Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'момо'.
Found 13 results
-
Посебно ми је било симпатично када ме је отац представљао некоме ријечима: “Ово је мој син, брат и отац“- каже отац Немања Кривокапић сјећајући се колика је била привилегија и благослов бити син оца Момчила Кривокапића и мајке Смиљке, одрастајући под окриљем Митрополита Амфилохија. Звучни запис емисије Гостујући у емисији ,,Питајте свештеника“ професор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј Немања Кривокапић је најприје говорио о недјељи Праотаца, затим о празнику Материце, честитајући свим мајкама, и уопште женама, празник, а потом и тумачио зачало из Светог Јеванђеља на двадесет девету недјељу по празнику Педесетнице. Отац Немања нас је поучио и о правилима Божићог поста одговарајући и на питање слушалаца да ли у посту морамо да водимо рачуна и о количини хране. Которски парох је говорио и да ли је правилно славити календарску Нову годину 31. децембра, о Божић бати и Деда мразу… Он је посебно поучио како да своје душе, своје витлејемске пећине, на што бољи начин припремимо да се у њима роди Богомладенац Христос. Након уводног дијела емисије отац Немања је одговарао на питања наших слушалаца. Емисију са оцем Немањом топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора -
У петак 05. јуна текуће године служена је у Крипти Храма Светог Саве заупокојна Литургија и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење више свештеника и ђакона. Литургији и помену присуствовао је велики број сродника и поштовалаца личности и дела оца Момчила. Епископ Стефан обратио се присутнима пригодном беседом. Уз кратак осврт на дело оца Момчила, владика Стефан је истакао: "Диван је Бог у светима својим. Диван је Господ, који све премудро твори; све по Његовој вољи бива и сва Његова воља је да спаси човека. Бог не спасава човека без воље самог човека и зато нам Бог шаље: свете људе, чудотворце, помагаче Божије у нашем спасењу. Чини ми се да је отац Момо био најдивнији помагач Христов. Многе немоћи Цркве је носио на својим плећима. Носио је сваког од нас живих и ми смо му се препуштали, јер смо му веровали. Веровали смо у његову веру, ревност, харизму, стас и глас. Веровали смо у живот којим је живео и који води у живот вечни. Зато, ми овде окупљени , радујмо се што смо сведоци ове тајне и ове истине. Истина је да је Бог победио свако зло, Христос је васкрсао и показао се свима од Адама до наших дана. Бог прослави оца Мому и показа га у слави са свима светима, којима је до последњег овоземаљског дана верно служио и сада горе на небесима служи, са анђелима и свима светима, посебно из нашег рода српскога - небеске Србије... Богу службу служи и помало ред заводи." Извор: Храм Светог Саве-
- 1
-
-
- помагач
- најдивнији
- (и још 11 )
-
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима. Звучни запис беседе Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса. “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије. Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело. “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.” Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно. Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена. “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.” Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима. “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.” По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи. “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски. Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска. “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије . Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље. “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања. И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу. “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Да је Живот јачи од смрти, показао је – баш у ове васкршње дане – добри наш отац Момо, кад је заспао, у Господу. Насмијан на одру, сред саборне цркве Светог Николе, испловио је из которске луке у вјечност. Испратили су његови Которани, по свим земаљским и небеским прописима. Због познате епидемиолошке ситуације нијесу могли доћи сви, па чак ни нека његова рођена дјеца, али не носи он узалуд титулу ”оца”. Рођену су дјецу одмијенила духовна, па је број људи на испраћају подсјетио на сабрање анђела. Људе су, на прописној удаљености, једне од других, држала невидљива анђелска крила. Свештеник Момчило Кривокапић је био слободан човјек, обдарен храброшћу и вјером. Попут старозавјетног Исуса Навина, војсковође који је Израиљ из пустиње увео у Земљу Обећану – поп Момо је овај наш народ водио из једног обезбоженог свијета у други, обећани. Овом Исусу је анђео Господњи рекао да ако буде ”слободан и храбар” успјеће у свом подухвату. Разговор оца Момчила са анђелима није остао записан, али су његове посљедице и поуке – исте! Рођени побједник, пастир, предводник. Оно што би код другог изгледало као наметање или јуначење, њему је стајало као умјесно, природно и саливено. Зато се свака његова ријеч памтила, а сваки поступак препричавао. Носио је право име, оног епског војводе Момчила кога, како народа песма каже, ”није лако издати”. ”Ни издати нити отровати”. Нема тога који га је познавао а ко се не би заклео да је и поп Кривокапић, исто као војвода са Прилитора, имао ”крилатога коња Јабучила, ” који ”куд год хоће прелећети може”, чак и ону ”сабљу са очима”, па се зато – Момчило ”није бојао, никога до Бога”. А поред свега, мени је још био налик и Краљевићу Марку. Данас можемо сагледати разлику између историјског и поетског Мрњавчевића, па самим тим знати – шта је и колико је Марку придодато. Међутим, са оцем Момом сам дијелио своје мисли о томе, како вјероватно ни овај историјски Марко није био безначајан човјек, чим је толико снажно остао у народном памћењу. Народ је додавао ”и што јес и што није” да не би престало сјећање на тог народног заштитиника. И – дуга је то прича (о метафорама, персонализацијама колективног, митолишком изразу…), али једно ми је јасно: народ је одушевљен нечим великим и хоће да то опјева. А кад пјева, народ не лаже – он, као на свадби, кити (младу) и уљепшава (дворе). Поп Момо је дошао у которску парохију у вријеме које је ондашњим црногорским властодршцима изгледало као доба у ком ”цркве више неће бити”. Слично ми је посвједочио и један свештеник савременик тих збивања: ”Мислио сам, још ћу ја бити поп – и послије мене више нико неће ни ићи у богословију, нити се примати свештеничког чина”. Тада, у цијелој Црној Гори, једва да је било 20-ак свештеника, часних старина и понеки средовјечник, који су чували онај ”жар испод пепела”. Е па сад, можете мислити како је – народу жељном вјере и Бога – изгледао долазак младог, лијепог, снажног, музикалног и образованог попа – и то, не у некој забити или селу, него на сред которске риве?! Попа коме је бастало и да запјева, и да помогне, и да одржи слово – али и да укрсти шаке са неразумнима! Зато су о њему почеле да се причају истините анегдоте, али и оне врсте благословених бајки које истините догађаје са разних мјеста – приписују једном те истом човјеку. Тако је поп Момо наједном постао и онај који ”једном руком бије тројицу насилника”, и онај који ”јавља најближој родбини за магарца на путу” и даје досјетљиве одговоре на сваку провокацију перјаница ондашњег режима… Једноставно он је својом младошћу и полетношћу био икона Бесмртне Цркве – Оне која побјеђује. Уз њега су љепше стајале све те истине које је народ запамтио. А његових, аутентичних, баш Момових, било је на претек. Најпознатија је наравно она о сусрету попа Мома и једног ”народног хероја” на страдалном и крвавом Грахову, пред тамошњом сеоском црквом. ”Кад поворка са покојником пролази – скида се капа”, поручио је поп генералу. А и тај генерал је вјероватно мислио да Цркве више неће бити, па се силно изненадио – шта га је снашло. Тај трен давидовске борбе са Голијатом ондашњег једноумља, поп је тако изнио да се и до данас препричава. И није умро поп Момо док није дочекао литије ове зиме, које су, попут њега, онако његошевски поручиле властодршцима: ”Пред богомољом, сви скините капе”! Сјећам се као студент свог разговора са двије озбиљне госпође, од којих ми се једна хвалила како је уживо видјела попа Мома из Котора. На то ће ова друга: ”И ја сам била тамо, видјела сам више свештеника, али не знам тачно како поп Момо изгледа”? ”Као авион”, одговара ова прва. Свештеник Момчило Кривокапић је прошле године у септембру обиљежио 50 година парохијске службе, што је, само по себи велики Божији дар, и животни и професионални. Он је: држао једну од ријетких активних школа вјеронауке у Црној Гори из чијих редова је изашло неколико данас врсних свештеника и теолога; учествовао је у обнови рада которског хора Српског пјевачког друштва „Јединство 1839“; подигао цркву ротонду на Прчању (приближну копију оне обурдане са Ловћена) и посветио је Светом Петру Цетињском; обновио цркву Светог Јована Крститеља на цуцким Бјелилима и толике друге храмове по приморју и Катунској нахији; прихватио се службе ректора Цетињске богословије онда када се она 1992. обнављала из пепела… (Овдје се неки подсмијавају титули ”ректора” богословије, не знајући, да се тако смију свом незнању о томе да су исту такву титулу носили сви управитељи ове средње богословске школе још од архимандрита Нићифора Дучића 1863. године – па све до данас.) Поп Момо је испунио и оправдао ону народну ”прво буди човјек, па онда можеш бити и поп” – и зато уз његово име ријеч ”поп” иде као витешка титула. Он је, са својом попадијом Смиљком, благословени родитељ четворо дјеце, од којих је једна кћи попадија, а један ”Момов син”, свештеник Немања Кривокапић, већ дугогодишњи которски парох и професор у богословији на Цетињу. Сви који их знају, дато им је да јасно разумију и ону другу народну о ”крушки” испод ”крушке”. ”Мене је крстио поп Момо”; ”Мени је поп Момо долазио у кућу”; ”Њега је сахранио поп Момо”, ”Вјенчао нас је поп Момо”…итд. Ово су ријечи које се Црном Гором, на многим мјестима изговарају као нека нарочита духовна химна. А тај раскошни животопис покојник је, за живота, често објашњавао врло једноставним а истинитим, библијским ријечима: ”Све могу у Господу који ми снагу даје”! Збиља, прије свега, и изнад свега, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је био човјек вјере. Његова вјера је била толико опипљива, снажна – да се, у његовом присуству, осјећало и присусуво оне силе у коју је вјеровао, и којој се гласно обраћао, народним језиком: ”Помози Јаки, нејакоме”! И на крају, а пред сами почетак неке нове приче, да додам да је поп Момо био један од оних Црногораца који се осјећао припадником српског народа. Пошто данас, кад то исповиједиш пред другима, мораш да имаш поред себе и доброг адвоката да протумачи – како то не значи да си непријатељ или издајник Црне Горе… онда ћу то рећи на други начин. Па ћу адвоката – из пијетета према покојнику – да преселим на другу страну. Поп Момо је спадао у оне Црногорце којима нијесу требали ни коректор ни маказе док читају ”Горски вијенац” или какво штиво књаза Николе, или какав школски уџбеник из времена црногорске књажевине. Дакле, исконски Србин а – не бисте вјеровали – комплетан 100% Црногорац. Како у погледу грађанства, тако и у погледу вјековне аутентичне, оне баш цуцке, државотворности. И кад бисмо му, неки од нас млађих, онако у синовској слободи, савјетовали да тробојку са Саборног которског храма замијени неким универзалнијим хришћанским симболом, који би – могуће – окупио већи број људи, ”и ових и оних”, он је смирено одговарао: ”Волим вас као синове, али задржите то за себе. За мене нема ни ових ни оних – ја сам свештеник једних и истих. А ако, ти исти и ти моји, буду мијењали барјаке сваки час – нешто не ваља”. Мени се бјеше учинило да ”стари поп” претјерује. Мислио сам – какве везе има, и ова официјелна, и она тробојка (са ковчега краља Николе, са зелене комитске ”гаетуше”, са јарбола СР Црне Горе, са обиљежја Народне странке и ЛСЦГ, до јуче са сваке државне институције) – исте су ми, једнако драге, једнако црногорске. Међутим, дочекасмо вријеме кад нам се, са државних адреса, поручује да је тробојка нешто страно, анти-државно, анти-црногорско… Попе Момо, опрости. Нијесам те, најприје, најбоље разумио. Е сад, послије свега, баш ”није лако издати Момчила”… Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Цркве
Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић) Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати. Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки. Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата. Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по. И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година. Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском. Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак. У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра. Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт. Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима. Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник. У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу. Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога. Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода. Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим. Отац Момо постао је мој духовник. Имао сам, са супругом, срећу у животу. Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке. Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219. У моћи је то људи чија се кичма види издалека. Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник. – Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било. Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила. Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“. Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне. Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу. Али не одмах… Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику. Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу. Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека. Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци. Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе. Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017. Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја. Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година. Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор. Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац! О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама. Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола. Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост. То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих. Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас. Нека Ти буде лака земља као перо маслине. (Фејсбук страница Николе Маловића) -
Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић) Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати. Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки. Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата. Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по. И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година. Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском. Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак. У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра. Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт. Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима. Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник. У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу. Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога. Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода. Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим. Отац Момо постао је мој духовник. Имао сам, са супругом, срећу у животу. Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке. Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219. У моћи је то људи чија се кичма види издалека. Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник. – Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било. Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила. Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“. Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне. Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу. Али не одмах… Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику. Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу. Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека. Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци. Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе. Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017. Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја. Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година. Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор. Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац! О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама. Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола. Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост. То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих. Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас. Нека Ти буде лака земља као перо маслине. (Фејсбук страница Николе Маловића) View full Странице
-
Митрополит Амфилохије : Oтац Момо је носио страдање свог народа као свој крст!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Бесједа Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија над одром протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, пароха которског и архијерејског намесника бококоторског. Извор: СПЦ Котор-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 9 )
-
Опроштај у „Интернет литији“: Прота Момо се придружио вјечној литији!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Одлазак проте Момчила Кривокапић догађај је који оставио снажан утисак не само на вјерне у Котору и Боки, већ на читаву Црну Гору па и читаву СПЦ. Неуморан трудбеник у винограду Господњем отац Момчило Кривокапић био је и остао прва асоцијација за свештеника у Црној Гори. Генерације вјерника али и свих грађана Црне Горе памтиће његов господствен и непоколебив став у одбрани Светиње Божије. Љубав коју је показивао према младима у Црној Гори учинила је да га се све генерације сјећају са радошћу. Свјестан значаја мисије посредством електронским медија отац Момчило је нарочиту пажњу и љубав показивао према трудбеницима радија „Светигора“ па и екипе емисије „Интернет литија“ у којој је наравно велики дио емисије био посвећен управо проти Момчилу. „Отац Момчило Кривокапић је уливао утисак сигурности када сте поред њега, без тога да било шта каже“ рекао је гостујући у емисији „Интернет литија“ архимандрит Иларион Лупуловић, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији. Отац наглашава да је прота Момо био један од отаца који је пружао утјеху само својим присуством. „То потврђује његов испраћај и утисак који је на све његова смрт оставила“ рекао је архимандрит Иларион. Овај угледни јеромонах српске Цркве рекао је да му долазе у сјећање различити коментари о оцу Моми из најмлађим данима „Сјећам се у дјетињству да је један пријатељ мог оца говорио у нашој кући о једном изузетном свештенику из Котора који му је улио оптимизам, снагу и дјеловао му је мужаствено и чојствено, који је био пут неке снаге“ присјетио се отац Иларион узнијевши молитву господу за покој душе овог чувеног проте. „Нека би му господ дао да се радује у рајским насељима, он је отишао у вјечну литију, сада путује тамо гдје се сви надамо да ћемо да стигнемо“ закључио је отац Иларион. „Неко је оца Момчила упоредио са храстом и он је заиста такав и био“ рекао је у свом присјећању на оца Момчила историчар др Милош Ковић. „Знам оца Мома по чувењу и прије него што сам га упознао“ рекао је Ковић додавши се радило о аутентичном човјеку, човјеку искуства, који је много тога видио и знао. „Имао је један мир и неку природну господственост и мудрост“ рекао је овај угледни професор Филозофског факултета у Београду присјетивши се њиховог првог сусрета у Котору. „Ми смо имали дужи разговор у Котору, он ми је говорио о томе како он гледа на историју и садашњост и свака му је ријеч била на мјесту“ додавши да тај утисак о оцу Мому употпуњује читава которска хришћанска заједница. „Котор, СПД Јединство, господство и симбиоза српског и италијанског све то се преламало у личности протојереја Кривокапића“ рекао је проф. др Милош Ковић. Екипа „Интернет литије направила је скроман прилог сјећања на оца Момчила а у редакцију радија Светигора пристигле су и бројне поруке саучешћа. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Живо се сјећам одлазака у Котор са мојим оцем. Недуго након нашег доласка у Црну Гору смо посјетили и Боку. Од када знам за себе фасциниран сам старинама и давним временим. Котор је био као бајка. А у Котору домаћин – отац Момо. Од мојих првих сјећања када сам га угледао као седмогодишњак до задњег виђења, за Празник Светог Евстатија на Превлаци, та достојанствена фигура се није промјенила. Котор, Бока, отац Момо. То је тако природна слика. Као што су пејзажу Котора природни брдо и море, Свети Никола и Свети Трифун међу древним палатама, тако је ту природно, као одвајкада, дјеловао и отац Момо. Како је вријеме одмицало и како сам растао и надограђивао своје представе о свјету учећи, па тако, између осталог, и о неким претходним временима које поменух, тако би се сваким сусретом са Боком и оцем Момом тај утисак о његовој свевремености у том простору потврђивао и постајао све природнији. Његова сиједа брада, српска горња и доња мантија, камилавка, крст са дуплим ланцем од старих которских мајстора… Он сам је чинио једну ходајућу посебност Котора и Боке. Године су пролазиле, и стално смо се сретали у Литургијама по Боки, он увјек присутан као намјесник, ја као ђак у пратњи Митрополита. Но за њега није било градације људи, најсрдачније би се поздрављао и хришћански цјеливао, питајући за здравље и новости, као да смо стари зналци, блиски годинама а не удаљени деценијама. Ти кратки разговори никада нису били тек пука куртоазија. Можете читав живот прилазити неком мјесту, и наслањати се на њега, у разним добима и расположењима, и да вас то древно мјесто никада не изневјери. Својом непромењљивошћу и стаменошћу улива мир, мир из дубине времена, који свједочи и раздваја пролазно и непролазно, као которске зидине. Чини ми се да је такав био отац Момо, и то се потврђује из мноштва данашњих свједочења многобројних који су га познавали. Заиста је био понос своје браће свештеника, своје пастве и Цркве. Чини ми се да је он најдивнија палата која се узидала у Которску цитаделу у наше врјеме и много ће времена проћи док се неко такав опет деси Котору. Ја лично никада нећу моћи помислити на Боку и Котор а да се не сјетим и оца Моме. Увјек када се будем сјетио и походио те крајеве чини ми се да ће ми негдје пред очима промицати и његова благородна појава, која ће обилазити своју паству. Ово је једно од оних претстављења за која човјек нема никакву другу помисао до сигурне вјере у Васкрслога. Са сигурношћу која може да буде само из унутрашњег осјећања, а тиме није мања но већа од оне сигурности по разуму, знамо да се сада радује у неизрецивој красоти лица Господа свога. У исто врјеме и туга и радост. Помјани оче Момо. Христос Васкрсе! Милош Тутуш Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Архимандрит Данило (Љуботина): Отац Момо нам је био примјер!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Јучер су нас напустила два стуба Српске цркве у свештенству, у одлучним временима нашег црквеног хода и битисања, отац Момчило Кривокапић и отац Душан Колунџић. Њихови дарови Светог Духа остаће неизбрисани у новијој историји СПЦ. Више сам био везан за оца Момчила и његова духовна кретања. Он је матурирао, а ја сам те године уписао богословију. Биле су то године још мучне и напете у црквеном животу. Већ као студент, отац Момо нам је био примјер. И као чтец и као студент показивао нам је одређени правац и храброст, неустрашивост и доследну вјерност Христу. Шездесете године прошлог вијека биле су године провјере наше вјере у божански поредак човјека и Бога. Биле су то године нашег призива на служење Богу и народу у Духу Светоме, али и године нашег младалачког поноса, неустрашивости па и ината у души и срцу, како је то рекао недавно, новопрестављени отац Момо. Његова одлука да оде у свештени чин тих година, задивила је нашу генерацију. Отац Момчило је са витешким поносом узео свештенички чин, да би на „страшном мјесту могао постојати”. Није прошло много времена, а из Котора су стизале охрабрујуће вијести. Са поносом смо пратили његов ход, његова кретања, његове литургијске походе. Господ му је давао „силу прегаоца и махове жњетве”. Била је то заиста „Луча микрокозма” у надасве тада ЦРНОЈ ГОРИ. Сила и свједочанство ријечи, почела је да шаље и прве студенте теологије управо из те заиста Црне Горе. И Господ нам је показивао да се из немогућег може створити могуће. Више нећу да набрајам заслуге слуге Божијег, великог протојереја оца Момчила. Остало ће сам Господ наш Исус Христос набројати на дан Суда, када буде отац наш Момо чуо глас „Добри слуго и вјерни, у маломе си вјеран био, уђи у радост Господара својега”. ВЕЧНАЯ ТВОЯ ПАМЯТЬ ДОСТОБЛАЖЕНЕ И ПРИСНО ПАМЯТНЕ БРАТЕ НАШ МОМЧИЛО! Архимандрит Данило (Љуботина) Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- архимандрит
- данило
- (и још 6 )
-
Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић преминуо је јутрос изненада у 76. години. У последњем интервјуу који је дао недавно за Спутњик, говорио је о свом детињству, школовању, војсци, Котору, литијама, оптимизму који га није напуштао до последњег дана. Архијерејски намесник бококоторски, парох которски Момчило Кривокапић обележио је претходне године пола века служења Цркви и народу. У његовом поносном држању види се истинитост речи које смо о њему чули — да је младим богословима узор како свештеник треба да изгледа, проповеда и води народ Божји. О њему сте могли да чујете само речи хвале, а за себе је говорио да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа. Испуњен је, признао нам је, већ пола века, јер осећа сву љубав народа који долази у Цркву Светог Николе. Пун ентузијазма, бистрог ума, на дан кад је изгласан контроверзни Закону о слободи вероисповести, морао је да освешта улице Котора... Са оцем Момчилом разговарали смо у Управној згради и Ризници СПЦ у Котору, чији је и оснивач и којој је тек намеравао да се посвети. Нажалост, објављујемо овај разговор пошто је преминуо. Шта нам је рекао парох Момчило у последњем интервјуу На Момчила Кривокапића велики утицај имао је отац који је био војни и парохијски свештеник на Кривошијама, а касније и у Котору и Бијелој. Због неслагања са комунистичким властима 1947. прогнан је у Добој. „Нас смо четворица браће, а мог оца су имали обичај да питају: Како то да поред три благородна сина баш овог манитог шаљеш у Богословију? Он им је одговарао да ће очигледно бити потребна љута трава на љуту рану. А ја сам одувек знао да ћу бити богослов, нико за мене није лобирао“, присећао се отац Кривокапић. Нашем саговорнику највећи ударац у младости задала је рана смрт оца, који је био члан Равногорског покрета. Глава змије је у Котору И поред притиска да се након Богословије ожени и остане да брине о мајци, браћи и сестрама, на наговор професора, а касније и владике шумадијског Саве Вуковића наставља студије на Теолошком факултету. „Много тога људског сам доживео у свим нељудским ситуацијама. Увек сам говорио, да нисам одрастао у Босни, био бих много жешћи и бескомпромиснији у непотребним стварима, а БиХ је учинила да се мало заобли она оштрица из мог карактера“, причао нам је. Током студија отац Момчило добија стипендију за Оксфорд, али је одбија због призвања да буде оно што је остао до краја живота — которски парох. „Занимљиво је да је мени Котор, као младићу, био мрачан, нисам га волео као Херцег Нови. Међутим, када сам питао зашто сте баш мене изабрали, добио сам одговор који је био својеврстан изазов — глава змије је у Котору“, додаје наш саговорник. У одлуци да пређе у Котор подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код којег је често одлазио у манастир Ћелије. Описмењавао војнике Парох которски војску је морао да служи 18 месеци, јер тадашња власт теолозима није признавала факултетску диплому. Послат је у Нови Сад, а додељен му је пушкомитраљез. За првих шест месеци само може да каже: „Не дао бог душману!“ У касарни су били само теолози и криминалци. „То је био хорор. На уласку су ме питали како је у цивилизацији, а ја сам мислио да они не разликују цивилство од цивилизације. Вредно сам радио на себи, јер сам схватио да ћу бити лузер ако не набијем кондицију, иако сам цео живот био спортиста — лош, али фудбалер са ентузијазном, а не каратиста како многи мисле.“ Поред једног лекара и двојице теолога описмењавао је војнике, држали су аналфабетске течејаве и политичку наставу чије је епизоде често препричавао. „Један капетан је говорио ’у Сан Франциској‘, а уместо сума сумарум рекао би ’сума сумарак‘. Оно што нико од нас неће заборавити, свакако је завршна вежба на Фрушкој гори, где смо избројали свако ребро, али и где је један официр ражалован, јер је 600 људи његовом кривицом усред фебруара завршило у болници“, причао нам је отац Кривокапић. Ако Момо не одбрани попа, неће ни бити свештеник Након војске 1969. отац Момо се са супругом доселио у Котор, где је свако вече требало да прошетају градом како би се знало да је православни свештеник присутан и телом и духом. „Није то тада било лако, сви погледи су били упрти у нас, пролазили смо кроз топлог зеца, али на сву срећу, није то дуго трајало. Ипак, суочавао сам се са разним провокацијама. На примеру физичког обрачуна са једним ватерполистом желео сам свима да дам до знања да ако Момо не може да одбрани попа, онда неће ни бити свештеник. Тим потезом сам погодио у менталитет овдашњих становника.“ У Котору до краја живота Момо није могао да разувери народ да је у једном тренутку пребио њих петорицу. Уз осмех нам открива како је то заправо било. „Питао сам једну групу непристојних младића у кафани ко хоће да се бије, а пошто су ми сви били окренути леђима, само сам изашао напоље. Нисам могао ни да наслутим да је после мене у ту исту кафану ушла друга група младића и обрачунала се са онима који су мени отћутали. Сви ти који су добили батине, ’приписани‘ су мени и тако је остало до данас“, присећа се овај свештеник. Не сечемо главе, али бранимо светиње! Неко би помислио на основу ове приче да су свештеници неки дивљаци, али је то овде сасвим нормално, јер ако је Свети Петар Цетињски носио јатаган и учествовао директно на Крусима у рату, ако су сви моји преци били ратници, онда ни ово није страшно, каже овај парох. „Њима је најнормалније било да одсеку Турчину главу, да је ставе у торбицу и искористе је чак и као јастук ако им се успут приспава. Данас је то другачије, али не значи да није остао исти ген — нећемо да сечемо турске главе, али ћемо да бранимо светиње као нико други!“ Комунисти су покушали све то да утуку, каже он и додаје да је сада никла младица са оног здравог корена која нам показује да ће се време рачунати до литија и после литија, ово је историја. „Ако неко мисли да смо ми добри организатори, вара се. Недавно сам одговарајући на питање како то наш штаб држи ову масу, рекао да нема штаба, он је на небу, ми само радимо техничке ствари, припомажемо“, каже наш саговорник. Води се суперинтелигентни рат Иако су због корона вируса литије обустављене, отац Момо сматра да ће спорни Закон о слободи вероисповести морати да буде промењен, јер Закон не би ни стартовао да је Митрополија пристала да препусти Буљарицу. У међувремену се појавио, каже он, и нови купац за Михољску превлаку, неки извесни шеик. „Због тога нам не дозвољавају да обновимо истоимени манастир. Ова власт је продала све и дужна је као нико. Морају да враћају дугове, а алави су“, изјавио је он. Целу причу о Закону, према Момчиловом мишљењу, актуелна власт мислила је да ће завршити веома брзо, али нису рачунали да ће се пробудити народ који се до сада понашао као овце које су они само шишали. „Најпријатније ме је изненадио север Црне Горе који чува невероватну културу, али тамо свештеник до скора у мантији није смео да се појави на улици. Овде се води суперинтелигентни рат, људи се полако ослобађају, што доводи до панике. Мило Ђукановић је због страха од отказивања послушности војске и полиције звао у помоћ РОСУ, јер ге је НАТО испалио“, каже отац Момо. Кад је земљу погодио „срећотрес“ Као парохијски свештеник отац Момчило Кривокапић учествовао је и у радости и у жалости људи. Оно што грађани неће заборавити, јесте да је његовом упорношћу по узору на заветну Ловћенску капелу саграђена Црква Светог Петра на Прчању. Многе немиле догађаје знао је, каже, да претвори у победе. Тако је за снажан земљотрес који је погодио Црну Гору 1979. године рекао да је био „срећотрес“, јер је захваљујући њему успео да оформи Ризницу, архив и библиотеку СПЦ-а у Котору и сачува многе историјске и културне вредности. Испред себе, овај свештеник каже да има један циљ — да се након повлачења из службе посвети, заједно са супругом, сређивању те историјске грађе. Извор: Спутњик -
Прота Момо Кривокапић (1945-2020) – свештеник каквим смо хтјели да постанемо
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Овог јутра нашу Цркву затекла је вијест да је у загрљај Живота кроз врата смрти отишао прота Момо Кривокапић. Ненадност његове смрти спојена са искуством познанства о. Мома, како због снаге његовог духа и карактера, тако и чврстине тијела, учинила је да вијест заиста одјекне у нашим душама као својеврстан земљотрес. Оно што желим да подијелим са Црквом овим кратким текстом јесте пар захвалних сјећања која су у мени дубоко уклесана као спомен на човјека, који од данас живи у оној пуноћи коју је свједочио својим животним ставом и чињењем. Први пут сам га видио 1991. на Велику Госпoјину у манастиру Савини, када сам као четрнаестогодишњак са требињским црквеним хором учествовао у прослави манастирске Славе. Упао нам је свима у очи глас и стас, када тада чусмо „попа из Котора“, који је са својом кћерком пјевао вечерњу службу. Недуго затим видио сам га у једном прилогу на ТВ када је говорио о обнови Цетињске Богословије, коју сам и сам уписао наредне године и схватио да је о. Момчило Кривокапић заправо „Отац Ректор“ , тј. домаћин и Отац куће, која је ето постала и моја. Требало би заиста времена и дара да се опише искуство живота са њим. Ми дјечаци из ратних деведесетих, који смо се обрели у тој заједничкој нам кући, веома брзо смо у својој машти почели да вајамо сопствени свештенички лик, а прототип и узор свакога од нас био је – Отац Ректор. Доживљавао сам га као спој Јована Кронштатског, Његоша, вл. Николаја и Александра Шмемана. У старијим годинама предавао нам је црквенославенски језик, литургику и црквено бесједништво. Његови доласци из Котора, и блок настава која је чинила да у једном дану некада имамо и по четири његова предавања за редом, били су празник. И то празник и као усхићење али и одмор. Док су неки од других учитеља указивали на одговорност и тежину свештеничке службе, и тиме нас (оправдано) помало плашили њоме, он нам је говорио само о красоти и радости тога позива. О свјетлости служења Тајни, о томе да ћемо једном баш сви саслуживати пред Престолом Цара. Отац Момо је у нама будио огањ жеље да служимо, опијао нас својом радошћу коју смо и ми хтјели да осјетимо. Штавише, једва чекали! Никада нас није звао дјецом. Његова педагогија била је некако егалитарна, то сада видим. На крају сваког предавања, устајући од катедре говорио је „Господо, била ми је част“! Част је била наша Оче Ректоре! Радујемо се сусрету у Незалазном Дану Царства. Христос Васкрсе! свештеник Дражен Тупањанин парох требињски Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) са жалошћу је јутрос примио вијест о упокојењу оца Момчила Кривокапића кога се сјећа као великога мисионара. Владика Атанасије је казао да је отац Момо био један од првих који је био поборник и Цркве и православља и српства у Котору, али и другдје. Имао је дивне ученике и био је први ректор обновљене Богословије Светог Петра Цетињског. Али оно што је још важније је улога коју је о. Момо имао у избору Митрополита Амфилохија за епископа, истиче владика Атанасије, сјећајући се њиховог сусрета 1985. године у Патријаршији: “Рекао ми је да је врло важно да се Амфилохије истакне за епископа да би био наследник покојног Митрополита Данила (Дајковића), који је тада већ био остарио, зато што су они спремали некога архимандрита који је нагињао комунистима. Ми одемо код владике Стефана у Патријаршији и то му предочимо, а он нам каже да то напишемо. Ја имам ту страницу коју смо тада написали и поднијели. Владика Стефан је на основу тога на Сабору изборио да се Амфилохије одмах бира за банатског владику и тако га имамо спремног за Митрополита. Тако се и десило 1985. године и то је баш Момов допринос.” Владика је заблагодарио Господу што о. Момо има сина наследника, као што је и он био наследник свога оца свештеника. “Царство му небеско и вечан спомен – Христос Васкрсе”, казао је умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) опраштајући се од новопрестављеног оца Момчила Кривокапића. Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, парох друге которске парохије и старјешина храма Св. Николе у Котору, преминуо је јутрос изненада у 76. години. Рођен 01. 07.1945. г. у Херцег Новом; завршио је Богословију Светог Саве у Београду и Богословски факултет у Београду. Рукоположен у чин ђакона 31. 08. 1969. г, а у чин презвитера 07. 09.1969. г. Одликован чином протопрезвитера 25. 11. 1989. а правом ношења напрсног крста 21.маја 1995 .године. Први ректор обновљене Богословије Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- епископа!
- амфилохија
- (и још 10 )
