Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополит'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 749 results

  1. А Филистеји кад видјеше где погибе јунак њихов побјегоше. (1 Цар. 17, 51) Ви знате, возљубљени слушаоци, да су родитељи, у циљу доброг хришћанског васпитања, дужни да усађују у срца своје деце не само добро, него и да побеђују, искорењују све лоше. Код деце, рођене у првородном греху и окружене грехом, има много чега лошег ; која лоша наклоност или страст треба пре свега да се искорењује код деце, на борбу са којом од страсти и порока превасходно треба да се усредсреди пажња родитеља? Примећено је да сваки човек, а следствено и свако дете, има неки главни недостатак, једну главну страст, и ако би ти хришћански родитељу, имао десеторо деце, све једно, лако се може десити, да код сваког од њих буде своја посебна главна страст. Једно дете је по природи нарочито наклоно гордости, самољубљу, упорности, друго је наклоно шкртости и похлепи, треће је наклоно осећајности, четврто ка зависти и злурадости, пето ка лењости и беспослености и тд. Главна страст обично бива један од седам грехова, такозваних смртних грехова. С тим примећеним и главним грехом у детету и треба да се родитељи боре у првом реду и да га сваким начином искорењују, тако рећи, у зачетку. Погледајмо сада, зашто над њим, превасходно треба однети победу и како лакше препознати ту болест своје деце.
  2. ПОСЛЕДЊИХ 15 година није било дана или да нисам био у затвору или да није вођен судски процес против мене. То је свакако тешко издржљиво, ако човек нема благодат Божју и ако није убеђен да жртва коју чини носи добро Цркви. Говори овако, у ексклузивном интервјуу за "Новости", архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Шести (Вранишковски), први пут о детаљима судског прогона и затворској голготи у Идризову код Скопља, из ког је изашао у фебруару 2015. Поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА), једине признате православне цркве у Македонији, која представља хронични проблем властима у Скопљу јер је у канонском јединству са СПЦ, наглашава да ПОА и у 21. веку делује по кућама и становима и указује да је власт у Скопљу, мислећи да ће се ако удари на пастира, и словесно стадо распршити. - Но, постигла је супротан ефект. Колико су веће биле тортуре и притисци, толико су бројнији, али и зрелији постајали верници. Истина је да раскол оптерећује односе између Скопља и Београда, али за то кривицу сноси само једна политичка врхушка и то она у Скопљу. * Да ли сте имали помоћ других православних цркава? - Било је и до сада и верујем да ће је бити и даље. Црква је једна, а јединство се најупечатљивије показује управо када страда неки члан Цркве. Није тајна да сам у готово свим навратима колико сам био у затвору, превремено ослобађан. То се свакако догађало због залагања других православних цркава, али и многих владиних и невладиних организација, европских и америчких. Што се тиче помоћи других православних цркава, она је увек добродошла. Није непознато и да је мој последњи превремени излазак из затвора био по залагању Московске патријаршије. * Власти у Македонији покушавале су да судске процесе против вас прикажу као кривичне? - Свако ко је пратио црквене догађаје, па чак и онај који их је мање пратио, зна да нисам имао никакве кривичне кривице, већ је једина моја кривица била успостављање јединства са СПЦ. Заиста је апсурдно у 21. веку некога гонити судски и осудити на затворску казну, само због његових верских убеђења. * Има ли наде за наставак прекинутих разговора за исцељење вишедеценијског црквеног раскола у Македонији? - Пре неколико дана завршен је поновни судски процес вођен против мене, двојице епископа, двојице свештеника, четири монахиње и 10 верника ПОА, међу којима су и моја мајка и моја сестра. Због тог предмета сам већ био у затвору, а други су осуђени условно на пет година. Крајем марта суд је донео нову пресуду којом сам осуђен на затворску казну колико сам времена провео у затвору. Условно су осуђена још двојица лаика, а сви остали оптужени у претходном поступку били су ослобођени. Свакако да оваква пресуда има неку позадину и то нам не дозвољава да се безрезервно отворимо за обновљене разговоре са МПЦ која је још у расколу. * Искушења вашег вишегодишњег робијања добар део јеваности препознаје као печат учвршћења у сведочењу вере? - Дуговековно искуство Цркве нам је показало да се истина брани бираним и правим речима, истиновањем у љубави, отвореношћу за дијалог и ширином за праштање. Но, у одређеним случајевима, када се истина не напада само вербално, већ се праве покушаји физички да се истребе носиоци истине, тада се брани само спремношћу за сведочење, или како се другачије назива - мучеништвом. О РИГИСТРАЦИЈИ НИ СЛОВО * У Македонији су данас регистроване две цркве и 31 верска организација и група, али не и ПОА. - Захтев за регистрацију ПОА је државним органима поднела још 2004. године. Према тадашњем закону, надлежна за регистрацију била је Комисија за односе са верским заједницима. Та Комисија је одбила регистрацију ПОА. Од 2009. надлежан за регистрацију верских заједница је Други основни суд у Скопљу. Ми смо исте године поднели захтев, али смо били одбијени. Поднели смо тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру. Будући да смо претходно истом суду поднели тужбу и због одбијања регистрације, обавештени смо од суда да су обе спојене у једну. До данас нисмо добили никакву пресуду. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:661890-Митрополит-Јован-Ни-још-15-година-тамнице-не-би-ме-одвојило-од-СПЦ
  3. Архиепископ охридски први пут - о детаљима судског прогона власти у Скопљу, боравку у затвору "идризово"...У новој пресуди осуђен сам на затворску казну колико сам провео иза решетака ПОСЛЕДЊИХ 15 година није било дана или да нисам био у затвору или да није вођен судски процес против мене. То је свакако тешко издржљиво, ако човек нема благодат Божју и ако није убеђен да жртва коју чини носи добро Цркви. Говори овако, у ексклузивном интервјуу за "Новости", архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Шести (Вранишковски), први пут о детаљима судског прогона и затворској голготи у Идризову код Скопља, из ког је изашао у фебруару 2015. Поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА), једине признате православне цркве у Македонији, која представља хронични проблем властима у Скопљу јер је у канонском јединству са СПЦ, наглашава да ПОА и у 21. веку делује по кућама и становима и указује да је власт у Скопљу, мислећи да ће се ако удари на пастира, и словесно стадо распршити. - Но, постигла је супротан ефект. Колико су веће биле тортуре и притисци, толико су бројнији, али и зрелији постајали верници. Истина је да раскол оптерећује односе између Скопља и Београда, али за то кривицу сноси само једна политичка врхушка и то она у Скопљу. * Да ли сте имали помоћ других православних цркава? - Било је и до сада и верујем да ће је бити и даље. Црква је једна, а јединство се најупечатљивије показује управо када страда неки члан Цркве. Није тајна да сам у готово свим навратима колико сам био у затвору, превремено ослобађан. То се свакако догађало због залагања других православних цркава, али и многих владиних и невладиних организација, европских и америчких. Што се тиче помоћи других православних цркава, она је увек добродошла. Није непознато и да је мој последњи превремени излазак из затвора био по залагању Московске патријаршије. * Власти у Македонији покушавале су да судске процесе против вас прикажу као кривичне? - Свако ко је пратио црквене догађаје, па чак и онај који их је мање пратио, зна да нисам имао никакве кривичне кривице, већ је једина моја кривица била успостављање јединства са СПЦ. Заиста је апсурдно у 21. веку некога гонити судски и осудити на затворску казну, само због његових верских убеђења. * Има ли наде за наставак прекинутих разговора за исцељење вишедеценијског црквеног раскола у Македонији? - Пре неколико дана завршен је поновни судски процес вођен против мене, двојице епископа, двојице свештеника, четири монахиње и 10 верника ПОА, међу којима су и моја мајка и моја сестра. Због тог предмета сам већ био у затвору, а други су осуђени условно на пет година. Крајем марта суд је донео нову пресуду којом сам осуђен на затворску казну колико сам времена провео у затвору. Условно су осуђена још двојица лаика, а сви остали оптужени у претходном поступку били су ослобођени. Свакако да оваква пресуда има неку позадину и то нам не дозвољава да се безрезервно отворимо за обновљене разговоре са МПЦ која је још у расколу. * Искушења вашег вишегодишњег робијања добар део јеваности препознаје као печат учвршћења у сведочењу вере? - Дуговековно искуство Цркве нам је показало да се истина брани бираним и правим речима, истиновањем у љубави, отвореношћу за дијалог и ширином за праштање. Но, у одређеним случајевима, када се истина не напада само вербално, већ се праве покушаји физички да се истребе носиоци истине, тада се брани само спремношћу за сведочење, или како се другачије назива - мучеништвом. О РИГИСТРАЦИЈИ НИ СЛОВО * У Македонији су данас регистроване две цркве и 31 верска организација и група, али не и ПОА. - Захтев за регистрацију ПОА је државним органима поднела још 2004. године. Према тадашњем закону, надлежна за регистрацију била је Комисија за односе са верским заједницима. Та Комисија је одбила регистрацију ПОА. Од 2009. надлежан за регистрацију верских заједница је Други основни суд у Скопљу. Ми смо исте године поднели захтев, али смо били одбијени. Поднели смо тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру. Будући да смо претходно истом суду поднели тужбу и због одбијања регистрације, обавештени смо од суда да су обе спојене у једну. До данас нисмо добили никакву пресуду. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:661890-Митрополит-Јован-Ни-још-15-година-тамнице-не-би-ме-одвојило-од-СПЦ View full Странице
  4. Писмо почиње од анализе кризне ситуације, која траје на Блиском истоку. Митрополит Серафим је назвао односе Турске и Русије «веома важним» и истакао, да управо такви односи омогућују турским властима да «на равној нози разговарају са Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом». Владика је исказао увереност да је Ердоган дуги низ година спремао «план Б» за обнављање старе славе Османског царства, у случају погоршања односа Турске и ЕУ. Митрополит је посебно нагласио да би «свака држава пожелела да има политичког вођу, који поштује и исповеда већинску религију свог народа», и назвао Ердогана уништитељем кемализма и обновитељем ислама у Турској. Ипак, владика сматра да ислам није добар избор као фактор консолидације. Ослањајући се на мноштво богословских и историјских примера, митрополит Серафим је доказивао погрешност исламске вере и констатовао да се она ослања на низу заблуда. По заврштеку свог богословског текста на више страна, јерарх Јеладске Православне Цркве позвао је председника Турске да се одрекне од «демагошке, лажне вере» и да се ради «истинске духовне користи за себе, своје ближње и свој народ, покаје и одбаци заблуде у којима се налази, и поверује у Богочовека Христа, Спаситеља и Избавитеља света.» На крају га је владика посаветовао да прође катехизацију и прими Свето Крштење и да притом замоли свог тренутног савезника Владимира Путина да му буде крсни кум, а да Цариградски патријарх изврши ту Свету Тајну. http://www.mitropolija.com/mitropolit-pirejski-serafim-poslao-predsjedniku-turske-redzepu-tajipu-erdoganu-otvoreno-pismo-u-kome-ga-je-pozvao-da-predje-na-pravoslavlje/
  5. Митрополит Пирејски Серафим, послао је председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану отворено писмо, у коме га је позвао да пређе на православље, јавља агенција Agionoros. Писмо почиње од анализе кризне ситуације, која траје на Блиском истоку. Митрополит Серафим је назвао односе Турске и Русије «веома важним» и истакао, да управо такви односи омогућују турским властима да «на равној нози разговарају са Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом». Владика је исказао увереност да је Ердоган дуги низ година спремао «план Б» за обнављање старе славе Османског царства, у случају погоршања односа Турске и ЕУ. Митрополит је посебно нагласио да би «свака држава пожелела да има политичког вођу, који поштује и исповеда већинску религију свог народа», и назвао Ердогана уништитељем кемализма и обновитељем ислама у Турској. Ипак, владика сматра да ислам није добар избор као фактор консолидације. Ослањајући се на мноштво богословских и историјских примера, митрополит Серафим је доказивао погрешност исламске вере и констатовао да се она ослања на низу заблуда. По заврштеку свог богословског текста на више страна, јерарх Јеладске Православне Цркве позвао је председника Турске да се одрекне од «демагошке, лажне вере» и да се ради «истинске духовне користи за себе, своје ближње и свој народ, покаје и одбаци заблуде у којима се налази, и поверује у Богочовека Христа, Спаситеља и Избавитеља света.» На крају га је владика посаветовао да прође катехизацију и прими Свето Крштење и да притом замоли свог тренутног савезника Владимира Путина да му буде крсни кум, а да Цариградски патријарх изврши ту Свету Тајну. http://www.mitropolija.com/mitropolit-pirejski-serafim-poslao-predsjedniku-turske-redzepu-tajipu-erdoganu-otvoreno-pismo-u-kome-ga-je-pozvao-da-predje-na-pravoslavlje/ View full Странице
  6. „Светиња хљеба и вина“ била је тема предавања које је у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења одржао митрополит црногорскоприморски Амфилохије. Тема је то, истиче митрополит, која одговара на суштинско питање о бити човјековој, а дотиче се и поста. Односно, што је оно што човјека чини човјеком, што му је потребно да би био човјек да ли је то само хљеб као симбол материјалног, или хљеб као симбол духовног, вишег реда постојања. А, који је хришћанима чак и материјално дат кроз причешће, као хљеб тијело Господње и вино – крв Господњу. Уосталом, подсјећа митрополит, када свештеници саборно служе литургије, и када припремају хљеб и вино, тијело и крв Господњу за причест, говоре цјеливајући се „Христос посреди нас!, исто као и када се окреће славски колач, када свештеник и слављеник цјеливају колач кажу: „Христос посреди нас! Јесте и биће! Опет, захваљујући „упливу Духа Светога наше пролазне егзистенције добијају димензију вјечног, непролазног, односно хљеб постаје тијело Христово, а вино Његова крв“, објашњава митрополит Амфилохије. Хомо економикус без садржаја – Човјечанство се данас налази пред искушењем Адама и Еве, и искушењем Христовом на Гори кушања. Сва данашња економија, као код ове наше Владе, има програм који је стопроцентно заснован на претварању камења у хљебове. Хомо економикус човјек који се само храни овоземаљским, и који сматра да само то треба унаприједити и да се само преко тога може постићи истинска срећа и напредак. Сва модерна евро-америчка цивилизација, у коју се ми безглаво, без дубљег размишљања покушавамо уклопити, не представља ништа друго него то каже митрополит Амфилохије. – У тајни хљеба постаје присутан живи Бог, Христос Господ. Питање хљеба је најдубље егзистенцијално питање човјековог живота. Однос према храни је оно чиме се човјек опредјељује, и није случајно што је и прво демонско искушење Христа било искушење хљебом. Јер, демон је рекао Христу након 40 дана поста, кушајући га хљебом „претвори камење у хљебове и цио свијет ће кренути за тобом. А Христ му на то одговара – Не живи човјек само о хљебу, већ и о свакој ријечи која излази из Божјих уста, појашњава митрополит Амфилохије. Он подсјећа и да је прво искушење Адаму и Еви било дато кроз искушење храном са Дрвета живота. „И ту су пали, и то искушење је људско искушење докле буде човјека на Земљи“, додаје владика, наглашавајући да ћемо се увијек питати постоји ли још нека храна за човјека мимо ове коју познајемо. – Однос према храни, хљебу, истовремено иницира и дубље питање смисла човјековог живота. Да ли је човјек само биће које се рађа на земљи и које се храни водом и хљебом, да ли је само на томе заснован његов живот или има нешто друго што даје смисао тој храни, а кроз то и људском животу и постојању каже митрополит Амфилохије, подсјећајући на Јеванђеље по Јовану. Односно, питање хљеба је и питање правог, истинског живота човјековог. А тај истински живот није овај пролазни, земаљски, ограничен простором и временом, већ вјечни, непролазни, каже митрополит. И кроз овај земаљски хљеб, који се претвара у Хљеб Живота, задобијамо и вјечност, за коју је човјек предодређен, истиче митрополит. – Реални однос душе према светињи хљеба, према светињи причешћа, а о чему Црква подучава вјековима, односно причешћа тијелом и крвљу Господњом суштина је хришћанског живота каже митрополит, додајући да зато требамо бити свјесни тога да је пост припрема за сусрет са Господом, и да пост мијења философију живота. – То је питање односа према храни, али не било каквој, већ истинској, правој храни која нам се открива у тајни хљеба и вина небесног каже владика. Како напомиње архиепископ цетињски, увијек треба имати у виду и жртву за вјечни живот и за ближњега свога, саможртвену љубав на коју позива Господ, јер и Он који себе назива Хљебом Живота, пројавио се нама као Тајна неизрециве љубави провјерена распећем и жртвом, а за шта нас припрема пост. Уводник у вече дао је свештеник Предраг Шћепановић, који је заједно са митрополитом позвао на прославу Цвијети у Манастиру Златица ове недјеље. Овом приликом, истакнуто је, биће одржан традиционални дјечји сабор, а гостоваће дјеца из Косовске Митровице. Најавио је да ће у Аргентини бити изграђен храм СПЦ идентичног тлоцрта као древна базилика са Златице, а која се сада обнавља. Он је изразио наду да ће ускоро почети и градња Цркве Св. Василија Острошког на Конику. Наредно предавање у Саборном храму одржаће умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије. http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-u-sabornom-hramu-u-podgorici-odrzao-predavanje-svetinja-hljeba-i-vina/ View full Странице
  7. – крв Господњу. Уосталом, подсјећа митрополит, када свештеници саборно служе литургије, и када припремају хљеб и вино, тијело и крв Господњу за причест, говоре цјеливајући се „Христос посреди нас!, исто као и када се окреће славски колач, када свештеник и слављеник цјеливају колач кажу: „Христос посреди нас! Јесте и биће! Опет, захваљујући „упливу Духа Светога наше пролазне егзистенције добијају димензију вјечног, непролазног, односно хљеб постаје тијело Христово, а вино Његова крв“, објашњава митрополит Амфилохије. Хомо економикус без садржаја – Човјечанство се данас налази пред искушењем Адама и Еве, и искушењем Христовом на Гори кушања. Сва данашња економија, као код ове наше Владе, има програм који је стопроцентно заснован на претварању камења у хљебове. Хомо економикус човјек који се само храни овоземаљским, и који сматра да само то треба унаприједити и да се само преко тога може постићи истинска срећа и напредак. Сва модерна евро-америчка цивилизација, у коју се ми безглаво, без дубљег размишљања покушавамо уклопити, не представља ништа друго него то каже митрополит Амфилохије. – У тајни хљеба постаје присутан живи Бог, Христос Господ. Питање хљеба је најдубље егзистенцијално питање човјековог живота. Однос према храни је оно чиме се човјек опредјељује, и није случајно што је и прво демонско искушење Христа било искушење хљебом. Јер, демон је рекао Христу након 40 дана поста, кушајући га хљебом „претвори камење у хљебове и цио свијет ће кренути за тобом. А Христ му на то одговара – Не живи човјек само о хљебу, већ и о свакој ријечи која излази из Божјих уста, појашњава митрополит Амфилохије. Он подсјећа и да је прво искушење Адаму и Еви било дато кроз искушење храном са Дрвета живота. „И ту су пали, и то искушење је људско искушење докле буде човјека на Земљи“, додаје владика, наглашавајући да ћемо се увијек питати постоји ли још нека храна за човјека мимо ове коју познајемо. – Однос према храни, хљебу, истовремено иницира и дубље питање смисла човјековог живота. Да ли је човјек само биће које се рађа на земљи и које се храни водом и хљебом, да ли је само на томе заснован његов живот или има нешто друго што даје смисао тој храни, а кроз то и људском животу и постојању каже митрополит Амфилохије, подсјећајући на Јеванђеље по Јовану. Односно, питање хљеба је и питање правог, истинског живота човјековог. А тај истински живот није овај пролазни, земаљски, ограничен простором и временом, већ вјечни, непролазни, каже митрополит. И кроз овај земаљски хљеб, који се претвара у Хљеб Живота, задобијамо и вјечност, за коју је човјек предодређен, истиче митрополит. – Реални однос душе према светињи хљеба, према светињи причешћа, а о чему Црква подучава вјековима, односно причешћа тијелом и крвљу Господњом суштина је хришћанског живота каже митрополит, додајући да зато требамо бити свјесни тога да је пост припрема за сусрет са Господом, и да пост мијења философију живота. – То је питање односа према храни, али не било каквој, већ истинској, правој храни која нам се открива у тајни хљеба и вина небесног каже владика. Како напомиње архиепископ цетињски, увијек треба имати у виду и жртву за вјечни живот и за ближњега свога, саможртвену љубав на коју позива Господ, јер и Он који себе назива Хљебом Живота, пројавио се нама као Тајна неизрециве љубави провјерена распећем и жртвом, а за шта нас припрема пост. Уводник у вече дао је свештеник Предраг Шћепановић, који је заједно са митрополитом позвао на прославу Цвијети у Манастиру Златица ове недјеље. Овом приликом, истакнуто је, биће одржан традиционални дјечји сабор, а гостоваће дјеца из Косовске Митровице. Најавио је да ће у Аргентини бити изграђен храм СПЦ идентичног тлоцрта као древна базилика са Златице, а која се сада обнавља. Он је изразио наду да ће ускоро почети и градња Цркве Св. Василија Острошког на Конику. Наредно предавање у Саборном храму одржаће умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије. http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-u-sabornom-hramu-u-podgorici-odrzao-predavanje-svetinja-hljeba-i-vina/
  8. Након достизања зрелости, кренувши да проповједа, Исус је много говорио о Свом Небеском Оцу. Међутим, Он је већ у дванаестој години знао да Његов Отац јесте Бог, а да Јерусалимски Храм припада Његовом Оцу. Тешко је претпоставити да је Марија могла рећи дванаестогодишњем дјечаку како Јосиф није Његов отац. Још много мање се може претпоставити да му је то говорио Јосиф. Исусове ријечи са дванааест година својим родитељима које они нијесу разумјели, али их је сачувала у срцу Његова мати, сугеришу да је Он у раној младости знао тајну синовства. Дирљива епизода у исказу Луке – једина је у Јеванђељима која се односи на Исусово дјетињство. Слиједећи пут Исус се појављује у Јеванђељу по Луки када има три деценије. Између ове сцене и појаве Исуса на обалама Јордана прошло је скоро двадесет година које Лука даје у једној реченици: „И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." (Лк 2, 52.). Не знамо ништа о том периоду Исусовог живота и можемо само да претпостављамо да се споља Његов живот није битно разликовао од живота обичних људи, његових савременика и сународника. Очигледно, пре тридесете године живео је у послушности родитељима, столарском занимању и проучавању Светог Писма. Да ли је Исус као младић могао да добије образовање у неком другом мјесту, ван Израела? Могуће је да прије тридесете године путовао различитим земљама. Међутим, ако је то случај, зашто јеванђелисти једногласно ћуте о томе? Ако је Исус стекао филозофско образовање, зашто се није нашао никакав одраз било у Његовом говору или у наративима о њему? Ниједно од Јеванђеља чак и не наговјештава да је Исус могао да добије образовање изван земље. Његов једини пут изван Палестине, који се помиње у јеванђељима, је краћи боравак у Египту, док је још био беба. Може ли тај боравак да остави утицај на формирање личности Исуса? Према Матеју, Света породица се вратила у Јудеју у вријеме, када је краљ био Архелај, син Ирода. Његова владавина је почела након смрти Ирода Великог у 4. години прије нове ере, а завршена је у 6. години нове ере, када га је цар Август послао у изгнанство. Повратак Марије и Јосифа из Египта, тако, није могао да се касније догоди од 6. године, али је вјероватно да се догодио ближе почетку владавине Архелаја. На то указују ријечи о смрти Ирода (Матеј 2, 19). И када је чуо да Архелај је влада у Јудеји уместо свог оца Ирода (Матеј 2, 22) . Ова два запажања указују да су смрт Ирода и владавина Архелаја одвијају непосредно један за другим. Тако, у вријеме повратка из Египта, Исус није могао бити старији од три до четири године. Због тога, мало је вјероватно да је боравак у Египту могао значајно да утиче на васпитање и образовање Дјетета. Напомене: [1] Puig i Tàrrech A. Jesus. P. 180. [2] Иустин Философ. Диалог с Трифоном. 88 (PG 6, 688). Рус. пер.: С. 280. [3] Филон Александрийский. O соитии ради обучения. 15–18 (Opera. Vol. 3. P. 75). [4] Meier J.P. A Marginal Jew. Vol. I. P. 272. [5] Филон Александрийский. Об особых законах. 2, 62 (Opera. Vol. 5. P. 102).
  9. Наставак и завршетак текста: Након достизања зрелости, кренувши да проповједа, Исус је много говорио о Свом Небеском Оцу. Међутим, Он је већ у дванаестој години знао да Његов Отац јесте Бог, а да Јерусалимски Храм припада Његовом Оцу. Тешко је претпоставити да је Марија могла рећи дванаестогодишњем дјечаку како Јосиф није Његов отац. Још много мање се може претпоставити да му је то говорио Јосиф. Исусове ријечи са дванааест година својим родитељима које они нијесу разумјели, али их је сачувала у срцу Његова мати, сугеришу да је Он у раној младости знао тајну синовства. Дирљива епизода у исказу Луке – једина је у Јеванђељима која се односи на Исусово дјетињство. Слиједећи пут Исус се појављује у Јеванђељу по Луки када има три деценије. Између ове сцене и појаве Исуса на обалама Јордана прошло је скоро двадесет година које Лука даје у једној реченици: „И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." (Лк 2, 52.). Не знамо ништа о том периоду Исусовог живота и можемо само да претпостављамо да се споља Његов живот није битно разликовао од живота обичних људи, његових савременика и сународника. Очигледно, пре тридесете године живео је у послушности родитељима, столарском занимању и проучавању Светог Писма. Да ли је Исус као младић могао да добије образовање у неком другом мјесту, ван Израела? Могуће је да прије тридесете године путовао различитим земљама. Међутим, ако је то случај, зашто јеванђелисти једногласно ћуте о томе? Ако је Исус стекао филозофско образовање, зашто се није нашао никакав одраз било у Његовом говору или у наративима о њему? Ниједно од Јеванђеља чак и не наговјештава да је Исус могао да добије образовање изван земље. Његов једини пут изван Палестине, који се помиње у јеванђељима, је краћи боравак у Египту, док је још био беба. Може ли тај боравак да остави утицај на формирање личности Исуса? Према Матеју, Света породица се вратила у Јудеју у вријеме, када је краљ био Архелај, син Ирода. Његова владавина је почела након смрти Ирода Великог у 4. години прије нове ере, а завршена је у 6. години нове ере, када га је цар Август послао у изгнанство. Повратак Марије и Јосифа из Египта, тако, није могао да се касније догоди од 6. године, али је вјероватно да се догодио ближе почетку владавине Архелаја. На то указују ријечи о смрти Ирода (Матеј 2, 19). И када је чуо да Архелај је влада у Јудеји уместо свог оца Ирода (Матеј 2, 22) . Ова два запажања указују да су смрт Ирода и владавина Архелаја одвијају непосредно један за другим. Тако, у вријеме повратка из Египта, Исус није могао бити старији од три до четири године. Због тога, мало је вјероватно да је боравак у Египту могао значајно да утиче на васпитање и образовање Дјетета. Напомене: [1] Puig i Tàrrech A. Jesus. P. 180. [2] Иустин Философ. Диалог с Трифоном. 88 (PG 6, 688). Рус. пер.: С. 280. [3] Филон Александрийский. O соитии ради обучения. 15–18 (Opera. Vol. 3. P. 75). [4] Meier J.P. A Marginal Jew. Vol. I. P. 272. [5] Филон Александрийский. Об особых законах. 2, 62 (Opera. Vol. 5. P. 102). View full Странице
  10. Какво образовање је добио Исус? Његов старији савременик, јеврејски филозоф из Александрије, Филон, говори о томе шта је тадашње опште, пореклом хеленско, образовање обухватало: Граматику, која поучава о дјелима пјесника и прозних писаца, пружајући много знања и стварајући презир према ономе што привлачи пажњу ка испразним мислима ... Музику, која очарава оне који немају ритам - ритмом, лишене хармоније - хармонијом, немилозвучне и дисонантне - мелодијом, нескладне чинећи складним. Геометрију, којом се усађивао осјећај за једнакости и сличности у науци, али и љубав за исправне теорије складно повезане. Реторику, којом је ум увјежбаван за посматрање и редовна и лијепо и прикладно вербално изражавање, чинећи човјека истински мудрим ... Дијалектику - сестру близњакињу реторике, која учећи да правмо разлику између правих и лажних изјава, не будемо убијеђени у опсјене мудролијаме, те тако лијечимо највећу болест душе - заблуду. Стога је корисно да упознати ове и блиске науке и усавршавати се у њима [3]. Овај описан циклус наука представљао је средње образовање у јелинским школама Исусовог времена, међутим, није имао никакве везе са образовањем, које је Исус могао да у добије у свом родном граду. Ту није поучавао ниједан граматик, музичар, није било геометрију, ни било какве реторике или дијалектике. Од онога што знамо о Галилеји Исусовог времена, не можемо чак ни са сигурношћу рећи да је у граду у коме је одрастао постојала школа. У сваком случају, не можемо сумњати да су Исусови први учитељи били Јосиф и Марија, којима је био послушан (Лк. 2, 51). Можда су Исусова браћа, као старија од Њега, такође учествовала у Његовом васпитању и образовању. Шта је обука у породицама Галилеје у Исусово вријеме? Прије свега, у истраживању Торе - пет књига Мојсијевих, која је била Свето писмо за Јевреје и уживала неупитан ауторитет. Тора није био само збирка прича о историји народа Израела: у њу су укључени и закони, по којима је јеврејски народ друштвено-економски живио, и морални закони сматрани неприкосновеним и обавезујућим. Свако дијете одрасло у у јеврејској породици, морало је да зна Тору. Како су проучавали Писмо? Предавање није нужно било из писаног текста. Већина Исусових савременика није знала да чита и библијски текстови су прихватани слушањем и запамћивањем напамет. Из Јеванђеља знамо да је Исус био у стању да чита, то показује његова проповјед у Назаретској синагоги. Ова прича је позната свим јевађелистима, али Лука наводи да ушавши у синагогу, Исус почео да чита књигу: " И дође у Назарет гдје бјеше одгајен, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита. И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе мјесто гдје бјеше написано: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу.И затворивши књигу, врати је служитељу па сједе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у њега. А поче им говорити: Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим. И сви му свједочаху, и дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: Није ли ово син Јосифов. И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам; што чусмо да је било у Капернауму учини и овдје у постојбини својој. Рече пак: Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој."(Лк 4, 16-24.). Прича по Луки потврђује да је Исус знао да чита хебрејски. Али зашто су на чињеницу да је узео књигу (у ствари, свитак), отворио и почео да чита, прави његови земљаци били запањени, а још више тиме да је Он пошто је затворио књигу (тј, окренуо свитак) почео да тумачи Писмо? И зашто се када су чули Његову поуку, питају: Није ли ово син Јосифов? Очигледно, то је зато што у кући Јосифовој, Исус, према њиховом мишљењу, није могао добити образовање које ће омогућити да се слободно чита на хебрејском и тумаче речи пророка. Његови слушаоци добро су знали услове у којима је одрастао, и нијесу могли да замисле да син дрводељин постане учитељ, може да прочита Писмо и да га тумачи. Могуће је да, је поред кућног образовања, Исус школован у основној школи (да ли у Назарету?), а затим у локалној синагоги у коју је ишла Његова породица. Према каснијим јеврејским изворима, најнадаренији дјечаци су послије завршене основне школе са дванаест или тринаест година, ишли на студије у הםדרש בת БЕТ Хам-мидраш ( «кућа учења"), гдје су студирали Тору под вођством искусног ментора. Таква обука, међутим, била је доступна само неколицини дјечака. У Исусово време није у Израелу било организованог средњег и високог образовања, тако, да он није ни могао да га стекне институционално. [4]. Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.
  11. Наставак текста из књиге митрополита волокаламског Илариона, "Исус Христос: Живот и учење", први том - Почетак Јеванђеља (Сретењски манастир, Москва 2016), објављеног на поуке.орг: Какво образовање је добио Исус? Његов старији савременик, јеврејски филозоф из Александрије, Филон, говори о томе шта је тадашње опште, пореклом хеленско, образовање обухватало: Граматику, која поучава о дјелима пјесника и прозних писаца, пружајући много знања и стварајући презир према ономе што привлачи пажњу ка испразним мислима ... Музику, која очарава оне који немају ритам - ритмом, лишене хармоније - хармонијом, немилозвучне и дисонантне - мелодијом, нескладне чинећи складним. Геометрију, којом се усађивао осјећај за једнакости и сличности у науци, али и љубав за исправне теорије складно повезане. Реторику, којом је ум увјежбаван за посматрање и редовна и лијепо и прикладно вербално изражавање, чинећи човјека истински мудрим ... Дијалектику - сестру близњакињу реторике, која учећи да правмо разлику између правих и лажних изјава, не будемо убијеђени у опсјене мудролијаме, те тако лијечимо највећу болест душе - заблуду. Стога је корисно да упознати ове и блиске науке и усавршавати се у њима [3]. Овај описан циклус наука представљао је средње образовање у јелинским школама Исусовог времена, међутим, није имао никакве везе са образовањем, које је Исус могао да у добије у свом родном граду. Ту није поучавао ниједан граматик, музичар, није било геометрију, ни било какве реторике или дијалектике. Од онога што знамо о Галилеји Исусовог времена, не можемо чак ни са сигурношћу рећи да је у граду у коме је одрастао постојала школа. У сваком случају, не можемо сумњати да су Исусови први учитељи били Јосиф и Марија, којима је био послушан (Лк. 2, 51). Можда су Исусова браћа, као старија од Њега, такође учествовала у Његовом васпитању и образовању. Шта је обука у породицама Галилеје у Исусово вријеме? Прије свега, у истраживању Торе - пет књига Мојсијевих, која је била Свето писмо за Јевреје и уживала неупитан ауторитет. Тора није био само збирка прича о историји народа Израела: у њу су укључени и закони, по којима је јеврејски народ друштвено-економски живио, и морални закони сматрани неприкосновеним и обавезујућим. Свако дијете одрасло у у јеврејској породици, морало је да зна Тору. Како су проучавали Писмо? Предавање није нужно било из писаног текста. Већина Исусових савременика није знала да чита и библијски текстови су прихватани слушањем и запамћивањем напамет. Из Јеванђеља знамо да је Исус био у стању да чита, то показује његова проповјед у Назаретској синагоги. Ова прича је позната свим јевађелистима, али Лука наводи да ушавши у синагогу, Исус почео да чита књигу: " И дође у Назарет гдје бјеше одгајен, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита. И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе мјесто гдје бјеше написано: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу.И затворивши књигу, врати је служитељу па сједе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у њега. А поче им говорити: Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим. И сви му свједочаху, и дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: Није ли ово син Јосифов. И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам; што чусмо да је било у Капернауму учини и овдје у постојбини својој. Рече пак: Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој."(Лк 4, 16-24.). Прича по Луки потврђује да је Исус знао да чита хебрејски. Али зашто су на чињеницу да је узео књигу (у ствари, свитак), отворио и почео да чита, прави његови земљаци били запањени, а још више тиме да је Он пошто је затворио књигу (тј, окренуо свитак) почео да тумачи Писмо? И зашто се када су чули Његову поуку, питају: Није ли ово син Јосифов? Очигледно, то је зато што у кући Јосифовој, Исус, према њиховом мишљењу, није могао добити образовање које ће омогућити да се слободно чита на хебрејском и тумаче речи пророка. Његови слушаоци добро су знали услове у којима је одрастао, и нијесу могли да замисле да син дрводељин постане учитељ, може да прочита Писмо и да га тумачи. Могуће је да, је поред кућног образовања, Исус школован у основној школи (да ли у Назарету?), а затим у локалној синагоги у коју је ишла Његова породица. Према каснијим јеврејским изворима, најнадаренији дјечаци су послије завршене основне школе са дванаест или тринаест година, ишли на студије у הםדרש בת БЕТ Хам-мидраш ( «кућа учења"), гдје су студирали Тору под вођством искусног ментора. Таква обука, међутим, била је доступна само неколицини дјечака. У Исусово време није у Израелу било организованог средњег и високог образовања, тако, да он није ни могао да га стекне институционално. [4]. Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста. View full Странице
  12. Аутор и водитељ: Марина Рајевић Савић ТВ ХРАМ View full Странице
  13. Преко писма Ћириловог, морално, умно и духовно сазревали смо кроз векове. Зрење наше записивали смо и посведочили да припадамо озбиљним земал>ским народима. Посебно подвлачим питање ћирилице. Кад се нађете у нашим градовима, то је отприлике као да сте негде у Немачкој или Италији. Кад улазим у Колашин, по писму које видим, као да стижем у Чикаго. Сви натписи али и имена написани су овим писмом. И не мислим на називе хотела или служби, већ и све остале. Тужно је да се у „филџанавнојскоЈ“ Црној Гори понашамо као народ који тек сад започиње своју историју. Или је опет ово наше време оболело од мувљег памћења. Јер мува памти месец, два или три највише. Памћење људи не би смело да буде такво, али да није управо мувље, не бисмо били сведоци стварања новог идентитета и новог човека. Рече ми један од најугледнијих људи у Црној Гори да су од проглашења независности први пут створене њене границе, па ћемо сад да откривамо и стварамо и посебан идентитет Црне Горе. Страхујем од последица процеса који се одвија у таквом духу и управо на основама мувљег памћења. То је посебно опасно што се резултат новог идентитета народа и државе одражава на све области свакидашњег живота. Најтужније, најопакије и најопасније у малој Црној Г ори јесте што је то све утемељено на деобама какве историја није запамтила. Поделе су и раније постојале у Црној Гори. Истина је да смо као народ били склони и братственичким деобама и свађама, као и племенским осветама. Ово што се данас дешава на томе је утемељено, али је још дубље и опасније. У прошлости се наш народ делио по разним основама. Били смо бјелаши и зеленаши, четници и партизани. Сад смо две нације, не чак ни две него три, па није ни три него заправо четири. У једној Црној Гори сад говоримо са четири језика. Данас се користи писмо које су окупатори наметнули 1916. године. Сетимо се само прогона 14 учитеља у Даниловграду који су одбили наредбу аустроуграске окупаторске власти да се одрекну ћирилице и српског језика и да пишу латиницу. Тосеопетпоновило 1941. године, када су туђини тражили и успели да се „Глас Црногорца“, најстарије црногорско гласило, штампа на латинском писму. То су чинили окупатори. Али који су то просветитељи који у 21. веку окупаторско писмо проглашавају за једино званично у Црној Гори. Чак и школска сведочанства исписана су латиницом. Видим да се у Подгорици и на Цетињу латиница користи чак и на фобљима, а не бих се изненадио да се појави и у другим местима. А чини ми се да кад латиница дође до фоба, можемо да будемо сигурни у нашу пропаст. Наставнике, учитеље, професоре гимназија позивам и молим: Кумим вас Богом, немојте своју децу отуђивати од изворног памћења народа које се манифестује управо преко писма ћирилице. Суочени смо са деобама, деобама, деобама. Два језика, два писма, две академије, а покушавају и две цркве да стварају. Влада из Подгорице плаћа такозвану Црногорску православну цркву, која је по много чему копија Хрватске православне цркве из 1942. године. Њу су створили Хрвати, усташе и фашисти, они исти који су се држали принципа „једну фећину Срба побити, другу покатоличити, а трећу прогнати“. Овај процес одвијао се у усташкој Хрватској, а јавља се и данас. Нешто сличнио догодило се и у Црној Гори почевши од 1941. године. У годинама које су уследиле најпре је убијен митрополит Јоаникије, затим 115 најбољих свештеника из Колашина, а потом је суђено онима који су претекли. И то није све. Сетимо се само послератних демонстрација против мог предходника мифополита Данила Дајковића само зато што је бранио да се руши Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. Кад сам дошао за мифополита, тамо где је некада било 300 свештеника, затекао сам свега њих 15. Када је отворена прича неке Црногорске цркве, питали су тадашње комунистичке функционере Веселина Ђурановића и Марка Орландића: „Зашто нисте раније покренули тај пројекат?“ Они, такви какви су били, одговорили су да су били убеђени да је Црква у Црној Гори уништена и да је више никада неће бити. Није, међутим, лако с Богом ратовати, а све деобе које су се догодиле и које носимо у својим костима утемељене су у нашим ратним и послератним дешавањима. На томе данас фаде будућност. Нужно је зато да се у духу Светог Саве, великог помиритеља, помиримо као браћа, ми четници и партизани, миловци и момиривци. Да се као браћа зафлимо. ЈБуди смо, какви смо такви смо, и феба да једни другима опростимо и да се вратимо духу братске слоге и заједништва. (Одломак из беседе одржане на Савиндан у Колашину) Извор: Новости
  14. Ништа се случајно не догађа на овој земљи, а све што се деси, има вечни смисао. Без Светог Саве, Морачке лавре и ћирилице били бисмо као глава без очију, као очи без зенице Преко писма Ћириловог, морално, умно и духовно сазревали смо кроз векове. Зрење наше записивали смо и посведочили да припадамо озбиљним земал>ским народима. Посебно подвлачим питање ћирилице. Кад се нађете у нашим градовима, то је отприлике као да сте негде у Немачкој или Италији. Кад улазим у Колашин, по писму које видим, као да стижем у Чикаго. Сви натписи али и имена написани су овим писмом. И не мислим на називе хотела или служби, већ и све остале. Тужно је да се у „филџанавнојскоЈ“ Црној Гори понашамо као народ који тек сад започиње своју историју. Или је опет ово наше време оболело од мувљег памћења. Јер мува памти месец, два или три највише. Памћење људи не би смело да буде такво, али да није управо мувље, не бисмо били сведоци стварања новог идентитета и новог човека. Рече ми један од најугледнијих људи у Црној Гори да су од проглашења независности први пут створене њене границе, па ћемо сад да откривамо и стварамо и посебан идентитет Црне Горе. Страхујем од последица процеса који се одвија у таквом духу и управо на основама мувљег памћења. То је посебно опасно што се резултат новог идентитета народа и државе одражава на све области свакидашњег живота. Најтужније, најопакије и најопасније у малој Црној Г ори јесте што је то све утемељено на деобама какве историја није запамтила. Поделе су и раније постојале у Црној Гори. Истина је да смо као народ били склони и братственичким деобама и свађама, као и племенским осветама. Ово што се данас дешава на томе је утемељено, али је још дубље и опасније. У прошлости се наш народ делио по разним основама. Били смо бјелаши и зеленаши, четници и партизани. Сад смо две нације, не чак ни две него три, па није ни три него заправо четири. У једној Црној Гори сад говоримо са четири језика. Данас се користи писмо које су окупатори наметнули 1916. године. Сетимо се само прогона 14 учитеља у Даниловграду који су одбили наредбу аустроуграске окупаторске власти да се одрекну ћирилице и српског језика и да пишу латиницу. Тосеопетпоновило 1941. године, када су туђини тражили и успели да се „Глас Црногорца“, најстарије црногорско гласило, штампа на латинском писму. То су чинили окупатори. Али који су то просветитељи који у 21. веку окупаторско писмо проглашавају за једино званично у Црној Гори. Чак и школска сведочанства исписана су латиницом. Видим да се у Подгорици и на Цетињу латиница користи чак и на фобљима, а не бих се изненадио да се појави и у другим местима. А чини ми се да кад латиница дође до фоба, можемо да будемо сигурни у нашу пропаст. Наставнике, учитеље, професоре гимназија позивам и молим: Кумим вас Богом, немојте своју децу отуђивати од изворног памћења народа које се манифестује управо преко писма ћирилице. Суочени смо са деобама, деобама, деобама. Два језика, два писма, две академије, а покушавају и две цркве да стварају. Влада из Подгорице плаћа такозвану Црногорску православну цркву, која је по много чему копија Хрватске православне цркве из 1942. године. Њу су створили Хрвати, усташе и фашисти, они исти који су се држали принципа „једну фећину Срба побити, другу покатоличити, а трећу прогнати“. Овај процес одвијао се у усташкој Хрватској, а јавља се и данас. Нешто сличнио догодило се и у Црној Гори почевши од 1941. године. У годинама које су уследиле најпре је убијен митрополит Јоаникије, затим 115 најбољих свештеника из Колашина, а потом је суђено онима који су претекли. И то није све. Сетимо се само послератних демонстрација против мог предходника мифополита Данила Дајковића само зато што је бранио да се руши Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. Кад сам дошао за мифополита, тамо где је некада било 300 свештеника, затекао сам свега њих 15. Када је отворена прича неке Црногорске цркве, питали су тадашње комунистичке функционере Веселина Ђурановића и Марка Орландића: „Зашто нисте раније покренули тај пројекат?“ Они, такви какви су били, одговорили су да су били убеђени да је Црква у Црној Гори уништена и да је више никада неће бити. Није, међутим, лако с Богом ратовати, а све деобе које су се догодиле и које носимо у својим костима утемељене су у нашим ратним и послератним дешавањима. На томе данас фаде будућност. Нужно је зато да се у духу Светог Саве, великог помиритеља, помиримо као браћа, ми четници и партизани, миловци и момиривци. Да се као браћа зафлимо. ЈБуди смо, какви смо такви смо, и феба да једни другима опростимо и да се вратимо духу братске слоге и заједништва. (Одломак из беседе одржане на Савиндан у Колашину) Извор: Новости View full Странице
  15. Дјетињство Исусово одвијало се претежно у Назарету. Но, о овим годинама, врло мало знамо. Матеј не говори о њима, а Лука цио период Исусовог живота док није напунио дванаест година је описао једном реченицом: Дијете расте и укрепљава се духом, испуњен мудрошћу: и милост Божија је на Њему (Лука 2, 40.). Шта се крије иза овог израза? Да бисмо разумјели како је васпитан Исус, Син Човјечији, морамо да замислимо живот побожне породице средње класе из скромног галилејског града. Према претпоставци да је Јосиф имао шесторо дјеце из првог брака, врло је вјероватно да су сви живјели у истој кући, и да је Исус одрастао са својом полу-браћом и сестарама који су били много старији од Њега. У Назарету, у то доба, вјерује се да је живјело више од пет стотина људи [1]. Сви су познавали једни друге и међусобне рођачке односе, што се јасно потврђује причом о Исусовој посјети Назарету као одраслог проповједника: И дошавши у своју земљи, он их је поучавао у њиховој синагоги, толико да су се узбунили и говорили „Одакле овоме човјеку та сила премудрости? Није ли он син тесара? Не зове ли се Његова мајка Марија, и нијесу ли Његова браћа, Јаков, и Јосија, и Симон и Јуда? Његове сестре не живе ли код нас? Одакле онда овом човјеку све те ствари?“ (Мат. 13, 54-56). У овој причи, Исус се зове син тесарев. У паралелној причи по Марку, Исус се зове син столара (види Мк 6:.. 3). То указује на професију Јосифа, којом је, можемо оправдано да претпоставимо, и Исус овладао. Може бити да је Јосифова породица била једина породица у малом граду која се бавила столарском трговином. Већина становника су били укључени у пољопривредне радове, а вјероватно је да је Јосиф израђивао за њих средства за производњу. Схватао је тако и у II вијеку Јустин Филозоф, који је писао о Исусу: "Сматрало се да јесин Јосифа, и припремљен је за столара, живећи међу људима, израђивао је алате као што су плугови и јармови" [2]. Исусова употреба термина "јарам" у Мат. 11, 30 (грчки. Ζυγоς, руски превод "иго") може да послужи као индиректна потврда ове хипотезе. Истовремено треба напоменути да је грчка ријеч τεκτων, којом је означена Јосифова професија, не значи само "столар", већ и "градитељ": термин који се примјењивао не само на оне који су дрводеље, већ на све који су израђивали предмете од дрвета или камена. Грађевинске метафоре су честе у ријечима Исуса, и можемо да претпоставимо да је био добро упознат са грађевинском вјештином. Примјери укључују Његове ријечи о објекту изграђеном на стијени и кући изграђеној на пијеску (видјети. Мат. 7, 24-27). Занимање столара или градитеља изискује учешће у комерцијалним активностима, столари продају своје производе, а градитељи су плаћени за свој рад. Исус је био добро упознат са законима трговине, са системом уговорних односа између купаца и продаваца, кредитора и дужника. У Његовом учењу у више наврата се користе слике из ове области, посебно, у причи о два дужника (види Мт 18, 23-35 ..), о талантима (види Мт 25: 14-30; .. Лука 19, 12. 27) и многе друге. Пољопривредне слике у Исусовим проповједима показују да је упознат са радом других земљака: ту видимо и сјетву и жетву, и виноградари. С неки занимањима Исус је могао да упозна још у раном дјетињству, посматрајући како његови сусједи раде. Какво образовање је добио Исус? Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.
  16. У издању Сретењског манастира изашла је прва у низу од шест књига под називом "Исус Христос. Живот и учење " митрополита волокаламског Илариона (Алфејева). Главни фокус овог јединственог рада представља лик Исуса Христа. Аутор се не слаже са различитим струјама западне новозавјетне науке, већ нас враћа назад тексту Јеванђеља - једином поузданом извору, свејдочењу о Господу Исусу Христу. У књига митрополита Илариона дат је и историјски контекст који помаже да се боље разумију догађаји и параболе из Јеванђеља. Први том је књиге посвећен је раздобљу од предисторије Рођења Спаситеља до почетка Његове проповједи. Превео за портал поуке.орг:А.Ж. Извор:http://www.pravoslavie.ru/100450.html Дјетињство Исусово одвијало се претежно у Назарету. Но, о овим годинама, врло мало знамо. Матеј не говори о њима, а Лука цио период Исусовог живота док није напунио дванаест година је описао једном реченицом: Дијете расте и укрепљава се духом, испуњен мудрошћу: и милост Божија је на Њему (Лука 2, 40.). Шта се крије иза овог израза? Да бисмо разумјели како је васпитан Исус, Син Човјечији, морамо да замислимо живот побожне породице средње класе из скромног галилејског града. Према претпоставци да је Јосиф имао шесторо дјеце из првог брака, врло је вјероватно да су сви живјели у истој кући, и да је Исус одрастао са својом полу-браћом и сестарама који су били много старији од Њега. У Назарету, у то доба, вјерује се да је живјело више од пет стотина људи [1]. Сви су познавали једни друге и међусобне рођачке односе, што се јасно потврђује причом о Исусовој посјети Назарету као одраслог проповједника: И дошавши у своју земљи, он их је поучавао у њиховој синагоги, толико да су се узбунили и говорили „Одакле овоме човјеку та сила премудрости? Није ли он син тесара? Не зове ли се Његова мајка Марија, и нијесу ли Његова браћа, Јаков, и Јосија, и Симон и Јуда? Његове сестре не живе ли код нас? Одакле онда овом човјеку све те ствари?“ (Мат. 13, 54-56). У овој причи, Исус се зове син тесарев. У паралелној причи по Марку, Исус се зове син столара (види Мк 6:.. 3). То указује на професију Јосифа, којом је, можемо оправдано да претпоставимо, и Исус овладао. Може бити да је Јосифова породица била једина породица у малом граду која се бавила столарском трговином. Већина становника су били укључени у пољопривредне радове, а вјероватно је да је Јосиф израђивао за њих средства за производњу. Схватао је тако и у II вијеку Јустин Филозоф, који је писао о Исусу: "Сматрало се да јесин Јосифа, и припремљен је за столара, живећи међу људима, израђивао је алате као што су плугови и јармови" [2]. Исусова употреба термина "јарам" у Мат. 11, 30 (грчки. Ζυγоς, руски превод "иго") може да послужи као индиректна потврда ове хипотезе. Истовремено треба напоменути да је грчка ријеч τεκτων, којом је означена Јосифова професија, не значи само "столар", већ и "градитељ": термин који се примјењивао не само на оне који су дрводеље, већ на све који су израђивали предмете од дрвета или камена. Грађевинске метафоре су честе у ријечима Исуса, и можемо да претпоставимо да је био добро упознат са грађевинском вјештином. Примјери укључују Његове ријечи о објекту изграђеном на стијени и кући изграђеној на пијеску (видјети. Мат. 7, 24-27). Занимање столара или градитеља изискује учешће у комерцијалним активностима, столари продају своје производе, а градитељи су плаћени за свој рад. Исус је био добро упознат са законима трговине, са системом уговорних односа између купаца и продаваца, кредитора и дужника. У Његовом учењу у више наврата се користе слике из ове области, посебно, у причи о два дужника (види Мт 18, 23-35 ..), о талантима (види Мт 25: 14-30; .. Лука 19, 12. 27) и многе друге. Пољопривредне слике у Исусовим проповједима показују да је упознат са радом других земљака: ту видимо и сјетву и жетву, и виноградари. С неки занимањима Исус је могао да упозна још у раном дјетињству, посматрајући како његови сусједи раде. Какво образовање је добио Исус? Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста. View full Странице
  17. 13. јануар (31. децембар)Митрополит загребачки Доситеј (Васић) је рођен 5. децембра 1878. године у Београду. Гимназију и богословију је завршио у Београду. Године 1900. упућен је на усавршавање на кијевској Духовној академији у Русији као питомац митрополита Михаила. Кијевску Духовну академију је завршио 1904. године и стекао звање кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Берлин, где је изучавао протестантску богословску науку. Након двогодишњег студирања у Берлину отишао је у Лајпциг, где је изучавао експерименталну философију код Вунта, чисту код Хајнца и Фолкета. Монашки чин примио је 1898. године као ученик београдске богословије. Године 1907. постављен је за наставника београдске богословије. На том положају је остао до половине 1909. године, а потом је као питомац Министарства просвете упућен у Француску, где је на Сорбони изучавао философске и социјалне науке. Пред крај 1910. године прешао је у Женеву као студент тамошњег Универзитета. У Женеви је остао до почетка Балканског рата 1912. године. Тада се вратио у Србију и ставио на расположење својој Цркви и Отаџбини. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 25. маја 1913. године на свом редовном заседању изабрао за епископа Епархије нишке. С обзиром да је 1914. и 1915. године Ниш постао престоница ратом захваћене Србије, епископ Доситеј је доста радио на помоћи избеглицама и сиротима, који су из разних крајева Србије бежали од непријатеља. Епископ Доситеј је после повлачења српске војске и народа 1915. године остао у Нишу. Бугарска војска га је интернирала одмах по уласку у Ниш, три године је био затворен у бугарском логору Габрово. На катедру епископа нишког вратио се 1918. године. Од стране Свете Православне Српске Цркве, као један од најученијих Епископа свога времена послан је у мисију на молбу чешког народа који је желео да се поучен Православном вером врати под окриље Свете Цркве Христове. У Чешкој и Закарпатској Русији овај у истину дивни апостолски муж примером своје вере и Златоустим беседама обратио је многе душе и упутио их на Пут спасења, међу њима у Цркви Христовој као свештеноисповедника прослављеног Горазда Епископа чешког. Епископ Доситеј је у многим званичним међуцрквеним сусретима представљао Српску Цркву. Одлично је говорио руски, немачки, чешки и француски језик. Одликован је Орденом Светог Саве са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, Орденом Карађорђеве звезде XX степена, Орденом Белог орла XX степена и Орденом Црвеног крста, руског и југословенског. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1932. године изабрао за првог митрополита Загребачке епархије. Устоличен је на Цвети, 9. априла 1933. године. Митрополит Доситеј је много заслужан за организовање духовног живота и администрације Загребачке митрополије. Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Загребу. Ухапшен је на дан проглашења НДХ, 10. априла 1941. године. Заједно са њим ухапшен је и његов ђакон Лазар Живадиновић. Усташе су их затворили у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. С обзиром да је митрополит био болестан, усташе су га преместили у болницу римокатоличких милосрдних сестара. Усташка штампа тога времена је на ударним страницама објавила његову фотографију и вест да је "ухићен митрополита Доситеј Васић и да је стављен у притвор"(вид. у усташком "Новом листу" број 11 од 9. маја 1941. године). У болници римокатоличких милосрдних сестара митрополиту Доситеју није указна неопходна лекарска помоћ. "Милосрдне сестре" су га страшно мучиле и понижавале. Свакодневно су на разне начине искаљивале бес над њим, а много су га тукле бичевима. Митрополит Доситеј је после великог инсистирања српске Владе пуштен из "болнице". У прилог податку да је у "болници милосрдних сестара" мучен говори и чињеница да су му "милосрдне сестре" почупале целу браду. Митрополит Доситеј је као тежак болесник преведен у Београд. Одмах по доласку у Београд, упућен је у санаторијум, где је дуго лечен. Од тешких последица мучења и злостављања умро је као мученик и изгнаник правде ради 14. јануара 1945. године у Београду. Сахрањен је у манастиру Ваведење Пресвете Богородице у Београду. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедање православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник и слави се 13. јануара. Године 2008. његове свете мошти извађене су из гробнице и постављене у кивот у храму манастира.
  18. „Хвала Бошњацима, јер очевидно нијесу ови заслужили да Његоша славе на тај начин. Хвала им и гдје чули и гдје не чули“, рекао је Митрополит Амфилохије на крају Свете архијерејске литургије коју је јутрос служио са свештенством у Лаври Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. Он је додао да је Његош велики и без тога да га таквим проглашавају садашњи црногорски властодршци. „Он је сам себе узвеличао до небеса. И Бог га је узвеличао. Сам је то записао и захваљивао Богу што га је душом и тијелом украсио над милионима“, казао је Владика. Владика је додао да Брозова идеологија није ништа друго до наставак муратовско-мехметфатиховске идеологије. „Она је оскрнавила Ловћен, посјекла утробу Ловћену. То је нешто најстрашније што се догодило у Европи -. да цјеломудрену, невину планину, Богом посађену ту, оскрнаве. То је исто као да, Боже сачувај, копаш по мајчиној утроби, да копаш дијете из њене утробе. Исто се то догодило са Ловћеном“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Он је подсјетио да је тада срушена прва црква посвећена Светом Петру Цетињском. „Одрекли се, дакле, Светог Петра Цетињског, његове вјере, његовога часнога крста, његовог законика. А његов законик почиње ријечима: У име Оца и Сина и Духа Светога. Имао је тридесет и три члана, онолико колико је Господ година живио на земљи“, казао је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да они који су рушењем цркве на Ловћену погазили аманет Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца сада хоће да га проглашавају празником црногорске културе. „Зато, браво Бошњацима. Нисте ви достојни да славите њега. А ако заиста хоћете да га славите, онда прво обновите цркву његовога стрица, његову задужбину на Ловћену и вратите га назад у његову црквицу. Овако ви нијесте достојни да га славите. Ко сте да сте, свака вам част, али нијесте достојни да га славите“, закључио је Митрополит Амфилохије. Рајо Војиновић http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-hvala-bosnjacima-sto-su-njegosa-zastitili-od-nedostojnih-da-ga-slave/
  19. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије захвалио је Бошњацима у у црногорској владајућој коалицији што су блокирали установљење дана Његошевог рођења као празника црногорске културе. „Хвала Бошњацима, јер очевидно нијесу ови заслужили да Његоша славе на тај начин. Хвала им и гдје чули и гдје не чули“, рекао је Митрополит Амфилохије на крају Свете архијерејске литургије коју је јутрос служио са свештенством у Лаври Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. Он је додао да је Његош велики и без тога да га таквим проглашавају садашњи црногорски властодршци. „Он је сам себе узвеличао до небеса. И Бог га је узвеличао. Сам је то записао и захваљивао Богу што га је душом и тијелом украсио над милионима“, казао је Владика. Владика је додао да Брозова идеологија није ништа друго до наставак муратовско-мехметфатиховске идеологије. „Она је оскрнавила Ловћен, посјекла утробу Ловћену. То је нешто најстрашније што се догодило у Европи -. да цјеломудрену, невину планину, Богом посађену ту, оскрнаве. То је исто као да, Боже сачувај, копаш по мајчиној утроби, да копаш дијете из њене утробе. Исто се то догодило са Ловћеном“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Он је подсјетио да је тада срушена прва црква посвећена Светом Петру Цетињском. „Одрекли се, дакле, Светог Петра Цетињског, његове вјере, његовога часнога крста, његовог законика. А његов законик почиње ријечима: У име Оца и Сина и Духа Светога. Имао је тридесет и три члана, онолико колико је Господ година живио на земљи“, казао је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да они који су рушењем цркве на Ловћену погазили аманет Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца сада хоће да га проглашавају празником црногорске културе. „Зато, браво Бошњацима. Нисте ви достојни да славите њега. А ако заиста хоћете да га славите, онда прво обновите цркву његовога стрица, његову задужбину на Ловћену и вратите га назад у његову црквицу. Овако ви нијесте достојни да га славите. Ко сте да сте, свака вам част, али нијесте достојни да га славите“, закључио је Митрополит Амфилохије. Рајо Војиновић http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-hvala-bosnjacima-sto-su-njegosa-zastitili-od-nedostojnih-da-ga-slave/ View full Странице
  20. Version 1.0.0

    87 downloads

    Сабрана дела Митрополита пергамског Јована (Зизијуласа)
  21. Митпополит Месогеас Николај, Саопштење поводом економске кризе Спата, 30. Септембар 2011 Саопштење 63. Благоверним хришћанима наше Митрополије: Љубљена браћо моја, Благодат и благослов Господа нашег Исуса Христа нека покрива све вас, друштво, нацију и нашу Цркву. Размишљао сам пуно да ли да саставим ово саопштење и да га упутим вашој љубави. До последњег тренутка нисам био сигуран да ли је требало да то урадим, али током последњих дана, у стању опште панике која влада нашом отаџбином, грчевитих одлука одговорних руководилаца за наш живот и нашу будућност, више пута поновљених и промењених обећања и порицања која су ранила наш морал и достојанство, поплава бескрајних пореских терећења, одговорио сам на мноштво телефонских позива и порука грађана из нашег краја који траже очајнички једну интервенцију, неку подршку у њиховом економском безизлазу, драми. Плате и пензије су смањене, доста људи је отпуштено, повећава се број незапослених, многи су економски пресушили. И одједном се уз претње и уцене тражи од нас да платимо још већи порез за кућу у којој живимо као да је држава још сиромашнија од сиромашних. Дошли смо до тога, да уместо да нам издаци буду за храну, кућу и личне потребе, све одлази на две страшне речи: порез и дугове. Није тешко да се примети осећај дављења који обузима можда и већину наших суграђана, а сигурно и велики број нас. Ко је могао да замисли да ће наш предиван и поносан народ да спадне овако (ниско)? Да је дао и последњу кап свог зноја, свог труда, своје вредности и поред свега тога да будемо тако оцрњени у целом свету? И сада, без икакве наде и гаранције да захтева наша држава од нас, притискајући нас, наше сузе и нашу крв? Очигледно је да не можемо да издржимо више. То није претеривање. Треба то и рећи. Да викнемо у уши одговорних: „ До овде! Не можемо више. Нађите друга решења. Можда тежа, али која ће уродити плодом, паметнија и сигурно људскија. Ако не можете, признајте своју немоћ. Није срамота да не може неко, али је неприхватљиво да инсистира на нашој општој катастрофи. Створили сте нам једну државу која пружа народу много мање него што од њега тражи. Морате то да схватите; нисте дужници само зајмодавцима већ и свом народу за који сте се определили да му служите. Кад већ не успевате да спасите нацију политичким консензусима, спас ће неминовно произићи из народних потреба и иницијатива“ Љубљена браћо, Дошао је час када народ мора да покаже калибар своје снаге, да покаже своје границе. Дошао је час да сви заједно узмемо у руке своје животе. Све док смо неактивни, све док смо поданици погрешним и неиздрживим изборима, толико више чинимо себе одговорнима за спору али сигурну егзистенционалну дегенерезу. Време је да устанемо. Све треба да се промени. И зато што то неће променити неко други, морамо да се ухватимо у коло сви. Ко год брине за ову ситуацију и воли истину, за њега има места у овој промени. Нико није вишак. Сви преокрети, све велике промене десиле су се од стране хероја, пре свега младих. Не од стране компромисних учесника нити бесних, али од стране здраво побуњених. Сви заједно и морамо и можемо, и намеће се да својом иницијативом променимо нашу будућност - не насиљем али снагом и одлучношћу. Не ништавним изборима већ чистотом, херојством и памећу. Сигурно и наша одговорност као народа није нимало мала. Сложили смо се са малоумним политичким изборима и њих начинили нашим навикама и менталитетом. Неискреност, равнодушност, ушушканост, лака зарада, непоштовање институција, ругање вери и традицији, непоштовање државе и закона, расипничка потраживања – сачињавала су део живота Новогрка и нису нам на част ни мало. Нису нам криви само други, како год да се зову – шпекуланти, или страни интереси, или политичари. Наш део заслуге за данашњу ситуацију није лако занемарљив. Једини пут су покајање и промене. Друге не можемо да променимо, али наш менталитет и живот имамо могућности и одговорност да мењамо. Нека почне овај устанак променом нас самих. То је најхрабрији (подухват). Признајем, да су нас и као Цркву учинили делом падајућег државног система. Зато нас и често погрешно схвата народ. Загрлили смо државу, ослонили смо се на њу и тако ранили нашу везу са народом. Ми смо га служили као немоћног и сиромаха, али га нисмо загрлили као део нашег бића, или бар нисмо успели да нас тако схвати. Загадило се млеко његове мајке, Цркве, и окренуо је своје лице од њених недара. То је најгоре што је могло да се деси. Народ је најсветије што имамо после Бога, и Црква је по природи дах народни. За овај дах смо у последње време били ускраћени (овај дах нам је био у последње време ускраћен). Дошао је час да опет почне право дојење. Не доводим у питање и чињеницу да смо и жртве. Неки су нас преварили. Неки су управљали нашим питањима са кривичном неспособношћу. Неки су нас оцрнили по свету и ставили нас у уста звери овога света, или због површности или из сумњиве прорачунљивости. И ево докле смо стигли! Спустили смо на нулу своју имовину и на ништа своје достојанство. И поред свега тога не тражимо кривца. Журимо да нађемо решења. Али, решења која не газе по народу већ васкрсавају његову част. Дошао је час да они који доносе одлуке виде шта се дешава у домовима, на улицама, у радњама, у свакодневности. Шта се дешава у нашим душама. То неће сазнати од Тројке или из њихових међусобних консултовања. Сазнаће то од народа. Не може се друкчије. Желим да кажем, дакле, онима који не могу да плате такозвани „посебан допринос за имовину“, да не падају у очајање. Да знају да ћемо се сви уједињени наћи на њиховој страни и викнућемо заједно: „Не може се узети од онога коме није дато“. Нека схвате да немамо. Не можемо. Дошли смо до ивице, али не дозвољавамо да нас униште. Ако будемо инертни, неће то схватити. Свети Козма Етолски је прорекао пре 250 година, говорећи: „Наметнуће вам тежак и неподношљив порез, чак и на прозоре и на кокошињце, али неће стићи“. Стварно, неће стићи! Немојте да се савијете пред економским банкротом. Ми у њему већ живимо. Одреците се банкрота достојанства, историје, етничке савести. За то можемо и морамо да се боримо до последње капи крви. Чак и сада у последњем тренутку. Месогеа и Лавреотики је благословен крај који је до недавно пуцао од развоја и благостања. Али у последње време све је више оних који се у очају обраћају Цркви или другде, и преклињу за подршку и помоћ. Многи су се савили, економски су поклекли. Не могу да исхране своју децу. Изгубили су сан. Живе са претњом садашњости и са страхом од будућности. Имају имовину али немају новца. Како ће они да плате? Где да нађу (новац)? Узеће им кућу? Искључиће им струју? Да ли је могуће да ће бацити у мрак Кератеју и Лаврио, места на којима се налази највећа фабрика електричне енергије у нашој отаџбини? Шта год да се деси, браћо моја, хоћу да знате да ће наша помесна Црква дати све да би била уз вас. Ако једном од вас искључе струју, ми ћемо је искључити у свим храмовима. Венчања ћемо обављати са свећама у рукама и служити литургије са сузама у очима. Ни на један начин нећемо дозволити, у тренутку кад су домаћинства осуђена на мрак, да наши храмови служе са упаљеним полијелејима. Сви заједно, дакле, сада смо дужни да притиснемо наше представнике више него што их притискају кредитори. Зато што наша потреба за преживљавањем превазилази њихову потребу за влашћу над нама. Зато што је наше достојанство изнад било које користи. Зато што је наш национални понос заснован на историји на коју су сви они љубоморни. Зато што Европу видимо више као породицу која разуме потешкоће народа него као омчу која води друштва у пропаст. Не преостаје нам ништа друго до да преобразимо опет Грчку у нашу отаџбину, њену историју у наш идентитет, примере наших предака у наше доживљаје и да се повратимо из безумног богаћења у достојанствену једноставност и скромност, из кукавичког повлачења у храброст и од светског брукања у понос и универзално признато дивљење. Тако Бог, као што каже народ, неће да нас остави, зато што га и ми на тај начин нећемо оставити. Са очинским молитвама и у нади за буђењем, МИТРОПОЛИТ МЕСОГЕАС И ЛАВРЕОТИКИС НИКОЛАЈ Извор: Ακτίνες за Поуке.орг превела Јелена Стоименова
×
×
  • Create New...