостола. Апостоли у наставку приче одлазе Христу сигурни да ће Његова реакција бити кажњавање непослушног чудотворца без припадања. Противно њиховим очекивањима, Он им одговара да пусте човека без припадања на миру – „јер ко није против вас, с вама је“ (Мк 9, 40). Ове речи су у њиховим ушима изазвале, можемо то наслутити, велики потрес. Уместо очекиваног погледа на свет, црно-белог, или си са нама или си против нас, Господ отвара једну потпуно нову димензију овом изјавом. Данашње време није време атеизма како многи мисле. Оно у чему се многи социолози религије слажу јесте да људи и даље верују, само што верују без припадања било којој конкретној заједници. Људи можда нису анти-теисти или атеисти, али јесу анти-црквени или анти-јерархијски настројени. Правећи разликовање ових појмова, у стању смо да критички сагледамо сваки од наведених феномена увиђајући могућности измене и поправљања. „Без припадања“ У данашње време, толеранција означава прихватање и сарадњу са особама са којима није нужно и најчешће се у много чему не слажемо. Појмови толеранција и мултикултурализам су уместо својих племенитих циљева за последицу донеле насиље, социјалну неправду, појачано сиромаштво. Уместо интеграције друштва, живот људи различитих култура и традиција прерастао је у „суживот“, тј. живимо једни поред других (али не и једни са другима). Иако веома корисна, толеранција има много мањи домет него ли Христова порука из Јеванђеља по Марку. Када преведемо Његове речи, оне су много јаче и шаљу много снажнију поруку. Ко није против нас (нпр. неки атеиста), он је са нама. Уколико је са нама, то значи да можемо сарађивати са њим и радити заједно на многим циљевима од обостраног значаја. Један од циљева свакако јесте да живимо квалитетан и испуњен живот – нешто чему свако људско биће тежи, далеко од пуке егзистенције. Дубина Христове поруке постаје очигледна управо данас, контекстуализована позива и нас на радикално преиспитивање досадашњих погледа на свет и људи око нас. Другим речима, уместо дезинтеграције човечанства, ова порука делује интегративно, спајајући људе на минимуму заједничке основе. Штавише, ово није питање само избора, већ то Христос поставља као императив. Он одговара Апостолима тако што им каже да не треба да бране било коме да у Име његово лечи и помаже другима, иако тај који то чини не мора да буде и формално члан њихове заједнице: „А Исус рече: Не браните му!“ Формално бити припадник заједнице, или бити „без припадања“ није од суштинске важности у Христовим очима. Као припадници православне заједнице имамо само већу одговорност да помажемо и надахњујемо свакога ко добро чини, па био он део нас или не. Нови завет нам показује да Христос умире за наше грехе, грехе и заблуде наших мисли и уверења. Његов крст јесте позив на наш лични крст. Удаљавање од заблуде и идеологије православизма у којем постоје само пријатељи и непријатељи – ми и они. Истина је само један савршени, Онај који страда за све људе без обзира на њихове погрешке. У моменту смрти, Христос у себе укључује сваког човека – сваког који умире. Тако је и Његова смрт искуство које сви делимо – са или без припадања…
  5. Многи са правом критикују реални социјализам због своје искључивости. Социјалистички експеримент је деценијама градио једноставну бинарну слику света у којој постоје израбљени и израбљивачи, одн. пролетери и буржоазија. Са друге стране, Запад је имао своје виђење света по којем су они добри момци, док су сви остали дехуманизовани, празни и зли. Медији су беспоштедно трошили енергију да прикажу слику о дивном и богатом Западу, наспрам одвратног Истока, људи ниже вредности. Холивудска продукција своје највеће блокбастере ствара потхрањујући овакву слику стварности. Свет се дели на добре и зле, а ову поделу је потребно што пре схватити и прихватити. И тако деценијама имамо, са обе стране, наративе о свету који није тако компликован, комплексан – свету који је једноставан, подељен на добро и зло. Уз добро, онако како се дефинише, морају сви бити, док је зло, како га виде, осуђено на одбацивање. Пабло Пикасо, Герника, 1937. Од времена Хладног рата није се много променило. Бинарни поглед на свет и даље је доминантан, а систем поједностављивања видљив у свакој пори друштвеног живота. Искључивост која је присутна огледа се у често у позитивном вредновању самог удруживања и заједнице по себи, ма колико она била испражњена смислом. Данас није нужна претпоставка постојање идеологије да би у политичкој партији чланови имали осећај припадности на темељу супротстављања другима. Они други такође немају идеологију, али су непријатељи – што је ваљда довољан разлог социјалног организовања. Удруживање ради личног интереса, а не удруживање ради заједничког циља. И наравно – ко није са нама, тај је против нас. Оваква парадигма свако друго мишљење жигоше као непријатељско и опасно. Људи који прилазе Цркви често долазе из окружења или наслеђа бинарног погледа на свет: света у којем постоје наши и други, а ти други су по правилу непријатељи. И док је ова парадигма функционисала кроз партију, идеологију, државу – сада се примењује на нови живот – црквени. Отуда је једна идеологија замењена другом, па, крајње отужно, православље постаје инструмент нове идеологије, замењује се православизмом. Интегративна и укључујућа улога хришћанства потпуно је изгубљена из вида, док су вредносне категорије запуштене у име подела и освајања. И поред истина које нам је открио Макијавели, остављајући човека тамо где јесте када себе и своје интересе ставља испред свега, хришћанство позива тог истог човека да искорачи у нови свет. „Ко није против вас, с вама је“ (Мк 9,40) У Јеванђељу по Марку, имамо јасно дат опис човека који лечи људе у име Христово. Апостоли наилазе на тог човека: „Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне“ (Мк 9,38). Одушевљени Христом, Апостоли Га доживљавају као вођу, али и више од тога. За њих он је моћан чудотворац, који им још није до краја јасан, чија порука мира и љубави није још до краја освојила њихова срца, као ни Његова порука о Царству које ће Он успоставити. И док Христос говори о Царству Божијем, дотле је његовим ученицима његова порука ближа као прича о Царству на земљи. Исусове алузије на Царство овде на земљи довољне су да их збуне, „Царство Божије је међу вама“, „Царство је већ дошло.“ Апостолима је ипак дража визија овоземаљског царства где ће видљиви господар бити Исус, а они његови најближи сарадници. Апостоли, резонујући на овај начин, доживљавају сада као неопходно да бране свој статус припадности малој, али одабраној групи. Наилазећи на човека који такође лечи друге људе, изненађени су да тај човек ради нешто ван њихове контроле и надзора. Изненађени, али и одушевљени предлажу му да се придружи Христу. Претпостављамо да он то није учинио јер му Апостоли забрањују да даље ради било шта: „и забранисмо му, јер не иде за нама“ (Мк 9,38). За њих је несхватљиво да неко може радити нешто слично њима, а да ипак буде ван система који се ствара око Христа и његових ученика. Другим речима, човек чини добро, али без припадања заједници апостола. Апостоли у наставку приче одлазе Христу сигурни да ће Његова реакција бити кажњавање непослушног чудотворца без припадања. Противно њиховим очекивањима, Он им одговара да пусте човека без припадања на миру – „јер ко није против вас, с вама је“ (Мк 9, 40). Ове речи су у њиховим ушима изазвале, можемо то наслутити, велики потрес. Уместо очекиваног погледа на свет, црно-белог, или си са нама или си против нас, Господ отвара једну потпуно нову димензију овом изјавом. Данашње време није време атеизма како многи мисле. Оно у чему се многи социолози религије слажу јесте да људи и даље верују, само што верују без припадања било којој конкретној заједници. Људи можда нису анти-теисти или атеисти, али јесу анти-црквени или анти-јерархијски настројени. Правећи разликовање ових појмова, у стању смо да критички сагледамо сваки од наведених феномена увиђајући могућности измене и поправљања. „Без припадања“ У данашње време, толеранција означава прихватање и сарадњу са особама са којима није нужно и најчешће се у много чему не слажемо. Појмови толеранција и мултикултурализам су уместо својих племенитих циљева за последицу донеле насиље, социјалну неправду, појачано сиромаштво. Уместо интеграције друштва, живот људи различитих култура и традиција прерастао је у „суживот“, тј. живимо једни поред других (али не и једни са другима). Иако веома корисна, толеранција има много мањи домет него ли Христова порука из Јеванђеља по Марку. Када преведемо Његове речи, оне су много јаче и шаљу много снажнију поруку. Ко није против нас (нпр. неки атеиста), он је са нама. Уколико је са нама, то значи да можемо сарађивати са њим и радити заједно на многим циљевима од обостраног значаја. Један од циљева свакако јесте да живимо квалитетан и испуњен живот – нешто чему свако људско биће тежи, далеко од пуке егзистенције. Дубина Христове поруке постаје очигледна управо данас, контекстуализована позива и нас на радикално преиспитивање досадашњих погледа на свет и људи око нас. Другим речима, уместо дезинтеграције човечанства, ова порука делује интегративно, спајајући људе на минимуму заједничке основе. Штавише, ово није питање само избора, већ то Христос поставља као императив. Он одговара Апостолима тако што им каже да не треба да бране било коме да у Име његово лечи и помаже другима, иако тај који то чини не мора да буде и формално члан њихове заједнице: „А Исус рече: Не браните му!“ Формално бити припадник заједнице, или бити „без припадања“ није од суштинске важности у Христовим очима. Као припадници православне заједнице имамо само већу одговорност да помажемо и надахњујемо свакога ко добро чини, па био он део нас или не. Нови завет нам показује да Христос умире за наше грехе, грехе и заблуде наших мисли и уверења. Његов крст јесте позив на наш лични крст. Удаљавање од заблуде и идеологије православизма у којем постоје само пријатељи и непријатељи – ми и они. Истина је само један савршени, Онај који страда за све људе без обзира на њихове погрешке. У моменту смрти, Христос у себе укључује сваког човека – сваког који умире. Тако је и Његова смрт искуство које сви делимо – са или без припадања… View full Странице
  6. Православни мисионар – срце унутрашње мисије наше Свете Цркве Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић). Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих. Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ (на челу са ђаконом Александром Савићем и Александром Арсенином), који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара је управо отварање интернет странице. Поред најаве сваког броја, звучног записа представљања сваког новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, на новој интернет страници налази се богата архива бројева старијих од шест месеци који су потпуно доступни за преузимање у пуној резолуцији у PDF формату. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима
  7. У години када Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, са поносом прославља јубилеј 60. година активног и богоугодног постојања и делања на пољу ширења речи Божје, отворена је и нова интернет страница која обилује бројним садржајима. Нова интернет страница доступна је на адреси misionar.spc.rs, као и у ћириличном домену мисионар.спц.срб. Прилог радија Беседе Православни мисионар – срце унутрашње мисије наше Свете Цркве Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић). Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих. Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ (на челу са ђаконом Александром Савићем и Александром Арсенином), који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара је управо отварање интернет странице. Поред најаве сваког броја, звучног записа представљања сваког новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, на новој интернет страници налази се богата архива бројева старијих од шест месеци који су потпуно доступни за преузимање у пуној резолуцији у PDF формату. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима View full Странице
  8. У току литургије Митрополит Амфилохије је у свештенички чин рукоположио ђакона Зорана Миљанића, који ће бити трећи парох при овоме храму, а Митрополит Августин у чин ђакона Драгомира Видаковића. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да се Господ, када је дошла пуноћа времена, вазнио на небеса да би и нама отворио пут на небеса. „И да би показао да човјек није исто што и црв и мрав и остала жива бића овдје на земљи. Јесте земља његова колијевка, гдје се рађа и узраста, али није мјесто његовог коначнога постојања. Мјесто коначнога човјековог постојања је Царство небеско. Христос је пропутио тај пут вазневши се на небеса и сјевши са десне стране Бога Оца и тиме прославивши, не себе као Сина Божјега, јер је Он као такав прослављен прије настанка свијета, него прославивши људску природу, прославивши сву своју творевину“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Христовим вазнесењем све отворило свој пут према вјечности, према небесима, према ономе што Јеванђеље назива Царство небеско. „Оно није царство смрти него управо царство живота. Ови наши незнавени политичари, говорећи о Царству небеском, на које призива Црква Божја све људе и све земаљске народе већ двије хиљаде година, они кажу да то Црква призива у смрт. Не призива Црква у смрт, а то свједочи овај свети празник Вазнесења Христовог, него Црква призива управо у живот. И то не у пролазни живот, него овом пролазном животу дарује квасац вјечнога и непролазнога живота“, објаснио је он. Митрополит Амфилохије је нагласио да је достојанство сваког људскога бића безмјерно достојанство. „Призвање свакога човјека јесте да живи на овој земљи. И уколико живи по заповијестима Онога који га је створио, утолико ће његово достојанство да узраста у мјеру раста висине Христове, у безмјерну мјеру Христа Богочовјека. То је смисао овога светога празника, који није само празновање нечега што се догодило, него је основни ритам и потка људскога живота. Смисао људскога живота се открива на овај велики и свети празник Христовог Вазнесења“, рекао је Владика. Нагласио је да нема величанственијег прослављења људске природе од прослављења које се догодило на овај свети дан Христовог вазнесења. „Зато се радујемо Вазнесењу и благодаримо и нашим прецима који су, ево, подигли овај храм у славу и част вазнесенога Господа у коме се окупљају душе гладне и жедне вјечнога живота ево триста година. И ове године обиљежавамо и триста година херцегновске комунитади. На овом мјесту прослављамо Христа Господа. И овај град добија свој прави и истински смисао управо овим храмом Вазнесења и овим празником“, поручио је он. Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов присуство Митрополита Августина из Украјине. „Господ је њега овдје послао из Кијевске Руси да потврди да су сви земаљски народи призвани на прослављење, на бесмртност и на вјечни живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач храма, а онда је Митрополит Амфилохије заблагодари градоначелнику Херцег Новог Стевану Катићу и његовим сарадницима за помоћ коју су учинили приликом обнове храмова на подручју Херцег Новог поводом 300 година новске комунитади. „Очевидно да је Стеван наставио тристогодишњу традицију. И достојно је данас наставио“, рекао је Митрополит Амфилохије. Вјернима се обратио и Митрополит Августин и пренио поздраве и благослове предстојатеља Украјинске православне цркве Московског Патријархата г. Онуфрија. „Сваки празник је чудо Божје, а посебно празник Вазнесења Господњег и Благовијести Пресвете Богородице са празником Пресвете Тројице. То су најчудеснија догађања у историји Бога у овоме свијету и у историји овога свијета“, рекао је он. Рекао је да је срећан и да му је част што може да стоји поред Митрополита Амфилохија. „Ви сте јако срећни, и сви смо јако срећни да имамо таквог архипастира кога на богословским конференцијама и скуповима и на проповиједима цитирају као Свете Оце. Оно што он пише преводи се на друге језике. Али, за мене је главно нешто друго. Времена су јако тешка и вјероватно су ово последња времена. И јако је важно да поред нас буде проповједник као пророк Илија или Јован Крститељ. Митрополит Амфилохије је један од таквих“, рекао је Владика Августин. Светковина се наставља вечерас у 17,30 часова празничном вечерњом службом у овом храму, а потом Литијом улицама Херцег Новога, и свечаном академијом у дворани „Парк“, са почетком у 19 часова. Пред почетак јутрошњег сабрања на Топлој господа Митрополити Амфилохије и Августин посјетили су манастир Савину. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Малим освећењем обновљене цркве Светог Спаса на Топлој и Светом архијерејском литургијом коју су у њој са свештенством служили Архиепископ Цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Митрополит белоцерковски и богуславски Украјинске православне цркве Московског патријархата г. Августин, у Херцег Новом је јутрос почела прослава празника Вазнесења Господњег и великог јубилеја – тристоте годишњице Топаљске комунитади. Звучни запис (1) Звучни запис (2) Звучни запис (3) Звучни запис (4) -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току литургије Митрополит Амфилохије је у свештенички чин рукоположио ђакона Зорана Миљанића, који ће бити трећи парох при овоме храму, а Митрополит Августин у чин ђакона Драгомира Видаковића. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да се Господ, када је дошла пуноћа времена, вазнио на небеса да би и нама отворио пут на небеса. „И да би показао да човјек није исто што и црв и мрав и остала жива бића овдје на земљи. Јесте земља његова колијевка, гдје се рађа и узраста, али није мјесто његовог коначнога постојања. Мјесто коначнога човјековог постојања је Царство небеско. Христос је пропутио тај пут вазневши се на небеса и сјевши са десне стране Бога Оца и тиме прославивши, не себе као Сина Божјега, јер је Он као такав прослављен прије настанка свијета, него прославивши људску природу, прославивши сву своју творевину“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Христовим вазнесењем све отворило свој пут према вјечности, према небесима, према ономе што Јеванђеље назива Царство небеско. „Оно није царство смрти него управо царство живота. Ови наши незнавени политичари, говорећи о Царству небеском, на које призива Црква Божја све људе и све земаљске народе већ двије хиљаде година, они кажу да то Црква призива у смрт. Не призива Црква у смрт, а то свједочи овај свети празник Вазнесења Христовог, него Црква призива управо у живот. И то не у пролазни живот, него овом пролазном животу дарује квасац вјечнога и непролазнога живота“, објаснио је он. Митрополит Амфилохије је нагласио да је достојанство сваког људскога бића безмјерно достојанство. „Призвање свакога човјека јесте да живи на овој земљи. И уколико живи по заповијестима Онога који га је створио, утолико ће његово достојанство да узраста у мјеру раста висине Христове, у безмјерну мјеру Христа Богочовјека. То је смисао овога светога празника, који није само празновање нечега што се догодило, него је основни ритам и потка људскога живота. Смисао људскога живота се открива на овај велики и свети празник Христовог Вазнесења“, рекао је Владика. Нагласио је да нема величанственијег прослављења људске природе од прослављења које се догодило на овај свети дан Христовог вазнесења. „Зато се радујемо Вазнесењу и благодаримо и нашим прецима који су, ево, подигли овај храм у славу и част вазнесенога Господа у коме се окупљају душе гладне и жедне вјечнога живота ево триста година. И ове године обиљежавамо и триста година херцегновске комунитади. На овом мјесту прослављамо Христа Господа. И овај град добија свој прави и истински смисао управо овим храмом Вазнесења и овим празником“, поручио је он. Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов присуство Митрополита Августина из Украјине. „Господ је њега овдје послао из Кијевске Руси да потврди да су сви земаљски народи призвани на прослављење, на бесмртност и на вјечни живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач храма, а онда је Митрополит Амфилохије заблагодари градоначелнику Херцег Новог Стевану Катићу и његовим сарадницима за помоћ коју су учинили приликом обнове храмова на подручју Херцег Новог поводом 300 година новске комунитади. „Очевидно да је Стеван наставио тристогодишњу традицију. И достојно је данас наставио“, рекао је Митрополит Амфилохије. Вјернима се обратио и Митрополит Августин и пренио поздраве и благослове предстојатеља Украјинске православне цркве Московског Патријархата г. Онуфрија. „Сваки празник је чудо Божје, а посебно празник Вазнесења Господњег и Благовијести Пресвете Богородице са празником Пресвете Тројице. То су најчудеснија догађања у историји Бога у овоме свијету и у историји овога свијета“, рекао је он. Рекао је да је срећан и да му је част што може да стоји поред Митрополита Амфилохија. „Ви сте јако срећни, и сви смо јако срећни да имамо таквог архипастира кога на богословским конференцијама и скуповима и на проповиједима цитирају као Свете Оце. Оно што он пише преводи се на друге језике. Али, за мене је главно нешто друго. Времена су јако тешка и вјероватно су ово последња времена. И јако је важно да поред нас буде проповједник као пророк Илија или Јован Крститељ. Митрополит Амфилохије је један од таквих“, рекао је Владика Августин. Светковина се наставља вечерас у 17,30 часова празничном вечерњом службом у овом храму, а потом Литијом улицама Херцег Новога, и свечаном академијом у дворани „Парк“, са почетком у 19 часова. Пред почетак јутрошњег сабрања на Топлој господа Митрополити Амфилохије и Августин посјетили су манастир Савину. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Aутор и водитељ: Дејан Стојадиновић Гост: Теолог Стеван Јовановић View full Странице
  11. Датум: 26.01.2018. У сусрет националном празнику просвете и културе, које оличава Свети Сава, као и најављеној Декларацији о опстанку српског народа, мисли су нам усмерене и на језик којим говоримо и пишемо, што је и била једна од кључних брига нашег првог просветитеља и писца, упућујемо јавности Предлог за размишљање, о језику и нама Језик нас оличава и као појединце и као народе. То су знали и наши далеки претходници који су очували и развили српски језички капитал, у раздобљима када нису могли да граде задужбине и тврде градове, када је граница опстанка била у језику и предању у језику похрањеном. Језик је исказница не само права и слободе и заједничких својстава једне културе, него и слика прилика у којима живимо. Шта нам данашњи језик говори о нама? У јавном простору вредност речи се умногоме губи, лепота још и више. У површној брзини наших савремених живота, речи се расипају, често не служе ничему, само су део опште, увећане буке. Тако је на улици, у масовним медијима у којима основни смисао људске комуникације постаје главни губитник. Све бране попуштају, речи куљају, ниске и псовачке, речи затроване и безобзирне. А наследили смо, ипак, достојнији језик. Има још ствари важних, али језик је тема темељна, многе друге теме од језика зависе. Питање очувања ћирилице, по којој нас препознају, неизоставни је део ове темељне теме. Било је упечатљиво видети, широм Србије и Српске, како се дочекују програми акције „Негујмо српски језик“. Мимо свих великих речи, видело се колико се и стари и млади напросто радују своме језику, осећајући да питање језика није само језичко питање, него питање одржања и развитка. С језиком смо неко и нешто, без језика нисмо ништа. Ни појединачно, ни збирно. У раздобљу брзих и баналних екранских обавештења, још боље поимамо вредност онога што је просејана уметност речи. Зато се добра књига указује као спасоносна барка у глобалној стихији што нагриза и односи све баштињено и вредно из наших живота. Вратити се књизи и читању, као налогу опстанка, у себи и међу другима. Као и раније, семе опстанка је у светској и домаћој књижевној баштини, у зачетном Савином слову, Доситејевој умној отворености и српском (Вуковом) народном песништву, у Андрићевој мудрој мери и књижевном безмерју Црњанског, у Попиним лирским загонеткама, у опомињућим призорима Новице Тадића. Лик овог народа и даље најпотпуније приказују наши велики писци, и Његош и Јаков Игњатовић, и Лаза Костић и Симо Матавуљ, Јован Дучић и Бора Станковић, Петар Кочић и Исидора Секулић, Григорије Божовић, као и Меша Селимовић или Добрица Ћосић. И не само они. Дакле, размишљајмо о језику и о нама и делујмо у корист језика и нас самих. Колико ко може, зна и осећа. О Савиндану 2018. године, Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије Др Дане Малешевић, министар просвете и културе Републике Српске Академик Предраг Пипер, секретар одељења за језик и књижевност САНУ Проф. др Драган Станић, председник Матице српске Проф. др Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета Универзитета у Београду Проф. др Душан Иванић, председник УО Задужбине „Доситеј Обрадовић“ Проф. др Бошко Сувајџић, председник УО Вукове задужбине Проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика Проф. др Јелица Стојановић, председник Друштва чланова Матице српске у Црној Гори
  12. Датум: 26.01.2018. У сусрет националном празнику просвете и културе, које оличава Свети Сава, као и најављеној Декларацији о опстанку српског народа, мисли су нам усмерене и на језик којим говоримо и пишемо, што је и била једна од кључних брига нашег првог просветитеља и писца, упућујемо јавности Предлог за размишљање, о језику и нама Језик нас оличава и као појединце и као народе. То су знали и наши далеки претходници који су очували и развили српски језички капитал, у раздобљима када нису могли да граде задужбине и тврде градове, када је граница опстанка била у језику и предању у језику похрањеном. Језик је исказница не само права и слободе и заједничких својстава једне културе, него и слика прилика у којима живимо. Шта нам данашњи језик говори о нама? У јавном простору вредност речи се умногоме губи, лепота још и више. У површној брзини наших савремених живота, речи се расипају, често не служе ничему, само су део опште, увећане буке. Тако је на улици, у масовним медијима у којима основни смисао људске комуникације постаје главни губитник. Све бране попуштају, речи куљају, ниске и псовачке, речи затроване и безобзирне. А наследили смо, ипак, достојнији језик. Има још ствари важних, али језик је тема темељна, многе друге теме од језика зависе. Питање очувања ћирилице, по којој нас препознају, неизоставни је део ове темељне теме. Било је упечатљиво видети, широм Србије и Српске, како се дочекују програми акције „Негујмо српски језик“. Мимо свих великих речи, видело се колико се и стари и млади напросто радују своме језику, осећајући да питање језика није само језичко питање, него питање одржања и развитка. С језиком смо неко и нешто, без језика нисмо ништа. Ни појединачно, ни збирно. У раздобљу брзих и баналних екранских обавештења, још боље поимамо вредност онога што је просејана уметност речи. Зато се добра књига указује као спасоносна барка у глобалној стихији што нагриза и односи све баштињено и вредно из наших живота. Вратити се књизи и читању, као налогу опстанка, у себи и међу другима. Као и раније, семе опстанка је у светској и домаћој књижевној баштини, у зачетном Савином слову, Доситејевој умној отворености и српском (Вуковом) народном песништву, у Андрићевој мудрој мери и књижевном безмерју Црњанског, у Попиним лирским загонеткама, у опомињућим призорима Новице Тадића. Лик овог народа и даље најпотпуније приказују наши велики писци, и Његош и Јаков Игњатовић, и Лаза Костић и Симо Матавуљ, Јован Дучић и Бора Станковић, Петар Кочић и Исидора Секулић, Григорије Божовић, као и Меша Селимовић или Добрица Ћосић. И не само они. Дакле, размишљајмо о језику и о нама и делујмо у корист језика и нас самих. Колико ко може, зна и осећа. О Савиндану 2018. године, Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије Др Дане Малешевић, министар просвете и културе Републике Српске Академик Предраг Пипер, секретар одељења за језик и књижевност САНУ Проф. др Драган Станић, председник Матице српске Проф. др Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета Универзитета у Београду Проф. др Душан Иванић, председник УО Задужбине „Доситеј Обрадовић“ Проф. др Бошко Сувајџић, председник УО Вукове задужбине Проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика Проф. др Јелица Стојановић, председник Друштва чланова Матице српске у Црној Гори View full Странице
  13. На празник преноса моштију Св. Георгија - Ђурђиц у храму посвећеном овом Великомученику на Бановом брду, Његова Светост служио је свету архијерејску Литургију. Поред многобројног народа присутан је био и велики број деце из вртића "Ђурђевак" који ради при храму Светог Ђорђа. Делови Свете литургије и беседа Његове светости
  14. На празник преноса моштију Св. Георгија - Ђурђиц у храму посвећеном овом Великомученику на Бановом брду, Његова Светост служио је свету архијерејску Литургију. Поред многобројног народа присутан је био и велики број деце из вртића "Ђурђевак" који ради при храму Светог Ђорђа. Делови Свете литургије и беседа Његове светости View full Странице
  15. Интервју са патријархом Павлом – Ваша светости, на самом смо почетку. Сетите се Гојка Стојчевића, Славонија, село Кућанци, рано детињство. – Детињство је било слично као и у данашње младежи. Додуше, биле су мало друкчије прилике, а и постојале су границе које се не смеју прећи. А данас, видите шта се ради. Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се, коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Мој појам мајке је зато везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале. Породица је била религиозна, недељом се ишло у цркву у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано. Већ у тим годинама дете зна Оче Наш, али друкчије схвата појам Оца небескога када нема родитеље, доживљава то интензивније. Чуо сам за једно дете које је мајка оставила код бабе и уопште о њему не мисли. Кад чује од остале деце реч „мама“, кући се врати, он ће маци једној да тепа мама. Тетка нас је волела, али кад нешто учинимо што није добро она нас је исправљала и прутом. – Jecу ли Вам родитељи, мајка Ана и отац Стеван били Срби? – Негде сам чуо да ми је мајка била Шиптарка. Одакле то немам појма, обоје су били Срби. – Да ли је тада било наговештаја да ћете живот посветити Цркви? – Не, осим што сам био врло слабачак. Једном су ми чак запалили свећу мислећи да сам умро. Тетка је видела да нисам за сеоске послове због своје конструкције, па је одлучено да наставим школовање. Прешао сам код стрица у Тузлу да бих похађао гимназију. Он је био мали чиновник, надзорник путева, имао је осморо деце, ја сам био девети, и њих двоје – читав један интернат. Тај мали службеник издржавао је нас једанаесторо. Готово сва деца завршила су факултете, а њих двоје је докторирало. Није могуће да су они били само обдарени, већ је тај начин живота условљавао да нема ни говора о поновљеном разреду. Хоћу да кажем данашњи овај „киндер“ систем делује нездраво, несретно, незрело, јер родитељи децу просто оклопе љубављу и бригом, и она не могу да се развијају како треба. Или им униште иницијативу, па мушко буде као један бршљан, тражи жену која ће му бити ослонац, или буде самовољно и ћудљиво и очекује да му у животу сви угађају.
  16. У емисији „Орбита културе“ присетићaмо се неких истинских музичких звезда са којима смо разговарали уочи њихових наступа у нашој земљи. Један од њих свакако је Олег Кирејев, који је пред београдском публиком показао како звучи и шта ново доноси руски џез. Овај руски саксофониста и композитор, пионир етно-џеза у Совјетском Савезу и Русији, открио је за Спутњик и разлоге због којих је за њега џез био и остао мера ствари. Шта нам је био Џони Штулић и шта нам је данас, пишу ли се и даље филигрански стихови или је Џони један и непревазиђен, покушали смо да сазнамо од једног од најтврдокорнијих „џониста“, књижевником Мухаремом Баздуљем. А како после четири деценије звуче нумере са албума „Црна дама“ групе Смак, да ли су виски и бунде и афера сплет актуелније данас него те 1977. године, када су се завртеле на свим југословенским радио-станицама, открио нам је оснивач крагујевачке групе Смак, легендарни гитариста Радомир Михаиловић Точак. Да ли је рокенрол само музички жанр, правац, или је више од тога? Колико је свака прича о једном од највећих феномена 20. века у основи социолошка студија, слика времена и друштва, а колико филозофска, будући да је реч о јасно дефинисаном односу према свету и погледу на свет? Ово су само нека су од питања на која су одговоре покушали да дају књижевник Михајло Пантић и рок критичар Петар Поповић, аутори књиге „Бити рокенрол“, која је за кратко време доживела неколико издања. У емисији „Орбита културе“ чућете како је Бора Чорба уз класику, под ведрим дрвенградским небом, на недавно одржаном фестивалу „Бољшој“, гитарским рифовима надјачао звуке виолине и клавира и овога пута направио добру журку. Расположен и нестрпљив да запали музиком небо над Дрвенградом, Бора је уочи концерта за Спутњик казао да је Мећавник богомдано место за рокенрол, будући да је његов творац, Емир Кустурица — стари проверени рокер. Спутњик је за време 5. Фестивала руске класичне музике „Бољшој“ разговарао и са светски познатим виолинистом Романом Симовићем.
  17. Предавања су одржана у Дому омладине у Београду. За сада су одржана два предавања: Аудио запис и друго предавање: аудио запис: View full Странице
  18. ЉУДМИЛА ЛИСТОВА ОНИ СУ НАМА ПОТРЕБНИ, А НЕ МИ ЊИМА На вратима иркутског Михаило-Архангелскох храма прочитала сам оглас: „Двогодишњој девојчици из Дома за незбринуту децу предстоји операција. Потребни су људи за дежурство у болници“. И ако код мирског, неверујућег човека, он може изазвати неодлучност типа "Зашто да се ја бринем за туђе дете?", онда је за црквеног човека то позив у помоћ, на који би се требало одазвати. Ипак није све тако просто... Нетрпљење срца Вера је мртва без добрих дела. Али, да ли се ми трудимо да их чинимо? Мало ко, највероватније, чак и од људи који себе сматрају верницима, може тиме да се похвали. А они који, неприметно, и не само у дане поста, чине добро, не желе да истичу себе. Тако и у Михаило-Архангелском храму постоји група парохијанки, које стално посећују дечије домове и брину се за болесне сирочиће. Када сам први пут ушла у собу код болесне деце, скаменила сам се: колико несреће! Разговарам са двема девојкама - Наталијом и Леном. Када сам први пут ушла у собу код болесне деце, говори Наталија, просто сам се скаменила. Дубоко сам удахнула и као да сам се паралисала у ужасу: колико несреће! Пожелела сам да изађем у ходник и плачем, плачем! Мисао о томе, да су наши проблеми (који су нам се још јуче чинили ужасни и нерешиви) у поређењу са њиховом несрећом били просто ситнице, се појавила касније. Овде, видећи унакаженост и патње остављене несрећне деце, брзо је дошла спасоносна помисао, да овде није потребна жалост. Потребно је да се учини нешто, да се ради, да се потрудимо да им помогнемо некако, олакшамо бол, утешимо. Нахранимо, пресвучемо, променимо им пелене, поиграмо се са њима... Затим сам видела како је једна (огичледно нова) дадиља плакала над бебом. Седи поред кревета и плаче, а ноша је пуна... Слушајући Наташу, сетила сам се речи Стефана Цвејга: „Постоје две врсте састрадавања. Једна је малодушна и сентиментална. Она у суштини није ништа друго до нетрпљење срца, које жури да се што пре избави од тешког осећаја због виђења туђе несреће. То није састрадавање, већ инстинктивна жеља да се огради свој мир од патњи ближњег. Али постоји и друго састрадавање - истинито, које тражи да се нешто уради, а не осећања, и потпуно је одлучно, страдајући и састрадавајући, да уради све што је у човековој моћи и чак више од тога“. Али, највероватније је, да није лако човеку, посебно младом, да одмах почне да дејствује. Можда прво то треба да преживимо, прођемо кроз то „нетрпљење срца“. Тако је и Наташа, пре него што је почела да се виђа са болесном децом, морала да прођекроз “муке“, или, како говоре верници, кроз искушења. Моја другарица Маша ме је звала да учествујем у крштавању сирочића и постанем некоме од њих кума, рекла је она. Али, ја сам уплашивши се, одбијала: немам ни снаге, ни времена. Кума је таква одговорност... Али, што је чудно, прошло је неко време и ја сам, очигледно, сазрела да постанем кума. Онда је почело: сада се Наталији никако није дало да постане кума - једна препрека, друга. Једном су је замолили да помогне да одведу децу на Причест. И ево, сви се журе, одвајају, облаче децу, а она стоји сва погубљена и не зна шта да уради. И неко јој је дао девојчицу - плавооку, са локнастом косом, тако лепу... Она је узима у руке, и тек тада, под „надуваним“ комбинезоном опажа да девојчица са једне стране нема руку и ногу: та „полудевојчица“ је била жртва криминалног абортуса... На крају се са великим искушењима одржало крштење, и Наташа је постала кума насмејаног нежног дечака Андреја. Прелеп и чудан догађај - крштење. Овде се лепота и чудо не налазе само у самом Таинству, већ у посебном спајању, уједињењу кумова и кумица. Јавио се осећај као да се код сваког од тих одраслих родило дете. Сви су просто сијали од среће... Колико има промислитељног, тајанственог у односима са кумовима, од Бога датим сирочићима родитеља! Девојчици Даши су урадили операцију, зашили су „зечију усницу“, и она је „изненада“ постала иста као две капи воде са својом кумом Тамаром са њене дечије фотографије. Куму Александру, који стално вози децу у својим страним колима, додељено је кумче са именом Саша. Истинито састрадавати Сирочићи! Колико ми сада имамо сирочића! И то при живим родитељима. А колико је болесне деце! И колико ће их још бити?.. Па, увек их је било, сироти и убоги. „Убог", читам у речнику В.И.Даља, "јуродив, глупак, нишчиј духом.“. Ево, „нишчиј духом“! управо је о њима Исус Христос говорио у беседи на гори: „Блажени сиромашни духом; јер је њихово Царство небесно“. Зар одавде и не потиче и сама реч „убог“ - значи „код Бога“? Према јуродивим су се у православној Русији увек понашали добро, говори парохијанка, студенткиња Лена. –Увредити убогог се сматрало великим грехом. Ми, наравно, живимо у друго време, у другом свету, пуном равнодушности, суровости. И када дођеш код убоге деце и покушаваш да им помогнеш, онда се радујеш њиховој самосталности, чврстоћи. И добро је што их крсте, причешћују, уче да живе у Богу, да иду к Њему. Све ово, што је Лена рекла, је посебно важно. Мајка ми је причала, како су се њени вршњаци, дошавши из рата као инвалиди, бацали кроз прозор, вешали се о болничке каишеве у болничким собама. Без руку, без ногу, слепи и испечени младићи, не видећи смисао у својим мучењима и даљем животу, добровољно су одлазили из живота, који су бранили на фронту. Само је вера у Бога могла да сачува тог сломљеног војника-победника који је се бацио са прозора на мост у Иркутском дому ковача, у коме се налазила болница. Вера у бесмртност душе могла је да да заустави те младе самоубице, које је Господ оставио међу живима у најстрашнијем од свих ратова. Вера и умеће саосећања, „истинитог саосећања“ водили су у бесмртност, ка светости Велику кнегињу Јелизавету Фјодоровну, сестру последње руске Царице Александре Фјодоровне. Управо је она, сама својим рукама сакупивши остатке, од терористичке бомбе погинулог, свога мужа Великог кнеза Сергеја Александровича Романова, продала је своју имовину и отворила у Москви јединствену- чак и у претходној православној Русији - Марто-Маријинску обитељ. Јелизавета Фјодоровна није била само изваредно вредна настојница обитељи, у коме је налазило склониште и лечење мноштво сиротих и убогих, она је, преобукавши се у обичну одећу, тајно ишла по кућама сиромашних, обилазила болеснике, превијавала гнојне ране, прала постељину у многодетним породицама, доносила храну, одећу, лекове. Сам Господ води милосрдне. Од сажаљивих и волећих Бога, од жена мироносница, од сестара познате Марто-Маријинске обитељи носе своје светионике саосећања данашње дадиље и куме сирочића и усамљених болесних стараца. "Болесна деца су крст за родитеље", говори Лена. "И за све нас они су опомена и крст, који је потребно носити, да душа не би отврднула". „Ја ништа не осећам?“... Данас су главни организатори за помоћ болесној деци - маме Наташе и Лене - Надежда Михајловна и Татјана Ивановна. Са Божијом помоћу одазивају се на њихове позиве и парохијанке других храмова - свете Ксеније Петербуршке, светог Александра Невског. И наравно желели бисмо да више људи дође са жељом да нам помогне. "Дешава се да дођеш из болнице веома касно увече" - говори Надежда Михајловна, "а кући чекају своје бриге, своји проблеми... Али, тако ми је жао болесне, напуштене дечице! Поново зовеш некога, зовеш, молиш да некога замени, да поседи бар два сата. Јер је у саборности наша снага. Заједно, саборно ми можемо толико да урадимо, толико сирочића да помогнемо! Али, као одговор на наш позив често добијамо одбијање, које понекад гуше сузе очаја. Управо сада девојчицу од годину дана припремамо за операцију на срцу. Наша парохијанка Валентина још увек лежи са Аљонком у инфективној болници. После операције ће засигурно требати да се дежура, током целога дана. Опет ће бити потребни људи. Ромочки предстоји дуготрајно лечење..." Слушам, пуне бола, узбуђене речи Надежде Михајловне, која је способна да и по вејавици, на минус тридесет трчи са болесним дететом из једне болнице у другу. Управо су она и Наташа тако вукле малог Аљошу, који је са своје две године лежао скоро на свим одељењима. Слушам их, гледам им у чисте очи и ево о чему размишљам. Постоје савршено одређени типови људи. Једни су се тако прилепили за грех, трудећи се да „живе на задовољство“, да о њима и не треба ништа говорити. Али, постоје и посебни, морално засновани писцем - генијем, чија равнодушност је „несупротстављање злу насиљем“. Код професора Московске духовне академије Михаила Дунајева у четвртом тому његове серије „Православље и руска литература“ сам нашла (и ужаснула се!) ове реченице Ф.М.Достојевског: „И каква је то безосећајност поред сентименталности! Па и сам Левин је имао дете, дечака, јер га он воли, зато што када то дете купају у купатилу, то је у кући догађај; како да му се не разбије срце слушајући и читајући о масама убијених, о деци са сломљеним главама, која пужу око својих силованих мајки, убијених, са раздераним грудима. Тако је било у једној бугарској цркви где су нашли двеста оваквих трупова после пљачкања града. Левин чита све то и стоји замишљен: „Кити је весела и данас је с апетитом јела, дечака су окупали у купатилу, и почео је да ме препознаје: шта ми треба, шта се дешава тамо на другом делу земљине полулопте; непосредног осећаја за угњетавање Словена нема и не множе бити - зато што ја ништа не осећам“. А ако би још размишљао како се проводио Курагин или дуелиста Долохов-докле би стигао... Али, то је Левин, један од најомиљенијих позитивних хероја писца! А данас?! Украјина, Сирија... Да, тачно је да не може свако да остави све и пође као добровољац у Донбас или да спашава некога после земљотреса. Али да купе паковање памперса или неколико јабука за туђе болесно дете би многи могли. "Ова деца нас уче да другачије гледамо на живот" - говори Лена. "Посматрајући их, схваташ релативност среће. Видиш да појам „испуњен живот“ за сваког има своје границе. У Богу човек може бити срећан, иако је инвалид. Безбожник је спреман да дигне на себе руку иако има одлично здравље и пуно материјалних блага. Када долазимо код болесне деце, доктори, медицинске сестре се у почетку чуде, онда нас посматрају. А после... се сами крсте. Примећивала сам да постоје људи осећајни, који желе да помогну, са својим појмовима о добру и злу. Они, на пример, цепају на улици непотребне објаве, воле природу, певају песме око ватре. Али понедак не знају како и где да уложе свој труд. А толико је несреће около!..." Да, да, Лена је у праву, нецрквеним људима, мирским, наравно, не треба објашњавати реч „равнодушност“. Верницима је познат појам мало другачијег реда - млакост. А то је када идеш и у храм, и молиш се, и учествујеш у Тајинствима Цркве. Али нема ни сузице на исповеди, и бескрајно осуђујеш своје ближње, а љубави и радости скоро да у души и нема. Тешко и не толико ретко - према нашим гресима - и стање. И понекад нам је потребно моћно средство да бисмо изашли из њега и стекли живу, трепетни душу, способност да волимо, видимо лепоту и осећамо туђи бол. Ромица ... Признајем да сам се бојала. Ишла сам у Ивано-Матрјонинску дечију болницу после унутрашње борбе и сумњања. Било је потребно да победим, превазиђем у свом срцу нешто пре него што дођем код болесног туђег детета и осетим ту огромну бол малог човека. И ево ме у соби трауматолошког одељења, у којој после операције лежи „осуђен на смрт“ дечачић Рома. Пре него што сам то видела, нисам ни знала да тако нешто и постоји. Замислите отприлике дете од годину ипо дана, које седи у гвозденом кревецу, буквално као у кавезу. Које не просто седи: ноге су му раширене у завојима, сваки зглоб је пробушен иглама које образују метални прстен на који је окачен терет. У таквом положају се дечак, који уствари има три године, налазио после операције око два месева. Чинило ми се невероватним да се све то издржи. А Ромка издржава. И још се смеје и радује свакој новој играчци, свакој новој особи. И сваку жену која дође да се брине за њега назива „мама“. То је једина реч коју уме да каже. Рома се родио као инвалид са „оштећеним“ ногама И сада искусни хирурзи ортопеди покјушавају да му „направе“ мање више нормалне ноге. Још ће га оперисати и највероватније не само једном. Ово дете је било непотребно својој мамици. Још увек има другу маму - то су жене и девојке које дежурају поред њега (а има их око седамдесет). Оне долазе код њега после посла, после предавања на институту, време и снагу за дечака налазе и друге пензионерке. За Ускрс је једна од њих, Галина Петровна, дежурала поред детета цео дан. И све наше дадиље се заљубљују у своје „штићенике“- говори Надежда Михајловна- срцем се вежу... Сваки малени пацијент у овој соби има своју несрећу. На пример, девојчица Јулија: има десет година, а не учи. Хистерична, љута на цео свет. Али какво може бити дете, бијено - пребијено, сироче, терет за рођаке пијанице?! Или дечак од годину дана са хидроцефалијом. Док су га спремали за операцију, његова мајка је све посматрала дадиље које су се бринуле за Рому. И можда, не толико наши разговори о Богу, о вери, колико сама чињеница тог колективног дежурства, је довела до тога да је Светлана крстила свог Диму у болничком храму Ксеније Петербуржке. Тајинство је извршио отац Александар, а затим је отац по молби једне од парохијанки директно у болничкој соби одслужио молебан, дошла су сва деца са одељења и лица су им сијала од радости и чуђења. Они су нама потребни ....Гледам у плаве Ромине очи, мазим његову свиленкасту косу, тражим мали нежни длан. А он са апетитом и цоктањем сиса своје прсте и на руци, и на нози, и лако се, као акробата нагиње ка прстенастој шипци. Иако он не говори, глава му је некако спљоснута са обе стране и он је „распет“ на истегљивачима, понаша се веома живо и толико је мио у својим покушајима да полије нову „маму“ млеком, да прође рукама кроз њену косу и да одгризе точкић од кола, да се убрзо навикаваш на његову позу, и на разговор без речи, и више не знаш како да се растанеш са њим и одеш, вероватно, заувек. "Они су нама потребни, а не ми њима" - сетила сам се речи Татјане Ивановне. ...Молим те, читаоче, да урадиш немогуће, али покушај да себе замислиш као дете. Напољу веју пахуље снега и звони трамвај, поред тебе се деру дечак и девојчица, а ти лежиш са теговима на ногама на мокром хладном чаршафу. И никоме на земљи ниси потребан. Вероватно је тешко, али свакако покушајте да бар замислите да немате ни мајку, ни оца. Замисли да никада нико није заплакао за тобом, и твоја бол и усамљеност међу људима је бескрајна и неутешна. И ти ћеш вриштати и молити, и бол ће раздирати на делове твоје тело, и нико те неће загрлити, неће се сажалити, неће олакшати патње... И када ти, читаоче, замислиш све то, бол и патња не могу а да се не дотакну душа огрезлих у гресима. И твоје срце ће рећи шта, када и како да се уради. ...Одлазила сам из болнице. Од Роме у свој живот. На растанку сам га прекрстила, пољубила у свиленкасто теме. Стајала сам на вратима, нисам имала снаге да одем. Даће Бог да ће он некада стати на своје ногице и проходати. Сам. И „маме“ ће доћи да га испрате у живот. Какав ли ће он бити?... P. S. Имена су у потпису измењена, зато што људи не желе да прослављају себе, сматрајући свој рад веома скромним. Људмила Листова 5. јула 2016. Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...