Претражи Живе Речи Утехе

Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења Светога Василија Чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Информације о наведеном броју доступне су на интернет страници часописа: http://misionar.spc.rs/index.php. Представљање овог броја у медијима: Катихета Бранислав Илић гост Радио-Светигоре: "Православни мисионар" утиче на нашу духовну будност Катихета Бранислав Илић гост Радио-Беседе: Сви смо на великом мисионарском задатку Катихета Бранислав Илић гост Радија "Слово љубве": Свети Василије Острошки - мисионар речју и делом Катихета Бранислав Илић гост Радија "Глас": Читањем "Православног мисионара" обогаћујемо своју душу Катихета Бранислав Илић гост Радија "Источник": Да ли у потпуности следимо пут Светога Василија? Катихета Бранислав Илић гост Радија "Српски Сион": Циљ црквене мисије је да приводи људе Христу Богу На првим страницама овог броја налази се честитка уредништва и редакције, поводом избора и устоличења новог првојерарха Српске Православне Цркве. Наведену честитку доносимо у целости: Током припреме за штампу овог броја Православног мисионара, дана 19/6. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду устоличен је новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско карловачки и Патријарх српски Господин Порфирије (Перић). Уредништво и редакција Православног мисионара овом приликом упућују срдачне жеље Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију, да га Господ укрепи у жртвеном служењу Богу и роду, и да молитвени покров Светог Фотија Цариградског (на чији празник је устоличен) и Преподобног Порфирија Атонског (чије име носи), а особито молитвено заступништво светих српских архијереја на челу са Светим Савом увек буду уз њега у узвишеној патријарашкој служби на коју је призван. Аксиос! На мнoгаја љета! Мисионар par excellence, наслов је уредничког уводника у којем презвитер др Оливер Суботић казује да је Манастир Острог духовно и телесно лечилиште коме од вајкада прибегавају небројени људи жељни утехе. Они притичу Светитељу кога је Бог изабрао да кроз његове мошти чудотвори својом нествореном благодаћу. Наш уредник се присећа речи блаженопочившег митрополија црногорско-приморског Амфилохија које је изрекао на устоличењу, сада, новопрестављеног умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). Уводно слово отац Оливер закључује подсећањем да је Острошки светитељ био прави и истински мисионар, како речју, тако и делом. У оквиру рубрике Сећајте се својих старешина, протонамесник Александар Јевтић, парох при Светосавском храму у Краљеву, читаоцима предочава једну занимљиву причу која сведочи о љубави братства према свом упокојеном духовном оцу и игуману. На следећим странама, а у оквиру истоимене рубрике, налази се слово Епископа западноамеричког Максима, које је посветио свом духовном оцу блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу). Приказ житија свете славне и добропобедне мученице Агније, чији свештени спомен прослављамо 21. јануара / 3. фебруара, можете да прочитате у рубрици Материк. Свете тајне су пројавa јединствене Светајне — Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола, истиче у свом ауторском тексту потписник ових редова, који је своје казивање о значају Светотајиснког живота крунисао подсећањем на своју ауторску емисију „Светотајинско богословљеˮ, која је у оквиру три циклуса емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке. Наш сарадник Раде Булајић пише о великом расколу, и у оквиру свог текста, између осталог истиче да су: Постојеће разлике између Истока и Запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира, вршење миропомазања само од стране епископа, скраћење Велике четрдесетнице за једну недељу, служење Свете Литургије на бесквасном хлебу. Оперативни уредник нашег мисионарског гласила, за овај број пише о надасве познатом и знаменитом делу Светог Владика Никола „Охридски прологˮ. Према сведочанству аутора Охридски пролог Владике Николаја је радо читан деценијама после свог настанка. Упркос одређеном дистанцирању од лика и дела Епископа Николаја, Охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке Југославије. Милена Стефановић за рубрику Црквена уметности, а у оквиру циклуса текстовâ Библијски бестијаријум, доноси занимљиву причу о Пеликану. Она подсећа да је изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога, настављајући да живи у световној књижевности. Средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба. Човекова идеја бесмртности, па и идеја Ричарда Докинса о „бесмртним смотуљцима“ јесу ништа друго него, свесно или несвесно, сведочење истине библијског откривења – да човек јесте на слику Оног који јесте, наводи др Александар Милојков у свом ауторском тексту „Идеја бесмртностиˮ. Тематски део часописа отвара протопрезвитер Слободан Лукић, парох будвански. У свом ауторском тексту под насловом „Свети Василије Острошки – похвала рода нашегаˮ, прота Слободан указује на правилно поимање светости у Цркви Христовој и подсећа на важну истину да је светитељство дар Божји. Васкрсење — начин живота Светог Василија Острошког, наслов је ауторског текста ђакона Владимира Пекића. Мошти Светог Василија, међутим, никако нису једини разлог зашто би га требало повезивати са животом који сведочи васкрсење, премда су најочигледнији. Заправо читав живот овог угодника Божијег говори о томе, поучава читаоце ђакон Световаведењске обитељи у Београду. Према сведочанству протонамесника Александра Јевтића, Свети Василије Острошки је у духовном смислу био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. А о сили Божјој која се пројавила на лику и делу великог чудотворца Острошког, можете на прочитате у наставку тематског дела овог броја. Светитељ острошки је сведок васкрсења, јер је својим животом показао нама да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања – јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14), наводи се у ауторском тексту потписника ових редова. На наведени ауторски текст ослања се и извод из химнографије Светом Василију Острошком. Мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, доноси неколико молитвених записа из богате архиве свештене обитељи манастира Острог. Међу овим записима налазе се писма светитеља и знаменитих првојерараха и архијереја, који су своју љубав према Острошком чудотворцу показали и на овај начин. Духовно искуство са Острога уверило ме у снагу Христових речи: „Дођите и видите“ (Јн 1, 39). Увидео сам, непосредно, да хришћанство није идеологија, спекулативни систем, само пуки религиозни наратив, већ да је оно духовна сила која преображава човека, да у њему долази до истинског сусрета Бога и човека, наводи психолог Виктор Вицановић у свом надахнутом казивању. Тематски део овог броја у част Светог Василија Острошког, закључен је текстом др Ђорђа Вуковића под насловом „Пренос моштију Светог Василија Острошкогˮ. У оквиру рубрике Света земља, Јелена Јонић пише о манастиру Светог Онуфрија Великог, Акелдама. Манастир је смештен на уској тераси у југоисточном делу долине Хиноом, на око 150 метара од места где се ова долина спаја са долином Кидрон. Постоји предње које каже да се средином 4. века у пећини, изнад које је манастир саграђен, доселио монах Онуфрије, подсећа аутор. О Светогорском скиту Светог Димитрија читајте у рубрици Света Гора. Здравље душе као предуслов за здравље тела, наслов је текста др Марије Лазаревић, који је објављен у новоотвореној рубрици Хришћанство и медицина. А овој број „Православног мисионараˮ закључен је рубриком Мисионарски излог и текстом Дајане Лазаревић под насловом „Збирка поезије Игора Григорјева на српском језику Отаџбина срце милујеˮ. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Препоручени садржај: Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје Сведок васкрсења Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! Катихета Бранислав Илић, Члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима

Пред читаоцима је нови јануарско-фебруарски 377. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог првог броја у 2021. години је „Сећајте се својих старешинаˮ. Информације о новом броју и звучни записи представљања у медијима доступни су на нашој званичној интернет страници: http://misionar.spc.rs/misionar.php?ARHIVA=377. Катихета Бранислав Илић гост Телевизије Храм - тема: "Православни мисионар и мисија Цркве" Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник" о новом броју "Православног мисиоанра" Катихета Бранислав Илић гост Радија "Глас": Православни мисионар је благословено штиво Катихета Бранислав Илић представио нови број "Православног мисионара" на Радију "Слово љубве" Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Радујемо се сваком новом броју "Православног мисионара" Катихета Бранислав Илић на Радију Светигори: Митрополит Амфилохије је био истински мисионар Садржај почиње уредничким уводником презвитера др Оливера Суботића, под насловом Сећање и угледање на српске духовне старешине наших дана. Уредник читаоце уводи у тему броја наглашавајући да је поука Aпостола Павла о сећању на старешине сада најпотребнија јер смо суочени са упокојењем великих јерараха и духовних вођа нашег народа: патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. У закључном делу свог уводника уредник наводи: -Српски низ старешна достојних сећања бисмо могли низати дуго и задуго, а ове које смо навели су сасвим довољни да нас подстакну да се преиспитамо пред питањем: колико наше делање на њиви Господњој личи у ревности на њихово? Радо читану рубрику Материк краси текст под насловом Станиште Бога у утроби Богородице, чији превод са јелинског језика нам доноси Михаела Панковић. Да је наша прича и промишљање о оној која је часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима, увек недовољна и никада до краја испричана, доказује нам овај текст који сваког читаоца подстиче на дубље размишљање о великој тајни Пресвете Богородице и њеној спремности да безусловно васцело своје биће преда Христу Богу. Благословите! Нек је благословено наслов је текста који је објављен у рубрици Реч пастира. Аутор из пастирског искуства поучава о правилном поимању благослова и осталих сегмената који су неодвојиви део хришћанског етоса. -На Светој Гори и у многим нашим светињама, ове речи су свакодневни вид комуникације. Кад те неко позове по имену, одговараш му: Благослови! Дакле, речи мог брата, сестре, пријатеља, шефа, за мене су благослов. Чувши молбу, наређење, заповест, упутство, одговарам речима – нек је благословено. На савременом српскoм то би звучало, изволите, и потом у реду, речи су аутора овог текста. Читаоци у овом броју могу да прочитају четврти део текста митрополита сурошког Антонија (Блума) под насловом: Браћо моја свештеници, чувајте се. У наставку наш сарадник Раде Булајић пише о Светом Фотију Цариградском и осуди филиоквистичког учења. На крају свог текста подсећа на важну истину која крунише његово казивање на наведену тему: -Православно богословље учи да је Отац јединствен извор и узрок божанства; одатле происходи јединство суштине у Богу, јединство које не нарушава ипостасну различност. Син се рађа од Оца, а Дух исходи. Вечно исхођење Духа паралелно је са вечним рађањем Сина од Бога Оца. У том смислу, филиокве анулира монархију Оца у Божанству, уводећи два онтолошка начела у Свету Тројицу – Оца и Сина – што доводи до конфузије у односима међу ипостасима. Због свега изнетог, за православне хришћане филиокве није прихватљиво учење. Рубрику Савремена мисија Цркве употпуњује разговор са Томасом Халбертом, духовним чедом игумана Германа Платинског. Интервју припремила: Ксениja Ермишина Источник: https://pravoslavie.ru/123354.html 26. августа 2019. г. Превод: Душка Здравковић, Православна породица, новембар 2020. О дуду као библијском воћу пише Милена Стефановић. -Међу воћкама поменутим у Библији појављује се и дуд, кога ботаничари сматрају црним (лат. Morus nigra). У преводу Ђуре Даничића у Старом Завету налазимо га само на два места (2 Сам 5, 23–24), док се према другим преводима наводи на седам, од којих је пет Даничић превео као врбе. Мада, може се рећи да преводи библијских биљака нису увек поуздани, истиче Милена Стефановић у свом тексту који је објављен у рубрици Библијски хербаријум. Од овог броја Православног мисионара редакција покреће рубрику Православље и медицина. Тим поводом, наш уредник презвитер др Оливер Суботић разговарао је са нашим новим сарадником, лекаром, писцем и песником Маријом Лазаревић. Себични ген као нехотична метафизика, наслов је текста који је настао из пера др Александра Милојкова, а објављен у рубрици У дијалогу са атеизмом, коју аутор води дуги низ година. Ђакон Владимир Пекић, ђакон Световаведенске обитељи у Београду и дугогодишњи сарадник нашег часописа, својим ауторским текстом отвара тематски део овог броја. У тексту под насловом Старешине као служитељи, ђакон Владимир најпре објашњава значење речи старешина, а потом о наведеној речи промишља кроз старозаветна и новозаветна сведочанства. Садржај овог изузетног текста могао би да се сагледа у поуци коју аутор упућује читаоцима: -Истинска слава човека почива у спремности да се одрекне себе, јер љубав Христова човека отвара за то да загрли цео свет и тако себе учини обитавалиштем Божјим. О лику и делу блаженопочившег архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пише протопрезвитер Слободан Лукић, свештенослужитељ из Митрополије црногорско-приморске. -Неуморно вишедеценијско прегалаштво на њиви Господњој, дубока вјера и жртвена љубав према Богу и роду учиниле су Митрополита Амфилохија Радовића достојним насљедником великих претходника на трону цетињских митрополита. Умноживши дивне од Бога дароване му таланте, он је као вјерни слуга Божији и добри пастир свога словесног стада ушао у радост Господара свога баш у навечерје празника Чудотворца и Миротворца Цетињског. Тек ће са одређеног временског одстојања бити могуће јасније сагледати и врједновати његово архипастирско дјело којим је оставио неизбрисив траг у животу наше помјесне Цркве, истиче аутор у свом тексту под насловом Митрополит Амфилохије – дивни свједок Васкрсења. Патријархове сузе у Техничкој школи „Прота Стеван Димитријевић“ у Алексинцу, наслов је текста Зорице Пелеш, која се присетила на незаборавне сусрете са блаженопочившим патријархом Иринејем. Претходног, 2020. лета Господњег, у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао у вечност Патријарха српског Иринеја, Митрополита црногорско- приморског Амфилохија, као и Епископа ваљевског Милутина. Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима, речи су из текста под насловом: Сећање на три великана наших дана, аутора катихете Бранислава Илића. Након тематског дела, нашим читаоцима доносимо текст јереја Валерија Духањина под насловом: Колико би ти хтео да живиш? Са руског језика превео је наш сарадник Небојша Ћосовић. Наш сарадник Јован Хонда приредио је разговор (и превод истог) са оцем Арсенијем чуваром честице Светог хитона Господњег. Читаоцима Православног мисионара предочен је избор из разговора вођеног у свештеној обитељи манастира у Раковица, јула 2020. године. -За покајање, преображење, и нови почетак у Христу никад није касно, поручује нам млада и даровита мајка хришћанка, наша сестра Јелена Антић, иконописац и рестауратор, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. -Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце, поручује Јелена Антић у овом надахнутом и надасве поучном разговору. У рубрици Хришћански живот објављен је текст Миленка Бодина под насловом Две деценије на светосавском путу. Јереј др Живко Илић за рубрику Богословски дијалог, пише о дијалогу православних хришћана са припадницима ислама, а наслов текста је Хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ. Рубрику Хришћанска етика, употпуњује текст нашег сарадника др Ђорђа Вуковића, под насловом: Сећања Љубе Ненадовића на велике архијереје. Овај јануарско-фебруарски 377. број Православног мисионара закључен је текстом под насловом Архијереј који је објављен у рубрици Хришћанска књижевност. Посетите званичну интернет страницу званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, на адреси: http://misionar.spc.rs, и упознајте се са начином претплате и осталим детаљима о „Православном мисионаруˮ. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима

Из штампе је изашао нови септембарско-октобарски 375. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Централна тема наведеног броја је Света Тајна јелеосвећења. Са садржајем овог изузетног броја слушаоце васељенског радија Светигора упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима. У разговору за наш радио катихета Бранислав Илић је пренео благослове главног и одговорног уредника „Православног мисионараˮ презвитера др Оливера Суботића, указујући да је целокупни уређивачки одбор овог званичног гласила Српске Православне Цркве молитвено уз Митрополита Амфилохија који се налази на лечењу од вируса корона. Васколики живот Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија сагледан је у непрестаном распињању за своју Цркву и поверени му народ. Као што је у несретним деведесетим годинама састрадавао са својим народом обнављајући Митрополију духовно и материјално, и као што је делио болну судбину свога народа 1999. године на светој косовско-метохијској земљи, неуморни владика и данас дели болну реалност са својим народом и целим светом који се бори са невидљивим непријатељем. Преносим Вам благослов и молитвене поздраве нашег уредника презвитера др Оливера Субитића, уверавајући Вас да се уређивачки одбор „Православног мисионараˮ усрдно моли за оздрављење Митрополита Амфилохија, истакао је катихета Бранислав Илић. Члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима представио је садржај овог броја који представља ризницу душекорисног садржаја, како на тему броја, тако и на остале теме. Поред ауторских текстова и прилога који су објављени у сталним рубрикама, у овом броју читаоци могу прочитати разговор са младом уметницом Леном Ковачевић која је говорила о односу духовности и музике. Сви детаљи у погледу наведеног броја доступни су на званичној интернет страници часописа. На крају представљања овог 375. броја „Православног мисионараˮ, Вама драга сестро Слободанка и целокупној редакцији Вашег радија, благодарим на овој прилици да се реч нашег листа чује на таласима Васељенског радија. Како на почетку, тако и сада, узносим молитвене жеље за оздрављење Вашег архипастира и духовног оца Митрополита Амфилохија и желимо му да на многа и блага лета служи Богу и своме роду, рекао је катихета Бранислав Илић на крају разговора о садржају новог броја „Православног мисионараˮ. Разговарала: Слободанка Грдинић Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Предање Цркве нам сведочи да се Господ Исус Христос по Васкрсењу прво јавио својој Мајци, Марији Дјеви, иако то нигде није остало забележено у Јеванђељима. Разлог зашто то није записано је, како нам то древни тумачи објашњавају, да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство Васкрсења као непоуздано, будући да потиче од мајке - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Уредништво "Православног мисионара" је увек благодарно браћи и сестрама из Црне Горе на сарадњи! Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Пастирска брига Цркве се пројављује и кроз "Православни мисионар" као званично мисионарско гласило! Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": Сваки нови број "Православног мисионара" је нова радост, ново подстицање на духовно узрастање! Пасхална радост употпуњена је новим 373. Бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај трећи број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „На путу за Емаусˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Хришћански живот подразумева непрестано хођење светотајинским и световрлинским путем који нас води ка вечној радости Царства небеског. Вођени овом истином у својим срцима опитно осетимо да хришћански етос подразумева непрестану Литургију, тј. непрестано налажење на путу за Емаус и препознавање Господа нашег у свим живоним сегментима, а најопитније у Литургији као центру нашег живота, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Новопрестављени Епископ ваљевски Г. Милутин, чија се фотографија налази на насловној страни овог броја, остаће нам истински пример хришћанске љубав, непоколебиве вере, поуздане наде, али и пример неуморног и постојаног хођења на путу за Емаус, истакао је катихета Бранислав Илић. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: "Не гораше ли срце наше" *РЕЧ АРХИЈЕРЕЈА: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем): Литургија је наша спона са вјечношћу! *РЕЧ ПАСТИРА: Разговор са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској - Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! *ИЗ СВЕТООТАЧКЕ РИЗНИЦЕ: Свети Игнатије Брјанчанинов - Хришћански пастир и уметник хришћанин *МАТЕРИК: Света мученица Ермиона *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Пети Васељенски Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Свети Владика Николај - Зашто је он генерал? *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (II) ***ТЕМА БРОЈА:*** *Катихета Владимир Пекић: Пут ка препознавању *Протонамесник Александар Јевтић: Пут богопознања *Катихета Бранислав Илић: Евхаристија - непрекидни обед у Емаусу *Небојша Ћосовић (превод са руског језика): Прогледавање ученика у Емаусу *Др Ђорђе Вуковић: Српски ходочасници на путу за Емаус *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Пуача *СВЕТА ГОРА: Скит Светог Апостола Андреја Првозваног *СВЕТА ЗЕМЉА: Лавра Светог Саве Освећеног *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Магарац Повезан садржај: Евхаристија — непрекидни обед у Емаусу Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу! Извор: Православни мисионар

У јулско-августовском 368. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, у оквиру тематског дела часописа, објављен је интервју са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, дугогодишњом сарадницом „Православног мисионара.ˮ Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Милана Ивковић: Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење! Господ наш Исус Христос подсећа свакога од нас на најважнију заповест о љубави; заповест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свога као самога себе”. (Мт. 22, 37-39) Управо о хришћанској љубави као центру васцелог хришћанског живота, али и о изазовима са којима је суочен савремени човек, разговарамо са теологом Миланом Ивковић. *Будући да живимо у времену када се много говори о љубави – а, ваистину, делатне и суштинске љубави је све мање – замолио бих Вас да нам у духу Спаситељеве заповести, о којој виси сав Закон и Пророци (Мт. 22, 40), приближите значај хришћанске љубави? Када се много говори о љубави, углавном, то нема везе само са временом у коме живимо, него са самом чињеницом која је заједничка за свако време, а то је, да је много лакше о нечему говорити, него то исто, о чему говоримо, да искуствено познајемо и живимо. Богословље и љубав Божија није нешто о чему само треба да се говори. Важно је, да се несливено сјединимо са Речју Божијом, да она постане ми, и да волимо. Можемо да читамо о љубави из најразноврснијих књигâ везаних за психологију, педагогију, философију, антропологију, богословље итд. Изучавајући све те књиге некад се деси да постанемо најбољи и најречитији говорници љубави. Све то није довољно. Потребно је да љубав постане дејствена, активна, оживотворена. Односно, да у човеку који говори о љубави, сусретнемо живу истинску љубав. У Еванђељу можемо да да нађемо Христа зато што свака изговорена реч садржи у себи његово целокупно присуство. Веома је важно, не само да говоримо о љубави, него и да волимо. То је исто као када би неко ко жели да се бави трчањем, прочитао све књиге у вези са истим, изучио најбоље технике дисања и кретања, проучио све стазе коју су набоље за трчање, а да заправо никада није ни потрчао, нити пробао да трчи. Много је лакше читати, и из књига имати неко знање о трчању, него трчати. Трчање захтева одређен напор, снагу воље, издржљивост, борбу са самим собом, бол, истрајност на свим временским условима. Тако је исто и са љубављу. Много је лакше причати и читати о љубави, него волети. Истинска љубав тражи напор, подвиг, снагу воље, издржљивост, борбу са самим собом и истрајност у свим животним околностима и догађајима. Таква љубав је и нежна, милосрдна и свеопраштајућа. Бог је љубав, а човек је, како кажу Свети оци, човеколико лице Бога. Самим тим, човек је човеколико лице љубави Божије. То је љубав која нас позива да „љубимо непријатеље своје, добро творимо онима који нас мрзе, благосиљамо оне који нас куну, и молимо се за оне који вас вређају“ (Лк. 6, 27-28). Човеку, на неки начин није природно да воли и љуби оне који су га повредили, који му чине, и који су му чинили пакости и који га мрзе, који су починили и много страшнија „неопростива“ дела. Једном приликом ми један изузетно црквен човек рекао да човека може да гризе савест не само када је неком нешто лоше учинио, него и онда када је њему нешто лоше учињено. Тада може да нас мучи и гризе гнев, љутња, бес, озлојеђеност итд. Тада немамо мир, љубав и радост. Зато је важно да љубимо непријатеље, ради унутрашњег мира и љубави, и ради сопственог духовног здравља. Мржња није ништа друго него отров који сами пијемо, а желимо да другоме нашкоди! *Дакле, сваки припадник Цркве призван je да живи по овој заповести, примењујући је у хришћанском етосу, је ли тако? Наравно, ова заповест нам је дата ради нас самих. Бог није неки равнодушни наредбодавац без срца који игром случаја измишља своје заповести. Бог је Отац, Син и Свети Дух, Љубав која о свему и свакоме само добро промишља. Човек, има слободу и да не живи у складу са заповестима о љубави јер како и Свети оци говоре: „Бог може све осим да примора човека да га воли“. То је хлеб који Бог дели са човеком, и љубав која се добровољно одриче своје моћи. Заправо, ова и оваква љубав је „луда љубав Божија према човеку“. Истом овом и оваквом „лудом“ љубављу смо призвани да волимо, живимо и поштујемо слободу сваког човека. *Савремени хришћани су суочени са таласима бројних искушењâ која нас из дана у дан све више запљускују; имајући на уму ову чињеницу, на који начин је могуће сачувати радост Васкрсења? Савремени човек се налази пред највећим изазовом и парадоксом модернизоване слободе где му је „све дозвољено“. Са друге стране, индивидуализам, самодовољност, и изолационизам су пратеће компоненте савременог друштва, оптрећеног технолошким напретком. У такво друштво, важно је да се унесе дух радости, љубави и Васкрсења. Стога, у контексту савремене ситуације, важније је да хришћани пронађу начин и пут којим ће непрестану радост живота и Васкресења да откривају и пренесу модерном човеку. *Сведоци смо погрешног поимања хришћанског живота као нечег строго јуридичког, шта можете рећи о слободи у вери, указујући на правилне основе хришћанског етоса? Најчешће, тамо где нема слободе и истине у Духу, јавља се једна веома озбиљна болест друштвеног живота, а самим тим и хришћанског друштвеног живота, коју препознајемо као лицемерје. Читајући Еванђеље можемо да се уверимо да је Христос водио велику борбу против лицемерја и лицемерâ. Заправо, лицемерни начин живота не представља само дефектно морално понашање и вештачко, одглумљено подражавање врлинског живота, „већ је у својој суштини хула на Духа Светога“ (Мт. 12, 31). Пошто се лицемерје представља као узвишен морални живот, оно имитира и глуми слободу, љубав, стваралаштво и живот, а са друге стране успоставља конвенционалност (примена безличних и формалних дужности) у којој човек има потешкоће да се развије као слободна, стваралачка, јединствена и непоновљива личност. Заправо, лицемерје се директно супротставља слободи која је и „неограничена искреност“. Лицемер покушава да неутралише Еванђеље. Он не ствара, а спречава и друге да стварају (да буду слободни у вери). Он се чврсто држи својих установљених слепих правила. Лицемерје изопачује личне и друштвене односе јер се темељи на безличности и страху од слободе. Лакше је ухватити се за сукњу безличних правила него бити слободан и храбар у Духу Светоме. У најразличитијим учењима философије, психологије итд. слобода се најчешће схвата као слобода избора, где сам слободан да изаберем нпр. између добра и зла. Хришћанско схватање слободе се манифестује на другачији начин. Позвани смо да постанемо слободни у вери, и верујући у слободи. Слобода и слободни се рађају и пројављују у Духу Светом, и то кроз неустрашиву борбу и подвиг „дај крв и прими Духа“. Таква слобода је изнад сваког избора, колебања и испитивања, јер истинска неконвенционална слобода ствара сопствене разлоге, уместо да им се подвргава. Ти разлози су увек искрени и аутентични. Колебање, бирање, упоређивање и тражење ауторитета је својствено подвојеној, расцепљеној вољи, која и не зна шта хоће, али може да изабере. Бог је изнад избора. Бог се не колеба, и не изабира да ли воли или не воли свет и човека. Стога, сви гладни и жедни истинске слободе ће се наситити и ослободити у Духу Светом који ослобођа без мере. *Да ли то значи да је слободна воља велики дар Божји који је дарован сваком човеку као боголиком бићу? Да, између Бога и човека постоји највећа сродност, и она се управо огледа у дару слободне воље. *Како схватате заповест Божију: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“? Пре свега, желим да се осврнем на саму реч поштовање, и њено значење. Реч поштовање потиче из латинске речи aestimare, што значи вредновати, уважавати, указати достојанство, ценити, рангирати. Значи, имати поштовања према некој особи, једнако је указивању изузетне вредности и части тој особи. У заповести коју сте навели, управо се говори о указивању изузетне вредности и уважавања према родитељима. Важно је да се нагласи чињеница да се поштовање понекад користи и схвата у негативном смислу, ако се заснива на застрашивању и изнуђеном поштовању. Истинско, непатворено поштовање има најчешће позитиван смисао, и подстиче на љубав и дивљење. Питање поштовања јесте и питање ауторитета, културе и васпитања. Стога, заповест да се поштују родитељи јесте мала породична школа у којој научимо да поштујући и волећи родитеље, ценимо и уважавамо сами себе, па и све остале људе. Али у савременом добу се често срећемо са дисфункционалним породицама. Овде не треба да заборавимо да поменемо и децу из домова без родитељског старања. Такође, треба да се присетимо владике Лонгина Черновицког, игумана Бенченског манастира у Украјини који је одгајио више од 400 одбачене деце и сирочића, од чега је четрдесетак заражено ХИВ вирусом, стотињак је рођено са инвалидитетом или сметњама у развоју. Какав је њихов пут и однос према поштовању, и према заповести о поштовању родитеља? Обавеза и задатак Цркве јесте да као на примеру владике Лонгина, својом делатном љубављу прекрива све недостатке. Јер, „жао ми је све деце на свету, и зато плачем за сву невину децу и за сирочиће“, каже и поучава нас старац Силуан. *Предајући се у службу својој Светој Цркви, Ви сте оставили велики траг и на пољу Православног катихизиса - верске наставе. Да ли бисте поделили са нама неки занимљив детаљ из Ваше катихетске службе? Искуство рада у школи као професор верске наставе је нешто што је на мене утицало на изузетно афирмативан начин. То искуство ми је помогло да се бавим богословљем на практичан начин, и то из угла савременог света, друштва, и да разумем његове потребе, и начин размишљања. Постоји много лепих тренутака, догађаја и доживљаја којих могу да се сетим из свог вероучитељског искуства. У њих спада и сећање на једног ученика који је са грађанског васпитања прешао да слуша часове верске наставе. То је било у другом разреду гимназије када се опкладио са друговима како ће до краја свог гимназијског школовања доказати да је све оно што се учи на часовима верске наставе заправо фантазија, измишљотина, и да нам је вера апсолутно непотребна. По завршеном четвртом разреду гимназије, тај исти ђак је уписао Православни Богословски Факултет. Таквих и сличних примера има доста у искуству свих вероучитељâ. Оно што је за Цркву сада најважније јесте чињеница да је верска настава добила своје значајно место у образовно-школском систему. Вероучитељи су наши најснажнији борци и исповедници вере, који свакодневно сведоче Христа. *Себе сте уградили и на пољу ширења речи Божје писаним путем, објављујући текстове у „Православном мисионаруˮ, званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве за младе. Према Вашем мишљењу, колики је значај мисионарења у Цркви Христовој, данас у 21. веку? Црква се од самог настанка па све до данас, пројављује и кроз мисионарски аспекат. Заправо, када кажемо мисија Цркве у свету, мисионарски значај Цркве, ми одиста говоримо о човекољубљу Цркве. Ово човекољубље се огледа у бризи, старању и љубави Цркве за сваког човека, и за све угрожене аспекте друштва: сиромашне, старе, гладне, децу која су у сиротиштима, људе по болницама, оне који болују од болести зависности (алкохол, дрога) и неизлечивих болести, итд. Црква има задатак да се непрестано ставља у службу милостивог Самарјанина у бризи за своје ближње. Кроз своју активну и милосрдну мисију, Црква пројављује љубав Божију. *Пред крај нашег разговора и заједничког промишљања, да ли бисте упутили неку поруку у духу свега реченог? Војни хирург и православани митрополит, Антоније Блум, често је говорио да Бога не можемо да сретнемо у површним односима са људима, са догађајима, са самима собом, зато што Бог не живи површно. Све док се не сусретнемо лицем у лице са ужасом или лепотом, ми пролазимо поред Бога, и поред дубина вечности. Стога, у складу са овим речима, битно је да се охрабримо, очовекољубимо, и да се не плашимо дубинâ, како сопствених, тако и дубина вечности. *Драга Милана, користим прилику да Вам искрено заблагодарим на садржајном разговору, упућујући и срдачну молитвену жељу да останете у радости Васкрсења и у љубави Христовој! Хвала Вама на указаној прилици за разговор. Нека би дао Господ, да љубав Његова укрепљује Вас и све вредне сараднике „Православног мисионараˮ, као и верно читалаштво овог дивног часописа! Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" *Објављено у јулско-августовском 368. броју „Православног мисионараˮ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Средином месеца августа из штампе је изашао нови јулско-августовски 368. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја саображена је са петом заповешћу Господњом, а она гласи: „Поштуј оца и матер својуˮ. Поред тематских ауторских текстова и катихетског садржаја, овај број посебно употпуњују два разговора. На првим страницама налази се разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је насловљен: „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“ У оквиру тематског дела у прилици сте да се надахнете и поучите изузетним разговором са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, а овај разговор је насловљен: „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење„. Нови јулско-августовски 368. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радијаСветигоре (Митрополија црногорско-приморска), радија Беседе (Епархија бачка) и радијаИсточник (Епархија ваљевска). Представљајући садржај новог броја, чија је централна тема ПОШТУЈ ОЦА И МАТЕР СВОЈУ, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање новог броја утемељио је на петој заповести Божијој о поштовању родитеља. Представљање употпуњују и одабрани делови из ауторских текстова сталних аутора који су писали на тему броја и својим надахнутим текстовима приближили велику тајну, поуку и значај поштовања оца и матере. У погледу овог броја посебно истичемо разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је читаоцима упутио мноштво пастирских поука важних за хришћански живот. Представљајући нови 368. број, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима, исказао је велику радост јер је у тематском делу овог броја објављен разговор са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, сарадницом Православног мисионара која је дуги низ година својим текстовима и искуством обогаћивала, како странице нашег званичног мисионарског часописа, тако и наше верно читалаштво. Нашим читаоцима и свим људима до којих дође овај број Православног мисионара, препуштамо читање и усвајање душекорисних поука, полажући наду на Господа да ће и овај јулско-августовски 368. број, бити од великог мисионарског значаја, поручио је катихета Бранислав Илић приликом представљања новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Звучни записи представљања новог броја у црквеним медијима Представљање на таласима радија "Беседа": Представљање на таласима радија "Светигора": Реч уредника: ПОШТОВАЊЕ РОДИТЕЉÂ И ОДГОВОРНОСТ РОДИТЕЉСТВА Својевремено нам је један од сарадника Православног мисионара посведочио како му је сусрет са Старцем Тадејем Витовничким потпуно променио живот. Тих бурних деведесетих година прошлог века, када се много штошта ломило – како у друштву, тако и у људима – он је, притиснут великим животним проблемима, отишао пут манастира Витовнице. Однекуд је чуо за благодатног старца, игумана поменутог манастира, и решио је да га пронађе и да покуша да од њега потражи одговор за своју тешку ситуацију. Када је дошао у манастир, сусрео је о. Тадеја и почео да му прича о својим проблемима. У једном тренутку, блажени Старац је прекинуо његово излагање и рекао: Иди и помири се са својим оцем! Човек је остао затечен, с обзиром да о свом оцу (са којим у то време заиста није био у добрим односима) претходно Старцу ништа није говорио. Епилог приче: пошто се убрзо помирио са својим родитељем, неких месец дана касније проблеми у животу тог интелектуалца почели су се решавати готово сами од себе. Од тада је постао верно чадо Старца Тадеја, кога је као духовног оца убудуће поштовао ништа мање него оне који су га телесно родили. (извод из уредничког уводника) САДРЖАЈ Реч уредника: Поштовање родитељâ и одговорност родитељства Реч пастира: Разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“ Реч пастира: Богословски преображај међуљудских односа Историја хришћанства: Победа хришћанства – Свети цар Константин Велики и Милански едикт Материк: Света мученица Параскева Сећања: Крвава бајка у Долима пивским У дијалогу са атеизмом: Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (V) ТЕМА БРОЈА: Катихета Владимир Пекић: Од поштовања ка љубави Драган Поповић: Родитељи као слика Божија на земљи Небојша Ћосовић (превод са руског): О правилном односу према сродницима Катихета Бранислав Илић: Разговор са дипломираним теологом Миланом Ивковић „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење“ Др Ђорђе Вуковић: Свети краљ Милутин о својим родитељима Кристина Давидовић: О породичним вредностима Вишедетне хришћанске породице: Николићи из Мељака Православни свет: Сабор православне омладине на Светој Гори Грабарки Из пера читалаца Православног мисионара: Необично познанство Земља живих: У потрази за Смислом уместо за узбуђењем Сведочанства: Благослов Старца Тадеја Извор: Православни мисионар