Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'могу'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, сабрат Световазнесенског храма у београдском насељу Жарково. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу греха и болести. Садржај овонедељне емисије "Врлинослов" својом темом указује да је људски пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. Према казивању Светог Исака Сирина сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Болести могу да буду пут ка Богу, зато многи болесни људи хришћани знају да заблагодаре Богу и да имају ту свест да болест није само лишавње функционалности коју човек потребује да би радио и стицао, већ да је болест један вид љубавне шансе коју нам Бог дарује, да се кроз то смиримо и кренемо путем љубави, али и да се утишамо и успоримо брзину живота, поучио је презвитер Александар Јовановић. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Александар Јовановић у емисији "Врлинослов": Болести могу да буду пут ка Богу BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм , Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, са...
  2. Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид, говорио је о филму који сведочи да теологија налази своје место и у једном оваквом филму. Овај филм је пун знакова благодати и живо сведочи да православна теологија и уметност, у овом случају филмска уметност, нису два одвојена ентитета. И теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице, могу да побољшају постојеће перцепције и да омогуће свежа искуства, навео је у свом излагању владика Давид. Филм о којем говоримо јесте теологија која је жива, пластична, кинематографска и јасно показује да кинематографија јесте и још више може да постане теолошка радионица. Христос се оваплоћује и на филском екрану, а православна теологија се може изразити и иконама кинематографије, која актуализује њен живототворни дух, нагласио је Епископ стобијски Давид. На крају свог надахнутог и надасве поучног излагања, Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид изнео је закључак у погледу свог осврта на филм аутора катихете Бранислава Илића: Филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", нам сведочи о аутентичном сусрету човека са Богом и са другима, и успешно изражава сотириолошку онтологију кинематографског посланства. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Другог дана Божића, када прослављамо Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна који на овај дан обележава и своју ктиторску славу – Св. Никодима Тисманског. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић, протосинђел Симеон и архиђакон Илија. Звучни запис беседе У празничној беседи Преосвећени Епископ Иларион најпре је говорио о животу Светог Никодима за ког се зна да је подигао манастире Вратна и Манастирница а претпоставља се да је ктитор и манастира Буково. Потом је говорио о Пресветој Богородици, чија се чудотворна икона налази у манастиру Вратна, и нагласио да је Богомајка наша највећа заштитница пред Господом, те се управо због тога саборно прославља други дан по Божићу. Владика Иларион је даље беседио о другом доласку Христовом, када ће Богомладенац доћи у слави својој као судија и како смо том тренутку све ближи. Људи се питају где је Бог и шта је са обећањем Његовог доласка. Али, како каже Свети апостол, не касни Господ са обећањем свога доласка него нас дуго трпи и чека да се покајемо од нашег греха, маловерја, сумње, псовки, од хула које смо изрекли јавно, тајно или у свом уму, од наших прељубништава, криминала, богоодступништва и сваког греха знаног и незнаног људима, рекао је Епископ. Његово Преосвештенство истиче да је човек створен да слави Господа али да нажалост то не чини – Шта тражи у овом свету човек који не тражи Бога на првом месту? Тражи исто оно што је тражио и Адам наговорен од ђавола. Тражи да лако живи и да вечно ужива у свом уму, у свом самозадовољству и свом себичлуку. Владика инсистира на покајању као највећем доприносу који човек може да да ради спасења – Овај свет неће да спасу ни вакцине, ни добро устројство држава, ни демократија. Овај свет и добро у човеку могу да спасу молитве Пресвете Богородице и покајање нас људи. На то смо призвани. На крају, тимочки Епископ је пожелео свима да буду подстакнути на чињење дела достојна имена хришћанског. Извор: Епархија тимочка
  4. Поводом незапамћене несреће изазване јаким земљотресима дана 28. и 29. децембра 2020. године који су погодили парохије глинску, петрињску и костајничку, Епархија горњокарловачка отворила је намеснки жиро-рачун за нацонална и међународна плаћања за помоћ људима, обнову домова, храмова и парохијских домова који су претпели разарања. Епархија горњокарловачка позива све људе добре воље који желе и могу да помогну страдалим житељима поменутих парохија. Овим путем, још једном искрено благодаримо свима који су у овим тешким данима упутили поруке подршке као и финансијску помоћ за страдале. Епархија горњокарловачка уз сарадњу стручних институција пажљиво прати догађаје на терену и усмерава помоћ угроженим житељима поменутих парохија. RAIFFEISEN BANK AD IBAN: HR8824840081500147900 SWIFT: RZBHHR2X SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA U HRVATSKOJ, EPARHIJA GORNJOKARLOVAČKA MAŽURANIĆEVA 4 47000 KARLOVAC SA NAZNAKOM: POMOĆ POSTRADALIMA OD ZEMLJOTRESA MODEL: HR00 POZIV NA BROJ: 2020-12 SA NAZNAKOM: POMOĆ ZA OBNOVU SAKRALNIH OBJEKATA MODEL: HR00 POZIV NA BROJ: 1824-65 Извор: Епархија горњокарловачка
  5. У име владика, за трпезом љубави, након сахране Митрополита Амфилохија, Митрополита и учитеља, бесједио је Владика диселдорфски и све Њемачке Григорије. Бесједу Владике Григорија преносимо у цјелости: Данас смо чули много лијепих ријечи. Данас смо чули оних ријечи које су описивале његову личност, и зато ћу покушати само из једног угла који данас није изражен данас, а сасвим је природно јер је то све немогуће изразити, како је лијепо рекао Владика Јоаникије, изражаваће се деценијама и стољећима. Прије 35 година, као осамнаестогодишњак, пожелио сам да ми Духовник буде Амфилохије, а то је ваљда сваки младић који је постојао на тлу Српске Православне Цркве желио. Када сам дошао код Амфилохија, он ми је рекао: ”Хајде ти код Атанасија, биће ти боље”, и ја сам помислио: ”Куд сад ово, како немам среће”, а онда ме је Атанасије читав живот упућивао код Амфилохија. И немогуће је да будеш код Атанасија, а да не будеш код Амфилохија и обрнуто, јер то пријатељство је задивљујуће, вјерност у том пријатељству. Онда сам ишао у Богословију са Јованом, синовцем Амфилохијевим, и тада сам упознао његову браћу и његову дину мајку Јованку, Јоку, и пуно, пуно лијепе хране појео у њиховом дому, а од Павића, као од Амфилохија и Атанасија, учио сам колико сам могао о животу. Овом приликом, прочитаћу нешто што сам негдје друго писао, а мислим да ће сваки архијереј пронаћи себе, о нашем односу, о Амфилохију као учитељу: На Богословском факултету у Београду, он је био онај учитељ који несебично открива свијет теологије, тумачећи нам аутентично, не само учење о Богу, већ и сам живот и све оно од чега је живот сачињен. Својом појавом, изузетно широким образовањем, нарочитом животном енергијом, непоколебљивом и живом вјером у Христа Бога, а понајвише својим безграничним човјекољубљем, од првих дана се уз свог најбољег пријатеља Атанасија, наметнуо као наш учитељ и путеводитељ. Онај коме се безусловно вјерује. Онај за којим се иде, и то се иде без задршке. Куд он иде, ми идемо за њим пуним повјерењем. Али оно што је најчудесније, најдивније, он то никада од нас није тражио. Идемо за њим са најдубљим повјерењем и љубављу, и то чак најтежим стазама. Такав неприкосновени ауторитет потоњег цетињског Архипастира, понад свега је извирао из његове духовне и душевне ширине, којом је умио да пригрли и разумије свако људско биће, без обзира на природу његовог посрнућа или на тежину пада. Какви год да смо, пред њим смо сви били једнаки, у његовој љубави и сверазумјевању које нам је пружао, дозвољавајући нам свима подједнако да неспутано узрастамо уз његову доброту и стрпљење. Такав је био Амфилохије као учитељ. Још један детаљ, који је, ја мислим, врло важан да га се сјетимо, поготово ми који живимо, могло би сев слободно рећи, у раскоши, ми којима многи служе, ми који наређујемо, а то је слика коју ћете многу у својим очима видјети кад вас подсјетим. Ако сте било кад и било гдје са Амфилохијем наишли поред убогог и сиромашног, то је онај тренутак кад ми најчешће убрзавамо корак, лакше нам је да га не гледамо, лакше нам је да не губимо вријеме са њим, па и ако му нешто дамо, то дамо набрзину или не дамо ништа. Али ако сте некада ишли са Амфилохијем гдје има пуно таквих, морали бисте изгубити цијели дан, јер би он са сваким од њих причао као да је цар и као да је краљ, и свакоме би тихо, испод руке, понешто дао, све што би имао од новца. Али оно што је најважније људима, поред којих људи обично пролазе брзо, он им је давао пажњу. Он је био врло пажљив према њима и слушао је досадне баке, луде, кљасте, убоге и сиромашне, као да су најумнији, најпаметнији, најчеститији, и тако показивао Христову љубав. Мој утисак је да је, то што понекад заборавимо, била највећа и најдрагоцјенија слика коју смо могли да запишемо у свој ум и своје срце. Трећа слика, која је најважнија, макар за мене, поготово данас, а то је слика, то је осјећај да у овом тренутку, овога дана у Црној Гори, многе душе плачу. Многе мајке плачу, многа дјеца, дјевојке, народ плаче. Овога дана је васкрсно осјећање. Ја цијели дан, тако ми се чини, не могу да се отмем том утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. И то побједа онога ко је као ријетко ко, као нико знао у наше доба да Васкрсења не бива без смрти. И зато је он побиједио. Прије свега зато што је Христов, зато што је ишао за Христом, зато што је часно носио име Христово, али зато што је он то све спроводио у живот. Сваку Христову ријеч, па и ту ријеч да не презре никога. Зато је он гледао те сиромахе тако, и колико данас сиромаха у Црној Гори плаче, јер знају да неће више нико бити такав да њих слуша, ускоро то неће бити могуће, јер се то врло ријетко рађа. Дакле, осјећај Васкрсења, данас је највећи осјећај који можемо да имамо. Због те жртве и због тог односа према сиромасима и онима који су понижени, због тога Митрополит никад није имао страха од оних који су богати и моћни. Не можете немати страха од богатих и моћних, а презирати сиромаха. А кад сиромаха видите као великог и моћног, онда и богатог и моћног видите као сиромаха. Због тога је непотребно опет да помињемо да је Амфилохије и отац, и светитељ, и учитељ, и путеводитељ, и нама архијерејима је највећи проблем. У Црној Гори је Амфилохије родио своје синове духовне, који могу, захваљујучи његовој надљудској борби, ипак сад полако да управљају бродом кроз мирно море. Свети Сава ће сигурно имати све то у виду, молиће се богу, добиће ускоро Митрополија новог Митрополита, овдје неће бити великог вакума. Али треба некако сад да схватимо да нећемо моћи у сабору да имамо оног другог Митрополита, нећемо моћи да имамо другог Амфилохија јер он не постоји. У том смислу, можда је данас најбоља порука да се ономе научимо чиме је он живио, а то је љубав и праштање, незлопамћење. Не постоји ниједан човјек кога сам срео на земљи, а вјерујем да то свједочите сви, коме сте могли рећи све у очи, све што вам се не свиђа, ма све против њега и све на њега, и да онда очекујете да вам каже: ”Добро ти мени рече, човјече, ову ријеч.” Да вас загрли и да вас помилује по глави, а не да вам о глави ради. То је Амфилохије. Зато је данас Васкрс. Христос васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. The tradition of the Orthodox Church is not a static deposit but a life-giving stream. Culture is part of that stream. We move through history together. So to disregard the wisdom of the secular is not only impossible and intellectual dishonest but deeply unChristian. That is to say, we change, but change takes time, especially in the Orthodox Church. For example, not long ago, women did not take communion during their periods, but as our views about holiness and impurity evolve, this rule is gradually being ignored. I like this example because it illustrates that saying saying, “This is the way it has always been done,” carries a lot of weight in the Orthodox Church, but it does not make the argument. What we have always done still has to make sense. For several decades now, some Orthodox Christians have been calling for greater public participation of women in the life of the church. This includes restoring the office of the deaconess and, for some, even opening the priesthood to women. The late Elisabeth Behr-Sigel was at the forefront of this movement. Even those who opposed her appreciated the way she challenged them to develop their own reasons for keeping women from serving behind the altar. St. Thekla, Equal to the Apostles For instance, Paul Evdokimov and Fr. Thomas Hopko originally said that women cannot be priests because they correspond to the the Holy Spirit, who “hides” behind the male Christ. But Behr-Sigel pointed out that this reasoning was tritheistic. Thus Fr. Hopko revised his position (I do not know much about Evdokimov). His latest argument is that a male priest is needed to establish a kind of iconic link to the male Christ. In a paper I published a few years ago, I said that this turned the sacrament into a kind of magical ritual by making it depend either on the gender of the priest (which is in a certain state of “flux”) or the sex of the priest, that is, his biological “equipment” (which is just silly). Despite Fr. Hopko’s opposition to the female priesthood, he did say the matter remains an “open question.” Posts like Karissa’s show he is absolutely right. In my opinion, they show that we do need a diverse ministry to address our diverse parishes. St. Nino, Equal to the Apostles and Enlightener of Georgia So I guess you could say I am for the revival of the female diaconate and even a female priesthood. But I also recognize that I hold this opinion at a particular moment in history, and that a majority of my sisters and brothers, past and present disagree with me. But, for what it’s worth, the conversation about women’s ordination is not just happening among feminists and “liberals.” Orthodox scholars who once strongly opposed women’s ordination are becoming less sure of themselves. The most prominent is Metropolitan Kallistos of Diokleia, who says he is not convinced by any arguments for or against female priests. Metropolitan Anthony Bloom actively supported Behr-Sigel. Of course, I am a lay theologian, so I can afford to be a bit more bold. After all, I never speak for the church. I speak from the church as one with the church. I also speak as a father with a daughter who wants to know why she cannot be an acolyte. I respond that she cannot be an acolyte “for now.” Some will disagree with this and say I am giving her “false hope.” I understand that, but I do not think such hope is necessarily “false.” After all, the church once did give women a more prominent role in public ministry than it does today, and there is no telling where the life giving stream of our tradition may end up taking us.
  7. Храм Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици прославио је престони празник у среду, 3. јуна 2020. године, када је свечаним вечерњим богослужењем началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Прота Миливој је благословио славско жито и славски колач, дарове овогодишњег кума – г. Радована Радића са породицом. Беседећи, отац Миливој је казао да су, захваљујући честитости цара Константина, наши преци добили право да могу слободно да исповедају своју веру. Нека вам је свима срећно и благословено данашње сабрање и нека Бог дâ да молитвама светих равноапостолних царева Константина и Јелене овај храм у што скорије време буде уређен, навео је архијерејски намесник новосадски први, честитајући свима празник и храмовну славу житељима новосадског насеља Грбавице. Протопрезвитер-ставрофор Стојан Билић, парох на Грбавици, заблагодарио је свештеницима који су узели учешће у молитвеном сабрању и вернима који су дошли да увеличају празнично славље. Прота Стојан је даривао куму, господину Радићу, дивну икону Светог цара Константина и царице Јелене. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј извршио је 3. јуна 2018. године чин освећења темеља храма Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Корона јењава, али пандемија усташтва још увијек не! Брижно чувани вирус, настао у берлинско-римско-загребачкој лабораторији зла, који је однио на стотине хиљада живота и данас је активан, јер га оживљавају они који би међу првима требало да га сузбијају. Да се присјетимо. Бјежећи од права, правде и освете, усташе и домобрани су крајем Другог свјетског рата бјежали у правцу Аустрије, да би у корушком Блајбургу били суочени са одмаздом партизанских јединица. Истина, страдали су без суђења, али исто тако се заборавља да су и они сами, неколико година раније лишили живота на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома, такође без суда и суђења, а што је још важније – без икакве кривице! У Блајбургу је, према процјенама, страдало и око двије хиљаде четника, који су, поражени и остављени од оног коме су се заклели, доживјели сличну судбу као усташе и домобрани. Али, то је зло рата, из којег смо да сада сви требали понешто научити. Плашим се да нисмо. Није проблем у томе што браћа римокатолици служе мисе за жртве (било које и било када), већ што то упорно чине из политичких и ревизионистичких побуда, којима је, чини се, једини циљ оживјети сјећање на НДХ – највећу срамоту хрватског народа и најмрачнију (квази)државну творевину у цјелокупној историји Европе. Њемачки народ је смогао снаге да се суочи са злом Хитлеровог Трећег Рајха, али хрватски бискупи, сасвим је очигледно, још увијек жале за Независном Државом Хрватском. У прилог томе, својим изјавама, предњачи сисачки бискуп Владо Кошић, а већина га, чини се, ћутке подржава. Ако другим хрватским бискупима није познато, бар би надбискуп сарајевски, кардинал Винко Пуљић, као рођени Бањалучанин, требао знати шта су ти исти, којима је данас служио мису, урадили у Шарговцу, Дракулићу и Мотикама, 7. фебруара 1942. Јасеновац, Јадовно, Гаравице и Шушњар нећемо ни помињати, као ни убијене православне епископе, свештенике и хиљаде и хиљаде Срба, који су (без кривице, суда и суђења) страдали из само једног разлога – зато што су били Срби. У односима православних и римокатолика, као претешко бреме, које стоји на путу добрих односа, јесте насљеђе прошлости. Стога браћу римокатолике желимо познати и препознати као оне који, заједно са нама, слиједе Христа Исуса, а не оне који оплакују злочиначку Независну Државу Хрватску и њене идеологе, њене кољаче и монструме! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  9. “Само Господ може да нас извуче из ове кризе”, изјавио је на прес конференцији предсједник Владе Бугарске Борис Борисов. На питање новинара да ли се мјере, које је предузела Влада у вријеме пандемије корона вируса, тичу и Цркве г. Борисов је одговорио да је разговарао са Митрополитима и позвао их да вјерујући држе сигурно растојање у храмовима и да се врши дезинфекција простора и цјеливајућих икона. “Знам да ће многи противници Цркве, И атеисти рећи: Затворите цркве. За све друго, имам вољу, имам смјелост, , али то не могу да урадим., рекао је предсједник Владе, подвлачући јасно да такву одлуку “може да донесе само Свети Синод наше Цркве”. Извор : orthodixianewsagency.gr Бојко Борисов : Не могу да затворим цркве | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM “Само Господ може да нас извуче из ове кризе”, изјавио је на прес конференцији предсједник Владе Бугарске Борис...
  10. “Само Господ може да нас извуче из ове кризе”, изјавио је на прес конференцији предсједник Владе Бугарске Борис Борисов. На питање новинара да ли се мјере, које је предузела Влада у вријеме пандемије корона вируса, тичу и Цркве г. Борисов је одговорио да је разговарао са Митрополитима и позвао их да вјерујући држе сигурно растојање у храмовима и да се врши дезинфекција простора и цјеливајућих икона. “Знам да ће многи противници Цркве, И атеисти рећи: Затворите цркве. За све друго, имам вољу, имам смјелост, , али то не могу да урадим., рекао је предсједник Владе, подвлачући јасно да такву одлуку “може да донесе само Свети Синод наше Цркве”. Извор : orthodixianewsagency.gr Бојко Борисов : Не могу да затворим цркве | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM “Само Господ може да нас извуче из ове кризе”, изјавио је на прес конференцији предсједник Владе Бугарске Борис... View full Странице
  11. Владика Јустин је прву недељу Великог Поста – дан који је посвећен победи Православља над иконоборством и над другим јересима које су извртале истину спасења – провео у столном граду своје Епархије служећи Свету Литургију у Храму Светог Саве. На Литургији Владики је, осим архимандрита Дамјана (Цветковића) и остатка братства Храма Светог Саве, саслуживао велики број свештеника из разних делова наше Епархије али и из других епархија: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протојереј Милољуб Мирковић, умировљени свештеник из Заблаћа, протојереј Марко Мирковић, старешина Цркве Вазнесења Господњег из Чачка, протонамесник Ђорђе Мирковић, свештеник у Мерошини у Епархији нишкој, јереј Божо Главоњић, старешина Цркве у Пожеги, јереј Милорад Козодер, свештеник из Пожеге, јереј Бранислав Керечки, свештеник из Петроварадина у Епархији сремској, Богдан Милић – ђакон Цркве Светог Марка у Ужицу и досадашњи ђакон пожешки Станимир Мирковић. Многобројност свештенослужитеља на данашњој Литургији везана је за чињеницу да је ђакон Станимир полагањем Владикине руке на Светој Литургији постављен за новог свештенослужитеља на Њиви Господњој. Наиме, он је син свештеника Милољуба који је донедавно био свештеник у Заблаћу крај Чачка, а о. Миле има тај благослов Божији да је свештеник са највећим бројем деце у читавој Епархији жичкој. Он и његова супруга имају четворицу синова и две кћери и оно што је посебно изузетно је што су се сва четворица синова определили да буду свештенослужитељи Цркве Божије. Тај податак представља својеврсни куриозитет и питање је да ли постоји ико ко има више синова свештеника у породици од њих у читавој Српској Цркви (они су сасвим сигурно веома редак пример и у читавој историји наше Цркве). У сваком случају, родитељска срца су на данашњој Литургији када је и четврти син постао свештеник била испуњена захвалношћу према Богу. И сви ми који смо данас служили присуствовали смо таквој дирљивој емотивности. Након јеванђелског читања, Владика је пред мноштвом људи који су се сабрали ради Причешћа одржао беседу у оквиру које је подсетио наше вернике да Велики пост траје све до Васкрса и да не би требало да се прекине након овог Причешћа. Требало би да постимо, да се исповедамо и да учествујемо у богослужењима у току читавог трајања овог светлог времена које нам је Бог дао ради нашег исправљања. Владика је говорио и о борби Цркве против иконоборства која је трајала више од стотину година и која је на крају довела до коначне победе црквене вере. То је показатељ да Црква и вера увек и у свим временима, било отворено било прикривено, бивају гоњени од стране света. Али, уколико живимо на такав начин да се у нас усели Христос онда се немамо чега плашити, јер ће Он водити борбу за нас. То је поука која се тиче и нашег времена када се Црква отворено прогања у Црној Гори, али нема разлога да страхујемо јер знамо да Бог последњи има реч. Надовезавши се на стање у Црној Гори, Владика нас је подсетио на речи из данашњег Јеванђеља: „Може ли из Назарета што добро бити?“ У свести Јевреја народ који је живео у Назарету и Галилеји био је доживљаван као народ који „живи у тами“ и као народ безмало многобожачки. Па опет из тог обезбоженог дела јеврејске територије засијала је Светлост велика – Христос који нас уводи у Цркву Своју која је радионица у којој се спасавају душе. Тама и грех не могу поразити Господа. Након Свете Литургије, у просторијама Црквене општине при Храму Светог Саве приређено је пригодно послужење за госте који су дошли како би узели учешће у рукоположењу свога брата, сина и пријатеља. Извор: Епархија жичка
  12. Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019. На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”. Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”. Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи). Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година! Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије. О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској. Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији. Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године. Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У недјељу Светих отаца Седмог васељенског сабора, 19. по Духовима, 27. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву – Свету Петку, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му протосинђел Сергије, јереј Мирослав Михаиловић пивски парох и јерођакон Зосима. Током Литургије узношене су и молитве за данашње свечаре, нарочито из племена Бјелопавлића, који Свету Петку прослављају као небеску заштитницу. Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а они који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је благосиљао и пререзао славски колач, који су у славу Божију, а у част Свете Петке коју прослављају као крсну славу, принијели јеромонах Владимир и брат Жељко, послушник у острошкој обитељи. Потом се, надахнут ријечима Светог Јеванђеља сабранима обратио о. Владимир, који је тумачећи причу о мудрим и лудим дјевојкама које су стражиле и чекале Женика Христа, казао да је то прича која треба добро да нас замисли. – Ова прича говори да није довољно само имати одређене врлине. Дјеве у овом Јеванђељу су душе људске, а то су оне које нису грешне, него неразумне. То су оне душе које су имале одређене врлине, али им је нешто недостајало. За нешто су биле ускраћене, што их је учинило недостојнима Царства небеског. Христос говори да су мудре дјевојке имале упаљене свјетиљке и да су са собом имале уља, а друге неразумне дјевојке су исто имале свој свјетионик, али нису имале уља са собом. Имале су дјевственост, упаљени свјетионик, односно знак да је Христос присутан у срцу њиховом односно вјера, али шта је то уље, које је овдје од најважнијег значења? То је постојаност у вјери – казао је о. Владимир и нагласио да само они који имају све то су истински и прави хришћани. Христос је живот, казао је о. Владимир и нагласио да само животом са Христом и у Христу људи могу да се надају спасењу. – Из ове приче је јасно да не само да грешник неће ући у Царство небеско, него ни половичан праведник неће ући у Царство небеско, онај који се задовољава само дјелимично, донекле. Зато што Бог није дјелимично себе дао. Дао је себе цијелога, дошао на овај свијет, постао човјек, жртвовао се на крсту, дао нам себе као храну да до краја вијека и свијета једемо Њега, пијемо Њега, потпуно нам се предао и зато Он има право да тражи од нас да и ми будемо стално са Њим, да не будемо инстант хришћани, да немамо инстант потребу за Богом, него сталну, свакодневну потребу за Христом који је живот наш – казао је о. Владимир честитајући сабранима Петковдан. О. Сергије је потом честитао славу о. Владимиру и брату Жељку, као и свим свечарима, нарочито Бјелопавлићима, и подсјетио да је то племе дало много људи који данас служе Цркви својој. – Славимо Свету Петку која је себе поставила са те стране са које је Господ. Она је својим животом, свим својим срцем и умом, себе Христу Богу принијела, али не само саму себе, него и сав живот свој и све своје. Па ево и ми смо њени, ми који је данас прослављамо, који је се сјећамо и који њено молитвено заступништво призивамо. Нарочито приноси оне које је прослављају, а то је цијело племе Бјелопавлића. Честитамо им и желимо да их Бог благослови, да наставе даље да буду вјерни Господу Богу своме, своме племену, роду и народу, као што су и до сада били – истакао је о.Сергије. Извор: Манастир Острог
  14. Епископ Иринеј: Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо Јованка Симић | 06. октобар 2019 Епископ бачки др Иринеј Буловић: Свети Сава, највећи син српског народа, уобличио је наш национални идентитет. Русија са председником Путином последња линија одбране хришћанских вредности СРПСКА православна црква данас започиње свенародно прослављање великог и за нашу државу и народ капитално важног јубилеја: осам векова аутокефалности. Прва у низу је прослава у манастиру Жича, где ће данас бити одржана света саборна архијерејска литургија, коју ће служити Његова светост патријарх српски Иринеј, са свештенством СПЦ. Одмах потом, сутрадан, јубилеј ће бити обележен посетом Пећкој патријаршији и Косову и Метохији и настављен 8. и 9. октобра у Београду - свечаном академијом у Сава центру и отварањем изложбе у Музеју СПЦ. Тим поводом, у интервјуу за "Новости", Његово преосвештенство епископ бачки др Иринеј Буловић говори о пресудним моментима који су у минулих осам векова обележили духовност СПЦ и васцелог српског народа. На питање које би посебно капиталне догађаје издвојио, епископ Иринеј каже: - Пре него што одговорим на ово ваше уводно и начелно питање, жеља ми је да уредништву, сарадницима и читаоцима "Новости" честитам изузетну годишњицу која је послужила као повод за овај наш разговор - осамстоту годишњицу откако је Свети Сава, највећи син српског народа, издејствовао (не на превару изнудио, како је оклеветан управо у овој, јубиларној години) аутокефалију, што ће рећи пуну канонско-јурисдикцијску самосталност, за Српску православну цркву, а он сам изабран и посвећен за првог аутокефалног архиепископа "српских и приморских земаља". Тај благословени догађај није само трајно обележио српску духовност у најширем смислу те речи - верску праксу, народни етос, културу и све њене плодове - него је и коначно уобличио национални идентитет нашег народа. * Које одлике утемељене на учењу Светог Саве преовлађују у нашем идентитету? - Преовлађујући - додуше, не и једини - садржај нашег идентитета јесте светосавски завет или светосавље, схваћено као "православље српског стила и искуства", како се у своје време изразио Свети Јустин Ћелијски (Поповић). По њему, "Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем". То је "пут који води у живот", пут богочовека Христа, пут јеванђелски, пут светих угодника Божјих, пут већине наших предака. Светосавље, дакле, није алиби за националну искључивост, није варљива религијска љуштура испод које се крије обоготворење "крви и тла". Једном речју, Савиндан није и никада не треба да буде неко српско Степинчево. Следствено, ми не оспоравамо Србима који нису православни, него припадају некој другој вероисповести, право на српски национални идентитет, него само указујемо на битну одредницу духовног и културног бића Српства и његовог историјског пута. Пресудне станице на том путу, како их ја видим, јесу најпре тековине немањићког периода, блиставог у сваком погледу, затим допринос наше Цркве опстанку народа и његовог духовног наслеђа, увек под светосавским знамењем, најпре под туђинским игом и у туђим царевинама, а онда и у процесу националног ослобођења и уједињења. И, најзад, у наше време, у процесу болног постепеног духовног опоравка после вишедеценијских духовних лутања и огромних страдања наше цркве и нашег народа. * На једном скупу у Матици српској, истакли сте да су за нашу Цркву од сваке опасности споља, "опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници". Има ли наша Црква данас вернике и духовнике достојне оних у време Светог Саве? - И даље мислим оно што сам изрекао у Матици српској. Али, хвала Богу, и данас наша Црква има правих духовника и искрених верника, достојних духовних потомака Светога Саве, и то у много већем броју него што се обично мисли. У животу сам имао прилике да многе од таквих духовника и верника и лично упознам. То ми је увек био подстицај да се и сам трудим да идем њиховим стопама и да не клонем у искушењима. Они се, наравно, не размећу и не рекламирају. Да то чине, не би били оно што јесу. А на нашој јавној, посебно медијској сцени, виде се углавном они други, они који посрћу на светосавском путу или су, штавише, са њега скренули. Наши медији, нажалост, њихову појаву и бројност по правилу преувеличавају. Хвала "Новостима" што веома често, практично у сваком броју, пишу о некадашњим и данашњим духовним и моралним горостасима, истинским верницима и родољубима, живим примерима чојства и јунаштва! * Какву поруку у вези са КиМ наша јавност може да очекује са свечаности у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду? - Исту као и увек до сада, од Косовског боја давне 1389. године до косовског боја данас: Косово и Метохију не могу нам заувек отети без нашег пристанка, а ми га нећемо дати. Бог је спор, али достижан, каже мудро наш народ. * СПЦ је донела принципијелну одлуку да отпочне дијалог са неканонском Македонском православном црквом. Да ли ће тај дијалог у блиској будућности бити успостављен? - Наша Црква не почиње сада дијалог са својом децом која су, завођена и заведена, ушла у раскол са њом. Она тај дијалог води већ деценијама, од самог настанка раскола пре 52 године, стрпљиво и са љубављу их позивајући да се врате у јединство са Црквом, без чега тешко да има спасења, да прихвате вековни канонски поредак Православне цркве и да искључиво на том основу, без ванцрквених мотива и противцрквених утицаја, уложе напор да дођу до потпуне црквене самосталности, ако им је она циљ. Куда води самовољно отцепљивање и самопроглашавање могу, поред сопственог искуства, да се увере и на примеру садашње трагичне црквене ситуације у Украјини и великог раскола у васељенском православљу. * Дијалог је пре неколико година био прекинут због прогона и страдања архиепископа охридског Јована и Охридске архиепископије. Ко за то сноси одговорност? - Одговорност за то сноси, разуме се, првенствено државни врх у Скопљу, без чије политичке одлуке судско-полицијско шиканирање не би ни било могуће. Али, велики део одговорности сноси и јерархија у расколу, која не само да није осудила кршење основне људске и грађанске слободе вероисповести и савести, него је мирно посматрала муке своје браће и сестара по вери и крви. Неки од њених чланова били су, нажалост, и подстрекачи прогона, или пак саучесници у његовом вршењу. Архиепископ Јован је данас на слободи, али он још нема ослобађајућу одлуку суда, тако да му Дамоклов мач нове судске фарсе и новог тамновања и даље виси над главом. И поред те жалосне чињенице, ми смо отворени и спремни за дијалог, а да ли ће и када ће бити обновљен, не зависи само од нас. * Одјекнула је ваша порука да Црквом не могу да управљају никакви председници држава јер једина глава Цркве јесте богочовек Исус Христос. Назире ли се излаз из тешке ситуације у којој се налази Митрополија црногорско-приморска? - Митрополија црногорско-приморска јесте у тешкој ситуацији, али су у тежој они који јој стварају тешкоће - а знамо ко су и какви су - јер не схватају да они данас јесу, а сутра нису. Док Црква Божја, у њеном оквиру и споменута Митрополија, јесте ту где јесте током многих векова и биће ту током многих будућих векова. Начелно, по речима Светога писма, Цркву ни врата пакла не могу надвладати, а конкретно - упркос читавој бесомучној пропаганди, клеветама и хајкама, народ у Црној Гори, Срби и несрби, највеће поверење има управо у Српску православну цркву, што на лицу места значи, у Митрополију црногорско-приморску. Излаз из невоље се не назире него је очигледан: ако ништа друго, државна врхушка Црне Горе треба, у сопственом политичком интересу (наглашавам: политичком јер им појмови духовног и континуирано историјског, па ни националног у било ком издању нису ни блиски ни јасни), да остави Цркву на миру и да, када се већ нуди у "евроатлантске интеграције", поштује бар стоти делић правила игре у земљама атлантске цивилизације. У противном ће се истрошити у гашењу пожара паљењем нових ватри, а Цркву, односно Митрополију, неће уништити него ће сама сагорети. * Било је у историји таквих примера "сагоревања у гашењу пожара паљењем ватре". - Пример у историји има безброј. Синан-паша је веровао да ће, када спали мошти Светог Саве, сажећи и његово присуство у српском народу. Исход је био супротан: он, Синан-паша, ојачао је, мимо своје воље и намере, присуство и утицај Светог Саве у српском народу и шире. Брежњев је у своје време обећао совјетским грађанима да ће им на телевизији показати последњег живог попа, како се изразио. Данас је на челу моћне обновљене Русије председник који је истински, а не само политички, верујући православни хришћанин (лично сам сведок да пуних пет сати стоји на богослужењу), а Русија је последња линија одбране хришћанских вредности, што више од многих, ако не и од свих, схвата данашњи римски папа Фрања (Франциско) Први, који са московским патријархом Кирилом потписује у Хавани поруку о хришћанској мисији и одговорности у савременом свету. Од многих других примера испала би читава књига, а не интервју, али ова два су више него довољна и речита. * Оштро сте одговорили Хрватској бискупској конференцији на писмо у којем она врх наше Цркве оптужује за распиривање мржње. Може ли се ускоро очекивати и одговор СПЦ који сте најавили? - Одговор је већ одавно спреман. Треба нам само још једна мала допуна. * Да ли је после тог догађаја било контаката између СПЦ и Католичке цркве у Хрватској? - Увек постоје сусрети и разговори наших епископа и хрватских бискупа у границама савремене Хрватске. Посебни контакти између Српске православне цркве као целине и Хрватске бискупске конференције не постоје већ годинама. * Папа Фрања се нашао на удару хрватске деснице после изјаве да Степинац неће скоро бити канонизован, те да помоћ у решавању недоумица очекује од патријарха Иринеја. Да ли је на ову тему било контаката на релацији СПЦ - Ватикан? - Посебних службених контаката по том конкретном питању није било, али контакти са Ватиканом, односно службеним језиком, са Светом столицом, по разним питањима, редовни су и конструктивни. ВЕЛИКА ЧАСТ A Недавно вам је епископ петерхофски Силуан, ректор високошколске установе Руске цркве, уручио почасни докторат Духовне академије. Шта вама лично значи ово признање? - Велику, иако незаслужену, част. ЗАЛАГАЊЕ ПРОФЕСОРА ГРАЈФА A Верујете ли да ће уродити плодом залагање истраживача Института за Холокауст "Шем олам" у Израелу проф. др Гидеона Грајфа да се из Јерусалима уклони спомен-плоча Степинцу? - Надам се да ће уродити плодом. Јад Вашем је већ два пута одбио да призна Степинцу статус "праведника међу народима", који се признаје онима који су реално, уз сопствену опасност, спасавали Јевреје од нацистичких злочинаца. О Јасеновцу као "балканском Аушвицу" (Гидеон Грајф) само Јевреји знају онолико колико знамо ми Срби и, говорећи искрено, знају и они Хрвати који не желе да савремена Хрватска буде наследница НДХ. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:822631-Епископ-Иринеј-Не-могу-отети-Косово-без-нашег-пристанка-а-ми-га-не-дамо
  15. Протојереј ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске каже да није добро што је од усвајања мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења, прошло три мјесеца а нови дијалог није покренут. Џомић у интервјуу за Дневне новине истиче да није страшно што се о том предложеном општем правном акту не говори тако интензивно у посљедње вријеме, јер је доста тога речено у стручној и широј јавности од његовог утврђивања 16. маја до обзнањивања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна. “По мом мишљењу, није добро то што је од усвајања мишљења Венецијанске комисије прошло три мјесеца, а инклузивни дијалог о Предлогу закона, како је изричито написано у том мишљењу, није покренут од ресорног Министарства за људска и мањинска права у Влади Црне Горе. Ми још увијек не знамо да ли уопште постоји Радна група која се бави тим питањем и ко су њени чланови. Не само да немам ништа против појединачних разговора представника Владе са представницима цркве и вјерских заједница него сматрам да су потребни, добри и корисни. Али, знам како се у Црној Гори припрема закон. Погледајте само расправе око Радне групе за изборно законодавство и упоредите са Предлогом закона о слободи вјероисповијести. У вези овог закона никада није отворена дискусија о Радној групи, иако смо то више пута тражили”, каже Џомић. Очекујете ли да се Предлог закона ускоро нађе у Скупштини? ЏОМИЋ: Све је могуће и то је питање за доносиоце одлука у Влади, али мислим да је имплементација препорука из мишљења Венецијанске комисије веома сложен правнички посао. За тај посао треба стручности, времена и стрпљења. Треба све сагледати стручно и објективно. Наше примједбе на Предлог закона су врло аргументоване, а ни оним на Нацрт закона од 2015. године није посвећена ни минимална пажња у Министарству. Давно је речено: три пута мјери, а једном сијеци! Да ли је Митрополија имала контакт са Владом Црне Горе поводом Предлога закона? ЏОМИЋ: У оном смислу који је уређен правним прописима у Црној Гори није. Појединачни разговори не представљају институционални дијалог и партиципацију заинтересованих страна у процесу припреме закона. Такође, ни округли столови Министарства за људска и мањинска права о свему и свачему немају никакве везе са припремом закона. Ових дана је био сусрет митрополита Амфилохија и премијера Душка Марковића и добро је што је тај састанак одржан. Подсјећам да је Влада у саопштењу, послије састанка премијера и митрополита 24. септембра, навела да је потпредсједник Пажин на челу Владиног Стручног тима. Увјерио сам се да је потпредсједник Пажин врло добар правник и немам ништа против тога да он буде на челу Радне групе, па ме због тога чуди толико кршење процедуре. Јавност, а ни ми као субјекти слободе вјероисповијести, не знамо ни ко је у том Стручном тиму а ни када је и којом одлуком формиран. Уосталом, законодавна процедура искључиво познаје Радну групу, а не Стручни тим. Виђели сте да су представници ЛГБТ невладиних организација итекако партиципирали у припреми Предлога закона о истополним заједницама у Црној Гори. Нама се то право, које нам припада када је у питању Закон о слободи вјероисповијести, онемогућава без икаквог разлога. Не разумијем зашто постоји толика нетранспарентност и зашто се толико пута крши процедура која је у праву веома важна. Добри закони се не могу припремати једнострано. Како гледате на предлог предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да у Црној Гори буде једна црква? ЏОМИЋ: У Црној Гори постоји једна Православна црква која је оличена у Митрополији Црногорско-приморској и осталим православним епархијама које у Црној Гори имају историјску канонску јурисдикцију. То што нека организација сама себе сматра за цркву или је као новоформирана вјерска заједница стекла грађанскоправни субјективитет у МУПу никако не значи да може да се уједињује са црквом. Треба имати у виду да су цркве већ скоро 2000 година првенствено помјесне и да не зависе од државних граница. Легитимно је изношење идеја и предлога, али секуларној држави и њеним органима не припада надлежност да уређују унутрашње односе у цркви и вјерским заједницама. Видите и сами да је данас готово немогуће ујединити власт и опозицију чак и у тзв. техничкој влади, а и једни и други имају изборни легитимитет. А замислите тек колико је немогуће уједињати цркву и групу људи из једне новоформиране организације која нема никакав канонски и црквени легитимитет. Да ли би Митрополија прихватила неког свештеника из ЦПЦ? ЏОМИЋ: У тој новоформираној организацији нема ниједног православног свештеника већ постоје лица која сама себе, без икаквог канонског легитимитета, сматрају за свештена лица. Ниједан од њих нигђе у православном свијету није признат као свештеник или епископ. Можда ћете се изненадити мојим одговором, али таква лица могу да буду прихваћена искључиво након искреног покајања и то само као вјерници. Најбољи примјер им је дао један бивши свештеник из Смедерева, који је својевремено рашчињен и приступио је негђе око 2000. године тој новоформираној организацији, али је након покајања примљен у цркву као вјерник. Покајање није казна за хришћанина ако је хришћанин. Напротив! Догађања у Украјини и Македонији су неупоредива са Црном Гором Какав би био одговор СПЦ када би се у Црној Гори догодило оно што се догодило недавно у Украјини, односно да ЦПЦ добије признање од Цариградске патријаршије? ЏОМИЋ: Такав сценарио је тешко замислив и изводљив из много разлога. Треба имати у виду да ситуација у Украјини и у Црној Гори уопште нема додирних тачака у црквеном смислу. Затим, ситуација у Црној Гори и данашњој Сјеверној Македонији такође нема додирних тачака. То је јасно и са историјске стране, али и са данашње црквене стране. Уосталом, васељенски патријарх је на то питање ставио тачку својим писмом предсједнику Милу Ђукановићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. О задужбини краља Милутина- манастиру Бањска разговарали смо са Игуманом ове Светиње протосинђелом Данилом (Домазетовићем). Звучни запис емисије О кандилу вјере у манастирском бисеру на рјечици Бањској, манастиру Бањска посвећеном Светом архиђакону Стефану, задужбини Светог краља српског Стефана Уроша II Милутина, који Бањску одреди за своју гробну цркву, разговарали смо са Игуманом ове Свете обитељи Протосинђелом Данилом (Домазетовићем). Отац Данило говорио је о историјату ове древне Светиње из 14. вијека, изграђеном у рашком стилу, по узору на Студеницу, али и са значајним каракетристикама архитектуре XIII века у Србији, њеној умјетности, страдању, обнови и животу у овој Светињи. Манастир Бањска је започео своју обнову у веома тешком времену за српски народ. Молитвама светог архиђакона Стефана, краља Милутина и свих светих, после 520 година поново је оживио. Прослава тог догађаја била је 15. августа 2004. г. са светом литургијом на којој је служио његова светост Патријарх Српски господин Павле са још осам архијереја и много свештенства и верног народа. Отац Данило је први монах који је замонашен у овој Светињи након њене обнове 11. новембра 2004. године у навечерје ктиторске славе ове Светиње, Светог краља Милутина. Отац Данило, рођени Призренац, говорио је и о свом дјетињству у Призрену, животу прије и после ратних страдања у овом граду и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона, који је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања. „Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило. Извор: Радио Светигора
  17. Са навршених 15 година, млади по закону могу дати пристанак за ову операцију, па су се тако у једној београдској породици родитељи суочили с немогућношћу да учествују у ћеркиној одлуци о промени пола (Фото Пиксабеј) „Ја сам рођена у погрешном телу и желим да променим пол”. Ово је реченица којом је шеснаестогодишња девојчица из темеља променила живот једне београдске породице. Када је, након почетног шока, њена мајка одговорила да то неће моћи да уради без њене сагласности, тинејџерка јој је цитирала члан Породичног закона који експлицитно каже да „дете које је напунило 15 година и које је способно за расуђивање може дати пристанак за предузимање медицинског захвата”. Како је могуће да петнаестогодишње дете не може да гласа или вози аутомобил, али може да промени пол, поставља реторичко питање њена мајка Александра М. – Приметила сам да се моја ћерка стиди груди и женских облина, да се повлачи у себе и проводи много времена на интернету, али сам све то приписала уобичајеној адолесцентској фази тражења идентитета. Међутим, када сам је питала зашто повезује груди снажним бајндером, траком за повезивање, саопштила ми је идеје које јој се врзмају по глави. Након што смо се прибрали од шока и страха, супруг и ја смо је одвели на Клинику за адолесцентну психијатрију, где су стручњаци рекли да је у питању адолесцентна криза. То је једино што ми у овом моменту даје снагу да се борим против система који деци дозвољава да се упуштају у опасне хормонске експерименте и одлучују се за радикалне операције свог тела без пристанка родитеља. Свесна сам да одређени број људи на планети има осећај да живи у погрешном телу и спремна да прихватим чињеницу да моја кћерка има наклоност према сопственом полу, али сам шокирана чињеницом да наши закони дозвољавају да дете са навршених 15 година може самостално да донесе одлуку о стерилизацији и сакаћењу гениталија – прича ова мајка. Александра М. истиче да је у разговору са ћерком схватила да је она своју представу о трансродном идентитету и промени пола добила претрагом интернета који обилује псеудопсихолошким тестовима чије решавање наводно помаже да откријемо да ли смо рођени у правом или погрешном телу, али и нереалним причама о лакоћи промене пола. – Ти текстови на интернету у суштини баратају са родним стереотипима. У једном од њих се, примера ради, каже да ако девојчица носи панталоне, баца шналице из косе и игра се аутомобилчићима, онда је дечак у телу девојчице. Па, то је суспензија здравог разума. Колико се девојчица игра са аутомобилима и одбија да везује кикице? Да ли све њих треба да водимо код пластичног хирурга? Тинејџ култура је снажно обележена трансродним ликовима, а јутјуб је препун видео-клипова у којима се истиче да ћете након промене пола доживети чаробну трансформацију душе и самоуверено кренути у нови живот. Не приказују се ожиљци од операције и нико не говори да је промена пола синоним за стерилизацију и сакаћење здравог тела. Користе се еуфемизми типа „горње операције” или „адаптације тела на душевно стање”, а не прича се о унакаженим гениталијама и чињеници да неће моћи ни да уринира без проблема, а камоли да има нормални сексуални живот – каже ова мајка. Она је престрашена чињеницом да је хормонска терапија која претходи операцији пола – пут у једном правцу. Девојчице које крећу са хормонском терапијом добијају дубок глас и маље по телу и неретко губе косу, а дечацима не расту полни органи... Код оба пола се зауставља развој гениталија и секундарних полних карактеристика. Весна Брзев Ћурчић, психолог и психоаналитичар која деценијама ради са адолесцентима, каже да је за младе уобичајено да експериментишу са својом сексуалношћу. – Од пубертета ка адолесценцији, тело представља енигму за адолесценте. Велике промене на телесном плану их збуњују, неке и плаше. Све ове промене стварају и збрку у глави и деси се да некада нису сигурни у своју сексуалну оријентацију. Тим пре што су страсна пријатељства између самих девојака и самих младића пре правило него изузетак. За већину младих то је пролазна псеудохомосексуална фаза која код неких може да изазове страх, па и панику. Сазревањем се успоставља сексуална оријентација која је потом углавном стабилна – каже Брзев Ћурчић. Иако по закону петнаестогодишњаци могу самостално да доносе одлуку о промени пола, наша саговорница истиче да у пракси ниједан стручњак неће одобрити овакву интервенцију код малолетне особе. – Постоји Комисија коју је формирало Министарство здравља а чине је стручњаци разних профила који се у оваквим случајевима питају. То не важи само за адолесценте, него и за пунолетне особе –подсећа Весна Брзев Ћурчић. Годишње се обави између 10 и 15 операција Душица Марковић Жигић, психијатар и члан Комисије за промену пола потврђује да особа која је напунила 15 година има право да се обрати овој комисији и без пристанка родитеља, али наглашава да се пре навршене 18. године не почиње хормонска терапија. – Тачно је, обраћали су нам се и малолетници који су имала осећај да су рођени у погрешном телу, али процедура психо-физичког праћења особе пре почињања хормонске терапије траје око годину дана, нарочито када су млади у питању. Постоје разне форме несклада између полног и родног идентитета, али нису сви за операцију. Зато чекамо да деца сазру. До сада нико није радио операцију пре 18. године. Иначе, у нашој земљи две трећине трошкова операције покрива Фонд за здравствено осигурање, али једну трећину плаћа пацијент, а тај трошак износи око хиљаду евра, што већина адолесцената не може сама да финансира – закључује Душица Марковић Жигић. Она додаје да између 10 и 15 особа у Србији годишње промени пол. До сада је најмлађи пацијент имао 18, а најстарији 68 година. Политика Online - Малолетни могу сами да одлучују о промени пола WWW.POLITIKA.RS „Ја сам рођена у погрешном телу и желим да променим пол”. Ово је реченица којом је шеснаестогодишња девојчица из темеља променила живот једне београдске породице. Када...
  18. Штетне навике – алкохол, дуван и дрога – се могу заменити само једним – животом. Ово је 24. августа пред новинарима изјавио један од председника црквено-друштвеног савета за заштиту од опасности од алкохола, председник патријарашког савета за културу, Митрополит псковски и порховски Тихон, у оквиру сверуског форума „За здрав живот“ који се одржава у псковском парку за спорт и разоноду „Просторија“, преноси дописник Псковске информативне агенције. „Ни за кога није тајна да људи који прекораче границу разумног постају проклетство и за саме себе и за своје ближње. Притом је врло лако прекорачити ову границу, човек то ни сам не примети,“ – истакао је митрополит Тихон. „Свако од нас зна несрећне људе потпуно огрезле у алкохол који кажу да нису пијанице. То је помраченост ума. Нема ништа горе него да распредамо о моралу кад је ова тема у питању, или да држимо придике. Чини ми се да је апсолутно неопходно да подсећамо и показујемо сву опасност ове границе. То је оно чиме се сад бавимо,“ – додао је. Митрополит Тихон је истакао да је Псковска област посебан регион. „Кад се поставило питање одржавања форума посвећеног пропаганди здравог живота замолили смо да буде организован управо у Пскову, – рекао је. – Радује ме то што има тако много грађана Пскова који ће овде наћи нешто занимљиво за себе и после то испричати својим вршњацима.“ Председник патријарашког савета за културу је такође рекао да ће на иницијативу губернатора Псковске области Михаила Ведерникова у најскорије време у школама у региону бити одржани часови за ученике старијих разреда у оквиру програма „Основе безбедности животне делатности“. На овим часовима омладинци ће видети необичне спотове друштвене реклама који су на иницијативу владике Тихона у оквиру антиалкохоличарског пројекта снимили „Заједничко дело“ и филмска компанија „Радионица“. „Занимљиви су, интересантни, тешки су и заиста страшни, али одражавају стварност, – истакао је митрополит. – Кад их погледају омладинци ће се већ сами замислити да ли брзином спринтера иду овим страшним путем или ће ипак укључити разум и преузети одговорност за свој живот, за живот својих ближњих, своје будуће деце и за саму Русију.“ Митрополит Тихон је такође истакао да засад организатори форума „За ЗЖ“ очекују да манифестација заинтересује омладину. „То је за почетак. А онда ће свако наћи начин да примени своја умећа, да се бави оним што му одговара,“ – рекао је митрополит у закључку. Сверуски отворени професионално-друштвени форум „За ЗЖ“ одржан је у Пскову од 23. до 25. августа. Манифестација је организована на иницијативу Митрополита псковског и порховског Тихона уз подршку губернатора Псковске области Михаила Ведерникова и министарства просвете Русије. Извор: Православие.ру
  19. Одговор на питање постављено насловом овог округлог стола ће се разликовати у зависности од претходно усвојених антрополошких премиса и начелног става у погледу човекове природе. За оне који прихватају материјалистички поглед на свет одговор на питање хоће ли и, уопште, могу ли машине заменити људе можe бити позитиван, с обзиром да у том гледишту човек преставља само телесну, материјалну компонетну, затворени систем у оквиру кога се дешавају бројни хемијски и физички процеси које називамо разменом материје и енергије. Ако би то било све што је човек, онда би га заиста могли прецизно дефинисати, а самим тим и потпуно симулирати уз помоћ концепта вештачке интелигенције. Преостало би једино време и рад за развијање технологије за тако нешто. Међутим, уколико прихватимо теистичко (и њему блиска полазишта) и сходно томе у човечије биће укључимо и духовну компоненту, схватићемо да је немогуће да заменимо човека машином, ван улажења у било какве даље етичке импликације таквог покушаја. Духовна компонента бића у теистичком, а поготово хришћанском виђењу света, је сама по себи неограничена и није подложна смештању у ограничене категорије класичног математичко-логичког и уопште дискурзивног начина размишљања. Погледајмо на конкректном примеру како се прихватање једног од наведених ставова одражава на ову проблематику. У књизи која је повод овог уваженог скупа се наводи смела прогноза водећег британског футуролога Ијана Пирсена, да ће у наредних 30 година смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског мозга бити пренет у меморију рачунара. Ако разматрамо критички, приметићемо да се ова футуристичка изјава суштински заснива на рационалистичким поставкама које нису ништа инвентивније од оне коју је још вековима раније поставио Рене Декарт (који је центар људског бића такође поставио у мозак) и да се очигледно ослања на материјалистичко виђење човека (сводећи га на функције мозга и ништа више). Са том изјавом се сигурно неће сложити припадници Бергсонове философије који ће истаћи чињеницу да се интуиција не може сместити у рачунарски алгоритам, ван улажења у даље расправе, док ће егзистенцијали на овакве прогнозе једноставно одмахнути руком. А тек би православни хришћани имали шта да критикују код таквог приступа, крајње површног у свом свођењу човека на само један део једне компоненте (материјалне) његовога бића. Технологија свакако помаже човеку у отклањању неких материјалних ограничења и проширује његове могућности и функције, што није спорно, осим у случајевима који повлаче друштвено-етичке дилеме. А међу основне етичке дилеме спада и питање у којој мери ће технологија потиснути човека на маргину, колико ће њен развој утицати на друштвене односе и да ли ће довести до трансформације особина људскости? На ово се питање не може дати прецизан одговор уколико не размотримо проблематику става према технологији као таквој. У овом погледу постоје четири различита доктринарна приступа. Најчешће присутан став је да технологија сама по себи нема инхерентно постављене циљеве (вредносна неутралност технологије), те да њен развој зависи и у потпуној је контроли самог човека (непостојање аутономије технологије). То је тзв. инструментални приступ који данас заступа прогресивистичка школа мишљења. Иако делује веома логично, овај приступ је ипак површан. Ко би могао да каже да је, рецимо, технологија оружја за масовно уништење живе силе нешто вредносно неутрално? То је апсолутно немогуће јер је сам концепт оружја за масовно уништење такав да је јасан по свом почетном вредносном усмерењу и инхерентно постављеном циљу. Може се тај циљ правдати националном безбедношћу, стратегијом нукеларног одвраћања и сличним разлозима који покушавају да пронађу „добру“ употребу, али истина остаје: нуклеарно оружје се не може посматрати као вредносно неутрално. Управо указујући на ове граничне проблеме, инструментални приступ је темељно прокритиковао Мартин Хајдегер средином прошлог века, са својом онтолошком критиком технологије. Нажалост, желећи да до краја оповргне површност инструменталне тезе, Хајдегер је отишао у другу крајност и постао зачетник правца који заступа апсолутну вредносну опредељеност технологије и њену аутономност у погледу испуњења циљева који су јој иманентни. Ову врсту технолошког песимизма многи класификују као технолошки детерминизам, али истински детерминистички приступ се појавио знатно раније, као што је то одлично у својој класификацији различитих технолошких приступа показао Ендрју Финберг, и карактеристичан је за класични марксизам који (иако држи до вредносне неутралности технологије) у складу са својим погледом на развој друштва и друштвених односа фактички заступа тезу о аутономном развоју технологије. Таква теза, међутим, није достојна слободног, а поготово мислећег човека, који не жели да капитулира пред ставом да је неслободан када је реч о усмеравању технолошког развоја. Остаје да размотримо и четврту теорију која је, чини нам се, најближа правом путу, а то је критичка теорија технологије. Она полази од тога да технологија није аутономна у свом развоју, што ће рећи да човек итекако има могућност одређивања алтернативног циља. Тиме се јасно указује на слободу усмеравања технолошког развоја од стране човека. Са друге стране, овај приступ полази од тога да технологија није вредносно неутрална, односно да у себи има постављену вредносну матрицу у смислу циљева који су јој инхерентни, с обзиром да не постоји технологија сама по себи, већ само примењена, имплементирана технологија. Чини нам се да би овај приступ био прихватљив поготово уколико га проширимо додатном тезом о „слабо“ и „јако“ концептуално везаним технолошким решењима. О чему је реч? Примера ради, нож би био рудиментарно и слабо концептуално везано технолошко решење, што ће рећи да у том случају можемо говорити о постојању широке могућности усмеравања циља и употребе у на различите начине. Међутим, у случајевима сложених и концептуално јако везаних решења већ постоји страховито изражена почетна вредносна матрица у смислу инхерентно постављеног циља, чиме је сужен опсег његовог преусмеравања. Поред наведеног примера оружја за масовно уништење, такав је пример са системима тоталног надзора становништва – чињеница да је у питању концепт који носи суштински гледано тоталитарни карактер имплицира јаку почетну вредносну усмереност тог технолошког решења, ма колико се оно уводило зарад безбедности и сличних разлога. Мада и у овако чврсто везаним технолошким концептима постоји могућност накнадног преусмеравања инхерентно постављених циљева, то је знатно теже него код слабо концептуално везаних решења. То је разлог да у погледу технологије увек детаљно испитујемо њихову концептуалну страну, процењујемо из етичког аспекта њену вредносну матрицу и задржимо здрав критички став према њеној имплементацији уколико она нарушава темељна цивилизацијска начела. И да закључимо: машине не могу нити ће заменити човека, ма колико да узнапредују у својој сложености и ма колико футуролози износили невероватна предвиђања – човекова духовна компонента је несместива у било шта ограничено, па макар то био и најсавременији супер-компјутер. Са друге стране, колико ће технологија успети да у свом наметљивом ходу истисне људскост и уништи здраве међуљудске односе, па чак и само друштво као такво, зависиће од степена критичке свести према њеном развоју, испитивању концептуалне стране технолошких решења и напору ка активном усмеравању технолошких циљева. А на развијању те критичке свести у нашем друштву заједно треба да раде припадници академских институција са једне стране и аутентичне духовне институције попут Цркве са друге. Извор: ЦЕПИС
  20. На празник Светих мученика Кирика и Јулите, 28. јула Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом служио је Свету архијерејску литургију у Храму посвећеном овим Божијим угодницима у Доњој Горици у Подгорици. Високопреосвећени је у својој архипастирској бесједи казао да данас прослављамо Христа Васкрслога дародавца вјечнога и непролазнога живота, као што Га увијек прослављамо на свакој Божијој служби, непрекидно у животу и у својим дијелима, али прослављамо и оне кроз које се Господ прославио: „На првом мјесту прослављамо Свете мученике Кирика и Јулиту, који су својим мучеништвом, страдањем и вјером посвједочили Христа Васкрслога и који су кроз Њега и преко Њега васкрсли и васкрсавају непрекидно“, рекао је владика и појаснио да се сјећање на њих обнавља свагда када се сјећамо Господа Васкрслога. Подсјетио је да данас поред Кирика и Јулите прослављамо и Новомученике полимско – величке који су 1944. године, њих преко 500 жена и дјеце, пострадали у Велики испод Чакора. У њихов спомен, на мјесту гдје су пострадали, подигнута је црква. Митрополит се нада, ако Бог да, да ће држава помоћи, Министарство просвјете, да се стара школа, која је поред цркве, претвори у музеј Величких новомученика, који су били заборављени дуго времена: „Али оно што је Божије и они који су Божији не могу никад бити заборављени“, казао је владика и нагласио да су свједоци тога и Кирик и Јулита и Новомученици велички пострадали од нацистичке ханџар дивизије и несрећних Шиптара из Пећи, Плава и Гусиња. Њихова мученичка крв је послужила и подстакла и Свети архијерејски сабор наше Цркве да их прије двије године приброји лику светих: „У Велики наш владика Јоаникије са другим епископима наше Цркве и народом Божијим, данас, такоше, прославља Господа и оне који су Њега прославили, Свете величке и полимске мученике пострадале за Христа и за вјеру православну. “ Подсјећајући да њихово страдање није давно било, владика Амфилохије је казао да и у наше вријеме има оних који страдају за Христа и вјеру православну надахнути малим Кириком и његовом мајком. Иако су пострадали прије толико вјекова спомен и сјећање на њих је живо и непоколебљиво и преко Светога храма у Доњој Горици, који је такође пострадао и био запустио дуго времена. Појаснио је Високопреосвећени да обновом храма, обнављамо себе и памћења на Свето Божије дијете и његову мајку, као и на дјецу из Велике и Полимља који су, такође, пострадали за Христа: „Али, ево, као што видите, и овај храм је, сјећањем на Кирика и Јулиту и на свете претке који су га саградили, васкрсао и обновио се, да би и ми кроз то сјећање обнављали себе, вјеру у себи и вјерност Христу Богу нашем. Њиховим молитвама, молитвама Светих Кирика и Јулите, нека би Господ и нас обновио. Нека би се и ми обнављали духовно кроз обновљене светиње и сјећање на свете мученике и мученице, и кроз нашу вјеру у Васкрсење Христово кроз које и ми задобијамо не само овај пролазни, него и вјечни и непролазно живот у вјечном и непролазном Царству Христовом – Царство Оца и Сина и Духа Светога“, закључио је у бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије. Након Свете Божије службе, Храм Светих мученика Кирика и Јулите опходила је литија а након тога је владика Амфилохије благословио славске приносе. Домаћин славе Илија Мугоша Честитајући славу свим свечарима, Митрополит црногорско приморски је благословио и домаћина овогодишње славе Илију Мугошу и његову породицу, а благослов за домаћинство славе за наредну годину добио је Дражен Мугоша. Владика је казао да је Кирик најдивније дијете а да су дјеце сабрана у овом светом храму његови насљедници, док су дјевојчице, мајке насљеднице Свете мајке Јулите, као и свих Мученика полимско – величких. „Да да Бог да се овдје сабирамо и убудуће. Диван је Храм Васкрсења у Подгорици, а овај је још љепши с обзиром на његову велику и чудесну историју од прадревних времена. Велики је благослов овдје и свих оних који су се потрудили да се обнови“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Славском трпезом љубави настављено је заједничарење у Васкрслом Господу. Храм Светих мученика Кирика и Јулите у Доњој Горици, подигнут прије Немањића, за вријеме Византије, освештан је прошле године руком Митрополита Амфилохија. Тада је први пут, послије 70 година, звонило звоно овог вишевјековног Саборног храма у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Тројичиндански сабор Српске православне цркве, најављен за 15. јун, могао би да помогне црногорским властима да схвате да не смију да угрожавају вјерска права људи и права њихове цркве, а ако то раде, угрожавају и сами себе, оцјењује ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић. Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповјести или увјерења које предвиђа отимање имовине Српске православне цркве (СПЦ) у Црној Гори, у суботу 15. јуна у Подгорици биће одржан велики свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења са свештенством и вјерним народом служити више архијереја СПЦ. Након Свете литургије, у 11 часова, са платоа Саборног храма, како је саопштено, биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. Тројичиндански сабор Српске православне цркве, најављен за 15. јун, могао би да помогне црногорским властима да схвате да не смију да угрожавају вјерска права људи и права њихове цркве, а ако то раде, угрожавају и сами себе, оцјењује ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић. Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповјести или увјерења које предвиђа отимање имовине Српске православне цркве (СПЦ) у Црној Гори, у суботу 15. јуна у Подгорици биће одржан велики свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења са свештенством и вјерним народом служити више архијереја СПЦ. Након Свете литургије, у 11 часова, са платоа Саборног храма, како је саопштено, биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић за Спутњик каже да је Тројичиндански сабор изузетно важан због тога што ће масовност скупа помоћи и Цркви и држави да нађу излаз из тренутних неспоразума. –Прије свега, Бог воли да смо сви на окупу. Не само мисаоно и емотивно, него конкретно ’сви на једном мјесту‘. Такве молитве су Богу најмилије, такав скуп све своје дјеце Господ најрадије гледа. Уз тродневни пост који ће претходити овом скупу, а уочи празника Свете Тројице (који је рођендан Цркве), вјерујем да ће Господ чути наше искрене и усрдне молитве да ’проведри више Црне Горе‘ и ’уклони од ње муње и облаке‘ братске мржње и међусобног неразумјевања, каже отац Гојко. Он додаје да данас, нажалост, живимо у времену разних медијских спекулација, дезинформација и полуинформација, због чега је „најљепше да се, прије свега ми хришћани, на лицу мјеста међусобно видимо и чујемо“. –Да се братски поздравимо и примимо благослов наше Свете заједнице, како бисмо знали што нам предстоји и како да разумијемо будуће догађаје који слиједе и који ће, ако Бог да, бити благословени и срећни, каже Перовић. Он примјећује да „људи из државне власти у Црној Гори очигледно не разумију праву природу Цркве и суштину њеног постојања на земљи“, па стога „објављују неке своје неразумне намјере у вези са односом Цркве и државе“. –Мислим да ће им овакав скуп помоћи да и они схвате да су хришћани у Црној Гори овдашњи људи и грађани ове земље, да су то људи који овој држави дају суверенитет и снагу. Не може и не смије држава да угрожава њихова вјерска права и права њихове Цркве. Онда она, ако то ради, угрожава, далеко било, саму себе, упозорава отац Перовић и додаје: „Што нас више буде тога дана у Подгорици, у Храму Васкрсења, да подсјетим, у једином храму на свијету који су заједно освештали и московски, и цариградски патријарх, то ћемо боље разумјети сами себе, а утолико ће нашу поруку и други боље разумјети и чути.“ Извор: ИН4С
  22. Иако је протеклих месеци усвојила неколико закона усмерених против канонске Украјинске Православне Цркве, украјински Парламент, Врховна рада, није исказао подршку законском предлогу којим би се канонској Цркви забранила служба војних капелана. Између 14. и 16. маја 2019.г. било је шест неуспелих изјашњавања по нацрту закона бр. 10279 о регулисању капеланских служби у оружаним снагама Украјине и у другим војним формацијама, које је предложио бивши председник Порошенко, преноси Институт за верске слободе. Штавише, Порошенко није имао консултација са Све-украјинским саветом Цркава и религијских организација пре него што је поднео нацрт закона бр. 10279. Истовремено, пред Парламентом се налазе предлози закона бр. 10244 и бр. 10244-1 о војном свештенству, на којима се радило у протекле три године у координацији са разним верским заједницама и стручњацима, посебно са Саветом за пастирско старање при Министарству одбране. Информативно-образовно одељење Украјинске Цркве подсећа да је тенденција да се пружи приоритет расколничким групама и унијатима при постављању војних свештеника, супротно жељи самих војника, почела пре неколико година. Црква је у априлу 2017. обавештена да Генералштаб одбија да прихвати да у војсци раде канонски православни свештеници. Године 2018. сви команданти су добили званичну директиву да не упошљавају капелане УПЦ. У септембру прошле године је народни посланик и председник Пододбора за безбедност и одбрану И. М. Береза предложио забрану деловања канонске Украјинске Православне Цркве "на територији свих војних јединица, укључујући и пограничну службу, Националну гарду и службу безбедности". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  23. У вези с украјинском црквеном кризом, Српска православна црква и Руска православна загранична црква у Чикагу донијеле су одлуку да се Недјеља православља празнује одвојено од Цркава које су под јурисдикцијом Фанара. Канонска инвазија Константинопоља на територију УПЦ утицала је и, између осталог, и на православну дијаспору у САД, гдје вјерници различитих јурисдикција ове године неће моћи заједно славити Недјељу православља, као што су то чинили сваке године, пише orthochristian.com. Због прекида евхаристијског општења између РПЦ и Константинопољске патријаршије, свештеномонаштво и вјерници Московске патријаршије, РПЦЗ и епархије Српске цркве у Америци више не могу учествовати у Тајнама парохија Грчке православне архиепископије Америке, америчке Карпаторуске православне епархије САД и Украјинске православне цркве Сједињених Држава, које су у надлежности Фанара. Према писању листа, 17. марта, Недјељу православља Српска црква и РПЦЗ у Чикагу ће прославити одвојено од Ггрчке православне архиепископије. Како се саопштава, без обзира на то што Српска црква није прекинула општење с Константинопољем, она је заједно с Пољском православном црквом, међу осталим Помјесним православним црквама, заузела најкатегоричнији став у подршци канонске УПЦ. Према традицији, на прослави Недјеље православља у Чикагу присутне су све парохије САД. Године 2010. прослава је одржана у српском храму у Чикагу уз учешће јерараха грчке, румунске, украјинске епархије и РПЦЗ. Прошле године свечаности су одржане у грчкој цркви Св. Константина и Јелене у предграђу Чикага. Свештеник Никола Костур, лични секретар владике новограчаничког и средњезападноамеричког Лонгина, навео је у интервјуу да су владика Лонгин и цијела епархија «били шокирани неканонским радњама Васељенске патријаршије у Украјини у посљедњих неколико месеци, које су кулминирале незаконитим давањем Томоса о аутокефалности расколницима и служењем заједно с њима 6. јануара 2019. у Истанбулу». Он је наставио: «Пошто ово директно утиче на наше православно јединство у овој земљи, одлучено је да се не одржи свеправославна вечерња служба Недјеље православља у нашем саборном храму, него умјесто тога да се одслужи литургија за два наша српска православна деканата у Чикагу и околини, који се састоји од 19 парохија и три манастира. Нисмо жељели да се суочимо с избором да служимо или да не служимо заједно, па смо сматрали да је најбоље да се повучемо.» Ову информацију потврдио је протојереј Григорије Џојс, секретар Чикашке и Средњеамеричке епархије РПЦЗ, изјављујући да ће им се придружити РПЦЗ: «Могу да потврдим да ће Срби и Руси на Недјељу православља служити одвојено од Грка у Чикагу. Други се такође могу придружити». Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божјим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз свете тајне Цркве и кроз служење свете Литургије. Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон. Ми Срби требало би да поново постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили и вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије, у искушењу смо да се потпуно удаљимо једни од других до те мере да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, Црногорцима, итд. Без богослужења, комшије у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагични пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију. Епископ бијељински и зворничко-тузлански Фотије Извор: Српска Православна Црква
  25. Заговорници пријема „Косова” у Унеско, они исти чијим су гласовима наша културна добра уписана на „Листу светске баштине у опасности” комотно превиђају једноставну чињеницу да су споменици на Косову и Метохији стављени на листу угрожених и да их Кфор штити од Албанаца. На ову околност у разговору за „Политику” упозорава проф. Др Дарко Танасковић, дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску, додајући да ми оне који подржавају Приштину у намери да постане чланица ове организације „узнемиравамо питањем”: „Рат је на КиМ завршен. Од кога онда прети опасност нашим споменицима? Да није можда од ових истих за чије се учлањење у Унеско залажете?”. – Обично немају одговор – истиче Танасковић, иначе професор Филолошког факултета и стручњак за оријенталистику и ислам, филологију и некадашњи амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, али и при Ватикану и Малтешком реду. За наш лист говори о борби Србије да заштити своје светиње на Косову, да не дозволи прекрајање историје и отуђења споменика који представљају срж српске културе и духовности, која траје готово две деценије. И поред тога што су, 2004. у мартовском погрому, свет обишле слике српских цркава у пламену, велике западне силе и даље подржавају пријем такозваног независног Косова у Унеско, што би представљало ненадокнадив губитак за нашу земљу, Српску православну цркву и цео народ. Иако су 2015. године на скупштини Унеска у Паризу, док је Танасковић био амбасадор наше земље у овој организацији, Албанци доживели пораз, сваких неколико месеци Приштина прети да ће поновити захтев за пријем у организацију. На КиМ се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. При томе, четири храма СПЦ су већ 12 година на листи заштићених споменика културе, а у јавности се често полемише о начину на који су те светиње заведене у Унесковим списима и колико бирократски прописи ове организације иду наруку Србије. Јесу ли четири споменика културе на КиМ, тачније четири православна храма, који су под заштитом Унеска заведени као византијско наслеђе, а не као наслеђе Србије и СПЦ? Четири наша културна добра (манастир Високи Дечани, црква Успења Пресвете Богородице у Грачаници, црква Богородице Љевишке у Призрену и Пећка патријаршија) у документима Унеска не воде се као византијско, али ни као српско православно наслеђе већ као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)”. Може ли таква формулација да послужи као повод за одузимање ове баштине од српског народа и СПЦ? Ова неутрална формулација, која свакако није срећна, сама по себи, засад не може да послужи као повод или, пре, оправдање за шиптарско посезање за тим културним и духовним драгуљима српског средњовековља. Наравно, уколико би „Косово” постало чланица Унеска, сигурно је да би Приштина чинила све што је у њеној моћи да то чланство злоупотреби и „објасни” свету да ови културни и духовни споменици нису само на Косову у територијалном смислу, како стоји у релевантним документима Унеска, већ да је то споменичко наслеђе „Косова” као државе и интегрални део некаквог косовског културног идентитета. Албанци то, уосталом, и сада упорно чине, без обзира на реалност, а камоли неке обавезујуће правне и друге формулације или научно утврђене чињенице. Да ли је уобичајено да заштићене споменике културе Унеско везује искључиво за назив државе или територије на којој се налазе? Пракса у Унеску јесте да се културна баштина формално систематизује према територијалном припадању датој држави, а не према својој културно-историјској припадности. Ако се не варам, сем у случају неких јерменских светиња у Ирану, по правилу се не дефинише и не спецификује ни одредницама националне или верске припадности. Значи ли то да изостављање националног предзнака на неки начин помаже косовским Албанцима у покушајима да присвоје културну баштину на КиМ? С обзиром на нескривене амбиције шиптара на „Косову” да „расрбе” и прогресивно албанизују нашу духовну и културну баштину, било би свакако много боље да је она заведена с атрибутом „српска”. У једном тренутку ситуација је била и неповољнија. Приликом редовног разматрања стања заштићености споменика са „Листе добара у опасности”, на заседању Унесковог Комитета за светску баштину у Квебеку (2008), а под жестоким притиском неких утицајних држава које су управо у то време признале независност „Косова”, из текста закључка који се односи на наше споменика избрисане су све референце на Србију, као да они са њоме и са СПЦ немају никакве везе. Касније се, дипломатски, успело да име Србије, у загради иза речи „на Косову”, буде враћено у текст, што је и био максимум који се објективно, с обзиром на све околности, могао остварити. Каква је могућност да ови споменици евентуално постану део некакве „косовско-албанске” баштине? Уколико би „Косово” постало чланица Унеска, против чега се Србија засад успешно политички и дипломатски бори, формално би се наши средњовековни споменици на КиМ територијално водили под државним заглављем „Косовo”. Суштински, они никада не би могли постати део „косовско-албанске” баштине у историјско-националном смислу, јер их са културом Албанаца не повезује апсолутно ништа. Ко би могао прихватити, рецимо, апсурдну тврдњу да је Дечане градила стара албанска династија Нимани?! Не обазирући се на то, на простору који административно контролишу приштинске власти сва значајнија културна добра, а посебно она туристички атрактивна, систематски се обележавају на начин који сугерише да су изворно њихова. То је разлог због којег „Косово” толико жели у Унеско? И то је, несумњиво, један од разлога. За њихово упорно залагање мотив је, међутим, примарно политички – афирмисање државности „Косова” на међународном плану. Наравно, кад би се докопали места у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, они би је доследно користили као полигон за политичке провокације заоденуте у маскирну униформу образовне, научне и културне проблематике. На који начин на претензије „Косова” да уђе у Унеско гледа светска стручна јавност? Озбиљна, професионално одговорна стручна јавност не може гледати и не гледа позитивно на евентуални пријем „Косова” у Унеско, али, као што је познато, постоје и ешелони идеологизоване и/или плаћеничке псеудонаучне и псеудостручне мафије која је увек спремна да пружи квазинаучну аргументацију за безочне „културолошке фалсификате” својих налогодаваца. То је, заправо, својеврсни интелектуални тероризам. А тероризам, као што знамо, у одређеним околностима може да буде привремено ефикасан. Да ли светска стручна јавност разуме улогу Србије и српских владара у стварању ових споменика? Већ сам рекао да за озбиљну научну и стручну јавност ту нема недоумице или каквих сумњи, и то још одавно. Шта Србија још може да учини како би заштитила своје културно наслеђе на КиМ? Поред тога што се упорно бори против чланства „Косова” у Унеско, Србија мора да размишља и о томе какву би стратегију применила уколико би се једног дана догодило да Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији. У овом тренутку то није вероватно, али увек ваља бити спреман и за најнеповољније сценарије. Не бих сада говорио о томе шта би било разумно предузети у таквој хипотетичкој ситуацији. С обзиром на то да њени стручњаци немају приступ терену или да је он крајње ограничен, Србија се мора кроз разне видове међународне сарадње посредно старати о стању свог духовног и културног наслеђа на КиМ. Битан чинилац је и СПЦ јер је свештенство и монаштво животно на лицу места и у тешким егзистенцијалним условима. Уз одређену помоћ Београда, могу предузимати низ домаћинских, практичних и конкретних корака на побољшавању стања наших цркава, манастира и других сакралних објеката. Какав је статус остале српске баштине на КиМ, манастира и цркава који нису заштићени, али су део светске баштине? Да би неко културно добро могло бити кандидовано, тј. номиновано за упис на „Листу светске баштине” Унеска, оно претходно мора, уз поштовање прописане процедуре, у Србији бити увршћено међу културна добра од националног значаја и доћи на прелиминарни списак за Унеско. Потом следи пријављивање, уз израду сложеног номинационог досијеа. Ту нема пречица. Од пре извесног броја година, захваљујући високој стручности наших експерата, њиховој посвећености и доброј организованости, урађено је неколико веома повољно оцењених номинационих досијеа за упис на „Листу нематеријалног културног наслеђа”, попут онога за крсну славу, коло или нетом уписаних гусала. Пример успешне прекограничне сарадње у једној тзв. серијалној номинацији за „Листу материјалне културне баштине” представљао је заједнички упис стећака, чији су носиоци биле, осим Србије, БиХ, Хрватска и Црна Гора. На који начин су у Унеску заведени остали заштићени споменици културе који се налазе у централној Србији? Заведени су, логично, под државним заглављем „Србија”. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...