Претражи Живе Речи Утехе

„Са песмом уз гусле будимо оно што у својој основи и јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, народ правичности и истинољубља. Певајте песме истине, поштујући историјске чињенице, духовност и традиционалне вредности народа нашег и земаља наших.“ (блаженопочивши Патријарх српски Павле) У петак 7. септембра, са почетком у 13 часова, у Атријуму Музеја града Новог Сада на Петроварадинској тврђави биће свечано отворена изложба под називом „Где сви ћуте оне говоре – гусле Етнографског музеја у Београду“ аутора вишег кустоса Мирослава Митровића, који је био наш гост у Јутарњем програму. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице

У Музеју ваздухопловства у Сурчину, недавно је изложена рестаурирана макета авиона "миг 29" у природној величини, која је 1999. године коришћена као лажни циљ за НАТО авијацију. Од укупно шест макета, само је једна делимично "преживела" бомбардовање, тешко оштећена, али је после два месеца рада поново враћена у живот. Аутор макете је потпуковник и пилот у пензији Ђорђе Иванов, који је са својим пријатељима макетарима направио макете и тако код НАТО стратега створио илузију о уништеним авионима. "Пре три године, са Батајнице смо је превукли у музеј и скоро два месеца требало је да се рестаурира. Макета сведочи о времену када смо веровали да технолошки надмоћну силу помоћу штапа и канапа можемо да заварамо да помисли да су то прави авиони и да их гађа", објашњава Иванов за емисију "Дозволите...". Током НАТО бомбардовања, Ратно ваздухопловство Војске Југославије изгубило је већину авиона "миг 29" и у једном тренутку остало их је само шест. Иванов је тада био пилот Ратног ваздухопловства и дошао на идеју да се уради прво једна макета, па ако се непријатељ "прими" – још пет и тако створи илузија да су тада најбољи авиони ВЈ уништени. "Макета је рађена тако да визуелно изгледа као прави авион. Она даје и радарски одраз јер је израђена од лима, мотори су од буради у којима смо ложили ватру, а унутар макете била је постављена радио-станица НАТАША која је имитирала комуникацију", са осмехом говори Ђорђе Иванов. Макете су израђиване у једној фабрици намештаја која се налазила у Војводини, а у почетку је читав посао највише зависио од ентузијазма људи који су често радили и по 24 сата без одмора. Због неповерљивости војног система, прва макета је израђена за 20 дана, а за сваку наредну требало је по пет до седам дана, јер је и војни систем схватио велики значај лажних циљева. "Ми смо макете довлачили путем којим су и прави авиони долазили на писту. Када НАТО сними ситуацију, имали смо седам минута да померио прави авион и на приближно исто место поставимо макету коју је онда непријатељ ракетирао", објашњава нам Иванов. Макете су постављане на траву, како у случају поготка не би била оштећена писта, а НАТО ниједном "није омануо" – погодио је све макете, али не и авионе. Без признања Уз Ђорђа Иванова, на изради макета радили су макетари, али је највише било столара, а нико од њих никада није добио никакво признање. "И сада када се рестаурирала макета, нико ми није помогао, осим колега и људи из Музеја ваздухопловства. На крају крајева, то није ни битно, битно да је то ушло у историју", поносан је некада пилот, а данас сликар и иконописац. Макета авиона "миг 29" је из Батајнице у Музеј ваздухопловства допремљена у веома лошем стању јер је била препуштена зубу времена, а највећи део макете није ни постојао. Наравно, макета је код аутора пробудила и емоције и сећање на 1999. годину. "Човек све негативне ствари које доживи у животу хоће да истисне из мозга, тако да и ја покушавам да истиснем све те детонације, експлозије, погибије. Најлепша ствар је да ми се 24. априла те 1999. године родио син Јован у болници "Драгиша Мишовић", дан пре него што су бомбардовали болницу", објашњава Ђорђе Иванов. Ђорђе Иванов је цео живот провео у војсци. Завршио је прву класу Војне гимназије у Београду, Ваздухопловну војну академију у Задру, а потом је службовао у Пули, некадашњем Титограду, у Приштини је летео 13 година, а у Батајници га је затекао рат. Отишао је у пензију 2001. године и са сетом прича о томе како су он и његови саборци заборављени. "Ове године су ме први пут звали из Батајнице на славу пилота, што ме је пријатно изненадило, од удружења пилота добио сам захвалницу и награду. Држава се ту до сада није показала, а војска најмање, не само према мени него према свима који су учествовали у тој акцији", каже Иванов. Ипак наглашава да је имао помоћ директора Музеја ваздухопловства, који је одобрио средства за рестаурацију, што не би могло да се деси да је држава имала нешто против те акције. "Ја сам себи нашао мир, радим цркве, тренутно сам на Голији, осликавам иконе и уживам у томе. Ко год буде чуо и видео ову причу, ми стојимо на располагању", истиче Ђорђе Иванов. Он је до сада имао више од 65 изложби у Америци, Паризу, Риму, Братислави. Бави се иконописањем, осликао је и десетак цркава, а свет уметности, боја и четкица донео му је преко потребан мир и срећу. РТС

Празник Ваведења Пресвете Богородице увијек прослављамо свечано и торжествено у нашој Митрополији. Као своју славу прославља је пећинска Црква у којој се налазе мошти Светог Василија Острошког, слави је и манастир Добрска Ћелија, а Литургијски и остале Цркве и Манастири широм наше Митрополије. Оно што нас је растужило и бацило сјенку на овај велики празник је информација да се у Црној Гори, у 21. вијеку врши насиље над њеном чудотворном иконом Филермском која је већ деценијама утамничена у Народном Музеју Црне Горе на Цетињу и да се налази у катастрофалном стању. У материјалу који је музејски техничар Александар Беркуљан доставио „Побједи“ види се да је Икона у веома лошем стању. Да су Икону Богородице Филермске разваљивали шрафцигером а платно иконе сјекли скалпером. „Током експертизе прије неколико година видио сам да је Икона у ужасном стању. Тада сам направио серију снимака поларизованим свијетлом, што значи да сам користио одређене филтере и снимио макро и микро детаље. Они указују да је површина Иконе екстремно деградирана, да се ради о инкаустици, о слици која је рађена воштаном бојом, тј. тинтом отопљеном у воску“, наводи Беркуљан. Временом је, каже, та боја претрпјела тешка оштећена, а под увећањем види се да личи на крљушт и постоји опасност да отпадне. Не ради се о слици која је рађена техником уље на платну или темпером, како се раније мислило. „На грунду не постоји подлога, тај слој боје директно је нанесен на грубо јутино платно, које би могло да се анализира и да се утврди тачно вријеме када је настало“, казао је Беркуљан. Он је указао и на оштећење оквира Иконе, које је настало деведесетих година када је на Цетиње дошла Ђованела Ферарис Берте. За потребе њеног истраживања Икона је први пут растављена, а оквир је оштећен када су надлежни, нестручним руковањем, покушали да отворе Икону шрафцигером. Оштећење до данас није санирано. Према мишљењу Беркуљана, Црна Гора нема довољно техничких ни стручних капацитета да заустави пропадање Иконе и даје на неки начин обнови. „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином. У приложеним сликама виде се мјеста тих оштећења“, рекао је Беркуљан. Још раније је, како је јавности познато, неостао драгуљ са њене свете Иконе. Чудотворну икону Пресвете Богородице, која је покровитељ краљевског Цетиња, насликао је половином првог вијека својом руком Свети апостол Лука. Било је то у Ефесу у кући Светог апостола Јована Богослова. Ова светиња била је извесно вријеме на Родосу, у православном древном светилишту Филермос и отуда име. Зна се да је донијета у Јерусалим, а 430. године царица Источног ромејског царства Евдокија је преноси у Консантинопољ и похрањује је знаменитој Влахернској цркви. После пада Константинопоља од удара крсташа, многе светиње су опљачкане, међу њима и икона Богородице Филермосе. Завршила је у рукама римокатоличког монашко-витешког реда Јовановаца, који су је убрзо пренијели у Свету земљу. Јовановци је преносе на острво Кипар, потом 1310. године на острво Родос, где су саградили војна утврђења, болнице и своју резиденцију. Малтешки витезови су дошли и у посјед друге двије светиње, које се данас, такође, налазе на Цетињу – честице Часнога крста на којем је био разапет Исус Христос и десне руке Светога Јована Крститеља, која је у ријеци Јордан крстила Господа. Малтешки витезови су после пропасти Малте од напада моћног Наполеона, напустили земљу. Они су 3. августа 1799. године три велике светиње хришћанске поклонили руском императору Павлу II Романову. Светиње су благосиљале руску земљу сто двадесет година. Биле су спасене од насиља бољшевика након Октобарске револуције.Настојатељ манастира у Гатчину где су се налазиле, пренио их је у Естонију да би их царица Марија Фјодоровна, пренијела, потом, у Копенхаген. После њене смрти су ту неко време боравиле, а онда су пренијете у руски саборни храм у Берлину. Године 1932. светиње су поклоњене од стране митрополита кијевског Антонија Храповицког, југословенском краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избјеглица. И положене у Цркву Светог Андреја Првозваног на Дедињу. У манастир Острог стигле су првих априлских дана 1941. Донио их је млади краљ Петар II Карађорђевић, који је потом напустио земљу. Тајну је поверио патријарху српском Гаврилу Дожићу, а овај је „задужио“ тадашњег игумана Острога Леонтија Митровића да их чува. Тако је било. У својој келији, светиње је врли игуман сачувао и у јесен 1952. игуман Митровић је објаснио како су стигле и сачуване у Острогу. Реликвије су завршиле у сефу тајне полиције, да би после четврт века, 20. јануара 1978. Честица часнога крста и десна рука Светог Јована Крститеља биле враћене Митрополији црногорско-приморској, односно Цетињском манастиру, а икона Богородице Филермосе је отишла у музеј. Празник Ваведења, који прослављамо је прилика да се још једном помолимо Мајци Божјој, да јој приклонимо кољена и затражимо опроштај. Очигледно да ово скрнављење њене чудотворне Иконе, не може никоме донијети добро, зато се надамо да ће нас Господ удостојити скорог уношења иконе Филермске у Храм Божији, мјесто молитве, гдје јој је и мјесто. Убијеђени смо да би Мајка Божја богато својим даровима обдарила и град Цетиње и Црну Гору и све оне који настоје да се врати у Дом Господњи, да се вјерни поново око ње саберу и да јој приносе своје молитве, своју вјеру и своје срце. Пресвета Богородице спаси нас и опрости нам! Јован Маркуш протојереј Никола Пејовић Митрополије Црногорско-приморска 05 / 12 / 2017 View full Странице

Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана http://www.rasen.rs/2017/08/konstantin-bodin-prvi-srpski-car-274-godine-pre-cara-dusana/ Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци? Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин. Константин Бодин Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да: „Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“ Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном. Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ? Грб Војислављевића Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он: „Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“ Константин Бодин Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара. Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин. „Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“ Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност. Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља. Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину. Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас. Подела Бодинове државе; фото: Википедија Колико је чврста граница између родоначелника династије Немањићаи његових предака показује чињеница да се чак и данас не може поуздано говорити о оцу Стефана Немање, из уџбеника свима познатог Завиде. Родослови Немањића започињу Немањом или ређе његовим оцем. Сви иза ове замишљене црте као да не постоје. Питање које понекад многима прође кроз главу налази се у наслову овог текста, и гласи „Постоји ли историја Срба пре Немањића?“ Примери као што је Константин Бодин дају одговор и показују континуирани правац напредовања српских владара. Титула коју је понео Бодин поново је припала Стефану Првовенчаном. Касније су исту титулу уживали краљеви Владислав,Урош, Драгутин, Милутин и други. На послетку, краљ Душан се 1346. године крунисао за цара. На путу од варварског племена Срба, како нас је Порфирогенит описао, па до царства које је закуцало на врата Цариграда, заслуге имају и данас помало митске личности као што је Константин Бодин. Заборављен и велики! Извор „Српски академски круг