Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нам'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Када би нам духовни вид био чист, на Литургији бисмо видели једни друге као што су апостоли видели Христа на Тавору. Видели бисмо да смо у светлости“, казао је владика Јеротеј у Загребу. У четвртак, 6/19. августа, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ топлички Јеротеј служио је Божанствену Литургију у Саборној цркви у Загребу, која прославља храмовну славу. Саслуживали су му изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава, са свештенством Саборног храма. На Литургији је појао хор под руководством Иване Србљан. Владика је у бесједи коју је изговорио по прочитаном Јеванђељу (Мт. 17, 1-9) рекао да је, приликом преображења Господњег на Тавору, божанска природа Господа Христа просијала из Његовог људског тијела, а да су нетварне божанске енергије прожеле и обухватиле тројицу присутних апостола. Казао је да је ријеч не само о догађају преображења Христовог, већ и богојављења, јер су се истовремено јавили Отац, Син и Свети Дух. Рекао је и да је ријеч о догађају Цркве јер ”овде, осим Господа Христа који се преобразио, видимо и представнике Старог Завета – светог пророка Мојсија као представника Закона Божијег који је Бог дао Јеврејском народу на Синају и светог пророка Илију, као представника свих пророка и пророчке објаве Господње која је била упућена како Јеврејима тако и читавом свету. Ту су били и свети апостоли Петар, Јаков и Јован, као представници новозаветне Цркве”. Епископ Јеротеј је казао да се Господ преобразио да би показао људима смисао њиховог постојања – обожење и додао да је управо то Бог намјенио људима још приликом стварања свијета и првих људи. ”Господ је, проповедајући своје јеванђеље током живота на земљи, пројављивао божанску природу која је била сједињена са људском. То се видело кроз многа чуда која је чинио, кроз власт коју је имао над духовима, и, пре свега, кроз бескрајно смирење и бескрајну љубав коју је поседовао. Зато се пред светим апостолима Петром, Јаковом и Јованом преобразио на гори Тавор, да би показао својим ученицима који је њихов крајњи смисао”, рекао је епископ Јеротеј и казао да је човјек створен ”да буде бог, да буде такав какав је Христос, да му лице сија као сунце и да буде сав светлост”. ”На свакој Литургији се дешава тајна преображења. Када се моли читава заједница испред које стоји свештеник она призива да сиђе Свети Дух не само на Дарове који се приносе – хлеб и вино, него и на нас и на све оно што носимо са собом. Силази Дух Свети и освећује све наше трудове, исцељује све наше муке и болести. И ми, када би нам духовни вид био чист, могли бисмо једни друге на Светој Литургији да видимо као што су апостоли видели Христа на гори Тавор. Видели бисмо да смо сви у светлости. Сваки од нас је Христос и сви заједно смо Христос” казао је владика. Пред завршетак Свете Литургије епископ Јеротеј је благословио грожђе и славске дарове, кољиво и колач, а по отпусту је свештенству и сабраном народу пренио благослове и поздраве Његове Светости Патријарха Порфирија и честитао храмовну славу. Славско послужење за сав народ је ове године, због епидемијских прописа, припремљено у дворишту Црквене општине Загреб. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и многобројним верним народом. Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија. -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем: -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу. -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу: -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх. Извор: Тeлевизија Храм
  3. У недељу 8. августа Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије у поподневним часовима посетио је Епархију тимочку и храм Светог великомученика Георгија Победоносца у Кладову. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион, свештенство Епархије тимочке и мноштво верног народа. Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао игуман манастира Буково архимандрит Козма у молитвеном присуству Преосвећене Господе Епископа нишког Арсенија, буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила, далматинског Никодима и изабраног Епископа марчанског Саве. У свом захвалном слову после доксoлогије је изразио захвалност Патријарху Порфирију на посети, што је у првој години патријарашког служења донeо патријарашки благослов у тимочку епархију и град Кладово. Епископ Иларион заблагодарио је и лично на све тренутке које је Патријарх одвајао, време када је доносио радости, утехе и док је био Митрополит загребачко-љубљански. Додао је да је захвалан на свој подршци српском народу ма где год се налaзио. Истакао је да је Патријарх Порфирије пример како се може живети јеванђељски у 21. веку. Патријарх се захвалио на речима љубави и добродошлице, и све је израз љубави што је речено. Патријарх је истакао радост што је у могућности да дође и посети Епархију тимочку. Срећан је што је могао да дође у Кладово, истакао да је Господ тај који треба да нам буде пример. И као што Дунав не раздваја, тако и Црква на овом простору све спаја, још од доба Византије и одувек је постојала вера хришћанска и вера православна. После свечаног чина доксологије Патријарх Порфирије је освештао новосаграђени парохијски дом у порти цркве.
  4. Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Јеротеј, служио је данас, 04. августа 2021. године, свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе у цркви св. Марије Магдалине у Белом Потоку. Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Павловић, протојереј-ставрофор Милан Лукић и ђакон Саша Глишић, а домаћин славе ове године је г. Дејан Крсмановић са породицом. Беседећи, Владика Јеротеј је подсетио да је св. Марија Магдалина после сусрета са Господом, до краја свог живота ишла само за Њим. "Била је велика жена која је по својој и мудрости и љубави и вери, превазишла и многе мушкарце, чак и саме апостоле" подсетио је Владика Јеротеј, указавши на њену велику одважност, храброст и љубав према Господу. Она је одмах поверовала у Христово Васкрсење, јер је веровала срцем, препознала Господа по гласу, а пред римским царем је исповедила своју веру и оптужила Пилата, подсетио је Владика Јеротеј. "Треба да следимо њен пример и да молимо св. Марију да се моли за нас, да нам Бог да бар мало те њене храбрости, одважности, вере и чврстог покајања - метаније, која значи потпуно окретање од старога живота и кретање, следовање новом, исправном животу пуном вере, наде и љубави" закључио је викарни Епископ топлички Јеротеј. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  5. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије служио је на празник Светог Деспота Стефана Лазаревића и Преподобне Мати Евгеније, заштитнице и покровитељке Кола српских сестара, Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Саслуживали су отац Георгије, игуман манастира Лелић, затим више свештенослужитеља Епархије ваљевске, као и умировљених свештеника, међу којима су били и протојереји-ставрофори Михаило Павловић и Живојин Петровић, који су као дугогодишњи ревносни и узорни службеници Епархије ваљевске одликовани највишим одликовањем Епархије ваљевске – Орденом Светог Владике Николаја Српског. Архијерејским граматама су награђене некадашња и садашња председница Кола српских сестара: Бранка Стојановић и Бисерка Месаревић. Беседећи пред великим бројем верника сабраним у Катедралном Храму Епархије ваљевске, након читања јеванђељске приче о исцељењу узетога, Преосвећени Владика Исихије је подвукао да је духовна одузетост много гора од физичке, те да свет без Бога не може опстати, јер је Он Тај Који отпушта грехе и исцељује од сваке болести. Зато су молитва и Црква као Тело Христово на Земљи насушне за сваког хришћанина јер свима нам је Глава Господ. „Имамо цркву у којој се увек заједно молимо и сваку молитву коју ми кажемо у дубини свога срца, у својој соби, у природи, или усамљени, свака та молитва је саборна, јер у нашој цркви не постоји приватност. Сви смо једно Тело. Сви чинимо Тело Богочовечанско и Глава нам је свима Господ Исус Христос. И ево Глава наша возглављује и овог одузетог. Господ једном својом речју стваралачком, као што нас је и створио једном речју, тако и овоме опрашта грехе дајући му здравље“, рекао је Владика Исихије, потврђујући тако речи Преподобног Јустина. „Само нека не оскудева у нама истинска и јака молитва, истинска и јака смиреност и кротост, благост и доброта и све остале врлине“. Том истинском молитвом се руководе и жене мироноснице савременог доба, окупљене у Колу српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“, које са пожртвованом ревношћу приступају сваком невољнику. „Те сестре наше у Христу смирено чине дела љубави и службу своју врше у славу Бога. И сви ми треба да се угледамо на њих, на њихово доброчинство у најдубљем смислу и сви треба заједно са њима да чинимо доброчинство, макар да напојимо ближњега чашом хладне воде и Господ нам то не оставља без награде“, закључио је Владика Исихије. Светом причешћу приступио је велики број верника, а затим су чланице Кола српских сестара принеле колач и жито које је Владика Исихије освештао, честитајући им славу, а дугогодишњи благајник Епархије ваљевске, умировљени протојереј-ставрофор Живојин Петровић се у име такође одликованог проте Михаила Павловића, и у своје име, захвалио на највишем одликовању Епархије ваљевске. Након Свете Архијерејске Литургије уприличена је трпеза љубави у Парохијском дому при Храму Покрова Пресвете Богородице где се на ордену захвалио и умировљени протојереј-ставрофор Михаило Павловић, дугогодишњи рачуноиспитач Епархије ваљевске, који је пожелео његовом, и наследнику проте Живојина, протођакону Бранимиру Терзићу успеха у раду. Отац Михаило се подсетио рада са почившим Владиком Милутином чија је жеља била да отац Живојин и он добију орден и пожелео Епископу Исихију да води брод Епархије ваљевске ка сигурном пристаништу – Господу. Ваљевски архијереј се захвалио свештеницима Михаилу и Живојину на досадашњем раду, истичући да они настављају да служе у славу Господњу. Један од домаћина сабрања јереј Игор Илић, духовник Кола српских сестара, пожелео је да се у радости годинама сабирамо око Васкрслог Христа и Преподобне мати Евгеније. Извор: Епархија ваљевска
  6. У препуној цркви манастира Савине молитвено и саборно било је на Четврту недјељу по празнику Педесетнице у недјељу 18. јула 2021. године. Свету литургију служили су игуман ове свете обитељи јеромонах Макарије и свештеници: протојереј Данило Радмиловић из Диселдорфа и протојереј Небојша Стојадинов из Врања. Поучним словом пастирске поуке, коју преносимо интегрално, вјерном народу обратио се игуман Макарије. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, проповед Јеванђеља или благе вести о спасењу рода људског, јесте тајна која се открива само онима који заиста иду за Христом и који свим срцем и целим својим бићем, умом и душом воле истинитог Бога. Дакле та тајна је сакривена од људи и оних који живе у овоме свету на телесни начин. Чујемо данас у Светом јеванђељу како су за Христом ишли многи, а прилази му неки капетан из редова служења војске, вероватно из незнабожачких кругова, али је, чувши да Христос може да му помогне дошао да затражи помоћ. И наравно, било му је по вери његовој. Но поред чуда што је учинио, Христос се тада окрете и рече онима који су ишли за Њим: Оволике вере ни у Израиљу не нађох. За Христом су ишли многи, пратећи Га и гледајући шта ради, као што ми данас идемо за Њим, долазећи у Цркву где видимо или не видимо разна чудеса која Бог чини. То мноштво народа који Га је пратио и ишао за Њим, је у ствари и данашња Црква Христова, односно ми који смо овде сабрани. Када се Христу обратио човек који у том тренутку није припадао Цркви, Он се окрену својим следбеницима сабраним у цркви рекавши: ,,Видите ли колико вере има човек који још није у цркви. Исто тако ни апостол Павле није био у Цркви, био је гонитељ хришћана, а затим постао апостол народа. Тако и овај човек, и многи други који тренутно нису у Цркви могу имати много више вере него они који јесу. Зато се Христос и окреће народу у цркви и каже: ,,Видите колико вере има овај човек? Ни у Израиљу, ни међу онима који верују и који су у Цркви често нисам нашао толико вере”. Зато ми, који смо у Цркви, треба да се запитамо какву ми то веру имамо и имамо ли уопште веру, и да се запитамо зашто смо ми у Цркви. И ако већ јесмо у Цркви запитајмо се, колико се трудимо да испуњавамо речи Јеванђеља, и поред свег тог труда, колико успевамо да променимо себе у том смислу. У овим речима и овом размишљању је тајна нашег спасења. Не значи да ћемо се спасити ако долазимо у цркву. Овај одговор је потребан човеку. Ако човек не буде имао дужну пажњу, посебно у Цркви, он ће, како каже Јеванђеље, бити изгнан напоље. Многи ће са Истока и Запада, из разних крајева овог видљивог света, ући у Царство небеско док ће синови Царства бити изгнани напоље. Зато свако од нас треба да се запита: Да нисам управо ја тај који ће бити изгнан напоље? Ако се то не будемо питали читавога свог живота, може нам се десити да све што смо радили буде узалуд. Да смо промашили читав свој живот испуњавајући све, али само споља, имајући један лажан осећај сладуњаве љубави док Христа никада, у ствари, нисмо ни упознали. Из тог разлога Христос упозорава: Пазите ви који сте у Цркви да можда нисте промашили. Добро пазите! Ви чак треба да пазите много више него они који још нису ушли у Цркву, у коју Христос позива све. Ако не будемо имали дужну пажњу, ако не будемо имали дужно покајање као апостол Павле онда нећемо бити са Богом и схватити шта је истински подвиг у Цркви. То је подвиг да останемо у заједници са Христом, а то значи да ћемо стално, у сваком тренутку, имати такозвано покајничко расположење. Онај који иде ка Христу не може себе видети као доброг. Онај који себе види добрим иде кроз живот умом овога света. Овде је таква математика, овосветска. Дух овога света је некакво сабирање и одузимање. Љубав Божија није сабирање и одузимање, и можемо се преварити ако нам се учини да постајемо све бољи. Није тако. Свети оци упоређују приближавање Христу са приближавањем светлости. Што те више светлост буде обасјавала ти ћеш боље видети своје грехе. Ту је одговор. Зато се добро замислимо, да ли ја живим тако? Да ли ја себе видим све горим? Ако видим, то би значило да се приближавам Христу имајући, самим тим, све дубље и дубље покајање. Ми се ужасавамо када треба да учинимо било какав напор ка покајању падајући одмах у очај и депресију, мислећи: Па нисам ја најгрешнији. То је погрешна мисао. Ја јесам најгрешнији. То читамо сваки пут када се причешћујемо у молитвама пред Свето причешће: “Грешнике од којих сам први ја”. Човек заиста то треба тако да види у свом животу. То се може видити благодаћу Духа Светога, а никако телесним умом и очима. Значи тек кад видите себе као највећег од свих грешника, кад схватите да нема других грешника него ја сам, тек онда заиста стојите у истини и у заједници сте са Христом. Зашто је то потребно? Зато што би човек пао у очајање кад то не би осећао. То је тај осећај наше бесконачне немоћи да било шта учинимо за своје спасење. Дакле, ми ћемо у том тренутку схватити да је спасење дар Божији, а не наш труд. Иако ми прилажемо том труду видећемо да је то ипак дар Божији и видећемо своју бесконачну немоћ да се сами спасемо. У тој бесконачној немоћи, док се бесконачно смиравамо видећи своју немоћ телесну, душевну или био коју другу коју као људи имамо, отвара се димензија бесконачне свемоћи Божије. То је тај сусрет између човека и Бога. О томе Христос говори и све ово чини да би човек познао управо тај и такав сусрет. И то је почетак нашег духовног живота. И то је улазак у Царство небеско. Ко још није доживео тај сусрет није ни почео да иде истинским путем духовног живота и још увек није осетио шта то значи Царство Божије које је унутра у нама, у нашим срцима, у нашим бићима. Зато ми у Цркви управо то треба да постигнемо. Зато се Христос окреће Својим следбеницима, људима у Цркви и каже: Пазите ви који сте у Цркви да не промашите циљ, да не промашите Мене, Христа. На крају, тада је ту поред Христа и био ученик који га је издао. Све је видео, као што видимо и ми који долазимо у цркву, где користимо све тајне Цркве и благодат Божију, али запитајмо се: Да нисам управо ја тај који ће Христа издати? Да нисам ја онај који Те издаје, Христе? То се дешава стално и ми изнова, и изнова морамо да чинимо напоре воље да се предајемо Христу тражећи помоћ од Њега да бисмо се одржали на том путу. Иначе владаћемо се као и људи овога света који живе у свету потпуно га користећи и уживајући у њему. Упитно је како ће Бог такве спасавати и на који ће начин призвати сваког од њих. Није наше да о томе судимо. Наше је да видимо где се ми налазимо и шта ми радимо у свом животу. Како се ми односимо управо према онима који нису у Цркви. Ако се будемо односили лоше према њима, не показујући истинско Јеванђеље у своме срцу, ми смо лицемерни. Никоме не треба то лицемерје и наша маска коју ћемо ставити па бити фини и сладуњави према свима док у ствари ,,прождиремо камилу и, како каже Јеванђеље, оцеђујемо комарца. Човек треба да буде постојан у тој истини да буде оно што јесте пред Богом, исповедајући своју немоћ стојећи пред Њим и очекујући помоћ од Њега. Тек ће се тада кроз човека пројавити сила благодати Божије, а ми тек тада постати истински хришћани и истински радосни људи који живе Васкрсењем. Тада ће се Бог пројављивати кроз нас без наше велике приче о томе, јер ће се сила изливати их нашег бића, сила благодати Духа Светога коју добијамо управо у Цркви. Потрудимо се зато да не будемо спољашњи хришћани, који само споља испуњавају заповести Божије јер нам то неће донети спасење већ нас још више гурнути у промашај и обману. Само ако се чврсто будемо држали путева Христових ћемо осетити истинску радост и шта то значи истински служити Богу, шта значи волети друге. Тако ћемо стећи силу да можемо да волимо сваког човека, најпре у својој породици. Решимо прво оно што имамо око себе, а онда ћемо решавати светска или која већ питања. Ми најпре решавамо светска питања, сву околину и све комшије око нас, док нам се распадају породице, распадају нам се заједнице…То није хришћанство! Очисти прво своју кућу, а онда ћеш видети да помогнеш и неком другом, али истински и у љубави, у Христу. Извади, како каже Јеванђеље, брвно из ока свога па ћеш онда видети да извадиш и трун из ока брата свога. Док најпре себи не помогнеш нећеш знати, умети нити успети да помогнеш било коме а понајмање себи. Зато, браћо, имајмо дужну пажњу како живимо и каква су наша јеванђелска дела. Покајмо се за своје грехе, поправљајући себе и не губећи наду да ће нам Христос увек помоћи. Господ ће нам помоћи сваки пут кад год Му затражимо помоћ свим срцем својим, нелицемерно, не са пола срца или неким благим покретом. Бог хоће читаво наше срце како и каже у Светом писму: Сине дај ми срце своје. Дакле, ономе коме дате срце томе ћете и служити. То је одговор. Ономе коме дате своје унутарње биће ту ће бити усмерена ваша душа и ваш читав живот. Богу нашем нека је слава у векове векова. Амин. Приредила: Слободанка Грдинић
  7. Патријарх Порфирије: Пратимо трагове које нам је патријарх Павле оставио на путу којим је водио нашу Цркву ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је наша вера и наша нада и наша љубав. Повезана вест: Помен патријарсима Иринеју, Павлу и Димитрију у манастиру Раковица Блажене успомене Патријарх српски Павле својим је делима обавезао Србе да га се радо сећају и наставе његов пут вере, истине, правде, доброчинства и љубави. Говорио је: Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате. Таквом љубављу 20. маја 2021. године били су испуњени храм и порта манастира Раковице где је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио Спомен-собу посвећену патријарху Павлу. Пре свечаног отварања Спомен-собе, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода, преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, шумадијског Јована и крушевачког Давида, служио је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу који почивају у манастирској порти, као и патријарху Иринеју, коме се данас навршило шест месеци од блaженог уснућа у Господу. Служивали су протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић и ђакон Радомир Врућинић, а дивно је појао хор Богословије Светог Саве. Свечаност отварња Спомен-собе патријарха Павла почела је обраћањем управника Библиотеке Српске Патријаршије др Зорана Недељковића који је подсетио да је, након завршетка рада на сређивању Библиотеке блажене успомене патријарха Павла, која иначе садржи 8299 књижних јединица, одлуком Светог Архијерејског Синода септембра 2018. године, управи Библиотеке Српске Патријаршије поверена дужност формирања Спомен-собе патријарха Павла. „У периоду који је иза нас, уз подршку Светог Архијерејског Синода и са бројним сарадницима, успели смо да завршимо поверени задатак. У изложбеним витринама постављено је готово 500 предмета из заоставштине патријарха Павла. Захваљујем на пажњи и помоћи преподобној игуманији Евгенији и свом сестринству манастира Раковице. На вредном и стручном раду у формирању изложбене поставке захваљујем нашем уваженом хералдичару Драгомиру Ацовићу. На уређењу целокупног простора Спомен-собе захваљујем угледном српском архитекти г. Стевану Мићићу. Такође захваљујем и г. Момчилу Ранчићу, који је израдио све изложбене витрине и додатно се ангажовао и на другим бројним пословима. Велику захвалност изражавам г. Младену Кременовићу, власнику ливнице Лиграп, на његовом вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем управнику Музеја Српске Православне Цркве ђакону Владимиру Радовановићу и службеницима Музеја на повременој помоћи током уређења изложбене поставке. Наравно, захваљујем службеницима Библиотеке Српске Патријаршије који су све време били ангажовани на сређивању Патријархове заоставштине, на уређењу изложбених витрина и на свим другим пословима. Велику захвалност изражавам Продукцији Епархије бачке на подршци у раду. Такође, захваљујем оцу Милошу и свештенству цркве Светог Илије у Миријеву на вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем и недавно упокојеном оцу Игњату, који је служио у овој светој обитељи. Често нас је обилазио и на разне начине помагао наш рад. Захваљујем свима онима који су на било који начин помогли реализацију овог подухвата„” истакао је др Недељковић и додао: „Желим да нагласим да смо се потрудили да из заоставштине блаженопочившег патријарха Павла изнесемо и прикажемо све оно што указује и подсећа на њега, како би његов живот, рад и архијерејско достојанство били достојно приказани будућим посетиоцима као поучни пример живота испуњеног врлинама. Али, има нешто што није могло да стане у изложбене витрине, оно због чега многи долазе овде да се поклоне над хумком његовом да пронађу утеху и радост, а то је његова вера, љубав, његова нада у Васкрслог Христа и Јеванђеље Христово, којим је он живео, дисао, говорио. Наш песник Матија каже да нико није говорио тако тихо, а да се чуо тако далеко, као наш патријарх Павле. И зато мислим да што време буде више одмицало од дана његовог упокојења, он ће у народу бити све већи, а његове речи ће се чути све даље и сведочиће о једино чудесном животу у Христу и Јеванђељу Његовом”. Уследило је обраћање архитекте Драгомира Ацовића који је истакао: „Данас смо окупљени у малом простору који чува предмете и успомену на великог Патријарха и не мањег човека. Предметима недостаје дух који је у ситном телу Гојка Стојчевића израстао у својеврсну Синајску Гору, посвећену присуством Господњим, са које је зрачила и наставља да зрачи вера и послање. Ми морамо опрезно и тихо корачати просторима којима влада његова успомена и где се чувају његове ствари. Успомена је подложна крхком сећању. Музејске и спомен збирке нам преостају као путокази који нам помажу да не склизнемо ка забораву и да се не огрешимо о дуг љубави на коју смо обавезни једни према другима као људи, као хришћани и као народ Божји. Међу нама је живео и деловао Патријарх чију смо величину назрели тек када се преставио и када се народ чијем се спасењу посветио одједном и неочекивано појавио на улицама и трговима да му ода последњу почаст и затражи и незаслужени опроштај и спасоносни благослов! Иза њега ја настала празнина, и ту празнину смо заслужили. Он није! Док је био жив, посматрали смо га као чудо! Када је преминуо, сазнали смо да није он био чудо, већ ми! Ми тога нисмо били свесни. Он јесте!”. „Ми недостојни, којима је запала почаст да покушају да оформе овај спомен простор, суочили смо се од самог почетка са нечим на шта нисмо рачунали, а требало је. Као прво, како представити некога ко не поседује ништа, и коме ништа није неопходно, и који све са чим живи и зашта живи носи у себи. Како представити човека који живи у духу предметима који су лишени духа? Како у маленом и успутном простору представити некога који нас је предводио, поучавао, заступао и бранио? Често од нас самих! Како празним и тривијалним предметима насликати и објаснити величину одрицања монаха који је, као онај први Павле, постао већи и од нас и од самога себе? И који је преставши да буде Гојко постао свако од нас у јаду и слави, у понизности и оданости, у нежности молитви и у строгости веровања, у скрушености душе и у величанству вере у Господа и у спасење које нам је обећано. У овој спомен поставци недостаје много онога што би требало да је ту, али нема ничега чему овде није место! Овде нема много злата и сребра, али постоји плетора вере и љубави. На крају, морам поменути да су на овој спомен поставци радили малобројни, али — верујем — достојни: архитекта Стеван Мићић, др Зоран Недељковић, људи из Патријаршијске библиотеке и из Музеја Српске Православне Цркве и изнад свега - мајстор Мома. Њихов циљ је био да помогну незабораву. Њихова награда је захвалност,” поручио је архитекта Драгомир Ацовић. Отварајући Спомен-собу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је надахнуто беседио: „Ваша Преосвештенства, високопреподобна мати Игуманијо, часни оци, браћо и сестре! Aпостол Павле каже да треба да поштујемо своје старешине. Наравно не због тога што је хтео да каже да је старешинама потребно да им други буду покорни, него због тога што је хтео да нас упозори и обавести да само онда када имамо осећање поштовања према својим старешинама, када имамо послушање у односу на њих, ми смо тада сигурно чули реч Божју о томе да је Бог Отац и да искључиво поштујући Његову реч можемо расти у складу са оним што је наше назначење. Тако смо се и данас сабрали овде да изразимо сећање, поштовање, па и послушање у односу на блаженопочившег патријарха Павла, као личности, али и сви ми као заједница. Сабрали смо се да, гледајући трагове које је он оставио иза себе, васпоставимо или боље речено обновимо наш лични однос са њим, а то је једино у Цркви могуће, јер у Цркви нема граница између овога и онога света. Само у Цркви можемо да непрестано обнављамо наш лични однос и да идемо траговима које нам је он оставио на путу којим је водио нашу Цркву. То су трагови који воде ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је био, како смо већ чули, вера, нада и љубав блаженопочившег патријарха Павла, ка Ономе који је исто тако и наша вера и наша нада и наша љубав. И у том погледу, ова Спомен-соба која се налази у манастиру Раковици има искључиво и једино смисао ако наше сећање на блаженопочившег патријарха Павла није сећање само на прошлост која је иза њега и иза нас, него је пре свега сећање на Јединога живога Бога, Једнога у Тројици Оца и Сина и Светога Духа. Са тим мислима позивам да уласком у Спомен-собу посвећену патријарху Павлу свако од нас уђе у своју собу, у своје биће, и тамо сусретне управо Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа”. *** Спомен-собу у манастиру Раковици красе одабрани експонати из живота блажене успомене патријарха Павла посвећеног Богу и роду. Изложени су лични предмети, одећа и радни прибор, алат, белешке и подсетници, приручне књиге и литургичка литература, његове књиге и књиге о њему, дарови, сатови, колекција васкршњих јаја и други поклони. Простор је посвећен времену његове патријарашке службе и садржи одабрана признања, награде и почасти које је за живота примио од свог народа, од Српске Цркве и других помесних православних Цркава, од хришћанских и других верских заједница, државника, знаменитих личности, организација и институција. У витринама су изложене дароване му иконе, архијерејске инсигније, ручни и стони крстови, богослужбени сасуди и одежеде. Посебну пажњу привлачи витрина у којој су изложени лични предмети блаженопочившег патријарха Павла: плетени прслук, импровизована лампа, обућа и алат из Патријархове радионице, писаћа машина са лупом, решо са лончетом, наочари у футроли, кофери, пегла, па чак и његова метлица са ђубровником... Свечаности су присуствовали и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор Саво Јовић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве г. Душан Стокановић, архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, шеф Кабинета Патријарха српског протођакон Александар Прашчевић, главни и одговорни уредник новина Српске Патријаршије „Православље ” протођакон Дамјан Божић, проф. др Војислав Миловановић, свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке, представници јавног и културног живота престонице и благочестиви верни народ. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин. „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове. „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије. „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Епископ Иринеј: „Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање.ˮ Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12/25. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да Христос поступа увек сасвим супротно законима и обичајима палог и огреховљеног света. „Тај свет је пао због гордости и живи нечистим духом гордости. То видимо и ми, у наше време, на сваком кораку. То је обележје сваког нараштаја, осим код истинских, светих људи. Христос – иако Син Божји, Који постаје Син човечји – постаје Богочовек да би заувек све божанско учинио људским и све људско обожио својом природом, сједињеном са људском природом, да би на тај начин, како сликовито кажу црквени песници и писци, људе учинио благодатним боговима а земљу небом”, навео је Преосвећени владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је објаснио и да Христос свечано улази у Јерусалим да би уверио и ученике и све верне потоњих времена, у стварност Свога Васкрсења, али схваћенога и као залог свеопштег Васкрсења. „Тај исти народ, који Га тако свечано дочекује, има то одушевљење које показује зато што је претходно био сведок Лазаревог васкрсења. Народ већ слути, препознаје у Њему Богочовека, Спаситеља света. Као што су Га дочекивали зеленим гранама и дивним мирисним цвећем, тако смо и ми призвани да простремо пред Њега духовно цвеће: цвеће наше вере, наде, љубави, јеванђелских врлина, покајања, смирења, свега онога што је честито, чисто, праведно. То је наше цвеће и то цвеће не вене никада, за разлику од обичног цвећа. Стога, дакле, Христос улазећи скромно, не на неком белом коњу као силни, војсковође и владари овога палога света, него на обичном магарету, али то не смета народу, тај смирени улазак, да у том тренутку препозна у Њему Бога у људском облику и по људској природи. Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање. Стога, и ми да се у овај свети дан радујемо, да то буду Цвети и нашега живота, и овде на земљи и у вечности Царства Божјега”, нагласио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. У пету недељу Часног поста, у Петопавловом Манастиру је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Владика Димитрије, уз саслуживање манастирског свештенослужитеља протојереја Момчила Пејчића. Звучни запис беседе У беседи после прочитаног Св. Јеванђеља коју прилажемо у наставку (перикопа о обеду у дому Симона фарисеја и о жени грешници, Лк.зч.33.) Владика се укратко дотакао живота Свете Марије Египћанке коју Црква нарочито прославља у ову пету недељу Поста, прослављајући у њеном лику врлину истинског покајања. Том приликом је подсетио да би животи Светих, које као Црква свакодневно прослављамо, требало да нам буду и опомена, и утеха, и образац истинског и аутентичног живота у Христу. Након заједничарења у Животворним Тајнама Христовим и литургијског позива окупљенима да „у миру изиђу“ носећи благослов Свете Евхаристије својим домовима, Епископ је (на радост, укрепљење и утеху петропавловском сестринству) благословио и њихову монашку „трпезу љубави“. Причестивши се претходно, у храму, Хлебом Небеским и заблагодаривши на Небеским Даровима, сви сабрани су затим окусили и од дарова и плодова земље, скромно али са љубављу припремљених, благодарећи прво Господу, а потом и једни другима „због свега и на свему.“ Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  11. Version 1.0.0

    30 downloads

    Игуман Никон : Остало нам је само покајање
  12. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Био си вођа, наставник, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Свети Сава је једна од најутицајнијих и најзначајнијих личности српског народа, не само у Средњем веку, или данас, већ ће то бити и у будућности. Стефан Немања и Свети Сава су српска племена на Балкану учврстили у словесној христоцентричној заједници и објединили у српски народ. Стефан Немања је створио српску државу као тело коме је Свети Сава удахнуо душу. Као син владара, Растко је на двору оца, у Расу на Ибру, добио одлично, како световно, тако и духовно образовање. Будући да су тада богослужбене и уопште црквене књиге биле основна и најзаступљенија литература за стицање образовања, отуда је и васпитавање племићких синова било утемељено на Јеванђељу и хришћанским вредностима. Хиландарски монах Теодосије у Житију, подвизима и чудесима светога оца нашега Саве, бележи: “Бејаше он детенце благоразумно и веселе душе; у учењу напредоваше, а разумом у дечијим годинама задивљаваше”. Растко је врло добро познавао све чиме су се племићи бавили, витешку борбу, јахање, руковање оружјем, лов, витешке игре... Такође, Растко је већ са петнаестак година добио на управу Хум и тада се по први пут сусрео са утицајем историје на јединство хришћана. Међутим, моћ и земаљска богатства нису много привлачили овог младог племића. Сачекавши погодан тренутак, напустио је дворску раскош како би се подвизавао у манастирској тишини. Та одлука није значила напуштање света из себичних мотива, неке немоћи или разочарења, већ је то била незасита глад боготражитељске душе. Тако је Растко искористио посету хиландарских монаха српском двору да би са њима побегао на Свету Гору и замонашио се. Оставивши своје световно име у знак одрицања од пређашњег начина живота, Растко добија ново име – Сава, по Светом Сави Освећеном – Јерусалимском, којега је изузетно волео и ценио. Опредељујући се за монаштво, Свети Сава је већ у раној младости показао велику духовну снагу и зрелост. Желео је да у животу више даје другима, него што би узимао за себе. Делима је сведочио да је његова побожност истинска, а не декларативна. Добро је разумео Христову поруку да је човек успешан у животу онолико колико је спреман на ношење крста и ходање уским путем, а не онолико колико може да прими незаслужених привилегија. Ми Срби, и не само ми, славимо Светог Саву првенствено као нашег светитеља, учитеља, просветитеља и онога који нам је показао пут који води у вечни живот. Када га славимо као светитеља потребно је да подражавамо његов подвиг вере. Угледајући се на њега као што се он угледао на Христа, показујемо да се бескомпромисно опредељујемо за пут Богочовека. Свети Сава је основао и даровао нам у наслеђе самосталну Цркву у Србији и српским земљама. Тако, ако ли почнемо говорити о Цркви, немогуће је то чинити а не говорити о Светом Сави; ако ли говоримо о српској држави – исто тако. Свети Сава је наш духовни отац који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме, по оним речима апостола Павла: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем (Прва Коринћанима 4, 15). Није Свети Сава заменио Христа собом, како неки неупућени и злонамерни говоре, већ напротив, он је сав наш народ увео у Цркву и охристовио његово биће. Зато оно што можемо именовати најстрашнијим огрешењем о Светог Саву јесте његово одвајање од Христа, што је у своје време осудио новојављени светитељ рода нашега, Ава Јустин Ћелијски. Свети Сава је довршио покрштавање Срба које је почело у време словенских апостола Ћирила и Методија, крстивши и наш језик, наше писмо – ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Као што је освештао лозу Немањића, освештао је и просветио сав род српски натопивши га Православљем, одстранивши од њега све паганско и прожимајући га Јеванђељем. Ово је доказ да не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну установу која враћа српски народ у мрачњаштво. Духовно и просветитељско дело Светог Саве, као и многих других светитеља из рода нашега, сведоче управо супротно. Сви они су својим делањем просвећивали српски народ нетварном, истинском, таворском светлошћу која је обасјала свет. Срби светитељи, на челу са Светим Савом, су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево, Богу хвала, она и данас светли у нама. Све што је Свети Сава учинио за српски народ на пољу духовности, просвете, културе, законодавства, црквеног устројства... речима се не може описати. Мисли не могу у потпуности да докуче, а речи у целости да искажу значај који је Свети Сава имао за нашу прошлост и коју има за нашу будућност. Истичу се многа дела Светог Саве: његово оснивање Српске Цркве, почетак српске просвете и културе, његова дипломатија у утврђивању српске државе, многобројна чуда која је чинио за живота и након смрти и много, много штошта друго се говори у част Светог Саве. Све то стоји, све то треба рећи и нагласити, али постоји и нешто још важније. То је оно што о сваком светитељу истиче кратка богослужбена химна, његов тропар. Главне мисли о једном светитељу и најбитније његове врлине садржане су у тропару испеваном њему у част. Отуда када говоримо о Светом Сави, прво морамо почети од онога што о њему говори овај химнографски састав. Шта нам овај тропар истиче и на шта посебно усмерава нашу пажњу? У њему се каже: Био си вођа, наставник, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. То је оно што нас мотивише да се определимо за Светог Саву, оно што нас покреће да идемо за њим. Он је наш путовођа, он зна где нас води. Као што је старозаветни пророк и боговидац Мојсије био од Бога одређен да изведе јеврејски народ из египатског ропства, да иде пред својим народом и да се стара о њему четрдесет година, тако је и Свети Сава био и остао путеводитељ српског народа у живот вечни. Он је свој народ утврдио, засадио га као маслине у духовном рају, односно у Цркви Православној. Отуда ће Православна вера постати темељни и неодвојиви чинилац самог идентитета српског народа, а “Србин без Православља ће бити као овца без паше”, како је говорио Свети владика Николај. Поставши први српски архиепископ, Свети Сава је у манастиру Жичи изговорио своју прву архипастирску Беседу о правој вери. Том приликом је истакао пут који води у живот и указао нам да ништа није спасоносније од праве вере. Управо такву веру, веру коју је Господ преко апостола предао Цркви својој, веру коју су свети Оци прихватили и проповедали, Свети Сава је засадио у српском народу и том правом вером нас је привео Христу и Цркви. Преносећи нам искуство праве вере, Свети Сава нас је научио да у вери нема ништа одмах и одједном. Потребно је постепено и непрекидно узрастати док се не достигне пуноћа вере. То је мера човека савршеног у вери, мера раста величине Христове. Да бисмо дошли до вере, праве и недвосмислене, потребно је да се растеретимо свих сумњи и недоумица. Потребно је да уђемо у процес непрестане духовне борбе и духовног сазревања. У Карејском типику Свети Сава, подучавајући верне, између осталог поручује: “Станите против зла чврсто, имајући велику и неразориву помоћ Божију”. Овај мали сегмент светосавске поуке јасно указује на важност јеванђељске науке. Против ког зла дакле треба да станемо и на шта нас то позива Свети Сава? Треба да се боримо против зла око нас, али првенствено против зла сопственог, против зла које свако од нас има у себи. Војујући ту најтежу битку, битку са самим собом, увидећемо да човек нема већег непријатеља до себе самога. На овај подвиг нас позива Јеванђеље када говори о вери и Царству небеском. А пут Светог Саве је пут који управо води у Царство небеско. И заиста, ако иштемо најпре Царство Божије, тада за нас никаква жалост више није катастрофална, знамо да ће она проћи, да је краткотрајна, а да је испред нас вечита радост. Свети Сава нам поручује да се уздамо у Господа јер Он ће нас из безизлаза извести. Никада није остао посрамљен онај ко се у Господа уздао. Неко ће рећи како су се и хришћанима догађале и догађају невоље, као што су сиромаштво, болест, или пандемије попут ове која је захватила читав свет. Међутим, ми, као хришћани, треба да знамо да нам невоље понекад долазе и по промислу Божијем како бисмо у овим кризама осмислили, појачали и утврдили веру у Бога. Зато се обратимо Богу живом и истинитом и замолимо нашег Светог Саву да се моли за нас, децу своју, да нас Господ сачува од сваке болести и немоћи. Помолимо се да Господ и молитве Светог Саве дају снаге нашим лекарима и осталом медицинском особљу да издрже на овом подвижничком, одговорном и човекољубивом делу. Помолимо се да Господ оздрави оне који болују, а ожалошћенима за изгубљеним члановима породица нека подари утеху у њиховом болу. Помолимо се и Светом Сави да по његовим молитвама буде мира и слоге у вашим породицама, у нашем народу, у држави нашој и Цркви нашој. Молећи Господа и благодарећи што нам је даривао оваквог угодника какав је Свети Сава, честитамо вам српску славу Светог Саву и позивамо вас и молимо, децо Наша духовна, да без обзира на све тешкоће и на сва искушења, останете и истрајете на путу Светог Саве, путу који нас води у вечни живот. Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  13. На празник Обрезања Господа Исуса Христа, 14. јануара 2020. године, када Црква слави и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу и ђакон Здравко Бошковић. На крају Свете Литургије Епископ Херувим благословио је славска обележја и свечарима честитао крсну славу. Епископ Херувим је после богослужења проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, нека буде на здравље и спасење ова Света божанствена Литургија. Ово је данас још један догађај и празник из историје и садашњости нашега спасења – Обрезање Господа нашега Исуса Христа. То је управо она тајна која се догодила да би се испунило Писмо, како би се отворила могућност човековог спасења и да би Богомладенац заиста био пут нашега спасења, Сунце Правде, ка коме треба да се усмерава сваки човек, свако хришћанско биће, јер нам само Бог открива истинити пут спасења. Он нам открива тајну ка којој треба да ходимо и која нас треба усмеравати ка Царству Божјем, на пут којем нас је учио и Свети Василије Велики, један од кападокијсих великана и отаца наше Православне Свете Цркве, а кога и литургијски прослављамо, чију смо службу одслужили, а управо на данашњи дан када прослављамо његово свето име. На крају ове Свете Литургије ми смо заблагодарили Господу и за почетак Нове 2021. године Господње. Нека би нам Нова година била благоугодна, уз обиље милости Божије. Нека буде благословена, пуна здравља и благодати, да у своме животу увек побеђујемо сва искушења која ће се наметнути на свакога од нас. Морамо да схватимо да смо ми слуге Божије и да та искушења јесу саставни део нашега хришћанског живота. А благодат Божија је та која ће нас увек избавити, штитити и чувати, без обзира на које недаће и тескобе будемо наилазили и на оно што ће на нас у овој години која је наступила пратити. Чеситајући Крсну славу онима који данас прослављају Светог Василија Великог, нека би Господ дао да се сви сачувамо, да ова година буде далеко боља од претходне, да се ослободимо од окова овога вируса и да се сви ове наступајуће године у миру видимо и славимо име Божје прослављајући тројичног Бога – Оца, Сина и Светога Духа. Живели, срећни и благословени били! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  14. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је, на празник Обрезања Господњег, у четвртак 14. јануара 2021. Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. После читања светог Јеванђења, вјерном народу се ријечима поуке обратио јеромонах Павле (Пајић). „Чули смо у светом Јеванђељу да су Пресвета Дјева Марија и Праведни Јосиф донијели Христа Богомладенца као осмодневно дијете у јерусалимски храм да се над Њим изврши обрезање, што је било по јеврејском закону. Тај закон потиче из старине када се Господ јавио Авраму, праоцу јеврејског народа и учинио завјет. Тада је Господ одредио да обрезање у осми дан буде видљиви знак јединства и оданости изабраног народа“. „Господ пристаје, када је осми дан по свом рођењу донијет у храм, да буде обрезан и, како каже црквена пјесма, Он трпи обрезање да би одсјекао гријехе људске. Он пристаје, иако је Сведржитељ, иако цио свијет држи у својим рукама и влада свиме, да буде и Он подрвгнут закону. Зато сам за себе каже: Ја нијесам дошао да укинем закон, него да га испуним“, казао је о. Павле. На крају Свете Литургије служен је Молебан благодарења на почетку Новог љета доброте Господње. Епископ Јоаникије је вјерницима честитао Ново љето доброте Господње, поучивши их ријечима архипастирског слова. „Као што смо уобичајили, сваке године до сада, на поноћ смо вршили Молебан за почетак Нове године, али ове године због ових мјера и због полицијског часа, ми смо овај Молебан, ову свету службу благодарења служили после свете Литургије Светог Василија Великог, чији спомен данас славимо, да заблогадаримо Богу за сва она неизбројна, видљива и невидљива доброчинства, која нам је даровао у прошлој години. Било је и доста искушења, а могло је бити и много више с обзиром на то у каквом свијету живимо и до којег степена смо дошли, али нас је Бог миловао, подизао и кријепио. Ево нас, данас, овдје, сабраних да заблагодаримо Господу за Његову милост, за Његова доброчинства, за молитве Светих које су нас држале и кријепиле“, рекао је Владика. У исто вријеме, навео је Његово Преосвештенство, молимо се Богу да нам дарује снаге у будућим данима, да вршимо Његову вољу и да се трудимо да испуњавамо Његове свете заповијести. „Понајвише, да из свог срца изгонимо сваку завист, пакост, мржњу, да превазилазимо искушења која нас сналазе, да љубимо једни друге и да што више добра чинимо ближњима, свом народу, својој држави и својој Цркви. Нека свима буде на радост овај велики, дивни празник, посебно, честитамо свечарима, који славе Светог Василија Великог по коме је наш Свети Василије Острошки добио име, који прослављају данашњу славу као своје крсно име. Нека им буде на здравље и на спасење и на многа љета“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  15. У недељу прву по Божићу, када света Црква празнује спомен Светих и праведних Богоотаца, најближих Христових сродника по телу – Светог Јосифа Заручника, Светог цара и пророка Давида и Светог Јакова брата Господњег, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету Литургију у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко а за певницом су појали јеромонах Енох и архиђакон Илија. Звучни запис беседе Беседећи сабраном народу Преосвећени владика је рекао да у времену у ком живимо сведочимо све већем величању и награђивању погрешних вредности али да не треба да заборавимо да критеријуми овога света који нису по Христовом јеванђељу не вреде ништа. Такође, Eпископ Иларион је говорио о вакцинама и њиховој упитној добробити за човечанство. Наводећи бројне примере из блиске историје када је више милиона људи невино страдало у кратким временским периодима, владика нас је позвао да се запитамо да ли су болести највећи узрочници смрти човечанства. Грех је, према речима тимочког Епископа, најсмртоноснији вирус и најтежа болест за човека, а лек против тога је свето Причешће. Господ нам дарује за исцељење самога себе као најбољу и најсавршенију вакцину, која нема никакве негативне последице, која лечи и душу и тело, која сасеца и болест и грех и смрт и ђавола у корену, истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка
  16. Братство манастира Буково је трећи дан Божића, када наша света Црква празнује Светог првомученика и архиђакона Стефана, свечано прославило светом архијерејском Литургијом. Звучни запис беседе У току свете Литургије преломљен је славски колач и освештано кољиво које је принео архимандрит Козма прослављајући Светог Стефана као своју крсну славу. По завршетку Литургије Епископ тимочки произнео је празничну беседу. Говорећи о Светом архиђакону Стефану, владика Иларион је подсетио сабрани народ да је овај велики светитељ први пострадао за Христа када је каменован до смрти јер је проповедао Христово јеванђеље. Као што су онда устали на архиђакона Стефана под изговором да он руши веру отачку, тако се и данас поново диже аждаја на Цркву Христову под изговором да су хришћани који се причешћују ризик и опасност за здравље овога света, да су хришћани, како скарадно кажу „лижачи кашичице“. Каква срамота и какво безумље за људе који су створени по лику Божјем! А Христова наука нам дарује не само реч већ и живот, Истину, светлост и показује нам пут. Христова наука није само религиозна филозофија и некакав систем, него је то најнепосредније заједничарење са самим Богом у Светој тајни причешћа, рекао је Преосвећени Епископ. За крај, владика тимочки пожелео је свима апостолску веру, јединство у молитви и труд у испуњавању сваке хришћанске врлине. Извор: Епархија тимочка
  17. У недељу Светих Отаца, 3. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије предстојао је литургијским сабрањем у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју. Звучни запис беседе Саслуживали су старешина цркве Лазарице у Старом Прибоју протојереј-ставрофор Ранко Милинчић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и ђакон Иван Савић. За певницом су одговарали протојереј Немања Вранић и богословци Никола Видаковић и Јован Спајић. Верни народ прибојског краја сабрао се у храму Божијем да са својим духовним оцем и Владиком узнесе Богу молитву благодарности. Благодарећи Богу на свему, већина верника је приступила Трпези Господњој, насладошћујући се Пречасним даровима Христовим. Све смо ближе радосном дану Божићу па је Преосвећени указао на начин како да што боље дочекамо тај јединствени тренутак историје људског рода, Рођење Богомладенца Христа: – Данас у Недељу Светих отаца сагледавамо тај пут ка Божићу, како смо дошли до Божића. Божић је дан велике радости јер је Господ дошао, родио се, да живи са нама, да повеже свој живот са нама, са нашим животом, и да вечно буде та заједница Бога и човека, богочовечанска заједница. Али, Бог није дошао насилно. Он, Бог Љубави, иако нас воли, и као што је записано, Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да буде са нама и да нас води, руководи, спасава, и да имамо у Њему Живот, опет Бог није насилно дошао него је Његов долазак припремљен. – Иако је Он мотивисан Љубављу опет је требало да неко припреми Његов долазак, да се нађе неко, да направи Њему места на земљи. Управо таквих се данас сећамо, који су Богу направили места у времену, кроз историју, места на земљи, да би Он имао простор свој на земљи, да би се могао родити. Потребно је било да Га неко прима, прихвата, отвореног срца, да одговори неко на Његову Љубав својом љубављу. Да му изрази добродошлицу. – Данас се сећамо и свих оних који су по Христовом рођењу, прихвативши Христа, у заједници са Њиме, сачували веру и заједницу са Богом до наших времена. Сећамо се данас, са захвалношћу, свих оних који су се трудили на нама, као наши учитељи, као наши путеводитељи, оних који су нам предали истину вере, истину знања, садржану у Символу вере. – Захваљујући њима који су према Богу увек отворени, који остају у заједници са Њиме, Бог је и даље присутан и и даље он руководи народ свој, нагласио је Преосвећени Епископ Атанасије, пожелевши свима да Божић проведу у чврстој вери, у љубави према Богу и једни према другима, у богољубљу и братољубљу. Извор: Епархија милешевска
  18. Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека. Хришћанин је дубоко свестан чињенице да свакодневни живот људи не може и не треба да се претвори у непрестану, неизлечиву, трајну епидемију и пандемију страха и немоћи. Је ли нормално стање да се једни других плашимо, да једни од других зазиремо, да једни друге избегавамо, да ближње своје сматрамо за даљње, туђе? Је ли нормално да своју браћу, сестре, родитеље, децу, браћу и сестре по вери, пролазнике на улици, видимо не као благослов и дар Божји нама него као потенцијални извор опасности, болести и смрти? Философски солипсизам је тек блага, безболна теорија према овом ставу потпуне себичности: ја сам потпуно заштићен тек онда када сам сâм и када нисам са другима (што и значи израз „превентивна изолација“). Наведена промишљања о питањима која су у овом тренутку одлучујућа за живот и опстанак не само хришћанске заједнице износи Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић. У традиционалном божићном разговору, који је пред читаоцима празничног броја Печата, наш високоуважени саговорник, чинећи изузетну част нашем листу – као што је то чинио и минулих година – у сусрет Божићу разматра актуелне прилике, као и низ најважнијих и за српски народ дугорочно отворених и неразрешених судбинских проблема. *Ваше Преосвештенство, година за нама била је изузетно тешка за цео свет. Пандемија ковида 19, која још увек бесни, настављање оштрих геополитичких сучељавања и свих других глобалних сукоба, донели су огромна искушења, патњу и страдање. Оваквој судбини није умакла ни Србија, а чини се да је одлазећа година, поготово њена завршница, била посебно страдална за Српску Православну Цркву. Упокојили су се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, епископ ваљевски Милутин и други припадници свештенства СПЦ. Како се борити с овако тешким губицима? Како истрајати и одржати снагу у овом времену? И поред свега што се догађа у свету и у нашем народу, овде у његовој матици и у расејању, дужни смо да истрајемо у вери, нади и љубави. Опасни – често, нажалост, и смртоносни – вирус који још увек бесни, како с правом констатујете, није угрозио само здравље и живот милиона људи већ и човека као личности и као заједнице. Човек не може, по самој својој богоданој и боголикој природи, да живи сам, без заједништва и општења са својом браћом и сестрама, са својом ужом и широм породицом, са ближњима и даљњима, са другим људским бићима уопште, са укупном створеном природом. Данас је он, међутим, даноноћно под унакрсном ватром порука и опомена да мора у изолацију, да је дружење са другима крајње ризично, да, у име преживљавања и очувања здравља, треба имати „социјалну дистанцу” у односу на ближње (каквог ли накарадног израза уместо нашег, српског, растојања или одстојања, али ни у ком случају „социјалног”!), да се одговорност према себи и према другима састоји, до даљњега, у „вештини да живиш сам” уколико и колико је то могуће… Некадашња изрека homo homini lupus (човек је човеку вук) данас би могла да гласи: Homo homini virus (човек је човеку вирус). Не заступам, наравно, тезу да је вирус корона безазлен и безопасан (напротив!) – јер безазлен и безопасан није ни обични вирус сезонског грипа – али не могу да се отмем утиску да неки центри моћи, вероватно наддржавни, глобални, злоупотребљавају епидемију и њоме изазвану општу невољу тако што производе и разносе још опаснији духовни вирус – страх, несигурност, безнађе, депресију. Наш народ је одавно из искуства знао да је рат некоме рат, а некоме брат. У планетарном контексту данашњице и сутрашњице то значи: после короне сиромашни, та јадна и гладна већина човечанства, биће – и већ јесу – још много сиромашнији и у сваком погледу угроженији, а богати, та мањина од највише неколико процената људи у чијем власништву се налази више од деведесет одсто добара и ресурса, биће – и већ јесу – још много богатији и, што је кудикамо горе, незаситији. Ипак, песимизму нема места: господар историје није човек, а поготову то није саможиви, безобзирни, добровољни потчовек или рашчовек, како се изражавао Свети Јустин Ћелијски. Господар историје јесте Богочовек, Христос, а Он је Оваплоћена Љубав. Он је Хлеб наш насушни. Он је Лек бесмртности. Он је Васкрсење и Живот. Његов суд о смислу људске историје биће коначан, за неке страшан, а за друге радосно очекиван. Од искони, пре света и времена, беше Он, вечна Реч Божја. Он је и сада присутан међу нама и у нама, за неке невидљиво, а за неке и видљиво. Због свега тога нас наша света Црква непрекидно позива: горе срца, заблагодаримо Господу, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Њему поверимо! Јер, Он се родио да би све нас препородио. То ћемо најјаче осећати ускоро, о Божићу. На потпуно исти начин треба да се осећамо и по губитку тројице наших духовних челника, блаженопочивших патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. Њихов одлазак, боље рећи прелазак или пресељење (то значе старински изрази престављење и преминути), њихова смрт (црквеним речником речено, њихово упокојење или уснуће у Господу) јесте губитак, али је још већма добитак: овде на земљи Бога су славили и Цркви Његовој служили, а исто то, верујем, чине и чиниће и онде где су сада њихове душе, пред Лицем Божјим и у заједници са свима од памтивека светима, спасенима и помилованима. *Ако је тачно да се одласком њених великих архијереја Српска Црква заљуљала јер, како рече песник, скршила су се два њена носећа стуба, шта бисте издвојили као најважније и у овом времену најпрече да би се не само учврстили њени преостали стубови већ и оснажили – верујемо неуништиви – православни црквени темељи? На ово питање сам добрим делом већ одговорио. Али додаћу још понешто. „Крилата реч” да се наша Црква заљуљала јер су се скршила два њена носећа стуба звучи лепо и речито у песничком језику. Она заправо изражава љубав и поштовање према покојницима. У њеном суштинском, стриктно богословском, значењу ова реч не може, међутим, бити схваћена дословно. Црква као богочовечански организам, као нерукотворени Дом Божји (узгред буди речено, по мишљењу многих филолога словенска и српска реч Црква етимолошки и потиче од грчке речи која значи Дом Божји), уопште се не може „заљуљати”. Она је, по апостолу Павлу, непомериви Стуб истине и неосвојива Тврђава истине. По речима Самога Господа Христа, њен Камен темељац је такав да њу „ни врата пакла не могу надвладати”. Могу се, делимично и привремено, заљуљати, па и скршити, само одређене историјски условљене црквене структуре, чак и читаве локалне Цркве, али не и Црква у својој саборној пуноћи. Нема више многих славних малоазијских Цркава које се спомињу у Светом Писму Новог Завета и које су основали апостоли Христови, али Црква и даље живи, свуда, па, као „мало стадо” Христово, и у Малој Азији. Ово важи, мање или више, и за друге апостолске Цркве на Блиском и Средњем истоку и у Африци, али Црква и даље живи, свуда, па и у том делу света, чак и у Саудијској Арабији. Првобитну Цркву чинили су Христос и шака људи око Њега, људи из дубоке провинције тадашњег „цивилизованог света”, друштвено безначајних и у јавности свога времена практично непостојећих. Кроз само три века она је постала свуда присутна у тада познатом свету. Диоклецијан је веровао да ју је коначно скршио, а само десетак година касније она постаје владајућа вера. И Стаљин је мислио да је у својој империји безбоштва и нечовештва (зачудо, ова два појма су неодвојива!) уништио Цркву, али је он исти, после Хитлерове најезде, морао да шаље међу народ и војску владике и свештенике из тамница и логора које није стигао да побије и да у доброј мери врати Цркви слободу или бар фамозни „толерантни однос” према њој. Његов потоњи наследник Хрушчов обећава грађанима Совјетије да ће им на телевизији показати „последњег живог попа”, да би после свега две-три деценије Православна Црква у обновљеној историјској Русији била главна духовна и морална снага. Брисел је одбио не само да у устав Европске уније унесе молитву Богу него и да бар спомене историјску чињеницу да савремена европска култура и цивилизација имају јудеохришћанске корене, али зато Владимир Владимирович Путин, Европљанин више од свих бриселских бирократа заједно узетих, враћа Бога у устав нове, праве, хришћанске и православне Русије. „Већи је Онај Који је у нама него онај који је у свету”, пише у Новом Завету, при чему се под светом не подразумева свет који је створен да буде рај, односно Царство небеско, него пали свет греха, зла и смрти. Да питање које постависте конкретизујемо: отидоше од нас – и остадоше са нама – Иринеј, Амфилохије и Милутин, али Бог Живи и Истинити, Који не оставља Себе непосведоченим ни у једном поколењу, подићи ће њихове достојне наследнике и настављаче. Ја у то не сумњам. Надам се да не сумњате ни ви, мој верни вишедеценијски пријатељ и сабеседник. *Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним, тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу „новопапизма”, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете? Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али нажалост није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од помесних Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верника. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру. У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Цариградске Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште. Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђена. Дај Боже што пре! *Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе”, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије? На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније. У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископа: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на Другом ватиканском сабору (1961–1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике… За разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истанбула. Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је при томе динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сам, без сабора, нити сабор сам, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије. *За Српску Православну Цркву минула година је још по нечему, али добром, чак величанственом, била изузетна. Литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ учиниле су да 2020. буде време за памћење и историјско вредновање. Спонтане и масовне, показале су свету јединство Цркве и верног народа. Биле су покрет идентитетске, националне и културне, а не само верске самосвести и снаге, и тако су извојевале својеврсну победу народне воље. Видели смо огромну снагу која је изборила промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе, и трасирала пут за укидање злогласног и Српској Цркви тако очигледно непријатељског Закона о слободи вероисповести. Како разумети и објаснити ово по много чему јединствено догађање? Истина, то је догађај без преседана у савременој српској историји. Историчари, затим социолози, психолози и други, проучаваће узроке и мотиве, а последице ми савременици још увек сагледавамо само делимично. Надамо се и верујемо у добро за наш народ и све друге народе који живе у Црној Гори. Под јединственим именом Литије и слоганом „Не дамо светиње” биће упамћен велики покрет нашег народа у Црној Гори, чији је повод такозвани Закон о слободи вероисповести, за спречавање тоталитарног и недемократског режима да од Српске Православне Цркве одузме непокретну имовину – храмове, куће, земљиште – коју она баштини осам столећа. То је непосредни повод. Узрок је пак у континуираном терору који се над Црквом и над српским православним народом на подручју Црне Горе на различите начине спроводи од Бадњег дана 1942. године, када је по Титовом наређењу масакрирано триста људи код Колашина. Начина егзекуције не би се постидели ни јасеновачки крвници. Убиства Срба, групна и појединачна, комунисти су наставили читавим током рата, нарочито на самом крају, када су, опет по Титовом наређењу, побили хиљаде избеглица у Кочевском Рогу и другим местима на аустријској граници. У тим масовним погромима побијени су свештеници, официри, просветни радници, домаћини, сви који су могли бити за углед народу. Богу хвала, неколицина је ипак успела да побегне у иностранство. И над тим осиротелим народом без духовног, интелектуалног и просветног вођства вршен је деценијама страховити притисак. Тајна полиција, злогласна УДБА, у Црној Гори је, више него било где иза гвоздене завесе, преко својих жбира вршила стриктну контролу свих видова живота: привредног, културног, верског, спортског, просветног. Срби су пунили најпре Голи оток, а после Спуж; остајали без посла… Исто је настављено и после преименовања Савеза комуниста у Демократску партију социјалиста. Тајни снимци удбаша, који 2006. године наговарају домаћине, претећи њиховим породицама, да на лажном и фалсификованом референдуму гласају за самосталност (!), имају елементе црног хумора („Играће Реал из Мадрида у Голубовце”), али заправо откривају страхотни карактер црногорског режима. Потом долази учлањење у НАТО, признавање лажне државе Косово, вишекратно фалсификовани избори, измишљање новог језика и писма, афирмисање групе опскурних преступника као тобожње Цркве и многи други акти који не само што су недемократски, противни вољи апсолутне већине народа, него су и чињени да би променили идентитет већинског српског народа у тој републици, са крајњим циљем да он нестане, коначно и у потпуности. За мене је загонетка зашто су, од првог нацрта 2015. године, били толико упорни са тим законом, у ствари безакоњем. Вероватно су мислили: када нам је све до сада пролазило, и ово ће… Масовност, слобода, истрајност народног одговора на намеру да му отму светиње и црквену имовину био је изненађење за све, чак, рекло би се, и за Цркву која је бранила своје биће и своју имовину и повела народ, а највише за државне клептократске структуре. Народ је осетио да је куцнуо крајњи час да одбрани и колективни и лични идентитет, самосвест и достојанство. Из тог разлога су били потпуно неуспешни и депласирани стални, махом добронамерни, апели појединаца да се не истичу национална обележја, српске тробојке и слично, јер је, наводно, нападнута Црква, а не српски народ. Видех тада, уместо званичне заставе Српске Православне Цркве, тробојке са крстом и оцилима, а поједини свештеници су носили белу заставу са четири кружића. Кажу да је то обележје Михољског збора. Па добро… Народ је свакога дана, широм Црне Горе, у литијама носио наше народне, државне и црквене заставе. Бојио их је по зидовима зграда, на јавним местима, по путевима, свуда. Младићи су бранили заставе од полиције, борили се за тробојке, били привођени, малтретирани, добијали тешке батине. Зашто су то, побогу, радили? Зашто су километрима ходали, и под врелим сунцем и по цичи зими, са крстом, часним иконама и заставама у рукама? Зато што су тиме снажно, најснажније, манифестовали да је њихов идентитет исти као код наших суграђана у Београду, Новом Саду, Суботици, Призрену, Шапцу, Бањалуци, и земљака у свим државама и државицама Балкана и широм света. И шта то уопште значи „нападнута је Црква, а није народ”? Да ли је тако нешто и теоретски могуће? Да ли се верска права тичу неког другог, а не верујућег народа? Али да се вратимо на почетак! Ваља нам се подсетити шта је у основи идентитета који је бранио, потврђивао и утврђивао наш верни народ у Црној Гори бранећи себе, своје светиње и своје постојање. Које су то вредности и особине, заједничке и идентичне код свих Срба, ма где они живели, а које не смеју да буду измењене глобализацијом и фрагментацијом? Особине по којима нас Сам Спаситељ препознаје? Те вредности и особине називамо једним именом: Светосавље! Светосавље јесте или треба да буде српски етос, начин на који ми Срби живимо. Али хришћанство или Православље „српског стила и искуства” одликује и многе од оних који су – из разних разлога, а највише услед вишедеценијске пропаганде и невиђених притисака – свој идентитет заменили субидентитетом, а национално име својих часних предака његовим регионалним синонимом. Ми смо пре свега православни хришћани, са изразито хришћанском културом, традиционалном и уједно савременом, са савршеним фонетским писмом, ћирилицом. Наш народ и даље, упркос поплави пропаганде и најави закона против светиње брака и породице, зна шта је породица у којој се на хришћанским темељима васпитавају млади нараштаји. Гостољубље, помоћ свакоме ко је у невољи, поштовање према свим људима, народима и припадницима других вера, према слободи избора оних који не желе ни да чују за Бога и веру, а пре и после свега тога одбрана сопствене слободе на начелима чојства и јунаштва – све су то хришћанске, православне и светосавске врлине. Набрајање осталих могло би да траје дуго, веома дуго. *Трају проблеми раскола и с њим повезаног слабљења, који су на светском плану, уплитањем страних, а пре свега западних сила, задали историјски тежак ударац свеукупном Православљу. Није заустављен даљи настанак нових неканонских самосталних Цркава, после стварања такозване Православне Цркве Украјине. Овим процесима угрожена је и Српска Православна Црква, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска. Можемо ли рећи, када је реч о Митрополији црногорско-приморској, да је поменута опасност данас дефинитивно уклоњена и да у том смислу спокојно гледамо у будућност? Околности су такве да нема много користи од „дипломатског језика” и еуфемизама. Лепше је, свакако, и отменије, користити што суптилније изразе, али у сучељавању са булдожер-дипломатијом то је изгубило смисао. Како то изгледа у пракси, показује пример који следи. Председник Синода једне од водећих Православних Цркава, као и већина у њеном епископату, свештенству, монаштву и народу, није показивао никакав ентузијазам за одлуке своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, поводом црквене кризе у Украјини нити за већ донете и примењене одлуке којима се криза наводно превазилази, а јединство Православља у тој земљи васпоставља. (Као што је општепознато, исхитрене одлуке и неканонске мере не само што нису превладале раскол у Украјини него су га додатно продубиле да би у наставку проузроковале и раскол међу појединим Православним Црквама, као и унутар неких од њих.) Али не лези враже, после неких годину дана ћутања угледног архиепископа и јерархије његове помесне Цркве, на сцену излази господин Браунбек, амбасадор САД који надгледа стање верских слобода не само на територији своје земље него и на свим другим меридијанима. После неких седам-осам његових посета архиепископу и разговора са њим, ваљда на теме богословске науке, нарочито пак на проблематику из области канонског права, имамо коперникански обрт у ставу архиепископа и Синода око њега. Резултат? Муњевито формално признавање расколничке структуре у Украјини као стварне Цркве, без обзира на супротно сагледавање ствари од стране многих угледних канониста и теолога дотичне Цркве! Сличне сцене су се одигравале и при сусретима америчких званичника са поглаварима и високим представницима неких других Православних Цркава. Споменути званичници, уосталом, отворено и јавно се, у име своје уистину велике и моћне државе, мешају у унутрашње верске и црквеноправне проблеме појединих Православних Цркава иако такво делање није у складу са духом и словом демократског устава њихове сопствене земље. Овим својим речима не желим да инсинуирам било шта, нити да изводим неосноване закључке, нити да пружам индулгенцију оним одговорним представницима Цркве који, по мени, недовољно одговорно сагледавају све опасности и искушења о питању јединства Цркве. Само преносим оно што читам, гледам и слушам. Желим да служим истини онолико колико могу, sine ira et studio (без гнева и пристрасности). Што се тиче статуса наше аутономне Охридске Архиепископије и наше Епархије (или Митрополије) црногорско-приморске, верујем да ће он остати такав какав јесте и како је дефинисан у цариградском Томосу из 1922. године, што је запечаћено и свеправославним консензусом. Цена јединства наше помесне Цркве висока је и превисока. Не смемо заборавити страдање и јововско трпљење архиепископа охридског Јована за јединство Цркве нити борбу и исто такво трпљење недавно преминулог митрополита Амфилохија за Српску Православну Цркву и њену слободу. *Давно сте се јасно одредили: Нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Данас се у делу јавности често истиче ваша „блискост и посебно добри односи с Руском Црквом“. Како то коментаришете? Мислим да би сваки мој коментар био излишан, али кад ме право питате, право ћу и казати. Осећам праву и пуну блискост и узајамно прожимање са свим Православним Црквама. Чини ми се да и отварање могућности веће „блискости” са једном Црквом и мање „блискости” са другом, исто тако једноверном, обелодањује чињеницу да људи који тако мисле и осећају заправо веома слабо и оскудно схватају истину јединства и саборности Цркве. *Духовно сте узрастали на Косову и Метохији, које је, за вас и за све православне у нас, истинска Стара Србија. Патријарх Иринеј нам је завештао одбрану Косовског завета и за будућност. Има ли наде да га одбранимо? Стара Србија је за наше претке био недвосмислени и неупитни именитељ за Косово и Метохију, јасан свима, а нарочито странцима тога доба. У наше време, махом међу омладином, родила се нова девиза: Косово је срце Србије! (подразумева се, наравно, и Метохија). Доживљај Косова и Метохије као свете, заветне српске земље у новим нараштајима, можемо слободно рећи, још је јачи и изразитији него у ранијим нараштајима. То веома охрабрује и ја у томе видим Божји благослов и укрепљење за још снажнију борбу за наше светиње и наш народ на Косову и Метохији. Са друге стране, постоје различити процеси којима се умањује значај не само уставног поретка Србије у погледу Косова и Метохије него и наших тапија на ту заветну земљу. Ти процеси, недовољно познати нашој широј јавности, одигравају се на неким страним универзитетима и у извесним научним институтима. Пишу се дисертације и научни, односно квазинаучни радови са темом наводне српске митоманије у вези са Косовом и Метохијом. Списатељима таквих сочињенија основна је намера да историју и културу наше јужне покрајине „објасне” помоћу наводне великосрпске политике и српских територијалних аспирација у 19. веку. По креаторима ових теза, покушај тек ослобођене младе српске државе да ослободи свој народ у Босни и Херцеговини и прошири се ка западу наишао је на бедем великих сила. Стога је, опет по њима, она била принуђена да се окрене ка југу – Рашкој, Косову, Метохији и Македонији. На ове конструкције, које се потом пласирају политичким и другим утицајним круговима, надовезују се бајке шиптарских квазинаучника, по којима су косовско-метохијски манастири баштина фантомских, измишљених албанских великаша из рода Нимани и сличне измишљотине. Циљ им је заједнички: да се задужбине наших светитеља, краљева и царева одузму не само од државе Србије него и од наше Цркве и да буду предате Албанцима. Ова псеудонаучна демонтажа српских националних права и циљева који су били природни ток развитка српске државе после ослобођења од турског ропства плаћена је и наручена, а сервира се научним и политичким круговима по свету као истина. Квазинаучне студије и дисертације те врсте добрим делом су, нажалост, писане руком људи пониклих у Србији која им је све пружила, а они су јој рекли хвала тако што су свој научни рад и таленат огласили на продају и упрегли се у службу туђим интересима. Овакве појаве увећавају и умножавају одговорност наших научних установа, Академије наука, историјских института, универзитетских катедри за историју, појединаца историчара, али и надлежних министарстава, као и научних кадрова у крилу наше Цркве. Сви морају да уложе напор да истина не остане скривена. Ово није борба на једну, две или три рунде. Ово је борба непрестана. Духовно благо које смо наследили, видљиво у нашим светињама свуда где живи српски народ, наша славна историја, најзад – тачније најпре – вера коју имамо и која, уз наш труд, благодатним силама изграђује све нас, појединачно и као заједницу, јесу онај залог са којим слободно и без бојазни ступамо у одбрану онога што желе да нам преотму и присвоје. Остају и остаће речи нашег блажене успомене патријарха Иринеја: „Може Косово да буде отето, да буде окупирано, као што и јесте данас, али Србија никада не може да каже: Ми то поклањамо. Јер, оно што се поклони, заувек се губи, а оно што је силом отето, једног дана ће бити враћено.” То су надахнуте речи које говоре и о вери, и о нади, и о унутрашњој спремности и решености да своје одбранимо, а туђе признајемо и уважавамо. Уосталом, јасно је: онај ко жели да нам одузме део територије, не жели само наше Косово, део нас. Он жели све наше! Он жели да нас не буде! А Косово је ту само почетак. Отуда и онај поклич – Косово је срце Србије – погађа саму суштину. Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље. *ИНТЕРВЈУ У ЦЕЛОСТИ: Епископ бачки Иринеј (Буловић): Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS
  19. У уторак 29. децембра 2020. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару служена је света архијерејска Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском г. Иринеју. Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су јереји Новак Бојанић и Марко Радосављевић и архиђакон Илија Јовановић, док су на литургијске прозбе за певницом одговарали ђакон Вук Јовановић и студент богословља Лазар Љубић. Преосвећени Eпископ Иларион је у беседи говорио о разним овоземаљским проблемима који муче људе и приметио да су ретки они који ће рећи да их муче питања која се тичу вечног живота, постојања Бога и како живети по Христовом Јеванђељу. Владика је нагласио да наш боравак на земљи није никаква случајност већ да је свако од нас послат на овај свет по вољи и љубави Божјој да би задобио Царство небеско. Бог од нас не очекује ништа што је ван наших могућности и ван наших снага већ само оно што као људи можемо, закључио је Епископ тимочки. Извор: Епархија тимочка
  20. Након серије земљотреса који су погодили Хрватску, оштећени су у Епархији горњокарловачкој многобројни православни храмови и парохијски домови, као и велики број кућа. Тим поводом је са Епископом горњокарловачким г. Герасимом разговарала уредница културно-образовног и религијског програма Радија Републике Српске гђа Радмила Карановић из Бањалуке. Звучни запис разговора У разговору који преносимо у наставку, Владика Герасим је између осталог казао да се стање још не смирује, да је Петриња разрушена: "Храмови око Петриње су уништени. Храм у Мајским пољанама је потпуно срушен. Идем да обиђем људе, да им пружим утеху. Организовали смо се да однесемо помоћ у храни, води, ћебадима. Кроз неки дан ћемо знати више како и на који начин да организујемо помоћ преко граница. Војска је на терену и помаже у рашчишћавању. Нека Господ да снаге и милости да ово издржимо и да се све смири да бисмо сабрани у молитви дочекали празник Рождества Христовог". Извор: Радио Слово љубве
  21. У сусрет великoм празнику Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан дао је интервју за Варош ТВ из Будимпеште. Разговор са Преосвећеним Владиком водила је Диана Кондић-Ђурић *Ова година ће по много чему остати упамћена, а понајвише по пандемији изазваној вирусом Kовид 19. Да ли је ова пошаст, која је задесила цео свет и са собом однела велики број живота, можда нека врста опомене надабудном човеку 21. века? Како црква гледа на све то? Да ли ћемо из свега овога извући неку поуку? Како ће према Вашем мишљењу изгледати свет након пандемије? У Вашем питању делимично се налази и одговор. Кад људима иде све добро многи и не помисле на Творца. Многи кроје планове, као што читамо из Св. Писма где неки кажу: „…ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у тај и тај град, и провешћемо онде годину дана, и трговаћемо, и зарадићемо; ви, који не знате шта ће бити сутра. Јер какав је ваш живот? Ви сте водена пара која се замало покаже и онда нестане. Уместо да говорите: ако Господ хтедне, живећемо и учинићемо ово или оно. А овако се хвалите у својој разметљивости. Свака таква хвала је зла.“ (Јаковљева посланица 4, 1-16) Затим се сручи на целу планету нека пошаст, као ова сада – Ковид 19. Зашто га зову „19“? Вероватно јер знају да ће их бити још. Неки кажу: Казна Божија! – али губе из вида да наш Бог није тиранин који нам стоји изнад глава са бичем и само чека да погрешимо па да нас њиме ошине. Наш Бог је родитељ који воли и трпи, чак и своју непослушну децу. Опомиње их, саветује и укорева на сваки начин, па и на овај који зовемо Ковид-19. Не да би уништио своју децу, него да би по свему били достојни да се назову деца Небеског Родитеља. Било је „ковида“ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети да је ето примера ради у време Бокача и цара Душана, или у 18. веку харала куга, или на почетку 20. века шпанска грозница, сад пак Ковид. Да је памети па да се извуче поука а то је: сви смо у истом лонцу, и не зна се када ће на кога стићи ред да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божију опомену сваки појединац па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно тако ће и Ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго и дуго на људској врсти. *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске Православне Цркве Патријарха Иринеја, као и једног од најугледнијих људи Српске православне цркве, владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. Ово је свакако велики губитак за цео српски народ, али и за Вас лично с обзиром да сте са њима били у блиским односима. Према Вашем мишљењу у ком правцу би црква требала ићи даље? Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег Патријарха али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују дани и године заједничког рада на добро наше свете Цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету Патријарха али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос. *Ви сте на челу једне историјски веома важне епархије и од кад сте Ви на епископском трону много тога је урађено на обнови наших светиња и повратку имовине која је одузета нашој цркви. Управо Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира су обновљени. Како успевате да усагласите све ваше обавезе? Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха“. Дакле, ако радите као прегаоц, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем Музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне руописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве“. Е тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу Цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи. *Приметно је да у Епархији будимској у последње време има много млађих свештеника и монаха и хвала Богу да се све више млађих и образованих људи одважују на овај начин живота. Да ли то позитивно утиче на комуникацију са млађим верницима у нашој епархији, али и шире од тога? Као што поменух, треба за наш воз или брод, и машиновођа и ложачи, а и народ који својом вољом жели на пут спасења, не на силу. Силом се ништа не постиже. Добро је да у Цркви има образованих, али са страхом Божијим као почетком сваке мудрости („Почетак је мудрости страх Господњи“, Приче Соломонове 1,7). У цркви као лађи спасења могу наћи своје место сви који то желе: мушкарци, жене, стари малади, деца, мање или више образовани, али пре свега честитог и узорног живота. Живимо у времену када имамо при руци разна средства комуникације и максималну доступност интернету што може бити и опасна замка, јер ове видове комуникације користе не само честити и верујући људи него и многи други сумњивих намера. У Цркви је лични пример и верника и свештеника веома моћан. Наравно позитиван пример, јер Исус Христос је рекао и ово: Пазите да не саблазните неког, јер вам је боље да вам вежу камен око врата и баце вас у море него да неког саблазните. Богу и Цркви су сви битни, а Црква је кроз свете тајне као нека радионица у којој се поправља и дотерује оно што не ваља, па да такви станемо пред Бога. Христос је дошао да спасе сваког појединца али и сав народ. Када су у питању млађе генерације, потребно им је пружити разумевање и приближити Цркву на њима доступне и разумљиве начине. То су углавном друштвене мреже, мултимедијални програми али и лични контакти. Ове године нас је пандемија вируса омела у многим планираним активностима нарочито са младима. Веронаука је такође од великог значаја, али деца морају имати подршку родитеља па чак и на овом путу вере, пре свега мислимо на разумевање и пружање могућности деци да учествују у богослужбеном животу. На жалост основна ћелија и народа и Цркве нам је „тешки рањеник“, а то је породица. Бракови се олако разводе а деца из разорених бракова су дављеници и хватају сваку пружену руку, па био то светац или дилер дроге. Ако нема какве друге пружене руке, та наша младост се хвата за оно што им се нуди. О последицама читамо у црним хроникама. *Ваше Преосвештенство, да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? Како Ви видите стање у погледу духовног и верског живота не само народа него и монаха и монахиња? Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје Матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али… увек постоји то „али“. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: А ко си ти да ми командујеш? Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра“. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у веме Часног Поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у Светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете“ у Цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је Црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет Српског народа у овим земљама али чека нас још много посла на њиви Господњој. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије, Никола Селаковић. Шта за Вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? Како их оцењујете? Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља“ и „отаџбина“, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Није чудо да је Броз бринуо о њима јер мати му је била Словенка а отац Хрват. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте“ и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још увек имају родбину, или „родове“ како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа а пре њега фаталног Дежа који је десетковао Србе пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева а који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу Српску Цркву, а то је заправо наш народ, јер 99% Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје Цркве. Сада су хвала Богу посете из матице и Српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима. Долазак новог министра спољних послова г. Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната. *Ова година је пуна јубилеја, али пандемија короне је на жалост обележавање већине њих спречила. Међутим, у Српском црквеном музеју у Сентандреји приказан је експонат године портрет Владике Лукијана Богдановића, чиме је практично обележено и 800 година од сусрета Светог Саве са Андријом Другим Арпадовићем. Како је Свети Сава успео да, вероватно на простору данашњег манастира Ковиљ код Новог Сада, убеди угарског краља да не нападне Србију? По древним хроничарима мађарски краљ Андраш II је од својих предходника наследио титулу Rex Rasciae тј краљ Рашке. Међутим по повратку из Петог крсташког похода је чуо да се појавио и крунисао неки самостални краљ у Рашкој. Ово је осетио као узурпацију и свакако је предузео акцију да то стање укине. Нови краљ Рашке, тек крунисани Стефан Немањић звани и Првовенчани није честито ни сео на престо у Расу па би сукоб са једним моћним краљем-крсташем био фаталан за младу Рашку краљевину. Зато је послао брата Саву да на дипломатски начин спречи овај рат и Свети Сава је пошао у сусрет угарском краљу. Где се догодио овај сусрет, може се само предпоставити, али је свакако требало затећи угарску војску пре преласка Дунава. Легенда каже да је било лето, свакако после Спасовдана, а тада буде изненадних и великих олуја. Андрашева војска је чекала да олуја престане па да пређу Дунав. Тада их више нико неби зауставио. Дакле по тој логици, Свети Сава је морао прећи реку док је невреме трајало. Видевши одважност „рацког попа“ који кроз велике таласе и невреме прелази Дунав и долази без оружане пратње, краљ Андраш је могао помислити: какви ли су тек Раци када су оружани и на својој земљи?! Савини биографи помињу чудо у Угарској пред краљем, да је на молитву Светог Саве пао град, и да је на његову молитву град и престао да пада, као знак да је Сава Божији човек. Андраш је био као краљ добар хришћанин и разумео је ко је његов гост и преговарач и склопљен је мир пре 800 година. До рата хвала Богу није дошло, тако да Мађари тај догађај нису упамтили, али Срби јесу и те како! Наши хроничари су ово забележили, чак тројица хроничара. Краљ Андраш је дао Светом Сави пратњу од својих угледних витезова и племића, и оно што је занимљиво: Они су испратили Светог Саву у његово Отечество преко реке Саве. Познаваоци географије кажу: Значи Свети Сава је свакако прошао кроз Барању, Срем а можда и Славонију. Јер другачије не може да се пређе река Сава и дође у Отечество. Сада је јасно и одакле Светом Сави наследник на трону из Срема – Арсеније Сремац! За овај јубилеј првог склопљеног мира између Мађарске и Србије изабран је портрет патријарха Лукијана Богдановића, јер он је био непосредни поглавар у Карловцима пред поновно уједињење наше свете Цркве у Патријаршију а чији је део и Будимска као и Темишварска епархија. Овом приликом такође је прослављен и тај јубилеј – стогодишњица уједињења српских црквених области у опет јединствену Патријаршију. *Према неким историјским изворима Свети Сава је боравио и северније у некадашњој Угарској. Колико су поуздане претпоставке да је оснивач СПЦ био у Веспрему, чувеном хришћанском граду, првом надбискупском седишту католичке цркве у тадашњој краљевини? Из предходног је јасно да је Свети Сава са пратњом мађарских витезова прошао кроз крајеве Угарске где су живели његови Срби, тада звани Расцијани, или краће Раци. Ово је древни назив за Србе који се користио и користи код Мађара. Мађарски историчари помињу из тога времена „шизматичке“ манастире па чак и двојицу владика из Веспрема (1229.) који нису припадали Риму. Забележена су и њихова имена: Јован и Дамјан. Ради се о времену непосредно после посете Светог Саве Угарској, значи или су већ били у Веспрему или их је Свети Сава хиротонисао. Да подсетимо: Панонија је својевремено била под јурисдикцијом словенског архиепископа Светог Методија и његових наследника у Охриду, а на тој је територији и створена 1219. године аутокефална Савина архиепископија, обухватајући и све што се затекло као наслеђе Светог Методија. У дугачкој титули данашњег Српског православног будимског епископа се помиње поред града Веспрема и да је он наследник града Светог Методија, а то је Блатноград, данашњи Залавар. Срећом по нас Србе, мађарски владари су већином били толерантни. Мада су на место Методијевих епископа постављани други из Рима, затечени словенски епископи и пастири су наставили свој живот јер су мађарски владари остављали својим поданицима Рацима да имају своје „рацке“ пастире и да служе на свом језику, и то тако рећи кроз целу историју. О томе нам сведоче сачуване повеље угарских краљева. *Ваше Преосвештенство у сусрет наших великих празника подсетимо читаоце на значај Божића данас? Доласком Бога на свет, међу људе засијала нам је светлост богопознања. Рођењем Христовим све почиње – долази нова ера и открива нам се смисао постојања. Рођењем Христовим стављен је акценат и на блискост Бога и Човека, јер Бог постаје човек да би Човек постао Бог, по благодати. Ово се као и сви велики догађаји десило када се навршила пуноћа времена, тад Бог посла Сина својега телесно рођенога од жене у овом свету, али од Оца рођеног пре свих векова у вечности. Месија је дакле Светлост од Светлости, и дошао је у свет да изврши домострој спасења. Божић је и празник новог живота, празник породице, празник најлепших и правих вредности које данас све више запостављамо. Божић не треба да буде комерацијални празник без емоција. Божић није само пуко сећање на рођење Христово уз једење укусних јела и гледање већ добро познатих божићних филмова и програма који се том приликом пуштају на телевизији. Божић је поновно рођење Христово у нашим домовима и у нашим срцима. Препознајмо ово као поновну шансу са рађање вере у нама. Рођење Христово је и празник рађања љубави у нама и нашим породицама. Топлина у пећини где се родио Христос данас јесте топлина нашег дома за коју смо одговорни искључиво ми. Не дозволимо да нам домови и срца захладне. Загрејмо једни друге љубављу и пронађимо у овом празнику путоказ за живљење у модерном животу. У породици се живи вером и поверењем једних у друге. Кључ је у породици и топлини породичног дома које је без вере тешко одржати. Божић је дакле нови почетак којим нас Господ опет и много пута благосиља, препознајмо ово и препустимо се чудима јер се дешавају. Разговор водила Диана Кондић-Ђурић Извор: Епархија будимска
  22. Како се точак историје све брже креће, тако се, чини ми се, продубљује и бездан наше сумње. Поставши зависан од технологије, човјек нашег времена (тужан, неиспуњен, потрошен и усамљен) тумара сивилом свакодневице, не знајући да и сам тражи само једно – Бога! У недостатку вјере, савремени човјек свакодневно мимоилази Господа, Који је непрестано уз њега, крај њега и с њим, али Га не види, јер је око вјере одавно прекрила мрена овога свијета. Уплашен за овосвјетско постојање, човјек непрестано живи у страху, тражећи мир у немиру, смисао у бесмислу, љубав у пустоши многољудних градова и у пријатељству невидљивих пријатеља, које никада неће дотаћи руком и у чијим се очима неће огледати. Због тога је човјек данас плашљивији од срне у шуми, па тако постаје лак плијен мешетарима овога свијета, који владају страхом, трошећи и оно мало преостале људскости у обезбоженом човјеку, који без Бога нити може, нити умије, нити треба. Корона је дошла међу нас, незнано да ли по Божијем Промислу или Његовом допуштењу, да нас пробуди из духовног мртвила, да човјека подсјети на властиту смртност, на привременост живота којим живимо, не бисмо ли се вратили ка Ономе Који нас је саздао по Лику Своме: да се покајемо, да творимо заповијести Његове, да волимо своје ближње... Ако то не видимо, онда смо слијепи код очију! Ништа не бива вез воље Божије. Господ је казао: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Дакле, и „коса нам је избројана“, а ми и даље страхујемо, урушавајући страхом имуни систем који нам је Господ дао да нас штити кроз наш животни вијек, који је, са или без медицине, углавном исти. Није ли псалмопојац Давид рекао: „Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости осамдесет година, и већина је њих мука и бол. Јер дође унижење на нас, и бићемо покарани“ (Пс.89, 10). Тако је више од двадесет вијекова. Свети Апостол Јован нам говори: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18). Нису ли протекли мјесеци били истинско мучење и истински страх за сваког оног који је помислио да је његов живот искључиво у његовим рукама? Да, јесте. Зато што је човјек заборавио да је Господ изнад сваког догађаја и да ништа не бива без воље Његове, а слично је, у једној од пјесама, написао и Свети Владика Николај, рекавши о Богу кроз стихове: „Без тебе се ништ` не може, ни родити ни умрети, нити болест преболети“. Али, авај! Узалуд ријечи Божије, узалуд ријечи Светих. Човјек се и даље копрца у самозаљубљености, мислећи да све почиње и да све њиме завршава, осим гријеха. То не види, јер је изгледа најстрашније угледати истинског себе. Када би наука омогућила да вирус нестане још сутра, човјек би и даље остао смртно биће. Свједоци смо да наука може много, али њен суштински домет јесте и остаће недовољан да човјек постане трајно биће, да никада не умре. Наука не може надвадати смрт, јер побједа смрти јесте једино у власти Бесмртног, Онога Који је разорио адска врата, Који је „смрћу смрт уништио“. Вакцина ће нас, можда, избавити од корона вируса, али нас неће учинити бесмртнима. Са или без вакцине ми ћемо умријети, али се наша духовна опасност огледа у томе да Бога замијенимо човјеком, спасење вакцином, светитеља љекаром... Већи нам амбис не треба! Васкрслом Христу треба да се радујемо, јер је Он наш Живот, Њему смрћу одлазимо, са надом да ће нас примити и познати као оне који су добар рат ратовали, трку свршили и вјеру одржали (2. Тим. 4, 7). Хришћани 21. вијека треба да живе у љубави, без страха, са поуздањем у Господа, у Којег вјерују и Којем вјерују, јер је само такав живот вриједан живљења, „а Горњи Јерусалим слободан је, и мати је свима нама!“ (Гал. 4, 26). Не будимо робови страха! Скинимо окове сумње, опашимо се вјером и добрим дјелима, како бисмо Христа дочекали у дворима наших срца, да нас позна и да Га познамо! Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  23. Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у катедралном храму Епархије жичке. Богослужење се одвијало у простору који је спреман за постављање новог мермерног иконостаса. Он ће попут још једне велике слагалице наговестити сву велелепност ка којој у свом историјском ходу ка есхатону стреми овај храм спајајући у себи благодатно свештенодејство и красоту материје. Сабрање је пастирским речима поучио и ободрио Владика Јустин. Речи Преосвећеног преносимо у целости: – Сабрали смо се данас у овом светом храму који је посвећен нашем Оцу, Светом Сави, првом архиепископу српском, да се Богу помолимо, да чујемо поуку Светог Јеванђеља, да видимо једни друге, да се утешимо једни другима, да знамо да нисмо сами овде, у овоме свету. И данас, Свето Јеванђеље нам говори о Гадаринском бесомучнику, човеку у кога је ушао легеон демона. И како каже у Светоме Писму – он се није облачио, него је го ишао по гробовима, лутао по свету, нападао људе, покушавајући да се ослободи тих црних непријатеља душе људске. И у њему видимо генеологију – шта је бесомучник и откуда то бесомучно мучење. Јер бесови су у ствари демони, само што се на различитим језицима различито изговара, али је смисао исти: то су ти непријатељи Божији и непријатељи људски. Јер, они да су хтели да се покају и они би били спасени. Међутим, они су се противили Богу и градили се већи од Бога, као што управо и данас имамо примере. Има много оних у свету који се граде већи од Бога и силнији од Бога и покушавају да утичу на судбину људи, а то не може. Они имају власт само онолико колико им Господ Бог допусти. Нама апостол Павле говори у Посланици Ефесцима, нама хришћанима, сведоцима и следбеницима Христовим који смо такође на тој црној листи – јер ако смо пријатељи Божији, постајемо непријатељи онима који се противе Богу. Али ми себе не сматрамо ничијим непријатељима, ми смо само пријатељи Божији. И поручује он нама, као и Ефесцима, хришћанима: обуците се у свеоружје Божије и тако ћете моћи погасити стреле нечастивога. Обуците се у љубав, благочешће, веру, постојаност, користите средства која вам је Господ Бог дао и онда немате чега да се бојите. И заиста, ми хришћани немамо шта да изгубимо. Све нам је дато, а дато нам је и више од овога – дато нам је да наследимо Царство Небеско. Овде, овоземаљско искористићемо да душу своју, тело своје, ум свој, вољу своју, покоримо вољи Божијој да бисмо се спасили. А нас очекује рај сладости. Када кажем сладост, не мислим на сладост овога света, него на сладост гледања лица Божијег, заједничарења са Њим и са свима светима. То је нама Господ Бог припремио, беседио је Епископ Јустин и наставио: – Али да се вратимо данас на свакодневицу… Сви смо ми помало уплашени, по мало не знамо шта се ово дешава, помало бринемо – неко мање, неко више, али знајмо да БРИГЕ овога света ПАРАЛИШУ НАШЕ ДУХОВНЕ, УМНЕ И ТЕЛЕСНЕ СИЛЕ, и тако паралисани, ми нисмо спремни више да чинимо добро дело; нисмо спремни на првом месту да се боримо. А то онај црни и хоће – да унесе немир, униније, чамотињу и да кажемо: Све је пропало! А шта је то пропало?!? Па оно што сабирамо у душу нашу – то не може нико да нам узме! То је неодузимиво од нас! То је у нама! И колико год да је више у нама, толико смо силнији. Јесте да је природно да се као људи плашимо, чак и смрти, природно је, али што више будемо Господа у себе уткали, у нашу вољу, у ум, у природу нашу, ми ћемо се мање плашити и мање бринути. Препоручујем и себи и вама да се бавимо неким рукодељем, да нешто радимо и притом да размишљамо, ако већ не можемо да се молимо Богу, да размишљамо о Богу, о Његовом страдању, о Његовој жртви, али и Његовом славном Васкрсењу и Вазнесењу, да се сетимо мало да смо ми крштени у име Свете Тројице, а то није мало, ТО ЈЕ СВЕ! Ту је дата сила, сва благодат, сав мир, сав смисао. Ако се удаљимо од тога, онда знајте да тонемо. Као апостол Петар када је почео да ходи по мору и посумњао, јер је видео огромне таласе, а Господ је ту присутан и рече му: Маловерни, зашто си посумњао? Почео је да тоне! Тако и ми када посумњамо, када се изгубимо у овоме свету, када се не везујемо за Царство Небеско, ми неминовно тонемо, а питање је да ли ћемо имати довољно снаге да се поново вратимо. Зато да не дозволимо да нас потопе ружне помисли, помисли које описују овај свет. Јер овај свет се плаши, плаше се људи зато што знају да је Господ присутан и да не могу против Њега праћати се. Као што је Господ апостолу Павлу или Савлу, пре Павла говорио. Господ му се јавио и каже: Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се! Господ призива све људе да схвате да је Он једини Бог, да је Он једини човекољубац, али на жалост има и оних који не воле што је Господ присутан – па баш као ови гадарински чувари свиња, који су дошли Господу и рекли: Господе иди од нас! Ово су учинили зато што су претрпели штету, јер је Господ демоне натерао у свиње и свиње се подавише. Дакле, прво зато што су имали велику штету, а друго зато што је Он ту присутан и они не могу да живе онако како хоће. Где је Он присутан, сигурно је да се они који нису са Њим нелагодно осећају и при самој помисли или помену имена Христовог. Али ми нисмо непријатељи свету. Ми се молимо за свет. Ми све што чинимо, чинимо за спасење света, јер је Господ то први учинио. Наравно, не можемо се молити за спасење света, а да се не молимо за себе. Јер онај који се спасава, стотине и хиљаде се спасавају око њега. То је наша наука, то ми проповедамо, то ми хоћемо! Зато што је први Господ Бог рекао да хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Нека Господ Бог, Син Утехе, Мира, свакога добра буде са нама, са породицама нашим, да се не плашимо ничега, да се клонимо греха, а чинимо добро, баш онако како нас Господ Бог учи. Њему нека је слава у све векове и сву вечност. Амин.“ У наставку, сабрање је у молитвено расположењу приступило Пречистим Тајнама Христовим које нас чине причасницима вечности. Извор: Епархија жичка
  24. Срећан и Богом благословен празник Преноса моштију Светог Георгија – Ђурђиц, верном народу Епархије милешевске, а посебно свечарима који овај празник прослављају као своју крсну славу. Срећна и храмовна слава древног манастира Ораховица у Мажићима код Прибоја, и храмoва у Лопижама код Сјенице и Гукама код Пљеваља. Нека Свети Георгије свима вама подари мир, здравље и спасење, а у ваше домове унесе Божији благослов и благостање у личном и породичном животу. Да свима нама Свети Георгије буде духовни узор тврде и истинске вере у Господа Бога и да својим копљем убије злог вируса и спасе цео човечански род. Ваш молитвеник и доброжелатељ, Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска
  25. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 8. новембра 2019. године, на празник Светог великомученика Димитрија, свету aрхијерејску Литургију у храму посвећеном том угоднику Божјем на Новом Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...