Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мисли'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци...
  2. Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго. Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују. И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају. Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе. 19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима. Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава). Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута. Црква (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа. Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим. Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали. Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора. Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.
  3. Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије. У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен. Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње. Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. Архимандрит Петар (Драгојловић)
  4. U pogledu svih znanosti, umjetnosti, vještina i obrta vrijedi uvjerenje da je potreban mnogostruk trud učenja i vježbanja da bi se ovladalo njima. Naprotiv se čini da u pogledu filosofije sada vlada predrasuda da ipak svatko umije neposredno filosofirati i prosuđivati filosofiju, jer mu je za to mjerilo njegov prirodni um. Dok, naprotiv, nije kadar da napravi cipele, kad bi dobio kožu i alat, premda ima oči i prste – kao da mu noga nije isto tako mjerilo za cipelu. (G. W. F. Hegel 1807.)
  5. Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећâ била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је права на Косову закопана”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе” претворила у „ратаре”, оставивши им у души „страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје „ратарске”, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу. Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова”, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве” и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово” поред речи „Бог” најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Иво Андрић, Предавање одржано на Коларцу 1934. Извор: Епархија жичка
  6. Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју. То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666. Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то? Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима. Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек. Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ! Мислите о томе… свештеник Угрин Поповић
  7. Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован казао је за Радио ”Светигору” да је одлазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија доживео као велики губитак за читаво Православље. Звучни запис разговора ”Сви су сазнали у једном тренутку, онако слично како је дејствовао и за живота, дакле све његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву васељену у православљу. Е сад, каква је Божија промисао у свему томе? То ће се можда видети некад, можда ћемо некад нешто сазнати, можда никад ништа нећемо сазнати, али у сваком случају један Божији човјек тако пролази и живот и долази до смрти, јер смрт за њега је прелазак у вечност, као што је за све хришћане по вери њиховој је прелазак у вечност, а то особито за једног надареног светог човека као што је био Митрополит црногорско-приморски Амфилохије”. Присјетивши се студентских дана и времена када је уписао Православни богословски факултет у Београду, управо са благословом Митрополита Амфилохија, он је казао да је Митрополит имао једну несвакидашњу ширину. ”Ја сам се чак и уписао сећам се са његовим благословом на факултет, зато што тада још сам био у расколничкој МПЦ и нисам могао бити примљен са благословом неког расколничког епископа на факултет у СПЦ али он је то тако широко гледао и може се видети његова прозорљивост кроз многе, многе такве догађаје, али ја лично видим кроз ово што вам сада причам. Он је мени дао благослов да се упишем на факултет и његовом заслугом ја сам се уписао, завршио факултет после тога и наравно завршио и постдипломске студије и тако даље, и стигли смо до овде докле смо стигли, али заједнички”. Владика Јован је казао да је највећа Митрополитова карактеристика та што се он интересовао за читаву Цркву свијету. ”Није се задовољавао рецимо са својом митрополијом или Српском православном црквом, него за њега је као што је уобичајено Црква у читавом свету и бригу о тој Цркви носио је у својој души. Зато је био велики човек, чини ми се, био је толико широк и ово што је рекао владика Григорије могао је да помилује свог непријатеља. Само такви људи који имају такву ширину, они могу да се овако опходе и према својим непријатељима. И заиста је било оно што сам сад чуо да је рекао владика Григорије, можеш све да му кажеш у лице, најгоре и најружније, али он ти се не наљути. А знате колико мало има таквих људи у свету. Највећу заповест, можда најнеприродније што је Христос проповедао је љубав према непријатељима. Читава природа сведочи да оно што је непријатно или непријатељски расположено, и ми треба непријатељски да будемо расположени. Тако раде животиње, тако ради читава створена природа. Али Христос нас је научио обрнуто, да непријатеље треба да волимо. Е, то смо могли да видимо код блаженопочившег Митрополита Амфилохија. А то је највећи домет. Зато и можемо видети толико велику ширину једног човека. Јер ако испуниш то што је најнеприродније, сигурно је најнеприродније д волиш непријатеље своје, онда мали ти је свет, мала ти је васељена, као што је била мала блаженопочившем Митрополиту. Зато се бринуо о читавој Цркви. Мала му је била велика Митрополија црногорско-приморска, мала му је била велика Српска православна црква, али он се бринуо свугде за православље. Па знате колики је његов прибројени део био на задњем сабору на Криту, колико је допринео на свим међународним конференцијама када се радило о читавој Цркви у свету. Е зато је велика загуба, загуба за читаву Цркву”. Архиепископ је подијелио са слушаоцима Радио ”Светигоре” и једне анегдоте. ”Био сам студент и са нама један студент из Црне Горе који ми је рекао: Ви у Македонији треба да саградите споменик Митрополиту Амфилохију. Још тада, говорим за деведесете године прошлог века. Ја га питам, а зашто? А он каже, па толико воли расколнике колико не воле они сами себе. И заиста је тако било. Толико је желео да се реши раскол, доживео је да се исцели само један део раскола, а по његовим молитвама, а сада још моћнијим, ја мислим да ће се решити раскол и са читавом Македонском православном црквом”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Неопходно је да одговоримо на животно питање: на чијој смо страни? Бирамо између добра и зла, истине и лажи. У свакој ситуацији, суочени смо са избором: рећи истину или слагати, радовати се туђем успеху или завидети, осмехнути се и пружити подршку или увредити и омаловажити, одбранити или издати. И сваки пут ми одлучујемо, ми бирамо да ли ћемо бити на страни добра или зла. Данас, Црква и Њена деца пролазе један озбиљан испит. Непријатељ човечанства подстиче на раскол и на све начине покушава да разједини Цркву – Невесту Христову. Веома је важно одржати веру у Бога. У времену опште збуњености неопходно је потрудити се да умножимо доброту у својим срцима. Бити са Богом и Његовом Црквом значи – пружити другима љубав и доброту, бринути се о другима, штитити их од пропасти и бити постојан у истини. Важно је непрекидно бдети над собом. Наш избор је да будемо са Богом, да будемо на страни добра по сваку цену. Молимо се Богу да нам да храбрости да будемо са Њим до самог краја земаљског живота и заувек у вечности. Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. марија97

    Професор

    У новом почетку жудња за напретком је огромна и води ка томе да свој, заиста аматерски, рад показујеш онима који исти осећају. Који се пре свега разумеју у себе. Похвале, критике, савети, негодовања чине фазе једног квалитетног напретка. И све би то било идеално, када не би постојала празнина - познавање особе чији рад читаш. У жврљотинама увек начнемо делић себе, подмиримо своје мисли, нахранимо храброст, али пуноћу своје сопствености никада не може реч описати као што то чини време. Тако да је и читање нечијег писанија ,,сиромашно" све док не загребеш папир испод слова. Међутим, постоје људи који познају прву жврљотину, а још ближе познају шта се иза ње крије. Научићу да читам, научићу (ваљда јесам) да волим читање, бићу спремна на изненадно пропитивање, али оно на шта никада нисмо спремни је оно што нас школа (надам се), учи. Ја сам на сву срећу, а хвала Богу, била отворена да свесрдно прихватим све што ми она шаље. Све што сам мислила да не знам, схватила сам да сам била припремљена, на: избор, пад, стрпљење, одговорност, слободу. Када неко ко познаје мој први жврљ, а онда се дрзнем да пошаљем и други, па трећи, на питање ,,Да ли бисте писали рецензију?", одговори ,,Задовољство ми је." , онда заиста верујем да моје последње писање није назадовало у односу на прво. Потпуно постају сићушне (никако мање важне), реченице великих писаца, када вам велики професор, још већи човек отвори себе да свесрдно прихвати све што шаљем. На пиједесталу савршености, стоји несавршеност као најсавршенија особина сваког од нас. Хвала Вам што ово знам због Вас.
  10. Међународни апел православних академских теолога Светом Синоду Српске Православне Цркве у заштиту академске мисли The Orthodox World Фото: www.bfspc.bg.ac.rs Петак, 1. новембар, 2019. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, Ми, православни академски теолози, изражавамо наше дубоко незадовољство одлуком Синода Српске Православне Цркве (од 8. јула 2019) којом је епископу Максиму (Васиљевићу) и Марку Вилотићу одузет синодски благослов за предавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Марко Вилотић, доцент на предмету Историја религије при катедри за хришћанску философију и религиологију, избачен је због тога што је узео двогодишње неплаћено одсуство. Разлози за ускраћивање благослова доценту Вилотићу засновани су искључиво на погрешном тумачењу законских регулатива Универзитета у Београду. Вилотић је, наиме, оптужен да је противзаконито узео суботњу годину прошле године, као и да није имао право да тражи продужетак одсуства у облику неплаћеног одсуства у наредне две године, иако су му оба захтева једногласно одобрена, а њихова правна утемељеност експлицитно је потврђена дописима Генералног секретара Универзитета у Београду. Двојица наставника су били такође и потписници Става (2017) у коме су тврдили да је теорија еволуције прихваћена од стране научне заједнице биолога и да ми, као теолози, поштујемо ту чињенцу. У Ставу се није тврдило да је теорија еволуције истинита, беспрекорна или незамењива. Они су просто тврдили да теорија еволуције не противречи нужно хришћанској вери и да стога као теолози не треба да пружамо подршку псеудо-научним теоријама. Међутим, синодска одлука ово користи против њих, правећи тако опасан преседан у историји Православне Цркве, проглашавајући одређену научну теорију за супротну хришћанском веровању. И док стајемо у одбрану и изузетности Марка Вилотића, намеравамо да кажемо нешто више о епископу Максиму (Васиљевићу). Веома смо благословени тиме што Његово Преосвештенство познајемо и лично и кроз његове списе, те стога своје сведочанство придружујемо многим православним хришћанима који га високо цене. Са жаром делимо црквени консензус широм света према коме се епископ Максим (Васиљевић) сматра једним од најистакнутијих православних теолога нашег времена, са међународним признањем, и он је личност коју би многе теолошке школе пожелеле да имају међу својим наставницима. Епископ Максим Васиљевић пружа богодани одговор за носталгију наших дана: епископ служења и привржености, теолог који говори језик евхаристије и онтологије, интелектуалац који је укључен у континуиран плодан дијалог са другим дисциплинама. Стога је више него очигледно да снажно одбацујемо невероватне оптужбе за синкретизам о којима смо сазнали. Надаље, поштујемо његову неуморну трудољубивост – редовно предузимање дугих путовања како би помогао студентима да теолошки узрастају, као и усрдно управљање великом епархијом у којој ужива поштовање и љубав свога стада. Не можемо а да не споменемо радионице и семинаре које организује, као и изванредну издавачку делатност Севастијан преса којом се православна теологија шири посвуда у Америци и свету. Треба истаћи и његове напоре на издавању два велика тома (о задужбинама Косова и о историји Српске Цркве у Америци) за шта му, претпостављамо, Свети Синод Српске Цркве дугује захвалност. Поред наведеног, Синод Српске Православне Цркве је допринео ескалацији проблема тиме што је 22. октобра 2019. ускратио свој благослов Епископу Браничевском, Игнатију Мидићу, да настави да служи као Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, јер је овај истакнути теолог одбио да уручи отказ наставницима о којима се води спор: епископу Максиму и доценту Вилотићу. Захтев за отказом је одбачен због тога што је Синод погрешно протумачио законе и административна правила и регулативе које уређују постављење, запослење и уклањање наставника Факултета. Следствено, Синод је наставио са оваквим погрешним тумачењем, захтевајући да Веће факултета смени Епископа Игнатија са места Декана. Синод свесно одбија да призна да су његови правни аргументи неосновани и упркос томе наставља да инсистира на њиховом усвајању, тврдећи да су одлуке Синода коначне и да се о њима не може расправљати. Ми не можемо појмити да је православни дух усагласив са ауторитарним одлукама, донетим без претходног саслушања двојице професора и њихових колега, а да не спомињемо њихове студенте. Уклањање академских радника који нису занемаривали своје обавезе, као и приписивање лажних оптужби које подривају слободу говора и академског мишљења, представља у најмању руку порицање истине Цркве и онога чему се надамо. Уз све поштовање према Светом Синоду Српске Православне Цркве, ми уједињујемо своје гласове апелујући на њега да повуче ове одлуке. Потписници: Yannaras, Chrestos. Professor Emeritus, Panteion University of Athens, Greece – Doctor Honoris Causa, Theological Faculty of the University of Belgrade, Serbia Breck, John. Professor Emeritus, Saint Sergius Orthodox Theological Institute of Paris, France Dimitrov, Ivan Zhelev. Professor Emeritus, Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Kalyvas, Alkiviades. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Louth, Andrew. Professor Emeritus, Durham University, UK – Honorary Fellow, Vrije University of Amsterdam, Netherlands Patsavos, Lewis. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Plekon, Michael. Professor Emeritus, The City University of New York – Baruch College NY, USA Stavropoulos, Alexandros. Professor Emeritus, National and Kapodistrian University of Athens, Greece Stylianopoulos, Theodore. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Vasileiadis, Petros. Professor Emeritus, Aristotelian University of Thessaloniki, Greece – President of World Conference of Associations of Theological Institutions Zaharopoulos, Nikolaos. Professor Emeritus, Aristotelian University of Thessaloniki, Greece – former vice dean, Neapolis University of Pafos, Cyprus Andreopoulos, Andreas. University of Winchester, UK Asproulis, Nikolaos. Volos Academy for Theological Studies, Greece – Hellenic Open University, Greece Athanasopoulou-Kypriou, Spyridoula. Hellenic Open University, Greece Bakker, Michael. Vrije University of Amsterdam, Netherlands Barnet, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Bathrellos, Demetrios. Hellenic Open University, Greece – The Institute for Orthodox Christian Studies, Cambridge, UK – Emory University, Atlanta GA, USA Behr, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA – Vrije University of Amsterdam, Netherlands Bouteneff, Peter. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Bucur, Bogdan. Duquesne University, Pittsburgh PA, USA Chapnin, Sergei. Former Professor of Saint Tikhon’s University, Moscow, Russia Chryssavgis, John. Greek Orthodox Archdiocese of America Cohen, Will. University of Scranton PA, USA – President of the Orthodox Theological Society in America Croitoru, Ion. University of Valahia, Târgoviște, România Demacopoulos, George. Fordham University NY, USA Despotis, Sotirios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Fanaras, Vasileios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Ethics Expert of European Commission Filiotis, Chrestos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Gallaher, Anastasios Brandon. University of Exeter, UK Gavrilyuk, Paul. Founding President of International Orthodox Theological Association – University of St. Thomas, Saint Paul MN, USA Gkikas, Athanasios. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Hovorun, Cyril. Loyola Marymount University, Los Angeles CA, USA – Acting Director of the Huffington Ecumenical Institute Jillions, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Joanides, Charles. Nyack College, Alliance Graduate School of Counseling, NY, USA Kalaitzidis, Pantelis. Volos Academy for Theological Studies, Greece – University of Thessaly – Hellenic Open University – Research Fellow, KU Leuven, Belgium – Member of the Executive Committee of the European Academy of Religion Kapriev, Georgi. St. Climent Ochridski University, Sofia, Bulgaria. Karakolis, Chrestos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Kasselouri, Eleni. Hellenic Open University, Greece Kattan, Assaad Elias. University of Muenster, Germany Keramidas, Dimitrios. Hellenic Open University, Greece Kizenko, Nadieszda. State University of New York at Albany NY, USA Kornarakis, Konstantinos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Kostache, Doru. Sydney College of Divinity, Australia Koufogianni, Panoraia. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Ladouceur, Paul. Trinity College, University of Toronto, Ontario – University of Laval, Quebec, Canada Lena, Joan. Vrije University of Amsterdam, Netherlands Macaila, Dumitru. Ovidius University of Constanța, Romania Makarov, Dmitry. The Urals State Conservatoire, Ekaterinburg, Russia Makrides, Vasileios. University of Erfurt, Germany Mamalakis, Philip. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Maras, Anastasios. Hellenic Open University, Greece Meyendorff, Paul. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Mitralexis, Sotirios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – University of Winchester, UK Morelli, George. Chairman of the Department of Chaplain and Pastoral Counseling, Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America, La Costa CA, USA Moschos, Demetrios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Naydenov, Ivaylo. Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Nikolakopoulos, Konstantinos. Ludwig-Maximilians-University of Munich, Germany Paert, Irina. University of Tartu, Estonia Panagiotopoulos, Petros. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Papanikolaou, Aristotle. Fordham University NY, USA Papathanasiou, Athanasios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Pappas, Harry. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Passakos, Demetrios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece Pavlov, Pavel. Vice-Dean of Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Rochelle, Gabriel. Saint Sophia Ukrainian Orthodox Theological Seminary, New Jersey – Honors College, New Mexico State University, Las Cruces NM, USA Roeber, Anthony. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Roddy, Nicolae. Creighton University of Omaha NE, USA San Chirico, Kerry Patrick Clark. Villanova University, Philadelphia PA, USA Saroglou, Vassilis. University of Louvain, Belgium – President of the International Association for the Psychology of Religion Sharp, Andrew. South University, Richmond VA, USA Shoemaker, Stephen. University of Oregon at Eugene, USA Skedros, James. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Skliris, Dionysios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Schneider, Richard. St. Vladimir’s Theological Seminary – Trinity College, University of Toronto – Professor Emeritus, York University, Toronto – Emeritus President Canadian Council of Churches Stamoulis, Chrysostomos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Stavros, George. Boston University MA, USA Stavrou, Michel. Saint Sergius Orthodox Theological Institute of Paris, France Struve, Daniel. University of Paris Diderot, France Thermos, Vasileios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece Tollefsen, Torstein Theodor. University of Oslo, Norway Tsalampouni, Ekaterini. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Tsironis, Chrestos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Tsompanidis, Stylianos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Turcescu, Lucian. Concordia University of Montreal, Quebec, Canada Woloschak, Gayle. Northwestern University, Chicago IL, USA Ventis, Haralambos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Vlantis, Georgios. Volos Academy for Theological Studies, Greece Vletsis, Athanasios. Ludwig-Maximilians-University of Munich, Germany Voulgaraki, Evangelia. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Vrame, Anton. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Yangazoglou, Stavros. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Извор: International Orthodox Academic Theologians Appeal to the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church to Protect Academic Thought, The Orthodox World, 5. Nov. 2019. The Orthodox World Међународни апел православних академских теолога Светом Синоду Српске Православне Цркве у заштиту академске мисли TEOLOGIJA.NET Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед...
  11. Од преблагог и дарежљивог Бога могу да се добију молитвом вере сва духовна и неопходна материјална блага, само када би жеља за тим била искрена и молитва ватрена. И какве нам молитве Црква ставља у уста! Онакве каквима је могуће приволети Господа на сваку милост према нама, на сваки добри дар. Враг, знајући благост Божију и снагу молитве, на све начине се труди да нас одврати од молитве или за време молитве расејава наш ум, задржава нас разним страстима и пристрашћима житејским или журбом, смутњом и другим. Ево, ти се молиш, твоја молитва врши се успешно, ти имаш унутрашње осведочење да је Господ чује и да је благонаклон према њој; имаш мир у мислима, лако ти је и сладосно на срцу; али пред крај твоје молитве због најнезнатнијег слабљења твога срца и помисли, у твоје срце убацује се некакво тешко бреме, огањ који раслабљује срце и ти осећаш крајњу тежину молитве и одвраћање од ње уместо пређашње лакоће и расположења према њој. Нe очајавај, пријатељу, то су подвале врага, који воли да нам се подсмева, посебно на крају наших благочестивих занимања, да би смо упали у униније и уједно упропастили све своје раније напоре у светом делу. Научи из тога да убудуће не гасиш свој дух ни на тренутак у току молитве, да се молиш у духу и истини нераслабљено и не обмањуј Господа у молитви ни једном речју, тј. ни једну реч не изговарај притворно, лицемерно, нека цела твоја молитва буде само изражавање истине, лира Духа Светога, и ни једном речју не служи лажи вражијој и не буди труба ђаволова. А за скидање вражијег бремена са твоје душе и за гашење његовог огња помоли се усрдно Господу, признајући пред Њим од срца своју кривицу – лицемерје за време вршења молитве, и добићеш олакшање и мир. Нe жури се, све говори и ради мирно. Успећеш. Враг ужурбава и смућује, јер од смућене ужурбаности нема користи. Када за време молитве твојим срцем овлада униније и сета, знај да то долази од ђавола, који се на све начине труди да те заустави у молитви. Јачај, храбри се, и мислећи на Бога, одагнај то убиствено осећање. Запамтите: ако не у мислима, a оно у срцу враг често појачава хуле на име Бога Сведржитеља. У чему се састоји та хула на Бога у срцу? Сумња, неверовање, униније, нетрпљење Божијих поука и роптање, све страсти. Неверовањем у истину и благост Божију враг изригује хулу на истину, благост и свемоћ Божију; унинијем такође на Његову благост, уопште поривом људских страсти хули свеблаги Промисао и истинитост Божију. Нe дај да те у молитви победи тело и враг, који дејствује кроз њега; не лажи језиком својим, но говори истину у срцу свом[1] (Пс. 14,3); тако мисли и осећај сам, као што говориш у молитви, а не као да ти је на језику мед, а на срцу лед; једном ће да победи враг, након тога ћеш већ морати да браниш себе, своју слободу од њега, као врагом освојено парче земље, а твоје срце ће да одступи од Господа. Ничим не потцењуј духовни живот, ништа не сматрај малим и да не заслужује велику пажњу: кроз мале грехове ђаво води до великих. Најважније при томе је: да се трудиш да будеш свагда срцем у истини. Када је теже борити се са телом, тада и покажи своју чврстину, тада немој да слабиш у борби, као добри војник Христов. При лењости и окамењености срца људи се понекад због малодушности и нестрпљења понашају претерано слободно с Богом у молитви и дозвољавају себи разне чудне ствари у гласу и кретању, које означавају: нестрпљење, незадовољство, роптање и чак дрскост према Богу. На све начине се треба чувати од тога и савладавати своју лењост. Треба побеђивати врага и своје страсти. Извор: Православие.ру
  12. Када код ближњега видиш недостатке и страсти, моли се за њега; моли се за сваког, чак и за свог непријатеља. Ако видиш гордог и непокорног брата, који се гордељиво према теби или другима опходи, моли се за њега да би Бог просветио његов ум и загрејао његово срце огњем благодати Своје, говори: Господе, научи слугу Твога, који је у ђаволску Гордост упао, кротости и смирености, и одагнај од његовог срца мрак и бреме сатанске Гордости! Ако видиш злобног, моли се: Господе, учини добрим слугу Твога благодаћу Твојом! Ако видиш среброљубивог и себичног, говори: Ризницо наша нетрулежна и Богатство неисцрпно! Даруј овом слуги Твоме, створеноме по слици и прилици Tвojoj, да позна варљивост богатства, и да је све земаљско сујета, сенка и снови. Дани сваког човека су као трава или као паучина, a Ти си једини богатство, одмор и радост наша! Када видиш завидљивог, моли се: Господе, просветли ум и срце овог слуге Твога ка познању великих, безбројних и неиспитивих дарова Tвojux, које прима из неизрецивог милосрђа Твог и због ослепљености од страсти својих заборави Тебе и дарове Твоје богате, и убраја себе у сиромахе, иако си Ти богат благом Својим. Тога ради он гледа саблажњиво на добра слугу Tвojux, којима о! неисказана Доброто обасипаш све, но свакога по сили његовој и по намери воље Своје. Преблаги Владико, скини копрену ђавола са очију срца слуге Твога и даруј му срдачну скрушеност и сузе покајања и благодарности, да се не обрадује враг због њега, да га је живог уловио и потчинио његову вољу својој вољи и да је не отргне из Tвojux руку. Када видиш пијанога, говори срцем: Господе, погледај милостшо на слугу Твога привученог преваром стомака и телесног весеља, даруј му да упозна сладост уздржања и поста, и плодове духа, који проистичу од њега. Када видиш страсног према јелима онога који своје блаженство у њих полаже, говори: Господе, најслађи Хлебе наш, никада потрошиви, но постојани у животу вечном, очисти слугу Твога од скверни преједања, која од њега ствара плот и туђега Духу Твоме, и даруј да спозна сладост Твоје животворне духовне хране која је Тело и Kpв Tвoja и света, жива и делотворна реч Твоја. Тако, или на сличан начин, моли се за све који су згрешили и не усуђуј се да икога презиреш за његов грех или да му се светиш, јер тиме би се само повећале ране оних који су згрешили; исправљај саветима, претњама и казнама, које би послужиле као средство за прекидање или обустављање зла у границама умерености. Извор: Православие.ру
  13. Данас се често говори о потреби за православним одговорима на социјална, културна, етичка, биоетичка, правна, економска и политичка питања савременог друштва. За разлику од Римокатоличке цркве или протестантских цркaва које су у протеклих сто педесет година стварале специфично социјално учење или социјалну етику, Православна црква је услед истoријских околности своје социјалне концепције почела формирати касније, практично у протеклих тридесет година. Формирање јасног црквеног одговора на многобројна савремена питања није ни мало лак задатак, јер се друштво убрзано мења, а самим тим је и потребно континуирано усклађивати и осавремењивати социјално учење. Православни су склони да одговоре на питања данашњег света и времена траже у „славној прошлости“, нарочито у средњем веку. Ипак, не треба заборавити да је црквена социјална свест и у старом и у средњем веку била веома савремена за своје време. То нарочито важи за црквени однос према питањима социјалне правде. Данас је ова тема често запостављена. То се нарочито односи на традиционално православне земље. Црква и социјална одговорност Већина православних хришћана живи у друштвима која имају мноштво социјалних проблема. Реч је о транзиционим друштвима или, пак, о друштвима са великим економским потешкоћама. Може ли Православна црква својим деловањем помоћи да се поменути проблеми на хуман начин превазиђу? Црква не може дати готове економске рецепте за излазак из кризе, нити понудити посебан програм развоја. То и није њена мисија. Али може апеловати на солидарност између богатих и сиромашних или стати на страну социјално угрожених група којих у православним срединама има у великом броју. Иако постоји уврежено мишљење да тема социјалне правде није црквена тема, предање цркве и њена историја то демантују. Управо су велики црквени оци и учитељи овој теми придавали велики значај. Социјална визија Светог Василија Великог Према Светом Василију Великом, Бог је свим људима на планети обезбедио довољно добара да би задовољили своје земаљске потребе. Али је ипак неопходно да дође до праведне расподеле да нико не би оскудевао. У проповеди „Срушићу своје житнице и саградићу нове“,он каже: „Ако сви ми погледамо шта је потребно да се задовоље наше потребе, дајући остатак онима којима нешто недостаје, нико не би био богат и нико не би био сиромашан.“ Овај светитељ је сматрао да је Христова заповест о љубави према ближњем „мајка свих заповести“ и у том контексту позивао на расподелу добра. Свети Василије Велики био је и неуморни социјални делатник. Познато је да у Кесарији основао тзв. Василијаду, место збрињавања социјално угрожених. То је био комплекс у коме су се налазиле болнице за лечење болесника, склоништа за бескућнике, прихватилишта за странце и сл. Социјална етика Светог Јована Златоустог Свети Јован Златоусти се у својим беседама често бавио односом богатих и сиромашних. Као константинопољски патријарх позивао је на милосрђе у ширем друштвеном контексту, опомињао моћне богаташе тадашњег времена и отворено стајао на страну сиромашних слојева. Своју имовину је разделио и живео веома скромно. Храбро је предлагао корените друштвене промене. Желео је друштво засновано на социјалним принципима Јеванђеља. Свети Јован Златоусти позивао је становнике града Константинопоља да по угледу на заједницу првих хришћана у Јерусалиму целокупну имовину добровољно ставе на располагање цркви, која би потом разделила ту имовину,сваком према потребама. Иако је био свестан да је практична примена овог концепта мало вероватна, сматрао је да би тада већина житеља града била задовољна, а хуманији социјални односи засновани на солидарности, привукли пагане хришћанској вери. Свети Григорије Богослов и социјална љубав У беседи о љубави према убогима, Свети Григорије Богослов говори о љубави према сиромашнима, болесним губавцима, одбаченима од друштва и позива ублажавање њихових мука и невоља путем милосрђа. Сматрао је да сиромаштво, беда и ропство нису последица слободе, већ последица греха. Основе светоотачких социјалних идеја Социјална мисао Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог или Светог Григорија Богослова прави су пример православне црквене социјалне етике. У њима се може наћи инспирација и за савремено православно социјално учење. Може се видети да свети оци не позивају само на индивидуалну солидарност богатог појединца према сиромашном, већ на милосрђе гледају и у ширем социјалном контексту, позивајући на радикалну промену друштвеног уређења и успостављање човекољубивих социјалних односа У основама њиховог учења не налази се утопијска идеја о хармоничном друштвеном поретку или људском царству среће и благостања, већ хришћанска љубав, тј. љубав према Богу и делатна љубав према ближњем. То је оно што разликује црквену социјалну етику од секуларних социјалних теорија. Глас цркве у савременом друштву Погрешно је поље друштвене ангажованости и теме социјалне правде препустити другима, под изговором да оне нису примерене православним хришћанима, већ секуларним хуманистичким активистима. Као што су црквени оци, у своје време, дизали глас против неправди, тако и данас треба дићи глас против социјалних неправди које доживљавају нпр. радници који раде у нехуманим условима, недовољно и ни мало плаћени и без адекватне социјалне заштите, незапослени који су заборављени, жене и деца које трпе насиље, труднице и мајке које су дискриминсане у друштву због материнства, избеглице који су остали без дома. Предањски „повратак светим оцима“ подразумева да глас православних хришћана (епископа, свештеника и лаика) у јавности и у целокупном савременом друштву треба да буде глас сиромашних, дискриминисаних и социјално одбачених. Владимир Марјановић http://teologija.net/savremeni-znacaj-svetootacke-socijalne-misli/
  14. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу 21. седмице по Педесетници, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј – ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојерејa-ставрофора Драгана Митровића, протојерејa Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Леке Вујисића. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан – мали Васкрс, обратио се протојереј-ставрофор Далибор. Звучни запис беседе Отац Далибор је у свом пастирском обраћању говорио о данашњој јеванђељској причи, као и о значају уподобљавања Господу Исусу Христу у свему, па и у страдању, али и васкрсењу. Истакао је да се сви у Христа облачимо и подсјетио на ријечи које изговарамо на крштењу „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“: „И цијели наш живот на земљи јесте умирање и васкрсење – сараспињање са Христом, а на то нас и Господ позива.” У даљем обраћању, отац Далибор је говорио и борби са помислима, коју води сваки човјек, поручујући да ће нам живот бити онакав какве су нам мисли, будући да све од мисли и почиње. Од помисли се по његовим ријечима и свако дјело зачиње : “Цијели наш живот се боримо са сопственим мислима. И демон нас преко наших мисли омета у нашем животу. Те мисли које у свом бићу носимо треба да буду мисли са Христом, треба Христос да живи у нашим мислима и у нашем срцу“, казао је отац Далибор. Подсјетио је на ријечи Старца Јефрема из Аризоне о демонским мислима. Старац Јефрем каже да када дође помисао демонска на човјека и ако је он одмах одбаци, онда је она као мали мрав и тада се задобија смирење. Међутим, ако човјек ту демонску помисао не препозна, него је прихвати и прими, тада се у срце усељава гордост. „И тада та помисао од мрава постаје лав који прождире. Дакле, какве су нам мисли такав нам је и живот – то Господ хоће да каже у данашњем Јеванђељу”, појаснио је прота Далибор. На крају свог обраћања вјерном народу, отац Далибор је говорио о три човјека који живе у нама. Подсјетио је да су свети оци говорили да се човјек цијели свој живот док га живи на Земљи – непрестано бори сам са собом и са својим мислима: „Зато, први човјек који у нама живи је пагански човјек – то је човјек који не вјерује. То је онај човјек кога лоше мисли овога свијета обузму, то су мисли гордости, зависти, мржње према својој браћи. А из тога излазе најгоре могуће слабости. Други степен нашег бића јесте старозавјетни човјек. Око за око, зуб за зуб. Вратити истом мјером.“ Истакао је да је највиши ступањ онај на који смо позвани и призвани, управо ступањ новозавјетног човјека, који је човјек праштања и љубави. „А трећи човјек, онај који треба да заживи у нама, јесте новозавјетни човјек. То је човјек који опрашта, који воли ближњега свога, људе око себе и који има Христа у себи. Такав човјек треба да буде и да као такви живимо наш живот овдје на Земљи”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу 21. седмице по Педесетници, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј – ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојерејa-ставрофора Драгана Митровића, протојерејa Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Леке Вујисића. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан – мали Васкрс, обратио се протојереј-ставрофор Далибор. Звучни запис беседе Отац Далибор је у свом пастирском обраћању говорио о данашњој јеванђељској причи, као и о значају уподобљавања Господу Исусу Христу у свему, па и у страдању, али и васкрсењу. Истакао је да се сви у Христа облачимо и подсјетио на ријечи које изговарамо на крштењу „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“: „И цијели наш живот на земљи јесте умирање и васкрсење – сараспињање са Христом, а на то нас и Господ позива.” У даљем обраћању, отац Далибор је говорио и борби са помислима, коју води сваки човјек, поручујући да ће нам живот бити онакав какве су нам мисли, будући да све од мисли и почиње. Од помисли се по његовим ријечима и свако дјело зачиње : “Цијели наш живот се боримо са сопственим мислима. И демон нас преко наших мисли омета у нашем животу. Те мисли које у свом бићу носимо треба да буду мисли са Христом, треба Христос да живи у нашим мислима и у нашем срцу“, казао је отац Далибор. Подсјетио је на ријечи Старца Јефрема из Аризоне о демонским мислима. Старац Јефрем каже да када дође помисао демонска на човјека и ако је он одмах одбаци, онда је она као мали мрав и тада се задобија смирење. Међутим, ако човјек ту демонску помисао не препозна, него је прихвати и прими, тада се у срце усељава гордост. „И тада та помисао од мрава постаје лав који прождире. Дакле, какве су нам мисли такав нам је и живот – то Господ хоће да каже у данашњем Јеванђељу”, појаснио је прота Далибор. На крају свог обраћања вјерном народу, отац Далибор је говорио о три човјека који живе у нама. Подсјетио је да су свети оци говорили да се човјек цијели свој живот док га живи на Земљи – непрестано бори сам са собом и са својим мислима: „Зато, први човјек који у нама живи је пагански човјек – то је човјек који не вјерује. То је онај човјек кога лоше мисли овога свијета обузму, то су мисли гордости, зависти, мржње према својој браћи. А из тога излазе најгоре могуће слабости. Други степен нашег бића јесте старозавјетни човјек. Око за око, зуб за зуб. Вратити истом мјером.“ Истакао је да је највиши ступањ онај на који смо позвани и призвани, управо ступањ новозавјетног човјека, који је човјек праштања и љубави. „А трећи човјек, онај који треба да заживи у нама, јесте новозавјетни човјек. То је човјек који опрашта, који воли ближњега свога, људе око себе и који има Христа у себи. Такав човјек треба да буде и да као такви живимо наш живот овдје на Земљи”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа. Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот. Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем. Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др. Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве. Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека. Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу. За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми. Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме. У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења. Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света. Извор: Српска Православна Црква
  17. Православна академска теологија била је, према речима оца Георгија Флоровског, ''у вавилонском ропству'' западне мисли од XV до краја XIX века. Она је углавном настојала да опонаша споља наметнуте догматске обрасце, који ни на самом Западу више нису били актуелни. Срж православног предања била је сачувана кроз живу искуствену теологију литургијског присуства Христовог, као и кроз теологију молитве Исусове. Временом је богато аскетско наслеђе, нарочито у Русији, почело да осваја и академску мисао. Први корак ка томе био је ''Катихизис'' светог митрополита московског Филарета (1772-1867), који је својом утемељеношћу на духу и речима светих отаца у знатној мери надилазио тадашње академске стандарде. Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа. Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот. Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем. Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др. Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве. Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека. Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу. За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми. Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме. У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења. Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Апстракт: Један од највећих хришћанских мисионарских подухвата јесте покушај евангелизације Кине који траје од 7. века до данас. Током историјског раздобља од око 1300 година, хришћански мисионари и њихова кинеска паства на различите начине су преносили, прихватали и интерпретирали Личност Христа, а реултат овог процеса инкултурације јесу бројне слике Исуса које су мање или више верне библијском оригиналу. Аутор представља ове слике пратећи њихов историјски развој од прве несторијанске мисије у 7. веку до савремене кинеске теологије 20. века. Кључ­не ­речи: Христос, Кина, конфуцијанизам, таоизам, будизам, мисија, језуити, протестанти, Библија, теологија ослобођења, христологија Преузмите цео текст View full Странице
  19. Пост треба да нас опомиње на покајање, на виша размишљања о себи - да исто онако како се лишавамо мрсне хране, да се чувамо и лишавамо рђавих мисли. Јер прво се у човеку роди мисао, па се после мисли реализује дело. -Дакле, да се чувамо рђавих мисли, да би се сачували рђавих дела. Да сачувамо и своје очи и свој ум од свега онога што нас од Бога удаљује, а да се држимо заповести Божјих и онога чему нас учи Јеванђеље. Богу треба да се приближимо својим животом, јер хришћанство није нека теорија или неки философски правац. Хришћанство је живот, поручио је Патријарх српски Иринеј и додао: -Када живимо како нас Црква учи, како нас Јеванђеље учи - онда смо хришћани! А не да се хвалимо: Ја верујем! или Ја славим! како ми Срби то обично кажемо и тиме сматрамо да смо све испунили. Морамо живети хришћанским животом! А какав је хришћански живот Господ нам је дао прилике да научимо од наших светих, оних који су Богу угодили. Имамо Светог Саву, Светог Симеона, Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског и безброј светитеља и угодника Божјих на које можемо и треба да се угледамо како су они живели и Богу угодили и како их је Господ прославио не славом овога света, јер она је пролазна, него вечном бесмртном славом, славом у Господу нашем, поручио је патријарх Иринеј. Извор: ТВ Храм
  20. Пост треба да нас опомиње на покајање, на виша размишљања о себи - да исто онако како се лишавамо мрсне хране, да се чувамо и лишавамо рђавих мисли. Јер прво се у човеку роди мисао, па се после мисли реализује дело. -Дакле, да се чувамо рђавих мисли, да би се сачували рђавих дела. Да сачувамо и своје очи и свој ум од свега онога што нас од Бога удаљује, а да се држимо заповести Божјих и онога чему нас учи Јеванђеље. Богу треба да се приближимо својим животом, јер хришћанство није нека теорија или неки философски правац. Хришћанство је живот, поручио је Патријарх српски Иринеј и додао: -Када живимо како нас Црква учи, како нас Јеванђеље учи - онда смо хришћани! А не да се хвалимо: Ја верујем! или Ја славим! како ми Срби то обично кажемо и тиме сматрамо да смо све испунили. Морамо живети хришћанским животом! А какав је хришћански живот Господ нам је дао прилике да научимо од наших светих, оних који су Богу угодили. Имамо Светог Саву, Светог Симеона, Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског и безброј светитеља и угодника Божјих на које можемо и треба да се угледамо како су они живели и Богу угодили и како их је Господ прославио не славом овога света, јер она је пролазна, него вечном бесмртном славом, славом у Господу нашем, поручио је патријарх Иринеј. Извор: ТВ Храм View full Странице
  21. Теолошко образовање и потенцијал савремених друштвених мрежа за артикулацију теолошке мисли / Theological Education and the Potential of Contemporary Social Networks for the Articulation of the Theological Thought Извор: https://goo.gl/P5NXGV Преузмите фајл: View full Странице
  22. Version 1.0.0

    39 downloads

    Теолошко образовање и потенцијал савремених друштвених мрежа за артикулацију теолошке мисли / Theological Education and the Potential of Contemporary Social Networks for the Articulation of the Theological Thought Зборник радова
  23. Патријарх: Верујем да Вучић о Космету мисли исто што и народ (Фото) Владимир Митрић | 16. септембар 2017. 22:02 Поглавар СПЦ патријарх Иринеј, за “Новости”, о најави дијалога. Уздамо се и у Русе да ће нам помоћи да вратимо наше Патријарх Иринеј на свечаности код Лознице Фото: В. М. ВЕРУЈЕМ да оно што мисле Црква и народ мисли и наш председник. Изјавио је ово у суботу, ексклузивно за “Новости”, патријарх српски Иринеј, одговарајући, током прославе седам векова манастира Троноша, на питање шта мисли о унутрашњем дијалогу о решењу косовског питања. Поглавар Српске православне цркве каже и да се уздамо у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је увек наше било. - Наша трагедија и наш проблем јесте то што се народ није вратио. Прво решење и највећи задатак јесте вратити што већи број људи прогнаних с Косова и Метохије - рекао је патријарх Иринеј. У проповеди после свете архијерејске литургије поводом седам векова Троноше, манастира код Лознице, задужбине Немањића, и канонизације некадашњег архимандрита ове богомоље Стефана Јовановића, патријарх Иринеј је нагласио: - Никада нисмо, чини ми се, толико страдали као у нашем времену, почевши од стратишта у Јасеновцу и Јадовну из прошлог рата, па све до Косова и преко Косова, где смо својом крвљу и својим костима цементирали ову земљу. - И данас патимо и страдамо, али је наша велика нада у име Божје да нас неће оставити под условом да ми не оставимо Господа - подвукао је поглавар СПЦ. Манастир Троноша, задужбина Немањића Патријарх је нагласио да Господ неће оставити ни наше мученичко Косово. - Неће Господ оставити ту највећу светињу, заливену сву крвљу светомученика у толиким светима и светињама - рекао је српски патријарх. - Неће Господ дозволити да падну у руке некрста, који све чини да руши и пали, и не зна шта је историја и духовно наслеђe. Таквом народу таква блага не могу бити дата на чување. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:686187-Патријарх-Верујем-да-Вучић-о-Космету-мисли-исто-што-и-народ-Фото Михајловић: Очекујем од СПЦ да не врши притисак на Вучића недеља, 17. сеп 2017, 11:09 -> 11:31 Извор: Танјуг Потпредседница Владе Зорана Михајловић изјавила ја да очекује да Српска православна црква буде партнер током унутрашњег дијалога о Косову, као и да пре почетка разговора не врши притисак на председника Србије Александра Вучића. Зорана Михајловић је изразила очекивање да ће нова фаза дијалога о Косову, током које ће председник Вучић разговарати са свим најзначајнијим институцијама и појединцима, донети једну нову политику, наводи се у саопштењу Кабинета потпредседнице Владе. Зорана Михајловић (архивска фотографија) "У тим разговорима очекујем да ће Српска православна црква, као вековни чувар нашег народа и културе на Косову, бити добар партнер и да ће својим утицајем истински помоћи у успостављању нове врсте дијалога између Срба и Албанаца. Очекујем и да не врше притисак пре почетка разговора о Косову на председника Србије Александра Вучића", истиче се у саопштењу. Михајловићева је додала да су све досадашње политике довеле до тога да је Косово све даље од Србије. "Зато нам је потребна нова, мудра и рационална политика коју ће спроводити председник Србије Александар Вучић и Влада Србије", истакла је Михајловићева. У саопштењу се напомиње да је Србији потребна нова политика која за циљ има бољи живот наших сународника на Косову, политику заштите наше културне и верске баштине, очување економских интереса и помирења са албанским народом. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872866/mihajlovic-ocekujem-od-spc-da-ne-vrsi-pritisak-na-vucica.html
×
×
  • Креирај ново...