Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополиту'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Црногорском и Приморском г. Амфилохију, у Господу љубљеном брату и саслужитељу Наше Недостојности, цјелив свети у Христу Исусу. Жао нам је, пошто непрестане Наше пастирске обавезе у Јерусалиму и Јордану, нису дозволиле изасланство Преосвећеног Архиепископа Катара Макарија богоспасаваној Митрополији нама многољебњеном и многопоштованом Високопреосвештенству, да и преко њега изразимо солидарност наше Древне Патријаршије Светој Митрополији Црногорској и Приморској, да би превазишла проблеме, које њој стварају планови оних који се боре против ње. Међутим, задржавамо право да првом приликом тамо пошаљемо изасланство, које ће пуноћи богомспасаване ваше Митрополије пренети благодат и благослов Пресветог и Животворног Гроба. Стога, цјеливајући Ваше Високопреосвештенство цјеливом светим у Христу тијелом од Дјеве Рођенога из Свечасне и Богопријемне Пећине Светог Витлејема, остајемо Ваш доброжелатељ, У Светом Граду Јерусалиму 15 Децембар 2019 Возљубљени у Христу брат Теофил III Патријарх Јерусалимски Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. (поводом прославе јубилеја владике Амфилохија, децембар 2015.) Шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. (Пс.8.5,6) Овако се давно запитао Псалмописац очаран неизрецивом тајном људске личности, а поновио Свети Апостол Павле задивљен испуњењем те тајне у личности Христа Богочовјека. Зато је бесједити о другом човјеку увијек тешко и надасве одговорно. Посебна је част али и одговорност говорити о личности г. Амфилохија, Митрополита Црногорско-приморског, и то данас када празнујемо јубилеј његовог тридесетогодишњег епископског служења у Цркви Христовој. Само пак помињање имена Амфилохије у минулих тридесет година никога није остављало равнодушним, од нас којих га истински волимо до оних који га ненавиде. Велико је мноштво оних који о њему непрестано говоре, размишљају, суде и просуђују. Стога, говорећи пред вама, унапријед знам да ће много тога остати недоречено. Вјерујем да је животопис Митрополита Амфилохија свакоме од вас познат и зато вас нећу подсјећати на оно што већ знате. Дозволите ми да из позиције поштоватеља покушам да искажем свој доживљај о данашњем слављенику. У претпразничким данима Божића не можемо а да се не присјетимо давног Божића 1938. године када се у Морачи родио Ристо Радовић, који је управо одавде, с црногорских висова, кренуо у свијет. Први његов избор је био да постане богослов и тај избор га је одвео из Црне Горе у богословске школе у Београду, Берну и Риму, а одатле у Грчку, Атину и Свету Гору, потом до Париза и опет натраг до Београда. Зато пред нама стоји тако сложена личност, интелектуално снажна, дубоког, проживљеног богословља, велике ширине, те безграничног човјекољубља. Други одлучујући избор који је трајно обиљежио Митрополита јесте његово монаштво. Инспирисан својим старцима Пајсијем Светогорским и Јустином Ћелијским, он постаје истински монах послушан у свему Христу и Цркви. Зато кад год поменемо његово име, као да смо изговорили ријеч монах. Вјероватно из те његове спремности да служи, и најдубљег смирења, који су првенствено плодови љубави, он добија дарове које одговорно умножава. Постаје свештенослужитељ олтара и отац многима. Очинство је једна од одлика његове личности, која постаје тако очигледна од оног тренутка када бива изабран и постављен за Епископа Вршачког и цијелог Баната. Амфилохије своје владиковање разумијева и живи као родитељство. Он почиње да рађа и одгаја нову дјецу чинећи их дјецом Цркве Христове. Епископство му се очитује у сусрету, личном односу из којег се чудесно рађа љубав и повјерење. Он једноставно и најискреније свједочи Човјекољубивог Христа. Владичански двор, најљепша грађевина у Вршцу, сједиште многих банатских епископа, његовим доласком постаје дом Милостивог Оца. Поред мноштва обавеза које има као епископ у епархији што је прије његовог доласка била без пастира, он сусреће, крштава, исповиједа, тјеши и храни људе. Налази времена да саслуша свакога – од дјетета до старца. Разумије и грли сиромаха и богатог, најумнијег и незнатног, има огромну љубав, јер разумије најстрашније људске падове. Поред свега тога, он постојано остаје монах и почиње око себе да окупља монаштво. Месић, древни банатски манастир, захваљујући његовом очинству постаје станиште бројних младих и образованих монахиња и као никад у својој историји постаје чувен. Из ове кошнице разројавају се многа сестринства и оживљавају многи манастири. Стога је данас већ сигурно да Митрополитовим руководством женско монаштво код Срба доживљава свој највећи процват. Након само шест година епископског служења у Банату историја те епархије дијели се на периоде прије, за вријеме и послије Владике Амфилохија. Пошто је изабран за Митрополита Црногорско-приморског, на сопственој кожи је искусио оне библијске ријечи: „Нигдје није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме“ (Мк.6.4). Црна Гора је у посљедње двије деценије у сусрету и сукобу са морачким пророком Амфилохијем и то је најочитији доказ да народ и Црква потребују пророчку ријеч. Та ријеч је често неразумљива и болна, али љековита. Да није тако, зар би данас црногорски манастири били пуни живота и молитве, зар би данас у Црној Гори било толико дивних свештеника и вјерника чија лица свијетле и радују широм тамне стварности времена и свијета у коме живимо? Пророк је одувијек несхваћен али је поштован и ничије уши, сем оних који их затискују, не могу а да не чују његову ријеч. Није ли наш данашњи слављеник управо такав – несхваћен а ипак и итекако поштован и његова се ријеч чује и слуша? Пророке су убијали одвајкада, на разне начине, поругом, покудом, гоњењем и разним смртима, а они се никад нису плашили, док су се други њих прибојавали. Митрополит Амфилохије се никада није уплашио. То га је учинило, у овом свијету страха и кукавичлука, магнетом привлачним за уплашене и растужене које радо прима под своја орловска крила слободе. Митрополит је и пјесник. Пророк и пјесник, то је као да кажете храброст и њежност у једноме, пјесник рањеног, отвореног срца коме капље крви и суза лију над Црног Гором ево већ деценијама. Али не лију узалуд него умивају Црну Гору и заливају виноград који засади рука Господња, слично оној мајци Јанковић Стојана која сузама виноград залива дозивајући свога сина. Овај молитвеник дозива Сина Очевога, кога су зли виноградари избацили напоље и убили. Монах, пророк с пламеном пјесмом, успијева да призове Христа, а виноград зато расте и многи род доноси. Митрополит Амфилохије је, дакле, умјетник, а умјетник је најсличније биће Творцу. Творац пак сваком бићу даје да буде друго, да буде оно што хоће, и воли свако биће отварајући му срце за слободу, за идентитет који љуби не мрзећи никога. Умјетник као љубљени ствара бића која љубе; ако неко не љуби, он није менталитета нити богодоличног идентитета нашега Творца и Оца и Христа Сина и Духа Животодавца. Митрополит Црногорско-приморски је читавога свог живота свој ум и срце охристовљавао; рекао бих да је изабрао најбољи могући али и најтежи и најхристоликији пут. Још од малих ногу (Х)Ристо је одабрао пут смирења и праштања. Да, браћо и сестре, то је најтежи пут, јер он подразумијева борбу са најтежим гријехом, а то је злопамћење. Ако бисмо у најкраћем хтјели описати нашег оца и пастира који нас чува ево већ тридесет година, онда је то срце пуно праштања и без капи, без зрна злопамћења. Свети Анастасије Синаит каже да је злопамћење теже од убиства и прељубе, од свега тежи гријех, а Свети Јован Златоуст својим коласалним умом тумачи Христову науку о праштању у бесједи о незлопамћењу. Када је Свети Петар, тај ватрени апостол који пада и посрће, али који открива да је Христос Син Бога Живога, с усхићењем питао Господа да ли до седам пута да опрости брату, пао је на испиту по ко зна који пут када је чуо од Учитеља да треба да опрости не седам пута него седам пута седамдесет и седам – другим ријечима, безброј пута. Опростити, љубазна браћо, на древном грчком кажемо синхоро, а хорос је простор. Кад молимо некога за опроштај, као да га питамо има ли у његовом срцу простора, мјеста за нас. Срце нашега Господа никада није било без мјеста за свакога који моли за опроштај. Какав Бог и какав Господ! Ако се неко у наше дане и пред нашим очима на овај највеличанственији начин уподобљавао Богу, онда је то отац Амфилохије, Митрополит цетињски. Митрополит тога малог мјеста које су прослављали велики људи и на чијој је страшној пољани одстојао овај горштак и смирени монах. Каква величанствена борба у наше вријеме. Но уз све то, мени се ипак чини да ни то не би било довољно да није овог другог и дивног подвига праштања, који је сваким новим опроштајем ширио срце архијереја црногорског и приморског, а таквих праштања је било не мање од седам пута седамдесет и седам. И док су с пјеном у устима грцали Ристо Сотоно и док му на сваком кораку налазе гријехе и грешке, он је, праштајући им, корачао храбро и тихо загледан у лице Онога који прашта чак и са крста. Тежина овог праштања тим је већа што отров потиче најчешће од браће, од своје дјеце, од свога рода и народа, од својих. Није ли читаво ово житије, браћо и сестре, тако христолико и није ли страшно, крстолико? Ако је неко научио да без крста нема Васкрсења, онда је то Митрополит Амфилохије. Вечерас, у подножју овога дивног храма, пред лицем његовог истинског ктитора, нашег слављеника, у име свих вас, браћо и сестре, и нарочито у своје име, подучени овим дивним ликом, његовим ријечима, дјелима, добротом, животом и изнад свега праштањем, могу само да кажем: опрости, оче и Владико, и издржи до краја, ходећи и творећи вољу Божију, да у садањем вијеку познамо кроз твој живот пут богопознања, а да се у вјечној радости сретнемо и наслађујемо Христом и његовим непролазним Царством. Извор: Vladikagrigorije.info
  3. Речи поздрава и подршке митрополиту кијевском и Украјине Онуфрију испоручио је Свјатејши патријарх бугарски Неофит у сусрету са митрополитом житомирским и новоград-волинским Никодимом у Софији 9. децембра 2019. године. „Свјатејши патријарх Неофит је казао да је сагледао реално стање Православља у Украјини и замолио је да се пренесу речи поздрава и подршке Блажењејшем митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију“, речено је у саопштењу. У разговорима са бугарске стране учествовали су секретар Светог Синода те Цркве епископ мелнишки Герасим, секретар Софијске митрополије, епископ билоградчишки Поликарп и сарадници Патријаршије. Током разговора о стању Православља у свету митрополит Никодим је уручио патријарху Неофиту поклон Предстојатеља Украјинске Православне Цркве. Иначе, митрополит житомирски Никодим борави у Бугарској по благослову митрополита Онуфрија и на Никољдан 6. децембра (по н.ст.) прослављен је Никољдан, када је саслуживао митрополиту ловечком Гаврилу у храму Светог Николаја Мирликијског (у Подворју Руске Цркве у Софији), а 8. децембра митрополиту старозагорском Кипријану у храму Рођења Христовог у граду Шипки. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Празник Светог Амфилохија иконијског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски, Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије, прославља као свој имендан. Поводом имендана високопреосвећеног Владике, доносимо овај прилог. Вашој пажњи препоручујемо: Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Житије Светог Амфилохија Иконијског Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Долгоденствуј, Високопреосвећени Владико, на многаја љета!
  5. Српска развојна академија из Београда додијелила је Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију златну плакету за животно дјело. Плакету је Владици данас у Митрополији на Цетињу уручио потпредсједник Академије професор Салих Селимовић. Митрополит Амфилохије је професору Селимовићу поклонио икону Светог Петра Другог Тајновидца Ловћенског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У част његовог 75. рођендана, украјинска телевизија Интер снимила је дугометражни документарни филм о Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију под насловом „Наше Блаженство“. Филм говори и његовом детињству, одласку у богословију, у манастир, о рукоположењу, хиротонији и ступању на првојераршки престо Украјинске Цркве. Филм обухвата неке интервјуе са Његовим Блаженством и разговоре са онима који га добро познају као човека чврсте вере и молитве. Филм је снимљен на руском језику, а прате га изванредни призори лепих цркава и манастира и саме украјинске природе, пропраћено божанским службама митрополита Онуфрија када гледалац може осећати мир и спокој који зрачи из човека који говори. Филм „Наше Блаженство“ о митрополиту Онуфрију поводом 75. рођендана | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  7. У част његовог 75. рођендана, украјинска телевизија Интер снимила је дугометражни документарни филм о Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију под насловом „Наше Блаженство“. Филм говори и његовом детињству, одласку у богословију, у манастир, о рукоположењу, хиротонији и ступању на првојераршки престо Украјинске Цркве. Филм обухвата неке интервјуе са Његовим Блаженством и разговоре са онима који га добро познају као човека чврсте вере и молитве. Филм је снимљен на руском језику, а прате га изванредни призори лепих цркава и манастира и саме украјинске природе, пропраћено божанским службама митрополита Онуфрија када гледалац може осећати мир и спокој који зрачи из човека који говори. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију Ових дана смо имали прилике да читамо о кориспонденцијама митрополита Амфилохија са патријархом Вартоломејем[1] и митрополитом Епифанијем украјинским (ПЦУ)[2]. Како је садржај познат, овде бих имао само неке кратке опсервације. Ово писмо „Вартоломејево“ је вероватно написао Радовић. Издиктирао га на матерњем неком од секретара, онда га неко превео на енглески, послали у Фанар, тамо је мало дорађено и враћено за Црну Гору. Такође, Вартоломеј пише председницима или премијерима других земаља на енглеском. Писмо је сасвим у складу са Вартоломејевим по форми: руком је написано коме се обраћа, онда иде заокружавање тела текста и пируета која улази у сам текст; потпис је аутентичан; нема печата јер је такав протокол. Ако се упореде писма Милу и Зеленском види се да је то то. Да је писмо настало на Цетињу види се из неколико индикација: 1) Све теме и чињенице о којима смо више од месец дана читали, помињу се у том писму. Просто је невероватна обавештеност Вартоломејева о томе што пропагира Амфилохије. 2) Откуд Митрополиту писмо Вартоломејево ако је оно упућено Милу? Зашто Вартоломеј исто писмо није послао Патријарху Иринеју? Јасно је да је акција била добро координисана и да је на релацији Фанар-Цетиње-Подгорица. Из унутрашњих извора сазнао сам да је Митрополија Црногорско-Приморска (МЦП) писмо објавила дан после него је исто стигло Милу. Ђукановић је лагао да му писмо није стигло,[3] али кад се размисли то је био смишљени спин да би скинуо сумњу аналитичара који тврде да је овде у питању тројни пакт: Мило-Амфилохије-Вартоломеј. Други рационални мотив овог спина не постоји, јер је сасвим лако утврдити да ли му је писмо стигло или не. 3) Када би Вартоломеј користио нашу латиницу уместо „ћелаве“? Ни енглези је не користе. Одаје их „Miraš Dedeić“. Њима је у ворду послато шта да потпишу. Писах: знали бисмо више кад би радио овај стари черногорски линк: Наиме, Амфилохије је побрисао стари сајт да га нико не би могао хватати у речи, а на новом поставља само пробране вести. Но, како се полемика закувала, добили смо и то прво писмо на грчком где је Мираш Дедеић у ћелавој латиници, и то усред грчког текста. Да се неко не би збунио. Прилажем: Патријарх не користи српску латиницу, јер то видимо и у његовом писму Влади Бучковском, где је латиница ћелава.[4] 4) Избачено је из писма од 2000 г., где је писало црногорско-приморска, па је сада остало само црногорска, како Амфилохије воли да користи. За ово писмо је релативно лако било утврдити му генезу, али се питам за писмо које је стигло дипломати Федереције БиХ при Светој Столици, Кир Дејану Мачковићу. Писмо преносим у целости: „ВАРТОЛОМЕЈ Архиепископ Константинопоља - Новога Рима и Васељенски Патријарх Драги у Христу Господу чадо наше возљубљено Дејане, С болом смо примили вијест да си се опет удебљао, међутим, надамо се да ће се с благословом Богоматере и наше Госпе твој пут тјелесне пропасти управити ка добром и правом путу здравља. Ако си већ научио да постиш као Ми, а не као твоја варварска браћа, онда барем и мрси као Ми, умјерено и полако. Сазнали смо за гласине који твоји непријатељи о теби шире, Господ Саваот да им вратове скрши и језике свеже, као и за неприлике које имаш на послу. Сјети се како су аријани понижавали Сина и македонијани хулили на Духа, па су ишчезли као дим угашене воштанице, тако ће проћи и ти нови јеретици и хулитељи смјерности твоје. Не губи наду у Господа и Спаса нашег, а и ми пријатељи твоји на земљи ћемо припомоћи. Знај Дејане чедо наше, да смо вазда с тобом, јер си ти наш и ми смо твоји и зато ти не може нико ништа. Јурисдикције су пролазне, као и аутокефалије, али ми смо ту вазда за тебе. Драго нам је да се ниси и ти повео за неким лудим Србима и окренуо леђа Мајци Великој Христовој Цркви. Радујемо се се да те поново видимо, здрава и крјепка, на неком лијепом мјесту, можда у неком од наших ставорпигијалних манастира у Охриду или Острогу, или пак на мору у Одеси. Ти знаш да си у Нашу кућу увијек позван. Шаљемо ти Наш свети архипастирски благослов из свечасне и свехвалне седмоглаве царице мајке свих престоница вјечнога Новог Рима и за тебе Цариграда. Буди Нам вазда добро и поздрави све око тебе који Нас воле. Непријатељи твоји да поцркају од посног сира! Твој молитвеник, заштитник и отац Вартоломеј Архипеископ и Патријарх У Новом Риму, пред јулијске календе 2019.“ Још ми чудније изгледа и друго писмо упућено реченом г. Мачковићу, и једноставно мислим да је сада и он сам себи писао као и митрополит Амфилохије. Ви просудите: „ВАРТОЛОМЕЈ Божјом милошћу Архиепископ Константиновог града и Васељенски Патријарх Љубљено чадо Наше Дејане, Знајући да си Ти вјерно чадо Велике Христове цркве и наше Најбожанственије Свесветости, коме смо Нашим благословом и питакионом дали право да буде „учитељ Цркве и да поучава и исправља по васељени“ обраћамо се очински Теби с циљем да отклониш забуне и нејасноће међ Србљем, а у вези с Нашим писмом Његовом Превасходству Предсједнику Црне Горе. Као што смо очекивали и планирали, а прије рјешавања питања Цркве у Сјеверној Македонији овог октобра, међу Србима настала еуфорија поводом објављеног писма о Цркви у Црној Гори. Веома нас је обрадовало то што је Србима тако мало потребно да забораве и толико мало потребно да пређу преко свих претходних догађаја и туђих искустава. Ипак, због неких интерпретација свештенства у Црној Гори, молимо те да укажеш на следеће чињенице, како нико не би помислио да смо се Ми и Наш Свештени Синод Првопрестоне Цркве на било који начин, или у било ком тренутку одрекли Наших свештених права и привилегија над варварским простором Илирика, гдје спада и Црна Гора, нама драги Карадаг. Стога нека буде знано да писмо није написано случајно и да је свака ријеч пажљиво одмјерена! Ни мало случајно нисмо избјегли да поменемо Његово Блаженство Иринеја, титуларног патријарха Србије, као што ни мало случајно по први пут уводимо појам Православна Црква у Црној Гори. Српска православна црква није поменута ни једном, напротив помиње се још увијек непостојећа Патријаршија Србије, и зато нас је веома насмијало да су неки писмо схватили као подршку Српској цркви у Црној Гори. Не требамо да ти појашњавамо мило чедо наше, да је Србија као Нокија, сваке године нови и мањи модел, стога ће и границе те нове Цркве да прате све будуће политичке прилике и догађаје. Наш брат Амфилохије, такође, није случајно поменут два пута, као законити и канонски јерарх, који је тренутно (или трајно) епископ Патријаршије Србије. Јасно је написано да се признаје само јурисдикција нашег брата Амфилохија, без икаквих референци на Синод и Сабор у Београду, па чак ни на другу тројицу епископа који дјелују у Црној Гори. Дакле, 'ђе и ским буде Ђед, ту ћемо и ми. Јединство Цркве је у Епископу и Еврхаристији, то знају добро сви, барем смо то успјешно установили и утврдили к'о папагаји. Управо због тога нас чуде нереалне интерпретације које виде ствари који нису написане, а не виде написано. Наше писмо би се више могло схватити као подршка идеји да је наш брат Амфилохије глава Цркве у Црној Гори, и надређен свим другима тамо. Надам се да ће Сабор у Београду знати да препозна нови дух времена и потребе за бољом организацијом Цркве, прије него ли океан наше љубави запљусне малу лађицу Српске цркве и преврне је. Молимо те да нам јавиш да ли је ико примијетио да смо писали МираШ ДедеиЋ, а не Мирас Дедеиц како ми Ромеји од вајкада пишемо и изговарамо. За све друге нејасноће и недоумице и оних који још увијек се надају, подсјети их само да смо до јуче на једнак начин подржавали Онуфрија и клели се Русима да се нећемо мијешати. Али океан Божје љубави нас је приморао да се умјешамо и учинимо смјели потез. Не чиним оно што хоћу, већ оно што нећу. Шта да се ради, дешава се. Поздрављамо те из твоје друге домовине, сутра ти је архиепископ Јов Геча у Риму, на празнику код Папе као наш изасланик, јави му се обавезно, послали смо ти по њему екмек кадаиф, твоје омиљено јело. С благословом, Патријарх Васељенски и Архиепископ Константинопољски Вартоломеј Први“ Сада, ја сам убеђен да је прво писмо Мачковићу аутентично, јер племенити господин јесте елегантно попуњен, као и аутор ових редова, и сасвим је реално да се Његова Свесветост забринула за здравље БиХ дипломате, али друго налазим да је фалсификат, као неки од оних што су аполинаристи фабриковали у старој Цркви, јер се овде откривају империјалистички планови Фанара. То је Мачковић измислио да би се светио Фанару, јер му нису исплатили 100 златних скуда које су обећали, а правдали се тиме да немају пара јер им Денисенко није дао дијаспору! Но, вратимо се мом омиљеном епископу, митрополиту Амфилохију. Лохи, како га од милоште зовем, је на овај начин позвао Вартоломеја да интервенише у ЦГ, али то сам није могао да уради без СПЦ, и да пред Синодом не би одговарао, у писму налазимо формулацију која га аболира: „Недавно смо у Васељенској Патријаршији били зачуђени сазнањем да сте исказали своју подршку стварању Православне Цркве Црногорске и да је Влада Ваше земље усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године, као и друге црквене имовине“. Дакле, не вели се да их је Амфилохије обавестио и позвао. Изнео сам већ тезу да је овде посреди првенствено договор Амфилохије-Ђукановић а покровитељ је Вартоломеј. У писму се избацује из игре Мираш и његова структура од 2 аутобуса, и зато се овде не може десити „украјински сценарио“, али се понавља да „Црква Црногорска никад није била аутокефална“. Како није била аутокефална, аутокефалију јој може дати само Фанар, јер по некој сомнабулној тези, да, када не могу да буду васељенски сабори, све ингеренције прелазе на Фанар (Константинопољ, Бизант, Истамбул, Васељенску Патријаршију, како вам драго). У томе је квака. Ако пратимо Радовићеве изјаве, ствар постаје јасна. Он кобајаги следи јасну српску линију да је Фанар неканонски поступио у Украјини. Тако Српски патријарх Иринеј пише: „Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве...“.[5] Исто имамо у Буловића: „Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање“.[6] Исти: „Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална“. Амфилохије ово понавља: „Нас је у Српској православној цркви поразила чињеница да је васељенски патријарх, познавалац канона, донео такву одлуку, која је, без сумње, неканонска“.[7] Међутим, не лежи враже, имамо и јако прецизну формулацију где се Лохи одаје: „Ипак он није непогрешиви римски папа. И зато, рецимо, наша Црква није прихватила то његово признање аутокефалности у Украјини. Да сви православни Украјинци прихватају аутокефалност, онда би то било нормално. Али, ипак већина православног народа Украјине припада канонској Цркви на челу са митрополитом Онуфријем, која је везана за Московску патријаршију“.[8] Ево га механизам који би Амфилохије применио у ЦГ: Аутокефалија се не може дати расколницима, тј. Мирашу, али може њему, уколико је затражи. Остаје само и Мило да је затражи, и имамо аутокефалну ЦПЦ у којој би Амфилохије столовао као архиепископ, или чак патријарх. Овај резон је потврђен у „Вартоломејевом“ писму Ђукановићу. Интервенција Фанара у канонској територији РПЦ у Украјини, била је од патријарх Вартоломеја, у интервјуу за „Политику“ оправдана „већом црквеном потребом“. Нама је пак обећао да неће утицати на мењање Устава СПЦ. Исто ће објашњавати и Јов Геча који вели да када настане једна држава, она може, иако није нужно, преко свог Председника да затражи од Фанара аутокефалију. Тврдња да ЦПЦ никад није била аутокефална је у служби ирационалне тезе да по укидању Пећке патријаршије, ЦПЦ је од 1766 до 1922, када СПЦ добија поново томос аутокефалности, била потчињена Фанару! Свакоме коме се ово чини ван памети саветујем да се сети Вартоломејевог недавног поништавања цариградских писама од преко 300 година. Могуће је да се и не посегне за овом тезом, јер су довољни већ набројани разлози. Ваља знати да је Амфилохије тражио од руског патријарха Алексија II, 1992 г. да избришу ЦПЦ као аутокефалну из диптиха из 1850. Алексије је то одбио. Амфилохије је објашњавао да се та грешка после пренела у Рали-Потли. Овај факт говори о Амфилохијевој бескрупулозности и жељом да мења и историјска сведочанства по свом нахођењу. Све тесере су дошле на своје место. Имамо независну државу, чије установљење Амфилохије није анатемисао, Председника који жели аутокефалију (Мило није рекао да је жели са Мирашем), Фанар који би је дао, али да то није Мираш. Нигде се у писму није тврдило како неће дати аутокефалију, него само да је неће дати Мирашу. У овом светлу ваља читати и друго писмо. Из МЦП пишу: „Дајемо на увид јавности дио писма предстојатеља, новосноване од Цариградске Патријаршије, „Православнe Црквe Украјине“ Епифанија од 24. јуна 2019. године, насловљено Његовом Високопреосвештенству Амфилохију, Митрополиту црногорском и приморском Српске Православне Цркве, а у вези са саслуживањем у Кијеву лажног „архимандрита“ Бориса Бојовића, сада произведеног „епископа“ тзв. ЦПЦ, непостојеће за васељенско Православље“.[9] Запазити да више нема оне запаљиве реторике, ткз. митрополит Епифаније и сл., него је та дружина сада новоснована црква од Цариградске Патријаршије. МЦП је прескочила компромитујуће делове из писма и оно око писма. Ово је било пуцање себи у ногу. Наиме, каквог кредита има Епифаније па да се он узима за озбиљно? Знамо да се од јеретика и расколника не могу, по канонима, примати представке у вези православних. Но, ваља направити противуслугу: Вартоломеј је подржао Амфилохија, сада овај има подржати његовог делфина, Епифанија. На страну све написано, Епифаније вели „да ми, који чинимо Аутокефалну, сада већ Православну цркву Украјине, имамо црквено и канонско општење само и искључиво са Светом Великом Црквом Христовом, нашом мајком, то јесте Васељенском патријаршијом, и само са онима са ким општи и она, и ни са ким више“. Тиме он афирмише своју канонску валидност, „а у круг оних који их наводно признају уводи све који опште са Цариградом“.[10] Шта је инфо МЦП прескочила? „На крају крајева, све помјесне цркве су на тај начин добиле аутокефалије и слиједе пут спасења. Овим ријечима апелујем на Вас, Високопреосвећени Владико, да с нестрпљењем очекујемо тај час када ћемо моћи с Вама да се причестимо из једне Евхаристијске Чаше”. Писмо је, како стоји на сајту ПЦУ, Амфилохију лично уручио 25. јуна Епифанијев заступник архиепископ черниговски и нижински Евстратиј Зорја, који је примљен на Цетињу, поклонио се моштима у Манастиру, био на дугом затвореном разговору са Митрополитом, а после ручка је отпраћен до подгоричког Храма на поклоњење свештенством са Цетиња (веле да је био прота Обрен Јовановић). Дакле, ми имамо озбиљне сигнале да ће можда Амфилохије бити први митрополит ван Фанара који ће признати ову структуру. Чека нас врела јесен, јер ће се ући у решавање «македонског питања», а чију самосталност – дату од Фанара - ће први Амфилохије подржати. Мој извор (имам их више) вели да је преп. Пајсије прекинуо да прима Амфилохија управо због македонског питања. Да ће се ствари компликовати и ићи г. Радовићу на руку, су сепаратистичке тенденције у нашој дијаспори. У Аустралији је обновљена Слободна СПЦ, амерички епископи су на страни Амфилохија, у Западној Европи има своје играче и лобирају да узму Париз (Максим). Верујем да је у врху СПЦ боље да мисли и црње од ових мојих анализа, јер ће озбиљније приступити решавању ових нагомиланих проблема. [1] https://mitropolija.com/2019/06/27/patrijarh-vartolomej-o-pravoslavnoj-crkvi-u-crnoj-gori/ [2] https://www.pomisna.info/uk/vsi-novyny/mytropolyt-epifanij-peredav-mytropolytu-serbskoyi-pravoslavnoyi-tserkvy-ofitsijnogo-lysta/ [3] https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/118883/djukanovicev_kabinet_nismo_dobili_vartolomejevo_pismo.html [4] https://www.patriarchate.org/-/septon-patriarchikon-gramma-pros-ton-exoch-k-vlado-buckovski-prothypourgon-tes-fyrom-11-08-2005- [5] https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346436097/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D0%BE-%D1%83%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D1%83-r12936/ [6] https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-spc//1352.episkop-backi-dr-irinej-opasni-portparoli.html [7] https://srbin.info/pocetna/aktuelno/amfilohije-carigradski-patrijarh-razjedinjuje/ [8] https://rs.sputniknews.com/regioni/201903061119067061-amfilohije-ukrajina-vartolomej/ [9] https://mitropolija.com/2019/07/01/saopstenje-mitropolije-crnogorsko-primorske-epifanije-dumenko-se-izvinjava-zbog-laznog-arhimandrita-borisa-bojovica/ [10] http://www.pecat.co.rs/2019/07/po-pravilima-ne-po-primjerima-svetosti/
  9. Извор: https://vzcz.church.ua/2019/07/17/mitropolit-chornogorskij-amfiloxij-poyasniv-predstoyatelyu-upc-svoyu-zustrich-z-predstavnikom-pcu/?fbclid=IwAR1jsqnI92LIUnCNDpcE_eUJ5ONDIo3b6H43T92xydLaEypKJwNZ3reAklU Одељење спољашњих црквених веза УПЦ објавило је данас на свом сајту писмо које је митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио митрополиту кијевском Онуфрију. У писму се објашњавају околности сусрета митрополита Амфилохија са представником "ПЦУ" Евстратијем Зорјом у Цетињском манастиру. Митрополит наводи да је био обеспокојен "саслуживањем" црногорског расколника Бориса Бојовића са митрополитом француским Емануилом и јерархијом "ПЦУ" 25. маја о.г. у Кијеву. Због тога се обратио васељенском патријарху Вартоломеју, након чије интервенције је добио и извињење митрополита Емануила и поглавара "ПЦУ" Епифанија Думенка, које је на Цетиње донео Зорја. О свему томе одмах је обавештен патријарх српски Иринеј и чланови Синода СПЦ на седници 26. јуна о.г. Митрополит Амфилохије је поновио митрополиту Онуфрију да је позиција СПЦ о украјинском питању непромењена, и да она, као и већина Помесних цркава, тражи свеправославно решење, које би уважило факт да је Руска православна црква мајка православног народа Украјине. View full Странице
  10. Одељење спољашњих црквених веза УПЦ објавило је данас на свом сајту писмо које је митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио митрополиту кијевском Онуфрију. У писму се објашњавају околности сусрета митрополита Амфилохија са представником "ПЦУ" Евстратијем Зорјом у Цетињском манастиру. Митрополит наводи да је био обеспокојен "саслуживањем" црногорског расколника Бориса Бојовића са митрополитом француским Емануилом и јерархијом "ПЦУ" 25. маја о.г. у Кијеву. Због тога се обратио васељенском патријарху Вартоломеју, након чије интервенције је добио и извињење митрополита Емануила и поглавара "ПЦУ" Епифанија Думенка, које је на Цетиње донео Зорја. О свему томе одмах је обавештен патријарх српски Иринеј и чланови Синода СПЦ на седници 26. јуна о.г. Митрополит Амфилохије је поновио митрополиту Онуфрију да је позиција СПЦ о украјинском питању непромењена, и да она, као и већина Помесних цркава, тражи свеправославно решење, које би уважило факт да је Руска православна црква мајка православног народа Украјине.
  11. "Подижући прогон православља на норму државне политике, покушајима насилног одузимања црквене имовине, црногорски режим пред очима читавог свијета демонстрира своју изопаченост, злобу и духовну незрелост" У вези са усвајањем Закона о слободи вјероисповијести и правном положају вјерских заједница, са циљем одузимања већине црквених добара, 15. јуна у Саборном храму Христовог васкрсења одржава се Тројичиндански сабор, за заштиту вјере и божијих светиња. На крају литургије вјерницима, црногорским властима, међународној заједници и широј јавности упутиће се позив за одбрану вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. С тим у вези, члан Одбора за међународне послове Думе, Сергеј Железњак, изразио је солидарност и упутио подршку православним вјерницима у Црној Гори. „Ми у Русији дубоко жалимо због повреда вјерских и националних осјећања братског једновјерног народа Црне Горе. Изражавамо солидарност и подршку нашој црногорској браћи и сестрама, Српској православној цркви и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију у одбрани православних светиња, борби за вјеру и очување традиције“, рекао је Железњак за РИА Новости. Такође, истакао је да се закон који је у мају усвојила Влада Црне Горе доживљава не само у црногорском друштву, већ и у Русији и у многим земљама свијета као антихршћански, антицрногорски и аморалан. „Подижући прогон православља на норму државне политике, покушајима насилног одузимања црквене имовине, црногорски режим пред очима читавог свијета демонстрира своју изопаченост, злобу и духовну незрелост. Криминалној групи Ђукановића и маргиналним идеолозима лажног црногорског идентитета Митрополија црногорско-приморска и опозиција једине су препреке за успостављање тоталитарне полицијске диктатуре и спровођење политички монтираних репресија над непослушним, уз помоћ подмићених правосудних органа“, оцијенио је. Осим тога, Железњак је истакао да Црну Гору и Русију спајају дубоке историјске и духовне везе. „Црногорски митрополит Св. Петар Цетињски је канонизован од стране Руске Православне Цркве, а вјерници га поштују и у Русији. Владика Василије Петровић Његош је сахрањен у манастиру Александра Невског у Санкт Петербургу. Митрополија црногорско-приморска брижно чува духовност, нацију и црногорски идентитет, у чијој основи се налази српска православна традиција, обогаћена културно-историјским насљеђем Црне Горе. Прогон који се сада спроводи уједно представља и безумно насиље над историјским памћењем и скрнављење насљеђа братских односа Русије и Црне Горе“, закључио је. Извор: ria.ru
  12. 27 година његове проповиједи претворило је Црну Гору у крај у који долази хиљаде хришћана из цијелог свијета Човјек-црква, небески човјек, наш апостол – такве ријечи се често могу чути о Митрополиту Амфилохију, и нема претјеривања у томе. Од 1991. године је он је Митрополит цетињски, црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, и чувар Трона пећког, наводи се у најави руске телевизије Россия која ће 25. априла бити приказана у оквиру циклуса „Проповједници“. „Педесет година комунизма оставило је свој траг, претварајући историјски православну земљу у духовну пустињу. Цркве и манастири у пустоши, практично без свештенства, читаве генерације затроване пропагандом су изгубиле свој религијски и национални идентитет. Било је потребно почети изнова – оживљавати цркве и манастире, подучавати свештенство, враћати људе Богу.И дословно, 27 година његове проповиједи претворило је Црну Гору у крај у који долази хиљаде хришћана из цијелог свијета, наводи се у уводу емисије. У емисији говоре свештеници СПЦ, блиски рођаци владике, пријатељи из дјетињства, људи којима је помагао у најтежим животним ситуацијама, новинари и, наравно, главни протагониста – Митрополит Амфилохије, стручњак за руску културу и велики пријатељ Русије, каже се у најави емисије. У филму учествују: митрополитов рођак Јован Радовић, јереј Анђелко Боричић, новинар Светлана Луганска, јеромонах Сергеј – економ манастира Острог, старији брат митрополита Вучина Радовић, протојереј Момчило Кривокапић, јеромонах Јустин (Мреновић), протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, рођака митрополита Анастасија Радовић, новинар Марија Живковић, потомак краљевске лозе Ђорђе Петровић Његош, бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш, и предсједник Црквене општине Цетиње Рајко Радусиновић. ТВ Россия К 25. април 2019. у 22:10 часова Проповједници: Митрополит Амфилохије (Радовић). https://tvkultura.ru/anons/show/episode_id/2160890/brand_id/62714/
  13. У оквиру годишњих свечаности и помена Владици Сави Косановићу, које у Никшићу, традиционално, организује Удружење Бањана и Рудињана „Владика Сава Косановић“, у суботу 2. марта 2019. у Црквено-народном дому, одржана је промоција новог броја Љетописа Бањана и Рудина. У представљању четвртог броја овог годишњака, који издаје Удружење Бањана и Рудињана, учествовао је др Васиљ Јововић. Он је запазио да је Љетопис Бањана и Рудина, по свом садржају својеврсни зборник радова различите тематике. Локално одређење, које је ограничавајуће на Бањане и Рудине оставља простора унутрашњој тематској разнородности, која може да ослика живот у свим сферама и периодима. Часопис доноси садржаје из етнологије, сакралног и споменичног насљеђа, језика, историје, народног стваралаштва, савремене књижевности, рекао је Јововић, наводећи детаљно садржаје свих 11 поглавља, од којих је прво посвећено Владици Сави Косановићу, по коме Удружење Бањана и Рудина носи име. „Осим текста владике Саве Косановића „Из Мемоара Протопопа Недељка“, ту је текст из босанско-херцеговачке периодике који осликава свечаност при рукоположењу митрополита Саве Косановића, текст Војислава Максимовића „Путописни и мемоарски текстови владике Саве Косановића“ и епска пјесма (поема) Мића Гласинца „Митрополит Сава Косановић“. Обратио се и Милутин Мићовић, главни уредник Љетописа. Мићовић је рекао да су овај часопис градили од готовог материјала, тако да они нијесу заслужни за овако „наслаган“ часопис, већ су заслужни најприје они за које не знамо, а чије смо ријечи и приче наслиједили, и они који су се бавили темама народним, етнолошким и историјским. „Међу нама је доста тих људи, ево, овдје, громаде од човјека др Војислава Миљанића, ту су Живко Ђурковић, Вукашин Мирковић који сваког дана дописује ријечи из свог памћења, да кажем бањског, људског памћења, архаичне ријечи које се заборављају и које бораве само у ономе ко их носи, кроз кога оживљава то сјећање, ко има љубав према ријечима и ко зна моћ ријечи. Ријеч умије да покрене наш крвоток, да нас подмлади, направи бољим људима. Поменуо сам само неке од њих, а таквих је доста“, казао је, између осталог, Мићовић. Овом приликом, говорили су др Војислав Миљанић и проф. Веселин Матовић. Промоцији четвртог броја Љетописа, у Никшићу, присуствовао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, а уприличен је и пригодан културно-умјетнички програм. Сјутрадан, у недјељу 3. марта, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, након Свете Архијерејске Литургије у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, служио је, годишњи помен Митрополиту хаџи Сави Косановићу, чији земни остаци почивају поред цркве Светих апостола Петра и Павла у старом градском гробљу у Никшићу. Ријечима архипастирске бесједе сабранима се обратио Преосвећени Епископ Јоаникије. „Сабрали смо се и ове године око гроба Митрополита Саве, који је оставио дубок траг у историји Српске Цркве и српског народа и као архијереј, док је био на трону дабробосанских митрополита, а и касније, када је прогнан са владичанског трона. Није престајао да пише, да се бори за свој народ, да се бави историјом и културом свог рода. Велике су његове заслуге на црквеном, духовном и културном плану“. „Увијек када се сабирамо у славу Божју, Који га је укријепио и око имена и гроба Митрополита Саве будите сигурни да је то за нас велики благослов и велико надахнуће. То се види по раду и резултатима које је постигло Удружење Бањана и Рудињана „Митрополит Сава Косановић“ и дубоко вјерујем да он штити оне који му се обраћају, јер је својом жртвом, својом вјером, својом истрајношћу и љубављу заслужио и задобио слободу пред Престолом Божјим. Нека му буде вјечни покој и Царство му Небеско“, казао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Удружење Бањана и Рудињана „Владика Сава Косановић“ одржало је, потом, редовну годишњу скупштину Удружења. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  14. Главни одбор Удружења за верске слободе донео одлуку да овогодишњи лауреат буде Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије. У свечаној сали Ректората Свеучилишта у Загребу, поводом Дана верских слобода, 12. јануара 2019. године одржана је свечана јубиларна седница Удружења за верске слободе у Републици Хрватској. Удружења за верске слободе у Републици Хрватској. Свечаној седници присуствовали су градоначелник Загреба г. Милан Бандић, бивши председник Републике Хрватске др Иво Јосиповић, главни секретар Међународног удружења за верске слободе (IRLA) др Диоп Ганун, народни правобранитељ гђа Лора Видовић, директор Владине Комисије за односе са верским заједницама др Шиме Јерчић, представници Цркава и верских заједница у Републици Хрватској, као и многе личности из политичког и културног живота. Главни одбор Удружења за верске слободе донео је одлуку да овогодишњи лауреати буду: Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије и свештеник Твртко Барун, директор ЈРС - исусовачке службе за избеглице. Обраћајући се овогодишњем лауреату, гђа Јадранка Брнчић прочитала је образложење за доделу признања Удружења у којем се истиче миротворни допринос митрополита Порфирија у промовисању културе дијалога и верских слобода. Она је истакла следеће: -Бити представник Српске Православне Цркве у Хрватској чак и послије толико година након ратних сукоба – чије повијесно памћење још није прочишћено ни у српском нити у хрватском народу па њихови припадници често још приступају једни другима с предрасудама – зацијело није лак задатак. Притисци и очекивања су велики са обе стране. -С једне стране, по њеном мишљењу, припадници српскога народа у Хрватској оптерећени су наслагама немира и страха те се и најмањи неспоразуми који још увијек постоје између Србије и Хрватске - јер на исте догађаје, из ближе и даље прошлости, гледају различито - снажно одражавају на њих. С друге, пак, стране, отвореност за дијалог и екуменизам поједини припадници Српске Православне Цркве у Србији не прихваћају увијек благонаклоно. Када је ријечи о најосјетљивијим питањима како за Србе тако и за Хрвате, митрополит Порфирије у свакој прилици, ма коме се обраћао, налази јасне, истодобно реалистичне и помирљиве ријечи. У наставку, гђа Брнчић је нагласила: -Митрополит Порфирије није склон давати ad hoc тумачења, него говори бираним ријечима, трудећи се да никога не повриједи и да не зађе на склизак терен политике. Није то израз пуке политичке коректности, него свијести да свака ријеч може бити потицај за продубљивање неспоразума и изазов за могуће нове сукобе. Врло је јасан када је ријечи о спрези вјерске и националне припадности. Ако је јача љубав према Богу, онда он постаје покретач и садржај и крајњи домет нашег живота. Ако превладава љубав према самоме себи, онда Бога претварамо у идеју, у идеологију, он постаје инструментом, чиме промовишемо своју себичност, егоизам и самољубље. Када вјера постаје идеологија, када Црква постаје институција која хоће моћ, значи да су они који вјерују у Христа, Њега ставили у други план. Распети се и узети свој крст, то нас води потпуној слободи од свих идола, од идола државе, нације и Цркве, и од Бога као идола. Закључујући своје образложење гђа Јадранка Брнчић је истакла: -Митрополит Порфирије, дакле, лично настоји живјети и дјеловати у складу с Јеванђељем те пружа ријечи наде. У свим приликама, јавним наступима и проповиједима, разговорима с људима из политичких и црквених кругова, с новинарима или на трибинама, вјерно и устрајно шаље поруку мира и братољубља. Доиста, једини начини да сви заједно идемо напријед и припремимо будућност за нашу дјецу јесу: дијалог, праштање и помирење. Митрополит Порфирије се после примања признања обратио Главном одбору Удружења за верске слободе у РХ и свима присутнима захваливши најсрдачније на додељеном признању и обећао да ће и убудуће чинити све што је у његовим моћима како би свако могао слободно да исповеда своју веру. Митрополит је нагласио: -Човек је највећа вредност у читавој творевини из просте чињенице да је он једино биће које је названо иконом Божјом, а икона Божја је пре свега због тога што је слободно биће. А Бог је једино апсолутно слободан. Човек своју слободу добија од Бога, добија је пре свега, како Оци Цркве говоре, везану за слободну вољу. Створен је као биће које има слободну вољу. Али то још увек не значи да је самом том чињеницом, будући да је дар, слободан и оставрен као слободно биће. Да би заиста и постао човек слободно биће он ту своју вољу, коју може да злоупотребљава дарове и потенцијале које је добио, а може и да их афирмативно употребљава, том слободном вољом постаје заиста слободан онда када чини добро. Управо како смо чули позив апостола Павла: „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима“( Гал 5, 13). Слобода према томе која не подразумева заједницу са другима, то значи која не подразумева спремност да се другоме дâ места поред себе или боље рећи у себи, у своме срцу, заправо је contradictio in adjecto, није слобода. Закључујући своје излагање Митрополит је нагласио: -Човек је изнад свега, јер је човек важнији од свих правила и свих закона и спремност по примеру Христа на одрицање, на Крст и на распеће. Нека би дао Бог да заиста будемо слободни и како каже Џорџ Орвел: `Ако слобода значи нешто уопште, она значи право да кажемо људима оно што не желе да чују`, или како каже Гете: `Не можемо имати слободу ако нам савест није чиста`. То ништа друго није него управо фундамент које нам износи Јеванђеље и свака друга религијска књига или сваки човек који верује у Бога. По завршетку свечане седнице и фотографисања са лауреатима дружење је настављено уз послужење за све присутне. Извор: Српска Православна Црква
  15. Надбискуп загребачки, узорити господин Јосип кардинал Бозанић, честитао је Празник рођења Христовог Митрополиту загребачко-љубљанском г. Порфирију, његовим свештеницима, монасима и свим православним верницима. У својој честитци кардинал Бозанић пише: "Vaše Visokopreosvećenstvo! Zahvaljujem na ljubaznim čestitkama koje ste mi uputili prigodom Božića i nove 2015. godine. Vama, Vašem svećenstvu, monaštvu i vjernicima, upućujem iskrene čestitke prigodom svetkovine Rođenja našega Gospodina te želim Božjim blagoslovom i mirom ispunjenu 2015. godinu. Božja dobrota koja se očitovala rođenjem Gospodina našega Isusa Krista, neka Vam pomogne i blagoslovi Vašu pastirsku službu na duhovnu dobrobit vjernika. Povezan s Vama zajedništvom iste vjere, iskreno Vas u Kristu pozdravljam s izrazima osobitog poštovanja." Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  16. Дана 22.10. 2018. године у Сокобањи, свечано је отворена изложба поводом 120 година упокојења Митрополита Михаила Јовановића. Изложба је организована у сарадњи Народне библиотеке „Стеван Сремац“ Сокобања, Општине Сокобања и Срспке Православне Цркве. Изложбу су свечано отворили и присутнима се обратили, монах Игнатије Марковић, сабрат манастира Рача, који је и аутор ове прелепе поставке, као и председник општине Сокобања господин Исидор Крстић. Свечаном отварању изложбе је присуствовало мноштво знатижељних сокобањчана који су изнова и из новог угла могли да се упознају са животом и делом овог знаменитог им суграђанина. Посебно радује да су за ову изложбу били у великом броју заинтересовани ђаци школе која носи име Митрополита Михаила, који је ову школу и изградио. Деца су дошла у великом броју, са својим вероучитељима, учитељима и наставницима, како би се упознали са животом и радом, како је то истакао господин Исидор Крстић, најзнаменитијег сокобањца Митрополита Михаила. Извор: Епархија тимочка
  17. Дана 22.10. 2018. године у Сокобањи, свечано је отворена изложба поводом 120 година упокојења Митрополита Михаила Јовановића. Изложба је организована у сарадњи Народне библиотеке „Стеван Сремац“ Сокобања, Општине Сокобања и Срспке Православне Цркве. Изложбу су свечано отворили и присутнима се обратили, монах Игнатије Марковић, сабрат манастира Рача, који је и аутор ове прелепе поставке, као и председник општине Сокобања господин Исидор Крстић. Свечаном отварању изложбе је присуствовало мноштво знатижељних сокобањчана који су изнова и из новог угла могли да се упознају са животом и делом овог знаменитог им суграђанина. Посебно радује да су за ову изложбу били у великом броју заинтересовани ђаци школе која носи име Митрополита Михаила, који је ову школу и изградио. Деца су дошла у великом броју, са својим вероучитељима, учитељима и наставницима, како би се упознали са животом и радом, како је то истакао господин Исидор Крстић, најзнаменитијег сокобањца Митрополита Михаила. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  18. Овај став је изнео архиепископ верунски Јоаким на свом фејсбук налогу где пише „Боже, укрепи у свим искушењима многострадалног и возљубљеног архијереја, пастира и нашег пријатеља Његово Блаженства Онуфрија и сво његово стадо!“ Он даље пише да је Онуфрије овенчан врлином смирености, љубави, праштања и мудрости. „Увек у молитви, он је потпуно предан Богу и служењу народу. Он доноси утеху, наду и радост свуда. Свима искушењима увек је одолевао као стена. За мене је велики духовни дар што га познајем.“ Својевремено је, у мају 2018, Његово Блаженство митрополит Растислав подржао канонску Украјинску Цркву апелујући на политичаре да престану мешати се у питања канонске Цркве и истичући да се „раскол настао људским еготизмом може зацелити само покајањем и повратком Цркви“. Извор: Српска Православна Црква
  19. Православна Црква Чешких земаља и Словачке изразила је пуну подршку Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Овај став је изнео архиепископ верунски Јоаким на свом фејсбук налогу где пише „Боже, укрепи у свим искушењима многострадалног и возљубљеног архијереја, пастира и нашег пријатеља Његово Блаженства Онуфрија и сво његово стадо!“ Он даље пише да је Онуфрије овенчан врлином смирености, љубави, праштања и мудрости. „Увек у молитви, он је потпуно предан Богу и служењу народу. Он доноси утеху, наду и радост свуда. Свима искушењима увек је одолевао као стена. За мене је велики духовни дар што га познајем.“ Својевремено је, у мају 2018, Његово Блаженство митрополит Растислав подржао канонску Украјинску Цркву апелујући на политичаре да престану мешати се у питања канонске Цркве и истичући да се „раскол настао људским еготизмом може зацелити само покајањем и повратком Цркви“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната. На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу. Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука. За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године. Извор: Радио Слово љубве
  21. У освит великог Христовог празника, Преображења Господњег, 2010. године, уснуо је у Господу велики човек и уважени архијереј Српске Православне Цркве, Митрополит либертивилско-чикашки (Христофор Ковачевић). Последње дане живота провео је у манастиру Светог Саве у Либертивилу. У суботу, 18. августа 2018. године, у Саборној цркви у Београду биће служена света заупокојена Литургија и помен блаженоуснулом митроплиту Христофору (Ковачевићу) са почетком у 7,30 часова. Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната. На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу. Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука. За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  22. Владика Кирило је позвао све вјернике да се помоле милосрдном Господу да пожари престану. „Да душе преминулих почивају у миру а да милостиви Господ својом посјетом укријепи рањене и повријеђене“, казао је владика Кирило и овим путем пренио Митрополиту Тарасију патње нашег вјерног народа за својом браћом. „Ми састрадавамо у вашој патњи, као што један орган трпи због другог у истом тијелу које је Црква Христова“, наводи се у поруци владике Кирила. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и централно-јужноамерички господин Кирило упутио је изразе саучешћа Његовом високопреосвештенству Митрополиту буеносаиреском господину Тарасију, егзарху Цариградске патријаршије за Јужну Америку, поводом страдања грчких грађана у недавним пожарима у близини Атине. Владика Кирило је позвао све вјернике да се помоле милосрдном Господу да пожари престану. „Да душе преминулих почивају у миру а да милостиви Господ својом посјетом укријепи рањене и повријеђене“, казао је владика Кирило и овим путем пренио Митрополиту Тарасију патње нашег вјерног народа за својом браћом. „Ми састрадавамо у вашој патњи, као што један орган трпи због другог у истом тијелу које је Црква Христова“, наводи се у поруци владике Кирила. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...