Претражи Живе Речи Утехе

Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме. Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу. Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света. Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге. Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Овогодишње празновање заштитника и патрона крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог отпочело је 25. новембра 2019. године служењем вечерње службе у параклису школе. Звучни запис обраћања Епископа Јована Звучни запис беседе Митрополита Порфирија Звучни запис духовне поуке Епископа Јована Пре службе, професори, ученици и гости, окупили су се у холу Богословије и уз Ис полла ети деспота и тропар Светом Јовану Златоустом дочекали Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Вечерњу службу служио је Високопреосвећени Mитрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а у наставку, по први пут у историји те богословије, прослављању школске славе придодата је још једна свечаност – монашење. Чин монашења извршио је владика Јован, а монашки постриг примио је бивши ђак а садашњи професор крагујевачке богословије г. Јован Прокин. У наставку вечери преломљен је славски колач црквеног радија “Златоусти”. У уторак, 26. новембра 2019. године, на дан славе, у празничној атмосфери и пуном холу дочекани су архијереји шумадијски Јован и загребачко-љубљански Порфирије, који је и началствовао евхаристијским сабрањем. После читања Јеванђеља, надахнуту и поучну беседу произнео је митрополит Порфирије: -Свака реч Јеванђеља јесте реч Божија, реч Христова, иако је у прошлости већ изречена, она не губи своју снагу и вечни смисао. Сада смо чули реч Христову, реч Њега самога, која нам открива да је Он дошао у свет, не да би основао неку нову заједницу, идеолошки другачију, не да би утемељио неки нови философски правац који би био само још један више у ондосу на претходне, већ је Господ дошао искључиво и само да спасе људски род. Истовремено, основао је Цркву своју, да она буде радионица спасења, да она буде предукус Царства Божјег, да она буде Царство Божје међу нама управо кроз овај моменат, кроз свету Литургију. Тако и у причи коју је Господ изрекао, а записао је апостол Јован, Он позива све нас да се угледамо на Њега, да нам Он буде образац и узор. Ми данас славимо једног таквог пастира Христовог, кроз чије дело се пројавила служба Христова. Тај пастир јесте Јован, прозван Златоустим. Тако је назван због златних и спасоносних својих речи, али те речи нису биле само дивно изречене, нису биле пука реторика, већ су биле испуњене Духом Светим и у себи носиле снагу која се није само дотицала срца свих људи који су га слушали, већ дотиче и наша срца, срца савремених хришћана. Та снага речи проповедника речи Божје није у стилу, није у начину на који је та реч изречена, него је у унутрашњем односу са Богом и Христом. Ако та реч Јеванђеља није потврђена животом, односно ако не извире из живота по Христу, онда та реч, ма колико лепо била изречена, нема никакву снагу. Ма колико Свети Јован Златоусти имао спасоносу, златну и убедљиву реч, пре свега има спасоносни, врлински живот. Зато сада када славимо светог Јована Златоустог, морамо знати да наша реч има снагу само ако живимо светим животом каквим је он живео”. Током празничне Литургије, као и сваке године, владика Јован је рукопроизвео матуранте из Епархије шумадијске у чин чтеца, док је професора монаха Јована Прокина рукоположио у чин јерођакона. По завршетку свете службе уследила је свечана академија коју је отворио хор Богословије, а затим је реткор Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић свима пожелео добродошлицу и најавио даљи програм. Професор јереј Владан Костадиновић, потпомогнут рецитаторима Миланом Јеличићем, Марком Станишићем и Павлом Луковићем, одржао је предавање о историјским приликама у време добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. После предавања ученици Дејан Костић (на гитари) и Стефан Стојановић (на фрули) извели су песму Зајди, Зајди. За крај програма хор је уз инструменталну пратњу ученика отпевао песму Играли се врани коњи. Прослава је настављена уз свечани ручак у школској трпезарији, уз песму и пријатно расположење. Извор: Епархија шумадијска

Поводом славе мати Катарине, игуманије манастира Подмалинско, – Томиндана и 40 година њеног монашког живота, Његово преосвештенство Епископ рашко призренски-косовско метохијски г. Теодосије служио је са свештенством и монаштвом Епархије будимљанско-никшићке и Епархије рашко-призренске, јуче, 19. октобра, Свету архијерејску литургију у овој древној немањићкој задужбини. У литургијској бесједи Преосвећени владика је заблагодарио Господу на дивном сабрању у овој свештеној обитељи Светог Аргистратига Михаила, владици Јоаникују што је благословио сабрање. „Нарочита благодарност мати игуманији Катарини која нас је својом љубављу данас позвала, прибрала и сабрала овдје око Тијела и Крви Христове да тиме потврдимо не само неку привремену заједницу на земљи, него кроз ово земаљско, да потврдимо да смо опредјељени за вјечну заједницу у Господу, у Царству Његовом вјечном.“ Његово преосвештенство владика Теодосије је казао да мати Катарина ове године слави 40 година свог монашког подвига и да је Божја промисао да је она данас служи овдје, на падинама Дурмитора, и да одавде као један свјећњак својом вјером и љубављу свима свијетли и са овог мјеста прославља Господа и моли за све нас: „Мати Катарина нас је све данас позвала, свештенство и монаштво и вјерни народ, како из ове Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићке, тако и Епархије рашко-призренске, гдје је мати Катарина провела већи дио свог монашког подвига и живота преко Свете Тројице код Мушутишта, манастира Грачанице, Манастира Светог Николаја у Кончулу. “ Даље је истакао да је лијепо што су се данас сви сабрали у манастиру Подмалинско како би видјели лице једни других, јер каже се да ће у рају бити највећа сладост то што ћемо гледати једни друге и што ћемо се радовати једни другима: „А не можемо се радовати у рају ако се не будемо радовали овдје на земљи. И зато данашње сабрање, данашња Света литургија јесте наша радост и захвални смо мати игуманији. Да јој Господ подари здравље, крепост и подвиг. Она ове године слави 40 година свог монашког подвига, а број 40 је симболичан и у Старом у Новом завјету. Да се молимо и да се овдје овако сви саберемо кад буде 50 година, ако Бог да, и не само 50, него и даље да славимо јубилеје. Да нас Господ све подржи не само овдје, него и у манастиру Кончул, манастиру Грачаници, манастиру Дечани. Господ да благослови све, ову Свету обитељ, на првом мјесту и да пожелимо мати игуманији Катарини многаја и благаја љета!“ Подсјетивши да данас славимо Светог Тому, једнога од дванаесторице апостола, Преосвећни владика је рекао да би могао са смјелошћу да каже да је, поред апостола и јеванђелисте Јована Богослова, и Свети Тома љубљени ученик Христов. „Господ је допустио да Тома својим невјеровањем, јер није био присутан када се Господ појавио ученицима, допринесе да се још једном потврди васкрсења Христово, да се Господ и други пут јави Светим ученицима када је Тома био присутан и да каже Томи: Ходи стави прст свој у ребра Моја и од сада да више не будеш невјеран, него вјеран. Знао је Господ колику апостол Тома има вјеру и љубав према Њему и ово је било као што дјете тражи од оца свога потврду те љубави, тако је и апостол Тома желио лично да се увјери и види васкрслог Господа и онда је узвикнуо: Господ мој и Бог мој!“ Апостол Тома је послије проповједао у Индији међу дивљим незнабожним народима и предивна дјела је учинио именом Господњим и силом Христовом, бесједио је владика рашко-призренски помоливши се да нас облагодати својим молитвама и помогне да и ми имамо његову љубав према Господу, а имаћемо је ако будемо у Цркви Христовој, у заједници са Господом и са Светима и ако будемо показивали ту љубав према ближњима. Након Светог богослужења Његово преосвештенство Епископ рашко призренски-косовско метохијски г. Теодосије је благосиљао и преломио славски колач. Заједничарење је настављено за трпезом љубави. Мати Катарини (Вујасин) је четврта деценија како је у монаштву, последњих десет година је игуманија манастира Подмалинско, прије тога је десет година била игуманија Манастира Светог Николе код Рашке, а прије двадесет година је била настојатељица Манастира Свете Тројице код Мушутишта, у општини Сува Река, на Косову и Метохији. Свједок је страдања Срба на Косову и Метохији и свједок последње сеобе и страдања српских манастира у јужној српској покрајини, међу њима и Манастира Свете Тројице, у којем је као настојатељица провела двије године. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Од 23. до 25. јула 2019. г. одржан округли сто на наведену тему, у организацији Синодског одељења за манастире и монаштво, Комисије Међусаборског присуства по питању организације манастира и монаштва и Новодевичког манастира Вазнесења Господњег у Петрограду. На заседању 24. јула монаси су слушали предавања посвећених значају богослужења за савремени општежитељни манастир. Други део рада је посвећен дискусији на тему: „Специфичности манастирског богослужења: практична питања“. После Литургије 25. јула разговарало се на тему „Време молитве и време рада:организација распореда живота братије на богослужењима и при испуњењу манастирских послушања; стварање услова за могућности келејне молитве у манастиру; практични аспекти примене монашких традиција при одржавању келејног правила; савремени опит у читању Исусове молитве.“ Разматран је и пројекат документа „свештенослужење монаха у парохијама“. Извор: Српска Православна Црква

На крају Свете литургије владика Методије је одслужио парастос архимандриту Варнави и свима пострадалима у злочиначким погромима у последњем рату у Хрватској, поводом сјећања на 23. годишњицу од Олује. Јеромонах Макарије, намјесник манастира Савина је у име манастирског братства, а како је казао „првенствено у име отаца ове свете обитељи – оца Јустина, оца Варнаве и оца Доротеја“, новорукоположеним епископу Методију уручио дар – архијерејски крст и панагију. „ Да кроз овај дар владика Методије прими благослов великих отаца који су изнели велики терет цркве у време комунизма. Кроз ношење овог крста и панагије који симболизују служење Христу, желимо му да му Господ да снаге молитвама наших отаца да носи свој крст, и Пресвета Богородица увек да му се нађе на помоћи и да на сваком његовом кораку доноси благослов свима нама. Свети владико, нека ти Господ подари дуг живот и здравље и да много година долазиш у ову свету обитељ, да служиш Светој Цркви и нашем народу и да се сви једнога дана нађемо у Царству Небеском, да славимо вечно Господа нашег Исуса Христа“, казао је отац Макарије. Владика Методије је заблагодарио на дару и казао да су блаженопочивши игумани ове свете обитељи ишли крсто-васкрсним путем, а то је пут Господа Исуса Христа на који смо сви позвани. „То је пут страдања, искушења, срамоте и неуспјеха, гледаног из очију овога свијета, али пут који најприје дубоко у нашем бићу па онда и шире отвара један дубљи простор, дубљег духовног живота у чијем центру и сједишту сједи сам Троједини Бог наш – Отац, Син и Дух Свети. Са Мајком Божијом и са свима светима. И то је оно Царство Небеско које ми кроз тај крсто-васкрсни пут треба да откријемо у себи“, казао је он. Владика је потом одслужио и кратки помен на гробу оца Варнаве. Отац Макарије се том приликом присјетио једне интересантне приче једног јеромонаха о разговору са оцем Јустином који је тада устврдио да тамо гдје има монашког гробља има и могућности за монашки живот. „И ево овдје, у Савини, дуго није било монашких гробова. Са оцем Јустином, оцем Доротејем и Варнавом који су донели благослов овом манастиру да овде буду монашки гробови, а кад су монашки гробови ту то онда значи да је овде добро живети, да може да се живи монашки и да може да се истраје на монашком путу у служењу Христу. Зато нам њихови гробови остају као вечни споменик, као темељ да се на њима зидају нови нараштаји и изграђују нове младе генерације хришћана, младе генерације монаха и да се тако сви спасамо у једној Цркви, истинитој Цркви Господа нашег Исуса Христа“, рекао је намјесник манастира Савине, јеромонах Макарије. По завршеној молитви, сабрање је настављено трпезом љубави. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска