Претражи Живе Речи Утехе

Празник Светог Нектарија, великог угодника Божјег и Чудотворца Егинског прослављен је данас евхаристисјким сабрањем у манастиру Ђурђеви Ступови. Радост празничног сабрања увеличало је молитвено присуство Његовог Високопреосвештенства Митрополита бориспољског и броварског Украјинске Цркве Московског Патријархата Г. Антонија, који је заједно са Епископом домаћином, Његовим Преосвештенством владиком Јоаникијем служио Свету Архијерејску Литургију. Владика Антоније је, овом приликом, за подршку канонском православљу и јачање међуцрквених веза Епископу будимљанско-никшићком Јоаникију уручио високо одликовање Украјинске цркве орден Светог Јова Почајевског. Високог и драгог госта из УПЦ Московске патријаршије ријечима срдачне добродошлице поздравио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је казао да је, у наставку великог славља Светог архангела Михаила, у братску посјету Епархији будимљанско-никшићкој дошао Његово Високопреосвештенство Митрополит бориспољски и броварски Г. Антоније. „Ваше Високопреосвештенство добродошли у ову нашу древну светињу. Донијели сте нам велику радост, нарочито зато што нас је Бог удостојио да заједно данас принесемо Господу Богу нашем бескрвну жртву, да се причестимо заједно Светим Тајнама Христовим и да се сјединимо у љубави Божјој“, рекао је Владика. Упознајући Високопреосвећеног Митрополита са историјом древне немањићке задужбине манастира Ђурђеви Ступови, Епископ је казао да ова светиња више од 800 година слави име Божје под покровитељством Светог великомученика Георгија, те да је много пута страдала, али је, увијек, изнова васкрсавала. „Дочекали смо, хвала Богу, да се овдје обнови и Епископски трон који је утврдио Свети Отац наш Сава Српски, прије 800 година“, истакао је Његово Преосвештенство. Поздрављајући уваженог госта из братске Украјине, Владика је нагласио да је свето Кијево мајка свих руских градова. „Тамо је велика историја, а што је најважније тамо су велике светиње. Ко уђе у пештере Кијево-печерске лавре и кога Бог удостоји да се поклони моштима Светих Кијево-печерске лавре, он не може а да не осјети велику светињу и велику радост. Волим да кажем да је Кијево-печерска лавра послије гроба Господњег, можда, једно од најсветијих мјеста на планети. Велика нам је радост што нам доносите благослове мученичке Украјинске православне Цркве“. „Велика су искушења у цијелом православљу, а УПЦ Московског патријархата стоји као стуб и свједочи јеванђелски истину, правду, љубав, црквени поредак и велико јеванђелско трпељење. Кроз невоље Господ устројава наше спасење и ви, украјински Архијереји на чијем челу је Његово блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије, у кога сви гледамо као у свјетило православља, ви данас носите барјак свете вјере православне и све нас утврђујете у вјери, љубави, истини и правди“, нагласио је Епископ Јоаникије. Захвалио је Високопреосвећеном Митрополиту Антонију што је, у оквиру посјете Митрополији црногорско-приморској и Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, благоизволио да посјети Епархију будимљанско-никшићу, а нарочито што су заједно узнијели молитве Господу. У спомен одслужене службе, на данашњи велики празник, Преосвећени Епископ је Митрополиту Антонију уручио на дар, који је установљен поводом осам вјекова Епископије, панагију са ликом иконе из Епархије будимљанско-никшићке. Митрополит Антоније је заблагодарио на топлој и срдачној добродошлици, уручивши, овом приликом, Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију, у име Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Г. Онуфрија, високо одликовање Украјинске цркве – Орден Светог Јова Почајевског. Захваљујући на урученој награди, Владика Јоаникије је казао да му је част што је примио одликовање из руку Митрополита бориспољског и броварског Украјинске Цркве Московског Патријархата Г. Антонија, а са благословом Блажењејшег Митрополита Онуфрија. „Желимо од нашег свештенства и од нашег народа, од свих вјерних наше Епархије да пренесете топле поздраве и молитве за побједу над искушењима на украјинској земљи, да завлада мир и братска љубав, да се сви врате црквеном поретку и свима желимо спасење, онима који су на правом путу, а онима који нијесу да се врате на прави пут Божји, пут спасења“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Роман Анатоливич Силантјев је руски верски аналитичар, историчар религије и исламолог. Доктор је историјских наука, професор Московског државног лингвистичког универзитета. Аутор је више од стотину публикација, укључујући Велику руску енциклопедију, Православну енциклопедију и Енциклопедију народа и религија света. Аутор је више од 100 публикација и 10 књига о проучавању ислама, аутор је и састављач Интерактивне мапе свих верских заједница у Русији Извршни је директор Центра за људска права Светског руског народног савета који је под покровитељством Руске православне цркве. Заменик председавајућег Стручног већа за државну верску експертизу при Министарству правде Руске Федерације. Члан стручног већа Више комисије за сертификацију при Министарству просвете и науке Руске Федерације о теологији. За руски портал РЕГНУМ Силантјев је написао чланак о медијској хајци на епископа бачког Иринеја Буловића, који преносимо у целости: Суд одбранио српског епископа од напада медија Роман Силантјев, REGNUM 14. новембар 2019. Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Недавно ми је бивши колега послао врло занимљив линк са црквеног интернет-портала из Србије о томе како је суд донео пресуду у корист тужбе епископа Српске Православне Цркве против новинара који су током прошле године ширили клевете против њега у разним издањима. Истраживши на интернету, са осећам емпатије сам схватио да је тај човек – Епископ бачки Иринеј Буловић – стално изложен нападима. Претраживач ме је одмах одвео до српског превода анонимног аутора црквеног блога из Турске „Светлост Фанара“ (Φως Φαναρίου) који садржи буквално бујицу негативних коментара у прилично увредљивом облику. Нисам могао да верујем да је аутор блога, по свему судећи, неки Грк из Турске – црквен човек. За шта то окривљују Епископа Иринеја? Да је „сателит Москвe“, да је „апсолутно на страни Москве“, приписују му неке закулисне изјаве… Као што се види и на званичном сајту Српске патријаршије, Епископ бачки Иринеј Буловић је портпарол Српског Синода, то јест лице које је пред целом јавношћу одговорно за извештавање о његовом раду. Већ само то показује колико је позиција Епископа Иринеја Буловића изложена притисцима. При томе, сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, него званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Епископ Иринеј је веома учен човек, коме је Санктпетербуршка духовна академија недавно доделила почасни докторат. На интернету није тешко пронаћи његове текстове. Он брани поредак којим се Православна Црква вековима руководи и који је сада нарушен уплитањем Цариградске патријаршије у црквени живот Православне Украјине. Брине га раскол који је почео у целом Православљу, и издајнички став који су заузели поједини архијереји. То сада брине и сваког православног човека. Пошто сам прочитао његове текстове, у своје име могу рећи да бих био спреман да станем иза сваке његове речи. Одатле је и овај човек, који тако храбро и отворено брани традиције Православља, стално изложен нападима. А брани их „подигнутог визира“, не скривајући ни од кога своја гледишта. Атмосфера у Српској Православној Цркви је врло напета. О томе говори и саопштење Информативне службе Српске патријаршије. Српска Црква подржава канонску Цркву у Украјини. Српски епископи нису ради да им за анонимним критикама из Турске поново по главама падају бомбе, нити да им једног лепог дана, по препоруци Стејт дипартмента САД, дођу неки незвани „егзарси“ ради преуређења црквеног живота на Балкану. И управо у тој непоколебивости се састоји српски национални карактер, који је из историје тако добро познат. Док су многи народи покорно страдали под турским ропством, Срби су се борили и супротстављали се, што добро зна свако ко је учио историју. Чудно је да се то данас не узима у обзир у неким земљама на Западу и Истоку – изгледа да су лоше учили историју. Зато за сада и унајмљују новинаре у Русији. Наиме, неки Георгије Матвијенко – нисам могао да схватим ко је то, с обзиром да је његова ауторска биографија на сајту ИА REGNUM празна – написао је чланак у којем такође окривљује епископа Иринеја, овога пута читавим низом клевета. Не, не криви га зато што је он „апсолутно на страни Москве“, већ у стилу, буквално дословце истом: да Епископ Иринеј наводно жели да заоштри сукоб „на линији Београд – Фанар“ и да тако помогне Цариграду у решавању македонског питања. Као и увек – никаквих доказа. Г. Матвијенко пише да је Београд недавно посетила делегација архијереја Цариградске патријаршије – исти они Грци из Турске – а да су их Епископ Иринеј, заједно са Патријархом српским и другим митрополитима и епископима, топло примили. И у чему је ту кривица? Мислим да би им у овом тренутку и у Московској патријаршији пожелели топлу добродошлицу – нису обавезни да се моле и заједно служе – али је ствар у томе да они сами не желе да дођу. Сећам се како је прошле године цариградска делегација била у Кијеву и како ни са ким није желела да разговара, осим са локалним расколницима и председником П. А. Порошенком који је водио рат на Донбасу. Узгред, према истој страници Српске патријаршије, у сусрету није учествовао само епископ Иринеј, већ и митрополити из Хрватске и Црне Горе и низ других епископа – о којима Матвијенко из неког разлога не пише, него своје спекулације приписује управо Епископу бачком Иринеју. Да ли стога што је Епископ Иринеј портпарол Синода? Или пак зато што, за разлику од сабраће, храбро износи свој став, не улепшавајући изразе и схватања? Г. Матвијенко се, узгред буди речено, користио информацијама, према сопственом признању, из „провладиних новина Курир“ (sic!). Уколико неко жели да схвати о каквој врсти новина је реч, довољно је да на претраживачу укуца адресу овог издања, па да се својим очима увери да термин „провладин“ не би пао на памет никоме ко иоле нешто зна о српским медијима. Уколико се пак погледа садржај других извора, који су пригоднији за доношење одговорнијих увида, постаје јасно да је током сусрета српске и делегације из Истамбула дневни ред чинио читав низ питања, а да су српски јерарси по питању Украјине остали непоколебиви и верни свом начелном ставу. Гости из Истамбула су обећали да се неће уплитати ни у питање Северне Македоније где већ пола века траје раскол. Зато нам остаје да се радујемо за српску браћу. А ауторима, који желе да осветле црквене новости, упутио бих савет – да не испуњавају нечије задатке у клеветању јерараха и распаљивању ватре у међуцрквеним односима, него да пажљиво проучавају тему о којој пишу. Детаљније: https://regnum.ru/news/polit/2778356.html

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ„РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251) „ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“ Послије тога , како је у близини града Кесарије Господ открио својим ученицима тајну Своје Крсне смрти и Васкрсења, позвавши њих, а преко њих и све вјернике да Га слиједе носећи свој крст, Он се опет упутио у Галилеју. На гори Тавор, која се налази недалеко од града Назарета, десио се догађај Преображења Господњег, који је поставио почетак једног од најпоштованијих празника у Православној Цркви. Овај догађај описују три јеванђелиста: Матеј, Марко и Лука. Ево свједочанства јеванђелисте Матеја: „ И послије шест дана узе Исус Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсије и Илија који с њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну,и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнивши очи своје никога не видјеше до Исуса самога. И кад силажаху са горе заповиједи им Исус говорећи: Ником не казујте шта сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне.“(Мт.17.1-9). У кондаку на празник Преображења налазимо и то: „ едга Тја у зрјат распињајема, страдание уразумјејут вољное“(када Те видјеше рапетога, разумјеше да је страдање добровољно). То јест, Преображење Господње догодило се због тога: када ученици виде Христа распетога на крсту, да се не саблазне, него да схвате, да разумију , да је Његово страдање добровољно. Другим ријечима, Господ који се Преобрази, појављује се пред Својим апостолима у посебној, Божанској слави, да би у њима укријепио вјеру у Себе као Сина Божијег. Ова „брига „ Господа за умножење вјере у ученицима ,била им је заиста и потребна. Јер, Спаситељу предстоји проћи путем понижења и жалости, претрпјети ругање и муке од римских војника и , на крају, примити крсну муку и смрт. Да би сачували присуство духа и вјере у те страшне дане, апостоли су морали сјећати се да њихов Учитељ није само човјек по имену Исус из града Назарета, него је истинити и љубљени Син Божији. Описујући догађај чудесног Преображења Господњег пред очима изабраних ученика, јеванђелисти Матеј , Марко и Лука, прибјегавају поређењу лика и одјеће Господа са „сунцем“ и „свјетлошћу“(Мт.17.2), са „снијегом, какву не може бјељила на земљи убијелити“ (Мк.9.3), са „блистањем“(Лк.9.29.), а све то због недостатка одговарајућих ријечи у човјечанском језику. И заиста , шта за човјека може бити сјајније од сунца, и више бијело и блиставије од блистања снијега на врховима планина. Истовремено са Господом, ученицима се јављају старозавјетни пророци – Мојсије и Илија, који разговарају са Господом. Овај факт свједочи и о томе, да Господ не припада само земаљском, физичком свијету, него да Он истовремено борави ван времена и ван пространства, припадајући вјечности, и да је Његова природа Божанска. И управо ту Божанску природу Спаситеља потврђује „глас из облака који говори: ово је Син мој љубљени, Њега слушајте“.(Мт.17.5). Над водама Јордана у момент крштења Господњег, чуо се такође тај Божански глас, и тај догађај Црква именује Богојављење. На гори Тавор у сјају Божанске славе и у потврдном Небеском гласу поново се људима открива Божанска природа Христова. Дакле, јавно и на чудесан начин потврђују се ријечи Христове да је Он Месија, Син Божији, које рече жени самарјанки код извора Јаковљевог, и тако се очевидно открива сакривена смисао Његове проповиједи о Хљебу Живота. Путујући учитељ и чудотворац из Назарета објављује свијету природу Сина Божијег. Велики учитељ Цркве, византијски богослов и писац, подвижник Григорије Палама (1296-1359), размишљајући о посебности Таворске свјетлости која је обасјала Христа, тврди да то није била обична физичка свјетлост нашег створеног свијета, него свјетлост не материјална, видљиво јављање Божанске енергије, Божанске благодати. На старим иконама које приказују догађај Преображења Господњег, ми видимо Христа како стоји на врху горе, а апостоле у благочестивом страху на кољенима пред великим чудом које им је показао Учитељ. Из Христове фигуре излазе заслепљујући зраци златне свјетлости, која и јесте благодатна енергија, енергија која пролази кроз околна брда, дрвеће, камење, људе, - сав свијет Божији, свако створење, Васељену. Овакав иконографски лик има у себи, дубоку богословску мисао и истовремено реалност нашег постојања: Божанска енергија која има непресушни извор у Богу Творцу, прожима цијели свијет и преображава га. Спасоносним дјеловањем Божије благодати одржава се живот самог човјека. То је једина снага у свијету која је способна преобразити ( измијенити) нас , да нас из таме заблуда и грешака , падова и очаја позове ка свјетлости. Апостоли Петар, Јаков и Јован, нису само свједоци него и учесници догађаја Таворског Преображења, јер је благодат Божија проникла у дубину и њихових срца. О посебном духовном стању, које је осјетио ап.Петар , свједоче ријечи које је изговорио из чистога срца: „Господе , добро нам је овдје бити; ако хоћеш да саградимо три сјенице, Теби једну, Мојсију једну и једну Илији“(Мт.17.4), само да би што дуже боравио ту и задржао тај моменат чуда,продужио то блаженство пуноће живота и среће у разговору са Богом, окушајући Његову благодат. Ево шта примјећује један од апостола о Петру , „ не знајући шта говори“ (Лк.9.33.) , јер те ријечи су саме изашле из његове душе, душе испуњене предивним осјећајем мира и спокоја, који је сишао на њега у моменту Преображења Господњег. Некада , приликом сусрета са неким човјеком, загледавши се у његове очи , кажемо себи: како је ово свијетла личност! Али бивају случајеви и када у погледу обраћеном теби видиш сјену пламена из пакла, тамни бездан, безблагодатно мјесто гријеха и зла. Човјекове очи су огледало душе, тачније отварају врата душе. И када Божанска благодат преображава унутрашњу, духовну страну живота човјековог, тај човјек се мијења и споља, из лица му зрачи свјетлост, и цијело његово биће постаје свјетло. Бог и Творац , енергију живота распостире на сву васељену, на цијели космос, на сву нашу планету, на најудаљенији кутак земље, на људску заједницу, и на сваког човјека посебно. И све оно што се не противи Богу , може бити промијењено ( преображено ) на боље, силом Божанске благодати. Апостоли , примивши Божанску благодат, осјетили су меменат неописиве духовне радости и свим срцем су жељели продужити тај осјећај среће. Исто тако и ми смо позвани да са благошћу и повјерењем отварамо своју душу, у сусрет благодати која се излива од Оца Небеског, и примајући је , да преображавамо себе и свијет који нас окружује. Ипак, постоје силе које могу подићи преграду силазећој Божанској благодати. Прије свега то је слободна воља човјека. Дјеловањем слободе воље, наше биће може бити отворено или затворено за прихватање Божанске енергије; а такође и гријех, који, заробивши човјека, парализује његову вољу за добро и самим тим бива препрека спасоносном примању Божанске благодати. Празник Преображења Господњег јесте акт Откровења Божијег о своме Сину. Откровења о Сину који је примио на себе људско тијело и који истовремено свједочи о снази дјеловања Божанске благодати на Свијет. превод са руског: протојереј Јован Михајловић Извор: Ризница литургијског богословља и живота Беседа Патријарха руског Кирила о Преображењу Господњем BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ „РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251) „ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“

1. Ваша Светости, односе између српског и руског народа, укључујући и односе између две Православне сестринске Цркве, који су увек били братски, снажни и веома дубоки, посебно је подстицао Ваш претходник, блаженопочивши патријарх Алексије ΙΙ. За време НАТО-агресије у априлу 1999. године он је посетио Београд и пред Храмом Светога Саве, заједно с патријархом Павлом, служио молебан за мир, на којем су се молиле десетине хиљада верника. У то трагично време и Ви сте, тада на дужности председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, веома често посећивали Србију и на све начине подржавали страдалну Цркву и народ на српској земљи. Ви сте једини архијереј православне васељене који је био сведок немилосрдног бомбардовања Београда усред бела дана, како нам је потврдио епископ бачки Иринеј. Данас српски народ високо цени руски допринос украшавању тог највећег српског храма. У кавом Вам је сећању остала 1999. година? Да ли су Ваши утисци утицали на одлуку Русије да учествује у обликовањуунутрашњег уређења храма Светога Саве? Имао сам више пута прилику да боравим у Београду 1999. године, када су вашу земљу нелегитимно напале земље НАТО-алијансе. Југославија је, ослабљена вишегодишњим економским санкцијама, била жртва циничне агресије и уцене; према њој су примењени двоструки аршини. Такве интервенције смо касније видели и на Блиском Истоку. Становници Југославије су патили зато што су тежили да остану слободни, зато што су желели да сачувају своју земљу и светиње својих отаца од насртаја терористâ. Сећам се разних слика Београда. Било је тренутака када је изгледало као да је град замро, када је у њему владала атмосфера напетости, сталног ишчекивања скривене опасности. Шокантне су биле слике разбијених прозора и зграда оштећених бомбардовањима. Сећам се звука сирене за ваздушну опасност и звукова рата који су оглашавали нечију смрт. Али се сећам и другачијег Београда, Београда који није престајао да ради и у којем није престајао јавни живот, без обзира на ваздушне нападе НАТО-авијације. Из разговора с југословенским политичарима и обичним људима у храму и на улицама урезала ми се у сећање њихова унутрашња снага. Посета Његове Светости патријарха Алексија догодила се на Побусани понедељак, односно у периоду Васкрса. Код Храма Светог Саве на Литургији се окупило више хиљада људи. Патријарси Алексије и Павле молили су се за људе свих националности који су пали као жртве тог нелегитимног рата. На њиховим лицима се видела ускршња радост, нада. Спонтано су долазиле речи Светог Писма које су се читале пред ускршње јутрење, о томе да су Господа Исуса Христа приковали на стуб преко руку безаконика и убили га; али Бог га је васкрснуо ослободивши га окова смрти, јер није било могуће да га смрт задржи (Дап. 2:23-24). Био је ведар сунчани дан. И Храм, чија се купола надносила над мноштвом верникâ, симболизовао је присуство вечности. Храм Светога Саве је величанствено здање. Грађен је дуго, с прекидима због којих је дошло због препрекâ које су стварале безбожне власти. Али у духовном животу се често дешава да се сеје у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили (I Кор. 15, 43). Храм Светога Саве је светиња свенародних и свеправославних димензија. Такве светиње понекад подиже неколико нараштаја. Околност да Русија и Руска Православна Црква учествују у украшавању тог величанственог Храма јесте испољавање дубинске, никада не прекинуте везе између наших Цркава и народа о којима оне воде духовну бригу. 2. Узрок агресије и бомбардовања Србије било је Косово и Метохија. Како у Руској Православној Цркви данас гледају на догађаје на Косову, где су сада угрожене не само древне српске светиње већ и опстанак српског народа? Од самог почетка рата на Косову и процеса насилног отцепљења те покрајине од Србије наша Црква је осуђивала НАТО-агресију. Ми смо такође устајали у одбрану права Српске Цркве, која вековима одговара за очување православних светиња у тој области. Ми се дивимо храбрости Срба који, без обзира на претње по живот, нису напустили земљу предака. Знам колико је та земља, као колевка српског народа и државности, важна свакоме Србину. Ми саосећамо са судбином историјског и културног наслеђа српског Православља на Косову и Метохији које се налази под претњом уништења. Посебно нас боли патња Срба који живе на тој територији, од којих су многи били жртве насиља. Наравно, људи који се обрачунавају са косовским Србима мораће да одговарају пред Богом за своје злочине. Али надам се и да ће на крају међународна заједница објективно истражити те злочине и да ће кривци добити заслужену казну. Ми се искрено молимо за нашу српску браћу и сестре који живе не косовској земљи. Наша Црква подржава напоре Русије на очувању светињâ на Косову. Последњих година ми смо прикупљали средства за обнову објеката Призренске богословије, пружана је подршка храмовима и манастирима на Косову. Дај Боже да историјска правда победи у тој древној покрајини! 3. Колико је по Вашем мишљењу опасно стање у којем се данас налази јединство међу Православним Црквама? Наравно, најјачи потрес се догодио после одлуке Цариградске Патријаршије да расколницима у Украјини подари аутокефалност, због чега су прекинути односи између Москве и Цариграда. Јединству светог Православља задат је веома тежак ударац неканонским поступцима Цариградске Патријаршије у Украјини. Једнострано „враћање“ чина расколницима кажњеним од легитимне црквене власти, давање такозване аутокефалности уз потпуно игнорисање вишемилионске канонске Цркве која постоји у земљи и коју признаје читав православни свет – све то није само мешање једне помесне Цркве у послове друге већ и рушење самог канонског устројства Православља. Почев од апостолских времена, у Цркви Христовој се посебно сложени проблеми решавају саборним разумом читаве Пуноће црквене. Нажалост, нека наша браћа ту саборну природу Цркве већ не признају. Једна помесна Црква је себе прогласила за главну, за главу свих помесних Цркава, и доделила себи право да самовољно укида одлуке њихових Архијерејских Сабора и да проглашава „благодатним“ свете Тајне чак и оних расколника који су рукоположени од стране самозванаца и који уопште немају никакво посвећење у епископски чин. Таква гледишта се не слажу са историјом Цркве, укључујући и недавну. Патријарх Вартоломеј, у свом писму Архиепископу албанском Анастасију, које је Фанар објавио у марту, овако објашњава ту противречност: испада да је Цариград учествовао у међуправославним активностима, равноправно са другим аутокефалним Црквама, по некаквом снисхођењу, а сада је одлучио да подсети на своја искључива права која су, тобоже, увек постојала. На неки чудан начин та „права“, према схватањима Цариграда, не подразумевају никакву одговорност, никакву доследност у својим сопственим судовима. Цариградска Патријаршија најпре признаје анатему на Филарета Денисенка, а затим је не признаје. Час признаје канонске границе Руске Цркве, час их не признаје. Сада Цариград изјављује да никада није посезао за територијама ван својих канонских граница. Али историја Православља у Финској, Пољској, Естонији, Летонији, Чехословачкој и другим земљама говори нам управо супротно. Цариградска Црква је донедавно ван својих канонских граница видела и Украјину. У свим званичним издањима која сваке године објављује Цариградска Црква, све до 2018. године, украјинске епархије убрајане су међу епархије Руске Цркве, без било каквог помињања њихове припадности Цариграду. Као што видимо, то нимало није сметало цариградском патријарху да посегне за Украјином. Очигледно је да спровођење такве неодговорне линије понашања и остваривање таквих претензија не могу остати без трагичних последица по јединство Православља. 4. Већина помесних Православних Цркава позвала је на свеправославни дијалог у вези са украјинским питањем. Да ли је такав дијалог могућ у ситуацији у којој су прекинути односи између највеће помесне Цркве и „прве међу једнакима“, за коју је уобичајено да председава на свеправославним Саборима? Руска Православна Црква се увек залагала за решавање спорних питања и неспоразума насталих у нашој православној породици путем међусобног дијалога и сарадње помесних Цркава. Чак и у ситуацији када је Цариградска Патријаршија почела отворено да изјављује да има намеру да „дарује аутокефалност“ расколницима у Украјини, ми смо се и даље надали отвореном и братском дијалогу између наших Цркава. С тим циљем ја сам у августу прошле године отпутовао у Фанар, али сусрет с патријархом Вартоломејем показао је да је у Цариграду већ одавно донета одлука и да не желе да је с нама принципијелно разматрају. Ми и сада подржавамо идеју да се о украјинском црквеном питању заједнички расправља између Православних аутокефалних Цркава. Подразумева се да расколничка такозвана Православна Црква Украјине не треба да учествује у таквој расправи. Осим тога, питање је колико је цариградски патријарх, пошто представља заинтересовану страну, меродаван да сазива свеправославни скуп и, тим пре, да председава на таквом сабрању. Из горе поменутог писма патријарха Вартоломеја архиепископу албанском Анастасију јасно је да Цариград у начелу одбија да било с ким разматра украјинско питање. 5. Може ли „украјински рецепт“ бити примењен на територије других помесних Православних Цркава? Ово питање се пре свега тиче Македоније и Црне Горе, за које је, истина, патријарх Вартоломеј у недавном интервјуу за лист „Политика“ рекао да се оне не могу поредити са Украјином. Ако се одбаце споредни детаљи, „украјински рецепт“, како сте га Ви назвали, веома је једноставан: цариградски патријарх је себи дао за право да од сада може да ревидира било који документ и договор које су издали његови претходници уколико му њихов садржај више не одговара. Тако је, заједно са сензационалном одлуком о укидању грамате из 1686. године о предаји Кијевске митрополије у јурисдикцију Руске Православне Цркве, Синод Цариградске Патријаршије укинуо и древно канонско правило које забрањује другобрачност свештенства. Следствено, то што је патријарх Вартоломеј у интервјуу за ваше новине рекао о Македонији и Црној Гори уопште не гарантује да се украјински сценарио тамо неће поновити. Македонија и Црна Гора су сада независне државе, а то значи да актуелност канонских граница Српске Православне Цркве, према Томосу из 1922. године, Фанар може лако оспорити, како се догодило са поменутим актом из 1686. године. И није случајно то што је у томе интервјуу патријарх Вартоломеј напоменуо да оно што припада Србији припада њој канонски и еклисиолошки – он намерно није говорио о Српској Цркви већ о Србији као држави, алудирајући тиме на њене савремене границе. Иако патријарх Вартоломеј говори да сада нема намеру да мења границе Српске Православне Цркве, он уједно изјављује и да је Цариградска Патријаршија спремна да прекорачи те границе уколико стигне одговарајући захтев или се појави некаква „виша црквена потреба“. Ту „вишу црквену потребу” у Фанару схватају на свој начин. И у случају са Украјином Цариград се одлучио на упад онда када се стекао одређени збир политичких чинилаца и када су му се украјински политичари и расколници обратили са захтевима. Да ли би ико од становникâ Балкана, руку на срце, могао да гарантује да се, пре или после, неки нови или постојећи политички лидер неће обратити Фанару са захтевом за аутокефалношћу? Штавише, не заборавимо да такав захтев већ постоји – од стране премијера Македоније Зорана Заева. Он је био упућен још прошле године, скоро истовремено са неславним захтевом председника Украјине Петра Порошенка, и Синод Цариградске Патријаршије га је узео у разматрање у мају, о чему је и објавио званичну информацију. Али зашто би Синод Цариградске Патријаршије анализирао питање за које очигледно нема основа, како је то у недавном интервјуу изјавио патријарх Вартоломеј? Зар постојање Томоса из 1922. године није у овом случају довољан основ за одбијање? Очигледно је да ипак постоји замисао да се „украјински рецепт“ понови у Скопљу. 6. У горе поменутом интервјуу за наш лист цариградски патријарх је објаснио одлуку о давању Томоса украјинским расколницима. Он инсистира на томе да се већина украјинског народа налазила ван Цркве због непремостиве провалије коју је Московска Патријаршија продубила међу верницима. То није тачно, пре свега у погледу украјинског народа. Он је богољубив и, као и пре, веран канонској Цркви. Погледајте снимке и фотографије годишњих литија на Дан крштења Русије – у Кијеву и регионима Украјине! У њима учествују на десетине хиљада, стотине хиљада верника: иду с иконама и крстовима и, појући молитве, благодаре Богу... То се не може постићи вештачки, за новац или насилно. Могу се принудно из читаве земље довести студенти и државни службеници, како се то чинило у совјетско време или како то сада покушавају да учине власти у Украјини. Али онда то није литија већ митинг: заставе, пароле, народне песме... Таква слика не може да превари верујући народ: она не изгледа нарочито уверљиво чак ни за нецрквеног човека, лаика. Украјинско свештенство говори да је из године у годину све више људи у храмовима. Недавно су, на Недељу Православља, поново биле одржане литије по читавој Украјини. На пример, у граду Ровно изишло је на хиљаде верника канонске Цркве, а управо је то регион с најсложенијом конфесионалном ситуацијом. У Ровенској области нашим верницима редовно отимају храмове, специјалне службе врше притисак на свештенике и њихове породице: позивају их на информативне разговоре у Службу безбедности, у храмовима и по кућама свештенства врше претресе. Али притисак на канонску Цркву само повећава подршку верника. 7. Ако је Православље у Украјини тако јако, чиме се може објаснити раскол? Да ли је било покушаја да се он превлада? Ми смо увек тражили путеве поновног сједињења с нашом браћом отпалом од Цркве. О том послу се из разумљивих разлога није јавно говорило, али је он вођен веома интензивно, и ја сам у њему непосредно учествовао. Током многих година одржаване су везе с „јерарсима“ неканонске „Кијевске Патријаршије“, а неки од њих су се покајали и вратили канонској Цркви. Године 2010. постигнути су договори о поновном сједињењу са Црквом двојице утицајних расколничких „јерараха“ са знатним делом њиховог свештенства, али су уочи њиховог повратка обојица изненада преминули под неразјашњеним околностима. Сасвим недавно, 2017. године, вођени су тешки преговори са јерарсима такозване „Кијевске Патријаршије“. Њихов резултат је било писмо Филарета Денисенка којим се он обратио мени и Архијерејском Сабору Руске Цркве у новембру 2017. године. Али чим се за то сазнало у Кијеву, на Филарета је извршен притисак и он је повукао оно што је рекао у писму. Украјински раскол је феномен политичке природе и само политички фактор збија његове редове. 8. Да ли је Цариградска Црква некако учествовала у том процесу? Имали смо доста плодну сарадњу од 2000. до 2005. године и ја сам у томе непосредно учествовао. Одржано је десет рунди преговора, у појединим случајевима и уз учешће представникâ украјинске власти. Проанализирали смо читав списак јерархије два главна огранка украјинског раскола, размотрили смо могуће варијанте њиховог повратка Украјинској Православној Цркви, сретали смо се лично с неким њиховим представницима. Али 2005. године на власт је дошао председник Јушченко. Он је отворено подржавао раскол, па је Цариградска Патријаршија прешла на унилатералне поступке. Био је покушај да се отворе цариградске „ставропигије“ у Кијеву и Лавову, а цариградски јерарси су почели да говоре да Украјина, наводно, није територија Московске Патријаршије. Чак и у таквим условима патријарх Алексије је тежио да се поново вратимо дијалогу. У писму патријарху Вартоломеју он је изразио наду да ће патријарх Вартоломеј испољити „канонску чврстоћу“ према расколницима и предложио да се настави заједнички рад на украјинском црквеном питању. Али патријарх Вартоломеј тада није ништа одговорио. Сада ја схватам да је он већ тада имао намеру да спроводи једностране активности и да није био заинтересован за даљи заједнички рад. Узгред, тих година су представници Цариграда још били сагласни с нама у мишљењу да већина такозваних „епископа“ украјинског раскола не могу имати тај чин. Сада је овај лажни епископат у целини примљен у општење, а материјали везани за раскол, које смо ми сакупили и предали Цариградској Патријаршији, игноришу се. На пример, они везани за непостојање канонског прејемства хиротоније код низа јерараха „Украјинске аутокефалне Православне Цркве” (УАПЦ). Јер, „хиротоније“ УАПЦ потичу из деведесетих година прошлог века, од самозваног бившег ђакона Руске Православне Цркве. Тај човек је имао веома рђаву репутацију и никада није имао епископски чин. У Украјини се издавао за епископа „Катакомбне Цркве“, у Русији за римокатоличког бискупа, а у Аустралији за бискупа Англиканске Цркве, да би на крају допао затвора због преваре и фалсификовања. Прве „јерархе“ он је рукоположио заједно са лишеним чина бившим епископом Руске Православне Цркве. Почетком двехиљадитих проблем хиротонијâ УАПЦ ни за кога у Украјини није представљао тајну и ми смо савесно о томе обавестили нашу цариградску браћу. Али 2018. године сви ти „јерарси“ били су примљени у општење једним потезом пера, без разматрања околности њихове хиротоније, „у постојећем чину“ који они нису имали нити га имају. То је, наравно, одбијало наше вернике у Украјини. 9. Патријарх Вартоломеј се позива на канонску јурисдикцију Цариградске Патријаршије над Кијевском митрополијом. Како Ви гледате на такве аргументе? Патријарх цариградски Дионисије је 1686. године издао три правно обавезујуће грамате московским царевима, патријарху московском Јоакиму и украјинском хетману. Али ни у једном од тих докумената се не говори да је Кијевска митрополија предата на привремену управу. Ништа није речено ни о томе да би ти документи могли бити укинути. Текстови директно говоре о предаји Кијевске митрополије „у потчињење“ и „под надлежност“ московских патријараха, укључујући право да они рукополажу кијевске митрополите. Изрази двеју од три грамате су толико неугодни за данашњу позицију Цариградске Патријаршије да је она била принуђена да их прогласи „мање ауторитетним“. На нашем последњем сусрету у Фанару ја сам нудио патријарху Вартоломеју да се одржи конференција наших научника да бисмо заједно проучили документа и уверили се у оно што је очигледно. Одговорио ми је да он за то нема времена. Сада, када је „јерархија“ украјинског раскола примљена у општење и када је добила свој „Томос“, о томе се више и не говори. Проблем наших односа није само у различитом тумачењу докумената из 1686. године. Проблем је у томе што једна од страна сматра да се, тобоже, садржај тих докумената, па и било којих договора између нас, може мењати према датој ситуацији. Та страна тако и говори: да, обећао сам, али околности су се промениле, па, према томе, ништа нисам ни обећао. Али документи и договори постоје управо зато да односи између наших Цркава не би зависили од политичких околности, да би били изнад политике. Уколико то не схватамо, одмах се обезвређују и документи, и договори, и сами односи. Цариградски патријарх Пајсије је 1654. године именовао нашег патријарха Никона као „Патријарха московског, Велике и Мале Русије”. Овај статус је био потврђен документима из 1686. године. Данас Цариград изјављује да је, наводно, наша канонска територија ограничена само на Русију и „северне земље“, па се позива на документе из 16. века, где се ова титула користи. Значи, није ствар у документима. 10. Чиме се, по Вашем мишљењу, објашњава таква журба и нагла промена става Васељенске Патријаршије о украјинском питању? Васељенски Патријарх говори да узрок томе лежи у жалби оба лидера украјинског раскола, као и у драматичним догађајима који су десили 2014. године у Украјини. Филарет је апелацију поднео још 1992. године, након што је био лишен чина у Руској Православној Цркви. Пошто је примио жалбу, патријарх Вартоломеј је у писаној форми потврдио да признаје одлуку Руске Православне Цркве о осуди Филарета. Када је 1997. године Филарет предат анатеми, патријарх цариградски је поново потврдио своју сагласност с том одлуком. На сабрању Предстојатељâ помесних Цркава одржаном 2016. године – када је већ пуним интензитетом беснео оружани сукоб у Донбасу, када су у Украјини расколници поново почели да заузимају храмове канонске Цркве и да туку наше вернике – патријарх Вартоломеј је обећао да се неће мешати у украјинско црквено питање. Мислим да се промена става може објаснити спољним политичким притисцима. Уверен сам да он није могао, а да не схвата последице признавања раскола. Захвални смо Богу што ниједна помесна Црква не признаје његове расколничке поступке у Украјини. И како после тога он може да се назива поглаваром триста милиона православних становника планете? Рећи ћемо директно: данас је његов ауторитет у светском Православљу значајно пољуљан. А управо на сагласности Православних Цркава заснивала се координишућа улога која је додељена цариградском патријарху последњих деценија, у периоду припреме за свеправославни Сабор. 11. У каквом положају је данас Украјинска Православна Црква која се налази под покровитељством Руске Православне Цркве? Како живе епископи, свештеници, верници? Каква им је будућност? У Украјини је сада било време председничких избора, па је властима било потребно да покажу обећано „уједињење Православља“. На канонску Цркву се и даље врше веома интензивни притисци. Уз подршку власти и полиције заузимају се њени храмови. Служба безбедности покреће кривичне поступке против њеног свештенства. Усвојени су закони који имају за циљ да се легализује заузимање храмова и, штавише, да Украјинска Православна Црква буде лишена свог имена, да буде натерана да промени назив у „Руска Црква“. Ово је време искушења за Цркву, али и време светлих примера хришћанске храбрости. Вандалских аката против наших цркава и паљења храмова има на десетине по читавој Украјини. Приказан ми је снимак заузимања храмова: види се како туку и из цркве избацују старце и жене; како бију наше свештенике и како људи служе Литургију на мразу пошто их не пуштају у храм који су изградили сопственим рукама. Притом у заузетим храмовима нема ко да служи: канонско свештенство не жели да уђе у нову „црквену” структуру. Већ сада лажни епископи расколникâ изјављују да немају свештенства за нове храмове. Те храмове неће имати ко да одржава јер су они који су заузели храмове нецрквени људи, људи који нити ће се молити нити ће давати храму прилоге. „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар” (Пс. 126, 1). А наши верници ће себи изградити нове храмове. Јер, Црква у Украјини – то су срца верникâ, а не камени зидови. Можете украсти име од Цркве, можете украсти зграде, али веру код народа нико не може уништити нити украсти. Не могу се вршити вештачке „корекције“ у зависности од политичке ситуације. Они који то сада покушавају да ураде у Украјини нису ништа друго до бедници. Они не могу да замисле истинску снагу и лепоту православне вере и Православне Цркве. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем јесте једина канонска Црква Украјине. Она је духовно јака и ја верујем да ће се, милошћу Божјом, одупрети искушењима. Извор: Епархија бачка

На видеосервису ради „канал „Московског сретењског манастира“ (канал московского Сретенского монастыря). На каналу се могу пратити видеозаписи о историји и данашњем раду ове обитељи, а и предавања, беседе, проповеди, богослужења и репортаже о званичним догађајима. У овом тренутку на каналу су постављена догађања почев од јесени 2018. на тему „Практични опит живота угледних пастира 19. и 20. века“, беседе о Псалтиру и многи други записи. http://www.youtube.com/c/Сретенскиймонастырь Извор: Српска Православна Црква

Поводом 10-годишњице устоличења Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила у храму Христа Спаситеља служена је Литургија уз учешће предстојатеља и представника помесних Православних Цркава (фотогалерија). Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил савршио је 1. фебруара 2019. године, поводом 10-годишњица свога устоличења, заједно са предстојатељима и представницима помесних Православних Цркава, аутономних и самоуправних Цркава које су у саставу Московске Патријаршије, чланова Свештеног Синода, великог броја архијереја и свештенства Руске Православне Цркве, Божанску Литургију у Катедралној цркви Христа Спаситеља у Москви. Началствовалису предстојатељи: Блажењејши Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован X, Свјатјејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј, Блажењејши Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав, Блажењејши Митрополит свеамрички и канадски г. Тихон. Предстојатељима су саслуживали стални чланови Свештеног Синода Руске Православне Цркве: Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије; Митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир; Митрополит астански и казахстански Александар, начелник Митрополитанског округа у Републици Казахстану; Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, начелник Средњоазијског митрополитанског округа; Митрополит санктпетербуршки и ладошки Варсонофије; Митрополит мински и заславски Павле, патријарашки егзарх све Белорусије; Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије; као и Митрополит источноамерички и њујоркшки Иларион, Митрополит Риге и све Летоније Александар, Митрополит талински и све Естоније Евгеније, Митрополит токијски и свег Јапана Данило и сабор архијереја Руске Православне Цркве. Са предстојатељима су саслуживали и чланови делегација помесних Православних Цркава у свештеном чину: -из Александријске Православне Цркве - Митрополит триполијски Теофилакт и представник Патријарха александријског при Патријарху московском и све Русије Митрополит кирински Атанасије; -из Јерусалимске Православне Цркве - представник Патријарха јерусалимског патријарха при Патријарху московском и све Русије архимандрит Стефан (Диспиракис); -из Српске Православне Цркве - Епископ бачки Иринеј, Епископ моравички Антоније - старешина Подворја Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, Епископ ремезијански Стефан - викар Патријарха српског, Епископ мохачки Исихије - викар Епископа бачког и протојереј Владан Симић - секретар Епископа бачког; -из Грузијске Православне Цркве - Митрополит готијски и атенски г. Андреј, Епископ никорцминдски г. Вакхтанг, протојереј Какхабер Гоготишвили; -из Румунске Православне Цркве - Митрополит трговиштански г. Нифон, протојереј Адријан Гибану, свештеник Евгеније Роготи; -из Бугарске Православне Цркве - Митрополит старозагорски Кипријан, Митрополит видински Данило, представник Патријарха бугарског при Патријарху московском и све Русије архимандрит Теоктист (Димитров), архимандрит Антим (Манојлов), свештеноиконом Цветан Иван и протојереј Живко Желев; -из Пољске Православне Цркве - Архиепископ љублински и холмски Авељ, протојереј Георгије Лукашевич, ђакон Андреј Давидзук. Представник Патријарха јерусалимског при Патријарху московском и све Русије архимандрит Стефан (Диспиракис) молио се у олтару. Служби су присуствовали: aпостолски нунцијe у Руској Федерацији надбискуп Целестино Миљоре; делегација Јерменске Апостолске Цркве коју је предводио архиепископ Језник, председник Одељења за спољне црквене односе Јерменске Апостолске Цркве; делегација Светског савета Цркава на челу са генералним секретаром пастором др Олафом Фуксе Твејтом; делегација Народне Републике Кине. Међу присутнима су били и: гувернер Санкт Петербурга А.Д. Беглов, председник Одбора за спољне послове Државне думе Руске Федерације Л.Е. Слуцки, председник Одбора Државне думе ФС Руске Федерације за развој грађанског друштва, питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов, посланик Државне думе ФС Руске Федерације, саветник градоначелника Москве, саветник Патријарха московскоги све Русије о питањима изградње В.И. Ресин, представници државних и јавних организација Русије. У катедрали Христа Спаситеља молили су се игумани и игуманије манастира, службеници синодалних црквених установа, свештеници, представници православних омладинских организација. Богослужбено торжество су увеличали: Патријаршијски хор при Катедрали Христа Спаситеља (диригент И.Б. Толкачов) и монашки мушки хор Свето-тројичне Сергијеве Лавре (диригент архимандрит Глеб Кожевников). Богослужење су уживо емитовали ТВ канали „Спас“ и „Сојуз“. Чин је такође емитован на званичном сајту Руске Православне Цркве, patriarchia.ru. Коментарисао је службеник Московске Pатријаршије Н.И. Державин. На сугубој јектенији узнесене су прозбе за јединство Православне Цркве и очување Цркве од подела и раскола. У сугубој јектенији узнете су посебне прозбе за добро здравље и доглоденствије садашњег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а после сугубе јектеније Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије прочитао је молитву за предстојатеља Руске Цркве. У наставку је Његова Светост Патријарх г. Кирил прочитао молитву за мир у Украјини. Возгласи и јектеније на Божанској Литургији произношени су на црквенословенском, арапском и енглеском језику. Архиепископ бечки и будимпештански Антоније одржао је проповед пре причешћа. На крају Литургије, на десетогодишњицу устоличења Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, Блажењејши Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован честитао је годишњицу и на поклон уручио је патријарху Кирилу патријарашки жезал израђен у Дамаску. Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку чланова Свештеног Синода Руске Православне Цркве Његовој Светости Патријарху г. Кирилу и предао му спомен дар дарове – ручни крст и комплет са две панагије и напрсним крстом. У наставку се Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил обратио учесницима богослужења архипастирским словом. Извор: patriarchia.ru (с руског Инфо служба СПЦ) Вести из сестринских цркава |

ТВ ХРАМ

Свечани молебан служио је настојатељ цркве Покрова Пресвете Богородице у Путинки крај Москве и духовни отац манастирског братства „Страдална“ протојереј Алексеј Гомонов. Овог пута је звоник постављен на место где је некад стајао манастирски звоник. Спомен знак посвећен овом историјском манастиру постављен је на Пушконовом тргу у лето 2012. године. Предложено је 2013. године да се помери споменик Александру Пушкину на Пушкиновом тргу и да се ту подигне капела у част манастира Страдална и првих царева династије Романов. Историјско друштво „Стара Москва“ такође је апеловало код градоначелника Москве лета 2016. године да се поново изгради манастир, и током 13 година сакупило је више од 120.000 потписа. Сада има додатних 80.000 сакупљених потписа. „84.000 потписа грађана је досад сакупљено за оживљавање старог манастира, међу којима је и 2.096 грађана који су потписали апел пре 1937. против рушења Саборног храма Страснаја,“ известил је манастирска обитељ. Потписи ће бити послати Московској Патријаршији и московском градоначелнику. Обитељ намерава да сакупи још 100.000 потписа ради покретања иницијативе која ће се разматрати на федералном нивоу. * * * Манастир је основан у 17. веку на веома историјском месту где је чудесна икона Пресвете Богородице Страдалне (која је донесена у престоницу из Нижњег Новгорода) свечано дочекана. Ова икона, позната по свом исцеливању болесних, тако је названа јер су два Анђела са оруђима Христовог страдања – копља и Крст –осликани на њој поред Пресвете Богородице. Када је Наполеонова војска брзо напустила Москву, у овом је манастиру служен први чин благодарења Спаситељу поводом чудесног ослобођења од окупатора. Такође, прво црквено звоно се чуло са звоника Страснаја манастира након што је непријатељ отишао. Централни антиверски музеј отворен је на поседу манастира 1929. године, а зграде манастира су уништене 1937. године. Извор: Српска Православна Црква

На ванредном заседању Сабора Естонске православне цркве Московског патријархата одржаном у Цркви Св. благоверног кнеза Александра Невског у Талину, за новог предстојатеља ове Цркве, тајним гласањем изабран је досадашњи архиепископ верејски Јевгеније, ректор Московске духовне академије и председник Наставног комитета Свештеног Синода Руске православне цркве. Архиепископ Јевгеније рођен је 1957. године у Казахстану, а детињство и младост провео је у Кирову. Рано се определио на пут богословског образовања и монаштва. Већ више деценија успешно управља процесом богословског образовања у Руској цркви. Избор за новог поглавара самоуправне Естонске православне цркве, највеће православне организације у Естонији (постоји и паралелна структура која је под јурисдикцијом Васељенске патријаршије), захтеваће нове трудове владике Јевгенија. На многаја и благаја љета, Владико!

Његова Светост Сверуски патријарх упутио је Посланицу „архипастирима, пастирима, ђаконима, монасима и монахињама, и свима верним чедима Руске Православне Цркве“. Доносимо извод: „... Срдачно вам честитам велики празник Рођења Христовог: празник рођења у телу од Духа Светога и Пречисте Дјеве Марије Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Овиме позивамо сав свет да заједно с Црквом прослави Творца и Саздатеља речима „Пој Господу, сва земљо“ (ирмос 1. песме канона Рођењу христовом). Свеблаги Бог, који воли Своју творевину, шаље Јединородног Сина – дугоочекиваног Месију да Он саврши дело нашега спасења. Син Божји, који је у наручју Оца (Јн 1,18), постаје Син човечји и долази у наш свет да би нас Својом крвљу избавио од греха и да жаока смрти не би више плашила човека. Знамо да су мудраци који су се поклонили Христу, донели дарове. Које дарове можемо, пак, ми принети Божанском Учитељу? Ово је дар који Он лично тражи од нас: „Дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путове“ (Приче 23,26). Шта то значи дати срце? Срце је символ живота. Ако оно престане да бије, човек умире. Дати срце Богу значи посветити Му свој живот. Ово посвећивање не захтева одрицање од свега што имамо. Позвани смо да једино удаљимо из срца оно што ствара сметњу Божјем присуству у њему. Када су све помисли заузете само сопственим „ја“, када у срцу нема места ближњему, тада и Господу нема места у њему. А присуство ближњега у срцу зависи пре свега од наше способности да преживимо бол другога човека и одазовемо се на њега делима милосрђа. Господ тражи од нас да ходимо Његовим путем. Ходити путем Божјим значи видети божанско присуство у свом животу и људској историји: видети пројаву како божанске љубави, тако и Његовог праведног гнева. Минула година је у животу нашега народа била испуњена подсећањима на трагична догађања 20. века и на почетке прогона вере. Сећали смо се подвига новомученика и исповедника који су чврсто посведочили своју преданост Христу. Међутим, чак и у то страшно време по нашу земљу Господ је пројавио своју милост: после принудног двостолетног прекида васпостављено је патријараштво у Руској земљи, и Црква је у тој туробној години искушавања добила у лицу светитеља Тихона мудрог и смелог пастира, чијим су усредним молитвама пред престолом Свевишњег Творца наша Црква и народ могли проћи кроз огањ искушења. Данас преживљавамо нарочити период: невоље нису изашле из овога света, јер свакодневно слушамо о ратовима и чујемо гласове о ратовима (Матеј 24,6). Па ипак, колико је много љубави Божје изливено на род људски! Свет постоји упркос силама зла, јер људска љубав и породичне вредности опстају упркос невероватним настојањима да се разоре, оскврнаве и извитопере. Вера у Бога је жива у срцима већине људи. А наша Црква, без обзира на деценијска гоњења у недавној прошлости и напоре да се поткопа њен ауторитет у данашњици, била је, остала је и за свагда ће бити место сусретања с Христом. Верујемо да ће после садашњих искушења народи историјске Русије очувати и обновити своје духовно јединство, да ће напредовати материјално и духовно...“ Извор: Московска Патријаршија (с руског протођакон Р.Ракић)