Претражи Живе Речи Утехе

На празник Аранђеловдан, у недељу 21. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим евхаристијским сабрањем у цркви Светог архангела Михаила у Великом Извору. Епископу су саслуживали протојереј Игор Ивковић, протојереј-ставрофор Боривоје Радојичић, јереј Новак Бојанић и архиђакон Илија (Јовановић) а појао је хор зајечарске Саборне цркве. Након свете Литургије Епископ Иларион је у својој беседи тумачио прочитани део из светог Јеванђеља о богаташу и убогом Лазару. Истичући да материјални статус појединца није никаква вредносна категорија по којој нас Господ збира у своје редове, владика је нагласио да је богатство срца оно што је важно јер нас само самилосно и племенито срце води ка Царству небеском. Ова јеванђелска перикопа, истиче Епископ, нам говори да постоји живот душе након смрти, и то живот у ком је душа свесна свог положаја у оностраности али и земаљског живота који му је претходио. За крај, владика је закључио да иако је савремени човек у сталној журби и временској оскудици, време које се проведе у молитви на светој Литургији је најбоље утрошено време које човек може да принесе Богу за своје спасење. По дељењу нафоре, спроведен је крсни опход око храма а потом је прослављање празника настављено за славском трпезом. Извор: Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 4. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару свету Литургију и призив Светог Духа за успешан и Богом благословен почетак нове школске године. Повезане вести: Храм Светог Саве: Патријарашка Литургија и призив Светог Духа за благословен почетак нове школске године Патријарх Порифирије поздравио ђаке прваке Патријарх Порфирије благословио ђаке прваке Молитвеном сабрању су присуствовале хиљаде ђака београдских основних и средњих школа, као и студенти Универзитета у Београду, њихови учитељи, наставници, професори, родитељи... „Ми смо служили свету Литургију и причестили смо се светим причешћем, али и прочитали молитву за добар почетак школске године, а још више смо се молили за добар успех на крају школске године. Неопходно је да се трудите да научите оно што вам ваши учитељи, наставници и професори предају, али исто тако, као кад било који посао радите, а нарочито кад идете у школу и учите, потребно је да имате помоћ Божју, јер ће пред вас излазити разни проблеми и тада ће вам бити потребна помоћ Божја. Зато треба да упућујете речи молитве Богу да поред знања која стичете у исто време будете у миру са својим друговима и другарицама, са пријатељима, да будете неко ко је на понос својим родитељима и учетиљима“, поручио је патријарх Порфирије. „Ја ћу се увек молити за вас децу, без обзира коју школу или факултет похађате, јер је то заповест Божја. Христос нас је пре свега позвао да волимо децу и да будемо деца по доброти, по безазлености, по спремности да и кад нисмо задовољни и кад нас него наљути увек опростимо, јер нам је важније да сачувамо другарство него да се у свађи међусобно разиђемо“ истакао је Патријарх. Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан и топлички Јеротеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј проф. др Зоран Ранковић и протојереј-ставрофор проф. др Владимиром Вукашиновићем и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. Након причешћа и молитве призива Духа Светог за благословен почетак нове школске године патријарх Порфирије је поздравио децу и поделио им је иконе на којима је приказан Господ Исус Христос који благосиља децу. Светој Литургији присуствовали су и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 29. августа 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Симеона Мироточовог на Новом Београду. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Тужан сам због Црне Горе -Нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори. Заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замена теза где некога унапред прогласите црним, где га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав. Наиме, за једну нормалну, природну ствар по којој Црква функционише, а то је устоличење једног Епископа, а у конкретном случају вековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, неко је прогласио да то не треба тако да буде, иако ми сада немамо друго решење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као 'неко ко нешто на силу намеће' и као 'неко ко не разуме ситуацију' и као 'неко ко провоцира'. То је као кад би вам неко рекао: `Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама!` А ви без дисања не можете, јер је то природна и нормална ствар. Устоличење и све што Црква чини јесте увек у духу речи Христових, у духу онога што се темељи на вери и на молитви, у духу смирења и у духу љубави. Црква дејствује и дела увек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да решава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке, рекао је патријарх Порфирије. -Црква није ту да се бави државним питањима. Црква је тело Христово, а то значи заједница свих оних који су крштени у име Оца, Сина и Светога Духа. Тело Христово у којој по речима апостола Павла 'нема Грка и Јеврејина'. Нека свако буде оно што по својој савести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша реч Христову, онда ће увек бити сведок мира, рекао је патријарх Порфирије и истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вери, молитви, љубави и на непрестаном подсећању себе да нам реч Христова мора бити меродавна. Ако јесте имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени", рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Катихета Бранислав Илић говорио је за наш Радио о службама Првог и Другог бденија које се служе у сриједу, односно петак Пете недјеље Часног поста. "Будимо истрајни у молитви и послушности, са љубављу хитајући ка пресветлом Васкрсењу", истакао је између осталог новосадски катихета. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Са портала "24 sedam" преносимо Божићни интервју са младом уметницом Јеленом Томашевић која је говорила о Божићу као празнику породице и делатно показане љубави према Богу и ближњима. Певачица Јелена Томашевић и њен супруг, глумац Иван Босиљчић, одувек су изузетно поштовали празничну традицију, којој уче и ћерку Нину, па ће и ове године за Божић испратити радосне обичаје, пре свега у духу породице и молитве. Међутим, овај 7. јануар неће провести ван Београда са својим родитељима, због ситуације са коронавиром, али се Јелена зато у разговору за 24седам подсетила празника из детињства, као и утицаја који су на њу имали колико родитељи, толико и бака и дека. – Увек сам прослављала Божић са својим родитељима, старијим братом Дарком и са својим деком и баком. Поштовали смо све обичаје, а заувек ћу памтити бакину цицвару, јело које је обавезно спремала за сваки Божић. Са Нином прослављамо сваке године, учимо је да своју веру чува и слави, а туђу да поштује. *Шта вам је најлепше на Бадње вече и Божић? – Најлепше ми је породично окупљање на Бадње вече, уношење бадњака и сламе у кућу, а на Божић – литургија и сви обичаји у кући. *Kолико сматрате да су верски празници важни за породицу? – Сматрам да су верски празници битни не само због окупљања породице, већ и да би се у тим данима посебно сетили нашег предачког наслеђа. Свети оци кажу да на наш духовни живот поред различитих фактора, утичу и животи наших предака и да су они уткани у нас, зато је битно да се молимо за њих исто колико и за живе и да одржавамо оно што нам је записано у генима *Kо је вас највише научио вери, верским обичајима и одласку у цркву? – Моји родитељи и бака и дека су прослављали све православне празнике и то је био најлепши утицај који су имали на мене. Kако сам одрастала, сама сам наставила да продубљујем свој однос према духовности, молитви и према Богу. Труд да се уреди духовни живот је највећи знак поштовања и љубави према самом себи, а самим тим и према целом свету. *Да ли је Иван укључен у спремање божићне трпезе? Да ли ви месите чесницу? – Нина ми је највећи помоћник у кухињи када месимо чесницу. Осим што меси са мном, она воли да стави новчић, дрен, пшеницу… *Да ли ћете негде путовати? С ким се дружите током празника? – Волимо да за Божић будемо са нашим родитељима. Тако се вратимо у детињство, а Нина ужива када смо сви заједно. Ове године ћемо ипак прославити сами код куће, због актуелне ситуације, у нади да ћемо већ Васкрс славити заједно. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Није битна молитва него ваш дух. Њега треба да градите и негујете. Јер смо створени по лику али морамо да се трудимо да и наликујемо на лик божански који нам је утиснут. Зато је молитва ка Богу, кроз Исуса, непрестана али никад опсесивна. Јер вели да са мало речи кажемо, пријавимо оно што нам фали. Не може се Бог умолити. Зато треба да му се радујемо на свему што нам даје. Никада малодушни. Стално као Јаков у борби са њиме, никад равнодушни. Живимо у усраном времену, мада ко зна историју, ни друга нису била много боља. Било неког благостања па се људи уљуљкивали и заборављали на Бога. Али и сада, када нестајемо, понашамо се као тврдоврати Израиљ. Нећемо да чујемо његову благу реч. Бич и беда који су нас снашли су као избрисали сваку наду и радост у нама. То је оно: Убио Бога у њему! Тога не треба да буде међу вама. Мора радост и благодарност на сваком удисају ваздуха који имамо. Без љубави смо ништа. Само земља. Каже Јерма: Молитва тужног не лети на Небо! Не разумите погрешно: молитва очајника који није очајан лети на Небо! Иако си умртвљен, дај Духу да из тебе завапи: Авва, Оче! То је Дух усиновљења који смо примили, не хулимо на њега. Он нас радује. Зато заборавити на фрустрације. Не бити маловерни. Молећи се са вером видите да нисмо само прах, него да има неки траг божански на нама. Да га нема не бисмо лудовали и молили се. Били бисмо као бесловесне звери. Запао нам је горак колач, у овој нашој ситуацији, али може да се иде напред само са надом коју љубав са вером опредмећује. Да вам Господ буде испред лица! Он се поистоветио са нама. Неће вас заборавити. Нисмо особа кад се споје сперматозоид и јајна ћелија. Растемо полако. Ми смо биће у настајању. Растући, и наша молитва и срастање са Господом ваља да буду такви. Да постанемо као дрво у чијем хладу ће се одмарати птице. Не постоји никаква магијска молитва или рецепт за „праву“ молитву. Постоји само обликовање твог духа. Што рече Исус: „Иштите само Царство небеско, све остало ће вам се додати“. Тако и ви: Тражите да волите Господа. Остало следи. Не мислите да је „све остало“ безвезе. Не… Уживајте у томе и благодарите Дародавцу. Јер нас он кроз све то полако узводи себи. Али су његови дарови. Његова лепота и доброта. Укуси, мириси форме којима се дивимо су божанским проткани. Нећеш доћи до Бога презирући све ове кораке. Ходајте полако и уздајте се у Оца. Од њега смо и није нас заборавио. Све муке које пролазимо су из тога да нас учини себи достојнима. Да нас награди. Верује да ми можемо да му кажемо да хоћемо са њиме. И Он, испражњен од себе, нас испуњава и узводи себи. Поштује нас како нас нико никада није поштовао. Имао је поверења у нашу слободу, у нашу могућност да волимо. То је молитва. Наравно у једној димензији коју сам хтео да осветлим, а да помирим оно што је наоко противречно: „Молите се непрестано“ и „Молите се са мало речи“. Прво се односи на непрестано васпитавање нашег духа у врлини, друго на неке конкретне потребе и кад помало шмерцујемо по саставима. За ово друго се радујем са вама, јер ја више не верујем у чуда, јер су она стална, а за прво се увек плашим, да ми не каже: „Не познајем те!“ Ништа смо, драги моји, али смо и богови. Трудимо се око првог, не презиримо шансу коју смо добили. свештеник Зоран Ђуровић

Даница Црногорчевић и њен супруг ђакон Иван обрадовали су нас са двије нове пјесме: Православље Црном Гором блиста и Весели се, српски роде. Звучни запис разговора Ових дана све су нас обрадовале нове пјесме Данице Црногорчевић, наше најпопуларније младе умјетнице која се бави етно и духовном музиком, које су велики допринос нашој борби за одбрану светиња. Након што је недавно објавила пјесму и спот “Православље Црном Гором блиста”, Даница је пјесму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебна у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења, а данас је и спот за ову пјесму. Спот за пјесму ,,Православље Црном Гором блиста“ реализовао је студио Иванград, каже Даница. “Пјесма је снимљена још у марту, али је ова ситуација изазвана вирусом корона успорила њену реализацију. Написала је попадија Дајана Петровић, чланица гупе ,,Нектарија“, на чему сам јој захвална, јер сам је доживјела веома емотивно, с обзиром на нашу борбу за одбрану светиња у Црној Гори. Ово је пјесма која пријања за душу и улази у срца и душе оних који је чују. Аранжман је рађен у студију Александра Ковачевића у Београду, док сам глас снимила у студију Радио Светигоре. Захваљујући оштром оку свог супруга, који има велики дар за умјетност, нашли смо оне предивне локације на којима је спот снимљен. Признајем да, иако сам ја историчар умјетности, мој супруг ђакон Иван има већи умјетнички дар“, каже Даница која посебно истиче да јој подршка и љубав супруга и дјеце даје снагу. Наслов за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ дао је управо њен супруг ђакон Иван Црногорчевић. “Ми се у Црној Гори боримо за одбрану светиња. Иако нас ова пјесма Весели се српски роде позива на радост, ипак на првом мјесту треба да нам буде молитва и само молитва за наше светиње и народ у Црној Гори и шире. То је на првом мјесту па онда можемо да пјевамо и све остало“, каже наша дивна Даница која својом пјесмом, предивним гласом, ставом, понашањем и изгледом плијени, показујући како треба да изгледа православна хришћанка, мајка и супруга. Даница додаје да је пјесма “Весели се српски роде“ јако захтјевна с обзиром на веома богат аранжман на коме је благодарна Александру Ковачевићу. “Текст и музику рефрена за ову пјесму писао је мој супруг. Она повезује Црну Гору и Косово и Метохију јер смо сви једно и сви смо са Косова. Снимана је пуних пет сати у студију. Жељели смо спот за њу да снимимо у Призрену, али нас је ова новонастала ситуација спријечила у томе, тако да је спот једним дијелом снимљен у подгоричком Саборном храму, док ће дио спота прекрити видовдански молебан, када је премијерно изведена.“ Са великим усхићењем Даница и сви ми ишчекујемо њен нови албум који је доста другачији од претходног. Најављује нам пјесму Ђурђија за коју је текст написао отац Козма из манастира Ћириловац, а открива и да ће се на албуму наћи пјесма посвећена Ловћенској капели која носи назив по ријечима Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца “Овђе ме копајте“. “Једва чекам да своје нове пјесме подијелим са свима вама уз наду да ће капела бити враћена на Ловћен и да ћемо, у њој ако Бог да, запјевати сви заједно као браћа“, каже Даница наглашавајући да јој је овај албум посебно драг јер је у питању компилација супруговог и њеног рада, који нам остављају у аманет. “Иван је писао већину текстова, док сам музику писала ја. Снимили смо скоро читав албум, остало је да снимимо још двије пјесме у студију Александра Ковачевића који је за њих направио богате аранжмане.“ Додаје да јој свакодневно стиже много порука од дјеце и омладине, због чега се посебно труди да се на својим наступима не појављује недолично обучена у нечему што одише овосвјетским стилом, трудећи се да и својим облачењем и изгледом буде узор дјевојчицама које воле њену пјесму. Са Даницом смо разговарали и о васпитању дјеце и снази коју јој даје љубав породице, супруга Ивана, сина, ћерке и оног трећег које ће се, ако Бог да, родити за неколико мјесеци. “Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота. Лијепо је што долазите на молебне и литије, али дођите и на Литургију да се причестите и осјетите пуноћу наше вјере православне”, поручује Даница Црногорчевић. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубаљански г. Порфирије предводио је синоћ деветнаесту „Интернет литију“ која се пружила вирутелним простором настављајући на свој начин протест против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести и правном полужају вјерских заједница. „Ми који смо у Цркви увијек смо људи мира, проповиједамо ријеч Божију и сваког дана молимо се за мир у цијелом свијету и то није фраза“, рекао Високопреосвећени Порфрије додавши да је то израз етоса Цркве. „Господ Исус Христос је Бог мира“, рекао Митрополит Перић. „Владику Јоаникија познајем више од четрдесет година још док смо били студенти, не теологије, и док смо живјели у Студентском граду“, присјетио се загребачко-љубљански Митрополит додавши да је Бог учинио да им се путеви, не укрсте већ споје. Митрополит Порфирије је нагласио да ово утамничење засигурно није поколебало владику Јоаникија. „Сигуран сам да га је посјетио Господ Христос у ћелији“, наглашава први међу православним епископима у Хрватској. Он је објаснио да се све, па и ово страдање дешава по Божијем допуштењу. „Владици Јоаникији се још више прочистила мисао о томе да треба још више истрајатати – не у бунту и протесту него у литији тј. молитви“, рекао је владика Порфирије нарочито нагласивши да је важно што су литије задржале свој изворни молитвени карактер. „Бог нас неће питати шта нам раде други људи већ шта ми радимо другима“, рекао владика Порфирије одговарајући на питање о томе шта у Црној Гори можемо научити из примјера хрватских сукоба. „Сигуран сам да су литије најбољи могући Богом дати начин јер су оне молитва“, поручио је Митрополит Порфирије. „Важно је веома да имамо духовно рукодеље, да не дозволимо да мислимо емоцијама, али ни да нам ум буде отуђен од срца. Да мислимо умом из срца тј. умом и срцем кроз Христа“, закључио је Његово високопреосвшетенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Доносимо кратку поуку Његовог Преосвештенства новопрестављеног Епископа ваљевског г. Милутина који је казивао о молитви, и њеном значају за сваког верника.

У недељу четврту Часног и Великог поста (Средопосну), 29. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је свету Литургију у параклису Светог Саве у Гимназији Катарина Кантакузина Бранковић у Загребу. Није сила и снага молитве и вере у нашој мудрости, у нашим снажним речима, него у сили Духа. Силу Духа ми треба да покажемо и пројавимо, а не да образлажемо и паметујемо обеснажујући Крст Христов. Молитвом и вером, браћо и сестре, чудо је све око нас! Неопходно је да живимо у молитви и посту, навео је митрополит Порфирије. Подсећамо да је 22. марта 2020. године Загреб погодио снажан земљотрес, током којег је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег на Цветном тргу, као и зграда Црквене општине (у Улици Илица бр. 7). Од стране надлежних државних органа, Саборни храм Преображења Господњег у Загребу проглашен је неупотребљивим до санације штете. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У оквиру новог семестра Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, 15. марта 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, др Владан Таталовић одржао је предавање на тему Са Христом у пустињи, посту и молитви. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У емисији Оче, да те питам протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, говорио је о значају поста и о молитви светог Јефрема Сирина. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, ваша високопреосвештенства, преосвећени и љубљени у Христу браћо и сестре, Срдачно вам честитамо празник Преподобног Симеона Мироточивог. Такође вам честитамо значајан јубилеј за вашу Цркву, 800 гоодина од хиротоније Светог Саве за Архиепископа српског и оснивање Епископију зетску, данашњу Митрополију црногорско-приморску. Црна Гора је једна веома интересантна држава, која је позната по својој живописној природи, богатој култури и занимљивој архитектури разних епоха, а позната је и по добрим, лијепим и храбрим људима. О љепотама Црне Горе писали су многи познати поесници и писци. Има пуно записа о њеном храбром и силном народу који је одувијек чувао свету православну вјеру. У Црној Гори се налазе многе древне светиње, храмови и свете обитељи, који су унесени у листу међународног наслеђа, да би будућа покољења могла да изучавају историју ходећи по живим сведочанствима времена. Таква културна многообразност и многовјековна духовна традиција, несумњиво развијају љубав вјерујућих Црногораца Богу и Његовој Светој православној Цркви. У Црној Гори много стољећа, своју духовну и спаситељску мисију, носи Митрополија црногорско-приморска, која је показала свијету многе чувене угоднике Божије: Светога Саву Српског, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморски, као и многи други. Посебно мјесто међу њима заузима Свети Симеон мироточиви, отац првог архијереја Српске Православне Цркве, Светог Саве. Његово духовно наслеђе је веома важно за цијели словенски род. Он се показао као праведни владар, као ревносни и непоколебљиви заштитник Православља. Свети Симеон је добио богату велику благодат од Свевишњег, поставши претходник многих светитеља, који су као и он, постали тврди заштитници вјере православне. Захваљујући његовом труду и доброти, саграђено је мноштво храмова и манастира широм хришћанског свијета. Народ Црне Горе је од Светог Симеона умио да наслиједи оданост православној вјери и искрено стремљење богоугодном животу. Сигурно тврдим да је овај Светац духовни објединитељ историјских земаља вашег јуначког народа и да је управо он извор величанства и славе читаве Српске Правосклавне Цркве. Он и данас као и за свог овоземаљског живота, наставља да се моли за Свету Српску Православну Цркву и за своју отаџбину. Сви они који са вјером и љубављу прилазе моштима Преподобног Симеона, добијају исцјељење и утјеху. За осам вијекова од дана утврђења епископије у Црној Гори, коју је утврдио Свети Сава, било је много радосних и тужних догађаја, а ипак, али сви ти догађаји су ипак утврђивали ваш богољубиви народ у истинитој вјери у Бога, који се нада у заштиту својих светитеља. Данас, по промислу Божијем, наши народи пролазе кроз многа велика искушења, смутњу и раздјељење у јединственом тијелу Христовом, Светој саборној и апостолској Цркви, не могу да нас не оптужују. Кроз многе вијекове наши народи су осјетили разне земљотресе и потресе, али смо дубоко убјеђени да су нам само вјера и вјерност Богу помогли да се сачувамо до данашњега дана. Ми смо чврсто увјерени да је љубав Божија према људском роду неизмерна и ништа не може да нас одвоји од љубави Божије, ни туга, ни гоњење, ни хвадноћа ни врућина. Наше јединство и љубав се данас пројављује у овој заједничкој молитви и крсном ходу. У овај дивни и светли дан, јединосушно молимо од Бога благослов, да благослови наш живот, наше народе наше, наше државе, наше ближње и све оне који живе са нама, као и све оне који се труде да живе богоугодно. Молимо се да у Црној Гори и Украјини престане са гоњењем Цркве. Приљежно се молимо Богу и Његовој Светој мајци и свима светима, да настане открављење злих срца и да у најскорије вријеме наступи мир и благослов у нашим црквама. Дијелећи данас са вама радост побједе великог знамења, желимо да молитвено заступништво Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, да би Господње очи биле упрте дан и ноћ у ваш богољубиви народ. Нека би, молећи се великим угодницима Божијим, ваша држава се напуни плодовима правде у Исусу Христу, на славу Божију. Такође желимо да вам поклонимо икону Светога свешетномученика Владимира Митрополита кијевског и галицког који је пострадао мученичком смрћу послије Октобарске револуције. Он је био велики исповједник и дао је свој живот за јединство Цркве православне. У овој икони се налази и честица Његових светих моштију. Нека Господ молитвама Својих свешетномученика утврђује све нас. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом (Мк. 9, 29). Ово је спасоносан пропис највећег Лекара душа људских. Ово је лек опробан и доказан. И другог лека сумашествију нема. А каква је то болест? То је присуство и господарство злог духа у човеку, опаког злог духа, који се труди да коначно упропасти и тело и душу човекову. Дечка, кога је Господ ослободио од злог духа, бацао је овај опаки дух час у ватру, час у воду, само да га погуби. Докле год један човек само мудрује о Богу, дотле је он немоћан, потпуно немоћан према злом духу. Зли дух се подсмева немоћном мудровању светском. Но чим један човек почне да пости и Богу се моли, зли дух бива испуњен страхом неописаним. Мирис молитве и поста он не подноси никако. Благоухани божански мирис гуши га и раслабљава до крајње изнемоглости. У човеку који само мудрује о вери, демону је пространо место. Но у човеку који почне искрено се молити Богу и постити, са стрпљењем и надом, демону постаје тесно, претесно, и он мора да бежи из таквог човека. Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне, демонијаштва, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. О Исусе благи, Лекару наш и Помоћниче у свима бедама, укрепи нас силом Духа Твога Светога, да се можемо држати спасоносног прописа Твога о посту и молитви, ради спасења нашега и наших ближњих. Теби слава и хвала вавек. Амин. Свети владика Николај (из ”Пролога” за 21. фебруар) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје. 2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек. 3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено. 4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу. 5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам. 6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама. 7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У молитви је неопходно свесно, промишљено, крајње смирење. Треба имати на уму, ко говори и шта говори. Посебно је то потребно за време читања молитве Господње: Оче наш. Смирење руши све подмуклости вражије. Ах! како је много у нама тајне гордости. Ето, говоримо, ја знам то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе ја нисам грешан. Колико личног мудровања! Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства, Која је саздала и испунила све и Који дејствује cвe у свима (l.Kop. 12, 6). Ко је заражен гордошћу, тај је склон да према свему испољава презир, чак и према светим и Божанственим предметима: гордост мисаоно уништава или скрнави сваку добру мисао, реч, дело и сву творевину Божију To је најсмртоноснији дах сатанин. Када се молиш, говори у свом срцу против разних вражијих помисли и распаљености: Господ је све за мене. Тако, у току целог свог живота, при нападу страсти и при свим наговарањима вражијим, у болести, у жалости, у невољама и напастима, говори: све је за мене Господ; ја сам не могу ништа да урадим, ништа да претрпим, савладам, победим, Он је сила моја. Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница. Треба делатно имати у молитви и у свако време сиромаштво духа. Благо сиромашнима духом (Мт. 5, 3). За време молитве и при читања речи Божијих треба имати страхопоштовање према свакој мисли, према свакој речи, као према самом Духу Божијем, Духу истине. Сумњу и презир према речи треба одсецати као отров духа лажи; а како су сумња и презир плод умишљености и гордости, онда гордост треба из корена одсећи и бити као мало дете, које у простоти тепа пред Богом, мало дете, које зна и говори само оно, чему је научено од родитеља, савете са стране, супротне родитељским, не слуша и не зна, а неће ни да слуша, ни да зна. Јер Дух Свети је научио свете људе, као просту децу и незлобиву, да моле, да благодаре и славослове Бога оним молитвама, које Црква ставља у наша уста. На молитви буди као дете, које тепа, сливајући се у један дух са духом изговорене молитве. Сматрај себе ни за шта, молитве прихватај као велики дар Божији. Свог телесног разума сасвим се одреци и не обраћај пажњу на њега, јер телесни разум надима (1. Кор. 8,1), сумња, уображава, хули. Ако за време молитве или ван ње враг омета твоју душу некаквим хулама или гадостима, немој да клонеш због њих, него реци са чврстином у свом срцу: ради очишћења баш од тих и сличних грехова дошао је на земљу Господ наш Исус Христос; због тих и њима сличних слабости духа је и дошао Многомилостиви да нам помогне; и када кажеш те речи са вером, твоје срце се истог тренутка успокојава: јер ће Господ твоје срце очистити. Уопште, ни од каквог греха, као од привиђења, не треба клонути, него се уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, највеће служење Богочовека нама грешнима! и до данас Он служи нама човекољубиво, очишћујући и спасавајући нас. Тако, да се посрами сила вражија! Извор: Православие.ру

Пошто на тај начин укрепи вернике и са свих страна их приправи у добру, као да су већ постали савршени и достојни божанског усиновљења, свештеник се моли Богу да их удостоји да заједно са њим смело упуте ону молитву у којој се усуђујемо да Бога назовемо Оцем. А када се сви са њим помоле, свештеник закључује молитву узвикујући завршетак као славословље Богу. 2. После тога он жели мир свима. И тако, пошто је оном молитвом (Оче наш) подсетио на наше племенито порекло и пошто је Бога назвао нашим Оцем, он у наставку позива вернике да Га познају и као свога Господа, те да се према Њему покажу као слуге, приклањајући пред Њим своје главе и тим начином показујући своје служење. Тада ови приклањају главе не само зато што је Он по Својој природи Господ и Створитељ и Бог, него и зато што су они слуге које је Он откупио Крвљу Свога Јединороднога Сина, кроз Кога смо на два начина постали Његове слуге, а истовремено смо постали и Његови синови. Јер, једна иста Крв Христова је и узвисила наше служење и показала га великим, и наше усиновљење остварила. 3. Док сви приклањају главе, свештеник тихо благодари Богу за стварање свих бића и моли сеза све што је вернима корисно; и подсећа Бога наиме Јединороднога Сина Његовог и на Његову благодат и човекољубље како би тиме задобио оно што тражи, сагласно са обећањем Самога Спаситеља: „Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам“ А затим, узвикујући славословље тако да га сав присутни народ може чути, свештеник пева у славу Пресвете Тројице. 4. Па пошто у том славословљу сви узму учешћа, свештеник се опет окреће себи и тихо се моли. Молећи се, он призива Самога Христа, Жртву, Свештеника, Хлеб, да Он Сам Себе преда Својим слугама. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пре појања Трисветога свештеник иште од Бога да прими ову песму и да Своју благодат подари онима који певају. Какву благодат? Онакву каква приличи овој песми: да освети душе наше и тела, дарујући нам опроштај сагрешења, како бисмо Му у светости служили у све дане. И наводи разлог: јер си свет и у светима обитаваш. Наиме, ономе ко је уистину свет, својствено је да се радује са светима и да их освећује. Узвикнувши тај возглас и придодавши му славословље, свештеник као да тиме свештеном народу даје знак за појање Трисвете песме; а народ, као што је обичај, узвраћа на ово славословље речју амин, а затим започиње појање Трисветога. 2. После ове песме, свештеник свима заповеда да не стоје немарно и безбрижно, него да се умом помоле за све што се овде савршава и пева; јер, у томе је смисао узвика пазимо. Затим тражи да сви буду у миру и подсећа их на премудрост којом треба да пазе на свете Тајне. Каква је то премудрост? То су мисли које богослужењу приличе, којима они који су вером испуњени, треба да гледају и да слушају оно што се савршава и што се изговара, и у којима нема ничега што је човечанско. Јер, то је мудрост хришћана, и то подразумева возглас премудрост, који свештеник у више наврата у току Литургије узвикује према верницима, подсећајући их на такве мисли. Наиме, на тај начин се подсећамо једни на друге, те се кроз ту једну реч у душама слушалаца обнавља целокупни смисао ове свештене радње. 3. Каква је потреба за тим присећањем? Велика је тиранија заборавности, и ниједна од људских слабости не изопачује човека тако често и тако лако као ова слабост. А потребно је да стојимо и да са доличним мислима учествујемо у богослужењу, односно у свештеним призорима и слушањима; наравно, уколико не желимо да у њима узалуд учествујемо и да беспотребно губимо време. А то није лако. Због тога је потребно да ми, са своје стране, будемо будни и трезвени, али потребно нам је и туђе подсећање како бисмо били у стању да изнова саберемо свој ум, који је стално опхрван заборавношћу и склон залудним бригама. 4. То има на уму и песма која се пева у тренутку док се часни Дарови полажу на Жртвеник:… Сваку животну бригу, вели песма, сада оставимо. Такав је, дакле, смисао речи премудрост. 5. Узвик: Смерно стојмо, такође садржи опомену. У чему је та опомена? Подстиче нас да будемо спремни док стојимо пред Богом и пред светим Тајнама, и да наше општење са њима не буде немарно, него ревносно и са сваким благочешћем; било да је потребно да гледамо, или да говоримо, или да слушамо неку од свештених радњи. Први знамен који показује ту ревност и то благочешће јесте усправност тела, односно то што нећемо седети него стајати. То је, наиме, положај оних који моле, то је положај слугу, у којих је сав ум усмерен на миг њихових господара како би одмах, чим добију заповест, били спремни да похитају на служење. Ми смо и молитељи пред Богом за своја највећа добра, и слуге за сваку врсту служења. 6. Такав је смисао ових речи. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Недјељу седамнаесту по Педесетници, 13. откобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централ американски г. Кирило је са свештенством Саборног храма: протојерејима-ставрофорима Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, те протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином, Бранком Вујачићем, као и протођаконом Владимиром Јарамазом и вјерним народом одслужио Свету архијерејску литругију са почетком у 8 часова. Звучни запис беседе Владика Кирило се у свом епископском обраћању вјерном народу дотакао суштине прочитаног зачала из Јеванђеља о жени Хананејки. Како Владика Кирило наводи у својој бесједи, примјер жене Хананејке је примјер како можемо и требамо бити чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Али, говорио је и о томе да вријеме које проводимо на Земљи својим животом требамо сједињавати са вјечношћу, будући да се једино у личности Богочовјека Христа сједињује вјечни са овим нашим пролазним животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Он је у почетном слову говорио о тврдој и постојаној вјери жене Хананејке повлачећи паралелу између њеног примјера и примјера наших предака који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења кроз историју: ,,Ето драга браћо и сестре то је једноставна прича и истинита прича те жене Хананејке припаднице незнабожачких народа, а та прича показује нам и чему ми треба да стремимо у свом духовном животу. Управо то су знали наши преци равноапостолни мужеви нашег народа који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења који су наш народ стизали кроз нашу историју. Наши преци су као ова жена Хананејку имали истрајност у молитви и дубину смирења, па смо ето доживјели да ове године славимо 800 година самосталности и аутокефалности наше цркве." ,,Било је и раније вјере хришћанске у нашем народу и прије периода Немањића, ето рецимо породица Војисављевић, као и других владарских хришћанских породица које су припадале том пред-немањићком периоду. Мада, управо у Немањићком периоду је вјера хришћанска у нашем народу сазрела." - нагласио је он. Међутим, у свом даљем обраћању Преосвећени Владика Кирило је указао и на то да није битан временски континуитет, који у неком смислу има своју битност и тежину, већ је нагласио пуноћу суштине битности у сједињавању нашег времена пролазног, са вјечним, небеским и непролазним: ,,Али, шта је 800 година или шта је људски живот, живот човјека када се мјери са вјечношћу? Увијек ће то бити само мали исјечак времена, но, оно што је много важно у ових 800 година није то временско трајање, него је важност у томе што је наш народ кроз то временско трајање успио да схвати једну веома важну ствар, а то је да ово вријеме овдје проведено на Земљи, треба сједињавати са вјечношћу и да та вјечност може да уђе у вријеме." Владика Кирило је посебан осврт дао и на велику дубину богословља Светог Јована Крститеља, који је управо у једној реченици изразио дубину сагледавања Сина Божијег као Онога који је као несмјестив, који је био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања ушао у наше вријеме и простор: ,,Свети Јован Крститељ управо о томе говори када каже за Господа Христа: ,,Иде за мном Онај који прије мене бјеше". И из тога богословља Светог Јована Крститеља, видимо да је он поред тога што је претеча Господњи, што је Крститељ Господњи, што је пророк и мученик, ми јасно видимо да се њему може дати и тај епитет-придјев - богослов. Само да је ову наведену реченицу оставио иза себе, оставио би такву ријеч и такво сагледавање које садржи веома дубоко богословље које је управо Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу поновио, а затим и дао тај диван пролог да је Слово Божије, Син Божији био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања, али је ушао у вријеме и постао је Син Божији - човјек." ,,У томе и јесте ствар, поред осталог што нам Христос доноси, поред обрасца врлине, поред обрасца свега тога што је добро и позитивно, једна од кључних ствари коју нам доноси личност Богочовека Христа јесте улазак вјечности у вријеме." - појаснио је он. Преосвећени Владика Кирило је затим направио сјајну паралелу између дубоког откровења богословља и егзактних наука, које нису у контрадикторности са наведеним како и сам владика Кирило појашњава, већ се егзактност науке и дубина богословља међусобно допуњују и потврђују: ,,Сама чињеница да је могуће и да се десио улазак вјечности у вријеме није уопште контрадикторна са егзактним наукама, будући да знамо да се један коначан интервал може се пресликати на бесконачну праву, такође још у егзактним наукама знамо да је круг симбол вјечности, не случајно, зато што круг мање једна тачка такође је бесконачна права. А такође то можемо закључити и по сфери која се без једне тачке распростире у бесконачну раван. На тај начин управо и вјечност може да се сједини са временом." На самом крају свог пастирског слова, Владика Кирило је поменуо и Петра II Петровића Његоша - Ловћенског Тајновидца, који се и сам дотицао тајне сједињавања времена са вјечношћу и вјечности са временом, но како Владика Кирило у својој даљој елаборацији Његоша објашњава, сам одговор на Његошева питања дао је сам Христос својим домостројем спасења: ,,И Његош у својој ,,Луча Микрокозма" има своја преживљавања и тражења за тим сједињавањем времена са вјечношћу и вјечности са временом. Он се са времена на вријеме губи у тим филозофским размишљањима. На крају у самом финалу Луче ко му даје одговор на та његова филозофска питања? Управо му тај одговор даје Христос. Христос се појављује и даје му одговор на то питање. Зато драга браћо и сестре једино у личности Богочовјека Христа се сједињује вјечни са овим нашим пролазник животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Ту тајну Христовог домостроја спасења, ту тајну сједињења божанске и човјечанске природе, вјечности и времена, црква чува у својим њедрима и предаје својим вјерним чадима са светим тајнама Цркве." - подсјећа Владика Кирило. Он је напослијетку указао на суштину нашег духовног живота гдје се истрајношћу у молитви, чврстином у вјери и дубином свога смирења свако од нас понаособ може уградити у тијело Христово - Цркву Божију: ,,Али, само који је услов? Која је суштина нашег духовног живота? Опет поменимо ту жену Хананејку, морамо бити као у њеном случају, у њеном примјеру чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Ето тада ће сваки од нас понаособ моћи да се угради у тијело Христово које је Црква и да заиста доживи како се то вјечност сједињује са временом, како се то непролазно, нетљено сједињује са пролазним и тљеним." - закључио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Кирило. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

Светописамска читања: 2 Кор. 182 зач. (од пола) (6:16 - 7:1). Браћо, ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. 17. Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и ја ћу вас примити, 18. и бићу вам отац. и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ. 1. Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему. Мт. 62 зач. (15:21-28). У вријеме оно, дође Исус у крајеве тирске и сидонске. 22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. 27. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. 28. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа. Беседа Светог Владике Николаја жичког у недељу седамнаесту по Педесетници Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру прво се сретају горчине па онда сласти. Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расте, она ће расти. И докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће живети и вршити своју дужност. Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан, јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства, знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића. Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику. Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у богопреданости и у христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан много. Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може задржати на месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и хладно камење! Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика к Њему говорећи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабошце, кад је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)? Прво зато што - како вели премудри Златоуст - свака заповест ученицима не веже Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао узориту веру у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји су остали упорни до краја, због чега су и били одбачени од Одбаченога. Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је сазнала била, да је Он дошао у те крајеве. И она је са радошћу и великом вером појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу јер шћадијаше да нико не чује за Њ. Очигледно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он од њих скрива. Запазите, да жена не говори Господу: смилуј се мојој кћери, него: смилуј се на мене! Кћер јој је полудела; њу мучи ђаво; међутим мајка моли Господа, да се на њу смилује. Зашто? Зато што у своме лудилу кћер и не зна ништа за себе; она и не осећа ужас и муку коју мајка, као свесна, осећа. Из ових се речи у исто време види велика мајчина љубав према кћери. Зло свога детета мајка трпи као своје сопствено зло. Онај ко би се смиловао њеној кћери, смиловао би се њој, несрећној мајци. А у том страшном положају мајке ко би уопште и могао учинити ма какву милост њој, ако не учини милост њеној страдалној кћери? Нема сумње, да је због полуделе девојке ожалошћена цела кућа и сви сродници и пријатељи куће. Нема сумње, да се суседи склањају далеко а непријатељи злурадују. Кућа је опустела као гробље. Из ње се чују бесомучни крици и лудачки смех побеснеле кћери. Зар жалосна мајка, може о нечем другом да мисли и снева, да говори и моли? А можда је још свесна била и неког свог греха, коме је могла приписивати зло своје кћери. Зато и говори: смилуј се на мене! А он јој не одговори ни речи. Није био обичај Христов, да не одговара на питања и молбе људи. Он је одговарао чак и Сатани, Своме кушачу у пустињи. Он је оћутао само питања својих неправедних судија и мучитеља: Кајафе и Пилата. Зашто, дакле, да ћутке пређе Он преко молбе ове несрећне мајке? Зато да би се отвориле очи онима који не виде, те да виде оно што Он види. Зато да би жена што јаче изразила своју веру у Њега, како би то видели и сазнали и сви пратиоци Христови. И приступише ученици његови и мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за нама. А он одговори и рече: ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева. Видите, како је мудро учинио премудри Господ, што није одмах учинио жени по вољи, и што је оћутао њену молбу! Већ се јавља сажаљење код ученика према бедној молитељки. Отпусти је - значи: или јој учини по молби, или јој јасно откажи, да не би викала за нама. На ову молбу Својих ученика Господ одговара, да је Он послан само к изгубљеним овцама Израиљевим, то јест народу јеврејском. Зашто Господ тако одговара? Прво зато, да покаже верност Бога Своме завету; а друго зато, да би код ученика изазвао размишљање, да су и незнабошци деца живога Бога, и да и они потребују помоћи и спасења. Он овим још даје прилику ученицима кроз ову бедну жену са силном вером, да се они сами узбуне против скучених појмова јеврејских, као да Бог води бригу само о Јеврејима, и као да је Бог тобож само Бог Јевреја. Господ нарочито говори, као што су сви Јевреји говорили, да би се ученици замислили и сами дошли до уверења, да је схватање њиховог народа погрешно; и да је то схватање утолико више погрешно, уколико се њихов народ изметнуо и од Бога одметнуо и Христа Господа одгурнуо и презрео. Господ Исус не жели да учи Своје ученике само речима него и живим догађајима из живота. Место речи у овоме случају Он пушта догађај са женом незнабожачком, да буде незаборавна поука ученицима. Он је управо и зато прешао границу јеврејске земље и дошао у крајеве незнабожачке, да би овим крупним догађајем поучио Своје следбенике - Но да видите даље, како жена Хананејка даје израза својој непоколебљивој вери у Христа Господа: А она приступи и клече пре њега говорећи: Господе, помози ми! Она је уверена била, да ако јој Христос не помогне, нико јој у свету не може помоћи. Она је несумњиво обиграла све лекаре и употребила све незнабожачке гатарије, но без успеха. Бесомучна кћер остала је бесомучна. Но ево Исцелитеља од свих мука и болести! Она је чула за Њега; она је веровала у Њега и пре него Га је видела. Но сада, када Га је видела, у њој се све више и више разгоревала вера у Његову божанску моћ. Он може што нико не може; Он све може само ако хоће! Жена верује неодољиво да Он може, и труди се да Га само приволи да учини оно што само Он може - Он и нико други у васцелом пространом свету. Зато кад Он оћута њену прву молбу, и кад се не обазре на њу чак ни после молби Његових пратилаца, она истрча пред Њега, паде на колена и завапи: Господе, помози ми! А он одговори и рече: није добро узети од деце хлеб и бацити псима. Страшна реч! Но Господ опет не говори од Себе, него говори језиком савремених Јевреја, који су само себе сматрали децом Божјом, а све остале народе псима. Овим Господ хоће да силно револтира ученике Своје против јеврејске злобне искључивости. Овим Господ хоће да искреше у души ученика ону мисао коју је доцније у очи рекао књижевницима и фарисејима говорећи: тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да уђу који би хтели (Мат. 23, 13)! Гле, они који су названи децом постали су као пси, а ови који су сматрани за псе, ево, враћају се и постају децом Божјом. Но, наравно, Господ није хтео укорети само Јевреје него и незнабошце. Ови су названи од Јевреја више из злобе псима, но у овоме називу има и много истине. Јер су незнабошци у Тиру и Сидону, исто као и они у Египту и другде, давно давним одступили од правога и живога Бога и предали се на службу демонима који и јесу пси гори од свих паса. Христос овим не укорева ту жену лично него укорева њен народ, и све незнабожачке народе, што служе демонима кроз кипове и друге мртве ствари, кроз разне гатарије и кроз нечисте жртве. Тада ова изузетна жена - већа по вери и од изабраних Јевреја и од презрених незнабожаца - одговори Господу: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара. Тако дивно одговара ова смирена жена! Она не одриче да припада оним народима који се могу псима назвати. Нити се она - мада боља од Јевреја - либи да назове Јевреје господарима. Она је брзо схватила сликовне и преносне речи Спаситељеве. Јер од велике вере долази и мудрост, од велике вере долази и погодна реч: Толика је њена кротост пред Господом и толика љубав према болној кћери, да њу не вређа ни назвање псетом! Пред Пречистим Господом ко се збиља од грешних људи не би осетио као нечисти пас? Само онај Ко и у свој грешној нечистоти својој има зрак вере. Нисам достојан да под кров мој уђеш! рекао је Господу незнабожачки капетан у Капернауму. А сад ова жена незнабожачка не стиди се назвати себе псетом пред Господом. Док год се човек не осети грешан, не може ни један корак крочити ка спасењу своме. Многи и многи велики светитељ Цркве, чистији и светлији од милиона других људи, није се стидео називати себе псетом. Тако осећају сви истински пробуђени људи, који се отрезне од пијанства земаљских и телесних страсти и увиде своје унижење у блату греха. Док то човек не осети, он се љуљушка у смрадној колевци греха, и не може нити увидети потребу вере нити имати веру. Док год пас не би осетио срамоту од тога што је пас, не може пожелети да буде лав, и док год не би жаби засмрдело блато у коме живи, не може пожелети да се дигне и полети попут орла. Сирота жена из ове приче дубоко је осетила немоћ незнабожачког света, његово унижење, његову прљавштину, и блато и гној и срам целог његовог бића. Она је жудела за нечим моћнијим, светлијим и чистијим. И то за чим је жудела наједанпут јој се открило у Христу, и то у највећој мери и у највећем блеску. Зато она не одступа од Њега; зато и подноси да јој Он каже, да припада породу паса. Не само подноси, него и сама признаје! Но у свој недостојности свога порекла она проси бар мрве онога животворног хлеба што је Бог послао Израиљу. Хлеб је Христос и мрве су ма и најмања милост Његова. Гладни пси, који немају ни мрва, задовољиће се и мрвама. О, жено! велика је вера твоја; узвикну Господ, - нека ти буде како желиш. И оздрави кћи њезина онога часа. Пошто је довео ствар до врхунца, тада тек Господ узвикну ове речи. Да је ова жена била рођена кћи Аврамова, она не би могла јасније показати своју веру него што је показала. Ко год је имао очи да види и уши да чује видео је и чуо је. Није било нужно ствар даље затезати. Чак и Јуда неверник могао је видети велику веру жене Хананејке. И Петар маловерник. И Тома сумњичар. Ниједноме од Својих апостола Господ не изрече оволику похвалу. Коме од њих рече: велика је вера твоја? А свима је пак једном довикнуо: о маловерни! Да ли само једном? Није ли их један пут чак прекорно уврстио у род неверни и покварени (Мат. 17. Он их је зато и превео у пределе Хананејске, да их кроз веру ове незнабожачке жене, која није знала ни закон ни пророке, научи великој вери, и великој моћи вере. Господ је постепено школовао ученике Своје у школи вере. Са овим догађајем у земљи незнабожачкој Он им је дао добру лекцију, и њоме усавршио њихово школовање. Гле, колика је вера у ове жене, која све што је научила у своме роду о овоме свету и животу, било је погрешно! Која је научила да су сунце и месец, и животиње и камење богови! Која је рођена и живела у средини мрака, незнања и срама. Која је најзад припадала Хананејцима, то јест, ономе злом племену што га је Бог протерао из Земље Обећане, да би направио место народу јеврејском, Своме негда изабраноме народу. Ваистину много поуке, много повода за размишљање о Божјим путевима, и много разлога и за апостоле и за њихов народ за стид и покајање. Апостоли су ову поуку схватили и усвојили, ако не одмах а оно доцније, утврдили су себе у вери, посејали веру Христову по целоме свету, за ту свемоћну веру изгинули и себе прославили. Но да ли смо ми схватили и усвојили ову поуку? Данас је Црква Христова у свету Божји народ изабрани, ново царство и ново свештенство. Погледајте пак, како се Господ Исус омаловажава међу народима хришћанским! Како су крштени људи постали не само род маловерни него и род неверни и покварени! Како верују у све више него у Христа, и траже потпору и помоћ своме животу од слепих и глувих ствари и елемената око себе више него од Свемоћнога Христа Господа! Како су због тога већ сами себе ужасно казнили, јер су постали унили и озлобљени, немоћни и несрећни! Такви су били Јевреји у време доласка Христовог на земљу. Хришћански народи држе кључ од царства небесног, но данас они мало улазе у то царство, а међутим не дају да уђу који би хтели. Јер пред нехришћанским народима показују се они гори, злобнији, себичнији и земљанији од самих ових народа. Тиме они одбијају нехришћанске народе од Христа, и спречавају им да уђу у царство за којим ови народи чезну. Само мрве падају са царске Христове трпезе пред ове народе, и они те мрве купе и једу. Но како да се они, незнабошци, нахране до сита кад Европљани и Американци, који седе за царском трпезом као господари, духовно гладују и жеђују? Не ће ли доћи ускоро крај Божјем дуготрпљењу? Неће ли Господ ускоро одбацити оне који Њега одбацују, као што је то већ једном са једнима учинио, и огласити избране за неизбране а неизбране за избране, благословене за проклете а проклете за благословене? Но шта остаје нама да радимо у овом богоборном поколењу? Ништа друго него оно што је радила и жена Хананејка: да се истрајно молимо живоме и Свемоћноме Христу Господу, и да Му с вером вапијемо: Господе, смилуј се на нас грешне! Јер ако је Божја воља, да се промени једно избрање и створи друго; ако је Његова света воља да узме царство од хришћанских народа и преда га другима; ако је казна за грехе близу - ипак са одбацивањем хришћанских народа неће бити одбачени сви хришћани, као што са одбацивањем народа Јеврејскога нису одбачени сви Јевреји. Они између Јевреја, који су признали Христа и после разорења Јерусалима, спасени су као и они, који су Га признали за време Његовог бављења на земљи. Јер многи су се Јевреји чак доцније покрстили, и неки од њих постали и великим светитељима Цркве Божје. И они од њих који се данас обраћају Христу спасавају се, као што су се спасавали и многи њихови праоци пре одбацивања и промене избрања. Јер Богу није толико стало до држава колико до људи; и Богу није толико стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато не треба се уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле - пропашћемо сви. Нека буде са државама и народима што је нужно да буде - никад ниједан верујући у Господа неће пропасти. Једног јединог верујућег имао је Бог у Содому, праведнога Лота, и њега једнога спасао је онда када је пустио пропаст на Содом. Угледајмо се, дакле, на истрајну молитву и силну веру бедне жене Хананејке, и не клонимо духом ни за један час. Истрајно верујмо старајући се непрестано, да огањ вере наше не охладни. Истрајно уздижимо молитве своје ка живоме Господу, како за себе тако и за целу Цркву Божју, и за сав род људски. И вера ће - само вера - ојачати нашу душу и растерати сваки страх и сваку сумњу из ње, а молитва ће разведрити дух наш и напунити нас радосном надом, здравим мислима и пламеном љубављу. Нека милостиви и човекољубиви Господ Исус поткрепи нашу веру и услиши нашу молитву, због чега слава Му и хвала заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Од преблагог и дарежљивог Бога могу да се добију молитвом вере сва духовна и неопходна материјална блага, само када би жеља за тим била искрена и молитва ватрена. И какве нам молитве Црква ставља у уста! Онакве каквима је могуће приволети Господа на сваку милост према нама, на сваки добри дар. Враг, знајући благост Божију и снагу молитве, на све начине се труди да нас одврати од молитве или за време молитве расејава наш ум, задржава нас разним страстима и пристрашћима житејским или журбом, смутњом и другим. Ево, ти се молиш, твоја молитва врши се успешно, ти имаш унутрашње осведочење да је Господ чује и да је благонаклон према њој; имаш мир у мислима, лако ти је и сладосно на срцу; али пред крај твоје молитве због најнезнатнијег слабљења твога срца и помисли, у твоје срце убацује се некакво тешко бреме, огањ који раслабљује срце и ти осећаш крајњу тежину молитве и одвраћање од ње уместо пређашње лакоће и расположења према њој. Нe очајавај, пријатељу, то су подвале врага, који воли да нам се подсмева, посебно на крају наших благочестивих занимања, да би смо упали у униније и уједно упропастили све своје раније напоре у светом делу. Научи из тога да убудуће не гасиш свој дух ни на тренутак у току молитве, да се молиш у духу и истини нераслабљено и не обмањуј Господа у молитви ни једном речју, тј. ни једну реч не изговарај притворно, лицемерно, нека цела твоја молитва буде само изражавање истине, лира Духа Светога, и ни једном речју не служи лажи вражијој и не буди труба ђаволова. А за скидање вражијег бремена са твоје душе и за гашење његовог огња помоли се усрдно Господу, признајући пред Њим од срца своју кривицу – лицемерје за време вршења молитве, и добићеш олакшање и мир. Нe жури се, све говори и ради мирно. Успећеш. Враг ужурбава и смућује, јер од смућене ужурбаности нема користи. Када за време молитве твојим срцем овлада униније и сета, знај да то долази од ђавола, који се на све начине труди да те заустави у молитви. Јачај, храбри се, и мислећи на Бога, одагнај то убиствено осећање. Запамтите: ако не у мислима, a оно у срцу враг често појачава хуле на име Бога Сведржитеља. У чему се састоји та хула на Бога у срцу? Сумња, неверовање, униније, нетрпљење Божијих поука и роптање, све страсти. Неверовањем у истину и благост Божију враг изригује хулу на истину, благост и свемоћ Божију; унинијем такође на Његову благост, уопште поривом људских страсти хули свеблаги Промисао и истинитост Божију. Нe дај да те у молитви победи тело и враг, који дејствује кроз њега; не лажи језиком својим, но говори истину у срцу свом[1] (Пс. 14,3); тако мисли и осећај сам, као што говориш у молитви, а не као да ти је на језику мед, а на срцу лед; једном ће да победи враг, након тога ћеш већ морати да браниш себе, своју слободу од њега, као врагом освојено парче земље, а твоје срце ће да одступи од Господа. Ничим не потцењуј духовни живот, ништа не сматрај малим и да не заслужује велику пажњу: кроз мале грехове ђаво води до великих. Најважније при томе је: да се трудиш да будеш свагда срцем у истини. Када је теже борити се са телом, тада и покажи своју чврстину, тада немој да слабиш у борби, као добри војник Христов. При лењости и окамењености срца људи се понекад због малодушности и нестрпљења понашају претерано слободно с Богом у молитви и дозвољавају себи разне чудне ствари у гласу и кретању, које означавају: нестрпљење, незадовољство, роптање и чак дрскост према Богу. На све начине се треба чувати од тога и савладавати своју лењост. Треба побеђивати врага и своје страсти. Извор: Православие.ру