Претражи Живе Речи Утехе

НОВИ БРОЈ "ПРАВОСЛАВЉА" - НОВИНА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ ПОСВЕЋЕН ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г ПОРФИРИЈУ (БР. 1294, 22. ФЕБРУАР 2021. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ) Приступна беседа Његове Светости Патријарха српског г Порфирија, изговорена на дан устоличења Нови број новина Српске Патријаршије Православље: Изабран је 46. наследник трона Светога Саве, Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021, у Спомен Храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију. Звона на Храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски. Његову Светост Патријарха српског Порфирија даруј Господе Својој Светој Цркви у миру, здрава и читава, часна, дуговјечна и да правилно управља ријечју Истине Твоје! Достојан, на многе године! ДОСТОЈАН! Нови број новина Српске Патријаршије, поред извештаја са избора и устоличења Свјатјејшег Порфирија доноси његов животопис, као и неколико пригодних текстова који представљају досадашње деловање новог српског Првојерарха. У новом броју Православља можете читати шта је Патријарх српски Г. Порфирије рекао о Олуји, Косову и Метохији, Србима у Хрватској и Словенији, Православној гимназији у Загребу, о суживоту, дијалогу, екуменизму, прошлогодишњим литијама у Црној Гори, култури сећања, јасеновачким жртвама, релативизацији зла, српско-хрватским односима, кардиналу Степинцу, Цркви у Словенији, скорашњем земљотресу у Хрватској, изграђивању мира и поверења у региону... Вашој пажњи препоручујемо и текст Рорија Јеоманса о филму Дара из Јасеновца, као и ауторски текст др Радована Пилиповића о недавно изашлом из штампе Календару Црква.... Извор: Православље

Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован данас, 31. децембра, посјетио је Цетињски манастир, гдје се поклонио моштима Светог Петра Цетињског, Десници Светог Јована Крститеља и честици Часнога крста. Владика је обишао и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици гдје га је дочекао протојереј-ставрофор Драган Митровић, старешина храма. Владика је одслужио и помен свом духовном оцу, блаженопочившем Митрополиту Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

14. децембра 2020. године Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије примио је писмо од Пољске православне Цркве у којем се изражава брига за јединство православља у савременом свету. Информативно-просветнo одељење Украјинске православне Цркве Московског патријархата објављује документ у целости. Пољска православна црква, узнемирена поделама православног јединства које изазивају саблазан, обраћа се свим православним хришћанима следећим јеванђелским позивом: „Нема више Јеврејина ни Грка, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Ове речи Светог pисма сведоче да за Христа и wегово учење не постоје границе. Ово је чињеница и норма за православну духовну мисију, што значи да границе онако како их разумевају људи овде не могу играти суштинску улогу. За људе православне вере најважније је ширење учења Христа распетог и васкрслог. Само у њему и кроз њега свет прима спасење. Људски однос према географским границама овде није ни од каквог значаја. Мисија проповедања истине о спасењу у Христу представља дужност свих православних хришћана, почев од патријараха, митрополита и епископа, преко свештеника и монаха, па све до обичних верника. Сви имамо одговорност да проповедамо ову истину. И зато од наше усрдности зависи спасење како нас самих, тако и других. Сваки верник у свом животу највише од свега жели спасење и вечни живот. Тим путем су ишли и наши преци: апостоли, мученици, исповедници и подвижници. Управо захваљујући њиховој мисији православље сада постоји на Истоку и Западу, на Северу и Југу. Постојеће административне границе држава не смеју да нарушавају мисију Свете Цркве и њено јединство. Заиста, у Цркви нема Грка, Јеврејина, Словена, Румуна, Немца, Етиопљанина нити других народа. Сви смо ми Христови. Апостол Павле нас у то уверава речима: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа, да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1Кор 1, 10). Зар нам ове речи данас ништа не значе? Подела коју доживљава савремено православље не води ширењу Христовог учења које проповеда света, саборна и апостолска Црква, него све већој саблазни. Наравно, имамо ми о чему да поразмислимо, али то је могуће само у духу љубави и јединства у Христу. Ако ми не изађемо на крај са овом привременом поделом, то ће учинити будуће генерације. Али, шта ће они моћи да науче о нас и шта ће о нама писати? Свети апостоли Ћирило и Методије донели су Христово учење свете православне Цркве у Велику Моравску, а затим Чесима, Висланима, Пољанима и другим народима и племенима. Оно се одатле проширило међу Леђанима и Русинима. Све се то дешавало на територији савремене пољске државе. Крштење Кијевске Русије догодило се знатно касније. Има ли ова хронологија било какав значај када је реч о нашем спасењу захваљујући тој мисији? У светлу ових историјских чињеница, савремене међуцрквене несугласице и покушаји истеривања сопствене правде нису од суштинске важности. Заиста, у данашњем друштву које разарају поделе најважније је да ми и даље останемо ученици и деца једне свете, саборне и апостолске Цркве – мистичног тела Христовог. Чисто људске слабости и наше амбиције у том погледу међу нама не би требало да имају значај. Примат части и поштовања према првом међу нама, као и његово место „анђела“ дотичне Цркве (једна од титула константинопољског патријарха – прим. прев.), обликовала је историја. Међутим, овај процес је био заснован на јеванђелској проповеди о љубави већег према мањем. На крају крајева, примат у Цркви се састоји у служењу слабима, по Христовим речима: „Ко жели да буде први, нека буде последњи од свих и слуга свима“ (Мк 9, 35). Ове речи су упућене сваком вернику, био он свештенослужитељ или лаик. У овој тешкој ситуацији први ће бити онај који пружи руку помирења и тиме помогне да се подела превазиђе. Наравно, историја је одредила административне границе појединих народа. Не губимо оно што имамо! Немојмо кршити вољу и установе наших предака! Ујединимо се око Божанствене Литургије и не трошимо духовну енергију на ствари које су од споредног значаја за наше спасење! Данас непријатељ људског рода, ђаво, чини све што може да доведе до кварења православних хришћана и њихове Цркве. Њему највише смета јединство изражено у заједничкој литургијској молитви. Немојмо му помагати у његовим нечасним намерама, већ се одупремо искушењу подела. То од нас очекују Бог, свето православље, историја и сутрашњица наше Цркве. Ово обраћање је плачни глас многострадалне Пољске православне Цркве, позив свима нама да се уразумимо пред негативним црквеним појавама у савременом православљу. Господе, благослови своју Цркву и помози нам да превазиђемо искушења која нас муче. Господе, утврди свету православну веру, веру православних хришћана, у векове векова! У име Светог архијерејског сабора Пољске аутокефалне православне Цркве Председавајући + Сава Митрополит варшавски и све Пољске Са руског за Поуке.орг Иван и Јелена Недић извор: Польська Православна Церква направила лист Предстоятелю УПЦ, в якому виражається турбота про єдність Православ'я в сучасному світі (рос) - Українська Православна Церква NEWS.CHURCH.UA УПЦ, новости УПЦ, Митрополит Онуфрий, Православие

У саборном храму Васкерсења Христовог у Подгорици, данас, на празник Светог Амфилохија Иконијског, служена је заупокојена архијерејска Литургија са четрдесетодневним поменом блаженопочившем Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Чинодејствовали су Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, викарни Епископ диоклијски Методије и умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Након читања Јеванђеља бесједио је Епископ Атанасије: Данас је празник вишеструки. Празник Васкрсења, празник четрдесетодневни, великог архијереја Амфилохија Иконијскога. Свети Амфилохије Иконијски приводи престолу Господњем нашег оца, брата и саслужитеља Амфилохија Митрополита цетињског, црногорско-приморског и свеправославнога. Излази пред Господњи престо и приводи га његов велики имењак Свети Амфилохије Иконијски. Кад је требало млади Ристо да се монаши, питао је оца Јустина које име да узме, а ава Јустин је одговорио: „Ових дана сам превео житије Светог Амфилохија Иконијског, да узмеш то име, Амфилохије, њега су анђели рукоположили.“ Приђем тада ави Јустину, био сам близу њега, па кажем: „Он је анђео Цркве, епископи су анђели Цркве, они су га приводили.“ Он одговори: „Ух ви историчари, па то је истина. Светог Амфилохија су рукоположили епископи на челу са Светим Василијем Великим, била су то бурна времена, 4. век, кад су се појавили јеретици, њега је привео Свети Василије Велики и био је славни његов ученик и њему је Свети Василије упутио своје капитално дело О Духу Светоме.“ Тако је наш брат, отац и саслужитељ Митрополит Амфилохије, приведен је Светим Амфилохијем и анђелима Цркве данас Престолу Божијем, у четрдесети дан отишао је пред Господа. Сигурни смо да се на њега односи ово Јеванђеље које се данас чита јерарсима, Светом Николи и другима, у чему су они свеблажени, јер су ишли са Христом и увек су се осећали сиромашни духом иако су већ почели да задобијају пуноћу Духа Светога. И онда, како су говорили за Христа, тако су за њих говорили ружне речи лажући. Наш отац, брат и саслужитељ Митрополит Амфилохије, прошао је тај пут и зато је светла образа изашао пре 40 дана са овога света и душа из тела и пристао престолу Христовоме. Данас га приводи престолу врховнога Бога Оца, вечнога родитеља Сина и вечнога исходитеља Духа Светога, и Оца свију нас. Запамтите то, кад год читамо Оче наш, уз Вјерују то су наше најважније молитве и најважнији текстови исповедања, зато пред причешће читамо Оче наш и тиме постајемо синови васкрслог и распетог за нас Христом. Чин причешћа у Литургији је чин Васкрсења. Цела Литургија је оприсутњење вечног живота, целе икономије Христове и домостроја Христова, од Богојављења Богородици, па до рођења у витлејемској пећини, па до крштења на Јордану, па до Преображења на гори Тавор, па вођења у Гетсиманском врту, ухваћенога и вођенога на суд Пилату, и осуда јеврејских старешина, па онда вођење и распеће на Голготи. Знате ли да је Голгота изван ондашњих јерусалимских зидина? Изван, зато што је Господ дошао да спасе све, а није ограничено само зидовима јерусалимским или јеврејским наслеђем. Драги хришћани, драге сестре, драга децо, има један честити и верујући Јевреј, Џејмс Бестин, који је као верујући Јевреј, знао Свето писмо и своје предање, знао је историју свог народа па га је мучило зашто је јеврејски народ тако страдао. Упутио се у Америку и тамо сусрео разне групације, разговарао са ученим људима, а на крају, сам Господ га изненади. Јави му се чудесно и каже му: „ја сам уствари први прави Јеврејин, испред свог народа и за свој народ сам страдао. Немојте се чудити што и ви страдате, идете мојим путем.“ Свети оци су говорили да сваки хришћанин треба да прође све стадије Христовог живота и онда да се уподоби са Христом. Циљ је да постанемо као што смо створењем постали христолики, да постанемо још више, христоподобни, христоистоветни, и да у њему будемо усиновљени као деца Божија и брата Христова. То је достојанство наше и то данас прослављамо. Наш отац, сабрат и заједничар у свему, и у овој Литургији, он је данас брат Христов, син Бога Оца, и зато је наш отац и учитељ. Како рече један млади и умни владика: „Ако смо изгубили оца и учитеља, добили смо свеца.“ Светогорци су већ написали скоро целу службу, можемо доле на његовом гробу да певамо. Већ је велики светогорски песник, Атанасије симонопетритски, који је признат од Цариградске Патријаршије, за великог химнографа, који је написао службе Светом Николају жичком и Светом Јустину Ћелијском, почео је да пише и службе нашем оцу и сабрату Амфилохију новоме. Ако Бог да, доћи ће тај дан да ћемо ту службу певати, а после ћемо сићи доле на његов гроб да отпевамо. А овде сада, по древном предању, благословићемо жито које је символ живота, зато је наш данашњи празник у Храму Васкрсења символ, догађај оприсутњења Васкрсења на нама, а пре свега на оцу, брату и саслужитељу нашем Амфилохију. Њему царско насеље и небеска заштита са његовим вођом и имењаком Светим Амфилохијем Иконијским. Будимо радосни што имамо таквога предстојатеља пред престолом Божијим. Он нам је оставио овај величанствени Храм, да нам остане стално у срцу, у оку, у уму, у целом нашем бићу, да је ово уствари рај на земљи. Рекли су да је ово нова Света Софија, и више од тога, ово је ново небо на земљи, благодарећи мајци Божијој. Она је сама постала Храм и ухрамила Христа да нас ухрами њеним руководством и пратњом у храм вечни Оца, Сина и Духа Светога. Након литургије служен је парастос а онда је бесједио Владика Јоаникије: У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо архијереји, часни оци свештеници, монаси и сестре монахиње, честита родбино блаженопочившег Митрополита, браћо и сестре, Сабрао нас је блаженопочивши Митрополит Амфилохије у овај недјељни дан, нас дан свога небеског покровитеља Амфилохија Иконијскога. Јесте овај сабор данас овдје прожет тугом, али је прожет и великом радошћу зато што имамо таквога свједока који је пред нама, који нас је водио, свједока Христовога, апостола Христовога који нас је сабирао у вријеме своје свете архијерејске службе овдје у Црној Гори. Он нас и данас сабира, и убудуће ће нас сабирати. Увјерени смо да ће му Бог дати такву смјелост пред Његовим престолом да нас заступа својим светим молитвама и својим небеским покровитељством. Али, то остављамо будућим временима и будућим покољењима. Али, кога смо имали међу нама? Апостола Христовога. Човјека у коме су се Божјом милошћу сабрали огромни, велики дарови Божји и засијали његовом вјером, његовом молитвом, његовом жртвом и трпљењем. Његово лице је већ овдје сијало, овдје нама на земљи, као лице анђела Божјега. А сада ће нам сијати са неба. И то је она његова икона која ће се пројавити. И није чудо што хришћани благочестиви, монаси и монахиње, већ сликају његове иконе. Нема потребе ништа да усиљавамо и да форсирамо. То ће само да иде. А његов свијетли лик, као што рекосмо, засијао је многим даровима. Он је био стваралац. Био је пјесник. Био је мислилац. Алуи, најважније је што је био прави муж Цркве, који је имао велики ауторитет, велики углед, не само овдје у Црној Гори и у Српској Цркви, него и у цијелој православној и шире – цијелој хришћанској васељени.. Дакле – човјек великих распона. Не знамо да ли је била дубља његова мисао или финије његово осјећање, или јача његова воља, или јачи стваралачки замах, иливећи дар као духовнога оца – све је било велико. Све је било код њега монументалчно. Било је код њега много тишине, много неке тајанствености. И нијесмо могли никада да ту тајанственост исцрпимо. Колико је био отворен и приступачан, толико је био тајанствен, понекад нама и нератзумљив у својим потезима и одлукама. Јер, њега није водила логика овога свијета него га је водила вјера. О његовоме дјелу ми не можемо, све и да хоћемо, сада да кажемо све што треба. То је просто немогуће. Ја ћу данас овдје да кажем једну ствар. Митрополит Амфилохије је за свога живота остварио једну велику епоху, насрочито у Црној Гори. И посебан је његов однос према Црној Гори коју је много волио, али је и много пропатио због њених раскола и нсрећа, због нечовјештва које се појавило код појединих људи. Међутим, треба прије свега видјети његову љубав. Он је обожавао Црну Гору. Знао је њене хришћанске коријене још од апостолских времена до прије Немањића, па од времена Немањића, Балшића и Црнојевића до Петровића, и све до преподобног старца Симеона Дајбабског и до нових свједока и мученика – до свештеномученика Јоаникија Липовца. И он је ту свијетлу Црну Гору светиња и великих личности, великих светитеља Божјих, Црну Гору Светога Василија Острошкога, Петра Цетињскога, Стефана Пиперскога, Марка Миљанова, Његоша носио у себи и борио се за њено лице. И када је обнављао светиње по Црној Гори, говори се о преко 750 храмова, цркава и манастира и осталих црквених здања. То је оно што се види! И љепота овога храма и храма у Бару. То је израз његове душе. Али оно што се не види и што је вјероватно претежно: он је обнављао и освећивао душе вјерујућег народа у Црној Гори. Нарочито је велику пажњу поклањао дјеци и омладини. Какви су само били они сабори на Превлаци и у Цетињском манастиру. Како га је било лијепо видјети међу дјецом. Он, старац од осамдесет година, знао је да се поистовјети са дјецом. И шпоказао је да је сачувао дјетињу безазленост и чистоту душе до краја свога живота. А његова душа је била напаћена. Он је боловао због свакога гријеха који људи учине, због сваке псовке, због сваке ружне ријечи. А колико је претрпио увреда и псовки, и клевета и пљувања, и медијских линчовања у својој Црној Гори… То је само његова велика душа могла да претрпи и нико други – да никада не заропће и да никада не подијели свој народ! Једина подјелаза коју је он знао, а и њу је хтио да превазиђе кад би се људи поправили, јесте подјела између човјека и нечовјека. Бољела га је нечовјечност које је било много у његовом времену. Али је он нашао људе у Црној Гори, нашао је оно запретано огњиште вјере о коме је говорио митрополит Данило, распалио га и око њега сабрао чио честити народ Црне Горе. То смо видјели одавно, посебно у задњих годину дана и литије које су превазишле подјеле у Црној Гори. И многе који су били далеко од Цркве и од светиње су сабрале око наших светиња. И остало што се догодило, све је дјело нашег Митрополита и, наравно, његовога свештенства и монаштва. То свијетло лице народа, које смо гледали – то је оно лице Црне Горе које је убијелио и освијетлио, и показао наш Митрополит. Бог ће га сигурно наградити за његове велике трудове, за његову доброту, за његову очинску љубав и за трпљење. Овдје су данас само монаси и монахиње који су у овим условима могли да дођу. У свим манастирима и храмовима у Црној Гори данас се држе помени, па смо зато и рекли због ових мјера да људи који могу да дођу, а сви који не мкгу да врше помене по својим храмовима нашем Митрополиту. Али, треба видјети манастире како данас изгледају по Црној Гори, који су пропјевали. А треба се сјетити какви су били када је он дошао: већина од њих запуштени, без кровова, представљали су мерзност запустјенија. Он је све то очистио, обновио и уз помоћ монаха и монахиња све изнова саградио и уљепшао. И што је најважније, наше светиње су пропојале. Пропојала је душа Црне Горе. Он је био тај који нас је у ту пјесму привукао, који нас је научио тој пјесми. И ту пјесму не треба да заборавимо. То је пјесма вјере, молитве, пјесма заједничког и саборног славословља Богу, пјесма љубави Божјој, пјесма нашем заједништву. Митрополит је био велики проповједник ријечи Божје, био је и пјесник. То је једна дивна особина код њега. Треба видјети монаштво, духовну дјецу Митрополита Амфилохија. Све снажне и одговорне личности. Није правио калупе, није имао шему него је све призивао Христу и у слободу Христову. Оне који су имали снаге, свакога је бацио у ватру да се очеличи, да још буде бољи постављајући пред њега велике захтјеве. А оне који су били слаби миловао је, трпио, тјешио и показивао безмјерну љубав према свима. И према једнима и према другима. Све је љубио Христовом љубављу. И посебно морам да нагласим, он се уздигао до те љубави да је љубио и благосиљао, и молио се за оне који га куну и клеветају, који га мрзе. И отишао је, бојим се, са једном раном – што није испунио завјет који је себи поставио, да измири Црну Гору. Али је много на томе дјелу учинио. Вратио је већински дио Црне Горе самој себи. Вратио је Његошу, Светом Василију, Светом Петру Цетињскоме. Вратио је Црну Гору њеним коријенима, чојству и јунаштву… То је његово велико дјело. И на крају да истакнем: утом великом подвигу, у тој великој борби, војујући стално са злом, он је, откад је дошао па до свога издисаја, војевао на том бојном пољу, не оружјем које убија него Божјим оружјем које обнавља, чисти и сједињује и спасава – Божјом истином, Божјом правдом, Божјом милошћу и великим трпљењем. Као Црну Гору једино је волио Косово. И никада не треба заборавити деведесет и девету годину, када је Митрополит послије одласка војске са Косова и Метохије отишао и купио српске лешеве по Мтохији. И са њиме заједно овдје присутни Владика Атанасије. Овдје присутни отац Радомир Никчевић, кад се послије мјесец дана вратио – био је са тамо њиме – морао је да оде у болницу, да одлежи, јер се разболио гледајући ужасне слике ратних страхота и њихових последица по Метохији, а Митрополит, ако дијамант, није се на њему видјело да је претрпио никакву муку него је имао осјећај благослова Божјег што је цјеливао ране свога народа, косовске ране. И његово срце је стално крварило том косовском раном до краја његовога живота. Он је прави и истински Његошев наследник. Интересантно, њега су Светогорци доживљавали и прихватали као свога. Био је он мало на Светој гори, имао је тамо свога старца, великога оца Пајсија који је већ светитељ, али не због тога него што је он примио огањ вјере који његују Светогорци. И он је као Свети Григорије Палама стално понављао ријеч Христову како је Он дошао да баци огањ на земљу и жели да се тај огањ што прије распали. У том распаљивању огња вјере и благодати Духа Светога и милости Божје и љубави Божје је Митрополит Амфилохије свега себе истрошио. И тако угодивши Богу у свему и посвједочивши вјеру на узвишен и величанствен начин, он се на крају смирио изашавши на Голготу, претрпјевши ову болест, побиједивши је и мирно се упокојио, отишао из овога свијета причествивши се Светим Тајнама Христовим, са Христом се сјединивши да с Њиме вјечује, у Његовоме вјечноме царству. Помену је присуствовало свештенство и монаштво, док лаици, због епидемије короне, нијесу присуствовали, али им је био омогућен силазак у крипту како би се поклонили гробу светоупокојеног митрополита Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Четрдесетодневна воштаница духовном оцу Митрополиту Амфилохију цетињских првјенаца Архимандрита Јефрема (Дабановића) и монаха Павла (Кондића). Звучни запис разговора Стањевићки игуман Јефрем (Дабановић): “Митрополитове очи, које су плијениле, биле су прави духовни скенер“ Монах др Павле (Кондић): “Митрополит Амфилохије је био распети духовни поглавар, носилац читавог духовног преображаја једног огромног простора и милионског духовног стада и у нашој Митрополији али и све до простора Јужне АмерикеХвала Богу за нашег великог Амфилохија, бесцјен благо наше духовно“ Игуман манастира Свете Тројице- Стањевићи Архимандрит Јефрем (Дабановић) и стањевићки сабрат монах др Павле (Кондић) сабрани поред гроба свог духовног родитеља блаженопочившег Митрополита Амфилохија у крипти подгоричког Саборног храма, подијели су са слушаоцима Радија “Светигора“ своја сјећања на живот поред духовног горостаса какав је био наш Митрополит. Отац Јефрем и отац Павле, једни су од првих генерација цетињских монаха, којом је почела духовна и материјална обнова у Црној Гори по доласку Митрополита Амфилохија на Трон Цетињских Митрополита прије равно тридесет година. Отац Јефрем је као ђак прве генерације обновљене Цетињске Богословије дошао 1992. године у Цетињски манастир, а већ 1993. године било је прво монашење на Цетињу, када је замонашен први Митрополитов духовни рукокосад у Црној Гори. Имена четворице јеванђелиста понијели су те 1992. године на свом монашењу монаси: Јован (садашњи Владика Пакрачко-славонски“, Лука, Марко и Матеј. Говорећи о свом личном односу који је грађен пуних тридесет година са Митрополитом Амфилохијем, Архимандрит Јефрем се сјећа почетака и своје, прве генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског која се те 1992. године окупила под сводове Цетињског манастира и духовну заштиту Ћивота Светог Петра Цетињског, Руке Светог Јована Крститеља и Часног Крста Господњег. “То прво окупљање дванаест ђака, као дванаест апостола, у трпезарији Цетињског манастира, гдје су нас дочекали Митрополит Амфилохије и Митрополит Данило (Дајковић), памтићу док сам жив. Било нас је и из Црне Горе, Србије, Аустралије и са свих страна, сабраних са благословом Митрополита Амфилохија који је ни из чега почео да обнавља Богословију уз помоћ њеног Ректора блаженопочившег оца Момчила Кривокапића, тадашњег професора и главног васпитача јеромонаха Јоаникија (Мићовића), Владике Јована (Пурић) и свештеника Драгана Станишића и Радомира Никчевића“- сјећа се отац Јефрем којег пут потом одводи на одслужење војног рока у оно тешко ратно вријеме. “По повратку са одслужења војног рока у јануару 1994. године враћам се, али овог пута као искушеник, у Цетињки манастир“- каже отац Јефрем. Он додаје да су му се, када је први пут видио монашки лик Митрополита Амфилохија, који је понио са Свете Горе отвориле духовне очи. “Имао сам велики благослов да духовно узрастам уз таквом духовног горостаса који је био мој духовни родитељ и мој отац. Угледајући се на његов монашки лик одлучио сам да послужим Ћивоту Светог Петра Цетињског и самом Митрополиту Амфилохију“- каже отац Јефрем. Оним ријечима Светог апостола Павла: Свима је био све , отац Павле (Кондић) додаје да је њему Митрополит Амфилохије био много више него све. “Kao дијете сам долазио код њега у Патријаршију. Још 1977. године почиње наше вишеслојно духовно општење, дан за даном, све до Митрополитовог упокојења. Као најдрагоцјеније духовно памтим наша ходочашћа код Светог Аве Јустина. Мој последњи сусрет са њим био је скоро пред његово упокојење, на покладе 1979. године. Кад се сјетим тог сусрета још увијек осјећам да ми бриди образ од Авиног грубог сукненог прслука, који ме као малог дјечака тада чврсто загрлио“- каже отац Павле. Архимандрит Јефрем се сјећа да је са Митрополитом на тему монаштва разговарао први пут јануара 1994. године. “Никада нећу заборавити његове очи, испод густих обрва, које су плијениле. Што сам их више гледао постајале су све дубље и дубље. Биле су прави духовни скенер“- каже Стањевићки Игуман. Отац Јефрем се сјећа да су у то вријеме имали великих потешкоћа на Цетињу, док су гледали кордоне специјалаца на Петровдан и онај тај бијес, псовке и каменице упућене Цетињској Светињи и нашем Митрополиту. А сјећа се и свог доласка, тог јануара 1994. године када је стигао пред Цетињску Светињу, пробијајући се кроз дубоки снијег. “Пробијајући се кроз снијег до појаса, стигао сам пред Цетињски манастир у вријеме ручка. А одмах после ручка Митрополит је благословио да мало очистимо снијег. Заједно са нама и он је чистио, упазнајући, успут, и мене са братијом и говорећи ми у коју ћу келију бити смјештен. Одједном сам схватио да сам дошао у дом оца својега. Преда мном је био мој духовни родитељ, који ме је топло и са пуно љубави дочекао, Отац који је и отац и мајка, и духовник и савјетник. Управо ти темељи и та духовна веза, коју сам тада успоставио сам њим, одржава ме и, ако Бог да, одржаће ме и у овом али и у оном, вјечном животу. Наш отац Амфилохије нас је учио да се радујемо сваком дану и тренутку, оној љепоти цетињског поља, желећи да од нас извуче онај максимум радости и задовољства и свега онога што нас монахе чини радоснима“- каже отац Јефрем горећеи о обнови монаштва које је, што би се рекло, почело ,,на голој ледини“ у нашој Митрополији. Игуман Јефрем се сјећа да је био најмлађи сабрат Цетињског маанстира и да га је због тога Митрополит звао ,,ђаче“ да би му, након што је прву генерацију цетињских богослова одвео у Свету земљу и Јерусалим, надимак промијенио у ,,јерусалимско ђаче“. Отац Јефрем и отац Павле сјетили су се и Митрополитовог великог труда у обнови и градитељству по којој ће Митрополит остати упамћен у историји у чему су га, добрим дијелом, и они пратили. Mitropolit I Pavle Kondic 2“Пратили смо нон-стоп Митроополита који је обилазио свако село и засеок у Црној Гори, богослужећи у запуштеним и порушеним храмовима, у оно вријеме духовне пустоши, посебно на сјеверу Црне Горе. Богу хвала у народу је било запретеног огња који је Митрополит Амфилохије најбоље умио да разгори у народу жељном истине Божије, који је са радошћу дочекивао свог духовног оца и Архипастира“- каже отац Јефрем сјећајући се да су Митрополит Амфилохије и њих четворица који би га пратили на Литургију, са Цетиња кретали око четири сата ујутру. “Нас четири или пет је ишло са Митрополитом. Када би стигли, на примјер на сјевер, Митрополит би служио Литургију а онда би свакоме посветио пажњу и одлазио да благослови сваки дом у који су нас позивали. То би, често, трајало и до поноћи. Ако смо на примјер првог дана били у Плаву или Гусињу, гдје би Митрополит остао са народом понекад и поноћи, већ ујутру би силазили до Жабљака, гдје би опет остајали до поноћи, а већ сјутрадан раном зором ишли би у Херцег Нови. Били смо преморени, ,,имали смо слике али не и тона“, никако не успијевајући да пратимо тај духовни вулкан Митрополита Амфилохија. Зато би нас, кад би силазили са сјевера, на мјесту гдје се сад на Цетињу налази кружни ток, чекала друга екипа која би пратила Митрополита, док би он само настављао даље, никада не показујући знаке умора“- каже отац Јефрем. Отац Павле додаје да их је Митрополит посебно учио гостопримству и замјерао им ако пропусте да неког домаћински дочекају говорећи: ,,Дјецо ви не знате шта значи бити странац и странствовати. Зато увијек дочекајте странца топло и са љубављу“. Он се сјећа да је једно Митрополит био као млади професор Факултета а друго када је дошао у Црну Гору, гдје га је грубост овог поднебља очврснула тако да га заиста није било лако пратити. “Имао је огромну духовну снагу личности. У Митрополиту Амфилохију смо видјели оца и човјека који је свим својим бићем предан Богу и хтјели или не, подсвјесно, ишли смо за њим ,,у гори и у воду“. Пратили смо га и до првих линија фронта и 1999. године на Косову али и прије и после тога“- сјећа се отац Павле свог духовног родитеља. Манах Павле каже да је Митрополит био један од њих учећи их све на свом примјеру. “Знао је да помаже у кухињи, а затицали смо га и како пере судове. Онда наиђе неко и каже: ,,А не Владико Ви то да радите“, а он са осмјехом одговори: ,,Ти да си хтио опрао би до сад, пусти ме да завршим“- сјећа се отац Павле издвајајући као најљепши период њиховог цетињског духовног стасавања вријеме када је садашњи Владика Јоаникије био Игуман манастира а у исто вријеме и Ректор Богословије. Отац Јефрем додаје да је Митрополит цетињске монахе и када су прали суђе, или чистили снијег, радили у винограду или било шта друго, учио саборном труду и творењу Исусове молитве. “Митрополит Амфилохије је био распети духовни поглавар, носилац читавог духовног преображаја једног огромног простора и милионског духовног стада и у нашој Митрополији али и све до простора Јужне Америке. Сваки тренутак његовог живота може да иде у ,,Добротољубље“ и нашу монашку класичну литературу јер је сваки његов чин, ријеч и дјело било утемељено на истини и правди Божијој. Био велики благослов а нама али и овим потоњим генерацијама које остају иза нас био је велики благослови стасавати уз Митрополита Амфилохија. Хвала Богу за нашег великог Амфилохија, бесцјен благо наше духовно“- каже отац Павле Кондић. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

У организацији Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника из Лондона, у четвртак вече 3. децембра, преко онлајн јутјуб канала Цркве Светог Саве из Лондона уприличено је предавање монаха др Павла (Кондића), сабрата манастира Стањевићи, историчара и управника Архива Митрополије црногорско-приморске, о двојици стубова Српске цркве и васељенским учитељима, блаженопочившим Патријарху српском Павлу и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Отац Павле је својевремено боравио на специјалистичким студијама у Лондону од 2004-2007 године, и у том времену је био члан Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника при Цркви Светог Саве у Лондону. Аутор је бројних књига и многобројних научних радова из области историје, али исто тако и је био дуго година чтец и прислужник блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Свједочанство оца Павла Радио “Светигора” ће емитовати у вечерашњој “Катедри”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Кроз уснули лик Митрополита Амфилохија на одру видјело се да нема смрти и да је сва природа усмјерена ка Васкрсењу. Митрополитов уснули лик свједочио је Васкрсење Христово и био доказ да наш заједничарење са упокојенима не престаје након њиховог одласка из овог свијета“- казао је говорећи о лику нашег духовног оца и архипастира Митрополита Амфилохија Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијрејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије Отац Слободан се осврнуо и на лик блаженопочивчег Патријарха Павла од чијег се упокојења нарвшило једанаест година. “Живот у Цркви је непрестано сјећање и чување веза које се не прекидају смрћу. Патријарх Павле био је жива вјера и живо свједочанство Истине Божије, који је нашем народу био потребан као духовни поглавар. Био је велики благослов живјети у вријеме таквих личности као што су били блаженопочивши Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије који су обиљежили наше животе. Прича о Митрополиту Амфилохију је прича о нашим животима у Цркви“- каже отац Слободан Јокић. Отац Слободан је подијелио са нама и свој текст који је ових дана писао о Митрополиту Амфилохију. На почетку емисије отац Слободан Јокић тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на двадесет трећу недјељу по празнику Педесетнице. “Треба да се сретнемо са Господом и да тај сусрет промијени наше биће“- казао је, између осталог отац Слободан Јокић. Извор: Радио Светигора

Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован казао је за Радио ”Светигору” да је одлазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија доживео као велики губитак за читаво Православље. Звучни запис разговора ”Сви су сазнали у једном тренутку, онако слично како је дејствовао и за живота, дакле све његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву васељену у православљу. Е сад, каква је Божија промисао у свему томе? То ће се можда видети некад, можда ћемо некад нешто сазнати, можда никад ништа нећемо сазнати, али у сваком случају један Божији човјек тако пролази и живот и долази до смрти, јер смрт за њега је прелазак у вечност, као што је за све хришћане по вери њиховој је прелазак у вечност, а то особито за једног надареног светог човека као што је био Митрополит црногорско-приморски Амфилохије”. Присјетивши се студентских дана и времена када је уписао Православни богословски факултет у Београду, управо са благословом Митрополита Амфилохија, он је казао да је Митрополит имао једну несвакидашњу ширину. ”Ја сам се чак и уписао сећам се са његовим благословом на факултет, зато што тада још сам био у расколничкој МПЦ и нисам могао бити примљен са благословом неког расколничког епископа на факултет у СПЦ али он је то тако широко гледао и може се видети његова прозорљивост кроз многе, многе такве догађаје, али ја лично видим кроз ово што вам сада причам. Он је мени дао благослов да се упишем на факултет и његовом заслугом ја сам се уписао, завршио факултет после тога и наравно завршио и постдипломске студије и тако даље, и стигли смо до овде докле смо стигли, али заједнички”. Владика Јован је казао да је највећа Митрополитова карактеристика та што се он интересовао за читаву Цркву свијету. ”Није се задовољавао рецимо са својом митрополијом или Српском православном црквом, него за њега је као што је уобичајено Црква у читавом свету и бригу о тој Цркви носио је у својој души. Зато је био велики човек, чини ми се, био је толико широк и ово што је рекао владика Григорије могао је да помилује свог непријатеља. Само такви људи који имају такву ширину, они могу да се овако опходе и према својим непријатељима. И заиста је било оно што сам сад чуо да је рекао владика Григорије, можеш све да му кажеш у лице, најгоре и најружније, али он ти се не наљути. А знате колико мало има таквих људи у свету. Највећу заповест, можда најнеприродније што је Христос проповедао је љубав према непријатељима. Читава природа сведочи да оно што је непријатно или непријатељски расположено, и ми треба непријатељски да будемо расположени. Тако раде животиње, тако ради читава створена природа. Али Христос нас је научио обрнуто, да непријатеље треба да волимо. Е, то смо могли да видимо код блаженопочившег Митрополита Амфилохија. А то је највећи домет. Зато и можемо видети толико велику ширину једног човека. Јер ако испуниш то што је најнеприродније, сигурно је најнеприродније д волиш непријатеље своје, онда мали ти је свет, мала ти је васељена, као што је била мала блаженопочившем Митрополиту. Зато се бринуо о читавој Цркви. Мала му је била велика Митрополија црногорско-приморска, мала му је била велика Српска православна црква, али он се бринуо свугде за православље. Па знате колики је његов прибројени део био на задњем сабору на Криту, колико је допринео на свим међународним конференцијама када се радило о читавој Цркви у свету. Е зато је велика загуба, загуба за читаву Цркву”. Архиепископ је подијелио са слушаоцима Радио ”Светигоре” и једне анегдоте. ”Био сам студент и са нама један студент из Црне Горе који ми је рекао: Ви у Македонији треба да саградите споменик Митрополиту Амфилохију. Још тада, говорим за деведесете године прошлог века. Ја га питам, а зашто? А он каже, па толико воли расколнике колико не воле они сами себе. И заиста је тако било. Толико је желео да се реши раскол, доживео је да се исцели само један део раскола, а по његовим молитвама, а сада још моћнијим, ја мислим да ће се решити раскол и са читавом Македонском православном црквом”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова светост Патријарх цариградски г. Вартоломеј служио је у уторак, 3. новембра 2020. године, у Патријаршијском храму у Цариграду помен за упокојење душа блаженопочивших Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, свог пријатеља колеге са студија у Риму, и Митрополита Пицбурга Максима, који је је завршио патријаршијски теолошки факултет на Халки. У Светој служби помена учествовали су сви клирици и лаици који су у служби Патријаршијског Двора. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршијe) „Напустила нас је Легенда. Али на небесима смо добили великог заступника.“ На тај начин је покојење блаженопочившег Митрополита Амфилохија описао Први козачки канал (Јутјуб платформа на руском и украјинском језику, блиска канонској Украјинској Православној Цркви, са изразито свесловенским и свеправославним приступом и темама). Његов духовни лик се описује као „неустрашиви и највише помињани у срцима људи, подвижник Српске Православне Цркве нашега времена, легендарни борац за православни народ Црне Горе, за јединство православних Цркава насупрот агресивним политичким притисцима, борац за канонски поредак и очување канона упркос притисцима“. У видеу под насловом „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“објављено је зналачко и важно обраћање блаженопочившег Митрополита Амфилохија приликом доласка Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине Онуфрија у фебруару ове године на прес-конференмцији која је том приликом организована. О упокојењу је већ говорио и водитељ „Првог козачког“ канала Данило Богатирјов у својој емисији„Црквени преглед“ навео да је „име блаженопочившег Митрополита било поиствјећено са његовом борбом за права Православне Цркве у Црној Гори која су била наручена када је сада већ бивша Скупштина Црне Горе донијела срамни закон о вјерским заједницама. Митрополит Амфилохија није дао да му паству растргну богоборна власт већ је умјесто тога повео борбу вјерног народа за своја права. И као што смо већ говорили у својим емисијама новоизабрана Скупштина исказала је намјеру да измијени (укине) дискриминаторски закон. У тој скупштини је партија предсједника Мила Ђукановића која је донијела богоборни закон постала мањина тако да након кончине Митрополита Амфилохија можемо да кажемо – да је отишао Господу чисте савијести и осјећајем испуњене дужности и за собом је оставио у Господу укрепљену паству митрополије црногорско-приморске. Вјечнаја памјат Митрополиту Амфилохију!“ Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршије). Подсјећамо да је Митрополит Амфилохије такође сакупљао и предавао Блажењејшем Митрополиту Онуфрију помоћ коју је наша помјесна Црква скупљала за браћу у Украјини. „Ми у Црној Гори и у цијелој Српској Православној Цркви пажљиво пратимо све што се дешава у Украјини и желимо да се ускоро оконча братоубилачки рат који се разбуктао на истоку Ваше земље“. Приредио: протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого, ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тропар глас 4 Од дјетинства си себе Господу предао задојен побожњошћу и врлинама поред светиње Морачке, а када си поодрастао свесрдно си изучаво Ријеч Божију учећи се у Београду, Риму и Атини богословљу, и када си све изучио свијет си оставио, замонашио се код свог оца духовног Јустина Ћелијског и ријеч Божију проповиједао. Када је Господ спознао твоје намјере, поставио те за архијера своје цркве, коју си добро напасао, храмове си у славу Божију подизао и Људе Богу враћао, и Црну Гору си од безбожништва ослободио, Када си мисију духовну свршио Господ те позвао у своје наручје, а ми на земљи те молимо моли се за нас јераше Амфилохије јер си нам Христа показао који је из тебе непрестално сијао. Кондак глас 8 У времена тешког безбозништва ти си Христову ријеч одабро, презрео си све земне почасти у Христа си се обукао. Следовао си својим духовним оцима преподобном Јустину и Пајсију, од њих си побожност и непресталну молитву стекао и својим молитва све си освештао. Као Архијер си се непрестално трудио и ријеч Божију свима објављивао, стиго си и до Америчког континета да свједочиш Христа Бога распетага оче наш и пастиру добри стада Христовог моли се за све нас Православне Хришћане. Извор: Епархија источноамеричка

Свети Владико, Пастиру, путеводитељу, Просветитељу и заштитниче наш, Бранитељу Цркве Христове и чувару Божијих светиња, Миротворче и ујединитељу Православља Поклањамо се пред светињом Твоје бесмртности, И молимо Господу пред Твојом Светости. Свети Владико, Mоли Бога Сведржитља за народ свој, За сав народ, За своја чада које си одувијек благосиљао, братимио и умудривао, И Христовим ријечима просвећивао, Пред ћивотом Светог Петра Цетињског Пред ћивотом Светог Василија Острошког Божијим именом, Божијим Законом и истином. Свети Владикo, Градитељу Цркве Христове, Молитве су Твоје обновиле порушене келије, Саградиле храмове и цркве које су с неба долетјеле. Свети Владико, Заступништвом пред Господом, Владичанским жезлом, погледом, ријечју и молитвом Спајао си свјетове удаљене и обале раздвојене, Мирио разбраћене, дарујући свему слободарску славу, И побједоносну, радосну истину. О, Свети Митрополите Амфилохије, Оче побједоносног и славног народа, Коме си цијели живот посветио, Достојно, вјерно и храбро служио, Водећи га путем Православља, путем Светосавља, Путем истинославља и путем живота, Погледај из Небеског Царства сладости, С небеског Ловћена, На страдални народ свој, И Твојим молитвама и посредовањем пред Господом, Заштити нас од сваког зла, Управљајући кораке наше ка Христовом путу, Путу братске љубави и мира који си нам завјештао. Свети Владико, Морачки војниче Христов, Под небеском капом Црне Горе и цијеле васељене, Сабрао си луче и одагнао таму, Поразио лаж истином и смрт васкрсењем, С вјером у вјечну Христову побједу. Владико и Учитељу наш, Видјесмо очима својим и Твоје мученишво за Цркву Божију, За народ Божији, Видјесмо и Твоје жртвовање Христа ради, Црне Горе ради, народа ради, браће ради, Видјесмо и прогоне и хапашења, и трпљење и смирење, И слушасмо Твоје ријечи Божијег умудрења И према онима који су те прогонили, И Цркви Божијој пријетећи се обраћали. И видјесмо, Христову побједу којом си нас овјенчао славом . И молимо те, Владико, опрости нам сва наша лутања, распре и зађевице које смо, заслијепљени овоземаљским животом, држали вазда међу собом, И опрости нам наша сагрешења, и сагрешења свих, који су се икада , О Тебе, Владико, и о Цркву Христову огријешили. Праштај нам, Владико, И моли Бога Сведржитеља да нам опрости свима за све. О,Свети побједниче Христов, Наследниче славе владичанске, Ловћенски заштитниче и Острошки заступниче, Косова поља браниоче, Српске Православне Цркве Божији Угодниче, Православља Aпостоле, Васељена се радује ради Христове побједе! Високопреосвећени Митрополите Амфилохије,Владико свети, Моли Бога за нас грешне пред престолом Господњим у Царству Небеском. И благослови нас, Владико, молитвама својим. Амин! Марица Никитовић, проф. српског језика и књижевности у барској Гимназији. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У дану када смо дочекали 21. недељу по Педесетници, а са њом и спомен два велика угодника Подвигоположника Христа – Преподобног Прохора Пчињског и Преподобног Јована Рилског, у краљевачком Светосавском храму служена је Света Архијерејска Литургија и помен блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење овдашњег братства и молитвено учешће верног народа. Сходно редовном јеванђелском читању, Епископ нас је поучио кроз тумачење Приче о Сејачу и семену. Указујући на Господа Христа као истинитог Сејача семена које носи Живот вечни, пожелео је да будемо плодна земља која ће доносити стоструки плод. Треба сви да се запитамо да ли нас свет познаје по плодовима нашим. Да ли дајемо плодове достојне покајања? Довољно је то за данас, да се замислимо. У наставку, Епископ Јустин је рекао: – Данас земља прима земне остатке великог човека и великог Архијереја – митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Захваљујући његовом семену, речима и науци, ја сам данас овде. Он је сведок истине Божије, неустрашиви и велики борац за правду. Често се многима није свиђао, јер његова реч није могла да стане у њихове душе. Он је, ипак, говорио. Није гледао коме ће да угоди међу људима, већ само Господу Богу своме. Данас смо се овде и помолили за душу његову, јер нисмо могли сви данас да будемо тамо. Али, молитвама, срцем, душом и умом, ми смо сви тамо. Да се помолимо за његову душу. Да се молимо, и да се он моли за нас, заједно са Светим Петром Цетињским и Светим Василијем Острошким који су му били узори. Тако завршава живот праведник, а остало ће Господ рећи. Нико од нас не може да каже више, него да му се захвали што је био са нама и што је и даље са нама. Ми остајемо овде на земљи да се боримо против сваког зла, најпре у нама, а онда у свету. Средства за то су љубав, вера, истина , нада, трпљење – све врлине које је Господ у нас засадио. По томе ћемо видети да ли је семе Божије пало код на плодну земљу душе наше. Данас је тешко бити човек. Ипак, ми пут свој знамо – то је пут Богочовека. Зато, ми треба да узмемо Божији јарам који је једини благ. Јарам овог света је тежак, јер товаримо више него што можемо да понесемо. Господ је рекао да носимо бремена једни другима. Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски. И он је мирио племена, бранио народ и споља и изнутра. Није се штедео. Сведоци смо и ове године великог дела његовог, када је васкрсао свој народ и васпоставио у њему лик човека. Од разбојника је начинио светитеље. Црна Гора је васкрсла у Господу. То је семе љубави које нам је оставио да међусобно гајимо. Нека Господ митрополита Амфилохија препозна као свога истинског слугу и приброји га у рајска насеља где су сви Свети, пожелео је Епископ Јустин. У наставку евхаристијске службе извршено је сједињење сабрања верних са Васкрслим Господом у Чаши спасења. Извор: Епархија жичка

Епархија сремска, њен Епископ и верни народ су примили са тугом и жалошћу вест да се у Господу упокојио Високопреосвештени Господин Амфилохије, Mитрополит црногорско-приморски. Тим поводом је у Саборној цркви Светог оца Николаја, Господин Епископ Василије одслужио мали помен уз саслужење ректора богословије протојереја Јована Милановића, те арх. намесника сремскокарловачког јереја Слобдана Вујасиновића и службеника Епархије ђакона Горана Власца. После обављеног помена, Пресовештени Господин Епископ Василије је истакао да је упокојењем Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија, Српска православна Црква изгубила великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот. Истакавши да је Митрополит цео свој живот посветио изграђивању Цркве српске у Црној Гори, порађајући људе за веру, подвижнике за монаштво и обнављајући светиње. Подсетио је Преосвећени да су он и остала братија манастира Крке долазили у Црну Гору у младости, и да су где куд могли видети понеког монаха који је покушавао да се избори са потпуним опустошењем вере и Цркве. Подсећајући на богословски допринос Митрополита Амфилохија, истакао га је као добар пример младим богословима. Преосвећени је позвао да наредних дана особито, узносимо молитве за покој његове душе, јер тако, иако онемогућени због ове опаке пандемије, бићемо у јединству са нашим народом и православном браћом у Црној Гори. Нешто раније, помен је по благослову Епископа, одслужен и у капели богословије, на ком су присуствовали сви професори, ученици и особље. Извор: Радио Српски Сион

Скромно и смирено одслужен је помен за покој душе митрополиту Амфилохију у Атини, граду где је 1973. године докторирао на Богословском факултету са тезом „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами“. Поменом је началствовао јеромонах Амвросије (Весић) уз саслуживање протосинђела Василија (Гавриловића) и архимандрита Евсевије (Меанџије), док су за певницом појали игуманија Ирина (Ђорђић) и јереј Саша Станојевић. Због нових мера у Грчкој поводом корона вируса број верника на помену био је ограничен иако су многи Грци као и Срби који живе у Атини ожалошћени због упокојења митрополита Амфилохија. архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Инфо-служба СПЦ

На дан Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, у малој цркви Светог Симеона Мироточивог у Екатеринбургу, свештеник Душан Михајловић је служио свету Литургију, после које је благословио колач у част Светог Петра Цетињског. Након тога, одржан је помен митрополиту Амфилохију. Извор: Инфо-служба СПЦ

Уважени господине Председниче Републике Србије, уважени српски члану Председништва Босне и Херцеговине, Ваша преосвештенства, поштовани представници српског народа у Црној Гори, уважени житељи Црне Горе, браћо свештеници, часни монаси и монахиње, родбино упокојеног Митрополита Амфилохија, браћо и сестре. Данас смо се сабрали да молитвено испратимо Господу нашег драгог и уваженог блаженопочившег Митрополита Амфилохија, тамо где су наши свети преци итамо где ћемо и ми сада живи једног дана бити. Није нимало случајно што је блаженопочившег Митрополита Амфилохија његова духовна браћа и сарадници на јеванђелском пољу, његова верна паства и бројни поштовани пријатељи испраћају на овај најважнији и најсвечанији пут у нашем животу само један дан по празновању Светога Петра Цетињског, великог и славног молитвеног покровитеља зетског. Није ли ово знак велике духовне сличности ове две значајне личности које су управљале катедром зетских митрополита на Цетињу. Ово је велика утеха свима чија су срца данас испуњена жалошћу због растанка са нашим поштованим и уваженим у Господу преминулим Митрополитом Амфилохијем. Ако упоредимо време и прилике у којима су делали митрополити црногорско-приморски и Свети Петар Цетињски и Митрополит Амфилохије, приметићемо да су обојица храбро и пожртвовано се борили за опстанак православне вере и отачког предања у Црној Гори. Митрополит Амфилохије се по устоличењу на трон цетињских митрополита сусрео са многим неслућеним проблемима и крајње тешким стањем. Дочекао га је народ отуђен од вере и својих вековних хришжанских обичаја. Већина храмова је претворена у торове за стоку. Празни и запустјели манастири без монаштва. Незнатан број свештеника. Безбожничка идеологија ликовала је у својој свемоћи. Једном речју духовна запуштеност у читавом народу. Уз помоћ Божију, а упорним трудом и великим напором, Митрополит Амфилохије је апостолском ревношћу крчио коров на Њиви Господњој, обнављајући оно што је запуштено и напуштено. Уместо звона са оваца и коза настањених по храмовима зазвонила су црквена звона и умилни славопоји Богу. У обновљење цркве и манастире почео се сакупљати народ на празнична богослужења и свете литургије. Обновљено је свештенство и монаштво, а тиме и вера у народу. За релативно кратко време духовно је васкрсавала Црна Гора и постајала пример и углед српској цркви и српском народу. Духовно обновљена Црна Гора са Митрополитом Амфилохијем на челу имала је снагу да се одупре и да стане у одбрану својих светиња и да подигне дух и углед свога имена кога је претходна власт свела на националну мањину. Покретач и носилац духовних и свих обнова у Црној Гори, био је наш драги, блаженопочивши митрополит Амфилохије. Подржан свештенством, монаштвом и верним народом Црне Горе. Зато ће његово име бити уписано златним словима у српској историји, као угледне личности. Он је у врху српског богословља нашега времена, као такав је цењен и поштован у целом православљу. Својим богословским и књижевним дјелима припада плејади великих богослова нашега доба. У својству представника наше цркве учествовао је на многобројним сусретима и скуповима како у православним земљама тако и у инославном свету. Вест о његовом упокојењу брзо је стигла до свих православних цркава од којих нам стижу њихова саучешћа. Својим упокојењем блаженопочивши Митрополит оставља велику празнину у животу наше Цркве, а посебно у решењу проблема везано за Цркву овде у Црној Гори. Отишао је у тренутку када је његово присуство најпотребније Цркви и народу. Надамо се да ће својим молитвама пред Лицем Божијим измолити да се прилике у Црној Гори реше на најбољи и најкориснији начин за Цркву, како за српски тако и за друге народе у Црној Гори. У томе ће му сигурно помоћи Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки и други српски светитељи и просветитељи. Верном српском народу у Црној Гори остаје да следује узвишеном примеру и поукама свога блаженопочившег Митрополита, да граде и чувају јединство у вери, у љубави и оданости Господу нашем Исусу Христу, братољубљу и оданости своме отачаству и своме роду. Посебно бих нагласио оно што је блаженопочивши Митрополит гајио и носио у своме срцу, а што је као аманет оставио својој верној пастви, а то је љубав према Косову и Метохији и тамошњем српско страдалноме народу. И на крају бих подсјетио на велику жељу блаженопочившег Митрополита Амфилохија да се обнови Његошева капела на Ловћену. Нека ово буде његов аманет верном српском народу и Црној Гори. Нека је блажен пут на који данас одлази душа нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, великога човека нашег времена, човека дубоке вере и велике љубави, не само према своме роду и породу, него љубави према Христовој Цркви и свим другим народима. Нека га Господ прими и причисли ликовима Светих нашега рода и ликовима Светих наше свете Цркве. Нека је блажени покој души његовој и нека га Господ прими и позна као свога. Бог да му душу прости! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ваша светости, ваша висопреосвештенства, преосвештенства, преузвишени Надбискупе барски, честити Ефендијо, господине Предсједниче Републике Србије, господине члане Предсједништва Босне и Херцеговине, цијењена породице Радовић, велики Саборе Црне Горе, Амфилохијев Саборе. Част ми је да на овом сабору поздравимо посебно Митрополита Украинске Православне Цркве, нашег брата и саслужитеља Антонија из Кијевопечерске лавре, Митрополита Андона Православне Цркве Албаније, који се заједно са нама данас овдје молимо, и посебно челнике нове власти у Црној Гори, Предсједника Скупштине Црне Горе, и мандатара за састав Владе Црне Горе. Долазак оволико значајних личности, оволико свештенства и монаштва, вјерног народа са свих страна под овако тешким условима је велики догађај, раван великој жалости која је снашла Црну Гору. Ваш долазак је нама велика утјеха. Кад плачемо, ако заједно плачемо, лакше нам је. Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај плач ће се претворити у радост, јер све што је везано за име нашег Митрополита Амфилохија, све се његовом љубављу и Божијим благословом претвара у радост, јер је био човјек библијски и јеванђелски, светоотачки. Дубоко је понио својим духом и својом мишљу у тајне Божије и њудске, у тајне спасења. Човјек дубоке, истрајне, тихе молитве и тихог ћутања, а и такав бесједник као апостол и као нови Златоуст, као нови Владика Николај Велимировић. Бог му је дао те је обновио Црну Гору, и њене храмове, уљепшао лице Црне Горе, окадио сваки камен, свако дијете помиловао, сваког жалосног утјешио, свакога гладнога нахранио, свакога бескућника примио, свакога уважио, и све трпио, и свакога миловао својом љубављу. Он је био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!” Може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег! Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са митрополитом Амфилохијем широм православне васељене. Ја, послије свих говора и лијепих ријечи, које је свакако Митрополит Амфилохије заслужио, а имајући у виду да је то такав човјек да ће се о њему говорити, и улазиће се у тајну његовог лика и дјела, и њеових врлина, за будуће вјекове, знајући да ће његова слава блистати кроз вјекове, нећу више говорити, него само да вас позовем да смогнемо снаге да се са њиме опростимо и да га понесемо у молитвеном ходу до његовог вјечног почивалишта. Хвала вам на љубави, нека вам се на добро враћа! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тужни саборе! Ожалошћени народе! Млада слободна Црна Горо! Надао сам се да ће Митрополит Амфилохије сахранити мене. Била је то велика част за свакога кога је сахрањивао протеклих тридесет година, и томе се свако од нас надао. Али небо је одлучило да се ја опраштам и сахрањујем њега. А знам да нећу ни моћи ни умети онако како би он могао и умео. Господ га је позвао у лучинске дане, безмало када и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Ловећенског Тајновитца пошто их је светим Луком спојио. Њих двојицу дуго је биркао и чекао, онога који је достојан да у три дана приброји трећег лучинца ─ Амфилохија Радовића Морачког јасновитца. И већ сам видео његову икону, два света Петра Петровића су две живе стене на којима је саграђена Црногорско-примор ска митрополија Свете српске православне цркве. А трећа најтврђа стена одваљена у наше време из црногорског каменолома била је Амфилохије Радовић. А сва тројица нису били мање верни Христу од апостола Петра, постоља и камена Христове цркве. Онако како ка га је описао Свети Лука. Уосталом, апостол Петар се Христа одрекао три пута, а наша два Петра нису ниједанпут, а никада и ни за шта то не би могао учинити Митрополит Амфилохије Радовић. Амфилохије се родио на Божић и на крштење добио име Ристо. Наш народ и Христоса зове Ристос. И два света Петра Петровића били су песници. Овај други је једини горостас у српској поезији. И Амфилохије Радовић је песник, и српски народ је песник, и најпесмотворнији народ. И српски језик је од највећих ауторитета светске културе убрајан у најлепше и најважније језике света, и како је речено, способан да створи светску, а не буџаџку државу и земљу Учмалију. И Црна Гора је дело поезије. А шта је теологија и монахологија него стихологија и доказ да атеистичке поезије нема, и како је написао Иво Андрић: Песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа. Велике људе и њихова дела смрт само увећава, прославља и увеличава, а само ситне душе и њихова недела поништава. Данас почиње други нови вечни живот Амфилохија Радовића. Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. А ко ће к’а Бог? Да га је позвао раније, не би ваљало, но ђе ја да Бога учим. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи. Где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио. Нова препорођена Црна Гора почиње од А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују. Као што је Свети Ђорђе некад убио аждају, тако је и Амфилохије у наше дане погубио корону. И не само болест него и као вирус братске мржње. Били смо заједно у Хиландару и у Оптини пустињи и у Петрограду на гробу Свете Ксеније Петроградске, и у Гатчину, у Царском Селу, у манастиру Руке Светог Јована, оне руке која је сада на Цетињу, и у Институту „Светог Сергија“, и на српском војничком гробљу у Паризу, које је монах Амфилохије једини окадио. Ту смо се фотографисали на гробу незнаног српског јунака и мученика који је прегазио Албанију, а умро у туђини и ту сахрањен као безимен. Када сам се вратио из Француске, питала ме мајка шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекао сам: Амфилохије Радовић. Та реч је стигла у Морачу до његовог оца Ћира, који је пешке на опанке потегао у Колашин и позвао ме да чује где и како је његов син, о коме годинама није ништа знао. Амфилохије је споља носио избледелу мантију, а изнутра је већ био раскошно одевен. Шетали смо Јеслисејским пољима кад је пришла непозната девојка да му целива руку и поклони се његовом путу и чину, у исто време кад су и њега и његовог оца проклињали и каменовали у Титограду и Колашину. Гонили су га безумно од првог дана па до овог последњег не помишљајући да тако исписују његово житије. Црна Гора је била црква, држава је била црквено имање. Њени су владари калуђери. Монаси црнорисци звали су се Црногорци, а монахиње Црногорке. У новијим временима небамутитељи лишавали су Црну Гору неба, а свом богу се молили да Бога нема. Нису закопали само једну цркву него и целу Црногорско-приморску митрополију и њен клир. Амфилохије је пропирио ватру и убацио варницу у охладњеле груди Црне Горе. Није био само човек, него и свечовек и човекофил. Враћајући реч ономе Ко му је ту реч дао, преклињао је и позивао на помирење у јединој земљи на свету у којој има антифашистичких, а нема фашистичких јама, бесудну земљу у којој су рађале само крававе воћке, калемио и племенио и намирисао својим јунаштвом љубављу и поштењем молећи Црну Гору и Црногорце да се врате своме Праобразу. Наследник трагичног јунака косовске мисли, био је косовски јунак који се испео на косовски вис, голим рукама сахрањивао косовске мученике, до задњег даха преклињао да не заборавимо Косовски завет и једном зуаувек дату реч. Косово је небеско решење српскога питања и зато се ни по коју цену не сме попустити и пасти најниже тамо где смо се попели највише. Позивао ме да дођем у Црну Гору, а кад сам га подсећао да су ми улазак забранили, рекао је: Па нека те мало затворе. Као што су завтворили владику Јоаникија и толике монахе и свештенике хапсили и понижавали, а њега сатима држали у полицијској станици, али му нијесу наудили. На крају је свет видео литије какве нигде није видео и никад раније чуо јединствен, поклич, какав се ни у једној земљи никада није чуо. Не дамо светиње! Из братских јама гробова и бездана грунуо је на светило дана млади, лепи, здрави свет Црне Горе. И показао да га има као цвећа, што га видимо и данас. Или је Црна Гора решила да оздрави. У ове дане кад цео свет пере руке и говори с крпом на устима, испраћамо на далек пут Митрополита Амфилохија, онако како су испраћени још само краљ Александар и патријарх Павле. И већ видимо како га, колико данас, грле Свети Јустин Ћелијски и Свети Николај Лелићки и Жички и дочекују речима које се проламају небесима: Не дамо светиње! Срећан пут, кажемо и ми, а Небеса узвраћају: Добро дошао, Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је помен Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију у петак, 17/30. октобра 2020. године, у Владичанском двору у Новом Саду. На празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, после свете Литургије, у суботу, 18/31. октобра 2020. године, Преосвештени владика Иринеј је служио помен новопретстављеном митрополиту Амфилохију у Саборном храму у Новом Саду, у присуству свештенства и верног народа. Епископу Иринеју су саслуживали протонамесник Горан Димић, презвитер Миладин Божиловић и протођакон Горан Ботошки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово преосвештенство Владика Јоаникије, са свештенством и вјерним народом, служио празничну вечерњу службу са петохљебницом у Цетињском манастиру. Након вечерње, служен је помен крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско.приморског Амфилохија. По благослову Владике Јоаникија, крај одра свог и нашег духовног оца, сабранима се обратио отац Гојко Перовић ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је подсјетио да је Лучиндан је дан када славимо Светог Луку, а да од прије двјеста година славимо на тај дан и Светог Петра Цетињског Чудотворца. Он је додао да је трудом Митрополита Амфилохија, као светитељ је почео да се прославља и Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац. Он је рекао да нико није могао да очекује да ће су упокојити у та два дана (31. се упокјио Свети Петар Цетињски, а сутрадан Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац), ”Ево дан прије Светог Петра да буде и трећи дан, као што се три дана обиљежавају Божић и Васкрс, тако је дао Бог да ћемо ми од ове године три дана обиљежавати три наша Цетињска Митрополита”, рекао је отац Гојко и додао да ћемо се сјећети данашњег дана упокојења нашег Митрополита и ове двојце Цетињских Архијереја. Отац Гојко је рекао да ми стојимо на камену, подсјетивши на Господње ријечи Апостолу Петру, када му је дао име и рекао му да ће на том камену саградити Цркву, а то значи да се Црква гради на тврдој вјери, на нечему тврдом у људима. ”Људи су меки, и пролазни, и слаби, и грешни, управо смо чули молитву да нема човјека да живи, а не гријеши, али Господ је тражио то чврсто у људима”, додао је. Осврнуо се такође на нашу тешку историју, те да је и у највећој окупацији остао камен, камен Ловћена, а на том камену Иван Црнојевић са Цетињским Митрополитима, саградио Цетињски манастир који је постао светионик међу људима. Направио је аналогију између праотаца, Авраама, Мојсија, до данас. ”Драги наш Митрополите Амфилохије, добро си нас научио коју књигу да читамо, Библију да читамо”, рекао је и подсјетио на однос народа према Мојсију, напоменувши да је Владика Амфилохије знао да упореди Светог Петра Цетињског са Мојсијем. ”И немам, драги Владико и учитељу, и оче, ништа да кажем, него да знам сада овдје пред овим одром, сви професори Богословије, када на Цетињу, као пред Црвеним морем, кад није било никакве шансе да се на Цетињу обнови богословска школа, ти си рекао да ће бити и свесака и оловака, само да кренемо”, рекао је отац Гојко и нагласио да нема шта друго да каже него да Владика личи и Мојсију и Светом Петру Цетињском. „И због тога данас имамо Богословију, имамо радио, имамо часопис по оном Вашем водоскоку испод манастира Мораче, Храм у Подгорици, Храм у Бару, обновљене женске и мушке манастире, школе вјеронауке, три хора: никшићки, подгорички и которски, који могу пјевати и пред васељенским и пред руским Патријархом, као што су пјевали. Наш Митрополит је једини Епископ у Православној Цркви који је успио да на једном мјесту окупи цариградског и московског Патријарха да освештају Храм у Подгорици“, нагласио је отац Гојко Перовић. Он је казао и да је Митрополит као пророк Мојсије дочекао да изведе свој народ из ропства: „Процвјетала пустиња и камено море се по ко зна који пут раздвојило овдје у Црној Гори, и Митрополит је дочекао да изведе овај народ из седамдесетпетогодишњег мрака гдје смо сами своје храмове и цркве претварали у штале и магацине. Чуда смо се нагледали како каже један стих у Светом Писму. Бог подиже великог Пророка међу нас и Бог походи народ свој. И то се односи на Митрополита Амфилохија“, нагласио је ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је на крају казао да је Владика говорио претходних година како је све успио али не и да измири Црногорце и ко зна кад ћемо то дочекати, али ако ћемо ићи путем Митрополита Амфилохија, то је онда пут љубави и мира. У току службе, из Херцеговине су дошли и умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије и Епископ захумско-херцеговачки Димитрије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који је јутрос уснуо у Господу, након што су његови земни остаци из КБЦ Црне Горе пренијети у Цетињски манастир служен је помен. Чинодејствовао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством и свештеномонаштвом. Извор: Митрополија црногорско-приморска