Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'молитве'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас на Аранђеловдан Свету архијерејску литургију у Храма Успења Пресвете Богородице у Српској Вароши у Брчком што је централни дио обиљежавања јубилеја - пола вијека од освећења ове цркве. Поводом овог јубилеја синоћ је одржана свечана академија у Културно-административном центру "Патријарх српски Павле" која је, како је рекао, старјешина Храма Жељко Матић, посвећена свим људима који су ову цркву подигли из пепела, те истакао да је у Брчком црквена историја дуга. На Свечаној академији наступили су женски и мушки византијски хорови "Света Анастасија Српска" и "Свети Роман Мелод" који су недавно основани при Храму Успења Пресвете Богородице, те глумац Народног позоришта Републике Српске Александар Стојковић. Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански Господин Фотије уз саслужење свештенства брчанског архијерејског намјесништва. Овај празник је данас утолико посебан, што се ове године обиљежава 50 година од освећења храма у Српској Вароши, које је извршио тадашњи Епископ зворничко – тузлански господин Лонгин (Томић) уз присуство великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа. Данас као да је поново било освећење, јер се свеченост јубилеја осјетила и прије саме Литургије када је сунце грануло и тиме дало свој допринос љепоти овог јубилеја. Мноштво вјерника, од оних најмлађих до оних најстарих, који су били свједоци и освећења 1971.године, данас су били окупљени на Светој Литургији показујући тиме да сва борба и страдања које су наши преци прошли да би очували овај храм, нису били узалудни. Градња данашњег храма почела је 1968. године, трајала је три године, а храм је освештан 26. септембра 1971. године. Овај храм је настао на темељима претходног који је изграђен 1874. године, а спаљен 1941. године у Другом свјетском рату, а послије рата власт није дозвољавала поновну градњу, већ је на том мјесту подигута школа са двије учионице која је служила и као црква. Бесједећи о историји ове светиње владика Фотије је навео да је прва црква у Брчком, грађења између 18. и 19. вијека, била посвећена светом великомученику Георгију, али због тога што је била од брвнара, није дуго потрајала. О овоме данас свједочи спомен-плоча постављена прекопута садашњег храма. Вођен овим чињеницама, Преосвећни владика, даде свој свети благослов братсву храма да приступе, заједно са њим, изради пројекта љетног олтара који ће бити посвећен управо Побједоносцу Георгију, јер како и сам рече: Свети Георгије недостаје овом граду. Братство Светоуспењског храма, на челу са протојерејем – ставрофором Жељком Матићем Епископу Фотију данас дарова владичанске инсигније - крст и панагију, исказујући своме Архијереју и оцу захвалност што је на овај празник одабрао управо њих да им учини част својом канонском посјетом. Поред отаца, и полазници школе иконописа ''Небеска царица'', у склопу које се учи и калиграфија, Епископу уручише свој дар у виду краснописом исписане Мудрачеве молитве (Пр. 30, 8-9). Након Свете Литургије, Епископ је подијелио нафору вјерном народу, а затим и обишао просторије ове иконописачке школе, које се налазе у склопу Културно административног центра ''Патријарх Павле'', благословио њихов досадашњи рад и рекао да ће и даље бити уз њих и подржавати њихове активности. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Говорећи о Задушницама као данима усрдне молитве за упокојене, не бисмо смели да изгубимо из вида да су заупокојене службе најстарија црквена последовања. Упокојење и погреб хришћана били су од самог почетка у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. Ова свештена истина није случајна, јер су заупокојена сведочанства проистекла из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28). Емисија о богослужбеним особеностима заупокојених служби - Задушница Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква као заједница у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот. Према речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света“ (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. Анализирајући текстове евхаристијских молитава, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише да је Литургија остала централно место помена умрлих. То се најбоље очитује у структури саме Анафоре (Узношења) у којој покојни чланови Цркве заузимају конструктивно место. Поред сугубе јектеније на којој ђакон произноси молитве, за блажене и незаборавне патријархе православне, за благочестиве цареве и благоверне царице, за осниваче овога светога храма (ако је манастир: свете обитељи ове), и за све до сада преминуле православне оце и браћу нашу који овде почивају, и за православне свуда, у завршном делу Анафоре, у такозваној ходатајственој молитви, поименце се помињу сви због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, подвижнике и за сваку душу праведника почившег у вери. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Светог Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Светог Великомученика Димитрија). У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек када умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове, на коју нас подсећа Спаситељ речима: „Ја сам светлост свету.“ Поред тога свећа символизује и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Иако је, верујем, јасно у чему је сагледан значај молитвеног помињања упокојених припадника Цркве, наше браће и сестара, ипак није сувишно да се подсетимо на речи преподобног и богносоног оца нашег Јустина ћелијског: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), – рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Као и сваке године, празник Покрова Пресвете Богородице торжествено је прослављен у манастиру Ђунис, који овај дан обележава као своју крсну славу. Окупљање верног народа почело је 13. октобра, како би се поклонили светињи и учествовали у богослужењима којима је ово вече било испуњено. Како би се током дана одговорило на духовне потребе народа и помогло у организацији ове велике прославе, дежурали су свештеници архијерејског намесништва алексиначког, нишког првог и другог, топличког и лесковачког. Низ богослужења, који је врхунио светом архијерејском Литургијом 14. октобра ујутро, започет је светом Литургијом, коју су 13. октобра од 8 часова служили протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протонамесник Владан Ранђеловић и јереј Марко Николић. Празничним бденијем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки Дамаскин. Преосвећеном Епископу саслуживали су архимандрит Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Николај Јоцић, протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, клирик Епархије крушевачке, протојереј-ставрофор Петар Милинковић, клирик Епархије тимочке, протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Милан Ристивојевић, клирик Епархије ваљевске, ђакон Мирослав Стојановић и ђакон Никола Ераковић. По завршетку празничног бденија, одслужен је и акатист посвећен Покрову Мајке Божије, у присуству мноштва народа. Јеромонах Николај, по благослову Преосвећеног Владике, одржао је надахнуту беседу, акцентујући потребу тишине у нашем животу и следовање примеру Пресвете Богородице у трпљењу. Света Тајна јелеосвећења служена је са почетком у два сата после поноћи, а служили су је протојереј-ставрофор Љубиша Милошевић, клирик Епархије крушевачке, јереј Милан Ристић, јереј Александар Срнић, јереј Иван Миленовић, јереј Младен Шобот, клирик Епархије шабачке, и игуман Јеротеј (Влајковић). Прву свету Литургију, служену од 4 сата после поноћи, служили су протојереј-ставрофор Јован Илић, протојереј-ставрофор Живорад Маринковић, игуман Јеротеј (Влајковић), јереј Младен Шобот, јереј Дејан Милошевић, јереј Милан Ристић, јереј Александар Срнић и јереј Југослав Ђурчић. На свим овим богослужењима појали су ученици нишке Богословије и студенти теологије. У 8 часова ујутро 14. октобра, почела је света архијерејска Литургија. На њој су Преосвећеном Епископу Дамаскину саслуживали архимандрит Павле (Јовић), клирик Епархије сремске, архимандрит Серафим (Мишић), архимандрит Методије (Марковић), клирик Епархије врањске, протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Николај (Јоцић), протојереј-ставрофор Петар Милинковић, клирик Епархије тимочке, протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протојереј Милан Ристивојевић, протонамесник Горан Митић, јереј Радојица Радојковић, клирик Епархије крушевачке, ђакон Мирослав Стојановић и ђакон Никола Ераковић. Појали су чланови хора крушевачке цркве Лазарице. На крају свете Литургије, Преосвећени Владика је осветио славске дарове и пререзао славски колач, припремљен од стране сестара ове свете обитељи, после чега се и обратио вернима пригодном беседом. Светој Евхаристији следила је славска трпеза, са љубављу припремљена од стране домаћина. Извор: Епархија нишка
  4. Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког гост емисије Храм на Радио Београду 2 био је вероучитељ и катихета Бранислав Илић, аутор великог броја текстова, емисија, предавања о Светом Василију Острошком, као и аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок васкрсења". Разговор је водила аутор и водитељ емисије Душанка Зековић. Звучни запис емисије Гостујући у емисији Храм, катихета Бранислав је најпре говорио о значају катихезе у хришћанском животу, посебно истакавши да је образовање у Господу насушна потреба сваког човека. Циљ катихезе у свеукупности, а посебно основни задатак верске наставе је да приводи људе Христу Богу, сведочећи и речима и делима своју проповед, истакао је гост емисије. У даљем току разговора пажња је била посвећена и улози црквених медија, а према речима катихете Бранислава Илића значај црквених медија је велики, не само у информативном смислу, већ превасхондо у поучном сегменту који подразумева ширење вечне и непролазне речи љубави Божије. Свети Василије је уткан у моје биће, моји духовни корени су везани за острошку светињу и острошког чудотворца од најранијег узраста мога детињства, истакао је Бранислав и додао да га љубав и молитвени покров Светог Василија Острошког прати целога живота, те да вођен том љубављу целога живота управља своје духовне кораке. Све емисије, текстови, предавања, па и документарни филм на тему Светог Василија, израз је моје искрене и делатне љубави према острошком чудотворцу који својом љубављу грли свакога човека, закљчио је катихета Бранислав на крају првог дела емисије Храм која је емитована у недељу 19. септембра 2021. лета Господњег. За слушаоце Радио Београда 2 катихета Бранислав је предочио главне детаље из житија Светог Василија Острошког, посебно истакавши његову ревност у архипастирском служењу, његову постојаност у вршењу добрих дела, његову усрдност у молитви, али пре свега, његову велику љубав коју је имао, а коју и данас као угодник Божји има према нама. Свети Василије нам је својим животом посведочио да је једина мера људског достојанства и хришћанског етоса, хришћанског живота у потпуности, јесте христолика љубав, подсетио је гост емисије и додао: Данас се много говори о љубави, али потребно је да много више њоме живимо и да деламо, на тај начин ћемо угодити Господу, а ако живимо по тој љубави бићемо достојни да се назовемо чедима Светог Василија. У завршном делу емисије било је речи о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", о чијем настанку, садржају и премијерном приказивању је говорио аутор филма. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се данас да служимо Литургију на овоме светом месту тачно осамдесет година од кад је оно постало место најбесомучнијег страдања. Ово место је место на којем су извршени најстрашнији, уму неразумљиви и недоступни злочини које су извршили усташе над недужним људима из српског народа, из јеврејског народа, из ромског народа, али и из хрватског народа. Наравно да је највише било оних који су били православне вере. И све то што су вршили злотвори, вршено је на основу тадашњих закона. Међутим, логика Божја је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је и благодат велика. И управо тамо где недужни страдају то место Господ благодаћу својом претвара у свето место, у место молитве. И за нас Јасеновац заиста јесте пре свега место молитве. Из тог разлога никада се овде нисмо сабирали да бисмо се бавили бројкама, математиком, да бисмо се бавили доказивањем ко је коме више зла нанео, јер знамо да је на овом месту, али и на сваком другом сличном месту, изневерен Бог, а осрамоћен човек, осрамоћен људски род. И зато је за нас ово место пре свега место молитве. Увек овде долазимо са дубоким пијететом, као што одлазимо на друга места са истим таквим пијететом где су пострадали други људи, исто тако и та места доживљавамо местима молитве. Отуда, браћо и сестре, као што ништа не бива без промисла Божјег, ништа не треба да нас чуди, јер једино чега се нико не би сетио то је да ће промисао Божји на овоме месту основати манастир, женски манастир који је посвећен Светом Јовану Крститељу, једном од првих страдалника и сведока истине о томе да постоји Бог, да је он Исус Христос Распети и Васкрсли, да је Он Бог љубави, да је дошао да спасе сваког човека, да све призива и позива у познање Истине, да за њега нема Грка и Јеврејина, да за њега нема роба и слободњака, мушког и женског, да заправо постоји један човек, човек за кога се распео и васкрсао Христос, а тај један човек јесте сав људски род и сви ми појединачно као личности које носимо људску природу. Ово је, дакле, место које је Господ одредио надлогично и надумно, парадоксално, да буде место са којег се двадесет и четири часа узноси молитва за читав људски род, за мир у свету. Свака наша Литургија, која јесте Царство Небеско, почиње речима, молитвом: „У миру Господу се помолимо... за мир свега света.. благодат и мир Господа нашега Исуса Христа... - и на крају - у миру изиђимо“. Ово је место на којем се двадесет и четири часа узноси молитва за мир међу људима, за разумевање међу људима, за прихватање љубави Божје и промисла Његовог да сваки човек буде саздан различито са својим личним печатом. Не постоје два човека која имају исти отисак на прсту, од Адама до данашњега дана и до краја света, а сви су, опет, позвани да буду деца Божја. Зато ово јесте место молитве, место на којем се сећамо, место на којем памтимо. Памтимо оне које су пострадали, али истовремено и место које нас подстиче на молитву да Господ уразуми срца свакога човека да се никада, нигде и никоме нешто слично деси, са било које стране, а не дај Боже да бисмо били ми ти који бисмо чинили такве ствари. Наш одговор је дакле, браћо и сестре, молитва, јер молитва просвећује ум. Молитва нас спаја са Богом, али молитва отвара срце наше да оно буде место у којем свако може наћи свој мир, у којем свако може бити оно што јесте, у потпуности и апсолутно, али опет бити наш ближњи и бити наш. И зато, браћо и сестре, ово место јесте место светитеља, овде су пострадали невини људи и ми знамо, вером Цркве наше, да свака невина жртва јесте мученик, сведок љубави Божје. И зато сви они који су овде пострадали надилазе уске оквире припадања било ком народу иако се зна ко су били и постају универзални људи. Они припадају свима. И сигуран сам, то је вера наша, да се они моле за све нас, али више се моле, по љубави према Христу, за оне који су њима зло нанели. Треба ли нама други подстрек и пример? Наш одговор на сваку ружну реч, а камоли на сваки ружан поступак у односу на нас, не злопамћење, не дај Боже освета, не дај Боже улазак у спиралу понављања непријатељстава и зла, наш одговор треба да буде молитва; наш одговор треба да буде праштање, да праштамо и да молимо за опроштај, макар и то понекад не могли да разумемо. Са друге стране, они који чине зло, који чине монструозне злочине - рекао сам много пута и поновићу, рекао сам то, браћо и сестре, много пута не само овде него где год сам био, и у Хрватској, и у Босни, и у Црној Гори, и у Србији на Косову - сваки онај који чини монструозне злочине, који је монструм, он се исписао из сваког народа. Тај не припада никоме, тај не припада људима. Тај је оно што је добио као дар од Бога, логос – ум, обесловесио себе и поистоветио себе бесловесном свету. Дакле, жртве невине и ове јасеновачке су универзалне и наше, али припадају свим људима добре воље. Моле се за читав свет, а нарочито за оне који у злу леже. А насупрот томе, злочинци су се исписали из сваког народа и не припадају ником и ми да се молимо за такве, јер Господње су речи: „Не знају шта чине“. У Цркви смо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну Христа Браћо и сестре, са овог места ћу рећи данас, јер мислим да је то важно. Живимо у свету конфузија и немамо чисте и јасне појмове, а то и јесте циљ злог духа овога света, да нас смути у души и у себи, па онда да будемо смућени међусобно. Црква, дакле, није конституисана по било ком моделу од овога света, а нарочито није, подвлачим, није конституисана и организована по било ком политичком моделу. Црква има своје устројство, она, дакле, није никаква политичка организација. Она се не поклапа ни са каквим политичким интересима и циљевима, не поклапа се, браћо и сестре, ни са каквим ни државним, било које државе циљевима, јер Црква је изнад граница времена и простора, све у себе обухвата, све у себе сажима. Црква је Тело Христово, а Он је без почетка и краја. Он је вечан, дакле, и Црква је вечна. Она има своју унутарњу динамику, она има свој унутарњи поредак. Ми у Цркву не долазимо да бисмо били већи или више Срби, а дубоко сам уверен не иде нико у Цркву да би био већи Хрват, Мађар, Немац или Италијан. Ако иде - промашио је, и ако идемо - промашили смо. И не само то, изгубили смо, јер у овом свету хаоса, у свету без смисла, у свету у којем се разне врсте бесмисла постављају на пијадестал смисла, у Цркву се иде што смо гладни и жедни истине, што смо гладни и жедни вечности, што смо гладни и жедни љубави, што знамо да није довољно да смо се родили, да смо прошли кроз свој живот и престали да постојимо отишавши у апсолутно ништа. Имамо потребу да они које волимо заувек буду са нама. Црква, браћо и сестре, постоји да ми јадни и никакви, грешни, егоистични, цинични, среброљубиви, мрзитељи једни других, дакле, слаби и немоћни, такви какви јесмо, кад одемо у Цркву покушамо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну, једном речју, Христа. У том смислу, Црква, браћо и сестре, нема ама баш никакве везе са било којом врстом политике од овога света. Ми знамо, нарочито данас, да политике никакве везе немају са својим изворним значењем. Политика је постала у античко доба, појавила се као потреба свих људи да учествују у изграђивању јавног добра, а данас политика јесте занимање којима се користе партије. И немамо ништа против тога. Напротив. То је легитимни и легални састав нашег живота, али морамо знати да партије, да странке - како и сама реч каже - јесу део, страна једна, pars partis, латинска реч која занчи део. А Црква је, дакле, Сабор. Према томе, Црква надилази сваку врсту политике и даје могућност свакој политици и свакој странци да поштујући Јеванђеље, крећући се унутар заповести Божјих, и оне добију смисао и служе добру свих и јавном добру. Наша помесна Црква, Српска Православна Црква - осећам потребу и то баш на овоме месту да кажем - јесте аутокефална Црква која има своју канонску јурисдикцију и која је као таква призната од свих других канонских Православних Цркава у сабору васељенског Православља. Доказ је и то што данас међу нама имамо архиепископа Макарија из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископа Катара, као и Митрополита из Руске Православне Цркве. Дакле, припадамо породици Православних Цркава, саборном васељенском Православљу. Српска Православна Црква је призната од свих других Православних Цркава. Та наша јурисдикција, која не зависи од спољашњих околности, државних, политичких и сваких других граница, не може мењати своје границе. Не можемо мењати своју канонску јурисдикцију на основу било каквих спољашњих притисака. Та наша јурисдикција не зависи ни од каквих спољашњих политичких околности, а нарочито не од воље појединаца ма ко да су и ма шта да су умислили, да имају моћ и силу. „Нема те силе и моћи“, речи су Господње, не моје или било кога од нас, „која је дата а није од Бога“. И у сваком тренутку, као што је са свим што је од овога света, она може доћи и долази до свога краја. У Црној Гори су хтели да нас спрече да уђемо у сопствену кућу Дакле, наша Српска Православна Црква је канонска Православна Црква која припада сабору васељенског Православља и којој је дата јурисдикција од тог васељенског Православља. Наравно да нама не смета да се било која група људи организује као молитвена заједница, па чак и да да себи име које хоће. Ми на то не можемо, а и не желимо, да утичемо. Свакако под условом да не угрожава друге. Може да покуша и да отме тај духовни идентитет од нас. То знамо да није могуће и немамо разлога да се на било који начин бранимо од тога. Има, дакле, право свако, и подржавамо, да се организује у молитвену заједницу. Постављам, наравно бар као могућност, као питање сваком: да ли су неке тако организоване групе заиста и молитвене заједнице? Да не одговарам у ваше име, али готово сам сигуран да има одговор свако за себе, уколико је, наравно, добронамеран. Међутим, ми смо дужни да кажемо да на том пољу правимо границе да таква молитвена заједница, ако је заиста молитвена, не припада сабору канонских Православних Цркава које су међусобно повезане једном вером, једним устројством и једним канонским поретком. И с том намером, дужан сам то да кажем, нека не буде схваћено претенциозно, urbi et orbi: неки су хтели у Црној Гори, покушајем да се представи као борба за Цркву, да најједноставнијом заменом теза спрече чист верски чин на силу. Тај „гандијевски мирни отпор“ је на силу спречавао: паљењем гума, бацањем каменица, испаљивањем метака из ватреног оружја - дакле, тај „гандијевски мирни протест“ је хтео да спречи оно што је Уставом загарантовано, оно што је Повељом Уједињених нација загарантовано као темељно право, право на верску слободу, да обавимо један частан и честит верски чин који се вековима у тој кући, у Цетињском манастиру, на том месту, на исти начин обављао, у тој кући у којој је годинама, а и последњих месеци, становао исти онај који је требао свечано да буде устоличен као митрополит. Дакле, заменом теза, на силу, неко је хтео да нас спречи да дођемо у своју кућу хотећи да прикаже да кад ми покушамо, водећи рачуна да никог не повредимо, да уђемо у своју кућу најмирнијим путем, будемо проглашени за насилнике. Одрекли смо се свега, народу рекли да не долази. Какав је само величанствен скуп био у Подгорици! Ко је то пратио видео је да је то миран хришћански скуп, скуп који је сваку јеванђељску реч поздрављао аплаузом и ми смо те људе замолили да не буду на Цетињу, као и госте из читавог света, митрополите и епископе, свештенике, монахе... Нико није дошао, јер смо хтели не само да покажемо добру вољу, неупоредиво више од тога, да покажемо да само молимо да нас пусте у нашу кућу, али некоме одговара да прави полазирације. Знам ја то добро и одавде и са сваког места где сам био. Таман кад видите да два различита, по спољашњим карактеристикама, почињу да праве корак у сусрет један другоме, одмах долази неко коме то смета. Јер ако се разумемо, ако поштујемо једни друге, ако сви радимо за заједничко добро, нема онда онога који може, ослањајући се на стару латинску изреку, да нас завади па да влада. Нарочито онда када тим владањем има потребу да покрије разна непочинства и нечовештва о којима много боље знају они који се баве том врстом послова. Наше је да се молимо и за тог, и молимо се и за њега, и за све те који су били заведени с намером да нас спрече да будемо оно што јесмо, да нас спрече, другим речима, да постојимо. Немамо ми ништа против, можете да протестујете. То је ваше право, али да нас спречавате да постојимо, да се одрекнемо своје душе, то напросто није могуће. Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо И онда оно што је најболније и највећа превара када трудећи се да снисходимо до крајњих могућих граница, неко управо том заменом теза непрестано нас проглашава изазивачима сваког зла и сваког конфликта. Они кажу, Црква, Српска Православна Црква је извор сваког зла. Бојим се, дозволићете ми да се тога сетим на овом месту, да је то добро познати стари метод. Прогласите некога да је извор сваког проблема и свакога зла. Прогласите га апсолутним злом. Дали сте право свакоме да како хоће и кад хоће елиминише то зло. Када сте некога прогласили апсолутним злом, другоме сте дали легитимно право и оруђе у руке да то зло елиминиште без трунке савести и наравно икакве бојазни да може било коме полагати одговорност. Место на којем смо илуструје такав метод и зато хоћу баш са овог места да се обратим свој браћи и сестрама, пријатељима из Хрватске, Хрватима, да ме није много изненадило што се код неких ова замена теза из једне земље пренела на ове просторе и што су неки почели и овде опет изнова да прозивају Српску Православну Цркву извором сваког зла. Али, морам да кажем, да ми је жао да људи који су ме упознали и који имају прилику на хиљаде и десетине хиљада мојих речи да пронађу записане и имају прилику да се увере да ли има дисконтинуитета у ономе што сам говорио и делао - наравно, као слаб и као човек, засигурно да има промашаја, али ко узме те десетине хиљада речи и поступака видеће да никада није била у питању зла намера. Један мој пријатељ, не знам да ли је посумњао или је и он био у хору који су морали тако да поступе, рекао је да има више Порфирија. Три су, вели, Порфирија најмање њему позната. Али постоје записане речи, постоје учињена дела, па нека цени свако колико је Порфирија. Не постоје три Порфирија, а камоли више. Један исти је Порфирије онај који је пред вама, који је у Загреб дошао пре седам година. Онакав какав је био пре тога, и какав је, уз Божију помоћ, позван да остане заувек. Порфирије, који јавно воли Загреб, и Порфирије, додајем, јавно воли и Хрватску. Све људе, без обзира како се моле Богу и ком народу припадају. Све људе Хрватске. Немојте замерити што ћу то рећи, увек и на свакоме месту, и у великим и важним институцијама, као и у малим, увек сам говорио само и само афирмативно о Хрватској, а да ли сам понекад имао разлога да то не чиним? Верујте ми да их је било. Нећу их наводити. Оћутао сам сваки пут. Иако слаб претрпео сам и нисам хтео кад се ватра разгори да доливам уља на ватру ради мира и ради добра свих, увек имајући на уму речи апостола Павла које су наш закон јер ми верујемо у Бога, макар то некима изгледало немогућим, али, ево, заиста верујемо. Каже апостол Павле: „Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо“. Ми, дакле браћо и сестре, апсолутно поштујемо сваку дражаву, не остављамо себи ни трунку права да оспоримо било коме да буде оно што јесте. Да ли је Србин, Црногорац, Хрват, Бошњак, Албанац или било ко, апсолутно поштујемо свакога и подржавамо да свако без страха буде оно што јесте и не треба то да скрива ни од кога: Зато што у скривању онога што јесте, у себе уноси пакао у свој живот. А још ћу једно рећи. Бог овог момента види моје срце и Он зна да ли је то тако као што кажем. И Бог и ови свети мученици, а само ћу Њему дати одговор, као и свако од нас. Ако на том испиту прођемо, ми смо прошли на сваком другом испиту. Рекао сам и поновићу: Загреб и ја се волимо јавно. А сада ћу додати: Хрватска и ја се волимо јавно, ма колико то некоме сметало - његов је проблем. Волим све људе Хрватске без обзира ком народу припадају и то волим из дубине свога срца, из дубине своје душе, без икакве задње намере. Не очекујем за узврат апсолутно ништа не због тога да бих било шта доказивао било коме, него због тога, како рекох, јер верујем у Бога, а знам да нас Бог позива на љубав, на Јеванђеље. То наравно ни у ком случају неће значити да читавим својим бићем не волим свој народ и вернике који су мени поверени. Волећи свој народ, по мери љубави према њему, волим и друге људе. То је закон љубави! Ко каже да воли свој народ, а не даје право другоме да буде оно што јесте и не воли друге народе, тај гарантовано, хиљаду посто, по закону Јеванђеља не воли ни свој народ, не воли ни свога брата, нити свога оца, нити мајку. Од те љубави никада нећу одустати по било коју цену! Нека будем и исмејан и оптужен! Ове ситуације пријатеља, који су посумњали у моју љубав, само ме још више мотивишу да останем веран Христовом позиву на љубав. И ово место свето на којем стојимо на то нас подстиче и подсећа. Никакво извртање чињеница, учитавања, ненамерна и намерна, неће поколебати ни мене ни моју браћу епископе. А знам и за њих, оне који живе овде у Хрватској, да иста осећања деле. Ништа нас неће поколебати, јер Господ је тај који је наша мера и наш критеријум. За оне који из незнања негују такве емоције према нама ми се заиста молимо, а за оне који то чине из знања три пута и сто пута се више за њих молимо. За њих - то је наш одговор, јер они за нас нису одговорни, а ми за њих јесмо, уколико смо хришћани. Ко је хришћанин одговоран је за све и не треба да тражи алиби или оправдања. Још једампут понављам на овом месту: Само нека свако ради свој посао!. Некада давно су се те речи чуле овде. Те су речи показале да је тријумфовала љубав Божја, да је тријумфовала правда и истина. Зато смо се овде сабрали да се молимо светим мученицима, да памтимо, али да се молимо и не злопамтимо. Ја знам да држава Хрватска заједно са њеним властима и огромном већином народа има тај, у најмању руку, демократски капацитет који оставља свакоме да живи у пуној индивидуалној али и етничкој слободи и да оставља простора свакоме да може да се осећа и да се изјасни оним што заиста изнутра јесте, без обзира ком народу припада и на који начин се Богу моли. Држава Хрватска има капацитет да јединство изграђује кроз различитост и да се различитости међусобно обогаћују, да допуњују једна другу. Праштајете што сам одужио, али нисмо овде сваки дан и дужни смо да пошаљемо искрену, а Бог зна да то јесте, поруку љубави и поруку мира и да лажи које се плету о нама једноставно не користе никоме. Оне постоје да би се политички и политикантски изманипулисали да бисмо сви на крају били покрадени, а профит имала само неколицина која не поштује ни Бога ни људе. Господе, Једини Исусе Христе и Сспаситељу наш, молитвама Светих мученика јасеновачких, молитвама свих мученика света без обзира где су, без обзира ком народу припадају, без обзира од кога су пострадали, њиховим молитвама учини да се мир усели у нашу душу, да имајући мир у себи наша срца буду отворена за сваког човека, да без обзира какав је он према нама ми према њему будемо браћа, да без обзира да ли он види нас као своје непријатеље, ми слушајући реч Твоју увек будемо свима браћа и пријатељи, јер једино Твоја благодат и Твоја љубав може нам донети мир, радост, лепоту и смисао постојања. Молитвама Светих мученика јасеновачких Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве. Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању. Сходно оваквом учењу у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку. Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19) Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви „Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10) Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна. Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује: „Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“. Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену. Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29). Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8). За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“ View full Странице
  7. Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве. Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању. Сходно оваквом учењу у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку. Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19) Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви „Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10) Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна. Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује: „Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“. Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену. Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29). Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8). За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“
  8. Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама. Извор: https://youtu.be/ClYuwqet2Kc Званична презентација: https://mullmonastery.com Превод: Хришћани у покушају
  9. Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“. Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Version 1.0.0

    8 downloads

    Две службе, два синаксара, акатист и три молитве Свт. Доситеју (Васићу), Исповеднику, Митрополиту Загребачком (цлс. и срб.)
  11. Другог дана Божића, када прослављамо Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна који на овај дан обележава и своју ктиторску славу – Св. Никодима Тисманског. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић, протосинђел Симеон и архиђакон Илија. Звучни запис беседе У празничној беседи Преосвећени Епископ Иларион најпре је говорио о животу Светог Никодима за ког се зна да је подигао манастире Вратна и Манастирница а претпоставља се да је ктитор и манастира Буково. Потом је говорио о Пресветој Богородици, чија се чудотворна икона налази у манастиру Вратна, и нагласио да је Богомајка наша највећа заштитница пред Господом, те се управо због тога саборно прославља други дан по Божићу. Владика Иларион је даље беседио о другом доласку Христовом, када ће Богомладенац доћи у слави својој као судија и како смо том тренутку све ближи. Људи се питају где је Бог и шта је са обећањем Његовог доласка. Али, како каже Свети апостол, не касни Господ са обећањем свога доласка него нас дуго трпи и чека да се покајемо од нашег греха, маловерја, сумње, псовки, од хула које смо изрекли јавно, тајно или у свом уму, од наших прељубништава, криминала, богоодступништва и сваког греха знаног и незнаног људима, рекао је Епископ. Његово Преосвештенство истиче да је човек створен да слави Господа али да нажалост то не чини – Шта тражи у овом свету човек који не тражи Бога на првом месту? Тражи исто оно што је тражио и Адам наговорен од ђавола. Тражи да лако живи и да вечно ужива у свом уму, у свом самозадовољству и свом себичлуку. Владика инсистира на покајању као највећем доприносу који човек може да да ради спасења – Овај свет неће да спасу ни вакцине, ни добро устројство држава, ни демократија. Овај свет и добро у човеку могу да спасу молитве Пресвете Богородице и покајање нас људи. На то смо призвани. На крају, тимочки Епископ је пожелео свима да буду подстакнути на чињење дела достојна имена хришћанског. Извор: Епархија тимочка
  12. „Молећи се Именом Исуса Христа, ми стојимо пред апсолутном пунотом, како Нетварног Прво-Бића, тако и тварног постојања. Како бисмо ушли у област ове пуноте Бића, треба најпре Њега да уселимо у нас тако да Његов живот постане нашим – кроз, сагласно са заповешћу, призивање Његовог Имена речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.“ „Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута.“ „Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ό όντως Ών, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.“ Изводи из списа О молитви Извор: Епархија жичка
  13. Добро је и корисно развити навику одласка у цркву и навику молитве. Али и једно и друго треба чинити трезвено, одговорно, и пазити да то не радимо механички. Скоро свима нама се десило да понекад „одлутамо“ од смисла литургијских прозби, макар и пратили речи молитви које, могуће, и знамо на памет. С коликом љубављу се молимо знамо ми сами, а још боље Бог. Лоше навике се најбоље искорењују добрим навикама и сасвим сигурно могу рећи да нема боље и корисније навике од молитве и приступања Причешћу. Али то су одговорне и озбиљне навике. То нису само речи које кажемо или сат и по који одстојимо. То није само правило које испуњавамо јер нам је неко одредио. Наше срце, ум, душа и тело прилазе Богу и то није мала ствар. То је велика и дивна ствар. И не толико што ми прилазимо Њему, већ што је Он први пришао нама. И то чини и даље, свакодневно. На толико велику Божију љубав човек не сме остати равнодушан. Ако заиста познаје Јеванђеље, човек не може другачије но бити жива захвалност и жива радост. И због те живости, тог следовања Животу Самом, човек ствара добре навике и не сматра их наметнутима. Молитва постаје као дисање, као омивање, као разговор са онима које волимо. Човек крене спонтано да се моли, да се креће ка Богу, спонтано воли и чини дела љубави, истом лакоћом као кад дете без размишљања пружа родитељу руку кад треба да пређу преко пута. Пред нама је много раскрсница и они са искреном вером сасвим спонтано пружају руке Оцу. Са таквим поверењем се крећемо и деламо. Чуо сам и замерке уколико људи немају молитвено правило. То не треба чинити. Људи су различити. Једнима прија да свакодневно прочитају молитве, акатисте, сами или са породицом и пријатељима. И одлазе на свакодневна богослужења. То је добро и корисно, нема сумње. Други су верујући али су само недељом у цркви. И то је у реду. Било да имамо или немамо свакодневно молитвено правило, суштина молитвености је да све у животу прихватамо уз свест да је Бог ту. Једемо захвални на храни, будимо се захвални на дану, жртвујемо се због другог не заборављајући Христов пример, гордост гушимо свешћу да се свет не окреће око нас и да је важније волети, но бити вољен. Живимо све приносећи Богу, приносећи „Твоје од Твојих“. Молитву не смемо да сведемо само на речи. Молитву треба живети. Свако на свој начин, по својим даровима, а сви сједињени у Христу. Е то је Црква. Милиони, милијарде различитих начина како човек захваљује Небу, безбројни начини како људи грле једни друге, а сви окупљени око једне Чаше, Једног Христа Који је први нас заволео. (Марко Радаковић) Навика молитве AVDENAGOM.BLOGSPOT.COM Добро је и корисно развити навику одласка у цркву и навику молитве. Али и једно и друго треба чинити трезвено, одговорно, и пазити да то не ...
  14. Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим Презвитер Арсеније Арсенијевић: О задушницама Радио Беседа: Задушнице Катихета Бранислав Илић: Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Бесједа свештеника Николе Пејовића пароха момишићког изговорена на Светој литургији коју је на празник Благовијести у уторак 7. априла 2020. године служио у цркви Светог Георгија и Светих 42 Момишићких мученика на Малом Брду у Подгорици. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  16. Стални Свештени Синод Грчке цркве позива хришћане да се заједнички моле сваке вечери од 10:00 до 10:15 ч. У јучерашњој одлуци после завршетка вишечасовног, Свештени Синод свете Грчке цркве позива „наше хришћане да се моле с нама у својиим домовима сваке вечери од 10:00 до 10:15 ч. за престанак болести и за оснажење рада лекари, медицинског особља сеи научника-истраживача,“ којима великодушно захвално захваљује и благосиља их. Како је истакнуто, већ се у манастирима у Грчкој читају непрекидне молитве. „Сви желимо да Господ наш Исус Христос упокоји нашу браћу која су већ уснула од овог смртоносног вируса и пружи утеху њиховој ожалошћеној родбини, и молимо се за излечење и брз опоравак болесних и потпуни престанак ове пошасти“, истиче се у саопштељу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. У недјељу другу Великог и Часног поста-пачисту (светог Григорија Паламе) 15. (2) марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у параклису Манастира Рмња посвећеном светом Јовану Златоустом. Владици је саслуживао протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић, Парох први дрварски. Његово Преосвештенство Епископ Сергије произњео је надахнуту бесједу у којој је говорио о светом Григорију Палами који је препознао ону нетварну Божанску Свјетлост приликом тиховања и својим божанственим умом одбранио свештене Исихасте. Управо због тога што се у ово великопосно вријеме Исусова Молитва константно изговара као вид непрестаног славословља Богу. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  18. У пастирској бризи а поштујући привремене мјере Института за јавно здравље Црне Горе, Епархја будимљанско-никшићка обавјештава вјерни народ и све грађане да се литије четвртком и недјељом неће одржавати до престанка речених мјера. Позивамо вјернике да умноже молитве како би ова болест заобишла нашу земљу и била што прије побијеђена у земљама које су њоме погођене. Молећи се Господу извору здравља и спасења да страдалницима и болнима дарује скоро исцјељење, упућујемо свима ријечи утјехе и охрабрења уз препоруку на поуздање у милостивог и човјекољубивог Бога који је моћан и избавља од сваке невоље и страдања. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  19. У Недељу о Страшном суду (Недеља месопусна), 23. фебруара 2020. године, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих Антонија и Теодосија Печерских, у Кијево-Печерској Лаври. Беседећи о прочитаном јеванђелском зачалу, митрополит Онуфрије је истакао да није случајно што нас Црква, уочи почетка Великог поста, подсећа на Страшни суд. У животу сви људи живе на различите начине: неко покушава да чини добро, да опрашта и воли, а неко други ленчари и чини све што жели. Међутим, за све људе крај ће бити исти – наступиће приликом Другог доласка Спаситељевог, за време Страшнога суда. На Страшном суду Господ нас неће питати да ли смо се молили и постили, него ће питати: „Јесте ли чинили добра дела?”. Чињеница је да човек не може чинити добро уколико се не припреми. Помоћу поста и молитве човек себе чини добрим, тојест испуњава душу добром благодаћу Доброга Бога. На тај начин човек постаје способан да чини жртвено добро – да чини добро и да не очекује ништа заузврат. Драга браћо и сестре, нека нам Господ помогне како бисмо се – свако по својим могућностима – током Великог поста трудили, молили, постили и како бисмо постали способни да чинимо добро према нашим ближњима, и да бисмо се удостојили да чујемо Господње речи: „Ходите, благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света” (Мт. 25, 34), навео је Предстојатељ Цркве Божје у Украјини. Митрополиту Онуфрију саслуживали су Митрополит вишгородски и чернобиљски г. Павле, Епископ баришевски г. Виктор, гости у свештеничком чину и свештено братство Кијево-Печерске Лавре. Током богослужења проузношене су молитве за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Ако ваљано разумем, спасење се највећма постиже кроз подвижништво, трезвоумље и молитву Исусову. Па ипак, дозволите ми једно питање. Ја га, наравно, не упућујем зато што се са њим слажем, већ као израз многих примедби које су уперене против Исусове молитве: Често чујемо опаску да је „Исусова молитва“, заједно са начином на који се упражњава, заправо врста „хришћанске јоге“, па се, надаље, повезује са обрасцима других источњачких религија. Шта нам можете рећи у вези са таквим ставом? – Чини ми се да они који овако говоре испољавају потпуно непознавање живота наше Цркве у благодати, јер ми божанску благодат захватамо кроз Исусову молитву. Они је нису искусили и зато не знају њену бит, те не би уопште требало да оптужују оне који чувају то искуство. Они чак богохуле против светих отаца. Наиме, многи од светих отаца су се борили за молитву Исусову, снажно истичући њену вредност. Шта дакле? Зар су пали у прелест? Да ли је свети Григорије Палама пао будући умрежен самообманом? Такви, штавише, не познају Свето Писмо. Слепац је завапио следећим речима: „Сине Давидов, помилуј ме“ – и тиме је повратио вид. И губавци су тако закукали, па су ослобођени од губе (Лк.4,27). Молитва „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“, саткана је из два основна саставка: из догматског (у смислу исповедања божанскости Христа), и из молитвеног (у смислу молитвеног искања нашег спасења). То ће рећи, исповедање вере у Христа повезано је са нашом неспособношћу да се спасемо сопственим напорима. Тиме је срочено све. Свеукупно војевање хришћанина заснивају поменута два упоришта: вера у Христа и свест о властитом греху. Према томе, „молитва Исусова“ у неколико речи изражава свеукупни труд верујућих те сажима цело догматско учење наше Православне Цркве. Ову двоструку спознају добијамо кроз Исусову молитву. Свети Максим Исповедник наглашава да страст гордости извире из једног двоструког незнања: незнања о божанској моћи и незнања о људској немоћи. А ово двогубо незнање ствара „смућени ум“. Према томе, човек незнања живи као горд, док, супротно томе, човек двоструког знања живи као смирен. Он познаје своју сопствену немоћ и силу Христову. Стога кроз Исусову молитву признајемо и исповедамо силу Христову (Господе Исусе Христе, Сине Божији) као и нашу сопствену слабост (помилуј ме грешног). Тим путем досежемо блажено стање смирења. Где има смирења ту има и благодати Христове, а ова благодат јесте Царство Божије. Можеш ли сада да сагледаш вредност Исусове молитве? Можеш ли да увидиш да њеном силом долазимо до Царства Божијег? Ја знам, оче, да је један од услова ваљаног исповедања православног учења тај да никада не одвајамо Христа од осталих личности Пресвете Тројице. Из тог разлога ми често призивамо и величамо свецелу Свету Тројицу у молитвама које свештеник произноси наглас, као и у објашњавајућим завршецима молитава током божанствене литургије: „Јер, Теби припада свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и у векове векова…“, или: „Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима вама“ и друго. Питам се да ли „Исусова молитва“, која се односи само на другу Личност Пресвете Тројице, одступа од православног учења. Свакако да не одступа. Ево, појаснићу ту недоумицу. Иако ту молитву називамо „Исусовом молитвом“, ипак је сасвим заснована на тријадолошком темељу. Уосталом, Христос, као „један од Свете Тројице“, никад не постоји без Оца и Духа Светог, творећи, са осталим Личностима, „Тројицу једносуш(т)ну и нераздељиву“. Христологија је чврсто повезана са тријадологијом. Али, допусти да се вратим питању о „Исусовој молитви“. Наш небески Отац је посредством анђела наредио Јосифу да Христа назове Исусом: …и надени му име Исус… (Мт.1,21). Јосиф је, слушајући Оца, Сину Дјеве дао име Исус. Штавише, сагласно Духу Светом који је просветио апостола Павла: …нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (l.Kop.12,3). Према томе, изговарајући молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“, ми признајемо Оца, послушно Му одајући хвалу. Штавише, такође чувствујемо енергије заједничарења са Духом Светим. Оци који су просвећени Духом Светим увек су преносили увид да „Отац кроз Сина у Светом Духу твори све што јесте“. Свецела Тројица је створила свет и начинила човека и, опет, свецела Света Тројица обнавља човека и свет. „Беше Оцу веома угодно што Слово постаде тело“. А „постало је тело“ Духом Светим. То ће рећи, оваплоћење Христа је омогућено „благовољењем Оца и сарадњом Духа Светог“. Из тих разлога велимо да је спасење човека и задобијање божанских дарова заједничко дело Свете Тројице. Споменућу два нарочито узорна учења светих отаца. Свети Симеон Нови Богослов бележи да је Син и Слово Божије двер спасења, сходно Његовој објави: Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи (Јн.10,9). Ако је Христос двер, онда је Отац дом. У кући Оца мојега станови су многи (Јн.14,2). Стога Оцу прилазимо кроз Христа. Међутим, да бисмо отшкринули двери (Христа) потребан је кључ, а то је, заправо, Дух Свети. Отац је послао Свога Сина у свет, Син и Слово Божије открива Оца, а Дух Свети – који од Оца исходи и шаље се кроз Сина, обликује Христа у нашим срцима. Дакле, ми спознајемо Оца „кроз Сина у Духу Светом“. Свети Максим Исповедник у својим списима такође беседи о мистичким оваплоћењима Слова. Као што су речи Закона и пророка, пише он, биле предназначења присуства Слова у плоти, тако је Син и Слово Божије, поставши оваплоћен, постао предназначитељ „сопственог духовног присуства“ – „упућујући душе кроз Своје сопствене речи како би постале кадре да прихвате Његово божанско присуство“. Другим речима, Христос мора да се оваплоти у нашем унутарју јер, у противном, нећемо моћи да сагледавамо Његову славу на небесима. Оваплоћење Христа унутар нас, међутим, савршава се благовољењем Оца и сарадњом Духа Светог. Можеш ли, сада, да схватиш како се пројављује заједничко дејство Свете Тројице, и како ми признајемо и исповедамо велику тајну коју је Господ открио кроз Своје оваплоћење? Зато онај који одбацује и не признаје Исусову молитву прави велику грешку. Он не слуша Оца и не прихвата просвећење Духа Светог. Дакле, он не учествује у истинској заједници са Христом. Он би, чак, требало да се упита да ли је прави хришћанин. – Оче љубљени, волео бих да наставите Ваше рашчлањавање оног питања које сам Вам малочас поставио, наиме, о разликама између Исусове молитве и јоге. Упутите ме у надмоћност те молитве над поступцима других источњачких религија. Уверен сам да Вам Ваш опит даје покрића за тако нешто. – Ствар је, оче, уистину крупна и тешка, много тога би се могло истаћи тим поводом. Нешто од тога је чак изашло на видело у ономе што смо малопре разматрали. Прво: Исусова молитва непоколебљиво исповеда веру у Бога који је створио васељену и који њоме управља љубећи је. Он је добропажљиви Отац који се стара да спасе Своје створење. Спасење се постиже „у Богу“. Ми Га из тих разлога приликом молитве умољавамо, говорећи: „Помилуј ме“. Самоискупљење и самообожење једнако су страни атлетама умне молитве, јер то је грех Адамов, грех пада. Он је желео да постане Бог изван Божијег домостроја и промисла о њему. Спасење се не постиже „кроз нас саме и из нас самих“, како умишљају човекообразни философски системи, већ се, напротив, задобија „у Богу и кроз Бога“. Друго: Исусовом молитвом се не бије бој за сусрет са безличним богом. Ми не тежимо уздигнућу у „савршено ништа(вило)“. Наша молитва управља пажњу на личнос(т)ног Бога, Богочовека Исуса, те из тог разлога говоримо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији“. Божанска и људска природа сједињују се и сусрећу у Христу, наиме, у свеукупном БогуСлову и свеукупном човеку: Јер у Њему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол.2,9). Према томе, у православном монаштву налазимо блиску повезаност антропологије и сотириологије са христологијом. Ми љубимо Христа и неодступно држимо Његове заповести. Велики значај придајемо том послању. Упорно истичемо да се Христове заповести морају сачувати. Он је Сам рекао: Ви сте пријатељи моји ако mвopume што вам ја заповедам (Јн.15,14). Волећи Христа и чувајући Његове заповести удостојавамо се сједињења са свецелом Светом Тројицом. Треће: Непрестана Исусова молитва не одводи у стање гордости. Религијско-философска учења, која су малопре назначена, запоседнута су гордошћу. Ми пак, помоћу Исусове молитве, тежимо блаженом стању смиреноумља. Ми велимо: „Помилуј ме грешног“, сматрајући себе најубогијим и најгорим од свих. Ми не презиремо ни једног од наше браће. Атлети Исусове молитве стран је сваки понос и гордост. Ко год испољава гордост, близу је малоумности. Четврто: Као што смо малочас нагласили, спасење није апстрактно стање него сједињење са Богом, Светом Тројицом у Личности Господа нашег Исуса Христа. Додуше, ваља подвући да ово сједињење не потире људски удео – ми не бивамо „прогутани“ будући да смо и сами личности. Пето: Са узрастањем наше молитвене зрелости постајемо способни да разлучујемо грешке. Постајемо кадри да опазимо, предупредимо и пресечемо покрете сатане и демона и, истовремено, да приметимо и препознамо енергије Христа. Почињемо да запажамо обмане ђавола који се, више него често, преобликује и у анђела светла. Дакле, почињемо да разлучујемо добро од зла, нетварно од тварног. Шесто: Подвиг „Исусове молитве“ повезан је са очишћењем душе и тела од нагризајућег дејства страсти. Наш циљ није стоичка апатија него, далеко више и другачије од тога, динамичко стање бестрасности. Ми не тежимо усмрћењу страсти већ њиховом преображењу. Без бестрасности не може се поћи у загрљај Богу и спасењу. Баш зато што је ова љубав ка Господу упропашћепа и изопачена, ми улажемо напоре за њено преображење. Ми бијемо љуту битку за преобликовање изопачених стања душе која у нама подстиче ђаво. Не можемо бити спасени без ове личне борбе која се води уз помоћ благодати Христове. Према увиђању светог Максима Исповедника, „духовно спознање без подвижничког живота (прочишћења срца) јесте богословље демона“. Седмо: Ми Исусовом молитвом не покушавамо да ум одведемо у савршено ништавило, већ покушавамо да га вратимо у срце и тако доведемо благодат Божију у душу, одакле ће се, надаље, проширити и на тело. Јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21). Према учењу наше Цркве, лоше је телесно мудровање, а не тело као такво. Наша намера није да се отарасимо „одеће душе“, чему теже неки философски системи, већ да је пресаздамо и спасемо. Ми, дакле, не тежимо да уништимо тело, већ пружамо отпор покушајима да се оно обожава. Сходно томе, не желимо ни затирање живота. Ми не хитамо стању у којем престаје жеља за животом услед уклањања од патњи. Ми упражњавамо Исусову молитву зато што жеђамо за животом, желећи да вечно живимо са Богом. Осмо: Ми нисмо равнодушни према судбини света који нас окружује. Учења на која сте раније указали избегавају да се упусте у тешкоће и тегобе људи како би се, тако сматрају, лакше задобио мир и бестрашће. Ми стремимо супротном: ми се непрестано молимо за свакога и за све. Ми смо молитељи у име целог света. Уосталом, спасење јесте сједињење са Христом кроз заједницу са другим личностима. Не можемо уживати спасење сами за себе. Радост коју стичемо по цену ограђивања од других људи није, заправо, истинска радост. Девето: Не дајемо велики значај психотехничким методима и разноразним положајима тела. Додуше, држимо да су неки од њих погодни за усредсређивање ума у срце, које је његова суштина. Затим их, пак, сасвим напуштамо као непотребне. Понављам, ми не трагамо за бестрасношћу као негативним стањем, већ за задобијањем божанске благодати. – Од свег срца хвала, оче свети, за ове светлозарне упуте. Они су још од већег значаја када знамо да их казујете Ви који сте их заслужили кроз искуство. Дозволите ми, сада, још један упит. Да ли се прочишћење и спасење, то ће рећи, обожење, задобија једино кроз „Исусову молитву“ – речима „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“? Да ли су и друге молитве учинковите? Да ли и оне помажу? – Свака молитва похрањује страховиту силу. Па то је вапај саме душе. Божанска помоћ низлази сходно вери и ревности. Ми најчешће прибегавамо богослужбеним и личним молитвама. Исусова молитва је од непроцењивог значаја пошто, како вели свети Исаак Сирин, представља онај мали кључ помоћу којег откључавамо велике тајне које „ни око не виде, ни ухо не чу, ни у срце човеково не дођоше“. Другим речима, Исусова молитва је кадра да ум дуже држи прибраним. Она му уједно омогућава да се моли без маштарења. Тада постаје „безбојан“, „безобличан“, „безизгледан“ те у кратком маху прима много благодати. Исусова молитва прискрбљује много благодати, чак више и од псалмопојања, зато што је присно скопчана са смирењем и нашом свешћу о греху. Тако проповедају оци. Свети Григорије Синаит, дакако, тврди да је псалмопојање достојно делатника (практичара), оних који почињу, док Исусову молитву заслужују они који су окусили божанску благодат, дакле, тиховатељи. „Ти, пак, немој много да певаш, јер и ту има узнемирења…Дуготрајно певање приличи делатним подвижницима који се се баве читањем и који се труде, а не безмолвницима који се у срцу једино моле Богу и избегавају помисли… Онај, пак, ко је окусио благодат треба, сагласно оцима, умерено да пева углавном се бавећи молитвом. Када га ухвати униније, нека пева или чита делатељне поуке отаца“. – Видиш, оче, – настави старац, приликом псалмопојања често долази до смућења, будући да у срце појца улазе себичност и гордост. То се дешава због надимајуће свести о сопственом милозвучном гласу, а њу подстиче дивљење оних који су очарани појањем. Међутим, тих спољашњих чинилаца нема када верујући у својој келији сриче: „Господе, помилуј ме“. Ту је такав подстицај гордељивости предупређен. То је још један од разлога зашто тиховатељи чешће прибегавају тој врсти молитве, коју су завештали свети оци. Они је не напуштају ни за време бденија или пак вечерњих служби, када је изговарају уз помоћ бројанице. – Али, упитах, Исусова молитва је прилично згуснута, веома кратка. Како се, онда, ум може привезати за њу? – Ум се, заправо, боље задржава на кратким фразама. Али, одмах ваља знати, Исусова молитва поседује огромну дубину која није лако уочљива ако прилазимо на спољашњи начин. Ум поседује својство да увећава љубав и жудњу према ониме на шта се усредсређује његова пажња. Свети Максим Исповедник каже: „Ум тежи да се прошири на ствари којима је привржен: он, затим, усмерава своју пажњу и жудњу на оне ствари на које се шири, било да су божанске, њему сродне и мислене, било да су телесне или страсне“. Уосталом, исто је и са (са)знањем. Нешто што је испрва изгледало просто, често може да израсте у предмет дуготрајног удубљивања и проучавања. Колико је то још више случај са Исусовом молитвом, са преслатким именом Исусовим! Можете га опитовати целог живота. – Пошто Исусова молитва баштини такву велику моћ, молим Вас, старче, да ме поучите како се она врши. Како је могу упражњавати? Знам да сам близу тога да изневерим Ваше стрпљење, будући да сам потпуно невешт у питањима о којима је реч. Па ипак, много ћете ми помоћи уколико се одважите на даљу поуку. – Исусова молитва је највећа наука, оче драги. Она се не може утанчано описати, нити се може одредити. Јер, у противном случају, постоји опасност да се погрешно разуме или никако не схвати од стране оних који немају макар мајушан опит у њој. Она је, надаље, сасвим стваран подухват. Чак се усуђујем да кажем да је она највиши вид кроз који задобијамо богословље или, пре ће бити, боговиђење. Богословље се порађа и происходи из чисте молитве, оно је њен окрепљујући и благословени плод. Услови у којима ова молитва најбоље успева и у којима може да се окуси њен плод јесу тишина слатке пустиње – која тиме није лишена динамичког садржаја – и ослобођење од страсти. – Старче, ја сам прочитао неке књиге и огледе који се дотичу овог делања преиспуњеног благодаћу: труда умног тиховања, односно, непрекидног призивања Исусовог имена. Желео бих да ми Ви, пошто сте истакли њену вредност, кажете нешто више о тој молитви из Вашег личног искуства ослоњеног на свете оце. Надам се да не питам из радозналости већ из ревносне наде да ћу и сам, колико је могуће, искусити то блажено стање. Молим Вас, немојте се оглушити о моју молбу. из књиге Митрополита Јеротеја Влахоса: "Вече у пустињи Свете Горе"
  21. Ово је изјавио предстојатељ Албанске Православне Цркве пред делегацијом Украјинске Православне Цркве која се налазила у посети Албанији 29. јануара 2020. године. Том приликом је архиепископ Анастасије додао: „Сматрам да се на крају крајева расколи превладавају на васељенским саборима, а не посланицама и нечим другим ... Желим да Вам кажем да с великом пажњом прочитам све што дође из Украјине. А упознати смо са свим искушењима кроз која пролазите ... Бог Вас неће оставити“, изјавио јр албански Предстојатељ. Архиепископ Атанасије је такође замолио украјинску делегацију, на чијем челу је био епископ беришкевски Виктор, да пренесе изразе љубави и поштовања митрополиту Онуфрију рекавши: „Уверен сам да ће бити неко решење. А познајем митрополита Онфурија као човека молитве, који избегава аплаузе и трвења, док полаже своју наду у Бога.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. „Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 21,27) Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е). Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 62,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца. Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога. У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима. У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско. А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35). Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6). Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“. „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19) „Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује. јеромонах Доситеј Хиландарац Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
  23. Вечерас је након вечерње службе служен молебан Пресветој Богородици у Цетињском манастиру. Молебан је служио Епископ диоклијски Методије, уз саслужење свештенства и монаштва. Велики број Цетињана, вјерних науци Христовој и Светом Петру Цетињском, узнијело је, са Владиком и својим свештенством и ђацима Цетињске богословије, молитве за мир, слогу, спас од сваке невоље и искушења. Звучни запис беседе Након молебана, вјерницима се пастирском бесједом обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије: Цијело Цетиње је врт Пресвете Богородице Служили смо молебан Пресветој Богородици којој је посвећен Цетињски манастир, а не само овај манастир, него и све цркве на Цетињу, а не само све цркве на Цетињу, већ ријеч Ћипур значи башта, дакле све ово је врт је врт Пресвете Богородице. У нашој држави увијек се знало шта је чије Знамо да је Бог свуда присутан и да Бога има међу свим људима, шумама, ријекама, али од кад постоје људи, увијек су постојала нарочита мјеста, нарочити дани за молитву. Зато је Иван Црнојевић ову своју државу утемељио на камену Цетињскога манастира. Откад постоји ова наша драва, и Зета и античка Дукља, увијек се знало шта је чије. Велможе и властодршци који нису имали ни скупштине ни уставе, а чак ни они манастирску и црквену имовину нису приписивали себи. Ако се бринемо за нашу Црну Гору, борићемо се против овог закона. Ако су манастири и цркве Црногорске, наравно да јесу, али они су нам дар са неба и само луд човјек мисли да историја почиње од њега. Ако уђемо у Цетињски манастир, наћићемо вриједне ствари из свих страна свијета, од тога је саткан Цетињски манастир. Замисао Краља Николе Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена су под Ловћеном Међу нама, на Цетиње (Краљ Никола) Коме пјева краљ­? Зашто испод Шаре? Мисли на Косово и Метохију, зато су ливаду гдје су се сабирали назвали Обилића пољана, зато су највеће јунаке даривали Обилића медаљом. Зато су под црногорском капом и Пива и Морача и Ступови и црква Петра и Павла, зато што је ишао на Косово и чекао да се ослободе и дечани и Патријаршија, Пећ, Ђаковица. Зато, кад је био у изгнанству, не каже да нам је неко укинуо Цркву, већ је рекао да кад се врати, Патријарх српски ће бити његов пећки Митрополит. Тако је говорио. Нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас Молимо нашу браћу која су јуче ишла другим улицама да дођу овдје да се помоле заједно са нама јер нема нама молитве без њих. Молим се Богу да прва литија која буде кренула цетињским улицама из Цетињског манастира буде заједно са њима. Да се идемо и да се помолимо Богу заједнички јер нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас. И када овдје кажемо да се молимо за непријатеље, не мислимо на њих, већ на оне који нам добро не мисле из других великих држава и који нас хушкају једни на друге. Када кажемо непријатељи, не мислимо на нашу браћу, рођаке, кумове, са којима смо се јутрос љубили и поздрављали. У Светом писму стоји да су се два брата посвађала, па један побјегао у далеку земљу, а онда одлучио да се врати под цијену да га брат убије. Када се вратио, брат га је загрлио и, на питање зашто га не убије, рекао: „Кад сам видио лице брата свога, видио сам лице Бога свога!“ Једино тако ово мјесто може да се одбрани. Једино тако Црна Гора може да се сачува! И да се зна да овдје никад није било безакоње, да се увијек знало шта је чије и да је Црна Гора цвјетала и напредовала. Зато се и ми бунимо да ова држава буде боља и јача, с авојим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осјећа да јесте. Да нам Бог да снаге да ово што нас је помутило не траје дуго, а ово да буде вјечно, Цетињски манастир и ова светиња. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...