Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'миодраг'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Прича о богаташу и Лазару носи собом вечно актуелну тему нашег односа према имовини и према ближњима. Правилно употребљено богатство може бити добро средство спасења. Протонамесник Миодраг Андрић тумачио је ову јеванђељску причу у контексту наших животâ. Отац је позвао и на мање површан однос према заштитницима наших породица, обзиром на то да је отпочео период слава у Срба. Извор: Радио Беседа View full Странице
  2. Ради поуке људима, Господ Исус Христос често се служио причама из природе и често је узимао обичне ствари и догађаје да би показао какав се дубоки садржај скрива у њима. Шта има обичније од соли, квасца, дрвета горушичиног, сунца, врабаца, траве и кринова пољских, пшенице и кукоља, камена и песка, семена… Кроз призму Приче о сејачу и семену сагледавамо актуелна дешавања у земљи и свету са домаћином емисије протонамесником Миодрагом Андрићем. Благодарећи Радију Беседа доносимо звучни запис овог веома занимљивог разговора! View full Странице
  3. Познати по преводу Законправила, Номоканона Светог Саве, историчар др Миодраг Петровић, иначе сестрић почившег патријарха Германа, који је у свом противљењу институцији викарних епископа, био заговорник приче о хорепископима (о томе смо нешто на овом форуму писали др Зоран Ђуровић и ја у своје вријеме), повукао је своју подршку бившем владици Артемију, највише због тога што је процјенио да код њега нема никакве жеље за јединством Светосавске Цркве, успут разоткривајући малверзације у тзв. "ЕРП у егзилу", канонске прекршаје Артемијеве (које је, истина, и раније могао да види), као и лажи бившег епископа. Сувишно је напомињати да је због тога др Миодраг Петровић под баражном ватром "Грешног Милоја". Извештио се Грешни Милоје (Милоје Стевановић) да набрзину скрпи књигу, нешто маказама, а нешто преформулацијом већ реченог у некој од претходних његових књига. Неретко се хвали бројем својих књига које је објавио, иако оне по садржини сличе једна другој као јаје јајету. Последња је под насловом „Аршин“, Ниш 2017, стр. 104, џепног формата. пише Др Миодраг М. Петровић, 20.04.2017 *** Иако је та књижица добрим делом проткана неистином и методом којим се служе секташи, одштампана је, како пише: „Са благословом Његовог преосвештенства владике рашко-призренског у егзилу Артемија“. Овде ћу делимично представити острашћеност Грешног Милоја према онима који нису са њим и његовим владиком Артемијем, кога назива „светим старцем“ (стр. 55). У том смислу поновљено истиче: „Што се мене тиче, мој став је следећи: тамо где нема места за мог духовног оца – владику Артемија – нема ни за мене“ (стр. 43, 55, 71). На крају такве реченице ставља три знака узвика. Ваљда се и сам чуди шта је написао, односно колико је заслепео обожавајући човека. Острашћено и олако се Грешни Милоје служи недоличним изразима на рачун сваког ко се не клања његовом „светом старцу“. Ако бих овде ређао те недоличне, па и безобразне његове изразе, то би значило да сам сличног васпитања. Један од безобразних његових израза, изговорен у тренутку када му је лик постао изопачен, приписао је мати Јелени Нововазнесењској у Овчару. Толико је тај израз одвратан да га овде не могу навести, али сам га пренео владици Артемију у писму, састављеном о Савиндану 2017. године, које ће једног дана бити објављено. Изазван, пројавио је из себе оног правог Грешног Милоја. Тако се догодило и са о. Иринејем, секретаром владике Артемија, када је био ухваћен у превари, те због тога рафално изговорио погрдне изразе. Зашто су у поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје и његова дружина излили толики гнев против мати Јелене и мене? Зато што је мати Јелена, после четири године надања да ће у манастиру Ново Вазнесење имати сталног духовника ради свакодневног богослужбеног правила, схватила да је о. Иринеј имао задатак да вернике усмерава ка Милојевој задужбини у Лозници. Дубоко свесна смисла свог монашког подвига и брига о сестринству, а нетрпељива наспрам глуме и неиспуњених обећања, јер су се свештенослужитељи стално мењали, прекинула је да моли и да се нада нечем бољем. Све њене молбе и вапаји обијали су се о камено срце владике Артемија. Нисам се мирио са таквим стањем, гледајући како њени критичари злурадо настављају да је оптужују и мрцваре недужно сестринство чак и после прекида општења са владиком Артемијем. У поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје се упиње да, с једне стране, што више оцрни мати Јелену, о. Небојшу и мене, а са друге стране, да стави ореол на главу себи, о. Иринеју и владици Артемију. Превасходно себе представља као милосрдног страдалника за веру, како би и његови потомци читали о томе каквог су претка имали. Претка који се хвалио да је „двапут хапшен због вазнесењских монахиња и једном, пребијен ишао на штакама“ (стр. 36). Али тај „предак“ се покајао што је некада хвалио мати Јелену и њено сестринство, па се спрема да „направи нову књигу, еда би остао траг Истине о паду м. Јелене… А и да моји, каже Милоје, потомци не буду у сумњи: какав је то човек био наш деда који је у књигама у звезде окивао неку калуђерицу Јелену, ишао због ње у апс и у гипс, па јој после окренуо леђа“ (стр. 36). Међутим, пре ће се потомци Грешног Милоја упитати: да ли је међу правим хришћанима постојао још неко ко се као наш деда разметао да је ради вере страдао. Упитаће се: како то да наш деда често цитира Свето писмо а „хвали се оним што је на лицу, а не (оним) што је на срцу“ (2. Кор 5, 12)? Зашто запоставља толике поуке апостола Павла, као на пример: „Ко се хвали нека се Господом хвали“ (1. Кор 1, 31; уп. Рм 5, 11); „Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђење и откривења Господња“ (2. Кор 12, 1); „Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити“ (2. Кор 11, 30; уп: 2. Кор 12, 5); „А сад се хвалите својом надменошћу. Свака таква хвала је зла“ (Јак 4, 16). Уместо тога, Грешни Милоје се приклонио лукавству. У првом делу поменуте своје књижице, сопствени текст (лако препознатљив по језику и стилу) потурио је Славку Радовановићу, раднику из Лучана који, наводно, како пише Милоје „убарабарује аршин високог интелектуалног посленика проф. Петровића и свој аршин“ (стр. 8). Све то уз констатацију, наравно Милојеву, да је „г. Миодраг субјективан до мере која је несхватљива. Све је изврнуо наопачке“ (стр. 14). Са писмом Славка, Грешни Милоје пилићарски опонаша Јакова који је преварио обневиделог оца, Исака, ради наслеђа. Наиме, Јаков је обложио руке и врат јарећом кожом да би отац поверовао да је Исав, старији син, који је био маљав. Зато отац, Исак, рече Јакову: „Ходи ближе, сине, да те опипам јеси ли син мој Исав или не. И приступи Јаков Исаку оцу својему, а он га опипа, па рече: глас је Јаковљев, али руке су Исавове…“ (1. Мојс 27, 21-22). „Маљави“, што ће рећи преварантски текст Славковог тобоже писма, дакле, плод је пера Грешног Милоја. Тамо је Исак преварен зато што је био слеп, а ја, Богу хвала, нисам слеп. Тамо је Јаков успео по наговору мајке, а да ли је овде Грешни Милоје успео по жељи и наговору владике Артемија и његовог секретара о. Иринеја, о томе нека просуде читаоци. Колико су образложења Грешног Милоја испод такве маске јадна и неистинита, свак ће лако уочити кад буде читао моје текстове. Усуђује се да каже како је мати Јелена „малтретирала… омиљеног оца Иринеја“ (!), да би у наставку написао: „Наиме, чињеница је да нико, па ни најжешћи опадачи и клеветници владике Артемија нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18). Да ли је то истина? Не треба други неко да „покаже прстом“ на огрешења владике Артемија, јер је сам он то учинио. Овде најпре доносим један од таквих примера. Наиме, у часопису „Свети кнез Лазар“, бр 3 [27], Призрен 1999, на стр. 156. Објавио је своје САОПШТЕЊЕ у циљу „разјашњења“, које, између осталог, гласи: [„… у најновијем броју нашег часописа „Свети Кнез Лазар“, бр. 2 (26) 1999. године, објављена су два чланка које због заузетости догађајима на Косову и Метохији нисмо успели да претходно прочитамо, а у којима су изнесени ставови и закључци иза којих ја, као Епископ Српске Православне Цркве не стојим“. „Без намере да детаљно вршимо анализу дотичних чланака, сматрамо за потребно да, макар укратко, укажемо на њих и њихове недопустиве и неприхватљиве ставове. То су чланци „Српска Црква у загрљају јереси“, од Жељка Которанина, који износи неприхватљиве тврдње и закључке, као да је ‘у Српску Цркву уведена јерес, доводи се у питање благодатност Српске Цркве, оптужује се цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма’ итд.“ „Други чланак је ‘У раскораку са Светим Савом’ од Д-ра Миодрага Петровића, у коме аутор настоји да покаже да је цео Архијерејски сабор Српске Православне Цркве, напустио пут Светога Саве, да се упушта у неканонске радње и новотарије (бирање викарних епископа), напуштање Законоправила Светога Саве итд. При томе се аутор злобно упустио у процену ‘дозрелости, учености и подобности’ појединих новоизабраних Епископа, помињући и неке по имену, као да је тиме желео да каже да је и сам Архијерејски сабор СПЦ недорастао својој улози у Цркви Божијој у овим тешким временима.“ „Због свега тога, извињавамо се поштованим читаоцима и обећавамо да нећемо допустити да сличних ствари у будуће буде у нашем и Вашем часопису.“ „Епископ рашко-призренски + Артемије“] Шта, дакле, из тог Саопштења владике Артемија проистиче? Недвосмилено то – да је тада, насупрот писању Жељка Которанина, тврдио: да у Српску Цркву није „уведена јерес“; да се не „доводи у питање благодатност Српске цркве“; да није у праву кад „оптужује цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма“ итд. Да је неким случајем владика Артемије остао у саставу епископата Српске православне цркве, и данас би, несумњиво, исто тврдио. Али пошто је испао из тог састава, постао је жешћи критичар од Жељка Которанина. Исто то може да се каже за владику Артемија и кад осуђује садржину мог текста У раскораку са Светим Савом, представљајући ме да злобно пишем. Тада сам, дакле, на основу учења црквених отаца указивао углавном на штетност избора викарних епископа у Српској православној цркви и уопште. Успут само у том чланку сам указао на то – чему нас је Свети Сава учио и у чему смо, наспрам његовог учења, у раскораку. Владика Артемије не само да није, како каже, „успео да претходно прочита“ тај мој чланак, него га је у часопису сa благословом уврстио одмах иза свог текста управо зато што га је претходно прочитао. Иако сам у свести имао тежину и горчину речи владике Артемија што каже да сам „злобно“ писао, то ме није одвратило да се, с обзиром на струку којом се бавим, критички осврнем на одлуку Светог архијерејског сабора о његовом низвођењу на степен монаха. Наиме, у вези с тим објавио сам чланак под насловом Саборска одлука о епископу Артемију, одштампан у часопису „Свети кнез Лазар“, бр. 1-2 (67-68), Београд 2011, стр. 79-86 (прештампан у четвртој књизи мојих „Одабраних радова у шест књига“, под насловом „Србија на размеђи Истока и Запада“, Београд 2013, стр. 191-198). Тамо сам указао на неопходност да се доследно спроведе црквеноканонски поступак, изјавивши да ћу владику Артемија сматрати епископом све док се у редовном судском поступку не потврди његова кривица. Поступио сам тако не би ли се избегле тешке последице цепања у Српској православној цркви. А њему сам неколико пута, гледајући га у очи, рекао: „Ви као Артемије не значите ми нешто посебно, али ваше православно исповедање вере и те како ми значи много“. Владика Артемије се, додуше, неко време повиновао, али не и слагао са одлукама Светог архијерејског сабора. У његовом „повиновању“ надао сам се да лежи жеља за очување јединства у Српској православној цркви. Управо у том смислу сам у беседи на Петровдан 2016. године у Новом Вазнесењу истакао: „Свети Сава је једну јединствену православну Српску цркву основао. И треба чинити све да нема раздора у њој“. Ради тога сам имао разумевања за избор Николаја у достојанство хорепископа (рачунајући на његову благородност, скромност, искрену приврженост у служењу Цркви Христовој) како стадо које је кренуло за владиком Артемијем не би остало без пастира. Сматрао сам га погодним за несебичне разговоре о измирењу и јединству у Српској православној цркви. О каноничности избора тог једног хорепископа може се разговарати под претпоставком да се неће доказати кривица владике Артемија. Али када су после избора Николаја изабрана још два хорепископа, за шта нема канонског основа, схватио сам да владика Артемије, из побуда њему знаних, преамбициозно хоће да слови за поглавара и спасиоца Српске православне цркве. Због тога сам изгубио наду у могућност да се са њим може рачунати на измирење и уједињење. Неканонским избором другог, трећег, а сутра можда и више епископа, сам владика таквим поступањем чини управо оно што заблудели Грешни Милоје тражи, тј. да неко „покаже прстом о који се канон огрешио владика Артемије“. С обзиром на изражену нискост владике Артемија (скривено), о. Иринеја, Грешног Милоја, Славка Радовановића, проф. др Милана Мићуновића и других, њима сличних (јавно), да мати Јелену и мене што је могуће више оцрне, морам да истакнем да они, таквим својим оркестрираним приступом продубљују раздор и подсећају, својом методологијом, на деловање секташа. Сви они, убеђени да су безгрешни, пренаглашавају јеванђелску причу о блудном сину, а запостављају смисао и значај оне, такође јеванђелске приче о труду и радости пастира да пронађе изгубљену овцу којој се, кад је пронађе, радује више него оним 99. У конкретном случају пастир је својим нечињењем и промашеним чињењем допринео да му се удаљи не једна овца, него више; да му се угаси данас једна „катакомбна црква“, а сутра нека друга. Зашто кажем за владику Артемија да тајно, односно прикривено наступа? Зато што нападе препушта јуришницима на челу са Грешним Милојем. То је у складу са његовом природом; у складу са оним како га је представио бивши његов секретар, о. Симеон: у смислу да после команде „јуриш“! једини он остане у рову. Не обистињује ли се та констатација и сада када из „рова“ шаље у јуриш Грешног Милоја, о. Иринеја и њима сличне? Али ни то сазнање, као ни сазнање да је опоменуо игумана рукумијског, о. Симеона, што не помиње на литургијама свог надлежног епископа, није ме одвратило од онакве анализе саборске одлуке о његовом низвођењу на степен монаха. Радило се, понављам, о струци којом се бавим, о црквеноканонском праву; радило се о очувању здравог црквеноканонског поретка као залогу за очување јединства у Српској православној цркви. На челу са Грешним Милојем и о. Иринејем, као челним јуришницима владике Артемија, многи су се слепо окомили на сестринство манастира Новог Вазнесења. А то узорно сестринство је у материјалном погледу сиромашно; још сиромашније постало откако су клеветници из профитерских разлога вернике усмерили, како је већ речено, ка Лозници, али је зато духовно пребогато. Збуњени су опадачи њихови. Разбијају се о бедем јаке вере и подвижништва које их краси. Служе Богу у јеванђелском духу, благодарећи и наслеђеним саветима и благословима великог духовника, о. Саве Вазнесењског. Својом побожношћу држе лекцију свима, па и мени. Ето због чега сам одлучио да подржим то угрожено сестринство. Увек сам се сврставао на страну неправедно прогнаних и угрожених. Некада на страну владике Артемија, а сада, увидевши колико дуго је давао лажна обећања и колико је камена срца, стао сам на страну нововазнесењске обитељи. Шта клеветници мати Јелене од ње очекују? Оно – „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 9). А то води у човеколатрију. Зато сам владици Артемију рекао да није добро кад човек ствара култ сопствене личности. Изјаве Грешног Милоја о њему као непогрешивом „светом старцу“ у том правцу су усмерене. Зато сам у последњем писму владици Артемију, о Савиндану 2017. године, истакао да је инсистирање да му се мати Јелена поклони „одраз човеколатрије, ради које се слепа послушност диже изнад сваке догме. Има ли већег греха од тога?“ Такође, уколико „остане неумољива“ срца, написао сам му да ће „неминовно уследити нежељени развој догађаја, као на пример: - Стављање на интернет мојих писама; - Манастир Ново Вазнесење неће због Ваше немилости унедоглед остати без духовника и, у том случају, коме ће се у крајњем исходу приписати кривица или неспособност? - Распредаће се у јавности питања – да ли сте створили раскол и у чему се он састоји; да ли се у Вашем окружењу негује својеврсни фанатизам и да ли у томе има нечег што подсећа на секташтво, папизам; је ли преокупација за сталном пројекцијом слика нешто што је својствено хришћанској скромности и тихости при мисионарењу…?“ Али вратимо се још мало Грешном Милоју који не схвата да су сујета, глума и лицемерство провидни и кратког даха. Пропео се изнад свих врхова науке, признајући као најбоље оне књиге које скрпљено састави, хвалећи се и њиховим бројем. Из побуда слепе привржености владици Артемију и о. Иринеју, дрзнуо се, наводно устима Славка, да омаловажи више него полувековни рад на изворима које је Свети Сава користио за састављање Законоправила. Из жабље перспективе гледа на такав труд, омаловажавајући га и поређењем са дабарским издањем Митрополије дабробоснаске, у којем, због нестручности приређивача пише, између осталог, и то – да је Свети Сава, наводно, у Законоправило уткао и обичајно право, иако ни трунке тако нечег нема тамо. Чак је вишедеценијски истраживачки труд на Законоправилу упоредио са недавним издањем Номоканона Светога Саве од стране Министарства правде Републике Србије (стр. 22, нап. 3). А то издање, које је скрпљено слично начину како Грешни Милоје скрпи своја писанија, представља изругивање и омаловажавање лика и дела Светога Саве; представља срамоту за Министарство правде Републике Србије и посрнуће народносне свести оних који то подржавају, јер та књига, у коју је Свети Сава много труда уложио, не само да је највећа српска књига, него је и прва српска енциклопедија, и својеврсна српска легитимација. Грешни Милоје се не задовољава тиме, него тенденциозно и цинички коментарише питање у вези са ценом и, како каже, „конспиративном процедуром“ при продаји мојих књига (стр. 28). Може ли се човек толико посрнуле савести и свести осећати Србином и хришћанином? Може, али само као глумац и шићарџија. Када сам му са посветом поклонио моје књиге, ни назирао нисам да ће се из њега испилити такав циник, лицемер, хвалисавац. Тек из његових књига сам видео како од себе прави јунака са циљем да створи култ сопствене личности. Узори су му: некада друг Тито коме је слепо служио, а данас – „свети старац“, како назива владику Артемија. Понаша се као да је сву мудрост овога и онога света посисао. У томе га потхрањују ласкавци којима пружи „чинију сочива“ са задњом намером – да све вишеструко уновчи. Неспособан је Славко да опонаша толико сујетног и фанатичног Грешног Милоја који је у његово име лукаво срочио писмо ради некаквог „убарабарења“. „Убарабарио“ се, у ствари, не Славко, него Грешни Милоје, убеђен да је препаметан, а у ствари је сићушна душа разметљиве памети. Не може Грешни Милоје да схвати, нити да се помири са чињеницом да још увек нисам искључен из Цркве. Зато се упиње да то некако постигне. Тражи друштво. Ради тога прештампава моје јавне говоре у Лозници. Те говоре сам без скривања држао не би ли раздвојене побудио на озбиљно размишљање о превазилажењу раскола у Цркви. Исто тако свесно и јавно сам говорио и у Новом Вазнесењу, износећи штетне појаве у окружењу владике Артемија, коме нећу замерити ако настави да даје благослове за смицалице Грешног Милоја. Не каже народ узалуд оно што за обојицу важи: „Докон поп и јариће крсти“. Зашто сам јавно говорио? Зато што је Црква без дијалога незамислива. О томе нам сведочи пракса која је важила код апостола Господњих и црквених отаца на васељенским и помесним саборима. Апостол Павле се, на пример, у Антиохији супротставио апостолу Петру „у лице, јер беше за осуду“ због „дволичења“ (в. Гал 2, 11-14). Дакле, ако по допуштењу Божјем будем искључен из Српске православне цркве, извесно је да то неће бити по жељи Грешног Милоја, него зато што јавно и сада изјављујем да не могу бити у заједници са било ким од појединаца који црквену администрацију дижу изнад догматског и канонског учења Православне цркве. С друге стране, нисам склон да поверујем да поред оних који се у Српској православној цркви изјашњавају као екуменисти, не постоје и они који се, било јавно или тајно, противе екуменизму као свејереси. На ове треба рачунати и са њима сарађивати стално имајући на уму да је Црква Христова „стуб и тврђава истине“ ( 1. Тим 3, 15); да је установа Бога живога коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Пошто Грешни Милоје у поменутој књижици „Аршин“ тврди, устима наводно Славка, а са благословом владике Артемија, „да нико, па ни најжешћи опадачи… нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18), што значи да је безгрешан, зато овде додатно (поред онога што сам напред изложио) наводим неколико само црквених канона које је владика Артемије прекршио: 15. Апостолски; 5. Четвртог васељенског сабора; 4, 13. и 22. Антиохијског сабора; 13. из Писма Никифора Цариградског; 54. Картагенског сабора и др. Епархија је епископу невеста. Оне који са стране атакују на туђу невесту Свети црквени оци су назвали именом које им припада. Свак ко прочита садржину наведених црквених канона питаће се: зашто владика Артемије није остао при својој невести (тј. епархији), рачунајући и на мучеништво ако треба, него се определио да атакује на туђе невесте? И ко ће пред Богом и Црквом Христовом бити оправданији – они који су мученички засведочили православно исповедање вере на Косову и Метохији, или ови који су се безбедно, али неканонски, сместили по епархијама које им не припадају? На то ће Грешни Милоје рећи: Не дирај у Божји „аршин“; важан је обрт капитала и профит, овако или онако. Послушник у томе му је и Славко, који трчи од места до места, попут адвентиста, распитујући се ко још нема у рукама књижицу „Аршин“. Исто то чине – „омиљени“ Милоју о. Иринеј, Мићун (проф. др Милан Мићуновић) и др. Славко, са подметнутим текстом Грешног Милоја у његово име, умишља, као и сам Милоје, да се винуо међу књижевнике! Ето, такви су се одважили да без стида, на челу са владиком Артемијем, демонстрирају силу наспрам нејаког нововазнесењског сестринства. Не схватају, или неће да схвате, шта значи кад, са једне стране, мати Јелена, четири године најпре моли, па тражи и, најзад, захтева да има сталног духовника, и шта значи кад, са друге стране, тј. од стране владике Артемија, добија празна обећања и траљава, што значи штетна решења. Потпуно обесхрабрујуће су биле његове речи, усмено изговорене, кад се последњи пут нашао у манастиру Ново Вазнесење: „Ја, мати, немам једнога о. Саву да вам дам. Другог нећете добити (мислећи да и даље остави ту о. Иринеја) и схватите да је то Божја воља“. Е управо у томе лежи узрок што је мати Јелена отказала гостопримство и владици Артемију и владици Николају. Једноставно, није дозволила да унедоглед у Новом Вазнесењу одлучују о. Иринеј и Грешни Милоје, чији је задатак био (по трећи пут то кажем) да вернике усмере у Милојеву задужбину у Лозници код Чачка. На крају, сви ви који се оркестрирано позивате на јеванђелску причу о блудном сину, чекајући да вам се поклоне они које сте по ћефу прогласили „блудним синовима“, знајте да тиме о себи, као својеврсним блудним синовима, сведочите. Али са једном разликом: ви сте сопствени лик блудног сина фарисејски заменили ликом оца и чекате да вам се други поклоне као некаквом божанству, а они појединци које осионо прогласисте „блудним синовима“, не траже и не очекују милост од гордељиваца, него од Свемилостивог Господа. И још нешто за крај. Наиме, да би се схватило какви су, у суштини, „пријатељи“ владике Артемија о. Иринеј и Грешни Милоје, подсетићу на ону мудру народну изреку: „Глуп пријатељ – аутоматски непријатељ“. Изазивају и наносе му штету. На дан Светог Симеона Мироточивог Лета Господњег 2017. Др Миодраг М. Петровић научни саветник у пензији подебљања, формат текста и илустрација- новинар.де
  4. Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf
  5. У једној недавној полемици, некадашњи неуспешни студент Теолошког факултета, књижевник Светислав Басара, написао је да му је књига Миодрага Поповића "Видовдан и часни крст" у којој се наводи да је Српска црква тек 1892. почела да слави Светог Вита (Вида), "отворила очи" у смислу да је "сва српска историја лаж и митоманија". Када је Басари указано да су аргументи Миодрага Поповића у науци давно одбачени истраживањем професора историје уметности на Филозофском факултету у Београду Миодрага Марковића, сада дописног члана САНУ, у полемику се укључио издавач књиге, уредник библиотеке "XX век", Иван Чоловић, бранећи значај Поповићеве књиге у "раскринкравању видовданског мита", који представља империјалистичку и злочиначко-осветољубиву творевину српске буржоазије, везану и за злочине у недавним ратовима у бившој Југославији. У најновијем викенд издању "Данаса", Чоловићу је одговорио професор Марковић. Одговор преносимо у целини: Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf View full Странице
  6. Славка (89) и Миодраг Танасић (92) из Бановог Поља славе седамдесет година брака! Упознали се као деца, заволели и узели после рата и до данашњег дана живе срећни, узајамно се поштујући, обасути љубављу и пажњом своје деце, унучади и праунучади. Те ратне 1941. године Миодраг је први пут срео Славку, љубав свог живота. Били су деца. Ни слутили нису да ће их судбина спојити за цео живот, да ће заједно доживети дубоку старост у срећном браку дугом седамдесет година! Миодраг – Мија је био је вижљасто сељаче из домаћинске куће. Имао је 15 година. Славка, девојучурак од 12 година, у родну Мачву, у Баново Поље, избегла је са мајком из Славоније. Играли су се по бановопољским сокацима, расли и сазревали у ратном вихору. Мија је као голобради осамнестогодишњак 1944. отишао у рат, а Славка се са мајком после ослобођења вратила у Хрватску. Спојила их судбина Поново су се срели у пролеће 1947., за Ускрс, у Бановом Пољу. Он тек одслужио војску и стасао у момка за жендибу. Она – наочита девојка стасала за удају. Славкин брат је овде сахрањен и зато је по српском обичају на други Усркс дошла на "преливање" гробља. Миодраг Танасић са мајком, 1946. кад је био војник – Видела је моја мајка на гробљу и кад је дошла кући каже ми: “ Мијо, дошла Славка из Антуновца. Да видиш каква је добра девојкара. Ајде да је узмемо за снају!“ – А ја, ни пет ни шест, одмах отрчим преко башче код комшије Милорада где је она била. Разговарали смо и она пристане да заједно идемо на неку свадбу у селу. Кад смо се враћали кући, ја навалио да је убеђујем како хоћу с њом да се женим. Пред Милорадовом кућом ја опет питам да се уда за мене. Чуо Милорад о чему се ради, па рече Славки:“ Па, добро, Славка, знаш Мију, удаји се него шта ћеш!“ И Милорадова жена Мирка је „навијала“ за жендибу, и Славка пристане. Отрчи Милорад код мојих кући да им јави да сам се оженио. Они већ били полегали, отац истера Милорада из куће, не верујући му шта прича. Уверио се када сам Славку довео кући – прича деда Миодраг. – Кад ме питао да се удам за њега, ја сам мислила да се зафркава са мном – прича бака Славка. – Он је био из богате куће, а ја сирота. Само ми мајка остала, отац и браћа изгинули у рату. Био је навалио да се жени, чак је хтео да иде код мајке у Антуновац да је пита. Ја сам знала да ме тамо неће добити јер сам имала доста прилика за удају. После је и он одустао од те идеје јер је знао како је моја мајка строга и да би ме само одвео назад кући, а не и добио за жену – наставља бака Славка. Славка и Миодраг седамдесетих година Свадба је била на Малу Госпојину 1947. године. У домаћинској авлији весеље је трајало три дана. Ко зна колико је буради ракије попијено, колико се живине, прасади и јагањаца појело. Венчали су се „у општини“ и цркви, али слике са венчања „нису успеле“ јер се учитељу Здравку Мартиновићу, који је био и фотограф, покварио апарат. – Музика је била из Дуваништа, свирао је неки Риста циганин са још неколико свирача. Била добра музика. У нашем великом дворишту је било доста стабала јабука и крушака. И моји пријатељи уз сваку воћку поставе по једног свирача, али је сваки морао да свира и пева другачију песму. Урнебес живи! Онда, Жоја Рашевић дошао на коњу и како води коња по дворишту, успут ашчије точе вино, а он даје коњу да пије. Ашчије у качари из буради у натеге навуку ракију, а ми онда редом из натеге пијемо. Урнебес живи био. Три дана. А на венчање смо, како приличи, отишли у окићеном фијакеру – сећа се деда Мија. Љубав и слога – рецепт за дуготрајан брак Седам деценија су Мија и Славка остали заједно. Вредно радили, градили, рађали децу. – Брак је најважнији. И љубав, слога и поштовање. Мија је добар, никад ме није ни изгрдио. А и ја сам увек поступала како треба. Мислили смо обоје о кући и деци – каже бака Славка. Славка Танасић – Никад се нисмо посвађали, а камоли викнули једно на друго. Ни нас двоје, нити неко у кући од фамилије. Мој отац ми никад ништа није бранио, а ни ја мојој деци. Нема домаћина у нашој кући, нико нема потребе нешто кријући да уради или узме. Кад имамо сви имамо. Лепо се слажемо. Ако се не слажемо и не договарамо, то није кућа – додаје деда Мија. Поносни су на обе ћерке које су завршиле факултете и удале се, као и на сина који је остао да живи и ради на имању у Бановом Пољу. Породица се увећала за седам унучади и деветоро праунучади, па за крсну славу за столом седе четири генерације. Таквим богатством се ретко ко може похвалити. Миодраг Танасић Иако „гази“ десету деценију, деда Мија је као младић. За час ће бициклом отићи до продавнице у центру села, а ни један посао у кући и дворишту њему није тежак. Шеретски осмех не силази са његовог лица, а догодовштине из прошлости може причати у недоглед, а да не досади. Бака Славка се слабо креће и не излази из куће, а млада снаха Роса, удата за унука Милана, најчешће јој је на услузи. – Нана Славка и дека Мија су пример који треба следити. Њихова дуговечност и брак који траје седамдесет година могу да буду инспирација нама млађима јер њих двоје потврђују да је љубав, а не интерес, најважнија за брачну заједницу – каже Роса. Славка и Миодраг Танасић Шеф месне канцеларије у Бановом Пољу Миле Јовичић потврђује да је брак Славке и Мије Танасића најдуговечнији у историји села. -Нико још није доживео седамдесет година заједничког живота. Било је дугих брачних заједница, чак и педесет година и више, али седамдесет није. Деда Мија је један од најстаријих мештана Бановог Поља, а његова кућа честита и угледна – додао је Јовичић. Д. Грујић, МачваПрес
×
×
  • Креирај ново...