Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополит'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 855 results

  1. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23 јуна, са свештенством Свету службу Божију на темељима Цркве Свих светих на Великом пијеску код Бара, која потиче из 4. вијека. У току Свете архијерејске литуругије Свету тајну крштења је примила мала Ефимија. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да ово свето мјесто, које спаја вјекове, свједочи да оно што је Божије и што је ходило путем вјечним и бесмртним је неуништиво и непролазно. И ми данас ходимо тим јединим путем који води у живот вјечни – пут истина и живот, истакао је владика и подсјетио да су то ријечи које је рекао сам Господ: Онај који за Мном ходи неће ходити по тами, него ће ходити за свјетлошћу, вјечном и непролазном. „Он као вјечна свјетлост, као Бог који почива у вјечној свјетлости и ту свјетлост предаје и нама, Он је тај пут, истина која се открива само онима који ходе тим путем. Истина која даје не само пролазни, него вјечни и непролазни живот, вјечно и непролазно достојанство људско, достојанство све божанске творевине: свега што постоји, што бива, што настаје и што се рађа овдје на земљи.“ Нагласио је да је велики Божији дар и жива потврда да ће ова светиња васкрснути, да ће се обновити и данашње крштење мале Ефимије: „Већ је она обновљена и обнавља се и оним што се догађало на њој и са њом, и оним што се данас догађа са овом Светом литургијом и са Светим крштењем мале Ефимије. Само Господ знаде колико је оних који су се, духовно и морално и кроз Тајну крштења силом Духа Светога и воде, овдје крштавали, преображавали, задобијали квасац вјечнога и непролазнога живота.“ Подсјећајући да ће овај овај свети храм бити посвећен Свим светим, празнику свих оних који су ишли вјечним и непролазним путем, Митрополит је казао да су то Свети пророци Божији који су предуказивали Христов долазак у овај свијет и они који су ишли за Њим и Њему јединоме служили и клањали. Дух Свети који је сишао у Горњици сионској на Свете апостоле већ 2.000 година непрекидно сабира силом Својом безбројна људска бића око светиње, Тијела и Крви Христа Бога нашега – Свете службе Божије. Света литургија је дјело Божије и служи се широм васељене на свим земаљским језицима, бесједио је владика и додао да она призива све људе и земаљске народе да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога, као и наша Ефимија: „Велики Божји дар и велика светиња! Дивни и велики празник Свих светих, коме је посвећена ова светиња, празник свих оних који су се кроз вјекове се крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога, и не само крштавали, него испуњавали заповјести. Оно на што смо сви призвани то је та живоносна вјера у живога Бога, савршенога Бога и савршенога човјека, с једне стране, а с друге стране, узрастање том вјером од смртности у бесмртност, од пролазности у непролазност, од овога пролазнога свијета у онај вјечни непролазни Божански свијет – Царство Божије Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави који је загрлио сву творевину Својом љубављу жртвјући Себе за живот читавог свијета. То је Божанска љубав, то је Бог коме се ми клањамо и служимо и у кога вјерујемо.“ Високопреосвећени владика Амфилохије је нагласио да Бог који је Емануел – који је са нама, међу нама, који је постао као један од нас, Он једини од свих богова на земљи заслужује поштовање на земљи и у вјечности. Говорећи о томе колико је светих Божјих људи који су ходили светим Божанским путем а које данас прославља Црква, Митрополит Амфилохије је подсјетио да нема ниједног земаљског народа који није једним својим дијелом припадник те Свете цркве Божије која није биолошка заједница, иако је и биолошка заједница светиња Богом дата, али која данас јесте а сјутра није. „Света црква Божија није земаљска заједница, партијска, идеолошка, везана за вриједности овога свијета, било да су националне, државне или друге, него је вјечна заједница Светих Божјих људи, заједница са живим Богом. Вјечна Божанска љубав и нас призива на ту и такву љубав, да волимо једни друге, као што је Бог нас заволио Његовом љубављу која се жртвује за ближње своје кроз материнску, очинску, братску, пријатељску, црковну љубав, ту најдубљу и најсавршенију богочовјечанску љубав. “ Изразио је владика наду да ће се идуће године на овај празник Литуругија служити у завршеном храму и да ће сви помоћи, истакавши да је тужно и наша срамота што овај храм из 4. вијека стоји као рушевина. Митрополит је упознао присутне да је већ урађен пројекат храма и да је добијена дозвола за његову градњу. Он се на томе захвалио Управи за културна добра уз наду да ће дати дозволу и за друге светиње, које су рушене кроз историју, а које ради људског достојанства и васкрсења, праве истинске културе, треба да васкрсавају. „Ево обнавља се и ова светиња и даће Бог да се обнови и Михољска Превлака, и разорена Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену, и да се извади из тамнице, из паганског маузолеја, Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен 1974. године. И ко да га утамничи? Његови да га утамниче и да сруше Цркву коју је он пројектовао!?“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је посебно истакао да је када је капела на Ловћену срушена, обурдан и сам Ловћен и Црна Гора: „И ићи ће све дубље и дубље у пропаст, ако се буде наставило тим и таквим безбожним, антипетровским, антицрквени духом. Неће ако Бог да! Ја се у Бога надам да ни ова наша власт неће наставити тим рушилачким, уништилачким, братоубилачким путем, него ће се вратити богољубљу и братуљубљу. И они, а и ми заједно са њима, и сви људи, да се вратимо живоме Богу, светињама и једни другима љубављу божанском несебичном. А диван свједок обнове те љубави је и обнова ове древне светиње!“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају Свете литургије је благосиљао и пререзао славски колач. Честитајући славу, још једном, је истакао да очекује, ако Бог да да на Цркви Свих светих на Великом пијеску догодине засија златан крст. Саборно је приређена трпеза љубави на којој је отац Јован Пламенац казао да ће овај храм у посрнулој Црној Гори да засија свом својом пуноћом и да у њу унесе пуни сјај хришћанства, блистај Цркве Христове, Његовог учења и вјере у Господа нашега Исуса Христа Једнотројичног Бога, коме смо дужни да служимо на истински и прави начин. У има братства Свих светих са Великог пјеска господин Никола Соколовић је Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију уручио на дар икону Светог Василија истичући да је овај храм све окупио и начинио бољим људима, као и да се он саборно обнавља. У оквиру прославе храмовне славе Цркве Свих светих на Великом пијеску код Бара приређен је и богат културно умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Тема светости дотиче се једног од најзначајнијих проблема нашег времена. Чак и сама реч „Свет" или „светост" упућује на нешто сасвим страно и невезано са нашим временом, нашом културом и трагањима савременог човека. Који од родитеља нашег времена има за амбицију да своју децу учини светим људима? Која од наших школа и образовних установа негује светост и истиче је као визију и циљ образовања? Срећни човек нашега времена, идеал савременог образовања и културе, није више чак ни „добар" човек класичних времена. То је онај ко зарађује новац, живи у комфору и има друштвени положај и углед. То желе родитељи од своје деце, ка томе смерају наши образовни системи, то негују средства информисања, о томе сања већина младих нашег доба. Заиста! У једном друштву које као свој најозбиљнији проблем доживљава незапосленост и којим управља паника како да повећа зараду и капитал, започињање разговора о Свети(тељи)ма и светости сачињава провокацију ако не и позив на подсмех и изругивање. И стварно, светост представља једну заборављену визију. Заборављену, јер је некада постојала. Јер, она је надахнула нашу културу /цивилизацију, тј. цео друштвени живот. Наши људи су некада живели са Светитељима и од њих црпели меру своје културе/цивилизације. Светитељи су били хероји, ти велики шампиони, чувени фудбалери и звезде својих времена. Сада су остала само имена наших Светитеља, па и она осакаћена и преиначена на што туђинскији начин. Јер људи се већ радије опредељују да славе, не успомене својих Светитеља, него своје личне рођендане. У једном таквом времену, шта да каже човек о светитељству. Реч ће пасти у празно. Но са друге стране, како да не говоримо о нечем тако централном и темељном за живот хришћанина? Зато што наша вера без Светитеља престаје да буде вера. Јер, ако заборавимо на светост, од Цркве не остаје ништа. У том случају, њено поистовећење са светом, њена секуларизација, постају више неизбежни. Међутим, светост није само заборављена, у наше дане. Она је, кад се поведе разговор о њој, и погрешно схваћена. На овом месту задобија посебан значај тема нашег предавања. Шта значи светост, ако је погледамо као осликавање Царства Божијег, као доживљај и предокус последњих ствари, есхатона? О погрешно схваћеној светости Уколико неко упита случајне пролазнике на улици: шта сачињава, по њиховом мишљењу, с в е т о с т, одговор који ће, по правилу, добити гласи отприлике овако: Свет је онај човек који не чини грехе, који испуњава закон Божији, који је моралан у сваком погледу; једном речју, онај који не греши. У појединим случајевима, појму светости придодаје се и елемент мистицизма, сходно чему светитељ је онај који има унутарње доживљаје комуникације са Богом, запада у екстазу и види ствари које не виде други људи. Укратко, живи у некаквим натприродним стањима и чини натприродна дела. На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет. И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет. Ово опште и раширено схватање о светости покреће извесна основна питања, кад га ставимо под светлост Јеванђеља, наше вере и предања. Наведимо само неке од њих: 1) Уколико се светост састоји углавном у држању моралних начела, зашто је онда фарисеј осуђен од Господа а цариник оправдан, у свима нам познатој јеванђелској параболи? Уобичајавамо да фарисеја називамо лицемером, али у стварности он није лагао кад је тврдио да је верно испуњавао закон, да је давао десетак свог имања сиромасима и све што год је Господ тражио од њега, као верног Јеврејина, није избегавао да изврши. Као што, такође, није говорио лаж кад је цариника карактерисао као грешника и кад је цариник самог себе тако карактерисао. Јер, заиста, цариник је био неправедан и кршитељ моралних правила. 2) Слично питање искрсава и из употребе термина „Свет" и „светитељи" од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује. А у Посланици Галатима изгледа да је морално стање тамошњих светих било толико разочаравајуће да је Павле био принуђен да им напише: „Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите" (Гал. 5, 15; значи: ако, дакле, толико једете један другог, пазите да се на крају не истребите, јер - нећете постојати). Како се то десило да се први хришћани називају „Светима", кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере? Да ли би се усудио дакле неко у наше дане да „Светим" назове неког од ових хришћана? 3) Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве. Познато је да и зли дуси чине натприродне ствари. Светитељи нису мађионичари и факири. Нити се њихова светост процењује на основу поседовања таквих „харизми". Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда. А постојали су и чудотворци који никада нису признати и проглашени светима. С тим у вези веома је занимљиво оно што пише Апостол Павле у својој 1. Посланици Коринћанима који су се, као и многи у данашње дане, одушевљавали натприродним стварима. Он пише: „Ако имам веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам" (13, 2). Наредити једној гори да се премести, рекао је Господ, могуће је, ако имаш вере колико зрно горушично. Али није то показатељ светости. То је ништа, „ништа", ако не постоји предуслов љубави, дакле нешто што било који човек без чудотворних способности може да има. Чудотворство и светост се не поистовећују нити неопходно иду заједно. 4) Слична питања искрсавају и из повезаности светости са необичним и душевним-психолошким искуствима. Многи данас прибегавају источњачким религијама да би тамо срели дематеријализоване гуруе, људе изузетне самодисциплине, аскезе и молитве. Наша Црква такве не сматра за свете, колико год да су дубока и натприродна њихова искуства, колико год да је значајна и ако јесте њихова врлина. Тако се на крају поставља питање: постоје ли свети и изван Цркве? Ако реч „свет" значи оно што данашњи свет уопште мисли и што смо описали горе, дакле морални живот, натприродне харизме и натприродна искуства, тада треба да признамо да постоје свети и изван Цркве. Можда чак чешће изван неголи унутар ње. Ако пак желимо да кажемо да је светост могућа само унутар Цркве, тада треба да значење и смисао светости потражимо с ону страну критеријума које смо горе навели. Дакле, с ону страну моралног савршенства и натприродних сила и искустава. Погледајмо, дакле, како наша Црква схвата светост. Светост кaо црквено искуство Израз "Agios" („Свет") има једну занимљиву историју. Корен речи у грчком језику је ag-, из којег се производи низ термина попут agnos, to agos, итд. Дубље значење овог корена изражава глагол asethai, што значи трепет према једној скривеној и страшној сили (у Есхилу напр.), поштовање према њеном носиоцу (код Хомера) итд. Тако, у древном јелинству, светост је повезана са моћју, са оним што Ото (Рудолф Ото), у својој познатој књизи о појму светог (Das Heillige), назива misterium fascinandum et tremendum (оно што истовремено изазива привлачност и страх). У Старом Завету семитска реч за светост (која је сродна са асирском речју), означава: сечем, раздвајам, разликујем коренито, очишћујем (одакле и веза са чистотом и невиношћу). Свете ствари су оне које неко одваја од осталих - особито у богослужењу - и посвећује их Богу. Тако и Свето Писмо иде даље од психолошког значења које сусрећемо код старих Грка - трепет, страх, поштовање према једној вишој сили - и повезује појам светог са апсолутном другачијошћу, са Апсолутно Другим. То, напослетку, води Свето Писмо ка поистовећењу Светог са самим Богом. У својој апсолутној трансцендентности у односу на космос, Свет је, према томе, само Бог. И само из Њега и из односа са Њим извире свака светост. Да би се ова вера са посебним нагласком исказала у Старом Завету, - посебно код пророка Исаије, који се карактерише као пророк Светости Божије - назива се Бог три пута Свет: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот", што у форми евраизма троструког понављања значи: бесконачно Свет. Знамо да се у евраизмима кад се један број понавља три пута тиме указује на бесконачност тог броја; напр. број 7, који Је број савршенства за Јевреје, кад се понови три пута чини бесконачност савршенства. Као и свима нама познато 666 јесте три пута броја 6, што указује на нешто што жели да стигне до савршенства а не може да стигне. Бесконачно је неспособно да стигне до савршенства. Мисли се на антихриста. Према томе, за Свето Писмо, светост се поистовећује са Богом а не са човеком или са светим стварима, као у старом јелинизму. Постаје на неки начин личност, а још код Светих Отаца Цркве оно троструко „Свет" поистовећује се са Светом Тројицом, са којом Свети Оци поистовећују троструко „Свет" пророка Исаије. Према томе, светост, за хришћанску веру, није антропоцентрична него теоцентрична, и не зависи од моралних достигнућа човека, колико год да су она значајна, него од дара и благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом. Због овога разлога се и Богородица назива Пресвета (Υπεραγια), не толико због својих врлина него зато што се више од било кога другог сјединила лично са Светим Богом, дајући тело и крв Сину Божијем. Светост, према томе, није за Цркву индивидуални посед било кога, колико год да је неко свет у свом животу, него тема личног односа са Богом. Бог, по своме слободном хтењу, освећује кога Он хоће, дотле да ово освећење не зависи ни од чега другог сем једино од слободне воље Бога и освећенога. Као што наглашава Свети Максим Исповедник, ми људи не доприносимо ништа друго сем наш слободни избор, без којега Бог не делује. А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности. Ова поистовећеност светости са самим Богом у хришћанској вери води њеном повезивању са самом Славом Божијом. Светост значи већ да се прослави Бог од целог света. Није случајно што као прва молба Господње молитве Оче наш није друга до: „да се свети име Твоје". Ако узмемо у обзир да је ова молитва есхатолошка, да се односи на коначно стање света, онда је јасно да оно што тражимо у Оче нашу јесте да Бог буде прослављен од целога света, да дође транутак када ће сав свет, заједно са Херувимима, рећи оно што је видео и чуо Исаија у визији: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља Славе Твоје. Осана на висинама". Светитељи, према томе, не траже своју славу, него само славу Божију. А Бог прославља свете, не њиховом славом него самом Својом Славом. Свети, дакле, бивају освећени и прослављени не неком светошћу или славом која извире из њих, него Светошћу и Славом самога Бога. Карактеристично је у византијској агиографији (иконографији) да светлост пада на светитеље споља а не одашиља се из њих. (То је анализирао и на томе много инсистирао о. Стаматис Склирис и заиста је врло значајна та његова теолошка опаска). Ово има посебан значај за обожење Светих. Као што се искристалисало током исихастичких спорова 14. века, насупрот западној теологији, која је говорила о створеној благодати, дакле благодати и слави која припада самој природи људи, датој од Бога при стварању. Православно богословље, како га је развио Св. Григорије Палама и други исихасти онога доба, Светлост коју виде светитељи и Славу која их окружује, схвата као нестворене енергије Божије. Односно, као Светлост и Славу самога Бога. Истински светитељ, према томе, јесте онај који ни на који начин не тражи своју славу, него само славу Божију. Када неко тражи своју славу он тада губи светост, јер, у коначној анализи, не постоји други Свет осим Бога. Светост значи учествовање и заједница у Светости Божијој - то уосталом значи и Обожење. Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве. Из ових примедби је јасно да се извор светости налази у Божанској Евхаристији. Проанализирајмо мало ову тезу. Рекли смо да не постоји друга светост до она Божија, и да Светитељи не располажу својом светошћу, него учествују у Светости Божијој. Ово значи да у Цркви немамо других светих до само оних са значењем освећени. Када су у 4. веку настале снажне расправе око Божанства Светог Духа, главни аргумент Светог Атанасија Великог, како би доказао да је Свети Дух Бог а не твар, био је да се Дух Свети не освећује (не бива освећиван), него Он освећује. Кад би се он освећивао био би твар, будући да твар а тиме и људи не освећују него се освећују. У својој Првосвештеничкој молитви, која је сачувана у Јеванђељу по Јовану, (и које прво Јеванђеље од дванаест слушамо на Велики Четвртак), Христос, изговара дубокозначајну реченицу своме Оцу: „За њих (ученике и самим тим људе) ја освећујем себе да и они буду освећени истином" (Јн 17,19). Ове речи су изговорене пре страдања и у вези су с Тајном вечером. Имају следећи садржај: Христос својом жртвом освећује као Бог самог себе као човека, да би се и ми осветили заједничарећи у Његовом телу и крви. Нашим учествовањем у Светој Евхаристији освећујемо се, то јест постајемо свети причешћујући се Јединим Светим - Христом. Можда не постоји тако откривајућа тачка у животу хришћана око тога шта је светост од возгласа свештеника кад подиже часно Тело пре светог Причешћа: „Светиње Светима". Дакле, Тело и Крв Христово су Светиње и нуде се Светима, члановима Цркве као заједнице. Одговор народа на овај возглас је потресан, и управо сажима оно што смо рекли горе. Шта одговара народ: „Један је Свет, један Господ, Исус Христос у славу Бога Оца". Само је један Свет, Христос. Ми смо грешни. А Његова светост, у којој смо позвани да учествујемо ми грешни, не смера ни на што друго до на Славу Божију („у Славу Бога Оца"). У оном часу Црква доживљава Светост у свом врхунцу. Исповедањем: „Један је Свет", свака наша врлина и свака наша вредност поништавају се пред Светошћу Јединог Светог. То не значи да Светом Причешћу треба да приступамо без припреме и борбе за наше достојно приступање. Значи, међутим, да колико год се припремили не постајемо Свети пре но што се причестимо. Светост не претходи евхаристијској Заједници и Причешћу, него следи за њом. Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће. Из ове примедбе излази један низ истина које имају везе са нашом темом. Прва је та што на овај начин разумемо, као што смо навели на почетку нашег излагања, зашто се у Посланицама Апостола Павла сви чланови Цркве називају Свети, упркос томе што их не карактерише морално савршенство. Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети. Истом логиком у језику Цркве, већ од првих векова, и елементи Евхаристије добили су назив „Светиње" (попут израза „Светиње Светима"), упркос томе што по својој природи ови елементи нису свети. Истом овом етиологијом (образложењем) Црква је врло рано, такође, уделила наслов Свети Епископима. Многи се данас саблажњавају када кажемо: Свети те и те епархије. (Један новинар пре више година, који није имао другог посла до да се бави скандалима епископа, имао је навику да се на Епископе Свете (што је стара црквена пракса) позива користећи знаке навода, што је потпуно непознавање значења термина свет). Епископ се на тај начин назива Светим, не због својих врлина, него зато што на Светој Евхаристији осликава (иконизује) Јединог Светог, као икона Христа и као онај који седи на месту и у обличју Божијем, по Св. Игњатију Антиохијском. Место Епископа на Св. Евхаристији јесте оно што оправдава назив Свет. Православни народ, пре но што је дошло до налета пијетизма, није имао никаквих тешкоћа да користи језик иконизма (сликовни језик), и да види самога Христа у лицу онога који Га иконизује на Светој Евхаристији, то јест у Епископу. Тако је Евхаристија по преимућству заједница Светих. Ка њој циља (смера) подвиг преподобних, који није никада циљ него средство ка циљу који је евхаристијска заједница. Ово место се заборавља и превиђа од стране многих теолога, чак и православних, који, посебно у наше дане, имају тенденцију да светост поистовећују са подвижништвом. Међутим, случај Свете Марије Египћанке је речит: читавих четрдесет година она се сурово подвизавала да би се очистила од страсти, али тек кад се причестила пречистим Тајнама од Светог Зосиме, тада је окончала живот будући освећена. Циљ њеног подвига био је управо онај моменат Светог Причешћа. Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан. Међутим, Света Евхаристија је врхунац освећења, не само зато што човеку пружа најсавршеније и најпотпуније јединство, телесно и духовно, са Јединим Светим, него и зато што сачињава најсавршеније осликавање Царства Божијег. То јест, оног стања у којем ће се освећивати и прослављати од целокупне творевине вечно и непрекидно „Свет, Свет, Свет Господ Саваот". Погледајмо ближе ову тему. Светост као осликавање Царства Божијег Господња молитва Оче наш, чији је карактер очевидно есхатолошки, као што смо рекли, изазива утисак отпочетка тиме што после прозбе „да се свети име Твоје", следи: „да дође Царство Твоје". Многи истраживачи сматрају да, у суштини, ове две прозбе значе исту ствар. Освећење и Царство Божије не само да се међусобно тесно повезују, него би се могло рећи да се поистовећују. Оно што од Бога тражимо у молитви „Оче наш", јесте да дође Његово Царство у свет, тако да сви људи и сва творевина могу да прослављају и да препознају као Светог Јединог Светог Бога и да учествују у Светости и Слави Његовој. Светост и Царство Божије, према томе, узајамно се поистовећују и објашњавају. Обожење и није друго до ово учествовање у Слави и Светости Божијој у Царству Његовом. Незамисливо је Обожење без Царства Божијег и освећења преко учествовања у Светости Божијој. Тумачећи из Господње молитве прозбу „нека дође Царство Твоје", Свети Максим Исповедник пише: „Нека дође Царство Твоје, то јест Дух Свети". Долазак Царства повезан је у Светом Писму са наиласком Духа Светога (ДАп. 2, 18). Није случајно што се у светоотачкој мисли Свети Дух увек повезује са освећењем света. Управо зато што доноси Царство Божије у свет, зато и освећује свет. Сада исти Дух повезује се и са нечим другим: „састављањем установе Цркве". Црква пак се у пуноћи саставља само у Светој Евхаристији, као што наглашава Св. Николај Кавасила, верно изражавајући православно Предање. Пише: „Када би неко могао да види Христову Цркву, ништа друго не би видео до ово само Господње Тело". Ако би неко хтео да види Цркву, каже, само у Евхаристији ће је видети. Враћамо се тако на исти круг: Светост - Царство Божије - Дух Свети - Црква - Света Евхаристија. Унутар овога круга треба сместити Обожење Светих. Изван њега не постоји Светост према православном богословљу, богословљу Отаца. Управо зато што се само у овом контексту може замислити Обожење људи и света, Свети Максим, на начин који не оставља места сумњи, види Царство Божије и Обожење Светих као један вечни продужетак Свете Литургије, а Свету Литургију као једну икону (слику) Царства Божијег у времену и простору. Вреди навести неколико одломака из његове „Мистагогије": Символ вере значи „од свих преднајављено тајанствено благодарење (μυστικην ευχαριστιαν) које ћемо приносити у Будућем веку за преславне путеве и начине премудрог Божијег промисла о нама" (ПГ 91:696б). Значи, дакле: евхаристијско исповедање које ће приностити учесници у Царству Божијем, за све што је Бог учинио за њихово спасење. Дакле, у Символу вере преносимо се непосредно у Царство Божије, где се на неки начин вечно исповеда шта је све Бог учинио за наше спасење, што се и описује на том месту. Трисвето славословље, „Свет, Свет, Свет је Господ Саваот", које пева народ, каже Свети Максим, означава и осликава „наше сједињење и равночасност са бестелесним умним силама, које ће се пројавити у Будућем веку, када ће природа човечија, због истоветности неизменљивог и постојаног кретања око Бога, научити да у пуном сагласју са горњим силама пева и освећује једно Триипостасно Божанство" (ПГ 91:696бц). То значи да ће људи већ научити да се вечно крећу и круже око Светости Његове, Свете Тројице и да вечно освећују Тројичног Бога, односно да га зову Светим у Његовом Царству. А исповедање: „Један је Свет, један Господ" пред Св. Причешће значи и осликава „надумно и надразумно сабирање и сједињење са јединством божанске простоте". Коначно, Свето Причешће значи и осликава и пружа оно суделовање које онима који се достојно причешћују омогућава, пише, „да и њима буде могуће да буду и називају се по благодати богови, пошто их свецели Бог свецело испуни, не оставивши ничег празног у њима без Његовог присуства" (ПГ 91:697а). Другим, речима, Света Евхаристија чини достојне учеснике да буду по благодати богови, због потпуног присуства целога Бога у њима. Реч је, очигледно, о Обожењу Светих, као предокус и осликавање Царства. Свети Максим не би могао да буде јаснији када је реч о обожујућем карактеру Свете Евхаристије и њене везе са Царством Божјим. Светитељи, дакле, пошто достојно учествују у Св. Евхаристији, постају богови по благодати и осликавају Царство Божије. Међутим, шта значи то „осликавање" и како оно то повезује са нашим свакодневним, историјским искуством? Појам иконе (слике) од крајњег је значаја за православно богословље. Не мислим само на икону Христа или светитеља које целивамо у нашим Црквама, него уопште на појам „иконизма" (осликавања). Све је у православној Цркви „иконизам" (осликавање). Осим светих икона, иконизми су и радње, покрети и личности светог богослужења. Свети Максим све то назима „иконе" (слике), као и све оно што се дешавало и дешава у историјском животу Цркве. Све је слика будућих ствари, које ће и сачињавати истину оних иконизованих (ствари) у историји. Истина се, према томе, налази у будућности, у Царству Божијем. У историјском животу Цркве све је слика (икона) будућег. Светитељи, које сликамо на нашим иконама, нису фотографије њиховог историјског изгледа, зато и немамо на иконама светитеље како су изгледали само у њиховом историјском животу, него као што ће, по надахнућу Цркве, бити у будућности, купани у нествореној светлости и Слави Христа на истинит начин. Епископи у Светој Литургији икона су Цара Христа као што ће доћи у Царству Своме, те зато и носе светле одежде и седе на престолу и имају власт. Само они који су изгубили језик и логику иконизма - што се, на жалост, и десило у наше дане свуда у православљу - саблажњавају се тим стварима. Сви символизми и покрети Литургије икона су последњих ствари, попут малог и великог Входа, и свега онога што тумачи на тај начин Свети Максим. У православном богослужењу немамо символизме боја и образаца и покрета који упућују на наше историјско или физичко (природно) искуство, него само на есхатолошку стварност Царства. То што су све стварности у Цркви иконе, не значи да нису стварне, тј. да је реч о фантазији или умишљању. У читавом периоду иконоборства бранитељи светих икона ослањали су се на аргумент да, пошто се Син Божји оваплотио и постао историјска личност, од тада све што се дешава око Његове личности, иконизује, осликава коначно, есхатолошко присуство Њега, на један начин стварни, не умишљени. Тако, иако ће се Светост Христова и Божија открити у Царству Његовом, већ сами иконизам њен у садашњем животу учествује онтолошки; не упућује семиолошки или метафорички на истину будућега. Због тога разлога и иконе Светих преносе и одашиљају благодат од оних Последњих ствари (есхата) кад год их побожно целивамо, као и њихове свете мошти, а такође и Епископи и свештеници кад год целивамо њихову десну руку, или кад благосиљају, итд. Све то, као икона Царства, учествује у стварности и истини његовој. Међутим, кад је то тако, шта је то што икону чини различитом од истине Царства? Одговор је изражен у изреци Апостола Павла: „ово благо имамо у земљаним судовима" (2Кор. 4, 7), као и једна друга његова изрека: „сада гледамо у огледалу и загонетци; а онда (у Царству) лицем у лице (προσωπον προς προσωπον)" 2Кор. 13, 2). Исто има на уму и Јован Богослов кад пише да у Царству Божијем „видећемо Га (Бога) као што јесте (καθως εστιν)" (1 Јов. 3, 2). Другим речима, све што је Свето, било да је ствар било да је личност, у садашњем стању Цркве јесте ломљиво као земљани суд због силе зла које још делује у историји. Оно је „енигматично", подложно погрешном схватању, сумњи или и одбацивању; нешто попут огледала или као енигма, и живи са ишчекивањем коначног откровења „као што јесте" (καθως εστιν). Светитељи, дакле, у садашњем животу живе са снажним ишчекивањем Царства Божијег. Немају мира у садашњем стању. Под ударом су зла, боре се више од других са демонима, подносе и доживљавају више од сваког другог умртвљење и смрт која још увек пробада творевину. И што је важније, заједно са Св. Антонијем Великим, верују да ће сви други отићи у рај осим њих самих. Речима једног нама савременог Светитеља, Силуана Атонског, „држе ум свој у Аду и не очајавају". Што више постају свесни да су иконе будућих ствари, то више премештају и пребацују своју светост изван себе самих. Остављају је да „узлази на праобраз" (διαβαινει επι το πρωτοτυπον), по речима Светог Василија Великог, развијајући и доживљавајући једну врсту смирења које није психолошко него онтолошко, које се заснива не на њиховој емоцији него на истини да је - ваистину - њихова Светост икона која учествује у стварности и упућује на праобраз (πρωτοτυπον), на Јединог Светог. Попут Епископа који улази у Свету Литургију као икона Христова, бива праћен поклонима народа у песми: „Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу", само да би успео да дода: „спаси нас, Сине Божији", преносећи тако поклоњење на праобраз. Слично је и са сваким клириком који, кад му верни љубе руку, тим више бива свестан своје недостојности и он као свете види оне који њега гледају као светог. То је та велика тајна иконизма. То је анафоричност, референтност нашега битија. Без овог квалитета, светост у историји постаје демонска. Врата ка Царству су уска; она неминовно воде кроз Крст. То значи иконизам у свом егзистенцијалном значењу и то знају Светитељи. Због тога Светост свагда пролази кроз мартиријум (мучеништво и сведочење) и кроз искрено признање наше ништваности. Оставља место за Јединог Светог и за Његово Царство. Не заснива се на нашој моралности или достојности, и гледа и друге као будуће насељенике Царства Божијег. Као свете. У сваком грешнику светитељ види једног светитеља. И, ко зна, може и овај, попут разбојника на крсту, да се нађе у Царству Божијем. Доживљавајући иконизам Царства, светитељ доживљава љубав. Дакле, оно што ће, по Апостолу Павлу, једино преживети. Закључак Обожење Светих као осликавање Царства тема је мог предавања које приводим крају. Можда сте очекивали да вам говорим о чудесима и знамењима, о необичним и спектакуларним искуствима светитеља, виђењима Бога и томе сличном, попут оног што кружи у наше дане. Уместо тога, изабрао сам да говорим о искуствима општијим и блискијим свима нама, о неким истинама наше вере које, упркос њиховој величини, близу су да буду предане забораву. Тако, укратко, хтео сам да вашој љубави напоменем следеће: а) Светост се не поистовећује са достигнућима морала и нашег подвига, нити са натприродним искуствима било какве врсте, зато што се све то може срести и ван Цркве и изван Христа, а каткад и у већем степену. б) Светост је својство по природи само Бога и светитељи не располажу својом светошћу него учествују у Божијој светости, по мери у којој само Он благоизволи и хоће. в) Светост се даје од Бога као учествовање у самом Његовом животу; то се дешава са Христом Који освећује себе ради нас, а та трансфузија светости се пружа по преимућству и и највишем степену у Светој Евхаристији. г) Светост нам се „убризгава" преко Духа Светог, Који је Дух освећења, а то се одвија, због посебне улоге Светога Духа у икономији нашега спасења, када се Црква конституише у Тело и осликава Царство Божије које Дух доноси у историју. д) Светост се изражава као иконизам Царства; Светитељи су иконе (слике) а не прототипи Светости Јединог Светог. И што су аутентичније свети то више упућују на прототип, негирајући у себи Славу која припада само Богу. Са овим и једино са овим предусловима Светитељи бивају обожени, учествују у Слави Божијој, и прослављају се од Бога Који их прославља. Ова Слава често блиста и открива нам се у виду знамења и чуда. Све су то енергије Божије и бивају кад Бог то зажели. Али постоје и Светитељи који су нам непознати. Можда многи од њих нису боравили и не бораве међу нама, одбијајући да истакну своју светост. Не ограничавајмо светост и светитеље на оне које нам је открио Бог прослављајући их јавно. Наша Црква је мудро установила празник Свих Светих, познатих и непознатих. Једино ће долазак Царства Божијег у потпуности нам открити заједницу Светих. Све ово значи да светост није за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да бисмо постали свети. Оно што се тражи јесте да себе, што више можемо, испразнимо од самосигурности и самослављења - што није лако с обзиром да је корен свих страсти самољубље, видљиво или не - тако да прославимо Бога у нашем телу и у нашем духу, и да се тако причестимо Светошћу коју нам Бог пружа са телом и крвљу Сина Свога. Све ово није лако, али оно што је људима немогуће Богу је могуће. Наше доба презире светост зато што на хиљаде начина негује у нама самољубље. То наше друштво и културу неизбежно води у самоуништење. Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет. *Предавање у установи Гуландри-Хорн, у организацији издавачке куће „Акритас", поводом 20-годишњице њеног деловања, 2. децембра 1998.године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и умировљени Митрополит тверски г. Виктор (Руска православна црква) служили су данас, на Духовски понедјељак са свештенством Свету службу Божију у манастиру Режевићи у Паштровићима. У архипастирској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на Господње ријечи да се тамо, гдје су двојица-тројица сабрани у Његово име и он сам налази. „Ево и нас сабраних данас овдје у овом светом храму, у овој светој обитељи, сабраних у име Христово. И кад смо у име Његово сабрани, и Он је заједно са нама. Као што је заједно и са свима онима који су се сабирали у Његово име, од апостолских времена“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се од тада до данас проповиједа и свједочи име Христово силом Духа Светога на свим земаљским језицима у свим земаљским народима. „Сабирају се у име Његово безбројне душе широм васељене и одјекује ријеч Његова, истина Његова, свједочи се Његово присуство. И људске душе жедне и гладне бога, и оне се прибирају, сабирају се, освећују се и просвећују, постају једно са једним, живим и истинитим Богом и постају једно и заједно једни са другима. Тако се обликује Црква христова кроз вјекове“, објаснио је Владика Амфилохије. Објаснио је да се тако обликује један народ Божји, састављен од свих земаљских народа. „Народ Божји у коме не игра улогу крв и тјелесност, или сроство по мјесту живљења, него оно што сабира и што преображава и њихово тјелесно сродство и мјесто гдје живе. То је Црква Божија у коју су призвани сви људи и сви земаљски народи да постану тај један народ Божји и царско свештенство, царски род. То је велики Божји дар свима људима и свима земаљским народима, велико освећење и просвећење – Дух Свети којим дише све што дише“, рекао је Владика. Владика је рекао да је и Света служба приз Духу Светоме да сиђе на нас и на наше дарове. „И да нам хљеб претвори у тијело Христа Господа, а наше вино у крв Христа Господа. Исту ону крв и исто оно тијело које је распето за нас на Голготи и којега се причешћује сваки онај који је просвећен свјетлошћу истине Божје, кроз вјекове, постајући једно са живим Богом једним и јединим преко Сина Божијег јединородног, познајући Оца небескога“, казао је Владика Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов за сабране на данашњој Литургији присуство Митрополита Виктора који доноси благослов Руске цркве. „Дух Свети, који је душа Цркве, је безграничан, па онда ни Црква нема граница. И сваки покушај да се Црква смјести у некакве земаљске границе врше само неразумни људи који немају свијести ни савјести, памети ни мудрости“, казао је он. Владика је нагласио да се данас молитвено спомињемо и Светог свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског и са њиме пострадалих свештеномученика и мученика Митрополије црногорско-приморске. „Побијени су од безбожника, нацифашиста и, посебно, од комуниста који су покушали да униште Цркву Христову заборављајући да је Црква неуништива и да је врата пакла неће надвладати“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Виктор је на крају Владици Амфилохију поклонио архијерејску панагију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Светом архијерејском Литургијом, вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа, литијом око црвке, резањем славског колача и славском трезом саборно и молитвено у острошкој светињи је прослављен празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројичиндан, уједно и храмовна слава цркве Свете Тројице у Доњем Острогу. Свету Литургију са свештенством служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су му протојереј – ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки, протојереј Данило Зиројевић никшићки парох и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, као и јерођакони Атанасије, Роман и Зосима. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабране је архипастрском бесједом поучавао Митрополит Амфилохије, који је казао да је на данашњи дан Дух Свети сишао на ученике Христове, у виду огњених језика, чиме је Црква Божија надахнута и добила душу своју, народ сабран у заједницу. -Тада су први апостоли Христови испуњени Духа Светога проговорили језицима свих народа који су били сабрани око њих на Горњици Сионској. Од тада до данас ми непрекидно понављамо ону пјесму „Царе небески, Утјешитељу, Душе истине који си свуда и који све испуњаваш, који силазиш са Небеса и надахњујеш силом својом све и свакога, дарујеш живот и дајеш мудрост свакоме ко долази Теби“ – казао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да се Светом Духу молимо да силази на нас, да нас освећује, да нас просвећује, да нас обједињује силом својом. -Све што постоји, оно постоји силом Духа Светог Животворног, Духа Божијег. Свако створење од најмањег до највећег, сва сазвјежђа, сви знани и незнани свјетови они постоје и посједују то јединство унутарње благодарећи Сили Духа Светога чија пуноћа се открила управо на овај свети дан, дан Педесетнице, када су ученици Христови били сабрани на Горњици Сионској и очекивали да се испуни оно што је предвидио сам Господ, да их неће оставити саме, него ће им послати Духа Утјешитеља који ће их уводити у сваку истину. Дух Утјешитељ, Дух Животворни, Живоносни, Дух који освећује, просвећује, обједињује. Од свих људских срдаца и свих земаљских народа ствара једно срце, Христово срце, једна божански народ, Цркву Божију – казао је Митрополит Амфилохије и додао да иако гоњена и прогоњена као сам Господ, Црква Божија се раширила по читавом свијету благодаћу Духа Светога. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. После Свете Литургије Митрополит Амфилохије са саслужитељима служио је вечерњу службу са кољенопреклоним молитвама и призивом Светог Духа, а вјерни народ је по древном православном обичају плео вијенце од свјеже покошене траве која се у цркву уноси на овај велики празник. Потом је храм Свете Тројице опходила литија коју је предводио Митрополит Амфилохије, током које су прочитани одломци из Јеванђеља и благосиљана острошка обитељ, храм, упокојени оци, праоци, ктитори и приложници храма и сабрани вјерни народ. Литија је завршена благосиљањем и резањем славског колача који је поводом храмовне славе цркве Свете Тројице припремила острошка обитељ. Прослави је присуствовао и господин Миодраг Бранковић, повјереник из Санкт Петербурга, који је је Митрополиту Амфилохију за залагање за Православље уручио специјалну Медаљу направљену поводом стогодишњице од смрти архитекте Алфреда Парладина, који је пројектовао чувену цркву Светог Спаса на Крви. Медаља је направљена у 200 примјерака, а Митрополит Амфилохије је једини који је добио ван граница Русије. Поред Медаље Г.Бранковић је Митрополита Амфилохија даривао и иконама и сликама. Прослава Тројичиндана настављена је за славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Манастир Острог
  5. На празник Педесетнице, у недељу 16. јуна 2019. године, прослављена је храмовна слава у Бјеловару. Светом архијерејском Литургијом у бјеловарском храму Пресвете Тројице началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење архијерејског намесника бјеловарског протојереја-ставрофора Слободана Лалића, јереја Миломира Гвојића, пароха у Великој Писаници, јереја Љубуше Миодраговића, пароха у Нарти, јереја Немање Обрадовића, пароха у Бјеловару, ђакона др Драгана Радића из Загреба и ђакона Угљеше Пилингера из Вараждина. После свете Литургије Митрополит је прочитао молитве са вечерње Педесетнице и благословио славско жито и колач. У својој беседи верницима митрополит је говорио о великом празнику Силаска Светог Духа на апостоле. „Апостоли су, примивши Духа Светога, сведочили једнога Бога у Тројици и Спаситеља нашега Исуса Христа. После силаска Светог Духа апостоли су проповедали народу на свом матерњем језику, а свако ко је ту био присутан разумео је на своме језику шта су они говорили. Наравно да је то нешто што надилази логику и што се не може рационално објаснити, али тамо где је Бог Духом Светим и тамо где је љубав савршена, ту су сувишне сваке речи и ту, пре свега говори језик љубави и језик срца. Ту свако свакога разуме, без обзира одакле долази и одакле потиче и независно од тога коме и где припада. Овај догађај Педесетнице зове се још и рођендан Цркве, јер тог тренутка Бог је показао да оно што је изабрани народ носио као обећање од Бога, оно што је изабрани народ чувао као истину, то сада постаје реалност. То сада постаје универзално. Изабрани народ има своју мисију и свој значај за читав свет, за све народе. Он је постојао због тога да би се конституисала Црква у којој сви људи и сви народи постају изабрани народ. У њој сви људи и сви народи постају један народ. Црква је на дан Педесетнице дала, не само једнака права, не само једнаке шансе, него пуноћу истине и пуноћу спасења свим људима и свим народима света. Јер, Господ Христос је глава Цркве која је једно тело. С обзиром на то да је једна глава и једно тело све различитости у Цркви не престају да постоје него се преображавају, јер је истинита реч апостола Павла који каже да нема Грка и Јеврејина, нема Скита и Варварина, нема роба и слободног, нема мушког и женског. Наиме, постоје различитости, постоје лични печати, али те различитости нису разлог да се развијају супротности и непријатељства, антагонизми и искључивост, него су те различитости посебни, лични дарови. Свако има нешто што је само његово, не да би то љубоморно чувао и сачувао за себе, него да би кроз то што је његово могао да се искаже, да би могао да се отвори ка другом ко има другачији печат, који има другачије особине, да би могао том другом и другачије да се дарује и да с њим, кроз тај свој дар, успостави комуникацију и гради заједницу, те да би кроз тај дар, и лични и посебни печат другога, могао другога да прими и доживи као свога“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  6. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије каже за РТС да би усвајање закона којим би имовина цркве постала државна био наставак злочина извршеног рушењем цркве на Ловћену после Другог свјетског рата. Истиче да се нада да ће власти схватити да политици не могу да подређују биће Црне Горе. Говoрећи о поруци коју је послао на Тројичинданском сабору испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици гдје је позвао црногорске власти да доносе законе какве је писао Свети Петар Цетињски и „да не стварају раздоре и мржњу“, Митрополит Амфилохије је рекаo да се нада се да ће црногорске власти то разумјети. „То није само моја порука и Епископског савјета, већ и порука читавог народа, свештенства и монаштва“, нагласио је Митрополит Амфилохије. „Уколико не прихвате поруку, сами себи поткопавају темеље, одричу се од закона Светог Петра Цетињског, одричу се оснивача црногорског законодавства и темеља на којима је Црна Гора заснована – Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког, Петра Другог Ловћенског Тајновидца, па све до краља Николе Петровића“, поручио је Митрополит Амфилохије у интервјуу за РТС. Према његовим ријечима акo власти у Подгорици заиста хоће истинску будућност Црне Горе, не могу је градити на другим, осим на темељима на којима је саграђена и грађена кроз вјекове, нарочито до 1918. и после те године, све до данашњег дана. На критике да је Сабор био политичког карактера, Владика Амфилохије каже да је сваком на скупу било јасно да ту нема никакве везе са политиком. „То је Црква Божја и народ који је изнаде свега вјеран Светом Петру Цетињском и Светом Василију Острошком“, навео је Митрополит Амфилохије Према његовим речима, власти не могу да подређују својој политици „биће Црне Горе и њену свеукупну историју“, поготово њену духовност. Како је нагласио, нада се да ова Црна Гора не жели да раздваја биће, већ да се враћа и да обнавља предање које је угрожено нарочито после Другог свјетског рата, рушењем цркве на Ловћену. „Ово што се сад покушава био би наставак тог злочина извршеног рушењем цркве на Ловћену. То је црквена имовина која је уписана у катастар – језерски врх и црква Светог Петра Цетињског“, указује Амфилохије. „Документ из 1919. потврђује црквену имовину“ Тврди да Митрополија има документ из 1919. године у коме стоји шта тачно пропада држави Црној Гори, што ће, како најављује, представити и међународној јавности. „Од свих цркава само једна капела у болници Данило Први уписана је као државна имовина, све остало је припадало Цркви. И 1868. и 1878. године и за вријеме краља Николе наводи се шта је државно, шта је владарске куће, а шта је црквено“, указује Владика Амфилохије. Поручио је да Митрополија црногорско-приморска тражи да се црквена имовина која је одузета после Другог свјетског рата врати, што је и урађено 2000. године, али, како је истакао, та одлука је после укинута. На тврдње власти да је краљ Александар Карађорђевић укинуо Митрополију, Митрополит Амфилохије каже да је он само потврдио одлуку Цркве, некадашње Пећке патријаршије на сабору који је предводио митрополит црногорски. „Све свештенство и монаштво је тада пришло и објединило се. То јединство траје до данас. Надам се да ће то власт схватити, да је то што раде против бића Црне Горе и њене душе и против европских закона“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Радио Светигора
  7. Беседа Aрхиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија на Тројчинданском црквено-народном сабору за одбрану светиња у Подгорици: Ријеч је Христова, драга браћо и сестре, коју непрекидно слушамо кроз вијекове, па ево чули смо је и данас: Ја сам свјетлост свијету ко иде за Мном не иде по тами него задобија свјетлост вјечнога и непролазнога живота. Та Христова свјетлост вјечна и непролазна, Он као вјечна свјетлост је она сила која сабира кроз вјекове све истинске и праве, честите људе Богом просвећене, сабира сву творевину и просвећује. У својим дубинама сва творевина је обасјана том Божанском Христовом свјетлошћу. Свјетлошћу која просвећује и сабира нас и Цркву Његову ево већ двије хиљаде година, као што су и прва Црква, први ученици Христови, били сабрани у Горњици Сионској једнодушно чекајући да се испуни обећање Христово да ће им послати Духа Светога који ће их увести у сваку истину. Сабрани једнодушно чули су вјетрове око њих и у виду огњених језика сишао је Дух Свети на свакога од њих појединачно, просветлио их и они су почели да говоре разним језицима. Од тада до данас испуњавају заповијест Христову Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што сам вам заповиједио. И Ја сам са вама до краја свијета и вијека. Јеванђеље Христово се проповиједа свакоме створењу, свакоме човјеку, сваком земаљском народу, данас више него икада. Нема народа земаљског и нема језика на коме се не чита ово Свето јеванђеље и на коме се не проповиједа Христос као вјечна и непролазна свјетлост. И нема људске душе која у дубини не чезне за том вјечном свјетлошћу, јер ова земаљска свјетлост која нас и данас грије, и она је Божији дар, али она је само симбол те Божије свјетлости живога Бога као живота и као свјетлости која обасјава привремено и натапа земљу и обасјава је да би се на њој рађао живот. Божанска свјетлост је вјечна. Она натапа и обасјава људска срца и душе и обдарује их вјечним и непролазним животом, вјечним и непролазним здрављем, вјечном и непролазном мудрошћу. Овај сабор данас овдје Светотројичин, није ништа ново ни овом граду, ни овој земљи, ни овом народу. То је сабор који траје вјековима. Сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског, американскога и других знаних и незнаних језика на којима се не свједочи ова велика и света истина која нам се открила и подарила, истина о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас. Истина о савршеном Богу који је открио Себе и Своју тајну људском роду и о савршеном човјеку који се кроз тог и таквог Бога појавио на земљи и савршени човјек је онај на који је призван човјек и призвано сво човјечанство да постане члан тога и таквога Христа Бога нашега и човјечанства вјечнога и непролазнога. Свјетлост која даје вјечно и непролазно значење и смисао човјеку и људском достојанству. Рађање од мајке је рађање за овај привремени живот, а тек онда када то рађање кроз Тајну светога крштења у име Оца и Сина и Духа Светога Бога љубави кад оно задобије тај Христов квасац – Богочовјечански квасац, тек тада човјек постаје биће рођено не за смрт и пролазност, за зло и за мржњу, него биће рођено за бесмртност за непролазност и за вјечност. Гријех и смрт су опака зла и невоље које господаре људима кроз историју, а та свјетлост Божанска Духа Светога јављена на Тројичиндан и објављена, она је ту да уништава зло, мржњу, да уништава диобе међу људима, да уништава прије свега и изнад свега смрт као најопакије зло које пријети човјеку и човјечанству и од тада до данас постоје двије врсте сабора овдје на земљи и два пута којима ходе људи и народи земаљски. То је сабор у име те Божанске љубави Бога Оца, Сина и Духа Светога, сабор који је овдје сабран данас и који се сабира широм свијета у име Божије, сабор који је сабор љубави према Богу и љубави једних према другима и други сабор, који је сабор око демонске сатанске силе, богоборне силе која носи зло, мржњу, раздоре, која уништава и скрнави људско биће, ум и срце, људску заједницу, земаљске народе, сабор око вјечнога живота вјечном свјетлошћу обасјан и сабор око смрти, пролазности и ништавила. Само та два сабора постоје овдје на земљи, од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор диоба и мржње и зла, тај сабор непрекидно прогони, и то је рекао Господ у Јеванђељу, оне који се сабирају у Његово име, јер је рекао Господ за Своје ученике, и прве, и данашње, и оне будуће, да ће бити гоњени и прогоњени имена Његовога ради. Али да се не боје. Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богубиством, братоубиством, над сатенском силом, на свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу. И тако ево до данас и ми овдје пред овим светим Храмом Христовог Васкрсења, који није ништа друго него је онај живоносни гроб Христов из кога је засијала светлост Христовог Васкрсења. Сабрани пред њега и ми се клањамо Христу Богу нашем, сабрани око имена Његовог, Његовом љубављу, љубављу према сваком створењу, на првом мјесту љубави према живиме Богу, љубављу једни према другима, љубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају своје лажне законе да намећу људима, посебно Цркви Божијој. Дакле, само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно наше чиме се бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови божанске богочовјечанске љубави, а не синови мржње, синови јединства са Богом живим истинитим, и јединства свих нас у једној Божијој заједници сабираној од свих земаљских народа, заједници за коју не постоје границе. Демонске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју и у наша времена. Постављају границе и оно што је Божије проглашавају да је оно нечовјечно а нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и које га данас убијају они су били и не само богубице, оцеубице, Оца Небескога, него братоубице. Нажалост ви сами знате да се овдје код нас на богоубиству рађало крваво братоубиство, и можда ријетко гдје у свијету као што се то догодило у Црној Гори, братоубиство у име Маркса и Енгелса, у име Стаљина и Броза, братоубиство које је затровало многа људска срца мржњом, деобама, свађама и оним што разара јединство и заједништво и у једном народу и у једној Земљи, и у читавом свијету. Овај сабор наш,он је лијек од таквог братоубиства и богоубиства, и позив свима на заједницу са живим Богом, за задобијање те вјечне свјетлости и задобијања тог и таквог братства и братске заједнице која је сачувана оваквим саборима који су били и у древна времена овдје код нас. Ено прочитајте Горски вијенац на Тројичиндан сабори су били и на Ловћену, тамо гдје се испратила мржња, гажење светих моштију Ловћенског Тајновидца и скрнављење храма Његовог који је он пројектовао. И срушиле су тај храм богаубице и братоубица. Ми се надамо и овај сабор се моли и тражи од оних који су данас на власти у Црној Гори да се исцијели тај братоубилачки, богоубилачки дух који се на Ловћену одвио, гдје је и грб онај Црне Горе чак уништен и срушен, и да се вратимо Тројичинданским саборима, да се врати и Црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени владика Раде у онај зиндан пагански, да се врати овоме народу и његова љубав и његова вјера у живога Бога јер је онај који је пјевао Христу Богу чудесну пјесму О преблаги Тихи Учитељу, слатка ли је света бистра вода с Источника Твога бесмртнога Васкрсењем смрт си поразио, земља слави свога Спаситеља. Тако владика Раде, тако Свети Петар Цетињски, тако Свети Василије Острошки! Зато они који би хтели да скрнаве мошти светитеља наших, да разбијају те саборе око ћивота Светог Василија, Светога Петра Цетињскога, ове и овакве саборе, нека се врате себи, својој савјести Богу, нека се врате и нека доносе законе који су сагласни вјековном предању овога народа и Црне Горе а ти закони су они које је писао Свети Петар Цетињски који почињу са ријечима у име Оца и Сина и Духа Светога животворне Тројице. Тако су почињали закони Светога Петра, Светог Василија, Петра Ловћенског Тајновица, дај Боже да и њихови потомци такве законе пишу и да не угрожавају једни друге, да не стварају раздоре и мржњу и да на њима граде будућност Црне Горе, него да граде на ономе на чему је саграђено све што је часно и честитао кроз историју Црне Горе до данашњег дана а то јесу управо овакви сабори љубави Божије, богољубља и сабори братољубља. Нека би Господ који је свјетлост овога свијета и свјетлост која свијетли у тами историје човјечанства данас и свјетлеће до краја свијета и вијека, неко обасја наша срца и срца свих људи, првенствено они који су овдје наша браћа у Црној Гори. Нека обасја срца њихова и наша и срца и свих људи земаљских народа, да сви једним срцем, једном душом, једним умом прослављамо Бога љубави, савршенога Бога и савршенога човјека Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске патријаршије изјавио да митрополит Емануил није знао да је на Литургији учествовао и свештеник непризнате тзв. "Црногорске цркве". У Кијеву, 26. Маја, у Михајловском Златоверхом манастиру, Литургију су служили митрополит новоосноване Православне цркве у Украјини, Епифаније, цариградски митрополит галски, Емануил и други епископи и свештеници. Међутим, како је портал „Савез православних новинара“ објавио, на реаговање Црногорско-приморске Митрополије Српске Православне Цркве, у богослужењу је учествовао и "архимандрит" непризнате лажне "црногорске православне цркве", Борис Бојовић. Његова фотографија се јасно види на званичном сајту Православне цркве у Украјини, иако тај сајт у свом извештају не помиње његово име. ПЦУ је 14. јуна на свом званичном сајту издала саопштење где каже да је имала контакте са представницима тзв. "Црногорске цркве" раније, али да након добијања Томоса о аутокефалији (од стране Цариграда) има контакт само са оним Црквама које признаје и Цариградска. Што значи да искључује признање тзв. "Црногорске цркве". Канцеларија Васељенске Патријаршије нам је дала свој званичан коментар на овај догађај рекавши да је ово „инцидент“ и да митрополит Емануил свакако није могао да зна ко је све присутан на Литургији јер је учествовало преко 100 клирика. Васељенска Патријаршија има канонско јединство са Српском Православном Црквом и само њој признаје јурисдицију на територији Црне Горе. Како је Николас Папахристу, директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске Патријаршије, изјавио, „није могуће да од толиког броја епископа и свештеника, да се зна ко је ко“ и „Цариградска Патријаршија није крива што се десио такав пропуст“. За Поуке.орг Младен Алексић, теолог и новинар
  9. Директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске патријаршије изјавио да митрополит Емануил није знао да је на Литургији учествовао и свештеник непризнате тзв. "Црногорске цркве". У Кијеву, 26. Маја, у Михајловском Златоверхом манастиру, Литургију су служили митрополит новоосноване Православне цркве у Украјини, Епифаније, цариградски митрополит галски, Емануил и други епископи и свештеници. Међутим, како је портал „Савез православних новинара“ објавио, на реаговање Црногорско-приморске Митрополије Српске Православне Цркве, у богослужењу је учествовао и "архимандрит" непризнате лажне "црногорске православне цркве", Борис Бојовић. Његова фотографија се јасно види на званичном сајту Православне цркве у Украјини, иако тај сајт у свом извештају не помиње његово име. ПЦУ је 14. јуна на свом званичном сајту издала саопштење где каже да је имала контакте са представницима тзв. "Црногорске цркве" раније, али да након добијања Томоса о аутокефалији (од стране Цариграда) има контакт само са оним Црквама које признаје и Цариградска. Што значи да искључује признање тзв. "Црногорске цркве". Канцеларија Васељенске Патријаршије нам је дала свој званичан коментар на овај догађај рекавши да је ово „инцидент“ и да митрополит Емануил свакако није могао да зна ко је све присутан на Литургији јер је учествовало преко 100 клирика. Васељенска Патријаршија има канонско јединство са Српском Православном Црквом и само њој признаје јурисдицију на територији Црне Горе. Како је Николас Папахристу, директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске Патријаршије, изјавио, „није могуће да од толиког броја епископа и свештеника, да се зна ко је ко“ и „Цариградска Патријаршија није крива што се десио такав пропуст“. За Поуке.орг Младен Алексић, теолог и новинар View full Странице
  10. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у ексклузивној изјави за радио „Источник“ у петак 14. јуна, на празник Светог јустина, каже да се велика благодат осећа у манастиру Ћелије, највише због моштију и присуства светитеља. „Јустиново учење је признато у целом православљу, његове књиге се увелико штампају у Јелади и Русији. Као светосавско предање његова реч се шири по целој православној васељени“, каже Митрополит Амфилохије који још једном подвлачи да без Косовског завета нема српства. „Наше сестре мироиноснице (ћелијске монахиње) су бринуле о старцу Јустину и захваљујући њима је он постао неуништива грађевина која ће се даље градити док је света и века“, закључио је Митрополит Амфилохије.
  11. Село Доњи Малован у Општини Купрес је најзападнија тачка митрополије Дабро-босанске на западним границама митрополије. Смјештено је тик изнад села Шујице и историјског Дувна (данас Томиславграда). Као и сва друга села Купрешке висоравни и Доњи Малован је у рату 1992-1995. године тешко пострадао, а сви становници, који нису побијени и поклани од припадника хрватског вијећа обране и оружаних снага Републике Хрватске, избјегли су и прогнани. Али, они нису заборавили свој Малован и свој Купрес, дјелимично су се вратили на своја огњишта и обновили порушени храм Светог велиомученика кнеза Лазара косовског. У недјељу светих отаца Првог васељенског сабора, 9. јуна текуће 2019. године, у Доњи Малован је стигао Високреосвећени митрополит Господин Хризостом, митрополит дабробосански, и служио свету архијерејску литургију. Високопреосвећеном Господину Митрополиту салуживали су: протојереји-ставрофори Горан Живковић и Славиша Ђурића, јереји Марко Ђурић и Дражен Анџић и ђакон Будимир Гардовић. Извор: Митрополија дабробосанска
  12. Са благословом и у присуству Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина у четвртак 13. јуна је одржана Светосимеоновска академија у Центру за културу Ваљево. Поводи су бројни од 40 година од земаљске кончине Аве Јустина, до 125 година од његовог рођења, односно до 800 година аутокефалности СПЦ. Поред домаћина Епископа Милутина и Мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије са сестринством, академији су присуствовали Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Преосвећени Епископи: аустралијско-новозеландски Силуан, осечко-пољски и барањски Херувим, буеносајрески и јужноцентрално-амерички Кирило и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије. Свечаности у ваљевском Центру за културу присуствовали су бројни свештенослужитељи из ваљевске и других Епархија СПЦ и велики број људи. Поред студената Православног богословског факултета који су отпојали више песама у част Аве Јустина, Неда Николић је одсвирала на фрули две народне композиције, а Весна Крсмановић и Мила Параментић су прочитале неколико одломака из Авине књиге „Срна у изгубљеном рају. Светојустиновске беседе су изговорили Митрополит Амфилохије и Епископ Атанасије Јевтић, а водитељ вечери је био јереј Игор Илић. На крају се играма из Ниша представило КУД „Ђердан“. Митрополит Амфилохије је велику пажњу посветио актуелној ситуацији на Косову и Метохији која је страшна и тешка, али и дешавањима у Сирији и Либану где букти рат. „Запањен сам снагом Антиохијске Патријаршије и тамошњег народа. Више је рушевина тамо, но овде, али такве вере ни у Израиљу не нађох“, каже Митрополит који додаје да се Ава Јустин надахњивао вером животворном и вером која снагу црпи у страдању. „Свети Јустин је велики угодник. Познатији је у Јелади, него овде. Никад није био на Светој Гори али је сав његов дух био испуњен Светом Гором“, истиче Високопреосвећени који закључује да време Аве Јустина тек долази. Поред Митрополита Амфилохија који се у својој младости надахљивао мудрошћу Аве Јустина, исто је чинио умировљени Епископ Атанасије Јевтић кога је Ава замонашио и коме је дао монашко име. „Ава Јустин је био човек радости и човек суза, једно је у друго претварао“, наглашава Епископ Атанасије који говори и о чудима Преподобног Јустина. „Владика Николај је повукао живу границу српске светости, Јустин је то потврдио“, каже Епископ Атанасије који беседу завршава речима да је Црна Гора ново Косово и да је мржња покретач сукоба. „Али надамо се да ће проћи“. Извор: Радио Источник
  13. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је у интервјуу за ТВ Нови, да ће се Тројичиндански сабор одржати како би исцијелио отимачину и располућеност друштва. Он је додао да је запањен изјавама предсједника Мила Ђукановића. Амфилохије сматра да црногорска власт покушава да убије појам љубави на Тројичиндански празник. –Тај сабор и постоји да све подсјети како отимање није добро и да ту нема разума. Он није ништа друго него манифестација призивања љубави према богу и подстицај за нас који смо на земљи, на љубав на исцељење од мржње, на исцјељење од безбожништва, рекао је он. Он је поновио да „атеистичка власт жели да одузима црквену имовину“. –Можда планира да је поклони некој својој секти коју сама ствара. Гдје је било у историји да се то ради и то је први пут. Комунисти су имали толико памети па нијесу стварали своје цркве. Ови њихови насљедници хоће цркве да стварају, појаснио је он. Митрополит Амфилохије наглашава да је изненађен изјавама предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. –Сретали смо се у Храму васкрсења, сретали смо се са љубављу и зато сам запањен због његових изјава, рекао је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, члан делегације СПЦ која је, на челу са Свјатјејшим Патријархом Иринејем од 31. маја до 8. јуна боравила у посети Антиохијској патријаршији, говорио је о овој посјети за емитере СПЦ – Радио Златоусти Епархије шумадијске, Радио Светигору Митрополије црногорско-приморске и Радио Слово љубве АЕМ. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је свака сила довремена а Божија свевремена и да је примјер тога Сирија гдје гоњење Цркве Христове траје од 7. вијека, али гдје се до дан-данас одржава тај огањ праве Божије тврде вјере чије је свједочанство и овај народ Божији. Митрополит Амфилохије је благословио све слушаоце и позвао да и они слиједе њихов пут и посјете Свету земљу сиријску. „Сусрет са Сиријом, Дамаском, Патријархом Јованом и другим епископима, посебно са народом, је изузетан и риједак. То је тако узвишено и величанствено да се просто човјеку учини да је нереално“, пренио је своје утиске Високопреосвећени владика Амфилохије подсјећајући да је овај народ древни, прадревни још из апостолских времена и да је то Црква коју су основали апостоли Петар и Павле, Варнава, најстарији хришћански просветитељи и учитељи. Говорећи да је чудесно како је тај народ сачувао своју вјеру и радост што су хришћани, Митрополит је нагласио да је био на разним мјестима по свијету, посјећивао све помјесне и западне Цркве, али да није доживио оно што је доживио у Сирији, почевши од града Дамаска ходећи улицом којом је ходио апостол Павле, која се зове Права улица, и којом је ходио и Свети Сава када је посјетио Дамаск 1235. године приликом посљедњег свог путовање у Свету земљу: „Овдје је добио од Јована Дамаскина, који је такође из Дамаска, икону Богородицу Тројеручицу која је постала највећа светиња нашег народа. Посјетио је и тај древни храм гдје се чува глава Светог Јована Крститеља, а који је, насиљем, касније постао џамија.“ Појаснио је да је глава Светог Јована сачувана јер, како каже предање, кад су хтјели да је униште из ње је потекла крв. Данас се чува у малој капели усред те џамије која је сачувала и обрисе древне хришћанске цркве, тробродне базилике „Један од минарета је посвећен Христу и постоји овдашње предање, које је из Курана, да ће Христос судити свијету и да ће Он, кад буде Други долазак Његов, доћи управо ту и одатле судити читавом свијету. То су тако велика древна, прадревна предања, да просто вриједи доћи. И било би добро да убудуће и наш народ, поготово наше монаштво, покренемо да долазе, и ови који ме чују, нек ми вјерују, да овако нешто нигдје неће доживјети.“ Преносећи атмосферу и радост сабрања у свим сиријским светињама, владика је казао да је обичај послије службе и поздрава у цркви од стране надлежног архијереји, да у салону, не само свештенство и монаштво, него сав народ који је долазио у великом броју, дође и узме благослов и од нашег Патријарха. Разговор са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, приликом посјете Манастиру Свете Текле у Малули 3. јуна, водио је протођакон др Дамјан Божић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. „Ја сам био запањен оним што сам чуо од предсједника Црне Горе, човјека који се јавно декларише као атеиста и који је наследник оног атеистичког дијела комунистичке власти. С друге стране, он приговара како се митрополит црногорско приморски мијеша у политику, а у исто вријеме покушава да буде глава цркве, да ствара своју цркву. То је први пут у историји човјечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву“, казао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за РТС поводом изјаве Мила Ђукановића у којој је рекао да ће „радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/06/09/14623942/Amfilohije-090619.mp4 „Управо сам се са нашим патријархом вратио из Сирије и Либана, тамо смо доживели стару Цркву из апостолских времена и ходали путем Светог апостола Павла, тамо постоји сагласност међу хришћанима без обзира на њихове разлике, па чак хришћана и муслимана, и тамо се предсједници не мијешају у унутрашња црквена питања. Због свега тога, био сам запањен због овога што сам чуо од нашег предсједника Црне Горе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Предсједник Црне Горе је јуче на партијском скупу у Никшићу рекао да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“. Kоментаришући такве изјаве, владика Амфилохије је за РТС подсјетио да то нема апсолутно никакве везе, и да је Митрополија црногорско-приморска, а да за то зна и господин Ђукановић, у оно вријеме кад је био референдум, поручивала — ако народ изгласа ту независност, Црква то прихвата. Митрополит црногорски-приморски наводи да су они већ „створили своју секту 2000. такозвану Црногорску православну цркву, на челу са једним бившим свештеником Цариградске патријаршије, коме није сметало да буде парох Цариградске патријаршије у Риму“. „Па и тај је проклет од стране цариградског патријарха, о томе је господин Ђукановић обавјештен, јер му је доставио једно писмо прије десетак година у вези са свим тим. Kаква вјера, таква вечера. То је директно мијешање у питање Цркве и њеног устројства“. Високопреосвећени наводи да се Ђукановић у суштини одриче државе краља Николе, који је бескрајно поштовао и Цркву и њено устројство. „Митрополија црногорска је за ону државу краља Николе, гдје је Црква била државна вера. Њој су припадали и Пећка патријаршија, и Дечани и Метохија. А сада овај носилац тог модерног црногорства каже да Пећка патријаршија и Дечани припадају једној држави којој никад нису припадали.“ Митрополит црногорско-приморски осврнуо се и на предлог закона којим би требало да буду регулисана питања вјерских заједница у Црној Гори. „Први нацрт закона је пропао због мишљења Венецијанске комисије. Иако је било разговора са министром правде Пажином, договарали смо се о тексту закона, и скоро пола тог текста смо договорили, у међувремену се појављује нови предлог, који је још гори од оног претходног који је одбијен од Венецијанске комисије и противан свим европским законима. Разговорали смо са водећим европским стручњацима који се тиме баве. То је нешто што нема никакве везе са правом и правдом. Секуларна држава би да отима храмове, коме да их да? Тој својој секти коју је породила? То је несхватљиво и неприхватљиво, ја сам запањен овим што ради господин Ђукановић са којим сам имао не мали број разговора у своје вријеме. Шта се то с њим сада догађа? То је нека новокомпонована Црна Гора која нема везе са историјском Црном Гором“, закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави за РТС. Извор: РТС View full Странице
  16. „Ја сам био запањен оним што сам чуо од предсједника Црне Горе, човјека који се јавно декларише као атеиста и који је наследник оног атеистичког дијела комунистичке власти. С друге стране, он приговара како се митрополит црногорско приморски мијеша у политику, а у исто вријеме покушава да буде глава цркве, да ствара своју цркву. То је први пут у историји човјечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву“, казао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за РТС поводом изјаве Мила Ђукановића у којој је рекао да ће „радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“. Your browser does not support the HTML5 video tag. „Управо сам се са нашим патријархом вратио из Сирије и Либана, тамо смо доживели стару Цркву из апостолских времена и ходали путем Светог апостола Павла, тамо постоји сагласност међу хришћанима без обзира на њихове разлике, па чак хришћана и муслимана, и тамо се предсједници не мијешају у унутрашња црквена питања. Због свега тога, био сам запањен због овога што сам чуо од нашег предсједника Црне Горе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Предсједник Црне Горе је јуче на партијском скупу у Никшићу рекао да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“. Kоментаришући такве изјаве, владика Амфилохије је за РТС подсјетио да то нема апсолутно никакве везе, и да је Митрополија црногорско-приморска, а да за то зна и господин Ђукановић, у оно вријеме кад је био референдум, поручивала — ако народ изгласа ту независност, Црква то прихвата. Митрополит црногорски-приморски наводи да су они већ „створили своју секту 2000. такозвану Црногорску православну цркву, на челу са једним бившим свештеником Цариградске патријаршије, коме није сметало да буде парох Цариградске патријаршије у Риму“. „Па и тај је проклет од стране цариградског патријарха, о томе је господин Ђукановић обавјештен, јер му је доставио једно писмо прије десетак година у вези са свим тим. Kаква вјера, таква вечера. То је директно мијешање у питање Цркве и њеног устројства“. Високопреосвећени наводи да се Ђукановић у суштини одриче државе краља Николе, који је бескрајно поштовао и Цркву и њено устројство. „Митрополија црногорска је за ону државу краља Николе, гдје је Црква била државна вера. Њој су припадали и Пећка патријаршија, и Дечани и Метохија. А сада овај носилац тог модерног црногорства каже да Пећка патријаршија и Дечани припадају једној држави којој никад нису припадали.“ Митрополит црногорско-приморски осврнуо се и на предлог закона којим би требало да буду регулисана питања вјерских заједница у Црној Гори. „Први нацрт закона је пропао због мишљења Венецијанске комисије. Иако је било разговора са министром правде Пажином, договарали смо се о тексту закона, и скоро пола тог текста смо договорили, у међувремену се појављује нови предлог, који је још гори од оног претходног који је одбијен од Венецијанске комисије и противан свим европским законима. Разговорали смо са водећим европским стручњацима који се тиме баве. То је нешто што нема никакве везе са правом и правдом. Секуларна држава би да отима храмове, коме да их да? Тој својој секти коју је породила? То је несхватљиво и неприхватљиво, ја сам запањен овим што ради господин Ђукановић са којим сам имао не мали број разговора у своје вријеме. Шта се то с њим сада догађа? То је нека новокомпонована Црна Гора која нема везе са историјском Црном Гором“, закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави за РТС. Извор: РТС
  17. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 9. јуна, са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Након прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио сабранима ријечима архипастирске бесједе којом је подсјетио да на овај свети празник – дан Христовог Васкрсења прослављамо и све Свете Оце у којима се Бог прославио, прослављамо Бога отаца наших који се прославио у Сину Свом јединородном, кога је прославио Син Његов и који је ту славу Своју предао Својим ученицима – Цркви Својој. „Прослављамо Бога Оца у Сину јединородном који Га је прославио, а прослављамо и Сина у онима који су Њега прославили и преко којих се Он прославио – Свете Божије људе, јер наш Бог није неки непознати, далеки, него Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог отаца наших – Светих Божјих људи.“ Широм свијета много је оних којима се Господ прославио и који су Господа прославили, казао је владика и нагласио да је књига живота препуна њихових имена и да је само један мали број њих записан у црквеном календару, уз подсјећање да данас прослављамо Светога мученика Епископа сардијског Терапонта, Свету мученицу Теодору и Дидима. Високопреосвећени је са присутнима подијелио радост и утиске са пута из свете земље Сирије и Либана, гдје је са Његовом светошћу нашим Патријархом српским г. Иринејем боравио, од 31. маја до 8. јуна. Тамо су ходили оном стазом којом је ходио апостол Павле. „Имали смо ту радост да ходимо тим путем којим је он ходио а који је сачуван до наших времена, пут који је водио древној цркви посвећеној Светом Јовану Крститељу, тробродној базилици из 4. вијека која је послије 8. вијека претворена у џамију“, рекао је Митрополит Амфилохије. Објаснио је да се у њој чувала глава Светог Јована Крститеља и да су Турци, муслимани, када су цркву претворили у џамију хтјели да униште његову лобању. Међутим из ње је почела да тече крв, што их је уплашило, те нијесу уништили лобању него су направили капелу око ње која и данас постоји и у њој се чува глава Светог Јована Крститеља: „Црква је претворена у џамију, али и данас она изгледа као црква, тробродна базилика са свим оним својствима византијских храмова тога времена. Велика светиња на том путу којим је ходио Свети апостол Павле који је обилазио земље и градове, трудио се и проповједао у име Христово и многе привео Цркви Божијој, и он и његови ученици, до наших времена.“ Говорећи о тим светим стопама којим су ходили ових дана у Сирији и Либану, Високопреосвећени Митрополит је са посебном емоцијом истакао да је та дивна и чудесна Црква Божија, која је трпјела страховита страдања кроз сву историју, дала велике учитеље Цркве Божије: Светога Јована Златоустога, чија се Литургија служи широм свијета, Светог Григорија Богослова, тајнезналца, боговидца, истинског и правог богослова, који је оно што је писао и говорио о Богу радио на основу искуства, виђања самога Бога, Светога Василија Великога, Григорија Нисијскога, Свету великомученицу Теклу и многе друге дивне свете Божије људе. Присјетио се Митрополит да су обишли и мјесто гдје се Света Текла подвизавала, а гдје је данас велики манастир, који је уништаван и у ово вријеме савремених несрећа од стране безбожника који стварају тзв. исламску државу. „Ту постоји једна стијена која је спасила Свету Теклу. Наиме, када је била гоњена и мучена стијена се отворила тако да је Света Текла прошла. И дан-данас имате утисак да ће ти дијелови стијене да се споје.“ Његова светост Патријарх српски г. Иринеј и часно посланство Српске православне цркве обишли су и друге велике светиње широм Сирије и Либана, многе од њих су кроз историју претворене у џамије, али су сачувале своју душу, а друге су кроз вјекове рушене и обнављане, и данас поново обновљене. Нестајало је монаштво у тим манастирима, али се обнављало, нарочито се обновило половином прошлога вијека, од 1950. године, бесједио је владика данас сабранима у Цетињском манастиру и заблагодарио Његовом блаженству Патријарху антиохијском и свег Истока г. Јовану који им је током боравка у Сирији и Либану био домаћин. Посјетили смо дивна и чудесна мјеста гдје су живјели и подвизавали се Свети Божији људи, гдје је ходио Свети апостол Павле и други апостоли, сви они у којима се Господ прославио и који су Господа прославили, рекао је владика и појаснио да зато у ове дане када прослављамо Христово Вазнесење и припремамо се да прославимо Тројичиндан – Силазак Духа Светога на свети ученике и апостоле, прослављамо све Свете кроз које се Бог прославио и који су Бога прославили од прастарих до наших времена. „Диван је Господ у светима својим и дивна је вјера којој нас је научио. Дивне су оне стопе Његове којима је Он ходио и стопе оних који су Њега слиједили и који су за Њим ходили кроз вјекове. Зато прослављамо Господа који се прославио у Христу Сину Своме јединородноме, који се прославио и прославља у Цркви Својој кроз вјекове у светим изабраницима Својим, Светим оцима нашим“, поручио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Митрополит волоколамски Иларион, начелник Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије, посетио је 8. јуна 2019. кипарског архиепископа Хризостома. Претходног дана у Јерусалиму митрополит Иларион се срео са патријархом Теофилом. За сада нису наведени детаљи разговора, али је у службеном саопштењу наглашено да је разговор митрополита Илариона и архипископа Хризостома вођен у четири ока ("формат један на један"). Овај сусрет је једна врста припреме за састанак кипарског архиепископа, и посредника у решавању кризе у Православљу настале поводом Украјине, са руским патријархом Кирилом.
  19. Недавну расправу о еутаназији је немогуће сагледати мимо основних проблема у дијалогу између религијског погледа на свет и западног секуларног хуманизма по питању вредности које би требале да буду темељи „новог светског поретка“. Према нашем мишљењу, ове расправе показују нељудску суштину атеистичког хуманизма, који за себе тврди да је универзалистичка идеологија и отворено се противи традиционалним ставовима о животу и смрти. У расправама о еутаназији хуманисти систематски инсистирају на „праву на смрт“ терминално оболелих. Најрадикалнији међу њима иду чак и корак даље тврдећи да право на смрт треба да имају сви људи, чак и здрави, и да свако ко жели да прекине свој живот може то да учини тако што ће извршити самоубиство или затражити помоћ лекара. У многим западним земљама постоје удружења која заговарају еутаназију или самоубиство. У Француској постоји „Асоцијација за право на достојанствену смрт“, у Јапану „Удружење за достојанствену смрт“. У Америци је „Удружење Хемлок“, чији је мото „добар живот, добра смрт“, активно већ готово 25 година и има око 25.000 чланова. Њен оснивач, Дерек Хемфри, аутор је Коначног излаза, неке врсте приручника за самоубиство. Књига садржи мноштво савета о томе како окончати сопствени живот или како другима помоћи да то учине, укључујући и спискове са упутствима о смртоносним дозама различитих супстанци, расправља се о позитивним својствима калијум цијанида и предлажу методе за оне који желе да се угуше – од пластичних кеса до издувних гасова. Хемфри је своје идеје реализовао у пракси помажући својој жени, брату и тасту да изврше самоубиство: његова жена и њен отац су узели пилуле за спавање у дозама које Хемфри предлаже, док је свом брату помогао да умре тако што је поломио апарат који га је одржава у животу. Савремени протагонисти еутаназије одбацују билу какву повезаност између својих идеја и догађаја који су се одвијали у нацистичкој Немачкој. Међутим, управо је ту развијена прва теорија о еутаназији и први пут спроведена у пракси. Хелмут Унгер је 1936. објавио причу о доктору који је помогао својој жени која је боловала од галопирајуће склерозе да умре. Снимљен је и филм заснован на овој причи, који је узроковао мноштво симпатија према идеји „смрти из милосрђа“. Убрзо након тога је отац детета које је боловало од неизлечиве болести замолио Хитлера да допусти лекарима да његовом детету одузму живот. Хитлер је овај случај предао свом личном доктору, Карлу Бранту, који је спровео захтев. Хитлер је 1939. године наложио Рајхслајтеру Боухлеру и Бранту да докторима „одобре милосрдну смрт пацијентима који, у складу са проценама лекара, болују од неизлечиве болести.“ Убрзо се у Немачкој појавила прва „Кућа гладних“ (Hungerhaus), медицинска установа у којој су бебе и старији који болују од неизлечивих болести бивали изгладњивани до смрти. Од 1939. до 1941. године еутаназија је постала уобичајена појава: терминално оболели, богаљи и ментално ретардирани су према наредбама лекара систематски убијани у гасним коморама. Током тих година је око 70.000 људи убијено у складу са „програмом еутаназије“, док је до краја Другог светског рата укупан број ових жртава, према Нинбершком суду, износио 275.000 људи. У Нинбершком процесу је др Брант тврдио: „Основни мотив је био жеља да се помогне појединцима који нису могли да помогну сами себи и којима је, стога, живот био продужен у мукама… Цитирати Хипократа данас значи тврдити да инвалидима и особама које трпе велики бол никада не би требало дати отров. Међутим, сваки савремени доктор који полаже тако реторичку заклетву без преиспитивања је или лажов или лицемер… Никада нисам имао никакву другу намеру, нити сам веровао да чиним било шта осим скраћивања патње тих несрећних бића.“[1] Исти аргумент сачињава основу философије савремених заговарача еутаназије, који наилазе на све већу подршку европских законодаваца. Након рата је еутаназија била забрањена у свим европским земљама. И даље је незаконита у већини западних земаља, мада се у стварности практикује све чешће. Постепена промена јавног мњења у корист еутаназије довела је до озакоњења еутаназије у две европске земље – Холандији и Белгији. Према законима који су усвојени 2002. године, доктори који помогну терминално оболелима да изврше самоубиство изузети су од кривичне одговорности. Чини се да ће се слични закони ускоро увести и у другим европским земљама, а могли би ући и у састав законодавства Европске уније. Већ се у Савету Европе дискутовало о неопходности усаглашавања правних норми са постојећом праксом легализације „спровођења еутаназије“, тј. праву лекара да „окончају живот пацијента на његов или њен доследан, добровољан и промишљен захтев“.[2] Засад још увек нисмо суочени са програмом за систематско уништење неизлечивих болесника налик ономе који се практиковао у Хитлеровој Немачкој, но имамо ли гаранцију да европски законодавци, након укидања једне забране, неће пожелети да успоставе неку другу забрану – наравно, искључиво у „хумане“ сврхе? Данас се представници традиционалних цркава, укључу­јући римокатолике и православне, противе озакоњењу еута­назије. Суштинска разлика у ставовима о еутаназији и самоубиству између хришћанске традиције и секуларног либера­лног хуманизма је заснована на разлици у базичном поима­њу живота и смрти. У либералном хуманизму оба питања се по­сматрају најпре у контексту људских права: сваки човек је господар свог живота, и стога, ако је уморан од њега има право да га оконча. Међутим, у хришћанској традицији Бог се сматра господаром живота и смрти. Зато Православна Црква самоубиство сматра великим грехом и изједначава еутаназију са самоубиством или убиством.[3] Православна Црква „не може да одобри савремене широко распрострањене покушаје у друштву да се легализује такозвана еутаназија, тј. намерно убијање неизлечиво оболелих (укључујући случајеве у којима се шаљу у смрт према сопственим жељама), као морално прихватљиве. Захтеви болесних да убрзају смрт су понекад узроковани депресијом, услед које нису у стању на адекватан начин да процене своје стање“.[4] Римокатоличка црква такође сматра еутаназију „морално неприхватљивом“ називајући је „убиством, категорички супротном достојанству човекове личности и поштовању живог Бога, његовог Творца“.[5] Људски живот се и складу са либералним приступом посматра као апсолутна вредност, а болест и смрт као зло. У хришћанској традицији овоземаљски живот нема апсолутну вредност, јер хришћани своје поимање живота заснивају на перспективи вечног постојања, посматрајући болест као искушење које може у духовном смислу бити на корист, а смрт као прелазак у други живот. Нерелигиозна особа која не верује у живот после смрти се труди да живи на земљи док год је то могуће: и зато по престанку рада основних функција људског организма покушава да продужи живот вештачким средствима. Црква на то гледа другачије, јер сматра да „продужавање живота вештачким средствима захваљујући којима само поједини органи настављају да функционишу, не може се сматрати неопходним и пожељним задатком медицине у свим случајевима“.[6] Црква одобрава прекид медицинских процедура које су мучне, опасне, необичне или у нескладу са очекиваним исходом, јер у таквим случајевима „човек не изазва смрт; он само прихвата немогућност да је спречи.“[7] Нерелигиозна особа се плаши смрти, саме помисли на смрт, припреме за исту као и самртних мука: то је разлог широко распрострањеног становишта о изненадној смрти која је најпожељнији крај. Насупрот томе, хришћани се моле да буду изузети од изненадне смрти, сматрајући пожељном могућност да се припреме за окончање својих овоземаљских живота, јер смрт посматрају као духовно значајан прелаз у човековом животу. Окружена хришћанским старањем, умирућа особа може да осети благодатну промену срца и на бољи начин сагледа пут који је прошла, покајнички стојећи пред вечношћу у последњим данима земаљског постојања.[8] Они ко­ји изврше самоубиство, као и они који се подвргну еутаназији, лишени су тога. Проблем еутаназије са собом носи читав низ других моралних питања која су блиско повезана са главним проблемима у расправи између традиционалних и либералних вредности. Једно од тих питања бави се функцијом и улогом доктора. У складу са религиозном идејом укорењеном у вековима дугој традицији, задатак доктора је да лечи болест и одржава живот болесника и да му ни на који начин не оконча живот. У Хипократовој заклетви стоји: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров.“ Доктори који учествују у убијању болесника, чак иако се то одвија са одобрењем пацијента или захтевом, преузимају улогу егзекутора. Морални критеријум због којег је медицинска професија толико цењена током векова и захваљујући којем пацијенти поверавају свој живот доктору – нестаје. Легализација еутаназије ће такво поверење учинити немогућим. Штавише, она ће отворити врата за трансформацију доктора у серијске убице. Имамо застрашујући пример Американца Џека Кеворкијана, познатог као „Доктор смрт“ (Doctor Death), који је активно пропагирајући еутаназију, „помогао“ 130 пацијената и њиховим рођацима. На суду је покушао да докаже да је то чинио искључиво из хуманих побуда, како би окончао патње терминално оболелим људима. Још један масовни убица у лекарском руху био је Енглез Херолд Шипмен, који се обесио у затворској ћелији 2004. године. На основу истраге утврђено је да је крив за убиство 352 пацијента, које је убио током своје дугогодишње лекар­ске праксе. Ако доктори званично добију „дозволу да убијају“, шта ће заштити пацијенте од нових Шипмена и Кеворкијана? Шта ће заштити саме докторе од појаве серијских убица у њиховим редовима? Још један морални проблем који је индиректно повезан са еутаназијом тиче се постепене промене корелације између младих и старијих у западним земљама. Према извештајима Уједињених нација из 2002. године, старење популације у савременом свету је процес без преседана у историји човечанства. Пропорционално увећање броја старих особа на земљи (преко 60 година и старијих) је пропраћено сразмерним опадањем броја младих (15 година и млађих). До 2050. године број старијих особа у свету ће бити већи од броја млађих, први пут у историји човечанства. Процес старења се одвија огромном брзином у развијеним западним земљама, где је изазван оштрим опадањем броја рођених и повећањем животних очекивања. Опште је познато да што има више просечно старијих, расту и финансијске тешкоће сваке младе особе у тој земљи, јер ће морати да плаћају све више такси како би издржавали армију старих који су у порасту. У оваквим околностима се еутаназија може јавити као посебан захтев и лако средство да се човек реши нужности трошења новца ради издржавања старијих особа. Старији ће све чешће бивати подсећани на њихово „право на смрт“ и могућност да „умру достојанствено“. Понекад се чини да живимо у свету који је наопако изокренут, у којем је систем вредности извитоперен, где се добро назива лошим и зло добрим; живот назива смрћу и смрт животом. Вредности засноване на религиозним моралним идеалима, које су и даље традиционалне за већину људи на земљи, систематски бивају обесвећене, док нове моралне норме које нису укорењене у традицији и у супротности су са самом људском природом бивају убачене у масе. Милиони нерођене деце бивају лишени живота, док се старијима и терминално оболелима нуди „право на смрт“. Идеали породице, брака, брачне верности и рађања деце бивају обесмишљени и одбачени, док се сексуална изопачења и „слободна љубав“ активно пропагирају и прихватају. Куга милитантног атеизма и либерализма погодила је милионе људи на Западу: некима је одузела живот, друге је лишила могућности да буду рођени, а појединима омогућила право да „умру достојанствено“. Хуманисти и атеисти ликују тврдећи да је проблем раста популације у развијеним земљама у Европи и Северној Америци успешно решен.[9] Игноришу чињеницу да је поновна процена вредности на универзалном плану већ бацила западну цивилизацију у демографски амбис и сада прети да створи глобални, међуцивилизацијски проблем, којим би се епидемија либерализма проширила на остале делове света. Данас би сваки верник на Западу озбиљно требао да поразмисли о својој будућности и будућности своје деце, земље и цивилизације. Религиозни морају да увиде посебну одговорност коју носе и да се укључе у дијалог са секуларним погледом на свет. Ако такав дијалог није могућ, они би требали отворено да се одупру оваквом систему вредности. Верници би требало да подсете западну цивилизацију на морални избор од којег њихова будућност директно зависи. Суштину оваквог избора најбоље је изразио Мојсије обра­ћајући се народу Израиља: „Гле, изнесох данас преда те жи­вот и добро, смрт и зло. Јер ти заповедам данас да љубиш Господа Бога својега ходећи путевима његовим и држећи заповести његове… да би жив био и умножио се и да би те благословио Господ Бог… Ако ли се одврати лице твоје и не узаслушаш, него застраниш да се клањаш другим боговима и њима служиш, јављам вам данас да ћете заиста пропасти, нити ћете продужити дане своје на земљи… Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје“ (Пон. зак. 30, 15–19). Извор: Теологија.нет
  20. Сајт кијевског „патријарха“ Филарета објавио је следеће саопштење митрополита белгородског и обојанског Јоасафа поводом недавне хиротоније у расколничкој „Православној Цркви Украјине“: „Сада сам сазнао о одлуци Светога Синода да се хиротонише епископ нарочито за грчке заједнице Православне Цркве Украјине (Цркве митрополита Епифанија). Према 4. канону Првог Васељенског Сабора, епископ се може хиротонисати једино сагласношћу свих архијереја те Цркве. Изражавам своје категоричко неслагање са овом одлуком Синода. Ако почнемо да хиротонишемо епископе који ће бити надлежни за националне мањине, можемо изазвати поделу у Цркви. За жаљење је што их нагло бирамо и хиротонишемо. Мора се дати времена епархијским архијерејима да прочитају синодске одлуке и изразе своје мишљење о њима. Молим све оне који су у могућности да пренесу мој протест Његовом Блаженству митрополиту Епифанију, предстојатељу Православне Цркве Украјине.“ Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  21. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије сусрео се 29. маја 2019 године у Москви са председником Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Његовим Високопреосвештенством Митрополитом волоколамским г. Иларионом. Епсикоп Јоаникије борави у Москви где је узео учешћа на међународној конференцији Кршење права верних у Украјини. Епископ Јоаникије је пренео поздраве Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и саопштио чврст и непоколебив став подршке страдајућој Украјинској Православној Цркви. Митрополит Иларион је честитао владици Јоаникију наступајући јубилеј двадесетогодишњице архијерејског служења. У наставку разговора, који је прошао у пријатној братској атмосфери, размотрена су актуелна питања међуправославних односа, перспективе развоја сарадње између Руске и Српске Православне Цркве, као и низ других питања од обостраног интереса. Разговору су присуствовали старешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу протојереј Остоја Кнежевић, секретар Одељења свештеник Димитриј Сафонов и сарадник у Одељењу А. Хошев. Извор: Српска Православна Црква
  22. Поводом краја школске године Богословије Светог Петра Цетињског данас је у Цетињском манастиру служен благодарствени молебан, након којег се ђацима и професорима ове школске установе обратио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Митрополит је истакао значај образовања уопште, нагласивши да су све школе и сва знања драгоцјена, али да су богословска знања посебна. Позвавши све сабране да заблагодаре Господу за сва добра, а посебно за крај школске године и почетак матуре 23. генерације Цетињске богословије, владика је казао да се свако дрво по плодовима познаје, па тако и сваки човјек, заједница: „Ова наша школа која постоји већ 150 година, од 1863. године, заиста је уродила дивним плодовима. Дала је изузетне људе. У њеном животу су учествовали не само умни и честити људи, него и свети Божији људи.“ Цетињска богословија дала је и светитеље Божије, свештеномученике, епископе који су мученички пострадали, казао је Митрополит и подсјетио на Светог Јоаникија, који је пострадао са својим свештеницима и народом, Гаврила Дожића, потоњег патријарха српског и многе друге. Нагласио је да је ова школа извор свеукупног школства у Црној Гори јер била прва школа у Црној Гори за вријеме Књаза Николе Првога Петровића: „Зато је ред да заблагодаримо Господу, ви, ми, Црква наша, што нас је Господ обдарио таквом школом која је уродила таквим дивним плодовима.“ Подсјетио је да је школа имала прекиде у раду, јер је такав је био распети живот наше Цркве и народа у то вријеме, међутим дао је Господ да се 90-тих година поново обнови, тако да је ово њена 23 генерација. „Велики Божији дар, тако да заблагодаримо Господу и Светом Петру Цетињском Чудотворцу и Петру Ловћенском Тајновидцу, који су се такође у овом светом манастиру учили, гдје су биле прве школе у 19. вијеку и који су својим благословом оставили дивнога и великога трага, остављају и остављаће, ако Бог да, и у будућности. Нека би Господ и вама дао снаге да наставите ово свето Божије дјело, јер у овој школи, Цркви Божијој као школи, све се завршава и све поново почиње.“ Појаснио је да ова богословска школа вјечно траје, јер учи за вјечност и просвећује вјечном свјетлошћу за разлику од других које дају практична знања, која су такође драгоцјена. „Ова школа, Црква Божија као школа, она не васпитава само овдје за земљу, за овај привремени живот, него даје знање и мудрост и подстицај да се учимо и научимо вјечном достојанству човјеком“, казао је владика Амфилохије и додао: „Да свједочимо то вјечно достојанство људско, да будемо свједоци те вјечне просвјете која сија из Светотројичине тајне Бога љубави: Оца и Сина и Светога Духа, на којој почива сва васиона. Свјетлост која је уграђена у свеукупну божанску творевину просвећује и призива сваког човјека који долази у овај свијет на вјечни живот у непролазном Царству Божијем.“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је подстакао ђаке да и по доласку својим домовима и храмовима наставе да поју и буду редовни учесници литургијског и опште црквеног живота: „Сад сте призвани да тамо гдје идете, код својих кућа, наставите да појете као што овдје појете. Да појете у својим храмовима и помогнете својим свештеницима, да наставите ово појање пјесме непролазне, која увијек започиње, а никад се не завршава: пјесме живоме и вјечноме Богу – Оцу и Сину и Духу Светоме, коме нека је благодарност за све и слава у вијекове, вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у петој недељи по Пасхи Господњој, Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Ова светиња данас је имала имала посебну радост, Митрополит Амфилохије је замонашио Наталију, послушницу ове свете обитељи, која је на монашењу добила име Јелена. Владика Амфилохије је рекао да је Јелена примила ангелски лик и обукла се у све оружје Божије да би била истинска и права Христова невјеста. „Мудра дјева која је припремила своје и кандило и уље – вјеру, и силом Духа Светога се припремила да уђе у ризницу свога женика – Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Господ да је укријепи да оно што је овдје изрекла и обећала оствари и оставарује у све дане свога живота, угледајући се на све свете подвижнице, од мученице Текле па до преподобне матере наше Јелене, до Свете Фотине и Свете великомученице Гликерије које прослављамо данас“, рекао је послије монашења Митрополит. У току Литургије, тумачећи јеванђељску причу о сусрету Господа Христа са женом Самарјанком на Јаковљевом извору, Митрополит Амфилохије је казао да је Господ, иако Јевреји у то вријеме нијесу разговарали са Самарјанима, тражио од Самарјанке – Фотине воду да пије, што је и њу зачудило. Господ говори Самарјанки о води живој и она тражи воду од које никада неће ожедњети. Митрополит је појаснио да је Господ открио сав њен живот, шта је радила и чинила, а и она је, такође, открила да је и код Самарјана била сачувана вјера да ће доћи Месија избавитељ свијета. Чула је и повјеровала да је Он обећани Спаситељ. Владика је нагласио да је жена мироносица Фотина уписана у књигу живота, у памћење Цркве Божије, као она која је почела да свједочи Господа пред Самарјанима и на њену ријеч су се они сабрали око Господа. „Она свједочи Господа кроз сву историју до наших времена, и њено име су примиле многе душе жедне те воде живота. Међу њима је и наша мати Фотина, игуманија манастира Бешка, која је примила постриг монашки прије 30 година. Ево Господ је призвао да служи Господу у овој дрвеној светињи и да се преко ње и сестринства, обнавља сјећање и памћење на ону која је основала ову светињу – Свету Јелену.“ Владика је истакао да се поред Самарјанке данас сјећамо, и преко овог новог монашења, и Свете матере наше Јелене утемељитељке манастира Бешка. Њене мошти почивају у светињи, сијају, зраче и подсјећају на њеног оца Светога великомученика Лазара Косовског, њену мајку Евгенију – царицу Милицу, брата Светога Стефана и сестру Оливеру, која се жртвовала за спасење народа свога и овдје нашла под старе дане свога покоја. Подсјетивши да се данас сјећамо велике и дивне мученице Христове Свете Гликерије која је такође свој живот подарила Господу на дар, Митрополит је казао да је и мати Гликерија, игуманија манастира Ћелија, као дјевојчица од 12 година дошла у ћелијску светињу, а сад је прешла 80. годину и остала вјерна служитељка светињи Божијој Светих Архангела гдје је провела свој живот са великим светитељем нашега доба, Св. Јустином Ћелијским. Високопреосвећни је казао да је ово мјесто чудесно, као и личности које прослављамо. Помолио се да Господ молитвама Свете Фотине укријепи и нашу мати Фотину и мати Гликерију да до последњега свога издисаја служе Христу Богу, као и новопострижену монахињу Јелену да се и она напаја живом водом – науком Христовом, да ходи тим путем који је једини пут којим ходе истински људи на земљи а који је сам Господ. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је благословио и пререзао славски колач поводом имендана мати Фотине, која је, како се присјетио, крштена 1984. године у Ћелијама у Храму Светога Јована Златоустога, кренула овим Божијим путем и монахиња је скоро 30 година. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је мати Фотини пожелио мнагаја и благаја љета и благослов Божији да настави ово свето дијело, служење Господу како је започела већ од дана свога крштења. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...