Претражи Живе Речи Утехе

Поруком верницима обратио је Архиепископ кипарски Хризостом у којој је истакао да су данашњи животни услови трагични за хришћане, „будући да богослужимо у нашим црквама без верника“. Блажењејши Архиепископ се помолио Богу „да нам подари да у наредним данима видимо значајне резултате набоље како би нам власти омогућиле да савршавамо своја богослужења у присуству наших верника“. Такође је нагласио потребу да сви раде заједно и допринесемо окончању пандемије како на Кипра, тако и у другим деловима света. У ствари, истакао је да се морамо борити из три разлога. Први разлог је да не бисмо олакивали губитак и других живота због ове болести, а други је да имамо могућност да као хришћани обављамо своје верске дужности и учествујемо у богослужењима које је прописала наша Црква. Трећи разлог, према архиепископу Хризостому, јесте да бисмо спречили велику финансијску кризу која ће, како каже, донети много застоја, губитак посла и банкрот "многе наше браће." „У таквом случају, ни држава, ни Црква ни било која друга сила неће бити у стању да изађу на крај са овом тешком ситуацијом." Поводом неучествовања верних у богослужењима Велике и Светле недеље, Блажењејши их позива да буду бодри. „Чињеница да смо лишени свега тога неподносиво нас узнемирује", рекао је. Међутим, он наглашава да „они који имају истинску веру у Бога, могу се и молити где год би били. Могу се молити и кад су затворени у својим кућама, као што смо сада последњих недеља, или у пећинама, пустињама и горама, попут наших испосника и светаца, који су одржавали заједништво са Христом молитвом и подвигом и уживали у рајској сладости, а да нису били у цркви или учествовали у тајинствима Светог Причешћа. Извор: Инфо-служба СПЦ

Они свештеници и лаици који из ревности а не по разму не поштују упутства својих архијереја и локалних власти у овом пандемијском ризику проузрокују непредвиђене последице на парохијском и ширем нивоу заједнице, пише Његово Високопреосвештенство митрополит Иларион , првојерарх Руске Православне заграничне Цркве, у новој посланици својој пастви објављеној на званичној веб страници ове Цркве. Митрополит Иларион спомиње тужну стварност да су у многим местима богослужења забрањена у потпуности или се можда савршавају са свештеником и малим бројем прислужитеља и евентуално ограниченим бројем парохијана. Међутим, радује се што толико много свештеника користи савремену технологију да би подржали своју паству духовним разговорима преко интернета, телефона и др. „Уверен сам да такав креативан приступ оснажује јединство међу људима који заједно подносе ове тешке околности и донеће добре плодове у будућности. У начелу, сваки позитиван пример у тако сложеним ситуацијама, када се изналазе нови методи проповедања и пастирског старања, увек су инспиративни и поучни,“ пише Његово Високопреосвештенство. „Нажалост, Митрополит наставља, чујемо и за жалосне случајеве непокоравања, не само локалним властима, већ и надлежним епархијским архијерејима." „Такво понашање духовенства и мирјана службеника у цркви потпуно је неодговорно и може изазвати ризик не само по физичко здравље наших ближњих, већ и за наше односе са тим заједницама и према црквеној имовини,“ напомиње Првојерарх. „Искушавајући Бога и човека“ на овај начин, они занемарују стварне проблеме своје парохије и, осим тога, „неповратно нарушавају односе са онима који их окружују, уносећи у њих сумње према Христовој Цркви, чији чланови морају бити пример“. Таква ревност која није по разуму (Рим 10,2) може чак створити проблеме и у самим парохијским заједницама. Цитирајући светог апостола Петра: „Понизите се, дакле, под моћну руку Божју да вас узвиси кад дође време; све своје бриге положите на Њега, јер се Он стар за вас (1. Петрова 5,6-7), Његово Високопреосвештенство позива своје свештенство и мирјане да се придржавају свих мера предострожности које су издале надлежне власти и упутстава која су издали архијереји. Он такође позива своју паству да за то време појача молитву, пост, читање и спасоносно размишљање. Његова порука закључује: Можда пре него што смо у довољној мери користили прилику да се молимо у цркви, пропуштали смо божанске службе због своје лењости и немара, или смо били толико затрпани својим пословима да своје породице нисмо никада видели, никада се нисмо молили, никада нисмо читали нешто од духовне вредности, никада се нисмо припремао за празнике и никада се нисмо држали поста. Општи карантин је Божји дар, који човека гура у дубину самог себе, приморавајући га да преиспита свој став према животу, да мисли и да брине о ономе што је најважније. Нека свако од нас искористи ову благословену прилику да у ноћ Пасхе каже својим срцем: „Христос васрсе!“ и из њега чујемо најдражи одговор: “Ваистину васкрсе!“ Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Данило је на празник Благовести (по новом кал.) одслужио Божанску литургију у капели Светог Ђорђа своје патријаршијске резиденције у Букурешту. После проповеди Патријарх је одслужио Акатист Пресветој Богородици и прочитао посебну молитву . „Ова молитва је веома корисна, нарочито у овом времену када се сви суочавају са пандемијом, овом пошашћу, тим невидљивим непријатељем који жање људске животе и изазива страх код свих људи широм света“, рекао је 25. марта Румунски патријарх. Блажењејши је истакао да се ових дана и месеци треба више молити Пресветој Дјеви Мариј да нас заштити, „јер има мајчинско срце“. „Она је заштитница деце, родитеља, сестара и монаха и монахиња у манастирима. Она је заштитница сиромашних, болесних, тужних, ожалошћених. (...) Она је смирена љубав за оне које нико више не воли, за оне који су заборављени, маргинализовани, сами, напуштени.“ „Мајка Божја може нам бити од велике помоћи ако је замолимо за подршку посебно у ово време искушења, јер има мајчинско срце. Има милосрдну и саосећајну љубав према свим људима. Она је хитра помоћница. Она је од велике помоћи када тражимо Њену помоћ чврстом вером и смиравањем.“ На крају се румунски патријарх Данило у молитвама сетио свих који су заражени новим вирусом корона: „Помолимо се Мајци Божјој да оснажи све који су у болести, да умудри све онима који нису болесни да избегнуту болест, да помогне свим лекарима и свем медицинском особљу које се брине о болеснима, да помогне свима онима који чине дела милосрђа помажући старим, сиромашним, усамљеним и онима који бодре друге.“ Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Бенедикт Нурсијски представља једног од највећих светих отаца вјере Христове. Сматра се зачетником монаштва на западу и након 1500 година од свог упокојења и дан данас зрачи свијетлом Истине. Још од своје младости увидјевши ништавост свијета и његову испразност одлази у пустињу гдје у молитви и посту проводи неколико година. Оснива 12 манастира и устројава живот монаха по принципу „Ora et labora“ тј моли се и ради. О овом светом оцу разговарали смо са архимандритом Бенедиктом (Јовановић) игуманом манастира светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци који данас слави свој имендан и небеског заступника пред престолом Божјим-светог Бенедикта Нурсијског. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

У четвртак 24. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 50. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је казао да: “Ако човек мисли да може сам без Бога, онда ће га његове мисли сурвати до ада. Зато је Господ послао ученике своје да проповедају Јеванђеље. Људи су уплашени, сметени без духовних пастира који штите своје стадо. Јеванђеље говори да је Христос пастир који иде испред свог стада. Сви који су у Цркви биће спасени. У Цркви се живи Јеванђељем и молитвом. Жетве је много, а посленика је мало. Господ нам поручује да се молимо да нам пошаље своје посленике и пастире који ће нас водити и научити да се молимо и за непријатеље своје, јер молитва је разговор, додир и сусрет са Богом”, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије замолио је патријарха Кирила и украјинског председника Владимира Зененског да раде на размени ратних заробљеника у Донбасу. Он је у овом сислу упутио писмо Његовој Светости Кирилу, молећи га да се сви ратни заробљеници пусте на слободу у формату „сви за све“. Он је додао да ће Украјинска Црква и даље чинити напоре у циљу ослобађања свих украјинских заробљеника, о чему је он разговарао и с председникм Зеленским. Извор: Православие.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

Хришћанство је есхатологија. Не може се рећи да је нешто у Цркви, у суштинском смислу историјско а нешто есхатолошко, рећи да у хришћанству има места за нешто што никако није есхатолошко је исто као рећи да у хришћанству треба да буде нечег нехришћанског… Есхатологија није на крају него на почетку. У рабинским изворима, баш као код Василија Великог, постоји предање да је „Век који долази“ – „Олам хаба“ истовремено и први дан стварања који претходи „Садашњем веку“ – „Олам Хазех“, који након седам еона-циклуса истиче завршавајући се опет оним истим првим еоном који је хронолошки осми а то је „Олам Хаба“ век који долази, или хришћански речено „будући век“. Дакле, у библијској ретропспективној перспективи, крај је ретроактивни почетак свега. Доле је горе Почетак, пак, хришћанске иницијације је крштење. У крштењу су смрт и васкрсење сједињени у један акт рођења за вечни живот које се одиграва примањем Светог Духа кроз симболичко погребење са страдалним Месијом (Слугом Господњим) , а случајеви, описани у Делима апостолским, где предавање Духа претходи крштењу (Дап 10,47) par excellence поцртавају есхатолошку димензију месијанског страдања, сваки крштавани је „Слуга Господњи“ (Ебед Јахве, παῖς Κυρίου). „У крштењу се испуњавају обећања нашег савеза са Богом – пише Златоуст у свом тумаченњу Јовановог Јеванђења – сахрањивање и смрт, ускрснуће и живот; и ово се дешава одједном. Јер када уронимо своје главе у воду, стари човек је сахрањен у гробници испод и потпуно је потонуо заувек; а када их поново подижемо, нови човек се уздиже на његово место – Златоусти наставља – Да бисмо показали да оно што говоримо није никаква претпоставка, чујмо Павла где каже: „Ми смо са Њиме сахрањени крштењем у смрт“; и опет, „наш стари човек је разапет с Њим“; и опет, „ми смо заједно засађени (σύμφυτοι) у сличности (ὁμοιώματι) Његове смрти“ (Рим 6, 4–6). Биљна метафорика карактеристична је за Јована: нпр. њиве које се жуте за жетву, а посебно значајана је метафора о чокоту и лозама, па је у истом духу и слика заједничког засађивања месијанске заједнице у сличност Месијине смрти карактеристична за јовановско малоазијско предање: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12, 24). Овде многи род доноси баш умрло семе и управо они који су већ мртви су ти који су плодни! Шта више „револуционарна мржња према датостима живота таквог какав јесте а не реакционарни „витализам“, знак је новог неуништивог живота: „Ко воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25). Такав хришћански post mortem анти-етос Павле сажима својим чувеним речима: „Ви сте, наиме, умрли И ваш живот је са Месијом сакривен у Богу“ (Koл 3, 3). Златоусти настаља: „Крштење се не зове само крштење, већ се крст назива крштењем. Крштењем (βάπτισμα), каже Христос, којим сам ја крштен (ὃ ἐγὼ βαπτίζομαι), крстићете се (βαπτισθήσεσθε – Мк 10, 39) а мени се треба крстити крштењем (βάπτισμα δὲ ἔχω βαπτισθῆναι – Лк 12, 50), које ви нисте познавали…“ Нису смрт и васкрсење сједињени само у крштењу, овај образац је принцип читаве есхатолошке антиципације као такве. Месијански акти: Страдање и Смрт, Васкрсење, изливање Духа, Парусија, И њихов космичко историјски учинак: суд – транзитна криза старог и спасење – апокатастаза новог, то су факти које библијска традиција види као јединствени транс-темпорални догађај. А уобичајени светописамски назив за такав месијански догађај је: дан Господњи. Суштинска црта под којом су сви ови чинови сажети је Христова крсна смрт, која је у малоазијској традицији празнована 14. Нисана – априла, као јединствени празник смрти и васкрсења: „Крсно-васкрсна Пасха“. За апокалиптичку традицију Христова смрт је изразито есхатолошки догађај, и како би се то осетило довољно је сетити се да је централна фигура из Јовеновог Откривења: заклано јагње – које је баш зато и Лав. Мрак је светло Јоил описује дан Господњи као „Дан када је мрак и тама, дан када је облак и магла; како се зора разастире поврх гора тако иде…“ (Јл 2, 2). И славно место које Дела апостолска наводе као тумачење педесетнице „сунце ће се претворити у таму и месец у крв“ а које Откривење наводи у вези са шестим печатом: „И видех кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец као крв“, после чега непосредно следи обележавање Божијих слугу печатом и виђење мноштва народа пред престолом и пред Јагњетом… Сасвим је јасно да је у питању референца на Христово страдање ради свих које се непосредно повезује са Царством Божијим, уз обележавање свих чланова месијанске заједнице архијерејским помазањем тј. словом Тау (Margaret Barker, Great High Priest: The Temple Roots of Christian Liturgy) каква је била пракса у време првог храма што нам говори да су сада сви чланови Цркве архијерерји у великом архијереју Христу чије су они тело, и евхаристијом која се у најранијем тексту који нам наводи речи установљења, Првој Посланици Коринћанима, повезује са Месијином смрћу као знаком његовог присуства на вечерама месијанске заједнице у Духу, као и са његовим коначним доласком. Апостол Павле, чак, читаво хришћанско предање своди на просту месијанску синегдоху: смрт Месије и анамнезу те месијанске искупљујуће смрти у његовој присутности у Духу, уз антиципацију његовог коначног доласка: „Јер ја примих од Господа што сам вам и предао, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан (предање овде треба схватити у вези предавања самог Месије на смрт) узе хлеб. И захваливши преломи и рече: Узмите једите ово је тело моје које се за вас ломи (што је очигледна референца на крст); ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи. Ова је чаша Нови Завет у мојој крви (такође референца на крст); ово чините кад год пијете у мој спомен“ (1Кор 11, 23–25), Потом следи следи Павлов важан херменутички закључак који месијанско предање своди на фундаменталну евхаријсктијску праксу, чије је значење објава Христове смрти у светлости његовог доласка: „Јер кад год хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете док не дође“ (1Кор 11, 26). У овом најстаријем евхаријстијском докумемту Павле чини исто што, према сведоченњу каснијх текстова, чини и сам Христос који повезује апокалиптичку таму својих страдања са својим славним повратком на облацима у својству даниловског Сина Човечијег под знаком крста, као небеским знамењем доласка тог истог Сина Човечијег (Мт 24, 29–30; Отк 1, 7). За грех, и за правду, и за суд! Уколико желимо да сумирамо какве егзистенцијалне консеквенце догађај Педесетнице има по месијански процес, онда можемо издвојити три димензије истог догађа: 1. Са једне стране силазак светог Духа лечи грех светског солипсизма тако што иманентизује трансценденцију (Рим 13, 9–10) као међусобну љубав унутар месијанске „Заједнице Светог Духа“ (2Кор 13, 13). И ту имамо посла са смислом Педестетнице као такве. Ова конституише месијанску заједницу као љубавно тело Месије: „Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно тело“ (1Кор 12, 13). Зато се тај пресудни дар Духа, који Месију чини присутним у својој заједници и кроз њу у свету, наводи у једнини. Месијанска заједница је „Последљи Адам“ и „Други човек (1Кор 15, 45–47), егалитарно субјективизован изван свих смртоносних субординација хијерархијски конструисане природе: „Нема више ни Јевреја ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви један у Христу Исусу“ (Гал 3, 27–28) Евоцирајући у том контексту, у свом тумаћењу Јовановог Јеванђеља Посланицу Коринћанима, Св. Јован Златоуст тврди како се реч о томе да Адам након Христовог Васкрсења више није тек душа жива него Дух који оживљава, односи на то да сада сваки човек у Месији има моћ да даје живот другима. Он у прилог такве тврдње наводи апостоле који су подизали мртве, што не треба читати као „моћ“ коју Бог даје члановима неке њему верне групе, већ као ланац контраинтерпелација који се простире кроз најсировију путеност смрћу телесно деиндивидуализованих (распаднутих) и истовремено симболички индивидуализованих (издвојених) бића, као силу у немоћи која снагом свог позива буди умрле у месијанску заједницу сачињену искључиво од оних који су већ прошли кроз капије смрти и снагом животворне антиидеолошке контраинтерпелације ушли у колектив живих у заједницу неуништивог живота једних за друге, једних уз друге, једних са другима. Заједницу какву најбоље изражава Хајдегеров термин (из Бића и Времена) „mitsein – сабиће“. Дакле, Сабиће, заједничко биће је живот оних који нису сливени у некакво једно биће већ је свако биће понаособ сабиће са Другим бићем (како је то дивно елаборирао Жан Лик Нанси у Уделовљеној заједници). Заједница може бити само живот и то заједнички живот који се дели оживотворавајући све који међусобно деле своја тела и душе. Ово општење је благо, сакривено у глиненинм судовима наших, по себи, фрагилних једва живих тела, у којима ипак жубори неуништиво живо заједништво постајући у нама извор воде која тече у живот вечни. 2. Са друге стране, за разлику од јединственог дара Духа, различите харизме предане појединим члановима месијанског колектива јесу дарови Духа који су наведени у множини (1Кор 12, 28–30) и имају функционални каракртер у служби одржавања љубавног заједништва унутар месијанског колектива, позваног да се прошири на све, укидајући тако себе као посебну и издвојену праведну стварност. Oвде треба бити нарочито опрезан. Изузетене харизме и дарови Духа као свој печат имају крст и према томе показују се у вернима као немоћ а не као моћ: „Јер гледајте браћо на вас позване… нема ту много моћних… него што је слабо пред светом и понижено изабрао је Бог да посрами моћнике“ (1Кор 1, 27–28). За Павла је и Исусова биографија, укључујући евентуална чуда, без икаквог значаја (2Кор 5, 16), оно што је важно је то да је Он „објављен у сили и по Духу Светоме за Сина Божијег васкрсењем из мртвих“ (Рим 1, 4). Он „иако је био распет по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас (2Кор 13, 4). Дакле, месијанска спона која нас уједињује с Месијом је слабост. Она је спољашњи знак и доњи крај Његове есхатолошке силе која живи у Њему и у другима „за нас“. Према томе, и наша слабост је за друге Сила Божија. Наша веза са другима је интимна, али није приватна већ је лична апрорпријација плодова Духа дарованих месијанском колективу. Можда је ту најумеснији Лаканов неологизам „екстимно“, који би у овом случају могао означити интиму каква није затворена у нарцистички однос проширеног сопства, већ има спољашњи заједнички карактер и друштвене консеквенце, тако да је унутрашњи човек неуништива друштвена спона нове заједнице упркос њеној изложености реакционарним стихијама старог света: „Због тога… ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2Кор 4, 16). Стих који следи након овог је од изузетног значаја за појашњење везе између страдања и славе у Духу: „Јер наша пролазна невоља – не просто прирпема нам, већ -производи/κατεργάζεται нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе“ (2Кор 4,17). Ово значи да нам „невоља“ не спрема славу као награду ради трпљења, већ да „производи“ славу, односно да је она њен историјски облик, и самим тим знак Царства Божијег у историји а то је наравно знак Сина човечијег што није ништа друго него крст. 3. Tрећи аспект Педесетнице, поред конститутивног дара Духа, и раздавања харизми чији су знаци „слабост“ њихових носилаца а не моћ (2Кор 4,10–11; 4,9–13; 1Кор 2, 3, 1Кор 15,31) је револуционарно деловање силе суда Духа у модерном свету. Према Светом Јовану Златоустом Дух „иде напред са великом силом и нико није у стању да спречи Његово насиље“ (Омилија 26 на Јеванђеље по Јовану). Или како је то приметио Јакоб Таубес у својој тези о западној есхатологији: „У птоломејском свету влада платонски ерос, међусобно приближавајући горње и доње, док у коперниканском свету влада Дух, тежећи према напред. Етос коперниканског (тј. модерног) света јесте етос будућности“ (Jacob Taubes, Zapadna eshatologija). У мени нема ништа Према свему што смо рекли Педесетница је и упад есхатологије у историјску презентност бесциљног дешавања и њено радикално испражњење од непрестане мобилизације. Оно је у субјектима месијанског процеса делом заустаљено Сабатом Христове смрти. Зато, као што смо смо видели, Ап. Павле евхаристију Цркве и есхатологију повезује са Христовом смрћу: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође“ (1 Кор 11, 26). Штавише, Златоусти бесмртност Месије изводи из бесмртности месијанске заједнице а не обрнуто! „Ако они који верују у распетога не ишчезавају, још мање ће ишчезнути онај који је разапет… Онај који одузима сиромаштво од других и сам је много слободнији од њега… Да ли видите да свуда потребна вера? Јер Он крст назива извором живота“ (Свети Јован Златоусти, Омилије на Јеванђење по Јовану). Дакле, месијанска заједница у Дан Господњи врши спомен: не Васкрсења, него Христове смрти! али нипошто у тужној атмосфери (нити у тону тзв. „радосне туге“ аскета) него у светлости Васкрсења и Парусије („Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“). Чак ни најтриумфалинија химногррафија цркве оличена у пасхалном канону ту није изузетак: „Христос се јави као човек, би назван безазленим јагњетом (…) И би наречен наша Пасха (…) као једногодишње Јагње добровољно би заклан за све, Пасха очистилачка (…) страда као смртан, и страдањем смртно облачи у красоту бесмртности“… Такође и обратно, стихире Великог Петка и Велике Суботе већ прослављају и Васкрсење: „Тебе који се одеваш светлошћу… скиде с дрвета Никодим… ридајући говораше… величам страдања твоја опевам твој погреб са васкрсењем кличући Господе слава ти!“ Треба ли подсећати на то да и сам васкршњи тропар каже смрћи, а не васкрсењем, смрт уништи? Веза Христовог Васкрсења са Његовом смрћу, није важна из тривијалног разлога: да је смрт, пошто му хронолошки претходи свакако услов Васкрсења. Не то није просто само тако, јер тиме бисмо догађај Васкрсења потчинили раније установљеном закону смрти. Ова веза је важна пре свега због тога јер она и није ништа друго него повезаност, чак идентичност; Христовог и општег Васкрсења (1. Кор. 15, 13). Јер опште васкрсење људима је могуће искусити у антиципацији, и празновати само под знаком минуса: као учешће у (нашој) свеопштој чаши смрти (Мт 26, 42) испијеној од последњег Човека (1. Кор. 15, 45) Христа, који је Васкрсао из мртвих. Док је помпезно „пренаглашавање“ Васкрсења уствари диктатура „хришћанске“ идеализације, уздизање новог господара, новог почетка, тираније нове „хармоније“ која ће убрзо да доминира над нама: Било у облику некакве „позитивне приче“, неког „јеванђеља просперитета“, одушевљења креативношћу карактеристичног за неолиберални капитализам, поверењем у политичаре и експерте, фасцинираношћу оригиналношћу уметника и спортиста уз скривени презир према „неталентованој гомили“ каква нема услове ни да се одржи у животу а камоли да се у том животу истакне, а која је ипак неопходна да би се из ње као позадине издвоио неки „суви геније“ (making one out of many), у форми мистификације предузетничке генијалности меритократских изабраника која се своди на „способност“ за екстракцију вишка рада из тела „глупих“ радника који троше мање него што производе – што је све, у суштини, исисавање живота из људи и његово претварање у мртви капитал, итд; или пак тако што нам вера, као и капиталистички свет, више неће допуштати чак ни да будемо несрећни а да се због тога не осећамо кривима. Јер забога Христос је васксао! Дух Свети нам је Дат! Суве кости, чујте реч Господњу Обећање Духа Христос је дао извевши своје ученике до Витаније чије име означава „Кућу патње“. Дух је обећан изван Јерусалима на не-месту фавеле искључених: Губавих, сиромаха и грешника (од којих је један био и вољени Христов друг четвородневни Лазар), у простору мизеризације и побуне у какав моћ државних апрата принуде није нимало радо залазила. Обећање је испуњено, као субверзија близу храма, у горњој соби на Сиону, вероватно бившој синагоги. Постоји прича да је власник собе био Христов тајни ученик фарисеј и кнез Никодим задужен да се брине око воде за јеврејске ходочаснике. У сваком случају Христос јовановске традиције ка коме ходачасти „све што је постало“ тврдио је да ће из утробе сваког ко у њега верује, као из истинског храма (Јез 47, 1–12) потећи реке живе воде (Јн 7,38). А Јеванђеље појашњава да се то односи на Духа који ће бити дат кад Исус буде прослављен (Јн 7, 39) Исус је пак, по сопственим речима, прослављен у страдању (Јн 13, 31). Према чувеном Хегеловом афоризму из Феноменологије духа: „Дух је кост“, а Кост се Христова није преломила ни на крсту (Јн 19, 36). Зато, најсажетије речено, ово можемо преформулисати у три речи: Дух је крст. „Нека се под знаком крста твога сатру све непријатељске силе“… „Падај сило и неправдо, народ ти је судит зван!“ Извор: Теологија.нет

Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је јутрос, на Недјељу православља Свету архијерејску литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживало му је свештенство храма, уз појање чланова храмовног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Људмиле Радовић и молитвено учешће многобројних вјерника. У литургијској проповиједи Владика Методије је тумачио данашњу јеванђелску причу о апостолима Филипу и Натанаилу. Шта смо сви ми сабрани на данашњој светој служби до Натанаило који се под смоквом моли Господу и призива име Његово, казао је он. „Оно што је у човјеку зна само дух човјечији. И зна Онај који је тај дух човјечији удахнуо у човјека и човјек постао душа жива“, рекао је Владика диоклијски. Рекао је да вјерни морају бити свјесни једне ствари: „А то је да без љубави нема васкрсења. И да без искања Христа нема васкрсења. Не можемо без тога угледати лик Његов који данас прослављамо на Недјељу православља“, поручио је Владика Методије. Након светог причешћа Владика Методије је, у спомен седмог васељенског сабора и побједе православља над иконоборцима, предводио литију са иконама која је опходила подгорички саборни храм. На крају је прочитан Синодик православља. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Српска Православна Црква

С обзиром на предстојећу сушу, израелски министар пољопривреде Ури Ариел позива све пољопривреднике и израелску јавност да се моле за кишу. Ове молитве би требало да почну следећег четвртка код јерусалимском Зида плача, најавио је министар на фејсбуку. У молитви ће учествовати и главни рабин Израела. Према метеоролошким предвиђањима, Израел ће опет доживети суву зиму, рекао је министар. У периоду од септембра до новембра земља је примила само 45% својих вишегодишњих просечних падавина. За временски период до фебруара постоји вероватноћа кише 64,7%. Такође, у наредне две недеље не постоје значајне прогнозе кише. Галилејско језеро, важан водени резервоар за већину земље, достигао је најнижи ниво за последњих девет година. Према израелским медијима, децембарски ниво је био нижи него што је био током последњих 15 година. Извор: Српска Православна Црква

СПЦ