Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополит'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 855 results

  1. Доносимо предавање Митрополита дабробосанског г. Хризостома на тему: "Хришћансктво и свет кроз векове". Митрополит Хризостом је ово предавање одржао 29. децембра 2016. године, у Епархијском центру у Бијељини. Звучни запис предавања смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  2. Доносимо предавање Митрополита загребачко-љубљанског г. др Порфирија, на тему: Библијско поимање богатства и сиромаштва. Митрополит је ово предавање одржао 31. марта 2013. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  3. Питање човекових захвата у природи путем генетског инжињеринга директно је повезано с људском слободом. Сагласно православном богословљу, Бог је човека створио слободним. Човекова слобода пројављује се у два правца: према Богу и према творевини. Човек има могућност да своме Творцу каже да или не, да позитивно прихвати, или да прекине везу с Њим. Али, и што се тиче творевине, човек поседује могућност да интервенише у природи, било прихватајући природу као нешто чему се потчињава, било одбацујући је и настојећи да вештачки створи свој свет. Што се тиче односа с Богом, човек је изабрао негацију. Значи, остварио је и остварује своју слободу као једно не према Богу. Што се тиче природе, нашао се у тешком положају, не само због односа с природом као таквом, него и због њене узрочне повезаности с човековим негирањем Бога. Не признавши Бога као Бога, и обоготворивши себе, човек се нашао пред природом гледајући на њу као на нешто што надомешта Бога у његовом животу. Зато је природа и постала нека врста бога за човека идолопоклоника који се са страхом и респектом сучељавао с природним окружењем. Човеково обожавање природе, пошто је претходно одбацио Бога, одводи га томе да саму природу сматра његовом највишом тачком ослонца. Природа скрива снаге које човек може употребљавати, наравно не за Бога, него за себе као бога у творевини. Тако се дешава да само идолопоклонство изазове потчињење природе човеку. Човек је првобитно сматрао природу богом и потчинио јој се. Међутим, како је и сам део природе, уверио се да природа може имати неограничене снаге које може сам користити. Тако човек улази у један специфичан однос с природом који је однос господара према слузи, али слузи који, на крају, влада својим господарем. На тај начин се успоставља једно узајамно супарништво између природе и човека. Та чињеница је човека одвела до таквих захвата у природи који показују како он влада природом и како јој се истовремено потчињава. Један показатељ таквог односа између човека и природе, као резултат менталитета по коме човек пошто је господар природе може да ради шта жели, представља и еколошки проблем. Исти менталитет има за последицу то да се природа свети човеку, а човек се пред њом показује немоћан. Унутар ових оквира постављамо и проблем човековог интервенисања на структури материје, али и у структуралном устројству биолошке материје бића. Иако је покушај продора у ове механизме одавно почео, његови практични резултати, коначно су постали видљиви са задивљујућим достигнућем клонирања, значи са јавном производњом једне истоветне биолошке копије. Наравно, клонирање једне животиње је уздрмало свет, не само због тога што то представља нешто узнемирујуће, него поглавито зато што сад већ постоји могућност и опасност да се пренесе и на случај човека. Дакле, ако се пренесе на човека, клонирање ће тада створити озбиљне проблеме, и Црква са одговарајућом озбиљношћу треба да се суочи с њима. С овим изазовима биоинжињеринга удаљавамо се од времена проблема и проблематика етике класичног типа и улазимо у једну нову врсту етичких проблема. На жалост, Црква још увек живи и креће се унутар проблема етике класичног типа, док се одвећ поставља питање много радикалнијих тема које се односе на саму ипостас човека и природе. Према томе, не поставља се питање да ли ћемо имати једног доброг или лошег човека, као што се интересује класична етика, него да ли имамо човека или не. Управо као што с еколошким проблемом на површину излазе коренити проблеми који оповргавају класичну етику. Више није питање да ли је природа добра или лоша, него да ли ће преживети или не. Генетика се интересује за животињско царство у које се сврстава и човек. Остављајући делимично општи еколошки проблем, ограничићемо проблематику и наша размишљања на питање генетских захвата. Какав може бити став богословља према овом проблему? Ово питање се засигурно не разрешава кроз етику којој смо обично прибегавали. Размишљања и идеје које су већ почеле да се изражавају на ту тему, крећу се на нивоу једне ограничавајуће етике. То значи позив на правну интервенцију и формирање законодавних уредби које треба да одобравају или да забрањују. Међутим, бојим се да се на овај начин не разрешава проблем. Кад једна ствар постоји као могућност, њена забрана правном интервенцијом не може нужно да уроди плодом. Уколико постоје и круже наркотици, ма колико закона донела једна складна држава, није могуће прекинути њихов проток и растурање. Уколико је атомска бомба чињеница, било који међудржавни споразум или међународна конвенција који ,забрањују нуклеарно наоружање, не спречава неког да је крадом ствара и поседује ускладиштену. Према томе, зависи одвећ од доброг расположења онога који поседује ова средства то да ли ће их употребити. Проблем се не решава етиком. Ако претпоставимо да се клонирање забрани законом, чињеница да је оно одвећ могуће, не спречава да га некад изврши неко ко може чак и живот свој жртвовати да би то спровео у дело. Ништа не може поништити илегално остварење клонирања или чак његову употребу од стране неког диктаторског режима који би га озаконио. Дакле, налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напреци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу прошићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла. Човек је раније, управо бојећи се оваквог развоја ствари, био поставио граничник на знање. Од просветитељства па наовамо остављен је шта више слободним, и без икаквих ограничења на знање, како ништа не би могло пресећи истраживање и проналажење. Дакле, Црква је приморана да живи са таквим стањем ствари. То шта Црква може или треба да учини, покушаћемо да докучимо на крају. Погледајмо претходно шта се заправо, по мишљењу Цркве, ризикује с овим развојем биоинжињеринга. Већ смо нагласили да је човекова могућност интервенисања у природи нераздељиво повезана с његовом слободом. Ради се о једном темељном и својеврсном сазнању, које од човека не можемо одузети, а да га при том не лишимо самог његовог смисла. Слобода није зло, него воља и дар Божији човеку, како би овај интервенисао у природи, да би је приводио Богу и чинио је способном да се сједини с Богом, да би и сама превазишла своје границе створености и пролазности. Природа, остављена без интервенције човека, осуђена је да буде изгубљена и да ишчезне. Бог је човека поставио у рај „да га чува и одржава“ (Пост. 1, 15). Природа је као једна њива која треба да се обрађује. Ако из поштовања према природи напустимо природно окружење и природу ускратимо ове човекове интервенције, тада не само да ће она подивљати, него у суштини неће моћи ни да преживи. Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети. Проблем који притом настаје, гледано с богословског становишта јесте: до које тачке можемо интервенисати у природи, будући да је научно гледиште да можемо интервенисати неограничено? С богословског становишта гледано, можемо интервенисати само у мери у којој се наша интервенција не коси с намером и вољом Божијом. Можемо, дакле, бити сатворци, под условом да Бог не престаје бити Творац света. Али, како се уверавамо у то шта је воља Божија? Наравно, сваки научник, са свим својим неограниченим захватима, може тврдити да спроводи вољу Божију. На пример, будући да Бог жели да се сузбију болести, научни напредак не чини ништа друго него изражава вољу Божију. Што се тиче стварања света, мислим да се на вољу Божију односе две основне ствари. Прва је стварање врста. Бог није просто Творац света у целини, него и Творац конкретних врста које образују свет. То представља основни закључак који изводимо из проучавања Библијског приповедања о стварању света. Бог није просто желео да настане свет, него је заповедио једног „дана“: „Нека буде светлост и би светлост“; „нека пусти земља из себе траву(...) по врстама“... „И створи Бог(...) све душе живе(...) по врстама њиховим(...) и би тако(...) и видје Бог да је добро“(...) „И рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (уп. Пост.1, 1-31)... Разноликост врста очигледно је воља Божија. Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света. Уосталом, у оквиру ових врста, и нарочито у врсти која се назива човек, разноликост и уникатност сваког појединог бића представља стваралачку вољу Божију. Димензија јединствености по преимућству важи за човека. Дакле, ако човек интервенише у овом - а овде се поставља жаришни проблем који настаје клонирањем - и поништи различитост и другачијост, у том случају интервенише творачки запостављајући вољу Божију. Што се тиче укрштања и укидања разлика код врста, проблем се рађа углавном са пресађивањима која, у мери у којој се врше, са телесним а не генетским материјалом, не представљају никакав проблем. Јер прималац, телесну материју коју добија, усваја као своју. Ако, на пример, поставимо човеку срце свиње, то не значи да он постаје свиња пошто телесна материја, која то срце прима, претвара исто у људску материју. Према томе, не укидају се ни људска ни животињска врста. Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека. Бојим се не само да су ове могућности реалне, него да ће у будућности можда бити незадрживе и, шта више, необуздане. Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста. Проблем клонирања састоји се у томе што не представља интервенцију на разликама врста, него удар на различитост и другојачијост унутар исте врсте. Значи, не ради се о мешању овце и рибе, него о стварању једне друге овце, потпуно истоветне. У чему ово може да се коси са богословљем о стварању света? Неко би, у први мах, рекао да се не коси нигде. Тамо где почиње да се појављује проблем јесте кад се уникатност једне конкретне врсте као апсолутно и незаменљиво постојање укида стварањем истоветних копија. Код животиња мислим да то не важи до у мери у којој човек прихвата једну конкретну животињу личним и посебним односом. Али, поново, то није апсолутно пошто животиње немају душу, наравно не у психолошком смислу у ком је свакако имају, него у значењу душе као апсолутног личног идентитета, који се ни са смрћу не губи. Лични идентитет се тумачи као апсолутно, јединствено и неизменљиво битисање. Дакле, ако схватимо да животиње немају такву апсолутну јединственост, зато их и кољемо и трошимо у исхрани, неко би могао закључити да клонирање, што се животиња тиче, не представља богословски проблем. Свакако, ово није сигурно и апсолутно, будући да се још увек налазимо у стадијуму размишљања, постављања питања и отварања проблематике. Међутим, опасност се појављује кад дођемо до човека. Ако се клонирање примени на човека, онда се аутоматски укида апсолутно, уникатно, јединствено и непоновљиво постојање људске личности. Црква мора нагласити да је сваки човек јединствен, непоновљив и незаменљив, али и слободан. Ово, уосталом, значи: „Начинимо човека по икони и подобију нашем“(Пост. 1,26). Човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Али личност, а не природа, представља за човека питање егзистенцијалног примата. Природа, што се човека тиче, може да претрпи неограничене интервенције, у оној мери у којој се не уништава не само врста него и личност. Дакле, треба јасно да одредимо значење личности. Осећам да могућност клонирања оправдава све што сам током времена констатовао о онтолошком садржају личности. Личност није једна биолошка категорија која може да се укине биолошки, него овај јединствени, апсолутни и незаменљиви идентитет. Питање је да ли се укида и личност кад се биолошки укине јединственост једног човека. Наша проблематика прелама се тачно у тој тачки. Постоји велика збуњеност која се ствара и међу научницима око овог питања. Један професор генетике, заступајући клонирање човека, озбиљно је изнео следећи случај: „Замислите, како би било добро за једну мајку која је изгубила десетогодишње дете да јој можемо дати друго, истоветно том које је изгубила“! Биолошки, она ће имати исто дете. Али, да ли ће моћи да се замени јединствена и незаменљива личност детета које је умрло? Сумњам да ће мајка моћи да се утеши копијом. Јер, свакако ће желети оно дете с којим је имала један љубавни и лични однос. Овај однос чини личности јединственим и незаменљивим. Ако се мајка не утеши копијом, значи да клонирање коначно уништава личност. Један други аргумент за или против клонирања јесте то што, везано за појам личности, не можемо унапред одредити значај који ће имати окружење за развој копије, која је друго од значења личности. Окружење заиста пружа друге особине. Два бића онтолошки могу бити истоветна, али, будући да се развијају у различитом окружењу, могу развити другачије особине. Међутим, не мислим да ово има великог значаја за богословски приступ, будући да нас не занимају особине личности, него личност сама по себи. Да ли је личност апсолутна или није? Може ли бити жртвована или замењена? Наравно, кад се замени тад престаје бити личност. Постоје још и други, чисто психолошки проблеми. Шта ће бити с клонираним копијама које ће сад већ познавати своје генетске недостатке, болести итд. Али, ово је другостепено у поређењу са питањем јединствености личности која је доведена у опасност. Према томе, закључујемо да богословље Цркве по сваку цену треба да очува јединственост сваке личности, да се не би претворила у број или ствар потчињену копији. Ако генетски захвати успеју да биолошки избришу јединственост, то нема аутоматски за последицу укидање јединствености и личног. Могуће је да имамо идентичне близанце који, за оне који их воле, не престају бити два различита и јединствена идентитета. Дакле, поставља се питање колико треба бити узнемирен клонирањем? Не сежући за неким коначним решењем, закључак овог низа размишљања треба да нас доведе до утврђивања извесних богословских критеријума. Постоје, по мом мишљењу, два критеријума. Прво, треба очувати разлику врста, која није толико у опасности од клонирања колико од пресађивања генетског материјала са врсте на врсту. Друго, не сме бити нарушена апсолутна јединственост личности. Можда ће развој биоинжињеринга допринети томе да боље схватимо нешто што сасвим конкретно имамо на уму: да је друго личност, а друго (људска) природа. Јединственост једног човека не зависи од његових природних особина. Јер, ако зависи од њих, онда се не ради о личном идентитету. Ако се неко сматра јединственим зато што је интелигентан, леп, белац, образован итд. - особине које су одређене генима или окружењем - ако се од њих састоји јединственост, то онда не представља личну јединственост. Насупрот томе, ако се неко сматра јединственим не узимајући у обзир сва ова природна својства, у том случају говоримо о личном идентитету. Будући да у животу и размишљању мешамо ово двоје, можда ће нам развој биологије помоћи да схватимо како можемо заволети и сматрати јединственим људске личности које се са природног становишта не разликују. Ради се управо о ономе што постоји код Свете Тројице где се Лица не разликују на основу природних својстава, будући да су она заједничка. Разлика Лица састоји се у разлици односа које имају међу собом. То што се збива унутар Свете Тројице засигурно не бива лако у животу људи. А уобичајно је да одбацујемо једну личност на основу њених физичких особина, онда кад нас оне на задовољавају. Сад се, дакле, налазимо у сржи проблема. Кад поседујемо менталитет који сам покушао да опишем, значи да одлучујемо шта је јединствено на основу његових природних својстава, тада ћемо имати велики проблем са клонирањем. Захвати до којих ће доћи, имаће за циљ прилагођавање конкретног човека нашим захтевима и жељама које се тичу физичких особина. А наука, на жалост, иде у том правцу. Ако неко зажели паметно дете, моћи ће добити копију једног другог паметног детета. Међутим, ако волиш своје дете и сматраш га јединственим, независно од његових физичких особина, памети итд., онда ствари стоје другачије. Опасност се не састоји у клонирању самом по себи, него у менталитету који даје предност физичким особинама и види у њима одлучујући критеријум. Дакле, како променити људски менталитет? Црква је управо простор унутар кога учимо да подједнако волимо оне који, што се тиче њихових физичких особина, нису онакви каквим би смо их желели. То што Црква прихвата у своје наручје постојање другачијости и разлика које се тичу физичких особина, логички води у релативизацију физичких особина. С друге стране, чинећи примарним питање физичких особина, наука нас одводи у сасвим супротном правцу, како интервенцијом за њихово исправљање, тако и стварањем њихове клониране копије. Црква не може зауставити биолошка истраживања. Међутим, може и треба у свим правцима да живи, сведочи и остварује схватање да физичке особине нису од пресудног значаја за јединственост људске личности. Производња људи уз помоћ генетског инжињеринга, људи истоветних по физичким особинама, угрожава јединственост сваког човека, за коју Црква, ако не жели да изда сам циљ свога постојања, не може бити равнодушна. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Човек је биће призвано да буде носилац и сведок вечнога живота. То његово природно призвање постало је Христовим васкрсењем из мртвих најдубља стварност човека и света. Јер од тренутка Христовог васкрсења људска природа и људско биће у целини заквашени су једном за свагда квасцем вечног живота. И човеков ум обасјало је сазнање да му преостаје да бира између пролазности и вечности, између ишчезнућа и вечног живота. Од тада постаје јасно оно што је до тада било тамно у људској свести: да постоје две врсте живота. Да постоји стварност и могућност пролазног живота али исто тако да постоји и стварност и могућност вечног и непролазног живота. Има доста међу људима оних, на нижем степену знања и просвећености, који прихватају пролазни живот као једину стварност. Мудровање таквих је телесно мудровање, подједнако својствено и многоученим и неуким. Свест таквих је нешто развијенија од животињске. То су они који телесно живе па онда и телесно мисле и осећају. Такви виде и препознају ствари и служе се њима, вештије или мање вешто, зависи од степена образованости и цивилизованости, али су далеко од поимања и схватања суштине и смисла ствари. Такви живе и раде али су далеко од познања смисла живота и дубљег значаја људског стваралачког чина. Поред свега гледања и знања такви остају духовни слепци, успавани сном смртнијем, непробуђена бића и окамењена срца и ума. Такви – оно што виде и доживљавају, то у себи и носе и о томе једино сведоче. Они се диве пролазном животу и пролазним уживањима, задовољавају својим кратковидим истинама, теше и засићују својим паучини сличним умовањима и трулежним сазнањима, хране трулежним богатствима и трулежним, тренутним, радостима. Они тек кад се примакну свом последњем трену, који нико не може избећи, сусрећу се, ужаснути, са истином: да су им радости заиста биле трулежне и пролазне радости, богатство – трулежно богатство, знања трулежна знања, памет – трулежна памет, истина – трулежна истина, дела – плетење мреже паукове, живот – трулежни живот, подложан смрти и ништавилу, као последњој стварности. Тај последњи трен, који се зове смрт, открива се тако и постаје основни и главни критериј и мерило свега онога што је човек био и радио и што јесте; свега што је мислио, чиме се задовољавао, чему се радовао у животу. А свака вредност, било да се ради о вредности живота, било да се ради о вредности истине, или о вредности људске историјске делатности у свим облицима: вредности љубави, правде, добра, страдања за другога, за општи смисао и праведност – све те и безбројне друге вредности бића и ствари, уколико нису у стању да победе смрт и пролазност, постају заједно са својим носиоцем – безвредни бесмисао. Истина се претвара и постаје истоветна са лажју, живот са смрћу, добро са злом, знање са незнањем, љубав са мржњом; васиона се претвара у привид и обману а човек у прах и пепео. Они који се клањају пролазном животу и који све његове вредности своде на пролазне вредности, такви не могу избећи да буду названи и да постану поклоници смрти. Јер коначни збир њиховог знања и памети, њихових дела и вредности, једном речју – њиховог живота, јесте смрт и ишчезнуће и обоготворење тог ишчезнућа. Такви и кад се боре за људски живот, његове вредности и достојанство, већ унапред су се одрекли како смисла свог напора и борбе, тако и саме вредности живота и његовог истинског достојанства. Јер истински је достојно и вредно само оно што се причести и што може постати заједничар вечности и носилац бесмртности. Велика је срећа за људе и свет што поклоници смрти и проповедници пролазности не изводе коначне закључке из свог смртољубља и што не живе у целости сагласно свом идолопоклоничком сујеверју и мртвоверју. Дубље им је срце од оплићалог и непробуђеног разума. То Бог, као код Јова, не допушта Сатани да им се дотакне „душе“, тј. да им се освињи и сатанизује дубина бића, свести и савести. Отуда, често, и кад се боре за „бесмислени“ смисао пролазног живота и његове вредности, у самој тој борби пројављују, свесно или несвесно, тугу и жеђ за његовим вечним смислом и значењем. Очевидно, шири је човек и дубљи од плитког поља своје свести и од логике тзв. здравог разума, и то не само шири и дубљи на вечном плану него и у оквирима свог историјског битовања и свакидашњег понашања. Само један мали део његовог свакидашњег понашања и разлога за то понашање допире до његове свести и постаје јој јасно и разговетно. Клањати се пролазном животу значи клањати се и служити привиду и привид претварати у идол а човека у безумног идолопоклоника. Зато само онда када човек прогледа и кад му се отвори вид за тајну вечног и непролазног живота, запретаног и скривеног у пролазном, он постаје прави човек и његово поклоњење животу – поклоњење истинском, бесмртном животу. За откривање у себи и за додир са тим животом потребна је дубља и савршенија свест од телесног мудровања и трулежног умовања, неопходна је духовна мудрост и знање и просветљење. Поклоници Вечнога Живота су богопоклоници, то су они који се клањају Богу, кроз тајну бића, Духом и Истином. Откуда Вечни Живот у пролазној твари? Стварањем Божјим он јој је задат, а оваплоћењем и васкрсењем Христовим дат као квасац. Вечни Живот је засијао ускршње ноћи из Гроба Господњег. Њиме се Христов гроб претворио у живоносни Гроб, у извор живота вечног за сваку твар и свако биће, и сваки гроб који се са њим сједини и њега дотакне. Њиме се земља од вечне гробнице бића и твари претвара у свету радионицу бесмртника и живота вечног. Први васкрсли из мртвих, Христос Господ, постаје Васкрситељ свих мртваца из свих гробова, првенац свих оних који ће у Њему и Њиме васкрснути у онај незалазни Дан, последњи, сабирник свих дана и свих времена, и свега што се у њима рађало и збивало. Ето ради чега је у васкршњем поздраву: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! и отпоздраву: ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! – садржана сва суштина наше вере и сва суштина нашег живота у времену и вечности. То је оно у шта ми хришћани верујемо, чему се надамо, што волимо и на чему утемељујемо свој живот. То је темељ и смисао нашег рођења, основа и нашег живљења. Из тог чудесног Догађаја исијава вечна и неугасива Светлост. Она прожима и обасјава наше рађање и живљење, наше умирање и наше вечно надање. Сигурна вера да је Христос васкрсао, и да је Он, као што је био Првина умрлих, постао и Првенац оних који су васкрсли и који ће васкрснути из мртвих, поставши тиме Зачетник Новог Човечанства, не више човечанства рађаног да умире и пропада, него рођеног да вечно живи; та и таква вера постаје оса око које се окреће наше биће и наш живот, као и биће света, у његовом прошлом, садашњем и будућем постојању. Ми хришћани, по чему смо хришћани? По томе што верујемо у васкрслог Господа Христа, Сина Божијег Јединородног, од Дјеве рођеног, који је пострадао, погребен био и умро, али и силом Божанском васкрсао из мртвих у трећи дан. Верујући у Васкрслога ми верујемо и у свеопште васкрсење мртвих. Јер као што је Он васкрсао тако ће и сви људи васкрснути у последњи Дан; и биће ново небо и нова земља, и обновљена преображена људска бића. Сведок присутности те силе васкрсења и могућности преображења људског тела и бића јесу и свете чудотворне МОШТИ. Много је моштију светих у Православној Цркви, код свих православних народа, које сведоче о сили Васкрслога Господа. Да поменемо само оне нама најближе: Св. Стефана Дечанског и Великомученика Косовског Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, Преподобног Петра Коришког и Рафаила Банатског Исцелитеља, и Преподобне Параскеве. Саме по себи све су то обичне људске кости, али кости којих се дотакла сила васкрслога Христа. Зато оне столећима чудотворе, телесне болеснике исцељују и душевне просвећују. Велико је то и дивно чудо: мртве кости постају моћније и чудотворније од живих бића, већи просветитељи и учитељи од живих мудраца. Хиљаде и хиљаде људи стичу се вековима око њих, задобијајући преко њих нови миомир живота, васкрсавајући мртве душе силом Божијом у тим костима запретаном. Оном истом силом којом је Господ васкрсао своје кости и своје тело после тродневног погребења. Тако се показује да су светитељи већ сада и овде оно нашта су призвани да буду сви људи у времену и вечности: Носиоци и сведоци Вечног Живота. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Позив за разговор је нешто што је у људској природи, а разговор, истински разговор међу људским бићима је једини пут да се људи нађу и сретну и да се у себи и кроза се, кроз властиту прозирност и отвореност, у своме разговору дотакну дубље тајне постојања, приме је у себе и постану њени заједничари. Био сам забиљежио неке мисли, које сам вечерас желио овдје изложити, на тему: савремена богословска мисао и како се она данас јавља у оквирима Цркве истока – православне цркве. Не бих, међутим, износио те мисли, него бих почео с једном древеном изреком једнога египатског пустињака, који је на питање неког богоискатеља и трагатеља за спасењем – „Кажи ми ријеч спасења“, одговороиро: “ Видио си брата свога – видио си бога свога“. Мислим да је то ријеч која би требала да се чује и да се ослушкује у нама самима и коју би требало видјети и доживјети на лицу сваког човјека с којим се сусрећемо у свом животу, било случајно било намјерно, јер та ријеч „Видио си брата свога – видио си бога свога“, открива нам једну од најдубљих истина запретаних у нашем бићу и у откривењу Бога по нашем бићу. То је ријеч и истина која је присутна и у Тори, и у Еванђељу, и у Курану: сазнање, као откривење, да је свако људско биће, ма када оно живјело, драгоцјеност важнија од свих постојећих знаних и незнаних свјетова, и да је људска душа (по језику Новога Завјета) драгоцјенија и од неба и од земље (када се говори новозавјетним језиком, под људском душом се подразумијева човјек у његовој свеукупности). Сваки човјек, без обзира кад се родио и живио, без обзира да ли нам није знан (али је богу увијек знан!) или припада некој нашој заједници, драгоцјенији је од свега постојећег и зато се каже у Матејеву Еванђељу: „Шта вриједи човјеку да задобије цијели свијет, а души својој (значи, бићу свом, цјеловитости, свом дубљем смислу и значењу, а преко тога и било којем другом бићу које се зове човјек), да нашкоди, да нахуди“. Та истина која нам је дана, запретана у нама и коју носимо у себи, није само неки дар споља који нам се открива, јер откривење у суштини није нешто што се споља даје, него је то нешто што носимо у себи, нешто што јесмо и на што смо призвани и преко чега је једино могуће не само да се човјек с човјеком сусретне, већ управо да сусретне Бога – „Видио си брата свога – видио си бога свога“. Нећемо улазити у тумачење старозавјетне ријечи да је човјек створен по лику и подобију, али без обзира како ми ту ријеч тумачили, једно је чињеница да се у људском бићу онаквом како је оно устројено открива на најсавршенији могући начин не само тајна свијета као таквог (који се у њој кондензује), него се открива и тајна самога Бога који кроз човјека и преко човјека пролази, кроз човјека и преко човјека се јавља, кроз човјека и преко човјека се дарује. Шта то значи? Човјек је по својој природи биће које постоји у заједници, јер ако се у лицу брата, који нам се открива, којега гледамо, открива лице Божје, онда то значи да лице Човјека као брата, с великим Ч, да би било оно што јесте, мора постојати у заједници с оним кроз кога је и од кога је постало оно што је постало. Питање те заједнице између философски речено, оностране тајне и овостране стварности која се врхуни у тајни људскога лика, нешто је без чега је незамисливо људско постојање на земљи. И опет кажем, то је најудубља истина која нам се даје и преко које нам се оприсутњује у тајни откривења и у тајни постојања као откривења, сам Бог. Преко ње човјек истовремено долази до сазнања, да уколико истински жели да постоји, он мора постојати у заједници с том неизрецивом тајном и у заједници с онима који су огледало, свједоци, који су пројава и јављање те тајне. Мора дакле постојати и бити у заједници са себи сличним људским бићима. Заједница као заједница човјека с Богом и заједница као заједница човјека с човјеком – то је оно за чим трага човјек. Ту се, пошто је тема „савремена богословска мисао“, поставља једно питање које се намеће – питање другога, било да је тај други Бог или ближњи. Ко је он? Да ли је други нешто што мене као личност уништава (као што тврди мање-више цјелокупна европска хуманистичка мисао посљедњих вијекова, а која кулминира у модерном атеизму или дијалектичком материјализму?) Да ли је Бог, онај, који, ако постоји, како би рекао Сартр, онда не постојим ја или је Он онај који је пуноћа, који чини и мене мноме и који ближњега открива као пут који води к Њему? Да ли је ближњи заиста, како би опет Сартр рекао, пакао? Да ли је други пакао, пропаст, нешто што угрожава моју егзистенцију, било да је то други с Д великим, или други с д малим? Ближњи као човјек и ближњи као Бог – да ли је он онај који ме уништава, противу кога морам ратовати и борити се да бих могао сам опстати и постојати? Или је ближњи рај, пуноћа постојања? Рекао бих да је цјелокупна модерна мисао прожета тим питањем, не само богословска, него и цјелокупна модерна философска мисао, а поготову егзистенцијализам (истовремено и у односу на индивидуалистичке или персоналистичке философије), као и социолошка димензија модерне мисли, која је људски напор да устроји заједницу на начин који одговара човјеку и његовој егзистенцији на земљи. Оно што се с нама збивало и што се збива, и оно што носимо у себи и осјећамо и што опипавамо, ако хоћете, свакодневно у нашој стварности, што носимо сви у себи – то је : да је заиста други и пакао и проклетство! Али, други је исто тако и извор најдубље радости и постојања, јер „Видио си брата свога видио си, истински, Бога свога“!! Кад сам већ код древних мудраца пустињака, да наведем и један веома карактеристичан примјер из древнога египатског отачника о египатском пустињаку Макарију Великом, један текст, који ме поразио у своје вријеме, као студента, и којега никако не могу избристаи из сјећања. Каже за Макарија Великога, пустињака: иде пустињом, носи свој штап, моли се Богу и у пијеску пустињском налази људску лобању. Подиже лобању на свој штап и почне разговарати с њом. Пита је: „Чија си ти?“, а лобања одговара: „Ја сам лобања… тога и тога многобожачког жреца“, који је живио тамо у неком оближњем мјесту, и додаје: „А ти си Макарије духоносни! Када се ти Богу помолиш за нас, онда наше муке у паклу бивају лакше“, рече лобања. „Какве су то муке?“- пита Макарије, а лобања му одговара: Као што је небо далеко од земље, тако су и муке изнад и испод нас тако дубоке и паклене“. Макарије пита: „Шта је вама најтеже у паклу?“, а лобања ће: „Ми смо прилијепљени леђима једни за друге. То су највеће паклене муке: не можемо видјети један другога лицем к лицу, а када се ти богу за нас помолиш, онда нам Бог да дара да можемо једни друге видјети лицем к лицу“… Згрозивши се над тим својим виђењем, неким пустињским свједочанством, Макарије враћа лобању у пијесак и каже: „Проклет дан у који се родио човјек!“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. На празник Марије Магдалине, 4. августа, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Архангела Михаила на Црквинама код Колашина. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је говорио о Марији Магдалини истичући да је она прва којој се васкрсли Христос на гробу јавио и од ње тражио да осталим ученицима пренесе вијест о Његовом васкрсењу из мртвих. По предању Марија Магдалина је прва и римском императору Тиберију предала црвено јаје у знак Христовог васкрсења. Ова угодница Божја, велика мученица и страдалница, из које је Господ истјерао седам демона, била је и остала живи свједок Христовог васкрсења. Црква Светог Архангела Михаила на Црквинама је такође свједок Христовог васкрсења, нагласио је владика и подсјетио да је овај храм који је саградио Оташ Савин Меденица био рушевина, као и многи други широм Црне Горе. „У духу Христовог Васкрсења је и овај храм, са којим се догодило оно што се догађало и са многим другим храмовима, што се и дан-данас догађа, јер у Цркви Божијој у току 2.000 година, све је у знаку распећа и васкрсења Христовога. “ Појаснио је да је у знаку Христовог распећа и васкрсења и Тајна Светога крштења, сараспињемо се Христу да би васкрсли са Њим и да би кроз Њега и преко Њега задобили вјечни и непролазни живот. Црква Христова је 2.000 година гоњена и прогоњена, разапињана у свим земаљским народима, као што је и Христос био гоњен и прогоњен: „Ми смо свједоци тог страшног распећа у вријеме безбожних бољшевика – титоиста, који су распињали Цркву Божију, посебно у Црној Гори. Убили су Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и преко 120 најбољих свештеника Митрополије, а о вјернима да не говоримо.“ Даље је владика Амфилохије говорио да су безбожници натјерали народ да напусти своје храмове, тако да су они постали пустоловине. Мислило се да је Црква уништена и да је више никад бити неће. Такво је стање било све до 90-их година: „Али од 90-их година Господ је посвједочио да је Црква, не само Црква распећа, него и Црква васкрсења. Преко 700 храмова је обновљено и васкрсло у Црној Гори ових последњих 30 година са два велика храма: у Подгорици, посвећен Христовом васкрсењу, и Бару, посвећен Светом Јовану Владимиру.“ У Цркви Христовој, правој и истинитој, све је у знаку распећа и васкрсења, а такав је и људски живот на земљи. У знаку тог распећа и васкрсења је и Храм Светог Архангела Михаила на Црквинама, а са њим је васкрсао и спомен на Оташа Меденицу и једног од највећих патријараха српских, Гаврила Меденице Дожића. Митрополит је казао да ће лик Патријарха Гаврила бити насликан у овоме храму међу осталим свецима. „Као што је живот Марије Магдалине – Благе Марије у знаку распећа и васкрсења, тако је и живот људски и сва Божија творевина у том знаку: умире и рађа се. Христовим васкрсењем и творевина васкрсава за вјечност и људско биће задобија своје вјечно достојанство и напредак“, рекао је Митрополит Амфилохије. Човјек је призван да кроз Христа задобија вјечно Царство Божије ради којег постоји земља и Божанска творевина, а то је осјетио и Ловћенски тајновидац који је и Лучи микрокозми написао да у дубинама саме творевине постоји искра васкрсења. Најдубља искра у творевини то је та искра васкрсења: „Владика Раде је осјетио да је тајна васкрсења уграђена у свукупну творевину Божију, која такође пролази умирање, али се рађа као и човјек том силом Божијом. Он који је не само савршен човјек, него и савршен Бог – Богочовјек у чијем знаку је судбина свукупне творевине, и вријеме, и прошлост, и садашњост, и будућност, и напредак творевине.“ Затим је Митрополит подсјетио да се и у ово наше вријеме говори о напретку, и запитао се какав је то напредак ако је последња ријеч смрт. „Једини истински напредак јесте узрастање у мјеру раста висине Христове, у безмјерну мјеру Христа као Богочовјека. Богочовјечанско стање Сина је призвање свеукупне творевине и људскога бића. Тај и такав напредак је онај о коме свједочи и Марија Магдалина и Црква Божија кроз све вјекове.“ Архиепископ цетињски је казао да се у име таквог напретка граде и обнављају храмови и човјек крштава, примајући квасац Христовог васкрсења, квасац непролазнога и вјечнога живота и напретка. „Зато се посебно радујем овоме храму који је такође у том знаку. И они који су себе у њега уградили, а кроз њега и читав овај крај, као и они који овдје живе, у знаку су Христовог распећа и васкрсења, вјечног и непролазног напредовања у Царству небескоме које је посвједочио и Великомученик косовски Лазар“, истакао је владика. Царство Христово – Бога љубави: Оца и Сина и Светога Духа је мјера овога свијета и земаљскога живота: „Зато поштујући Благу Марију, која је била свједок васкрслога Христа и све оне који су се кроз вјекове сараспињали Христу и са Њим васкрсавали, поклањамо се Богу љубави – Оцу и Сину и Светоме Духу и славимо вјечно и непролазно Царство Божије у вјекове вјекова, амин“, закључио је на крају литургијске проповједи Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. На крају Литургије владика је казао да братство Меденица и Дожића није дало само храмове већ и светитеља исповједеника Патријарха Гаврила чиме су постали једно од најзначајнијих братстава не само у Црној Гори већ и у нашем свеукупном народу: „Најдивнији плодови једнога народа јесу свети Божији људи“, рекао је Високопреосвећени Митрополит и указао на погубност напуштање нашег ћириличног писма и на Црквинама. Казао је да је дошло вријеме да се брани образ и душа, али и своје писмо и да је у Црној Гори све што је значајно од прастарих времена написано ћирилицом. „Дошла су нека нова времена, нијесу много мудра ни паметна, али даће Бог, вратићемо се сами себи, својој памети и савјести. Надам се да ће се ова Црна Гора, заправо њена власт, која се полатинила и одриче себе и ствара неки нови, у историји непостојећи, идентитет, вратити себи. Ми смо утемељени на коријењу које је доносило и које ће и убудуће доносити правих плодова“, поручио је владика Амфилохије. На крају се у име домаћина обратио и Драгиша Дожић који је са присутнима подијелио сјећање на Оташа Савиног Меденицу, чувеног јунака и барјактара краља и господара Црне Горе Николе I Петровића, као великог приложника у градњи цркве на Црквинама, које је духовно састајалиште и средиште братства. Заједничарење на Црквинама је настављено око трпезе хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Предавањем Његовог високопресвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог пресвештенства уморовљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“ синоћ, 3. августа, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару настављена је културна манифестација Трг од ћирилице која се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе. Трг од ћирилице наредних дана, до 10 августа, одвијаће се у Бару, казао је Желидраг Никчевић подсјетивши да је значај ове манифестације оданост српском писму (ћирилици) и српском језику, који су нас одржали, утврдили у православној вјери, нашој умјетности, култури и науци. Појаснио је да је идеја Трга од ћирилице суштински једноставна и да се описује ријечима нашега Митрополита да онај ко затире своје памћење и живу стваралачку везаност за претке, тај се као сасушена грана лишава животнога сока и соја и на крају откида од племенитог коријена српстевног . „Као народ можемо опстати достојанствени у великој породици земаљских народа само чувањем успомене и свог наслеђа, буђењем и оживотворењем те успомене на наше наслеђе светокирило- методијевско, светосавско, Немањићко, Петровићевско до данашњих дана.“ Желидраг Никчевић је подсјетио да се овогодишњи Трг од ћирилице одржава у знаку великих јубилеја из наше историје, а да је вечерашњи програм посвећен управо једном таквом великом датуму који је од огромног значаја за нашу вјеру и духовно наслеђе, као и за наш национални идентитет: 40 година од земаљске кончине Аве Јустина, 125 година од његовог рођења. Након тога су духовна чеда Светог Јустина Ћелијског, владике Амфилохије Радовић и Епископ Атанасије Јевтић говорили о томе „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“. На почетку свог излагања Епископ Атанасије се осврнуо на Трг од ћирилице и казао да је ова манифестација знак православља. Томе у прилог је додао да је познати слависта Емилиос Тахиаос од Солуна, добар познавалац историје и књижевности словенских цркава од Кирила и Методија до наших дана, рекао је да је ћирилица граница између Истока и Запада, између православља и латинства, римокатоличког и протестантског свијета: „Ћирилица је тамо где је православље“, казао је владика и додао да је у његовању ћирилице велика заслуга Митрополије црногорске приморске која је у саставу Светосавске аутокефалне цркве друга послије Жиче. Говорећи о оцу Јустину са присутнима је подијелио сјећање са једног пута у Русији када су га браћа Руси питала какав смо ми то ви народ да нм је Бог дао такве величине као што су Николај и Јустин, заједно у тако кратко вријеме. „Ја сам слегао раменима и рекао нисмо криви. Слично је у Грчкој. Знате колико се штампа, цитира на сајтовима, у књигама, часописима час Свети Јустина час Свети Николај. Њихове ријечи постале су симбол православља. И заиста велики дар Божји.“ Испричао је да је отац Јустин први ишао на гробове Николајевих родитеља у Лелић и тамо се, како је говорио сам отац Јустин, када је Николај преминуо само три дана молио за њега, а онда се молио њему. „Он је био жив ходећи светитељ и тако је Јустин растао уз Николаја“, казао је, између осталог, уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије се присјетио да је први пут имао дар од Бога да види старца Јустина 1959. године на Новом гробљу у Београду, а до тада је само слушао и читао његове књиге. Када је своју одлуку да се замонаши подијелио са о. Јустином он му је одговорио: Радујем се што си сагледао себе са тачке гледишта вјечности. То је уједно и реченица коју Митрополит често говори на монашењу. Говорећи о оцу Јустину, владика Амфилохије је казао да је он превео и написао 12 томова Житија светих, што је једно од најзначајнијих дјела код нас. Такође, код нас не само да се издају његова дјела него се и штампају нова. По његовим ријечима владика Атанасије је урадио огроман посао, списе о. Јустина, писма сабира те су изашла 22 тома Дјела оца Јустина. На грчки језик је превео и књигу: Човјек и Богочовјек која је доживјела већ 9 издања у Грчкој. „Упоредо са тим Житијама штампане су и његове три Догматике Православне цркве, од којих су други и трећи том јединствене догматике, како их он назива православна философија истине“, рекао је владика и додао да су његова дјела превођена на руски, француски, њемачки, енглески језик. Казао је да његова дјела остају као једно богатсво непроцјењиве вриједности и да је Свети Јустин Ћелијски једна изузетна личност, не само у савременом православљу, већ и у савременом хришћанству. „Када је говорио о Светом Сави, говорио је о Западу. Није био, како га тумаче, антизападни човјек, него човјек који је осјетио сву трагику Запада и усмјерења хришћанства на Западу, а послије и западне цивилизације која се одрицала Бога, првенствено Христа. За оца Јустина, као и за изворну Цркву Божију, без Христа нема ни човјека, ни хришћанства, ни решења људске судбине.“ Отац Јустин је написао да постоје три пада у историји човјечанства: Адамов пад, Јудин пад и одпад од Бога, и пад римског папе. „Ти падови су одрицања од Бога у суштини и обоготворење човјека коме је дах у носу. Адам је то учинио погазивши заповјест Божију, Јуда је за 30 сребреника продао Небеско за земаљско царство и Христа као носиоца Небеског царства, а римски епископ је себе прогласио за викара Христовог, за непогрешивог, за земаљску славу и част.“ Отац Јустин је написао ако је један непогрешив у Риму зашто да није и онај у Берлину и Њујорку непогрешив. „Ако је један човјек непогрешив, онда сваки човјек може себе да прогласи непогрешивим.“ Даље је објаснио да је унијаћења било и овдје кроз историју, а да је мишљења да је оно што се догађа у Украјини плод унијаћења од 16. вијека, насиља које је извршила Пољска држава: „То је плод таквога духа римске надмености, обоготворења човјека, што православље никада није могло да прихвати, иако нијесмо безгрешни. То су искушења људска, али тамо је то постала догма. На Истоку је то искушење које се пројављује сада кроз ова збивања у Украјини.“ Високопреосвећени владика је казао да је и латиница постала догма, те је добро да имамо манифестације као што је Трг од ћирилице у Црној Гори гдје је на снази уништење ћирилице : „У свим установама ове државе латиница је насилно наметнута. Њој свака част, али се зна на ком писму смо ми постали зрели историјски народи и ко су наши учитељи и просветитељи.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је нагласио да се нада да ће се вратити црква на Ловћену, јер нема спаса Црној Гори док се то не догоди: „Црна Гора се обурдава, иде у потпуну пропаст, губи своју савјест, свијест, сазнање, истински идентитет, свим оним што се догађа са овом садашњом Црном Гором, која никада није била зависнија, ропскија него данас, за онога који зна шта је робовање а шта слобода.“ Појаснио је да то робовање значи да робује страстима, властољубљу и частољубљу. Отац Јустин је бринуо о Косову и Метохији јер је знао шта оно значи не само за нас, него за Европу. „Као што је 1389. године на Косову Пољу решавана судбина Европе и преко наших костију заустављена тоталитарна најезда султана, исто се догађа и данас. Судбина савремног свијета се прелама преко КиМ. “ Поручио је да ми знамо ко смо и шта смо, и зато и даље носимо крст Светога Јована и градимо цркву Свете Тројице – Бога љубави, која грли све без обзира како се опредјељују: „Обнављамо Ловћенску цркву, себе и своју душу, градимо на ономе на чему је саграђено свешто јесмо, по чему смо били, јесмо и остаћемо присутни у овоме свијету“, поручио је на крају свог излагања Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Синоћњи програм својим наступом је уљепшао и Хор Светог Јована Владимира. Трг ћирилице у Бару се наставља вечерас предавањем на тему „Насиље над Србима“ о којој ће говорити: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. Дани Трга од ћирилице се ће се одржавати у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару са почетком у 21 час. Ове године манифестација је у знаку јубилеја: 800 година аутокефалности Српске православне цркве и и живота њене Зетске епархије – Митрополије црногорско-приморске, 630 година од Косовског боја, 690 година од рођења Светог великомученика косовског цара Лазара, као и 500 година од печатања служабника Божидара Вуковића. Организатори Трга од ћирилице су: Митрополија црногорско-приморска, Издавачка установа Светигора, архијерејска намјесништва херцегновско и барско, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење издавача и књижара Црне Горе и Српски културно-спортски центар Карађорђе из Херцег Новог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Интервју са најблаженијим митрополитом Онуфријем о свечаностима поводом празновања дана Крштења Русије. - Ваше Блаженство, већ много година постоји традиција почетка празновања дана сећања на светог равноапостола кнеза Владимира и Крштење Русије на Владимирском узвишењу, ког називају „срце Кијева“ и спровођења Литије ка Кијево – Печерској лаври. При чему се сваке године број учесника Литије све више повећава и броји већ стотине хиљада. Како то објаснити у позадини крајње тешких година најновије историје Украјине са ратом на Донбасу и новим црквеним расколима, новим прогањањима канонизоване Православне Цркве у Украјини? - Заиста, Литије Украјинске Православне Цркве нису само у Кијеву него су и у свим нашим епархијама, градовима и целој држави постале сведоци јединства православног народа, сведочећи то да никакви политички раздори и катаклизме, укључујући и угњетавања и мешање у црквени живот, нису у могућности да поделе Цркву Христову, подређивајући је политичкој вољи. Господ наш Исус Христос је завештао: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао.“ (Јн.17, 21). И наша канонизована Православна Црква се труди да испуњава ту заповест сведочећи самим животом то јединство. Мада, они који нису са нама имају своју „аритметику“ приликом пребројавања учесника Литија... И то не само у понашању према Литији, него и према Цркви у целини. Али Бог све види. Код Њега чак и оних који због старости и због других разлога не могу учествовати у нашим молитвеним поворкама и стајању за чистоту свете вере, али срцем се кроз молитву сједињују са нама (духовно јединство и искрена молитва немају препреку!), неће остати без награде... Верни Богу и Светој Цркви, наши парохијани видећи нападе на Православље духовно су се ујединили и наставили су да иду за Христом као Његови први ученици. Људи виде да је за превазилажење могућих криза и потешкоћа потребно смело ићи напред ка изворима своје вере и ка правој историји, ка најмудријем и добром руководиоцу државе – светом равноапостолу кнезу Владимиру. Они у Литији иду ка њему као ка живом, и после молитвеног разговора иду кнежевским путем упућујући се заједно са њим из центра Кијева ка благодатно-молитвеним пештерама Лавре по благослов ка Преподобнима, јер заиста верују у Бога и послушни су Цркви. Овим желе да присвоје те историјске примере којима свети Крститељ поучава свој народ! То је доброта, милосрђе, пожртвованост, очување мира и најважније – разговор са Истинитим Богом. Немогуће је заувек обмањивати душу народа празним обећањима и играчкама. Народ жели да се дотаке онога што је испуњено благодаћу, што је проверено временом, он жуди да добије то што је вечно и вредно. То је вероватно главни разлог пораста броја верника у данашње време. Они се не боје врућине, гужве, неудобности. Њихов премер и храброст одушевљавају друге, мање црквене наше савременике... - Сви смо постали сведоци разарања атеистичке државе СССР-а, али такође и исмевања над нашом недавном историјском прошлошћу – херојима Другог светског рата 1941-1945 год. Али историја сведочи да је међу совјетским пуковницима, официрима и обичним војницима било и много тајних хришћана, који су уз молитву штитили Отаџбину. И при том су се молили великом кнезу Владимиру, заштитнику Русије. Шта Ви можете рећи поводом тога? - У тешком времену искушења, најбољи синови наше Отаџбине, често су губећи се на свом духовном путу правили прави избор. Они су се враћали том наслеђу које је иза себе оставио свети кнез Владимир – Светом Православљу! Наша бивша држава која се звала „Совјетски Савез“ распала се у тренутку без иједног пуцња. Разлог томе је то што се она није градила по традиционалном Божијем темељу, него на „песку“ безбожништва и богохулству. И у том тешком периоду ратова, казни и експеримената над перестројкама, наш народ је преживео. Црква је сачувана захваљујући тој вери коју су наши преци прихватили од свог светог кнеза Крститеља. Упркос чињеници да је Црвена армија по својој идеологији била атеистична, у њен састав су улазили милиони крштених војника, наредника и официра. И сваки је у биткама испољавао своју веру. У сваком случају Господ није заборавио никог ко је умро у рату, јер су они испуњавали свети дуг заштитника Отаџбине и главну Христову заповест: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). У неком смислу наша времена подсећају на време кнеза Владимира, када је народ био замућен паганским предрасудама. Кнез Владимир је својим крштењем, позивајући на крштење кијевљана, преобразио паганску Русију. Уклонио је лажи паганства и његове идоле, сачувавши при том све најбоље што су наши преци имали у то време. Кнез је уз помоћ промене вере духовно и материјално подигао народ и своју државу на нови ниво развоја, ојачао га је пред надолазећим историјским проверама и искушењима. Током рата код многих је васкрсла вера у Христа, пробудило се историјско сећање. Вера и историја су постали помоћници и заштитници наше земље у достизању те велике победе 1945. године. Јасно је да сада тадашњи губитници желе да нас ослабе, како би нас поново заробили али овог пута страшнијим ропством – духовним ропством... - Ваше Блаженство, како објаснити то што политички идоли и „велике вође“ народа прекривају време велом заборава, а над именима наших духовних вођа попут кнеза Владимира време нема власт? - То зависи од тих послова које обавља политика. Ако владари чине добро, умножавају лепоту, сузбијају зло и злочин, поштено и савесно испуњују своје обавезе, онда се њихова имена уносе не само у летописе, него сећање на њих живи вечно у Цркви и у народу. У њихову част, ако их Црква канонизује за свеце, зидају се храмови, манастири, подижу се споменици, компонују се богослужбене и нраодне песме, сликају се грандиозне слике и иконе за молитве. - Како Ви видите лик тог човека – Крститеља Русије и шта ми, становници 21. века можемо научити од њега? И шта би од њега требало да науче наши савремени политичари, коме припада част да руководи државом? - Кнез Владимир након што је изабрао веру, попут средњовековног витеза, отишао је са свитом у кримски Херсон. Он је освојио Херсон али га није заузео. Та земља није била његов циљ. Он са смирењем улази у крстионицу, како би из ње изашао као нови човек и почео нови живот од почетка. У Херсону је у њему умро поносни пагански националиста и родио се честит отац својих поданика. Мислио је да освоји веру али јој је био покоран и постао је срећни „заробљеник“ Христове љубави и лепоте цркве. Политичари и сав народ треба да се сећају избора кнеза Владимира, вере у којој се он крстио и свете Цркве у којој треба да се налазимо. Он је одабрао за нас, како више не бисмо „разбијали главу“, како не бисмо прихватали лукаве амбасадоре других земаља и од других вероисповести, већ да би ишли својим путем, оним који нам је показао свети Владимир. Тај наш пут је леп и добар. Он води право ка Богу, ка светости. Чувајући оданост кнезу Владимиру, нашем куму, послушности гласу Цркве, а то значи самом Христу, можемо бити срећни и задовољни собом. Извор: Православие.ру
  9. Поводом 40 година од упокојења Св. оца Јустина Поповића Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово пресвештенство уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије у суботу, 3. августа, са почетком у 21 час, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару, говориће на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“. Овим предавањем у Бару почиње Трг од ћирилице који се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе. Тако ће се у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару од 3. августа закључно са 10. августом са почетком у 21 час, у оквиру Трга од ћирилице, одржати више промоција, књижевних вечери, предавања. На тему „Насиље над Србима“ у недјељу, 4. августа, говориће: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. Пројекција документарног филма „Пакао рата у Украјини – Доњецка вратарница“ Наталије Афанасјевне Батрајеве са уводним обраћењем аутора, биће одржана у понедјељак, 5. августа. У уторак, 6. августа одржаће се вече у част Косте Радовића. Бесједу ће произнијети др Синиша Јелушић и Перивоје Поповић а у поезију ће говорити: Милица Бакрач, Ранко Мићуновић и Слава Војиновић. Вече ће водити Драган Алорић. На Тргу од ћирилице учествоваће Руски фолклорни ансамбл „Паветје“ из Вороњежа, умјетнички руководилац др Александра Самотјагина, професор Државног университета у Вороњежу. Они ће се представити у сриједу 7. августа са изворним руским народним пјесмама и играма. Поводом 630 година Косовске битке 8. августа, у четвртак ће бити одржан концерт Данице Црногорчевић под називом Косовско завјетно вече. Књижевно вече у част Влајка Ћулафића одржаће се 9. августа. На књижевној вечери бесједиће: Његово преосвештенство Епископ Јоаникије, као и Новица Ђурић, Дарко Jововић, Перивоје Поповић, Драган Бојовић и Љубисав Бијелић. Трг од ћирилице у Бару ће затворити 10. августа Српско-руско фоклорно вече. Учествују: Културно-умјетничка друштва из Бара и пјевачки народни ансамбл из Москве „Донски козаци“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. На празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, Светих седмочисленика и просветитеља Кирила и Методија, Климента, Наума, Ангеларија, Горазда и Саве, и на спомен Светих новомученика ливањских, 30. јула, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру. Митрополиту су саслуживали јеромонаси Прохор Јосифов и Јустин Мреновића, јерођакони Јаков Нинковић и Натанаило Крушчић, ђакон Радомир Врућинић, ђакон при Саборном храму Светог Саве на Врачару у Београду и професор Богословије Светог Саве и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског. Послије прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије говорећи о данашњим угодницима Божијим: „Чудесна мученица Христова, Света Марина великомученица свој живот, младост, све што је имала је жртвовала за Христа Господа и своју мученичка крв помијешала са Његовом голготском мученичком крвљу. Зато је остала да се памти кроз вјекове испуњена огња Небескога, због чега је и добила име Огњена Марија.“ Говорећи о Светим Седмочисленицима и ћириличном писму, владика је казао да су они велики просветитељи свих словенских народа. Свети Кирило и Методије, који су научили све словенске народе вјери у Христа Господа, послани су од великог Патријарха цариградског Фотија у Моравију одакле су започели просвету словенских народа: „Солунска браћа су саставила азбуку глагољицу и ћирилицу, те двије азбуке дивне и чудесне, на којима је написано све што вриједи а што су написали словенски народи кроз вјекове. Тако је и у Црној Гори на ћирилици написано и штампано све оно чудесно и дивно. Цетињски Октоих и Горички зборник и друге свете књиге писане су ћирилицом кроз вјекове до најновијих времена.“ Подсјетио је Митрополит Амфилохије да су ћирилицом писане повеље наших владара, као и све оно што су написали Свети Петар Цетињски, наш учитељ и просветитељ, законодавац и миротворац, његов синовац Петар Други Ловћенски Тајновидац (Луча микрокозма, Горски вијенац..) као и последњи краљ Црне Горе Никола Први Петровић: „Са тог разлога велика је туга и несрећа да се ми Црногорци данас одричемо светога писма Ћирила и Методија и наших предака, наших отаца и праотаца. Никада овдје код нас није владало такво безумље.“ Седмочисленици, дивни словенски учитељи и просветитељи, заједно са Светом Марином, Господа су прослављали, Њему служили и служе у вјечности око Његовог Светога олтара, казао је Митрополит и додао да су они данас овдје, са нама и међу нама, и да нас уче како треба служити Богу живоме и истинитом. Саопштавајући присутнима да се данас упокојила наша мати Олимпијади Вуковић, игуманија манастира Ћелија Добрска, Митрополит је подсјетио на живот ове слушкиње Божије: „Она је једна света Божија душа која је сав свој живот предала Христу Богу на дар. Од младости своје је била послушница Светога старца Јустина Ћелијскога, 30 година била је његова келејница у Ћелијама. Послије се подвизавла Банату, а онда овдје у Ћелији Добрској. На Цетињу је Господ данас, на овај дивни и чудесни дан Свете великомученице Марине њене претходнице, примио у Своје наручје.“ Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ мати Олимпијаду упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Светога Петра Цетињскога и Светога оца Јустина Ћелијскога: „А Света Огњена Марија и Свети Седмочисленици нека нама буду подстицај да и ми ходимо путем Христовим, да ходимо за Оним који је пут истина и живот, за Христом Богом нашим, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У интервјуу агенцији ТАСС, датом Павелу Бушујеву, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да би покушај Васељенске патријаршије да понови украјински сценарио на Балкану значио објаву рата Српској православној цркви. „Не вјерујем да би модел украјинског раскола могао да се понови на Балкану или у Црној Гори. Дедеић је рашчињен од васељенског патријарха. Што се тиче Македоније, послије свих догађаја у Украјини, не очекујем да својим дејствима Цариград објави рат Српској православној цркви, а то би била објава рата Српској православној цркви. Послије Украјине је могуће све очекивати, али надам се да до тога неће доћи“, рекао је Митрополит. Митрополит Амфилохије је изразио жаљење што на васељенског патријарха утицај, да иде у одређеном правцу, врши група не најдостојнијих младих митрополита, амбициозних људи. „Разговарао сам са озбиљним људима из Грчке и другима, нећу их сада именовати, који су, такође, незадовољни тим утицајем на васељенског Патријарха. Он је чојвек у годинама и труди се да учврсти своје првенство, али у самој ствари доводи позицију своје Патријаршије под велику опасност. У то нема никакве сумње. На цариградском престолу били су велики јерарси као Свети Јован Златоусти или Свети Григорије Богослов, али било је и јеретика; непогрешивих у Цркви нема“, подвукао је Митрополит Амфилохије. Митрополит је даље говорио како је историјска улога Цариградске патријаршије везана за Константинопољ као пријестоницу империје. Касније, до 1918, император је био у Русији. Сада се Црква враћа у предконстантиновски период, у коме једину власт у Цркви може да има Васељенски сабор. „Константинопољски патријарх једини може да сазове Васељенски сабор, али ако настави са оваквим дјеловањем, изгубиће и ту част“, сматра Митрополит. Митрополит је поновио своје гледиште да се мајком свих цркава не може сматрати ни Рим, ни Константинопољ, већ Јерусалимска црква која је породила све цркве. Ситуација у Црној Гори Власт у Црној Гори покушава да усвоји закон о вјерским слободама који предвиђа одузимање црквене имовине од Српске православне цркве. Ријеч је о више од 650 светиња, укључујући такве манастире у православном свијету као што је Острог. Предсједник Србије Александар Вучић у вези с тим затражио је од Владе Црне Горе да још једном размотри прикладност таквог закона који ће „неминовно погоршати добре односе Београда и Подгорице“. Као одговор из Подгорице стигао је оштар коментар у коме се Београд подсјећа на црногорску независност, указујући да Влада Црне Горе самостално формира свој законодавни систем и да неће дозволити никоме да утиче на тај процес. Раније је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић оптужио Српску православну цркву да покушава да држи вјерски монопол у земљи. Казао је да ће тражити аутокефалност над тзв. „црногорском црквом“ по узору на Украјину. Архијереј Српске православне цркве Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, коментаришући Ђукановићеве иступе, примјетио је да предсједник „покушава да буде глава цркве“, што је „први пут у историји да атеиста ствара цркву“. Превод: Портал МЦП Извор: https://tass.ru/obschestvo/
  12. Митрополит Николај се после срчаног удара упокојио 27. јула 2019. године. Познат је по томе што се строго држао традиционалног православног гледишта на хомосексуалност и говорио против закона којим би се дозволило да хомосексуалци усвајају децу. Познат је и по томе што је организовао групна крштења странаца и миграната. Митрополит Николај (Протопапас) рођен је 1948. на острву Тиносу; завршио је атински Богословски факултет 1972. г. Рукоположен је за јерођакона 1974, а за јеромонаха 1975. године. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  13. На празник Светих мученика Кирика и Јулите, 28. јула Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом служио је Свету архијерејску литургију у Храму посвећеном овим Божијим угодницима у Доњој Горици у Подгорици. Високопреосвећени је у својој архипастирској бесједи казао да данас прослављамо Христа Васкрслога дародавца вјечнога и непролазнога живота, као што Га увијек прослављамо на свакој Божијој служби, непрекидно у животу и у својим дијелима, али прослављамо и оне кроз које се Господ прославио: „На првом мјесту прослављамо Свете мученике Кирика и Јулиту, који су својим мучеништвом, страдањем и вјером посвједочили Христа Васкрслога и који су кроз Њега и преко Њега васкрсли и васкрсавају непрекидно“, рекао је владика и појаснио да се сјећање на њих обнавља свагда када се сјећамо Господа Васкрслога. Подсјетио је да данас поред Кирика и Јулите прослављамо и Новомученике полимско – величке који су 1944. године, њих преко 500 жена и дјеце, пострадали у Велики испод Чакора. У њихов спомен, на мјесту гдје су пострадали, подигнута је црква. Митрополит се нада, ако Бог да, да ће држава помоћи, Министарство просвјете, да се стара школа, која је поред цркве, претвори у музеј Величких новомученика, који су били заборављени дуго времена: „Али оно што је Божије и они који су Божији не могу никад бити заборављени“, казао је владика и нагласио да су свједоци тога и Кирик и Јулита и Новомученици велички пострадали од нацистичке ханџар дивизије и несрећних Шиптара из Пећи, Плава и Гусиња. Њихова мученичка крв је послужила и подстакла и Свети архијерејски сабор наше Цркве да их прије двије године приброји лику светих: „У Велики наш владика Јоаникије са другим епископима наше Цркве и народом Божијим, данас, такоше, прославља Господа и оне који су Њега прославили, Свете величке и полимске мученике пострадале за Христа и за вјеру православну. “ Подсјећајући да њихово страдање није давно било, владика Амфилохије је казао да и у наше вријеме има оних који страдају за Христа и вјеру православну надахнути малим Кириком и његовом мајком. Иако су пострадали прије толико вјекова спомен и сјећање на њих је живо и непоколебљиво и преко Светога храма у Доњој Горици, који је такође пострадао и био запустио дуго времена. Појаснио је Високопреосвећени да обновом храма, обнављамо себе и памћења на Свето Божије дијете и његову мајку, као и на дјецу из Велике и Полимља који су, такође, пострадали за Христа: „Али, ево, као што видите, и овај храм је, сјећањем на Кирика и Јулиту и на свете претке који су га саградили, васкрсао и обновио се, да би и ми кроз то сјећање обнављали себе, вјеру у себи и вјерност Христу Богу нашем. Њиховим молитвама, молитвама Светих Кирика и Јулите, нека би Господ и нас обновио. Нека би се и ми обнављали духовно кроз обновљене светиње и сјећање на свете мученике и мученице, и кроз нашу вјеру у Васкрсење Христово кроз које и ми задобијамо не само овај пролазни, него и вјечни и непролазно живот у вјечном и непролазном Царству Христовом – Царство Оца и Сина и Духа Светога“, закључио је у бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије. Након Свете Божије службе, Храм Светих мученика Кирика и Јулите опходила је литија а након тога је владика Амфилохије благословио славске приносе. Домаћин славе Илија Мугоша Честитајући славу свим свечарима, Митрополит црногорско приморски је благословио и домаћина овогодишње славе Илију Мугошу и његову породицу, а благослов за домаћинство славе за наредну годину добио је Дражен Мугоша. Владика је казао да је Кирик најдивније дијете а да су дјеце сабрана у овом светом храму његови насљедници, док су дјевојчице, мајке насљеднице Свете мајке Јулите, као и свих Мученика полимско – величких. „Да да Бог да се овдје сабирамо и убудуће. Диван је Храм Васкрсења у Подгорици, а овај је још љепши с обзиром на његову велику и чудесну историју од прадревних времена. Велики је благослов овдје и свих оних који су се потрудили да се обнови“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Славском трпезом љубави настављено је заједничарење у Васкрслом Господу. Храм Светих мученика Кирика и Јулите у Доњој Горици, подигнут прије Немањића, за вријеме Византије, освештан је прошле године руком Митрополита Амфилохија. Тада је први пут, послије 70 година, звонило звоно овог вишевјековног Саборног храма у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Румунски Митрополит Андреј из Клужа, са којим је Митрополит Амфилохије служио Свету архијерејску литургију зимус у Будимпешти, ових дана је на путовању на коме, са групом од око педесет свештеника, монаха, монахиња и вјерника, посјећује светиње Србије, Црне Горе и Далмације. Данас су посјетили Цетињски манастир и Митрополију црногорско-приморску. Поклонили су се светињама и Митрополит Амфилохије их је дочекао у просторијама Митрополије. Разговарали су о братским односима наше двије помјесне Цркве, о мисији православне Цркве, о односима Цркве и државе у Румунији и у Црној Гори. Са благословом, наставили су своје пропутовање ка Дубровнику, гдје ће по благослову Владике Димитрија и служити Свету литургију у недјељу 28. јула. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Текст објављен у Блицу, који су – колико знам - пренели Танјуг и Kурир, најобичнија је манипулација, од А до Ш. Не видим томе и таквом писању ни разлог, ни повод, нити разумем потребу да се јавност бави гласинама које немају утемељења у чињеницама и не знам у чијем је то интересу. Верујем да постоје различити појединачни и други интереси и унутар Српске Православне Цркве и на политичкој сцени, али ја нити јесам нити желим да будем део тих кругова. Знам шта је мој посао и које су моје духовне и људске обавезе. Тако сам се понашао досад, тако ће бити и убудуће, шта год ко писао или мислио, помињући моје име у било ком контексту. Дакле, реч је о најобичнијој манипулацији гласинама, а не о изворима у чију се веродостојност и поузданост може поуздати иједан здравомислећи читалац дневне штампе и интернет портала, ових какви су данас. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Извор: ХИНА View full Странице
  16. Текст објављен у Блицу, који су – колико знам - пренели Танјуг и Kурир, најобичнија је манипулација, од А до Ш. Не видим томе и таквом писању ни разлог, ни повод, нити разумем потребу да се јавност бави гласинама које немају утемељења у чињеницама и не знам у чијем је то интересу. Верујем да постоје различити појединачни и други интереси и унутар Српске Православне Цркве и на политичкој сцени, али ја нити јесам нити желим да будем део тих кругова. Знам шта је мој посао и које су моје духовне и људске обавезе. Тако сам се понашао досад, тако ће бити и убудуће, шта год ко писао или мислио, помињући моје име у било ком контексту. Дакле, реч је о најобичнијој манипулацији гласинама, а не о изворима у чију се веродостојност и поузданост може поуздати иједан здравомислећи читалац дневне штампе и интернет портала, ових какви су данас. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Извор: ХИНА
  17. Текст објављен у Блицу, који су – колико знам - пренели Танјуг и Kурир, најобичнија је манипулација, од А до Ш. Не видим томе и таквом писању ни разлог, ни повод, нити разумем потребу да се јавност бави гласинама које немају утемељења у чињеницама и не знам у чијем је то интересу. Верујем да постоје различити појединачни и други интереси и унутар Српске Православне Цркве и на политичкој сцени, али ја нити јесам нити желим да будем део тих кругова. Знам шта је мој посао и које су моје духовне и људске обавезе. Тако сам се понашао досад, тако ће бити и убудуће, шта год ко писао или мислио, помињући моје име у било ком контексту. Дакле, реч је о најобичнијој манипулацији гласинама, а не о изворима у чију се веродостојност и поузданост може поуздати иједан здравомислећи читалац дневне штампе и интернет портала, ових какви су данас. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије http://www.spc.rs/sr/mitropolit_porfirije_tekst_objavljenu_blicu_najobichnija_je_manipulacija
  18. Поводом славе свештене царске лавре Манастира Светога архангела Михаила на Михољској превлаци код Тивта и Сабора православне омладине Црне Горе, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Преосвећеним Епископом пакрачко – славонским г. Јованом служио је данас, 26. јула, на Сабор Светог Архангела Гаврила, Свету архијерејску литургију уз саслужење свештенства и вјерног народа. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, владика Јован је своје архипастирско слово почео појашњењем да када тумачимо Јеванђеље, морамо знати да је први и основни ниво Јеванђеља чињеница да старозавјетном јеврејском народу и првој Цркви Божијој долази обећани Месија којега је јеврејски народ чекао кроз цијелу своју историју. Господ је Мојсију, који је провео јеврејски народ преко Црвеног мора и 40 година преко пустиње, рекао да неће ући у Обећану земљу, него да ће је видјети са горе Небо у Јордану, гдје ће и оставити своје кости. Све је то из разлога, објаснио је владика, да не би Мојсије постао, у срцу и уму јеврејског народа, неки други Месија кога ће они обожавати, осим живога Бога. „И ево сада том народу, коме је речено да ће доћи Месија који ће измијенити сав свијет и поставити јеврејски народ, тј. Цркву Божију изнад свих народа дати им Обећану земљу, долази овај Месија“, казао је владика. Тај Месија шаље своје сљедбенике, апостоле, и каже Ево вам дајем власт да стајете на змије и шкорпије и на сву силу вражију и ништа вам неће наудити. То Јеврејима изгледа као да је дошао коначно онај који влада свијетом и који ће им цијели свијет под ноге покорити. Али он говори. Не радујте се томе што вам се духови покоравају, значи не само да могу стајати на змије и шкорпије, него се и ангели који се данас славе покоравају апостолима – ученицима Христовим, онима који су сљедбеници тога Месије, него каже: Не радујте се власти коју сте добили, него што су имена ваша написана на небесима. „Гле како страшну ријеч говори Господ Јеврејима који очекују да се Царство оствари сада, одмах и и овдје у овом свијету и времену, са овим људима. Они очекују да Христос не буде Спаситељ, него да буде управитељ, Господар, цар над Израиљем и цијелим народом, да виде у својим рукама плодове Његовог Царства, да виде богатство и власт“, бесједио је Преосвећени Епископ Јован. Појаснио је да Господ говори да Његово Царство није од овог свијета и да је важно што су имена ваша написана на небесима. „Што значи да ће Царство које долази бити неко друго. Страшна јерес за јеврејски народ и фарисеје – његове учитеље, садукеје који нијесу вјеровали да постоји васкрсење. Страшна ријеч за све учене, за све који су обликовали јеврејски народ у тренутку кад им долази Месије.“ У даљој бесједи Епископ пакрачко – славонски Јован је тумачио ријечи Господње: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима: „Што ће рећи: Хвалим те Боже, Господе што си ми дао ове апостоле, које узех од рибара – простих људи, које узех као Натанила који повјерова зато што му рекох видјео сам те под смоквом, и од њих направих учитеље свијета. Они ће бити први међу онима чија су имена написана на небесима у Царству Божијем које је Царство које долази: Царство Оца, Сина и Духа Светога – Тројице једносушне и нераздјељиве којој је слава у вјекове. Амин!“ Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након што је благосиљао и пререзао славски колач, честитао је празник и благословио Сабор православне омладине Црне Горе који је почео данас на темељима ове древне светиње, а чиј је домаћин ове године Михољски збор. „Ово је 26. сабрање наше омладине – оних који су крштени у име Христове. Младост њихова се обнавља као орловска, јер нијесу млади само они који су тјелесно млади, већ и они који су подмлађени Тијелом и Крвљу Христовом, који се Њиме подмлађују и задобијају вјечну младост. “ Владика је казао да су се овдје већ 1800 година подмлађивала читава покољења, као и да толико и трају сабрања у овој светињи још од времена првог хришћанског мученика, чије су мошти пронађене приликом ископавања на овом локалитету. Од тада па до донас у овој светињи се пјева Богу живоме на свим земаљским језицима: „Овдје се кроз вјекове сабирају, крштавају и подмлађују младошћу Христовом, ангелском младошћу не само они који су овдје примали ангелски чин, монаси и јеромонаси, него сви који се крштавају у име Господње. Зато посебно честитамо славу нашој, али и свеправославној омладини.“ Наглашавајући да су Свети архангели Гаврило и Михаило својим присуством увијек подмлађивали и ангелском силом и благодаћу испуњавали оне који су се овдје сабирали кроз вјекове, владика Амфилохије је положио наду у Бога да ће се ова светиња Божија обновити и позвао све да обећају да од данас почиње њена обнова, што су присутни и учинили. „Данас почињемо са обновом храма Светих архистратига Гаврила и Михаила, надам се да ће и они који су у Црној Гори задужени за културу дати сагласност, јер су задужени да чувају и обнављају светиње“, рекао је Митрополит истичући да је народ дао своју сагласност као и сабрања кроз 18000 година. Нагласио је да ова светиња на Михољској превлаци није споменик зато што има хиљаду камења, него зато што је у њој кроз вјекове уграђено хиљаде и хиљаде душа: „Зато је ова светиња толико значајна не само за Црну Гору и наш народ, него за Исток и Запад. Овдје смо кроз вјекове свједочили да смо Исток на Западу и Запад на Истоку. Најблагословеније сјеме које је Запад дао, Светих бенедиктинаца монаха је овдје посијано и оно до данас ниче. И сјеме Истока православно, преко Светога Саве и Илариона првога зетског епископа, од 13. вијека, заједно са сјеменом Светих бенедиктинаца, кроз вјекове је доносило живога и благословенога плода.“ Како би то били и убудуће, и да ово не буде рушевина, јер нијесмо чувари рушевина него обновитељи својих душа и душе земаљских народа и древних светиња, Високопреосвећени владика је изразио наду да ће се Света служба Божија идуће године служити испод златнога крста на храму а не као данас напоље: „У то име примите благослов Божији и нека вас младост Христова, богочовјечанска вјечна и непролазна, подмлади и учини све младима. Здраво били на многаја и благаја љета“, поручио је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије сабраној омладини на Михољској превлаци. У оквиру овог црквено народног сабрања, Михољски збор организовао је богат културно умјетнички програм. Сабор православне омладине традиционално је окупио велики број младих а ове године је обогаћен и Међународном духовном академијом „Свети Јевстатије Превлачки“ која је почела 23. јула и трајаће до 3. августа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. О теми причешћивања постоји раширена заблуда која уопште не одсликава изворни православни доживљај. Неки верују да је причешћивање дозвољено само два – три пута годишње. Такво схватање је скроз – наскроз погрешно и далеко од истине. Оно кривотвори изворни православни доживљај и озбиљно угрожава православни духовни живот. Изврће целокупно православно хришћанско учење о Светој Евхаристији и собом носи духовне опасности за вернике који се духовно подвизавају. Шта је ту истина Шта је истина о овој спасоносној теми причешћивања која представља основу и темељ духовног живота? Тајна Божанске Евхаристије представља средиште живота Цркве. Савршавајући тајну Божанске Евхаристије и учествујући у њој, утеловљујемо се у мистично, духовно Тело Господње и сједињујемо се са Господом. Без свесног учествовања у тајни Божанске Евхаристије немамо духовног живота нити задобијамо спасење. Но, свесно учествовање у Тајни Божанске Евхаристије неминовно намеће причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Ми нисмо просто посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени учесници. Верници заједно са свештеником савршавају Тајну Свете Евхаристије, светотајински доживљавају живот Господњи, причешћују се Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са Христом. Због тога се на свакој Божанској Литургији свештеник обраћа вернима и позива их на причешћивање Телом и Крвљу Христовом говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Свесни и савесни верници су дужни да се одазову на овај свештеников позив. Наравно, неопходна је душевна припрема. Потребни су жива православна вера, искрено покајничко расположење, борба против греха и љубав према Христу. Свето причешће: Извор живота Целокупна Света Литургија својим молитвама, које не треба изговарати у себи, него верници треба да их чују, својим прозбама и химнама, припрема верне за учешће у чаши живота. Онај који није само обични посматрач, него и душом учествује у савршавању Тајне Божанске Евхаристије, задобија, прозбама и молитвама Свете Литургије, дух покајања, доживљава унутрашње умилење, иште милост Божију за своје грехе, сапутник је Господу на путу према Голготи, и душа му се освећује. Живи Господом. Са љубављу чезнући за Христом, скрушена духа прилази, причешћује се Телом и Крвљу Господњом и постаје Богоносац и Христоносац. Тако се учешће вернога хришћанина у вршењу Тајне Божанске Евхаристије запечаћује његовим причешћивањем Телом и Крвљу Христовом. То и јесте духовни живот. Без сталног причешћивања нема духовног живота. Божанско причешће је извор живота. Сам Господ је рекао: „Ко једе Тело моје, и пије моју Крв, има живот вечни“. Божанско причешће је лек бесмртности – „да онај ко од њега једе не умре“. Оно је лек јер је опроштај наших грехова и извор нашег освећења. Сједињује нас са Господом. „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, у мени пребива и ја у њему“, рекао је сам Господ. Верници треба да се причешћују често По правилу верници треба да се причешћују на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе духовним животом. Честом причешћивању учи нас најпре сам текст Свете Литургије и позив свештеника, као што смо већ поменули. Верници заједно са свештеником преклињу Господа при сваком причешћивању: „и удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим непорочним и животворним тајнама… на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа.“ Постоје и сведочанства из праксе и живота Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно види неопходност честог причешћивања. Дела Апостолска нас уверавају да су први хришћани „били постојани у апостолском учењу, у заједници, у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитвама.“ Дакле, центар живота првих хришћана била је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни Божанске Евхаристије. Девети апостолски канон јасно говори о честом причешћивању: „Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у Цркви.“ Дакле, по овом канону од Цркве се одсецају они који се не причешћују на свакој Литургији. И Свети Василије Велики је по овом питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам јасно каже: ‘Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни.’ Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих.“ Овај велики Отац Цркве нас обавештава да су се хришћани у његово доба причешћивали најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим Тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања. А Свети патријарх Григорије Пети у својој енциклици о сталном причешћивању, коју је објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не забрањује стално причешћивање, нити се захтева да прође период од четрдесет дана да би се хришћанин поново причестио, као што су то неки мислили.“ Све ово потврђује и Литургија пређеосвећених дарова Надаље, Литургија Пређеосвећених Дарова сама од себе громогласно потврђује праксу Цркве о сталном причешћивању. Литургија Пређеосвећених Дарова служи само тој сврси. Пошто се за време Велике Четрдесетнице, због тужног карактера овог периода црквене године, не служи Божанска Литургија која иначе има васкрсни карактер, Црква је створила такозвану Литургију Пређеосвећених Дарова, која је у суштини чин причешћивања, да би верни могли да се причешћују и током седмице. Дакле, не само суботом и недељом, када је дозвољено савршавање Свете Литургије у правом смислу те речи, него и средом и петком, раније освећеним хлебом живота. Ово је чиста, православна и кристално јасна истина о сталном причешћивању. Припрема за причешће пречистим тајнама Припрема за често причешћивање претпоставља, наравно, целокупан живот хришћанина. Није то припрема од само неколико дана. Прави хришћанин је дужан да увек живи са вољом Божијом као својим водичем. Компас његовог живота је реч Божија, онако како је изражава Свето Писмо и тумачи Православна Хришћанска Црква. Верни хришћанин проучава реч Божију, да би увек знао шта је Божија воља, и настоји да свој живот увек усклади са њом. И његове речи, и његова дела, и његове мисли, треба да се надахњују православним хришћанским учењем о животу. Треба да промишља православне хришћанске догме, да верује у њих, и да настоји да живи православно хришћански. Православна вера је и тачно правило вере у Бога, и тачно правило живота и делања. Хришћански живот је живот напора и труда да се живи истина православне хришћанске вере. То је живот молитве, честог учествовања у богослужењима и светим тајнама, живот са црквеном свешћу и савешћу у напорном подвигу борбе против греха, и у аскетском труду да се у животу примењују заповести Божије. То је, дакле, живот љубави, доброте, трпељивости, уздржљивости, чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања. Хришћанин који настоји да врлински живи по Богу и искрено војује у духовној борби, треба и може да се причешћује често, да би се крепио у свом духовном подвизавању и да би освећивао своју душу. Такав хришћанин има свог духовника, исповеда се с времена на време, односно кад због нечега осећа грижу савести. Њега апсолутно ништа не спречава да се причешћује често. Једино су смртни грех и непокајаност препрека човеку да се причешћује пречистим тајнама. Хришћанин који пази на свој живот и живи у трајном покајању, треба и може да се причешћује веома, веома често. Што је могуће чешће, а ако је могуће сваке недеље и на свакој Литургији. Посебности Да би човек могао да се причешћује пречистим тајнама те да непрестано буде сједињен са Господом, нарочито је потребно: прво , душевно стање чежње за причешћивањем Телом и Крвљу Господњом; друго, духовни живот, како смо га горе описали у грубим цртама; треће, одсуство мржње, осветољубивости и пакости према ближњима; четврто, добри односи са ближњима; не неправда према другима, него доброта и љубав према свима; пето, уздржавање од смртних грехова, живљење у духу непрестаног покајања и доживотна борба против греха, и шесто, молитвено расположење и љубав према Богу. Не тражи се посебан пост Онима који живе по Богу и често се причешћују, не прописује се посебан пост. Сви су хришћани, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози, обавезни да држе канонима одређене постове током целе године. А то су: а) пост средом и петком, дакле уздржавање од меса, рибе, млечних производа и јаја сваке среде и петка током читаве године, осим Светле седмице и седмице од Педесетнице до недеље Свих Светих, као и седмице од недеље Митара и Фарисеја до недеље Блудног Сина, када је дозвољено јести све; такође је дозвољено јести све осим меса у Сиропусној седмици; б) постови: Часни или Велики пост, Божићни пост, Пост Светих Апостола или Петровски пост и Великогоспојински пост, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози да се не пости. Пост је подвиг уздржања. То је велика врлина и дужност свих верних уколико им то здравље допушта. Држање поста од стране верних хришћана препушта се расуђивању њихових духовних отаца који га својој духовној деци приликом исповести због здравствених разлога могу и ублажити. Црква је човекољубива. Она увек користи такозвану икономију и има разумевања према људској слабости. Не постоји апсолутно ниједан канон који одређује или прописује посебан пост пре Светог Причешћа. Хришћанин који, по мери својих могућности и у зависности од свог здравља, држи пост средом и петком и светим канонима предвиђене вишедневне постове које смо горе набројали, може се слободно причешћивати сваке недеље и на свакој Светој Литургији, без икаквог, апсолутно икаквог додатног поста. Први су се хришћани причешћивали пошто су претходно јели на такозваним вечерама љубави. И Господ је предао тајну Божанске Евхаристије и дао да се Његови ученици причесте усред тајне вечере. Касније је Црква, из практичних разлога, установила причешће просто на таште, односно пре икаквог јела, не тражећи да се пости у претходне дане. А у пракси Црква је увек имала и Свете Литургије служене у вечерње сате спојене са Вечерњим следећег дана, када верни могу да се причесте слободно, под условом да су се у потпуности уздржавали од хране барем шест – седам часова. Просто је обичај, због страхопоштовања према овој светој тајни, да они који се често причешћују не узимају мрсну храну већ од претходне вечери. Веома је погрешно схватање појединих који се не причешћују на недељној Литургији, него се причешћују суботом, јер, наводно, суботом није дозвољено постити. Такав обичај и такво схватање представља заблуду и ниподаштавање Свете Литургије која се служи у недељни дан. Горе речено не важи за немарне Горе речено важи за хришћане који се труде да живе по Богу. За оне, међутим, који су само по имену хришћани, а живе без духовних интересовања, немарним и непажљивим животом и не чувају се од греха – за такве не важи горе речено. Ти млаки хришћани обично се и не интересују за често причешћивање. Сматрају да је довољно да Причешћу приступе само два или три пута годишње, јер се, како то они кажу, тако ваља. Они који Причешћу приступају углавном о Божићу и о Васкрсу треба обавезно да се претходно исповеде и да посте у складу са мишљењем њиховог исповедника. Али ни млаког хришћанина ове врсте који само изјављује да је православни хришћанин, а притом нема изражена духовна интересовања, Црква, наравно, не занемарује, него и њега са нежном љубављу прихвата у загрљај. Он, међутим, не спада у живе чланове Православне Цркве. Верницима млаке вере по икономији се допушта да се причесте два – три пута годишње, и то увек после поста и исповести. Ово је православно учење Ово је православно учење о честом причешћивању. Ову истину громогласно потврђује и разглашава и сама Света Литургија, али и пракса и живот Цркве. Ретко причешћивање сведочи о опадању црквености и изопачавању православног хришћанског етоса. Сведочи, даље, о немарном животу, млакој хришћанској свести и савести и непознавању суштине и циља Божанске Евхаристије. Дакле, они који заговарају ретко причешћивање врше насиље над православним духовним животом, испољавају своје непознавање суштине свете тајне Евхаристије и налазе се у најжалоснијој прелести или заблуди. Беседа, Богословски часопис православне Епархије бачке Књига 6, Нови Сад 2004. , стр. 51 – 56. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Цариградски патријарх Вартоломеј је недавно изјавио да ће Јеладска Црква бити прва помесна Православна Црква у свету која ће признати „Православну цркву у Украјини“ (ПЦУ) по угледу на Цариградску Цркву која ју је створила. О свом мишљењу о перспективи остварења ове изјаве, расположењу епископата Јеладске Цркве и последицама деловања Цариграда у Украјини, као и о односу према томе православног света у целини у интервјуу за РИА Новости говорио је шеф Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион који је посетио Грчку. С њим је разговарала Олга Липич. - Владико Иларионе, недавно сте се вратили из Грчке где сте се срели с поглаварем Јеладске Цркве и низом њених архијереја. Какве су перспективе за признавање ПЦУ од стране ове Цркве? - На основу разговора с архијерејима Јеладске Цркве уверио сам се у то да они одлично схватају сву сложеност и потешкоће настале ситуације. Између осталог, сви у Грчкој знају да томос о аутокефалности из руку патријарха Вартоломеја није добила канонска Украјинска Православна Црква која обједињује већину православног становништва Украјине, већ група расколника који немају канонску хиротонију (ПЦУ – нап. ред.). За разлику од патријарха Вартоломеја ја не бих желео да се бавим било каквим предсказањима о одлукама Јеладске Цркве. То је аутокефална Црква и одлуке треба да доноси самостално, без спољашњег притиска. Међутим, дубоко сам уверен у то да решење проблема украјинског раскола треба да буде свеправославног карактера. Кад би ПЦУ једнострано признала ова или она Помесна Црква то би само још више продубило постојећу поделу. А наш заједнички задатак је да чувамо јединство Православне Цркве. За то се молимо на свакој литургији. - Да ли патријарх Вартоломеј схвата да циљ о којем је говорио – уједињење свих православних верника Украјине у једну Цркву није остварен? - Мислим да мора то да схвати. Јер обећано му је да ће чим изда Украјини томос о аутокефалности новоствореној структури приступити и архијереји канонске Украјинске Православне Цркве (УПЦ – прим. ред.). А то се није десило, а није се ни могло десити. Канонска Црква не може да се уједини с расколом, чак и уколико је он легализован папиром из Цариграда. Патријарх Вартоломеј је добио обећање да ће Порошенко остати на власти и да ће завршити процес насилног увлачења у нову аутокефалију епископата, клира и верника УПЦ. Међутим, Порошенко није остао на власти, а нови украјински председник се не меша у црквене послове и то му служи на част. Свако треба да се бави својим послом: политичари политиком, а црквени посленици црквеним стварима. Патријарху Вартоломеју је обећано стварање ставропигије под његовом непосредном влашћу, али је и ово обећање испуњено само делимично. Храм који је Порошенко наменио Цариградском „егзархату“ налази се у шуми, тамо нема пастве и такозвани „егзарх“ се досађује и ништа не ради. - Покушај Порошенка и патријарха Вартоломеја да уједине неканонске црквене структуре у Украјини такође није крунисан успехом? - Не само да нису успели да уједине све православне вернике у Украјини, већ чак ни расколнике међу собом. Такозвани „сабор уједињења“ који је одржан у Кијеву у децембру омогућио је спајање две групе расколника у једну и то је приказано као велико достигнуће. Лидерима раскола је „враћен“ свештени чин, премда већина њих, изузев лажног патријарха Филарета Денисенка овакав чин никад није ни имала. Шта видимо неколико месеци касније? Да се раскол поделио изнутра. А главни идеолог раскола који је преко четврт века био његов главни покретач најавио је излазак из ПЦУ и обнављање „Кијевске патријаршије“. - Како се данас у православном свету у целини оцењују поступци Патријарха цариградског, да ли се нешто променило у току последњих месеци? - Патријарх Вартоломеј се због својих поступака нашао у изолацији. Ниједна помесна Црква није признала ПЦУ, неке су се одлучно изјасниле против. И у околини патријарха Вартоломеја има људи који су незадовољни његовим поступцима, као и шире, међу јерарсима Цариградске патријаршије, и на Атону, и у помесним Православним Црквама. Неки поглавари Цркава су се обратили патријарху Вартоломеју и предложили му да сазове синаксис ради разматрања настале ситуације, али је он то одлучно одбио. - Зашто? - Зато што види да неће добити подршку. Углед Патријарха цариградског је значајно пољуљан у православном свету. А раскол у Украјини остаје без исцељења. - Од почетка оснивања ПЦУ стално слушамо о прогонима клира и мирјана канонске Украјинске Цркве, о претњама, малтретирању и насилној промени регистрације храмова. Како се држи УПЦ? - Што се тиче канонске Украјинске Православне Цркве прогони који су се обрушили на њу од стране претходне власти и расколника само су још више учврстили њено јединство. Још више су консолидовали епископат и учврстили су слогу међу клиром, монасима и мирјанима окупљеним око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. Извор: Православие.ру
  21. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је са свештеномонаштвом и свештенством заупокојену Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, поводом упокојења Предрага Пеђе Вукића, историчара са Цетиња, у четвртак 25.јула 2019. љета Господњег на празник Иконе Богородице Тројеручице. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Предраг Вукић упокојио се јуче у острошкој светињи у 54.години живота, а заупокојеној Литургији над његовим одром присуствовали су чланови породице, бројно свештенство, монаштво, родбина и пријатељи покојника. Након причешћивања вјерних, Митрополит Амфилохије са саслужитељима служио је опијело над одром Предрага Вукића, а после прочитаног Јеванђеља од њега се опростио подсјећајући на ријечи Светог писма „Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја“ које се читају на опијелу. -Овим ријечима испраћамо оне који из овог пролазног свијета одлазе на вјечни пут, Божији пут, пут којим иде свако створење, пут који је наш брат Предраг Пеђа изабрао и раније. Изабрао је као мјеру свога живота и у времену и у вјечности, Онога који је пут, истина и живот, Христа Бога нашега – казао је Митрополит Амфилохије и додао да је Пеђа Вукић управо тим путем пролазио током свог кратког живота, вјеран Христу Богу и Његовој заповијести. Митрополит Амфилохије је нагласио да је Предраг међу разним путљагама, путељцима и распућима којима многи од нас ходимо по овој земљи, изабрао једини, истински и прави пут. -Вјери у Христа Бога и у вјечно Царство небеско научила га је његова мајка, а историјској науци га је научио његов отац. Његова историја којом се он бавио није била мртва историја, него живот. Његова историја и бављење историјом и живих и животворних моштију Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, темељена је не на разарању светиња Божијих и ловћенске светиње, него на оном светом храму Светог Петра Цетињског и на моштима и на мудрости Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца – казао је Митрополит Амфилохије. Зато је Бог, али и сам Пеђа одабрао да овдје код моштију Светог Василија почива његово тијело и да овдје чека трубе судњег дана, рекао је Митрополит Амфилохије и додао да је у острошку светињу долазио по његовом благослову да проучава архив Светог Василија Острошког. -Био је вјеран Светом Петру Цетињском и његовом живоносном дјелу и његовом схватању историје и историје свога народа, вјеран Светом Петру Другом Ловћеснком Тајновидцу, вјеран Василију Острошком. На тој вјерности и на том поштовању према њима, он је темељио своје схватање историје и своје личне, али и историје свога народа. Зато је остао вјеран до краја свога живота и своме српском народу, како је стално говорио, да је то народ коме он припада – истакао је Митрополит Амфилохије. У име Црквене општине Цетиње, у име Вукићевих суграђана, од њега се опростио предсједник ЦО Рајко Радусиновић, који је говорећи о његовом животу казао да се он одигравао између три мјеста која су опредијелила и обликовала његову животну и стваралачку судбину: Цетиња, Острога и Београда. -Цетиња као мјеста рођења, школовања и рада у државном Архиву, Архиву музеја и Архиву МЦП. Цетиње је волио на специфичан начин, а које га по његовм мишљењу није вољело, а ни размјело, јер то није био град чију је петстогодишњу историју, развој и метаморфозе одлично познавао. То је ипак био град у коме је упознао архивску грађу и у којем је захваљујући својој несвакидашњој меморији постао историчар кога су уважавали и академици и доктори историјских наука, од којих су они искрени и мање сујетни говорили да Пеђа зна више него сви они заједно. Јер Пеђа је био архив који хода – казао је Радусиновић и додао да је због несебичног рада и труда на прикупљању новца за градњу храмова, Вукића СПЦ одликовала Орденом Светог Саве. У Београду је Пеђа обично боравио крајем децембра, када се сретао са еминентним културним и научним радницима, а у Острогу је боравио десетак дана мјесечно, молио Светом Василију Острошком, радио на сређивању манастирског архива и писању духовне поезије, која била друга Пеђина љубав поред историје, казао је Радусиновић. -Судбина је хтјела да ја стари човјек држим опроштајни говор свом сину. Он је био принципијелан човјек и био је јако одређен у својим опредјељењима, убјеђењима и одлукама. Ја сам те његове одлуке и убјеђења поштова. Јесте да смо се некад мимоилазили, али је Пеђа за мене, а вјерујем и за вас био један честит и поштен човјек, емотивне душе, високи интелектуалац. Његови говори, бесједе, предавања, слушани су са великом пажњом, а његова реторика је надалеко чувена. Био је жива енциклопедија и маестро своје струке – казао је Милутин Вукић и подсјетио да му је син обећао да ће он њему држати погребно слово, а не обрнуто. Потом су земни остаци Предрага Вукића сахрањени на манстирском гробљу. Међу присутнима на Вукићевој сахрани поред свештенства, родбине и пријатеља, били су присутни неки од посланика Скупштине Црне Горе и бројни интелектулаци и људи из културног живота Црне Горе. Острошко братство и породица припремили су ручак за покој душе Предрага Вукића у Доњем манастиру. Вјечанаја памјат брату нашем Предрагу Вукићу! Извор: Манастир Острог
  22. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23. јула, Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака код Тивта, чиме је отворена Међународну духовну академију „Свети Јевстатије Превлачки“ која се одржава са благословом Митрополита Амфилохија и њена Прва сезона, која је започела данас, трајаће до 3. августа. Послије Литургије, Високопресовећени Митрополит Амфилохије одржао је предавање на тему „Хришћанство у савременом свијету“. Прије предавања митрополита Амфилохија поздравним словом присутним учесницима академије обратио се игуман свете царске лавре манастира светог архангела Михаила на Михољској Превлаци високопреподобни архимандрит Бенетикт Јовановић.
  23. „Први пут у историји некрштени људи, који не знају шта је Црква, хоће да стварају своју тзв. црногорску цркву. То никад није било, нити ће бити, ако Бог да! Шта ћемо да радимо са 45 мученика Јермена, Светим Антонијем Печерским, великим чудотворцем кијевске Русије, које данас прослављамо, и другим светим Божијим људима! Зар они нијесу Црква Божија? Зар не припадају Цркви зато што нијесу тзв. црногорска црква“, казао је данас Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након Свете архијерејске литургије коју је служио у манастиру Михољска Превлака код Тивта. Владика је поручио да су све то Божије душе на којима је саграђена Црква Божија, које су сијале сјеме Божије, које и данас сије Црква Божја, широм васељене. Питајући каква је то црква без Бога и против Бога, Митрополит је рекао да треба да се уразуме они који су потомци светих Божијих људи (Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца….) и да се врате часноме Крсту коме су они служили. „Дај Боже да и они који су се одрекли Христа Бога и мисле да могу на Марксу и Енгелсу, Брозу и њиховој идеологији да граде цркве, да се и они уразуме и врате Богу и светињама. То је моја молитва“, истакао је владика поручујући да је Божије вјечно сјеме моћније и јаче од демонског. Осврнувши се на тврдње данашњих властодржаца да се Митрополит бави политиком, владика је казао да је то „политика“ којом се бави Црква Божија од апостолских времена. „Црква Божија, а и Митрополит Амфилохије, труди се да сјеме Божије сије по људским душама“, казао је владика подсјетивши да је то свето сјеме сијао и у Грчкој, гдје је прије 51 годину примио свештенички чин од Митрополита Прокопија са Кефалоније, затим у Француској, Бугарској, Русији, а у посљедње вријеме са владиком буеносајреским-јужноцентралноамеричким Кирилом и по Латинској Америци. Високопреосвећени је нагласио да тамо прибирају Цркви Божијој наше људе, поријеклом Бокеље, Црногорце и Херцеговце, који су тамо отишли прије 100 година, као и друге који су жедни и гладни истине Божије. Томе у прилог навео је да је у Перуу прошле године крсто пет Инка, читаву једну породицу. „Црква Божија сије сјеме Божије широм васељене и никада више није сијала колико данас. Нема ниједног земаљског народа гдје се не сије сјеме Цркве Христове. Оно је неуништиво и неугасиво, а Црква Божија непобједива ни врата паклена неће је надвладати.“ Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је поручио да је улога светиња Божијих и Цркве светосавске кроз вјекове била, и тако ће бити до краја свијета и вијека, да сију сјеме Божије призивајући све људе и земаљске народе да постану чланови једне Свете саборне апостолске Цркве Христове. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је са свештенством данас Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака код Тивта, којом је почела Међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“ (23. јула -3. августа). Подсјећајући на данашње јеванђелске ријечи да је Царство Божије као човјек који посија добро сјеме на њиви својој, али послије и непријатељ човјек посија кукољ, Високопреосвећени Митрополит Амфилоохије је казао да је тако кроз вјекове, Бог сије Своје сјеме ријечи и истине Божије, а непријатељ кукољ: „Сјеме Божије разраста непрекидно, али и демонско сјеме зла и гријеха, смрти и пролазности, такође се сије непрекидно у свијету и људским срцима. Тако је било кроз вјекове, тако је данас и тако ће бити до последње жетве коју ће Господ приликом Свог Другог доласка извршити.“ Владика је нагласио да се и у Манастиру Светог архангела Михаила на Михољској превлаци, сједишту Зетске епископије, сјеме Божјие сије скоро 1.800 година, још од времена Цара Константина. Подјсетио је да је црквени календар пун мученика, тог сјемена Божијег посијаног руком Божијем које освећује земљу и које је осветило и ово мјесто гдје се непрекидно чује призив: Приђите поклонимо се Христу Богу! Сине Божији, који си диван у светима Својим помилуј и спаси нас! „То се пјева овдје и на нашем словенском, српском језику већ осам стотина година“, нагласио је владика и подсјетио да је прије 800 година Иларион Шишовић, један од најугледнијих монаха Хиландара постављен од Светога Саву да овдје сије то свето Божанско сјеме. Послије њега то су наставили његови наследници кроз вјекове, као и ми данас. Али, у исто вријеме, на овом мјесту је сијано и демонско сјеме, рушилачко, богубилачко и братоубилачко: „Плод тога сјемена је и ова светиња разарана кроз вјекове“, казао је Митрополит и додао да је јаче Божије сјеме, сила и ријеч Божија, од тога демонскога сјемена. Показатељ тога је и ова светиња која је васкрсавала и обнављала безбројне душе, нарочито у посљедње вријеме, почевши од времена Светога свештеномученика Јоаникија Бокешкога, Митрополита црногорско-приморскога, који је 1942. године поставио послије много вјекова овдје јеромонаха. „Ево, сад и наш отац Бенедикт обнавља ову свету обитељ заједно са братијом и вјерним народом. Сјеме Божије се сије и доноси великога и трострукога плода, и доносиће ако Бог“, бесједио је владика. Изразио је увјерење да ће већ ове године и овај храм васкрснути, што зависи од наше вјере и труда, као и наду да ће Бог да уразуми и просвети и оне који сију демонско богоубилачко и братоубилачко сјеме: „Даће Бог да се врате сјемену Божјем, да се врате овој светињи и да учествују у обнови ове светиње, да би Бог и њих обновио и њихове душе и срца.“ На крају литургијске проповједи Митрополит Амфилохије је још једном изразио наду у Господа да ће већ идуће године на Манастиру Светог архангела Михаила на Михољској превлаци засијати златни крст који ће обасјати и Ловћен на коме је, такође, посијано сатанско сјеме које је разорило Храм Светога Петра Цетињског и оскрнавило мошти Светога Петра Другог Ловћенска Тајновидца. Сјеме посијано Божјом руком је неуништиво, без обзира што демонска рука сије и оно друго разорно сјеме гријеха, смрти и пролазности: „Сјеме бесмртности Божије, Царства небескога, оно је моћније и снажније и увијек изнова обнавља. И Црква Божија, која сијач тога сјемена, се обнавља и на овом мјесту, гдје обиљежавамо ове године осам стотина година сијања сјемена Божијег руком светих Божијих људи. Молимо се Господу да и нама даде снаге да ово сјеме Божије и ми сијемо, да васкрснемо и ми и ова Божија светиња“, закључио је Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. У току свете Литургије, владика је рукоположио Јована Васића, чија породица је везана за светињу Божију кроз вјекове, у чин ђакона, истичући да сјеме Божије рађа нове младице. На крају Свете службе Божије, Митрополит је благословио свету превлачку обитељ и све присутне да наставе да сију сјеме Божије и Цркве Христове призивајући све људе и земаљске народе да постану чланови једне Свете саборне апостолске Цркве Христове. „То је улога ове светиње и Цркве светосавске кроз вјекове до данас и тако ће бити до краја свијета и вијека“, поручио је владика. По завршетку Литругије Високопреосвећени је на гробу испред Цркве Свете Тројице на Превлаци, одслужио парастос недавно упокојеној монахињи Марини, која је дуго била у манастиру по послушању. Казао је је и мати Марина коју је Господ примио у своје наручје свједок вјечног сјемана Божијег. Послије Литургије, Високопресовећени Митрополит Амфилохије је предавањем на тему „Хришћанство у савременом свијету“ отворио Међународну духовну академију „Свети Јевстатије Превлачки“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије одржао је 10. децембра 2016. године у Парохијском дому у Љубљани, предавање на тему „Света тајна брака“. На почетку предавања у оквиру Љубљанских духовних вечери које ораганизује Црквена општина љубљанска, пред великим бројем слушалаца митрополит Порфирије је појаснио да је Бог у кога вјерујемо Света Тројица - Отац, Син и Свети Дух - дубинска и суштинска заједница личности и заједница љубави, модел живота који је у темељу живота Цркве и у темељу људског рода. -Стога смо и ми створени по слици и прилици Божјој да бисмо се реализовали као бића заједнице, поручиоје владика Порфирије и додао: -Ми јесмо човек - остварена икона Божја, али се уподобљавамо Богу искључиво када смо бића заједнице. То не значи да свако мора бити физички окружен људима, јер није географски принцип тај који дефинише нас као бића заједнице. Можемо бити у пустињи, а да смо у интензивнијој заједници са свим људима света него неко ко живи у милионском граду, јер је то унутрашња категорија и питање љубави према другим људима која може да се манифестује пре свега и изнад свега кроз молитву, нагласио је Митрополит. Он је истакао да је Бог још у Рају установио брак да би људима олакшао да дођу до смисла свог постојања. - До тога можемо доћи искључиво кроз заједничарење. Господ је већ по стварању човека благословио брак и том приликом открива циљ брака као свете тајне дајући заповијест - да двоје буду једно. Брак је од фундаменталног значаја за живот Цркве. Ми се данас у свету често суочавамо са одсуством било какве идеје о светости и било каквој вредности брака. Данас је то забава, или се чак сматра сувишним, спутавајућим за индивидуална права, слободе, за индивидуалну афирмацију, реализацију итд. Замислите какво је то отуђење од изворног значаја и смисла постојања да смо дошли до тога да се брак данас сматра штетним или отежавајућом околношћу за остварење личних права, констатовао је Високопреосвећени. итрополит је истакао да је Бог брачну заједницу установио да би се она развила у породицу, али пре свега да би се човек реализовао као биће заједнице - да двоје буду једно. -То је могуће постићи са оним што је смисао живота, оним за шта смо створени и оним што је наш основни потенцијал на коме се све темељи, а то је љубав. Љубав је заправо енергија која покреће све у нашем животу и та љубав има само два могућа смјера: љубав према себи и љубав према Богу. У зависности шта је од тога претежније, зависиће и наш однос према другим људима, а брак постоји да бисмо тај потенцијал развили онако како треба, нагласио је Митрополит. Он је посведочио да нам је Бог дао љубав да бисмо могли да остварујемо заједницу и да бисмо, заправо, реализовали себе као бића заједнице, а дао нам је брак да бисмо ту енергију развијали унутар брака, не теоретски него практично и у свакодневном животу постајали љубав, тако да би се наш живот претварао у љубав. -Муж је добио жену и жена је добила мужа да би смо се, кроз свакодневни живот, у оквирима међусобних неспоразума, на темељима различитости, у оквирима несугласица, међусобног супротстављања, али и жртве и љубави и покушаја прихватања једно другога, научили да волимо. Добили смо тај потенцијал који тек треба да постане наш животни садржај. Муж је добио жену, да би научио да воли и да би се претварао у љубав, те да би кроз њу сви људи овога света постали његови ближњи. Јер ако се ту не научи да воли, у пракси и конкретно, где постоји и биолошка међусобна привлачност, нема шансе да ће икада икога волети, рекао је владика Порфирије. Високопреосвећени Митрополит је нагласио да искључиви циљ и смисао брака јесте да двоје постану једно, али данас, нажалост, често имамо често ситуације кад двоје уђу у брачну заједницу, да у почетку постоји нека привлачност, љубав или допадање, али протоком времена они постану потпуни странци, а онда остају у брачној заједници или из практичних разлога или због деце, те додао да, уствари, деца долазе као нове саднице у брачну заједницу и ту треба да добију као највећи капитал и наслеђе управо љубав, како би и они са неким другим постали једно и потом наставили да се васпитавају и развијају у љубави као домаћој цркви. -Често они који имају децу размишљају о томе како васпитати децу, па их бомбардују разним знањима информацијама, већ од предшколског узраста уче језике и оптерећују се разним непотребним стварима - правимо од њих мале компјутере, а заправо најбоља инвестиција и најбољи дар деци је међусобна родитељска љубав, рекао је Митрополит и истакао да колико год је нормално и важно да се родитељи распну за своју децу и да читаво своје биће дарују својој деци, једнако је важно ако не и важније да непрестано, из дана у дан, узрастају у љубави, да њихова љубав расте и да се међусобно сједињују, јер ако то буду даровали својој деци, једну љубавну атмосферу и амбијент у коме расту, деца ће засигурно бити духовно и психолошки стабилна, а онда ће стицати и разна знања неопходна за живот. -Да двоје буду једно могуће је кроз љубав, али је то немогуће без присуства Божјег, јер брак је увек заједница између мушкарца и жене где је благодат Божја присутна, нагласио је митрополит Порфирије. Он је подсетио да о значају брака најбоље сведочи сам Господ кроз чињеницу да је Он почео да открива себе као Спаситеља и Месију управо својим присуством на једној свадби. -Христос је на свадби у Кани Галилејској претворио воду у вино, управо да покаже да је брак тајна, да је брак чудо и да је брак, као простор остварења назначења због којег смо дошли на земљу, могућ једино кроз присуство Божје, кроз присуство Христово у нашој брачној заједници, рекао је Владика и нагласио да је брак је институција коју је нама људима Господ оставио као један педагошки простор и полигон, који нам олакшава да дођемо до подобија Божјег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...