Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополит'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 855 results

  1. Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије замолио је патријарха Кирила и украјинског председника Владимира Зененског да раде на размени ратних заробљеника у Донбасу. Он је у овом сислу упутио писмо Његовој Светости Кирилу, молећи га да се сви ратни заробљеници пусте на слободу у формату „сви за све“. Он је додао да ће Украјинска Црква и даље чинити напоре у циљу ослобађања свих украјинских заробљеника, о чему је он разговарао и с председникм Зеленским. Извор: Православие.ру (с руског Инфо служба СПЦ)
  2. Дан успомене на Светог великомученика Прокопија, крсна слава храма у Високом, прослављен је у пету недељу по Духовима, 21. јула 2019. године. Једна од најстаријих цркава подигутих од тврдог материјала у градској средини у 19. веку, још за време Отоманске империје, јесте црква у Високом, која је непоколебљиви сведок чврсте вере и љубави Срба Високог према своме Богу и Спаситељу Исусу Христу. Тренутно, црква је у генералној обнови. Циљ је и намера како Црквеног одбора тако и Високопреосвећеног Митрополита да обновљени храм буде освештан 2020. године у склопу обележавања 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве и оснивања Епархије дабарске - данас дабробосанске. Литургијским слављем и прослављању великомученика Прокопија началствовао је Високопреосвећени г. Хризостом, Митрополит дабробосански, уз саслужење синђела Василија Гавриловића, протојереја-ставрофора Драгомира Убипариповића, Ранка Бјелинца, Илије Чупића и Миомира Ковача, протонамесника Синише Максимовића и ђакона Будимира Гардовића. Кум крсне славе био је г. Драган Остојић из Источног Сарајева са породицом. Извор: Митрополија дабробосанска
  3. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије служио је са свештенством Свету архијерејску литургију на празник Светог Великомученика Прокопија у Горњем Острогу у Пету недјељу по Духовима 21. јула 2019. љета Господњег. Уз молитевно учешће више стотина вјерника на платоу испред Горњег манастира саслуживали су му архимандрит Бенедикт, игуман манастира Михољска Превлака, острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, као и протојереј-ставрофор Дарко Пејић из Бијелог Поља и протојереј Јован Пламенац из Бара. На данашњи дан прије 51 годину, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је примио свештенички чин у Грчкој, од Митрополита Прокопија. Послије читања зачала из Светог јеванђеља о Христовом боравку у земљи гергесинској и спасењу човјека и пропасти свиња, Митрополит Амфилохије је архипастирском бесједом поучавао сабране говорећи да је мајка Светог оца Василија постала мајка хиљада дјеце кроз свог сина, Острошког Чудотоврца. – Колико је нас данас сабраних, духовне дјеце Светог Василија и свих оних који су се сабирали и сабирају овдје кроз вјекове. Сви се сабирамо око њега и сви смо ми његова духовна дјеца. Од њега се учимо да и ми будемо свједоци Христа Бога живога и васкрслога – казао је Митрополит Амфилохије и испричао сабранима да је и он још у утроби своје мајке Милеве, прије 82 године, добио благослов Светог Василија Острошког када је долазила у острошку светињу да ноћи и да се причести, док је била трудна. Он је подсјетио да је прије 51 годину као калуђер у Кефалонији примио свештеномонашки чин од Митрополита Прокопија, али да се опет као духовно чедо Светог Василија вратио под његово окриље. – Дивни светитељ Божији, дивни Божији угодник и свједок живог Бога, као што је свједок живог Бога и Свети мученик Прокопије кога данас прослављамо. Сви који су од апостолских времена примили свету вјеру у Христа Господа и који су се крстили, сви су они свједоци Христа Бога васкрслог. Мученик на грчком значи свједок. Такви су Свети Прокопије, Свети Василије и сви они који су ходили Христовим путем кроз вјекове до наших времена – истакао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је истакао да је Црква прије свега Христова и Божија, али и светих Божијих људи, свједока Христових и по савјести и по вјери и по крви, а не државна, земаљска и пролазних вриједности. – Зато се ја Богу молим да Бог поврати мудрост и разум онима који су то изгубили, који би да отимају храмове, да их Господ исцијели и да их врати Цркви Божијој, да их врати Христу Богу, да и они буду живи свједоци Бога живог и чланови Цркве Божије којој ни врата пакла не могу одољети и не могу је надвладати – рекао је Митрополит Амфилохије и додао да никакве силе, ни земаљске, ни људске, ни демонске не могу побиједити Цркву јер је у њој снага Духа живога, вјечнога и она има безброј свједока и на небу и на земљи. Сабрани који су се постом и молитвом припремали и који су се измирили са ближњима својим, примили су Свето причешће. На крају богослужења Митрополит Амфилохије је обраћајући се сабранима казао да је свака молитва која се чита у Цркви, да су свака Литургија и свако Причешће заправо молитва за изгоњење демонске силе и очишћење од демонске силе. Потом је економ острошки протосинђел Сергије у име братства острошке обитељи Митрополиту Амфилохију уручио копију иконе Богородице Филеримске, чији се оригинал чува у цетињском музеју, а не у манастиру, коме припада. – Божију ријеч која нас учи и поучава, која се не да свезати, већ 51 годину слушамо од Митрополита Амфилохија. У то име наша братија је припремила дар нашем Митрополиту, да и даље ријеч Божија молитвама Пресвете Богородице, која чека чудо да се ослободи и да служи народу и Цркви као што је и намијењена. Нека Митрополиту нашем Мајка Божија, Свети Василије и Свети Прокопије дају крепости да нам служи на многа и блага љета – казао је о. Сергије уручујући дар Митрополиту Амфилохије, који је потом сабранима испричао пут иконе Богородице Филеримос до Црне Горе, која је већ деценијама одвојена од Руке Светог Јована Крститеља и Честице Часног Крста, светиња са којима је била заједно и у Острогу током Другог свјетског рата. Заједничарење и прослава празника и јубилеја Митрополита Амфилохија настављени су за трезом љубави у Доњем Острогу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“. — Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања? — По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе. — Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете? — Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље. — Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине? — Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично. — Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате? — Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини. Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“. Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол. Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка. — Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе? — Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком. Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака. — Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови? — Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу? Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога. Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију. Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света. Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16). Извор: Православие.ру
  5. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије. Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова. „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери. „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године. Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори. „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт. Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији. „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он. Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић. „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије. Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова. „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери. „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године. Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори. „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт. Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији. „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он. Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић. „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Престони празник Светих апостола Петра и Павла којима је посвећен храм Подворја Српске Православне Цркве у Москви свечано је обележен служењем свете архијерејске Литургије којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион, председник Одељења за спољне црквене послове Руске Православне Цркве. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит филипопољски г. Нифон, представник Антиохијске Православне Цркве у Москви; Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Саслужували су и протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења спољних црквених послова Руске Православне Цркве, протојереј Данило Андрејук, представник Америчке Православне Цркве у Москви; протојереј Кахабер Гоготишвили, старешина грузијске парохије у Москви; протојереј Игор Јакимчук, секретар Одељења спољних црквених послова Руске Православне Цркве, протојереј Сергој Гутенко из Епархије луганске Украјинске Православне Цркве, архимандрит Александар (Котов), јереј Никола Баловић, старешина српског храма Рођења Пресвете Богородице у Фелдкирху, Аустрија; јереј Олег Вишински, протођакон Алексиј Трунин и ђакон Владислав Соколов. На богослужењу је одговорао хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. Празничну проповед после причасног стиха одржао је јереј Олег Вишински. Литургији је молитвено присуствовао амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић. После Литургије, како то налаже богослужбени устав Руске Цркве, одслужен је и молебан Светим апостолима Петру и Павлу. Домаћин велике свечаности, Преосвећени Владика моравички г. Антоније, поздравио је све присутне честитајући радосни празник. Поздрављајући високог госта Подворја Српске Православне Цркве, Високопреосвећеног Митрополита г. Илариона, владика Антоније му је том приликом уручио икону Светих апостола Петра и Павла, као и дикирије и трикирије. -Данашњи празник јр сведочанство о јединству помесних Православних Цркава и њиховој узајамној љубави и подршци. нагласио је митрополит Иларион захваливши на дару и заједничком богослужењу. Говорећи о животу и делима првоврховних апостола, митрополит Иларион је подсетио на најважније тренутке њиховог ширења Христове науке. Будући да православни свет данас потреса један од најболнијих раскола у Украјини, Владика је нарочито захвалио Антиохијској Патријаршији и Српској Православној Цркви на подршци и разумевању ситуације у Украјинској Православној Цркви Московског Патријархата на чијем челу се налази једини канонски Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Такође, Митрополит је поменуо и став Руске Цркве по питању новонастале ситуације у Црној Гори, истичући речи одлуке Светог Синода Руске Православне Цркве на заседању 9. јула 2019. године у манастиру Валааму. Као молитвену успомену на радосни празник, владика Антоније је митрополиту Нифону уручио крст и панагију, а осталим свештенослужитељима иконе Светих апостола Петра и Павла. Радост празника са парохијанима Подворја Српске Православне Цркве су поделили и поклоници из Аустрије који су, предвођени својим свештеником Николом Баловићем, допутовали на поклоњење светињама Москве и Подмосковља. Извор: Подворје СПЦ у Москви
  8. Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије изјавио је за програм радија „Радар“ следеће: „Овај томос који је Цариградски патријарх доставио тзв. Православној Цркви Украјине није томос аутокефалије, него је томос робовања. Једноставно, под називом „томос“ изложени су такви услови који сав украјински народ поробљују под Цариградског патријарха.“ „Сви схватају да је Цариград прекорачио своје опуномоћење и права које он може имати. Он нема право да се меша у послове друге Цркве. У питању су канони који су свима познати. О њима се не расправља, сви сматрају да је то безакоње,“ истакао је митрополит Онуфрије. Извор: Српска Православна Црква
  9. Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорско приморски г. Амфилохије служио је данас 14. јула 2019 љета Господњег свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана. Митрополиту је саслуживало свештенство и монаштво епархије будимљанско никшићке уз молитвено учешће вјерног народа. Након читања светог Јеванђеља митрополит Амфилохије се словом архипастирске бесједе обратио присутним вјерницима. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Извор: Радио Светигора
  10. И нас који бијасмо мртви од гријехова оживље с Христом (Еф. 2, 5). Зашто Црква говори о греху и константно нам напомиње да је одређена ствар грех. Да не треба да грешимо? Зашто, које су последице греха? Грех умртвљује душу човека и убија је. Али, да бисмо то схватили, морамо бити живи. Мртвац се не боји да ће умрети, јер је већ мртав. Он ништа не осећа, мртав човек је мртав, и то не мало или много мртав. Када је срце мртво, када је човек мртав, он ништа не осећа: не осећа последице греха. Греши и често покушава да се наслади својим грехом. Сматра да је то природно и говори: — Шта се то страшно десило? Какве има везе? Он ништа не осећа и ништа не разуме. Не сматра да се догодило нешто страшно, врло важно у његовом животу, и не види разлог због којег мора да престане да греши. Зато што је та душа већ мртва, мртва је и ништа не осећа. Да би душа осећала, човек мора бити жив. Ако додирнемо живог човека, ако га ранимо или ударимо, он ће осетити, рећи ће да га боли. Зато што жив осећа, а мртав не. Нека је болестан, и полумртав, али жив човек неће престати да буде жив и осећа бол. Ко је жив (телесно), може имати у себи мноштво грехова, његова душа је још увек жива. Он, наравно, схвата последицу греха, схвата да је грех отров који прети да га убије. Види своју душу која постепено тоне у тој смртоносној опијености греховним отровом. Ако сте имали операцију и услед анестезије сте пали у сан, знајте да се исто догађа и са човеком: један убод, шприц, који лагано убада и излива цео лек. Хтео, не хтео упадаш у сан: „Затвори очи!-кажу ти.- Лаку ноћ, батјушка!“ Исто се догађа и са грехом који нас успављује и умртвљује. Шта ће бити са нама, мртвима? Какав је наш пут? Да ли смо већ осуђени? Не. Зато што, како овде каже апостол, пошто смо били мртви, а наша душа је била мртва због пада, мноштва грехова и одсуства Бога,- И нас оживље с Христом (Еф 2, 4-6). Бог нас оживље уз помоћ болнице Цркве Он нас оживљава преко Христа у тој болници Цркве, где су сви болесни и сви рањени, то јест ми рањени и намучени својим страстима. У тој болници, као и у свим болницама, постоји једно место које се назива мртвачница и где леже тела умрлих. Ко је умро и налази се у мртвачници, за њега нема никакве наде. Јер не постоји лекар који може васкрснути мртвог: колико год да је добар, не може васкрснути умрлог. Међутим, болница Црква се разликује нечим великим: Лекар Христос овде васрксава мртве, а доказ смо сви ми. Наравно, Он не васкрсава због наших дела, већ благодаћу Христовом. Чињеница је да је највеће чудо-чудо Цркве. Често говорим о томе, када рукополажем свештенике, да „од сада ће те видети највеће чудо, које се одвија пред вашим очима, вашим сопственим рукама: благодаћу Свештенства Бог ће васкрсавати људе.“ Видиш да долази човек, да се приближава Цркви, али да је духовно мртав-труп и личи на труп у распадању. Ипак, у њему има нечег прелепог, нешто што поседују лепи људи, пуни добрих намера. У исти мах, видиш Бога пред собом, попут тихог ветра који дува и оживљава све-и видиш како душа тог човека моментално васкрсава и говориш: „Да, чедо моје! Тај човек, такав и такав, мртав, попут трупа у распадању који заудара на километар,-како је он постао такав? Како је васкрсла његова душа?“ То је заиста чудо које се понавља у Цркви. То је велико чудо Цркве, које превазилази сва друга чуда. На пример, болестан човек је оздравио, болестан човек се исцелио неким чудом, неким Божјим посредством. Наравно, таква чуда су важна и заслужују наше одушевљење и поштовање. Видимо их и треба да их прослављамо, али поред тога, она су пролазна и временски ограничена. Чак и чудо васкрсења Лазара. Он је васкрсао, Христос га је васкрсао, међутим, након неколико година Лазар се упокојио. Није заувек остао у земаљском животу бесмртан. Када наша душа васкрсне, она више не умире, већ пребива увек жива пред Богом. Један од великих проблема наше епохе, посебно приметан код младих људи је мртва душа. Врло је тешко када је душа човека, посебно младог, мртва. Ништа не жели, ништа не осећа, ничему не тежи, ништа га не дотиче. Молим Бога да таквих људи уопште не буде, али они, нажалост, постоје. Тешко је гледати младе људе, који су тако рећи, не скроз мртви, већ полумртви. На пример, неко одлази у иностранство на студије, али не устаје ујутру да иде на предавања. Зашто? — Мрзи ме! — Али, дете, ти си дошао да студираш! Пробуди се макар због предавања! — Немам жељу, не видим разлог да идем. — А шта је са оцем који ти шаље новац? Њега то не дотиче. Ништа га не дотиче, ништа га не интересује, не занима га ништа. У њему нема ничег што би га пробудило. Његова душа је мртва. Онда, како видиш старце, старе људе, чија је душа попут активног вулкана: лава запљускује, и све око себе потреса. Видиш старце који поседују снагу душе. Озбиљна ствар. То су савремени старци који су живели у наше дане и које смо познавали. Били су велики светитељи и једна од њихових главних црта је била та, што без обзира на узраст,а имали су по 80, 85, 90 и 100 година-каква им је душа била! Ех, шта да кажем...Била је то жива душа, срце младића, поседовали су душевну силу, јер су били живи. Имали су живот Божји у себи. У исто време гледаш младе људе, изнурене, исцеђене, полумртве. Потребне су им велике количине свега и свачега да би дошли к себи, 15 шоља кафе да се пробуде. Свеједно, не долази к себи, не буди се, не одлази на предавања... Таква је наша епоха. Тешко је оживети душу човека. Али чињеница је та да човек, колико год била мртва његова душа, идаље није сасвим умро. Док је телесно жив, дубоко у њему има нечег живог, тамо живи образ, дах Божји који је добио од Бога приликом стварања. Мислим да је човеку врло тешко да избрише то из себе, ма колико се трудио и промишљено тежио томе. Бог у Својој великој љубави покушава да сачува ту малу ватру, искру, и сва уметност састоји се у томе да ту малу искру која гори у дубини, човек открије сам или уз нечију помоћ. Наравно, Бог који продире у срце човека, Једини је Који може да запали ту ватру, ту малу искру. Како прилазимо са свећом, мала ватра се распламсава и претвара у велики пламен, тако се дешава и овде. Било да директно Бог Сам, или преко неких људи и догађаја пали искру, али ватра се може распламсати. Зато никада не треба ни о једном човеку жалити, и говорити: „Знаш, овај човек нема никакве шансе!“-јер ти то не знаш. Како је говорио наш старац: —Да, дете моје, сваки човек-то је човек, а не демон. Колико год да је лош, он је човек. У његовој души постоји нешто добро, јер нас је такве Бог створио. Заиста, према учењу отаца, Бог је створио сва Своја створења као добра бића, и по својој природи човек је образ Божји, Божја милост. Иако се временом човек испунио страстима, Бог свеједно има силу да проникне дубоко унутар и открије ту доброту. Често чујемо да је неки човек овакав и онакав, убица на пример. Дешава се да у вестима говоре о жестоком убици, да је он чудовиште. Замишљамо страшне представе. Када сам први пут отишао у затвор, да исповедам, рекли су ми да са мном жели да разговара један затвореник осуђен на доживотну казну. Он је починио 5-6 убистава које је признао, и још толико тајних. Срце ми се следило. Мислио сам: „Пресвета Богородице, шта ће ми сада рећи, како да му приђем? Нас двојица смо сами у четири зида, шта ако кажем нешто погрешно и он ме убије?“ Имао је надимак Дракон. Новине су га тако и називале „Дракон“. Управник ме је упозорио: — Оче, знаш да је убио овог, а оног удавио… Управник је као човек пожелео да ме припреми и упути ко ми долази. Долази човек, као и сви људи: образ Божји, рањени образ, али идаље образ. Човек без свега онога што му се приписивало. Схваташ да ни један човек није демон. Чак су и демони по својој природи добри. Бог их је створио добре. Постали су зли и оскрнавили своју природу. Али их је Бог створио да буду добри. Као последица пада, постали су зли и њихове намере су постале зле, огризли су у злу. Међутим, у човеку постоји та искра, и зато нам Христос не дозвољава никог да осуђујемо или да судимо. Много тога не знамо, и не смемо осуђивати. Доказ? Разбојник са крста који је у последњи тренутак успео да са Христом уђе право у рај. Успео је да обави своју најуспешнију отмицу, како каже светитељ Јован Златоуст-отео је рај. Успео је, већ као разапет, да уђе са Христом у рај. Он је једини о коме имамо јасно сведочанство да данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23;43). У исто време, Јуда који је био учених Христа и Његовим именон чинио чудеса, постао је први који је отишао у ад после Христовог распећа. Непријатељ нашег спасења жели да нас учини строгим судијама према себи самима и не дозвољава нам да видимо љубав Божју Видите да човек не треба да суди, да осуђује друге, па ни самог себе? Морамо имати на уму то, јер непријатељ нашег спасења често жели да нас начини строгим судијама према себи самима и да нам онемогући да видимо љубав Божју и нашу везу са Богом-нашим Оцем, да видимо да је Бог наш Отац. Враг жели да нас убеди да „шта год радио, нема ти спасења! Не мењаш се, не ослобађаш се, не идеш напред, већ напротив, котрљаш се назад.“ То је хула на Христов крст и Божју љубав. Спасење се остварује Христовом благодаћу-уз помоћ ње Он нас је спасио и Својом љубављу оживио, јер је Он наш живот. У Цркви не говоримо о теоријама, идеологијама, филозофијама, већ имамо посла са практичним догађајима. Овде се човек зближава са Христом и Он га оживљује. Као приликом трансплатације једног органа у друго тело, пресађени орган се храни живим организмом, тако смо и ми преко Крштења пресађени у тело Цркве и хранимо се Телом и Крвљу Христовим. Тако живимо, тако постојимо, захваљујући Телу и Крви Христовој и подвизавамо се у нади на Христову Жртву, принесену на Крсту. http://www.pravoslavie.ru/98159.html
  11. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је данас, 11. јула на Цетињу у опроштајну посјету Сергеја Н. Грицаја, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Црној Гори, саопштено је из Митрополије црногорско-приморске. Током разговора стране су размотриле ситуацију која данас настаје у православном свијету. Изражено је мишљење да је у садашњем сложеном времену потребно више него икада раније чувати јединство свих помјесних православних цркава. Саговорници су посебно размотрили тему текућег стања односа двије сестринске цркве – Руске православне цркве и Српске православне цркве и истакли да су кроз историју за њих били карактеристични јединство, сарадња, љубав и узајамно разумијевање. При томе, без рукоположења Митрополита црногорских од стране Синода Руске Цркве у току 19. вијека, Митрополија не би могла постојати, а преко ње ни независна Црна Гора. Амбасадор је искористио прилику да Митрополиту Амфилохију честита велики јубилеј – 800. годишњицу аутокефалности Српске православне цркве, као и 800. годишњицу њених епархија у Црној Гори, пожелио му добро здравље и много година архијерејског служења на добробит народа Црне Горе, стоји у саопштењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Дана 1. јула 2019. године Апостолска нунцијатура у Сарајеву организовала је обележавање Дана папе Фрање. На љубазан позив Његове Екселенције апостолског нунција у Сарајеву монсињора Луиђа Пецута одазвао се и Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Извор: Српска Православна Црква
  13. Познат као сјајан проповедник и заштитник православне вере митрополит лимасолски г. Атанасије (Кипарска православна црква) дао је крајем јуна интервују Информативно-просветном одељењу Украјинске православне цркве. Тема је била црквена криза у Украјини. Митрополит се осврнууо на то да се кипарски Архиепископ Хризостом ради превазилажења кризе већ састао са александријским, антиохијским и јерусалимским патријархом у Никозији, а посетио је и српског и бугарског патријарха и грчког архиепископа. Такође, у сталној је вези са албанским архиепископом Атанасијем. Митрополит лимасолски Атанасије је нагласио да вероватно нико није желео проблем, али он сада реално постоји. А са становишта Кипарске цркве (6. тачка њеног саопштења о Украјини) јесте прихватање у цркву оних који нису канонски рукоположени („филаретовци“) без покајања, и они који немају никакво апостолско прејемство „самосвјати“ („макаријевци“). Зато је једина канонска црква у Украјини она коју предводи Блажењејши митрополит Онуфрије. Митрополит лимасолски је задивљен како смирено он води брод украјинске цркве у овим временима. Некада Црква из икономије може да прихвати у општење шизматичке општине, али само уз покајање. У томе је јединствен став на Кипру. Кипарски архијереји нису се сложили око тога да свака нова нација има право на аутокефалију. Против таквог става гласао је и сам митрополит Атанасије. Он истиче: Ако би прихватили тај став, требало би да делимо Антиохијску патријаршију на више аутокефалних цркава, у Африци би право аутокефалије имале црква у Кенији, Мозамбику или Танзанији. Да ли је то разумно решење. Да не говоримо о проблемима са Скопљем, садашњом Северном Македонијом, или Црном Гором. То су трагедије. Ми сви треба да полазимо од тога да смо јединствено тело православних хришћана. Ми волимо и васељенског патријарха Вартоломеја и руског патријарха Кирила и кијевског митрополита Онуфрија. Верујем да сви они имају добре намере и да ће Господ послати решење. Христос је реако да се саблазни превазилазе великом вером и бројним молитвама, закључио је митрополит лимасолски Атанасије. Извор: http://www.pravoslavie.ru/122039.html
  14. Празник Свете преподобномученице Февроније торженствено је прослављен данас у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у којем су похрањене мошти (глава) ове Божије угоднице. Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа буеносајреског-јужноцентралноамеричког г. Кирила Бојовића и вјерног народа. У архипастирској проповједи Високопресвећени Митополит је поручио да онај који је са Богом увијек побјеђује. Живи свједок томе је Света великомученица Февронија и њене мошти, Храм Христовог Васкрсења и и све оно што је честито било кроз вјекове на овим нашим просторима. Владика је говорио о животу великомученице Февроније која је своју младост, било јој је 20 године, жртвовала за Господа у вријеме, у нашем народу запамћеног, проклетога цара Дукљанина. Подсјетио је да је Диоклецијан везан за Везиров мост и да се увијек повампирује, али Света Февронија и Свети пророк Илија сваки пут прикивају његове ланце, увезујући га поново као носиоца духа зла и демонске силе. Света Февронија је од своје друге године живјела у асирској земљи у манастиру са 50 сестара, гдје је игуманија била њена тетка Вриена. Била је монахиња изузетне красоте и љепоте, тјелесне, а у исто вријеме и духовне. У њено вријеме проклети цар Дукљанин је послао из Рима своје представнике, Лисимаха и његовог стрица Селину, да убијају хришћане на Истоку. Када су дошли у град Сивапољ, гонитељ Цркве Божије Селина је из манастира довео чудесну Февронију у тамошње позориште, гдје је пред читавим градом мучена. Али Света Февронија се ни под страшним мукама није одрекла Христа. Њени сасјечени земни остаци су однијети у манастир у којем се подвизавала. „И ево чуда Божијега, та глава њена посјечена прије скоро 1800 година, неким чудом се нашла код нас у манастиру Светога Марка“, казао је Митрополит и подсјетио да је часна муслиманска породица Ђечевић која данас живи на том мјесту, предала Цетињском манастиру многе светиње из тог манастира, међу којима и лобању Преподобномученице Февроније. Након Цетињског манастира мошти Божије угоднице су биле у манастиру Ждребаонику, а по благослову Митрополита сада се налазе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће бити све док се не обнови манастир Светога Марка, небеског покровитеља Подгорице. „Чудесна лобања Свете мученице, која се жртвовала за Христа Господа, до данас свијетли испуњена благодаћу Божијом и велики је благослов и за нас и овој храм, и град који је преко светих Божијих људи везан за Христа Господа“, бесједио је владика. Препоручиоје свима да прочитају њено чудесно житије које је написала игуманија Томаида. Она је наслиједивши, по престављењу, мати Вриену написала житије и страдање Свете мученице Февроније, како их је очима својим видјела. Подсјетио је владика да је Подгорица везана и за Диоклецијана који је владао овдје и вршио насиље, тако да и у овим крајевима има мученика који су пострадали у то вријеме, међу којима је мученик око чијих моштију је саграђена Михољска превлака, први храм у 4. вијеку. „Ја се надам да ће и у Михољској превлаци и у Подгорици побједити они који су вјечно побјеђивали – Свети Божији људи, Света Февронија, а не проклети цар Дукљанин који се поново покренуо да скрнави светиње Божије и мошти светих отаца и просветитеља наших који су се овдје подвизавали и Богу послужили.“ Изразио је владика Амфилохије наду и увјерење да ће Господ дати снагу светима Својим, а и нама који смо крштени у име Оца и Сина и Духа Светога и који смо свједоци те светиње, да побједи Бог и правда, истина и љубав Божија, да побједи богољубље и братољубље у овом граду и држави, широм Балкана и васељене. „Побједа је Божија! Онај који је са Богом је побједник и тако ће бити до краја свијета и вијека. Света великомученица Февронија је живи вјековни свједок те Божије побједе, побједе добра над злом, љубави над мржњом, побједе истине над лажи, побједе Бога над демонском сатанском силом, побједе бесмртнога живота над смрћу и пролазношћу. Свједок тога је и овај Свети Храма Христовог Васкрсења и ове свете мошти које се чувају у храму и све оно што је честито било кроз вјекове на овим нашим просторима.“ Послије Светога причешћа благосиљан је и пререзен славски колач, након чега је Високопреовећени Митрополит још једном подсјетио да су мошти Свете Февроније велики благослов за Саборни храм и овај град. Епископ у граду гдје је она мученички пострадала, удостојио се да за свој храм добије само један зуб од седамнаест зуба, који су били избијени из њених светих устију, а нас је, чудом Божијим, Бог удостојио да имамо лобању, велики Божији дар. Митрополит је казао да се духовне ћерке Свете Февроније рађају широм свијета, међу којима и наше мати Февронија из манастира Бешка и Февронија из Ждребаоника. Благословећи све православне Февроније, наследнице ове чудесне Февроније, владика је подсјетио на нову исповједницу и подвижницу Цркве Божије и, како је казао, светитељку, мати Февронију Пећку. „Она је такође као Света Февронија од дјетињства, младости своје, свој живот посветила Христу Господу. Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу, Митропилиту црногорском, током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. Послије тога 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству. “ Ова подвижница се нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова: „И тада су се уплашене сестре из Патријаршије, као и у вријеме Свете Февроније, спремиле да иду, а онда су благословом Светога Патријарха Павла, који сам ја пренио, остале. Благодарећи њиховом останку, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији.“ Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија. „Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају.“ Током Литургије вјерни су имали посебну радост и благослов да цјеливају мошти Св. Февроније. Након Свете литургије заједничарење је настављено око трпезе љубави. Данас ће из Подгорице, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве, кренути литија са моштима преподобномученице Февроније, која ће походити многе градове Црне Горе. До 17. јула светитељкине мошти ће бити изложене у више храмова и манастира: Саборном храму Свети Јован Владимир у Бару, манастиру Подмаине, Ждребаонику, Цетињском манастиру, манастиру Рибњак, манастиру Савина, Храму Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој, Михољској Превлаци, Храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Поводом храмовне славе Цркве Рођења Светог Јована Крститеља у острошком скиту Јован До код Никшића, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије служио је данас на Ивањдан са свештенством Свету архијерејску литургију. Митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи, након читања зачала из Светог јеванђеља о чудесном зачећу и рођењу Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, казао да су се већ Јевреји послије Јовановог рођења од благочестивих родитеља Светих Захарија и Јелисавете, питали шта ли ће бити ово дијете. „Јованов отац, Захарија је, зато што није могао повјеровати ријечима Архангела Гаврила, онемио све до оног тренутка када се поставило питање које име да се да дјетету“, подсјетио је владика на данашње Јеванђеље. И тек када је Захарија рекао да ће се звати Јован, отворио је уста, почео да говори и благосиља Бога за велики Божији дар кога се удостоји и он, и његова супруга, а кроз њих двоје сав изабрани Божији народ. То дијете, надахнуто Духом Светим, већ је из утробе материне проговорило, Јелисавета је његовим устима проговорила кад је дошла Пресвета Дијева код ње у Горњи крај: „Откуда то да мати Господа мога дође мени говорио је Јован прије свога рођења о Христу, чији је претеча, који је Господа крстио у Јордану и који је прве године свога живота проводио у пустињи.“ Претеча Јован Крститељ је изашао на проповијед, да крштава водом и припрема народ јеврејски за крштење водом и оним Духом Светим који га је надахнуо још у утроби матере његове, Духом Светим којим дише све што дише, који је живот свега постојећег и који је задахнуо и утробу матере Јелисавете да и она роди дијете. Говорећи о прослављању рођења младенца Јована Крститеља и Претече, Митрополит је нагласио да хришћани двије хиљаде година прослављају рођење највећег рођеног од жене, како је сам Господ рекао за њега: „Прославља Црква Божија Христа Господа, али, такође, заједно са Њим и Његовим рођењем, прославља и рођенога од Јелисавете и Захарија чудом Божијим, Јована Крститеља и Претечу. “ Високопреосвећени је подсјетио да је овај свети храм на овом свету мјесту управо посвећен том рођењу захваљујући братству Никчевића које је манастиру Острог приложио ову земљу. Иначе Ивањдан је слава овог братства. Нагласио је да је ова пустиња процвјетала дивним трудом нашега оца Лазара и братство ове обитељи, благословом Светога Василија Острошкога. „Један од најдивнијих изданака острошке светиња јесте Јован До, ово свето мјесто у коме се прославља рођења Светог Јована Крститеља. Ми се сабирамо овдје да заједно са Јелисаветом и Захаријом, и његовим савременицима благосиљамо име Божије што је Господ послао то дијете да благовијести долазак – рођење – самога Бога у овај свијет. Благосиљамо срцем и душом Господа и благодаримо му што нас је удостојио, у ово наше вријеме, да наставимо то свето дијело слављења имена Божјега и прослављања рођења Светог Јована Крститеља и Претече.“ Митрополит се помолио да Господ, молитвама Светог Јована, благослови свако рођење и у ово наше вријеме, како би мајке рађале дјецу која ће бити слична Светом Јовану Крститељу „Да рађају дјецу надахнуту Духом Светим, Духом Божијем у времену када су људи све више удаљени од Цркве Божије, а тиме и од Светог Јована Крститеља и начина како се он родио од Захарија и Јелисавете. Нека би Господ благословио све мајке, као Јелисавету, и очеве, као Захарију, пророка и првосвештеника, да се умноже благословена Божија дјеца у овом свијету“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије. Послије Свете литургије Храм Рођења Светог Јована Крститеља опходила је празнична литија, након које је Митрополит Амфилохије, игуман острошки, благосиљао и пререзао славски колач поводом храмовне славе, као и славске колаче данашњих свечара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Поводом Ивандана доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско – приморског Г. Амфилохија “О Светом Јовану Крститељу” које је у навечерје празника рођења Претече и Крститеља Господњег Јована у суботу 6. јула 2013. г одржао у Горњем манастиру Острог. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. На свом поклоничком путовању стопама светог апостола Павла, председника Одељења за спољне црквене односе митрополита Иларион учинио је 27. и 28. јуна 2019. г. посету митрополиту Драме Павлу, поклонио се светињама у храму Преображења Господњег и посетио храмове и црквене установе ове Митрополије. Он је прегледао археолошке споменике древних градова Филипа и Неапуља (данашње Кавале), првих градова у Европи у којима се чула јеванђељскаа проповед светог апостола Павла. Филипи је град у којем је према Делима апостолским крштена Лидија (Дела 16,13-15) - на месту на којем се сада налази крстионица, као и исцељен слуга који је био о опседнут нечистим духом (Дела 16,16-19), и чудесно ослобођен из тамнице апостол Павле са својим сапутницима (Дела 16,22-23). Остаци овог затвора сачувани су до данас. Високопреосвећени се сусрео са митрополитом филипијским, неапољским и тасоским Стефаном у Филипијској митрополији, и у његовој пратњи посетио је манастир Светог апостола Силе, цркву Успења и катедрални храм св. апостола Павла подигнут на месту његове проповеди у Кавали (Неапољу). Извор: Српска Православна Црква
  18. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју, чула позив Христов: Хајде за мном. „Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су свети кивоти пећких архиепископа и патријараха живо свједочанство Божјег присуства на овом светом мјесту. „А тамо гдје је Бог присутан, нема никакве земаљске силе која може да то мјесто обесвети и да га уништи. Оно је увијек, као и сам Господ, распето, али увијек изнова даје силу новога васкрсења. Даје је свима онима који су жељни васкрслога Христа и вјечнога и непролазнога Царства Божијега“, казао је Егзарх најсветијег Трона пећкога. Додао је да ту силу Пећка патријаршија даје све до наших времена. „До нашега Светог Патријарха Павла и наше Свете игуманије ове обитељи мати Февроније. Она је најновија светитељка овдје, која се овдје подвизавала, уградила са својим сестрама свој живот у ову светињу и остала до последњег свога издисаја у овој светињи“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети краљ Стефан Дечански био и остао једини истински владар на Косову и Метохији. „Ови наши на власти не би смјели да изгубе из вида да никада краљ са Косова није отишао, него да вјековима овдје господари и влада, и да Косово није мјесто пропасти и нестанка. Тамо гдје је Господ – тамо је снага. Није снага у броју, него је у Господу, у онима који су са Господом, без обзира на број колико их има овдје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеној пећкој схиигуманији Февронији и свим упокојеним монасима и служитељима пећке обитељи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. 26. јуна 2019. током посете Грчкој поводом свеправославне конференције о апостолу Павлу у Вереји, на којој је поднео реферат и представио своју нову књигу, управо о апостолу Павлу, (представник СПЦ на овој конференцији био је епископ нишки г. Арсеније), митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољашњих црквених веза РПЦ, посетио је у Синодској палати архиепископа атинског и све Јеладе Јеронима. Том приликом размотрен је у топлој атмосфери развој односа Руске и Грчке цркве. Како је било у току и заседање Свештеног Синода Грчке цркве, митрополит Иларион се кратко обратио његовим члановима, а као успомену на сусрет архиепископу атинском Јерониму је поклонио икону Светог Серафима Саровског. Главна тема сусрета је била украјинско питање, преносе други црквени медији.
  21. Поводом Видовдана у манастиру Грачаница Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, пакрачко-славонског Јована, буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила, умировљеног захумско-хереговачког Атанасија и великог броја свештенства. У литургијској проповједи Митрополит Амфилохије је казао да је у нашем народу било, а и има и данас, оних који су се опредјељивали за земаљско царство и одрицали Христа Господа и они су распети на трећем крсту, непокајаног разбојника: „Има доста оних који су се и овдје на Косову и Метохији опредјељивали за земаљско царство, који су пљунули на своје свете храмове, на гробове својих предака, на опредјељење цара Лазара, поклонивши се земаљском царству.“ Присјетио се владика страдања Цркве на КиМ послије Другога свјетскога рата и одрицања од Христа и светиња, о чему постоје свједочанства у записима блаженог спомена Светог Патријарха српског Павла који је сакупио грађу док је био владика рашко-призренски. „Па зашто се онда чудимо овоме што је дошло у наше вријеме, ако смо се прво ми одрекли својих светиња, Царства небескога, и били следбеници безбожне, братоубилачке и богоубилачке идеологије која је овдје владала 50 година, на челу са братоубицом и богоубицом, Јосипом Брозом. Колико је било овдје таквих који су пљували и одрекли се својих светиња?! Зато се немојмо чудити што смо се нашли у овом положају и што је Бог поново послао страдање овом народу, не да би га уништио, него да би се народ вратио себи и својим светињама, Христовом крсту, да би се вратио вјери тврдој, Божијој православној.“ Високопреосвећени је казао да нажалост и данас имамо оних, који су на власти, па и оних који нијесу, који слиједују тај пут трећега разбојника који се опредјељију за земаљско царство, које им је важније од Царства небескога и њихови плодови и дјела се нажалост, показују онаквим каквим видимо да се показују. Зато је много важно, казао је владика, да се сабирамо на КиМ, Грачаници, око древних светиња саграђених око Христовога часнога крста и Лазаревског часног крста, око вјере у Христово Васкрсење, у Царство небеско. „Овдје, ово сабрање, ова Света литургија у име Господње, Причешће Тијелом и Крвљу распетога и васкрслога Господа, није ништа друго него повратак изворном, исконском путу свакога истинскога људскога бића и народа.“ Митрополит Амфилохије рекао је да Срби на Косову и Метохији нијесу мањина, јер није снага у броју, већ у Господу и о томе свједочи сва људска историја, није питање колико нас је, већ колико је часних и поштених људи, колико је хришћана који носе часно и честито свој крст и живе по Светом јеванђељу. „Они не само што настављају традицију и предање својих предака, него су свједоци, и пред моћницима и силницима овога свијета, који је прави и једини истински пут за свако људско биће.“ Сва царства, сви моћници овога свијета, они који су распети на трећем крсту, су били и прошли, поручио је владика и објаснио да ћемо и ми и они платити Богу „одштету“, а Црква Божија распета свједочи и свједочиће до краја свијета и вијека: „Зато, дај Боже, да и ово наше најновије страдње буде истинско опредјељење за Христов крст, за крст покајаног разбојника, јер сви смо грешници, али је битно да ли смо грешници који се кајемо пред Богом и својом савјешћу, или смо грешници који пљујемо на Бога и светињу Божију, на ближњега свога.“ Казао је Митрополит да Срби на Косову и Метохији, не само да нијесу мањина, већ су најснажнији и најмоћнији народ у Европи, путоказ свим европским народима који су данас постали антихришћански народи, што је горе и опасније од антихришћанства бољшевичког, који су били крштени, али су нешто сачували од части и поштења, а сада некрштени управљају свијетом: „Наставља се насиље над свијетом које је овдје започело, као што је 1389. године, и одвија се преко нас и наших леђа, и развија широм васељене“, рекао је Митрополит. Пренио је утиске из скорашње посјете Сирији гдје су срушени читави градови од тих и таквих насилника који су и овдје рушили наше храмове. Нагласио је да је то исти безбожни дух који то ради у име тзв. европских људских права, а у ствари то је наставак крсташких ратова који су оскрнавили светиње ради својих интереса. Митрополит Амфилохије је подсјећајући на ријечи Господње Они који Мене гонише и вас ће гонити поучио народ да не треба губити наду: „Оно што се данас догађа то је наставак онога што се догађало кроз сву историју човјечанства, посебно на оваквим светим мјестима, као што је КиМ. Ова истрајност овдашњих Косовометохијаца у вјерности часноме крсту, Христу Богу нашем – Богу љубави је путоказ и овој другој нашој браћи који овдје живе, да се и они врате часном крсту, а вратиће се ако ми будемо њему вјерни.“ Бесједио је Митрополит Амфилохије о три крста: оном на којем је Христос разапет за спас свијета, крсту на којем је распет покајани разбојник и оном на којем је разапет непокајани разбојник. Помолио се да се и они, којима је Господ допустио да буду на власти, врате тој и таквој вјери, Лазаревском завјету, да Господ уразуми све људе и земаљске народе и да сви понесемо Христов крст и крст покајаног разбојника, да се поклањамо Оцу Сину и Духу Светоме – Богу љубави, испуњени богочовјечанском љубављу у све дане нашега живота. Након Литургије Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије је честитајући празник захвалио својој браћи архијерејима који су дошли са љубављу и завјетном жртвом на Косово да заједно прославимо Видовдан: „Да нас Господ укријепи у свему што је добро. Као што је рекао Митрополит, ми данас овдје сабрани потрђујемо завјет Светога Саве, а прије њега и Светога Јована Владимира и завјет Светога кнеза Лазара, да смо народ опредјељен за Христа и Његово вјечно Царство небеско.“ Владика Теодосије је посебно нагласио да је за нас све најважније да опстанемо као народ, да се дјеца рађају и да сачувамо наше светиње и завјетну косовско-метохијску земљу. То је и разлог што наша Црква свим мајкама са простора са КиМ које несебично рађају и гаје дјецу сваке године уручује ордење. Тако је и ове године 35 мајки са четворо, петоро и више дјеце добило златне и сребрне ордене „Мајка девет Југовића“, а Канцеларија за КиМ је, као подршку мајкама, издвојила за свако дијете по 12 000 динара. Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је овом приликом уручио Хуманитарној организацији „Мајка девет Југовића“ која води шест народних кухиња широм Космета, теренски ауто за доставу хране. Епископ рашко призренски Теодосије је упознао присутне да у обданишту у Грачаници има 760 дјеце, и да је први разред основне школе прошле године уписало 262. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У недељу Свих Светих, 23. јуна 201,. патријарх васељенски Вартоломеј началствовао је Литургијом заједно са предстојатељем Православне Цркве у Америци митрополитом Тихоном у месту Дерејаманли, у Кападокији, у Турској, у склопу годишњег поклоњења кападокијским светињама. У пратњи митрополита Тихона налазило се више свештеника ове Цркве. На крају Литургије Свјатјејши Вартоломеј је ословио митрополита Тихона, истичући своје пријатељство и захваливши на овом поклоњењу. Са своје стране је одговорио митрополит Тихон и рекао, између осталог: „Долазим из Америке, земље слободе, земље изобиља, земље наде. У ту земљу су избегли многи из Анадолије и у њу су емигрирали многи из Источне Европе, са Блиског истока и из других места где је било тешко за даљи живот. Али има тешкоћа и у Америци. И ми радимо преко Скупштине архијереја како би изнашли решења и сви православни у нашој земљи могли пружати чврсто и удружено сведочење о Христу и Његовој Светој Цркви подражавањем великим светима које прослављамо данас и испуњујући налог који сте Ви, Ваша Светости, дали - да је свима нама потребно „да иступамо изван оног што је моје и твоје и кренемо према ономе што је наше.“ Управо циљ свих православних хришћана јесте да иступају изван онога што је моје и твоје и да крену према ономе што је наше, а то наше је Исус Христос. Извор: Српска Православна Црква
  23. Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом вјерује да ће политичко руководство Републике Српске, као и представници српског народа у Федерацији БиХ и заједничким органима власти у БиХ истрајати у политици непристајања на војно укључивање у НАТО. – Морално је право српског народа да каже „не“ НАТО-у, јер је НАТО бомбардовао српски народ, како у БиХ, тако исто и још више у Србији и Црној Гори – рекао је митрополит Хризостом за „Руску газету“ Он је навео да се Црква не бави оваквим питањима и нема „званичну позицију“ о овом питању, али епископи народа у својим епархијама у БиХ, народа који живи трагичне посљедице НАТО бомбардовања, имају право и обавезу да кажу шта мисле о овом питању. – С обзиром на то да сам упућен у посљедице гранатирања насеља и села са српским народом и положаја српске војске 1995. године, категорички смо, не само против прикључења у НАТО, већ и против такве приче уопште – рекао је митрополит Хризостом. Он је оцијенио да је садашњост и будућност српског народа у Митрополији дабробосанској, па и цијелој БиХ, тешка, али није обесхрабрујућа. – Молимо се непрестано – да се сложимо у миру и братској љубави, у Христу Господу, да се обожимо, да постанемо христоносци и богоносци и онда да се умножимо и напунимо земљу своју и владамо њоме. Без овог тројства нема среће, нити будућности ни за један народ, па ни за српски – истакао је митрополит дабробосански. Он је подсјетио да је Србија међу гарантима Дејтонског споразума и да Република Српска и Србија имају добре специјалне везе и односе, што није мало да би више од тога тражили. Говорећи о рјешењу питања Косова и Метохије, митрополит Хризостом је рекао да Црква тренутно види друго рјешење тог питања осим оног које је исказано у Резолуцији 1244 Савјета безбједности УН. – Косово и Метохија су саставни дио Србије, тренутно под међународном управом и тражимо да се поштују одлуке УН и потпуну примјену Резолуције 1244 – навео је митрополит дабробосански, подсјетивши на друге случајеве отимања територија које су, ипак, на крају враћене матичној држави. Према његовим ријечима, то како ће тећи рјешавање питања Косова и Метохије умногоме зависи од става Србије и њеног међунароног угледа и положаја. – Косово није само територија. То је метафора наших највиших моралних вриједности насталих на тој светој српској земљи. И као што је Света земља – земља отаца и праотаца, света и неотуђива од јеврејског народа, тако је и наше Косово и Метохија наша света српска земља наших светих отаца и праотаца – нагласио је митрополит Хризостом. Он је напоменуо да је Српска православна црква /СПЦ/ преко свог највишег органа власти Светог архијерејског сабора ове године потврдила раније опредјељење о Космету – да је оно саставни дио Србије, што је дефинисано Уставом Србије и Резолуцијом 1244. – Вјерујем да наша Црква изражава свијест и савјест српског народа по питању Косова и Метохије… Отели сте на начин како сте отели, али да ми дамо сагласност на вашу отимачину то је већ премного и разумије се неприхватљиво. Што је отето – отето је, али не може бити предато – поручио је митрополит дабробосански. Он истиче да се јединство српског народа не остварује искључиво јединством територија, а посебно не државних, него се базира на јединству српске цркве, српске националне свијести и културе у најширем значењу те ријечи. – Срби као и Руси живе широм свијета и свуда се осјећају Србима, свуда живе своје српство кроз правослано-светосавски и косовски завјет – рекао је митрополит Хризостом. Он је истакао да су, тек доласком Владимира Путина на водећу позицију у Руској Федерацији, Срби осјетили исконски дух Русије, у којем се препознаје осјећај за добро, истину и правду у политици, осјећај за слабе и нејаке, угрожене, понижене и презрене. – Од саме Русије и њене политике према Балкану и свим балканским земљама зависи и која ће бити даља судбина Русије на Балкану. Треба имати у виду да се управо сада на Балкану одвија велика пресија, па можемо констатовати право насиље над српским народом на Балкану да се приклони НАТО-у и Америци, а против Русије – сматра митрополит дабробосански. Он је поручио да Срби никада неће заборавити, не само бол, већ увреду и понижење које су доживјели од САД, Велике Британије, Холандије, а посебно Њемачке и Аустрије трећи пут у 20. вијеку. Према његовим ријечима, носиоци пангерманизма су, уз подршку Ватикана и Римокатоличке цркве, успјели да разбију идеју панславизма, што се нарочито испољило у Пољској, Чешкој и Хрватској, у земљама које су, како каже, изгубиле словенски идентитет, словенску културу и претвориле се у оно што данас јесу. Говорећи о различитим протестима у земљама региона, он је рекао да протести треба да буду показатељ демократичности једног друштва, али да је историја показала да су стране агенције и службе на овим просторима стварале атмосферу утицаја и владања, те да БиХ није изузетак. – Демонстрације би требало да буду у сврху поправљања друштвених односа, али не у служби туђих интереса – сматра митрополит Хризостом. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Пре скоро седамдесет година (1904), Баланос је написао књигу под насловом: „Да ли је Православна Јелинска Црква само богослужбена заједница?". Блаженопочивши професор покушава, поменутом књигом, да оповргне критике Западњака, који се баве Православном Црквом, од којих је већина сматрала да је Православна Црква само „богослужбена заједница". Као сажети израз овог става Западњака, Баланос наводи речи познатог Kattenbusch: „Црква је у византијском периоду, и у целој садашњој области источног Хришћанства, само богослужбена заједница, супротно древној Цркви, која није била само богослужење; док је на Истоку била надасве или само богослужење"(1). Уместо да се критички осврне на само схватање Kattenbuschа и других о богослужењу - које схватање је производ читаве духовне конструкције западне мисли - Баланос просто покушава да докаже да је Православна Црква нешто више од богослужбене заједнице. По њему, она је одувек имала и има, осим богослужбеног, догматског и етичког интересовања, још и свест свога посланства (апостолства) у свету. У наставку, он подвлачи цивилизацијску и педагошку њену улогу, улогу у ширењу свештене и световне мудрости, у очувању етоса и обичаја, у буђењу патриотизма итд(2). Поред тога, и за њега богослужење остаје оно што Западњаци зову ritus, тј. пуко вршење богослужбених религијских обавеза (ритуала). Самом својом критиком Баланос прихвата расцепљеност између богослужења и вере (догме), етоса и богослужења, богослужења и живота. Ово схоластичко и неорганско схватање богослужења не одликује само Запад и Баланоса; постоји читав богословски и црквени менталитет те врсте. Тамо, пак, где нема унутрашњег, органског, тј. јеванђелског сагледавања хришћанског живота и свих елемената из којих се састоји тај живот, тешко је, или боље рећи, немогуће дати исправан одговор на било коју тему у вези са реченим. Оно што важи за богослужење, подједнако важи и за девственост (безбрачност). По општем схватању, безбрачност се разликује од брачног живота само по уздржању безбрачника од брачног општења. Ово схватање има непосредни одраз и у схватању о начину и месту живљења безбрачника, и о самом смислу безбрачности, о сврси и вези са богослужењем. По томе, безбрачност као таква бива оцењена као „више доприносећа" Цркви од брака, и безбрачници као веома „искористиви материјал" за разне општекорисне циљеве. Под таквом призмом, богослужење је за безбрачнике средство индивидуалног укрепљења „за делатност". Са друге стране, због њихове безбрачности, они се приносе ради бољег савршавања „богослужбених обавеза". Речено, пак, већ није ни истинско богослужење, ни истинска безбрачност, него је пре својеврсна карикатура и једног и другог. Чак и онда када говоримо о богослужењу као „освећујућем делу" Цркве, не говоримо пуно ствари. И тада раздељујемо нераздељиво тело вере, живота, проповеди и богослужења и, свесно или несвесно, помажемо да се словесна служба претвори у „религиозно вршење обреда" или у ритуализам или у површну сентименталност. Прво, пак, што је потребно чинити ради исправног поимања тајне: богослужење - девственост, јесте богословско-црквени приступ, опипавање унутрашњег њеног здања и органска веза са свеукупним животом у Христу, тј. са вером (догмом) и са етосом Цркве. Тема је веома опширна, и зато ће „опипавање" бити дословно опипавање и покушај исправног постављања пред проблемом. Прво о богослужењу. Шта је заиста богослужење? Да ли је оно „дело", средство, проста обавеза хришћанина између других „дела" и обавеза његових? Да ли констатација, одапета на нашу Цркву као осуда, да је кроз векове она остала „богослужбена заједница" заиста потребује оповргавање, или, пак, прихватање као похвале, која изражава најдубљу истину о Цркви? Пре ће бити ово друго. Зашто? Јер богослужење није, нити може да буде, прост религиозни обред, нити неко дело (освећујуће) просто засебно од такозване поучавајуће или пастирске делатности Цркве. Богослужење се дотиче саме суштине Цркве и васколике њене Тајне. Та, пак, суштина је сам Христос и нови живот у Христу. Богослужење се не просто дотиче, него се поистовећује са тим новим животом у Христу. Црква богослужењем пројављује, остварује и предаје самог Христа и сам живот у Њему. Према томе, богослужење је пројава и остварење сабрања верних у вери и у новом животу. Речено сведочи и прво сабрање верних апостолског доба и свако сабрање у тој вери и животу. Према томе, погрешна вера и искривљени етос не могу да пројаве и дају исправно богослужење. Постоји органска зависност ова три елемента између себе. Читамо карактеристично о пустињским Оцима, да су могли да знају по ставу у време молитве да ли је онај ко се моли јеретик или православан. Ово потврђује да је заиста могуће да само из исправне вере извире исправно славословље и начин славословљења; да је богослужење остварење вере, у пуном значењу израза. Управо је због тога и свети Василије говорио: „Треба да се крштавамо онако како смо примили, да верујемо онако како се крстимо, да славословимо онако како смо поверовали"(3). Није, дакле, случајна чињеница то што су православно богослужење и богослужбени списи Цркве пре свега догматског садржаја, истовремено садржећи и чист православни етос. Православна Саборнокатоличанска Црква нема само литургијско, догматско и морално „интересовање" и делатност, него су исправна вера, истинско славословље и аутентични етос нераздељиво огњиште, које својим пламеном спасава и прображава човека и васиону. Глагол „λατρεύω" значи „служим, услужујем"; а именица „λατρεία" значи „служба", служење приношено Богу. Као што је принос суштина Свете Литургије (која, опет, са тајном Евхаристије представља центар сваког богослужења), тако је и са читавим богослужењем. Богослужење као служба и принос није просто спољашње дело. Оно одликује целокупни став човека пред Богом, а тај став је у целини својој богослужбени. Уколико жели достојно да одговори на покрет бескрајне љубави Божије, човек треба да задобије једнонаравље са Богом, тј. да задобије бескрајно богољубље и човекољубље, тј. да живи на начин Христов. „Словесна служба" као духовна служба није ништа друго до само „живљење по Христу", да употребимо диван израз светог Златоустог. И као што је жртва, Крст, принос крви и живота, суштина дела Христовог, исто треба да буде и суштина људског дела, богослужења и живота. Само тада ће богослужење заиста бити „живљење по Христу". Следствено, богослужење није просто неки обред који се тиче само појединих тренутака у човековом животу. Оно уоквирује све пределе људског живота. Када човек богослужи на исправан начин, не приноси само своје дарове и славословље устима. Он истовремено приноси тело и крв своју, постаје свештеник свога тела и врлине по души. Речено значи да богослужење по својој природи тражи распрострањење свог етоса, тј. богослужбеног и жртвеног етоса, на васцели живот и ход човека пред Богом. Насупрот, ако се одсече или ограничи на вршење обреда без спознаје истинске дубине његове, која је истоветна са дубином вере и живота, онда у ствари губи свој садржај и смисао. Као што су вера и етос повезани, исто су органски повезани богослужење и такозвано „поучавајуће дело" Цркве, тј. њена проповед. Не само зато што је проповед неразумљива изван литургијског сабрања, него и стога што је само богослужење проповед. Оно проповеда „приказом" Домостроја Божијег, сликама и приказима, покретима, силом и благодаћу, које пружа вернима. Литургијско сабрање је опипљиви знак Божијег присуства на земљи. Пројава и откривење Његове славе и красоте, истовремено и остварење тајне Цркве Његове. Свим реченим богослужење проповеда и онима који су унутар и онима који су изван Цркве, на начин живљи од било које речи. Не освећује само тајна. И реч, проповед, силом својом у благодати, освећује ум и срце слушаоца. Не проповеда само реч, него и тајна, јер има у себи Божију силу и премудрост. И богослужење и проповед су темељ и извор пастирствовања, то су основни начини пастирствовања народом Божијим. У време богослужења и било ког чинодејства, човек се учи како треба да верује, како треба да живи, дејствује, љуби; задобија ум Христов, начин живота Светих и саборно расуђивање Цркве. Када живот хришћанина (следствено и свештеника) и свакодневно дејствовање престану да буду наставак богослужења и престану да извиру из његове разборитости, тада тај хришћанин постаје „двоједушан човек, непостојан у свим путевима својим" (Јак. 1,8). Ако уопште није стекао ову богослужбену разборитост, сматрајући да је његов живот уопштено нешто друго у односу на богослужбени живот, да је могуће да ван богослужења има другачији начин размишљања, други темељ и другачији начин живота и може да користи друга средства и да стреми другим циљевима, онда ће и богослужење његово бити обичан ритуализам без садржаја и живота. Онда ће и живот његов бити без истинске дубине. Чак и ако неко сматра богослужење за „богослужбено време" или за средство „укрепљења" за делатност, показује да није дошао до правог смисла и да није задобио саборни духовни вид вере и живота у вери. Богослужење није средство, оно је начин постојања. Узводи се и приноси се једино Богу: „приличи једино божанској природи". Оно је молитвени и благодарствени став човека пред Богом, принос дарова и живота Њему. Истовремено је и задобијање дарова Божијих (корен „λα" глагола „λατρεύω" значи „имам, стичем, задобијам"). Према томе, „λατρεύω" значи „служим", живим по Христу и задобијам Га, задобијам вечну Силу и Хлеб живота. То је и прави смисао тајни, са Евхаристијом као срцем њиховим, али и смисао васцелог живота. И сама Црква није ништа друго до заједничарење Бога и човека, заједничарење које после Оваплоћења Господњег постоји као реалност, као Богочовечанско Тело и Пуноћа Његова и као простор у Духу истинског богослужења, којим верни узрастају докле не достигну „у меру раста пуноће Христове" (Еф. 4,13). Ако је речено богослужење, шта је онда девственост? Постоји ли нека веза између њих? Треба одмах од почетка рећи да веза постоји, и то органска. Не само да су повезани између себе, него девственост, као христолики живот, представља органски и нераздељиви део горенаведене словесне службе. И девственост је истинско богослужење као свецелосни принос и као подражавање Богу. Тајна (девствености) исходи из тајне Бога. Јер, по Светим Оцима, Девствени Отац је, пре векова, девствено родио Девственог Сина, који је, опет, у последње време, био рођен од Дјеве (Девственице) Марије. И превечно, и у времену, Рођење Јединородног Сина Божијег садржи у себи тајну Девствености. Према томе, само девствена душа може достојно да прими и роди једног таквог Девственика Сина. Девственост је прво и последње у животу („Јер о васкрсењу нити се жене, нити удају, него су као анђели Божији на небу" Мт 22,30). Онај, пак, ко следи пут девствености, стреми једнонарављу са Богом и Христонарављу, у егзистенцијалном смислу речи. Његово присуство у свету сведочи есхатон човека. Девствена душа је душа која носи Девственог Сина Божијег у себи. И као што се наводи у првој од две посланице девственицима, које се погрешно приписују светом Клименту: „Сви који желе да подражавају Исусу Христу, дужни су да у свему пресликају икону Његову. Будући да су се обукли у Христа, дужни су да пресликају подобије Његово и у срца своја и у сав начин живота и дејствовања свога"(4). Као што је девственост Пресвете Богородице имала за циљ припрему за зачеће Господње, тако и истински девственик, по светом Златоусту, „о једном се само стара, да душу своју изграђује, тај свети Храм да украшава... светошћу по телу и по духу"(5). Безбрачност, пак, која нема за једини циљ уподобљавање Христу изграђивањем душе и чистотом тела, него унапред поставља нешто друго себи за циљ, на пример, општекорисна дела, делатност, ма колико она света била, никада не може достићи до њеног смисла, тј. до истинске целомудрености (=здравоумља), до целовитости и пуноће разборитости и уподобљења Христу. Девственички етос је богослужбени. У свакидашњем језику „λατρεύω" значи апсолутну обожавајућу љубав ка некој личности. Слично је и са девственошћу. Неко је девственик зато што жели да служи Богу свим бићем својим. Без овог свецелосног богослужења није могуће да девственост постоји. Следствено томе, девственик се поистовећује са богослужитељем. Девственик је девственик тиме што има један ерос, једну љубав, једно богослужење: Бездан Божији у Тајни Христовој. Ту, и само ту, он сусреће свог ближњег, налази себе и творевину Божију. Он све предаје Христу, да би исто примио од Њега целовито, христолико, преображено, „ново". Љубав према Господу загрева његово срце љубављу и према ближњем. Христос је за њега „свеза љубави" и пуноћа њена. Оно што не налази у тој пуноћи и кроз њу, он сматра непостојећим и недостојним богослужења, као нешто што загађује и изопачује девственост бића његовог. Целомудреност (=девственост) је словесна служба само као принос и жртва свецелосна на Христов начин. Тај свецелосни принос је суштина трију монашких завета: послушности, нестицања (=сиромаштва) и девствености. То је суштина и уопште хришћанског живота. Јер не постоје два етоса у Цркви Божијој, нити две вере, нити два богослужења („монашко" и „световно"). Постоји само једна вера (православна), само један етос („Христонаравље"), и само једно богослужење (словесно). Ако није могуће да постоји један монашки и други световни етос, утолико мање је могуће да постоји другачији етос оних који по неопходности живе девствено у свету, од етоса оних монахујућих. Погрешно је сматрати девственике првих времена (следствено и савремене девственике који по неопходности живе у свету) за другачије од монаха, који су се појавили као установа, углавном од четвртог века па надаље. Начин њихових живота се поистовећивао и поистовећује се. Монашка пустиња није ништа друго осим наставка пустиње, у којој је живео, не само девственик, него цела прва Црква. Скоро сви проучаваоци се слажу да је прва Црква по свему „монашког" карактера. И то захваљујући интензивном животу у Христу и непосредном есхатолошком ишчекивању. Реч Апостола: „Јер немамо овде постојана града, него очекујемо будући" (Јев. 13,14) изразила је најдубљи осећај и сазнање свих хришћана првих времена, без изузетака. Када су, пак, хришћани почели да праве компромисе са „овде постојаним градом", тј. са световним начином размишљања, већина девственика је отишла ка пустињи организујући „антиполис" (Флорофски) и сведочећи животом и присуством својим есхатон, долазећи град Бога живога. У часу када безбрачник, девственик, изгуби „монашки начин размишљања", пустињског расуђивања, аутоматски се одриче самога себе, јер се одриче бескрајне љубави ка Богу, која је суштина девствености. Поменута љубав је могуће да се роди и узрасте једино у перивоју истинског богослужења (Општежићу, пустињи). Човек који живи у пустињи, „пуст" од своје особите воље (као онај ко у послушности „служи" вољи Божијој), без икаквог овоземаљског имања (будући сиромашан, нестицатељ) и безбрачан (богослужбено приносећи тело и биће своје Девственом Сину), такав човек, као једино имање и храну и једино спасење има веру, молитву и богослужење. Он служи, слуша, богослужи и девственује, да би задобио Христа, једину Наду и Љубав у пустињи свог живота. Пустиња, пак, није само место, него је првенствено начин и став. Богослужење, дакле, за девственике није проста обавеза, већ нешто неупоредиво узвишеније и значајније: начин њиховог постојања, дисање њихово. Пустињацима живота, девственицима, поручује Дамаскин Студит: „Молим вас да се не одвајате од Бога, ни од срца свога, него останите у њему и чувајте га сећањем на Господа Исуса Христа"(6). Богослужење је ово „неодвајање" од Бога, непрестано спомињање Господа. Постоји ли други начин да неко буде послушан, сиромашан и девственик, ако сећање на Бога не замени у њему све што је туђе Богу? По Светом Григорију Синајском, ум блуди чим се удаљи од „сећања на Бога"(7), тј. чим престане да богослужи и да се моли. Човек је по природи богослужбено биће. Када не богослужи истинитом Богу вером, животом и послушношћу, његово богослужбено својство тражи излаз у лажном богослужењу, телослужењу, егоизму, среброљубљу и идолопоклонству свакога облика и вида. Све речено и томе слично, библијски сагледавано, није ништа друго до блуд. А блуд је смрт за девственост. Врло је важно ово органско јединство, са једне стране, између девствености и богослужења, а са друге, између блуда и идолопоклонства. Само када неко има „мисао на Бога уместо дисања"(8), само је тада могуће да буде девственик, само тада узраста истинска целомудреност у њему. Зато Дамаскин Студит даје заповест свима који манастирским животом служе Богу: „Непрестано обитавајте призивајући име Исуса Христа, да срце прогута Господа и Господ срце и да два постану једно"(9). Све напред речено важи за сваког девственика, према томе и за онога ко (по неопходности) борави у свету. Савремени живот плаши превеликим посветовњачењем (секуларизацијом) менталитета. Једини начин отпора том световном начину размишљања јесте богослужење и литургијски живот. Потреба за богослужењем може се осетити посебно тамо где богослужења нема и где је у свим димензијама својим присутан савремени начин живота и посветовњачен (секуларизован) менталитет његов. Савремени свет намеће себе и свој начин размишљања на разне начине: књигом, науком, сликом, новинама, комуникацијама и туризмом, радиом, модом, мноштвом приказа које буквално поробљују сва чула људска и самог човека. Ако свему томе додамо већ постојећи у нама „немар живота" и „телесно расуђивање" са грехом, али и са дејством сатане, постаће нам јасно да једино богослужење, као начин постојања човека и као евхаристијско сабрање, јесте у положају да искорени из нас и около нас расуђивање овога света; да нас спасе од застрањења и да преобрази свет. „Све је, пак, сећањем на Господа открила подвижничка душа, било зло, било добро"(10). Свет једино Господ може да победи. Богослужењем и покајањем човек задобија силу Божију, ум Христов, саборно расуђивање и етос Цркве. Само се тиме побеђују нечастиви, свет и тело. Речено важи за сваког хришћанина, а посебно за монаха. Цвет девствености је посебан цвет, кога је тешко узгајати на путевима овога света. Излазак девственика четвртог века и потоњих векова из света и њихов улазак у пустињу, био је исход искуства света и искуство људске слабости. Да није свет данас постао мање свет, или да се није људска слабост претворила у силу? Насупрот, никада свет није био тако моћан и човек толико немоћан. Али онда, откуд данас тежња за изласком девственика из пустиње и уласком у свет? „Ради добробити света", рећи ће неко. Можда се, пак, иза тог „доброг расположења" крије још један доказ снаге света и његове победе? Да ли је „добро расположење", које превиђа вековно искуство Цркве и Светих Њених, довољно да оправда улазак девственика у свет и њихов излазак из опробаног простора за цветање девствености: излазак из манастира, општежића и пустиње? И, свакако, излазак пре уласка у поменути простор! Данас се налазимо пред парадоксалном појавом: савремени човек, уморан од световне цивилизације и духовно гладан, све више се окреће пустињи да би се спасао; а девственик, голуб и житељ пустиње, одлази из свог дома, да „спасава" тог човека и да би се спасао у свету! Исход, пак, овог парадоксалног феномена може бити веома трагичан: свет и човек да се не спасу, а девственик да обрете свој гроб. Јер свеукупно одрицање од света (које је управо девственост, послушност и сиромаштво) јењава и прети му опасност да се накнадно претвори у прихватање света и следствено у „блуд", ако не узрасте и не развија се у простору саборног богослужења (општежићу, пустињи). Због тога, улазак девственика (безбрачних клирика) у свет могуће је оправдати само као крајњу неопходност Цркве, а никада као нормално стање, које изражава њено расуђивање. Излазак из простора пустиње зарад потреба Цркве не значи и излазак из начина пустиње. Ако се случајно десе обе ствари, онда девственик постаје трагикомично биће. Задобија расуђивање „безбрачника", који је изгубио прави смисао своје безбрачности. Љубав ка девствености и целомудрености, као подражавање Бога и сједињења са Девственим Сином, претвара се у „нељубавну љубав", која се задовољава уздржањем од брака ради „хуманитарних" циљева. „Нељубавном љубављу", пак, нити се свет спасава, нити се Бог задобија, нити је могуће да човек буде неповређен и целовит. И Свети су излазили да би служили Цркви у свету, али већ стекавши пустињу као једину својину, распињани непрестано на крсту Љубави ка ближњем и на Крсту божанске љубави, лишени своје праве и једине отаџбине, пустиње. Ишли су у свет, не зато што су веровали у своје способности, него не би ли се можда спасла која душа, макар они „изгубили" своју душу. Тај Крст је и Крст девственика, који живи у свету, и истинског брака. На изузетан начин описује га један савремени руски Старац, пишући једном јеромонаху, који по послушању живи у свету: „Из искуства знам да је опасно за нас да живимо у грешном свету. Ђаво не спава, грешни свет вуче и саблажњава, тело врије. Бој се света, тела, ђавола, бој се себе! Љуби све и бежи од свих ка Распетом Господу...". Са јелинског превео Дејан Ристић Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...