Search the Community

Драга браћо саслужитељи и браћо и сестре монаси и монахиње, По указаној потреби за јасним наглашавањем важности Свете Литургије и литургијско-саборног живота у повјереној ми Епархији, којој конкретној литургијској заједници и животу треба да воде и све Свете Тајне и свештенодејства у Цркви Христовој, а забринут због одређених појава које могу да наруше тај склад, пастирски вас молим и апелујем: да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави. Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа). Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности. Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2). Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13). Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13). Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности. Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21). * На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење. Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу. ПИСМО У ПДФ https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0 View full Странице

ПАСТИРСКА ПОРУКА СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ БОГОСПАСАВАНЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ Као и много пута у вишевековној историји, наша Црква са својим верним народом на мученичком Косову и Метохији пролази тешке и судбоносне дане. Угледајући се на наше претке који су остајали и опстајали, као своји на своме, и поред свих тешкоћа и невоља, уздајући се највише у Бога и правду Његову, и ми у овом нашем времену, остављени на ветрометини интереса моћника овога света, прибегавамо Господу Спаситељу и Мајци Божијој са молитвом да спасу и сачувају верно стадо, децу Светог Саве, на заветним просторима светолазаревског Косова и Метохије. Еванђеље нас учи да дајемо све од себе, што до нас стоји, али да ипак са вером и надом препустимо Господу сваку бригу за сутра, јер су нам „и власи на глави изборојане“ (Лк 12.7). Зато, као архијереј са пастирском одговорношћу за свој народ и наше светиње, позивамo све наше свештенике, монахе и вернике да у овим тешким данима који су пред нама, сви заједно молитвом и постом, дамо свој допринос очувању живе Цркве на простору наше Епархије. На тај начин ће Бог највише моћи да нам помогне, јер Божија љубав несметано дела тамо где су молитвом и постом срца отворена за Њега. Наш, вечног спомена достојни, блаженопочивши Патријарх Павле често је у тешким тренуцима позивао народ на пост и молитву, да би нас Бог сачувао тамо где смо били у опасности. Стога, архипастирски позивамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) ове године сви по својим моћима строго посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“ (приложен у ПДФ верзији) Српска Православна Црква остаје верно са својим народом на Косову и Метохији без обзира шта нам моћници овога света пресуде, знајући добро да је последња увек правда Божија и да они који се одричу светолазаревског наслеђа ради пролазних интереса лако могу да дођу под тешки терет осуде и клетве Светога Кнеза Лазара. Ми живимо у овом свету, али нисмо од овога света и за нас Косово и Метохија није нешто што нам неко може отети, ако га се сами не одрекнемо. Косово и Метохија су за наш верни народ синоним свега што су нам оставили наши свети преци, онога што нас на светској ветрометини чини децом Светог Саве, и зато ће оно за нас остати наше све док буде и последњег Србина који у свом срцу носи овај многоцени бисер који нам је од Господа дат преко наших предака. Ваш молитвеник пред Господом Епископ Теодосије .............................................................. Епископ Теодосије ће лично служити Молебан за Косово и Метохију према следећем распореду, након вечерњег богослужења које почиње у 17.00 часова: -Понедељак 6. августа, у саборном храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици -Уторак 7. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Грачаници -Среда 8. августа, у храму Св. Архангела Гаврила у манастиру Драганац -Четвртак 9. августа, у храму Св. Николаја Чудотворца у Штрпцу -Петак 10. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у Ораховцу Епархија позива верни народ да се у што већем броју сабере на молебни канон. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Житије Светих и богоносних краљева Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и мати им краљице Јелене (у монаштву Јелисавете) У наставку следи житије ових угодника Божјих: Свети краљ Милутин - Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља". Свети краљ Драгутин - Старији син благочестивог краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.) и Свете краљице Јелене, а брат Светог краља Милутина. Према животописцу краљева и архиепископа Српских, Светом архиепископу Данилу II, Драгутин је измољен од Бога молитвама својих побожних родитеља, и одгајен и васпитан од њих у науци Господњој и вери Православној. Изучи он и свете и божанствене књиге, разумно се наслађујући добрим и красним речима њиховим, јер су се родитељи његови увек бринули о овом свом душељубазном им чеду и васпитавали га у страху Божјем, благоверју и свакој чистоти, те га научише сваком богољубљу и добром владању. Драгутин је заиста целог живота био искрено побожан и предан вери, а такође и одан подвижничком начину живота. Света Јелена краљица Српска -Супруга благоверног краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Извор:http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо View full Странице