Претражи Живе Речи Утехе

На ово питање, које је мучило грађане Рима пре деветанест векова, стигао је политички коректан одговор који је све задовољио: хришћани! После туге због губитка послова, домова, ближњих, цео Рим је добио задовољење – хлеба и игара. Колосеум је испуњен, гради се нови Рим по замисли императора Нерона, а хришћани својом смрћу увесељавају светину, хране лавове и доносе наду у боље сутра. Кад њих не буде, настаће мир, срећа и благостање. Хришћани су главна препрека напретку, култури и свеопштем добру. Пострадали су тада свети апостоли Петар и Павле, света мученица Фотина и многи други. Благостање је некако ипак изостало. Деветнаест наредних векова понављано је трагање за благостањем. „Прогрес гоњења” се ширио и ван граница Римског Царства – у Персији, Грузији, Арабији, Индији и читавом свету. Потом су тај прогрес наставили Турци, Арбанаси, Аустријанци, усташе, комунисти, нацисти, фашисти… Крв Грка, Срба, Руса, Грузина, Јермена, Рома, Етиопљана и других хришћанских народа сливала се са вешалâ, Ћеле-кулâ, крстова и колаца. Испуњавала је Гулаге и Голе Отоке, јаме и крематоријуме. Нестајала су села, градови, парохије, манастири, па и читаве епархије. Таман када су многи помислили да наступа нека нова нормалност, ново доба среће и благостања, интеграцијâ и корпорацијâ, подсетише нас поново да напретка и будућности нема са нама. Ми, хришћани, и даље смо вишак у овом свету. Свет хоће ријалитије и спектакле, радна места, сигуран раст БДП-а и одрживи развој, мултимедијалне фешн-викове и друштвено одговорне пројекте. Свет хоће форму и пројекције. Неће истину и покајање. Свет нуди ропство, не слободу. Нуди друштвене мреже и копрцање у њима, а не Истину, Богочовека Христа. У данима велике туге, као некада око Јова, окупили су се лешинари око наше куће, али не да плачу са нама. Нису дошли да жале за митрополитом Амфилохијем и диве се величанственом саборном храму у Подгорици и мноштву народа које је искрено туговало за својим добрим пастиром. Нису дошли ни у један од највећих храмова на свету, Храм Светога Саве, да се загледају у монументалне мозаике и спокојни лик патријарха Иринеја, нашег духовног оца. Не, то нису плачидругови већ они који својим супермоћним објективима хоће да ухвате сваку нашу гримасу, сваки грч лица, сваку сузу. То чине са сатанском злурадошћу да би нам се смејали и узвикивали: „Где је Бог ваш? Друге је спасавао, нека сиђе са крста, нека покаже знак!” Смеју се нашим целивима, смеју се нашим метанијама, смеју се нашој побожности, смеју се нашој Тајни. Крв Јагњета за њих је саблазан, а ми „лизачи”. Мач који пробада срце Пресвете Богородице изазива код њих салве одушевљења. Распни Га, распни! Наравно, и Јуда је ту. Издаја може бити потпуна тек када Синедриону Јуда дâ сатанско амин на његову прозбу и поведе чету разбојникâ. Он им осветљава пут, он их води ка Тајни, он и целива Учитеља. Он, директно са сабрања, куца текстове на свом таблету који, после неколико минута већ, сијају као сензације са синедрионских портала. Цена је увек иста, тридесет и три сребрника, по један за сваку годину Христовог живота међу нама. Заборављају једно. Онај на Крсту Распети, није на њему остао. Устао је. Данас је изнад свих галаксија и светова, са десне стране Бога и Оца. Ту, у Њему, налази се наша људска природа, васкрсла, обожена и освећена. То је наш Пут, ка горе. Тамо су наша срца. Тамо су наши коренови. Тамо је наш Камен темељац на Коме складно стоји грађевина Цркве. Са те висине нама долази сила Духа Светога: свемоћна и свепобедна, сила која болести и немоћи лечи, сила која мртве васкрсава, сила која води целокупну историју овога света ка њеном крају, ка Рају. Том силом је испуњен Путир, силом са висине. Ка тој сили трчала је Марија Египћанка преко реке Јордана као по суву! Том силом свети Нектарије походи сав свет и исцељује од рака! Том силом испуњен, млади Растко је постао Свети Сава и потпуно променио историју једног народа! Причешћен том силом, кренуо је Лазар ка Мурату, без страха, у смрт, али ка животу, ка висинама. Том силом хришћани из Неронове арене данас су живи и радују се на небу. Та сила весели у рају милионе и милионе праведника и милионе и милионе оних који се још на Земљи боре. Авај, зато они који гледају само у земљу и баве се земаљским комбинацијама, међу њима и теолози преобраћени у технологе и геологе, не могу да разумеју Тајну и одричу се силе Духа Светога. Одричу се неба у име земље, Небеске Србије у име земаљске славе, телевизијских гостовања и твитер-прослављења. Они се придружују фарисејском збору и кажу да ће веровати ако докажемо, ако ставимо Јагње под микроскоп, узмемо му ДНК и очитамо геном. Дајте нам знак! – кажу. Али знака нема осим знака Јоне пророка. Као и Господ наш, и ми данас говоримо: опрости им Оче, јер не знају шта раде! Опростите им и ви, новопрестављене слуге Божје, Иринеје и Амфилохије, наше свете и незаборавне владике! На небеским висинама, ви данас стојите са Светим Савом, авом Јустином, владиком Николајем, патријархом Павлом и многима другима, молећи се за сав наш народ. Велики су наши греси, велико је бреме наших сагрешења, велика је невера наша, али је велика и љубав и милост Божја. Господ нас још увек трпи и, као нежни Отац, чека наше обраћење и покајање. Данас наш народ пишти у мукама и невољама, разочаран у лажне идеологије и лажне вредности, али се ипак све више враћа попут покајаног разбојника на Крсту који не похули на Христа већ Му завапи: „Помени ме, Господе, у Царству Твоме!” Тек када се наш народ врати Живоме Богу, у Тројици слављеном, наступиће истинско благостање. Бог је Љубав и жели свима спасење, а не смрт. Додуше, за исцељење су некад потребне горки лекови и хирушки резови јер слаткиши „европске демократије” и „људских права” не помажу. Вјечнаја памјат незаборавним архијерејима служитељима Божјим, Иринеју и Амфилохију! Христос воскресе, земља се потресе, тугу, корону и сваку жалост однесе, радост донесе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је у свом обраћању после опела блаженопочившем Патријарху Иринеју истакао да нас је "сабрао његов одлазак, а једанаест година су нас сабирали његови доласци". Подсетио је на речи Патријарха Иринеја, који је у Бања Луци стално говорио да је за Републику Српску и Србију најважније - јединство. Звучни запис обраћања "Патријарх Иринеј је имао љубав за све нас, радо нам је долазио", рекао је г. Додик истакавши да је у Републику Српску увек долазио "на своје и код својих" јер "Српска је била његова кућа једнако као и Србија". "Он је брисао све границе међу нама, а то је управо снага наше Цркве вековима", рекао је српски члан Председништва БиХ. "Патријарх Иринеј је био човек благих речи и чврстих дела", рекао је г. Додик, који је напоменуо да је он "све успевао без велике буке", али да се "иза благе нарави крио човек, који никада није одступио или одустао". Подсетивши колико је Патријарх Иринеј био цењен у целом Правосалвљу, г. Додик је истакао "његов мир у свему чиме се бавио", а да се "није хвалио ни са чим, па ни са завршетком Храма Светог Саве на Врачару". На крају, г. Додик је оценио да одлазак Патријарха Иринеја "долази у тешком тренутку, после Епископа Милутина и Митрополита Амфилохија" и исказао своја лична осећања због, увек прераног, губитка пријатеља. Извор: Радио Слово љубве

Када је до мене дошла проповед јеромонаха др Амфилохија Радовића, коју је одржао на сахрани светог Јустина Ћелијског, 1979. године, слово које је уздрмало темеље комунистичког режима бивше Југославије, за мене су улице Сиднеја, где сам службовао у то време, изгледале другачије, шире и слободније. У овом слову, обраћајући се светом о. Јустину, рекао је: „Драги о. Јустине, ти одлазиш у Небеску Србију. Поздрави нам тамо Св. Петра Цетињског и кажи му да су његови потомци претворили храмове у Црној Гори у штале“. Знао сам да се овим десила судбоносна прекретница у животу и јеромонаха Амфилохија, али и српског народа. Долазило је ослобођење од окова мрака, канџи комунистичког режима, против кога се митрополит Амфилохије тако предано борио. Од тада па до данас, ништа се значајније није десило на хоризонту српскога неба, а да личност митрополита Амфилохија није била у првим редовима ових дешавања. Имао сам част да још давне 1984. године, упознам митрополита Амфилохија, у то време декана Богословског факултета у Београду. То је било приликом позива наше Цркве у Аустралији да држи предавање на семинару српске омладине, који је одржан у Вижн Велију (Vision Valley), северозападно од Сиднеја. Ја сам имао духовну радост да Митрополит станује у моме дому, за време његове прве посете Аустралији. Своје предавање омладини почео је речима: „По речима значајног француског мислиоца, Франсоа Мориака, ништа се значајније није десило на хоризонту нашега неба од буђења православне омладине у Русији“. И ми бисмо могли данас, и то са сигурношћу, рећи: ништа се није значајније десило на хоризонту нашега неба у задњој четврти прошлога и првој четвртини овога века од проповеди и дела митрополита Амфилохија. На вечери у моме дому, придружио нам се Милован, мој пријатељ који је завршио политичке науке у Југославији и који је зажелео да, у свој својој збуњености, сретне о. Амфилохија. Милована је импресионирао интервју о. Амфилохија, штампан у НИНУ, почетком 80-тих, под називом: „Шта је вечно а шта је пролазно“. После неког Миловановог мудровања о „сили, која је дошла из Космоса и уселила се у њега приликом његовог стварања“, о. Амфилохије је мирно одговорио: „Све ти је то лук и вода; или смо ми људи или смо ми брави, трећега нема“. После је сат времена говорио о француској књижевности, где је додатно збунио мога пријатеља Милована, који није могао да схвати од куда поп зна толико о француској књижевности. Митрополит Амфилохије је дошао у посету Аустралији 1989. године, поводом прославe 600 година косовске битке. Када је наша делегација, предвођена Митрополитом, примљена од премијера Новог Јужног Велса Ника Грејнера и вође опозиције Боба Кара, на састанку са вођом опозиције, овај му је поставио питање о томе шта он као јерарх Српске Цркве мисли о мултикултурализму, у који Аустралија значајно улаже, Митрополит је мирно одговорио: „Па, замислите једну башту у којој има само једна врста цвећа, а потом другу башту, одмах до ове, у којој има много различитог цвећа. Онда, одговорите сами на питање која је башта лепша“. На изласку из просторија, пре него се поздравио са мном, Боб Кар је рекао: „О. Милораде, ко је овај човек?“ Ја почех да одговарам, а он ће, „ма знам то него, ја никада нисам срео човека који овако дубоко и једноставно размишља“. Јасно ми је било да је Боб остао потпуно збуњен митрополитовом личношћу. На сличан начин многи људи, широм наше планете, остајали су збуњени после разговора са Митрополитом. Када је, блажене успомене, патријарх Павле, први пут посетио Париз, у повратку из Америке, са сахране митрополита Иринеја, у пратњи је био и митрополит Амфилохије. У хотелу, где је био смештен патријарх Павле и, у то време, владика Иринеј, садашњи Патријарх Српски, приређен је званични пријем на коме је присуствовало педесет званица из православних кругова и политичког живота Париза. Цена за све трошкове у хотелу била је три хиљаде америчких долара. Патријарх Павле је инсистирао да сам плати рачун, не знајући колико то кошта, а нико му није смео ни рећи, јер би га то саблазнило 1, те нисмо знали како да се снађемо у тој ситуацији. Митрополит је извадио из своје ташне овај новац и убедио Патријарха да ће он то да плати а да му Патријарх може вратити те паре у Београду. „Заборавиће старац то док стигнемо у Београд“, рекао ми је Митрополит. Касније Митрополит није хтео да му Епархија западноевропска врати тај новац. Рекао ми је: „Заборави, неко ми је дао ове паре за Митрополију. Ваша Епархија је сиромашна. Ми ћемо се лакше снаћи. И ово је потврда да он никада није мислио себично. Никада само о себи и својој епархији. Свака епархија у Српској цркви била је његова, свака парохија, свака душа. Све је и сваког доживљавао својим. Приликом једне посете митрополита Амфилохија Новој Грачаници – Америци, ја сам организовао предавање за њега, у оквиру „Разговора о вери“, сталне теолошке трибине у овом манастиру. Нисам стигао да разговарам са њим о теми, па сам узео слободу и одредио му тему: „Основно назначење човековог живљења“. Када је дошао и сазнао да сам ја то све организовао без њега, рекао је: „Исти си мој о. Радомир. Имам ја таквих у свом окружењу“. На том предавању, на коме је било више од 400 особа, на питање једног човека: „Зашто Српска Црква има проблем са спаљивањем умрлих?“, Митрополит је мирно одговорио: „Синан паша је спалио првог Србина“. У сали је настао тајац. Није било подпитања. Због реакције на рашчињење протојереја-ставрофора Мирка Скробоње и ђакона Братислава Јовановића у Јоханесбургу, Јужна Африка, 2000-те године, од стране Александријске Патријаршије, објавио сам један текст у коме сам замерио двојици српских епископа, због овога шта се десило. Митрополит Амфилохије ме је позвао у манастир Нову Грачаницу, где сам радио у то време и рекао. „Прото, много си оштар. Много бих се насекирао да ти душу не познајем“. Остали смо дуго у разговору у коме сам, као и у другим приликама, знао да разговарам са Оцем, са човеком који нема задњих мисли. Који, и кад нешто оштро каже, све то балансира својом љубављу – Христовом љубављу. Знао сам да разговарам са искреним пријатељем, јер сам га тако доживљавао, али овако би о њему могао да каже и сваки други човек, који се икада срео са њим. Српска емиграција никада неће заборавити улогу Митрополита Амфилохија у превазилажењу трагичног раскола. Он је, заиста, искрено патио због ове наше невоље и максимално се жртвовао да дође до помирења. Захваљујући љубави према Цркви, блажене успомене патријарха Павла и митрополита Амфилохија, ми смо дочекали дан помирења. Оно што је Митрополит учинио за Црну Гору просто је немерљиво људским мерилима. И, вероватно, никада неће бити измерено. На сахрани светог оца Јустина 1979. године, говорио је, између осталих, и епископ Марко, православни Немац из Немачке. Владика Марко је између осталог рекао: „Увек, када сам долазио у ову земљу, у ове крајеве, питао сам се изнова: да ли су људи овога краја, овога места, знали кога имају у својој средини“. Данас су сличне речи применљиве на личност митрополита Амфилохија. Заиста би могли поставити питање: да ли су људи у Црној Гори знали кога су имали у својој средини? О њему су судили и вређали га криминални ликови, ситни политичари и шићарџије, људи којима ништа није свето ни узвишено сем њихових самољубивих ликова. Приликом моје посете Митрополиту 1998. године, на дан Велике Госпојине, на путу за славу цркве негде у колашинском крају, Митрополит, с ким сам се возио у колима, каже: „Мој о. Милораде, како да ти укратко објасним наше јаде? Ми смо, вјеруј ми, постали шизофрен народ. Ево овако: у једној кући, у једној породици, отац и мајка и један од њихових синова су Срби, а други њихов син је Црногорац, Јадна нам мајка наша, куд ћемо доспјети?“ Исте године у манастиру Морачи, на Светој литургији и помену, који је држан за око 1300 и нешто побијених од стране комуниста у колашинском крају, после Литургије и парастоса, Митрополит је у проповеди рекао и ово: „Питам се ја јадна ми мајка моја, што су нас послије рата учили неуки учитељи, кад оно ови злочинци су побили све наше учитеље. Питам се ја, зашто су нам правду делили неспособни, а ови су нам побили све правнике“. И тако даље и у томе тону, размишљао је Митрополит о великој трагедији свога народа. Митрополитова љубав за Косово и Метохију немерљива је. Има ли и једне јаме коју није обишао овај „пастир добри“, има ли и једног страдања у коме није састрадавао? Сећам се и његовог унутрашњег плача и туге због бившег епископа Артемија. Мислим да му је то једна од најдубљих рана које је однео са собом у Царство Небеско. Одласком Митрополита Амфилохија у Царство Божије Небо је обогаћено, а Православље осиромашено. Изгубили смо дубоког мислиоца, православног теолога, који је своју теологију надграђивао на темељима светоотачке мисли. Изгубили смо учитеља и просветитеља. Некога, који за себе може да каже, слично апостолу Павлу, „не живим више ја него Христос у мени“, Христос Кога је проповедао, Христос за кога је и с Ким је живео, Христос по чијем је лику створен и који Му је био узор целог његовог живота. Светитељи Јустин и Пајсије су му били учитељи, те да ли смо могли очекивати да другачије буде. Они који су Христови, везали су га за Христа, а онај који је Христов, „ако и умре живеће“. Док оплакујемо, у ово време, једног дивног мужа Цркве Христове, размишљајмо о томе да нам свети Амфилохије поручује: „Не плачите за мном, већ плачите за собом и за дјецом својом“. Тако, можда бисмо могли рећи, уместо „вечан Ти помен“, - свети оче Амфилохије моли Бога за нас! Прота Милорад Лончар Извор: Света Тројица Мелбурн

У навечерје празника преподобног Никодима Светогорца, 26. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је четврто издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост четврте емисије био је протопрезвитер-ставрофор Милорад Голијан, са којим је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић, парох у Мудраковцу надомак Крушевца. Прота је у оквиру емисије надахнуто говорио о важним темама хришћанског етоса, са посебним нагласком на празник Светог Архангела Гаврила чијом радошћу је одисало вечерашње саборавање у емисији "Живе речи". У току емисије у видео облику питања су поставили и браћа и сестре који редовно прате емисију. Поред проте Милорада Голијана, гост је био и презвитер Иван Терзић који је из свог парохијског Петропавловског храма читао акатист Светом Архангелу Гаврилу. Музички део емисије употпунила је наша млада и омиљена уметница ђаконица Даница Црногорчевић из Подгорице, која из техничких разлога није могла уживо да гостује, али чије су предивне песме њу оприсутниле и посебно украсиле нашу емисију. Извор: Живе речи

Свако време има своје бреме, сваки нараштај хришћана има свој крст и изазове са којима се суочава. После година комунизма, повратка народа Цркви, препорода духовног живота у готово свим земљама где као већина живе православни хришћани, дођосмо и до времена кризе. Не кризе Цркве – јер она, чија је Глава Христос, никада не може бити у кризи – већ кризе хришћана, нашег неверја и маловерја. Економска криза је била годинама раније, мада она у Србији траје деценијама, мање или више. Међутим, за већину, некако изненада, догодила се врло озбиљна духовна криза. Последњих неколико година у читавом Православљу имали смо више неочекиваних догађаја: потпуни крах Критског сабора од кога се толико очекивало, а потом дешавања у Украјини. Уз страдања православних у Сирији и разним крајевима српских земаља, чинило нам се да су сва ова дешавања спољашња, иницирана од стране разних светских номенклатура које годинама нападају свето Православље. Чак и веома чудне потезе цариградског патријарха, његове изјаве и дела, некако смо ипак сагледавали из перспективе специфичних услова живота православних у Турској, притисака САД, ЦИА, НАТО-а и других, пре свега антируских, центара. Сви ти напади споља нешто су од чега Црква само јача. Чудесне литије у Црној Гори, које су се пренеле у све српске крајеве, само су нам појачале то уверење. Одједном, готово преко ноћи, појавио се вирус корона, и нађосмо се у ситуацији небивалој у Цркви. Од разних „стручњака“ смо можда и очекивали препоруке да не идемо у храм, да не постимо, да се не причешћујемо…, али одједном у ту антицрквену хајку укључили су се и неки црквени пастири. Затворене цркве, затворени манастири, преплашени свештенослужитељи… Не целивајте иконе, не љубите крст, не узимајте благослов! Не причешћујте се! Ове поруке су „утеха“ коју нуди један део духовникâ у времену пандемије. На екрану гледамо Литургије на којима се после сваког причасника дезинфикује кашичица. Уводе се пластичне кашичице. Уводе се нове форме причешћивања и самопричешћивања. Уверавају нас да се кроз свету Тајну Причешћа можемо заразити. Позивају нас да останемо у домовима, да сиђемо у срце – и чекамо. Кога или шта? Спасење, кажу. Спасење у виду вакцине коју праве неки добри људи, филантропи! Они који су програм пандемије и осмислили годинама уназад и чије корпорације, гле чуда, и праве вакцине. Један благочестиви Рус, мирјанин, стојећи испред закључаног Валаамског манастира запитао се иронично: „О како је моћна та корона! Демони дрхте од крста, а корона се не боји? Зар је она јача од светих моштију, од светих икона, од светих молитава?” По неким „православцима” то је заиста тако. Решење је само у изолацији, у слушању саветâ Светске здравствене организације, маскама, рукавицама. Са њима су неки свештенослужитељи чак и служили свету Литургију. Да ли их је Господ и препознао тако маскиране? Неки су овај вирус назвали вирусом маловерја и неверја и он то свакако и јесте. Још је и вирус непобожности. Већ годинама бити благочестиви хришћанин, хришћанка, није више ин, није популарно. Нестале су дуге сукње, мараме, дуге кошуље, браде. Нема више потребе ни за духовником, ни за Псалтиром, ни за постом. Кандило не мора да гори, Свето Писмо не мора да се чита. Штавише, кажу, многе ствари у Библији и нису истина. То су бајке, вавилонски митови, египатске мистерије, утицаји ови и они. Већину књига и нису написали аутори које Црква сматра ауторима. Житија светих су бајке. Свети канони су мртви споменици историје. Највећи део Светог Предања уствари је само људско предање. Парастоси, помени, митарства… – непотребни и измишљени. Ове тезе аутор овога текста није прочитао у Blic-у или у Kurir-у већ их је много пута чуо на предавањима на Богословском факултету. Већ поодавно се неблагочешће потпуно одомаћило у нашој православној средини, али и на васељенском нивоу. Колико се данас хришћана уздржава пре брака? Колико њих чува светињу брака? Колико њих и неће да рађа децу? Мислим да као свештеник, за ових петнаест година службе, никада нисам венчао младенце који су чедни ушли у брак. Стотине парова. Нико. И то је тако у Србији, Грчкој, Румунији, Русији… Парохије са стотинама православних домова где на свету Литургију дође двадесетак људи, а често се нико и не причести. Парохије где се годишње неколико људи исповеди. Епархије где од стотине храмова у свега неколико имамо агапе после Литургије, духовне вечери и предавања готово никад. Свеноћна бденија не као правило већ као куриозитет, ретка реткост. Као репер данашњег стања износим догађај који ме је још као студента запрепастио: после свете Литургије и славског ручка на Богословском факултету обављан је чин Панагије, благосиљања посебног хлеба у част Пресвете Богородице. Пошто је епископ бачки Иринеј одломио парче хлеба и узео га, он је ишао од руке до руке студената, свако је узимао по делић и слао светињу даље. Стајао сам тада на самом крају трпезарије заједно са неким студентима прве године. Када је хлеб дошао до њих, већина је презриво одбила да узме комадић, док је једна девојка, узевши светињу са два прста, бацила је у канту за смеће, у страху од тобожње нехигијене и због тога што су многи додирнули хлеб рукама. Стајао сам тада у неверици: да ли се налазим међу теолозима или атеистима? Отишао сам до канте, узео хлеб и појео га пред њима. Дух који сам тада осетио међу новим младим снагама није био ни налик духу ранијих година. Старији студенти, који су нас младе теологе дочекали 2000. године, већ су нам причали да је свака нова генерација студената све гора, „модернија”, да је благочестивости све мање. Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Стојмо у свештеном Предању, у црквеном поретку, у оданости црквеној јерархији, у Литургији! Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази. Уместо да црквени пастири подигну глас и устану против понижавања свог народа, део њих је искушење слева заменио искушењем здесна наругавши се светим иконама, моштима, часном крсту, па и самој Светињи Тела и Крви Господње, све у име егзактности, науке и љубави према свету. А да ли ми хришћани можемо волети свет који у злу лежи? Можемо га волети и молити се за његово спасење, али се не смемо саображавати њему нити понирати у његове греховне дубине и мрзост опустошења. Овај свет, пали свет, није пријатељ Божји већ Његов огорчени непријатељ који се труди да затре Име Господње и измени све Његове заповести. Хиљаде телевизијских канала, а нигде ни речи о Христу! Године школовања, стотине факултетâ, а нигде ни речи о Христу! За овај свет све је важније од онога што је за нас хришћане најважније, све је битније од Онога Који је нама најбитнији. Православни народи – распети од стране владајућих гарнитура, масонских, „неолибералних” и сличних, осиромашени, покрадени, изневерени и преварени по стотину пута – данас свој поглед управљају још једино ка Богу и Цркви Његовој! Народ гледа лудило са малих екрана, подригиваче, исмеваче, бескрајне ријалитије, људе са фалсификованим и купљеним дипломама, параде срама и таме, озакоњење сваког безакоња… Ми ћутимо. Мук. Народ гладан и жедан, чека да га поведемо ка непресушним изворима живе воде Христове, а ми се кријемо. Замислимо Мојсија који се боји и окреће леђа народу! Цара Лазара како се крије у кокошињцу и бежи! Ђакона Авакума како постаје Мустафа! Кога и чега се бојимо? Бојати се можемо једино Бога и онога дана када ћемо доћи пред лице Његово и дати одговор за све. То је једини страх који треба да имамо. Сваки други страх је лажан. Пастирима Цркве Христове је дата духовна сила и власт. Сила да лечимо, да дрешимо и вежемо, власт и над паклом, и над сваким злом, и над свим светом. Христос је победио свет и ту победу дао нама. Колико пута треба да похуле на Име Божје, па да ми устанемо? Колико пута треба да опсују Мајку Божју, па да ми устанемо? Колико „парада поноса” (читај: срама) треба да прође нашим градовима, па да ми устанемо? Колико река треба да затру, колико шума да посеку, колико њива да продају странцима, па да ми устанемо? Колико најезди туђинаца треба да прође кроз православне земље, па да ми устанемо? Колико још абортуса треба да изврше, па да ми устанемо? Златна кандила, златне кадионице, златне одежде, а дрвени пастири! Не трубе Духа Светога него ћутолози. Сами не улазе, а другима не дају да уђу. То је наша слика. То је наше време. Да ли Господ мора камење да подиже да крене проповед или ћемо ми окамењени да дођемо себи и устанемо? Устани ти што спаваш! Устанимо из летаргије и будимо то што треба да будемо! А шта треба да будемо? Нове Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувими, Теодори Вршачки, проте Матеје Ненадовићи, вође овога народа у најтежим временима. Они који су били истински православни: и права вера и право живљење. Главари народни који су знали да надахну свој народ на подвиг, на жртву, на покрет ка слободи и васкрсењу. Јунаци попут војводе Богдана Зимоњића, светог Петра Цетињског или патријарха-мученика Пајсија Јањевца. Да будемо као они који су знали и рвати се и борити, али и метанисати и благосиљати, који су свима били све да би спасли све који желе спасење. Ако то не урадимо, проћи ћемо као Јудеји, који су били носиоци истинске вере у Бога, али је већини од њих част одузета и дата другима зато што су су постали камење, а камење Богу не треба. Требају му живи људи Живога Бога. Будемо ли ћутали и даље, пробудићемо се једног дана у земљи која се некада звала Србија, окружени 5Г репетиторима и минаретима, поред посечених шума, исушених река, без куће и огњишта, поред неких нових људи који говоре другим језицима, плачући над порушеним споменицима наших предака и изломљеним крстовима деце и унука. А највећа мука биће сазнање да смо ствари могли да променимо, а нисмо. Нисмо јер себе нисмо желели да мењамо, нисмо желели да се одрекнемо својих страсти, сујета и амбиција. Нисмо дали Христу, Љубави, да се усели у нас и отера од нас сваки страх. Да смо имали само изглед побожности, а да смо се њене силе одрекли. Не дао Бог да буде тако! Свети Саво, помози! Свети Лазаре, помози! Свети Василије, помози! Сви свети са Богородицом, помозите нам да устанемо, да се подигнемо, да васкрснемо, да будемо људи! Свештеник Милорад Мировић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу четврту по Педесетници, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у параклису Рођења Часног Претече на Успенском гробљу у Новом Саду. Проти Миливоју су саслуживали протонамесник Милорад Мировић и ђакон Александар Билић. После читања одељка из светога Јеванђеља архијерејски намесник новосадски први је изговорио надахнуту омилију о вери римског капетана. Пред свету Тајну Причешћа прочитана је одлука Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, којом је отац Милорад именован за настојатеља параклиса на Успенском гробљу. Честитајући оцу Милораду постављење на дужност настојатеља параклиса, прота Миливој је изразио наду да ће у будућности наведена парохија добити и нови храм. Протонамесник Милорад је захвалио Епископу бачком на указаном поверењу и благослову, проти Миливоју на лепим речима подршке и охрабрења, а часном ђакону Александру на љубави да тај дан саслужује на светој Литургији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свако време има своје бреме, сваки нараштај хришћана има свој крст и изазове са којима се суочава. После година комунизма, повратка народа Цркви, препорода духовног живота у готово свим земљама где као већина живе православни хришћани, дођосмо и до времена кризе. Не кризе Цркве – јер она, чија је Глава Христос, никада не може бити у кризи – већ кризе хришћана, нашег неверја и маловерја. Економска криза је била годинама раније, мада она у Србији траје деценијама, мање или више. Међутим, за већину, некако изненада, догодила се врло озбиљна духовна криза. Последњих неколико година у читавом Православљу имали смо више неочекиваних догађаја: потпуни крах Критског сабора од кога се толико очекивало, а потом дешавања у Украјини. Уз страдања православних у Сирији и разним крајевима српских земаља, чинило нам се да су сва ова дешавања спољашња, иницирана од стране разних светских номенклатура које годинама нападају свето Православље. Чак и веома чудне потезе цариградског патријарха, његове изјаве и дела, некако смо ипак сагледавали из перспективе специфичних услова живота православних у Турској, притисака САД, ЦИА, НАТО-а и других, пре свега антируских, центара. Сви ти напади споља нешто су од чега Црква само јача. Чудесне литије у Црној Гори, које су се пренеле у све српске крајеве, само су нам појачале то уверење. Одједном, готово преко ноћи, појавио се вирус корона, и нађосмо се у ситуацији небивалој у Цркви. Од разних „стручњака“ смо можда и очекивали препоруке да не идемо у храм, да не постимо, да се не причешћујемо…, али одједном у ту антицрквену хајку укључили су се и неки црквени пастири. Затворене цркве, затворени манастири, преплашени свештенослужитељи… Не целивајте иконе, не љубите крст, не узимајте благослов! Не причешћујте се! Ове поруке су „утеха“ коју нуди један део духовникâ у времену пандемије. На екрану гледамо Литургије на којима се после сваког причасника дезинфикује кашичица. Уводе се пластичне кашичице. Уводе се нове форме причешћивања и самопричешћивања. Уверавају нас да се кроз свету Тајну Причешћа можемо заразити. Позивају нас да останемо у домовима, да сиђемо у срце – и чекамо. Кога или шта? Спасење, кажу. Спасење у виду вакцине коју праве неки добри људи, филантропи! Они који су програм пандемије и осмислили годинама уназад и чије корпорације, гле чуда, и праве вакцине. Један благочестиви Рус, мирјанин, стојећи испред закључаног Валаамског манастира запитао се иронично: „О како је моћна та корона! Демони дрхте од крста, а корона се не боји? Зар је она јача од светих моштију, од светих икона, од светих молитава?” По неким „православцима” то је заиста тако. Решење је само у изолацији, у слушању саветâ Светске здравствене организације, маскама, рукавицама. Са њима су неки свештенослужитељи чак и служили свету Литургију. Да ли их је Господ и препознао тако маскиране? Неки су овај вирус назвали вирусом маловерја и неверја и он то свакако и јесте. Још је и вирус непобожности. Већ годинама бити благочестиви хришћанин, хришћанка, није више ин, није популарно. Нестале су дуге сукње, мараме, дуге кошуље, браде. Нема више потребе ни за духовником, ни за Псалтиром, ни за постом. Кандило не мора да гори, Свето Писмо не мора да се чита. Штавише, кажу, многе ствари у Библији и нису истина. То су бајке, вавилонски митови, египатске мистерије, утицаји ови и они. Већину књига и нису написали аутори које Црква сматра ауторима. Житија светих су бајке. Свети канони су мртви споменици историје. Највећи део Светог Предања уствари је само људско предање. Парастоси, помени, митарства… – непотребни и измишљени. Ове тезе аутор овога текста није прочитао у Blic-у или у Kurir-у већ их је много пута чуо на предавањима на Богословском факултету. Већ поодавно се неблагочешће потпуно одомаћило у нашој православној средини, али и на васељенском нивоу. Колико се данас хришћана уздржава пре брака? Колико њих чува светињу брака? Колико њих и неће да рађа децу? Мислим да као свештеник, за ових петнаест година службе, никада нисам венчао младенце који су чедни ушли у брак. Стотине парова. Нико. И то је тако у Србији, Грчкој, Румунији, Русији… Парохије са стотинама православних домова где на свету Литургију дође двадесетак људи, а често се нико и не причести. Парохије где се годишње неколико људи исповеди. Епархије где од стотине храмова у свега неколико имамо агапе после Литургије, духовне вечери и предавања готово никад. Свеноћна бденија не као правило већ као куриозитет, ретка реткост. Као репер данашњег стања износим догађај који ме је још као студента запрепастио: после свете Литургије и славског ручка на Богословском факултету обављан је чин Панагије, благосиљања посебног хлеба у част Пресвете Богородице. Пошто је епископ бачки Иринеј одломио парче хлеба и узео га, он је ишао од руке до руке студената, свако је узимао по делић и слао светињу даље. Стајао сам тада на самом крају трпезарије заједно са неким студентима прве године. Када је хлеб дошао до њих, већина је презриво одбила да узме комадић, док је једна девојка, узевши светињу са два прста, бацила је у канту за смеће, у страху од тобожње нехигијене и због тога што су многи додирнули хлеб рукама. Стајао сам тада у неверици: да ли се налазим међу теолозима или атеистима? Отишао сам до канте, узео хлеб и појео га пред њима. Дух који сам тада осетио међу новим младим снагама није био ни налик духу ранијих година. Старији студенти, који су нас младе теологе дочекали 2000. године, већ су нам причали да је свака нова генерација студената све гора, „модернија”, да је благочестивости све мање. Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Стојмо у свештеном Предању, у црквеном поретку, у оданости црквеној јерархији, у Литургији! Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази. Уместо да црквени пастири подигну глас и устану против понижавања свог народа, део њих је искушење слева заменио искушењем здесна наругавши се светим иконама, моштима, часном крсту, па и самој Светињи Тела и Крви Господње, све у име егзактности, науке и љубави према свету. А да ли ми хришћани можемо волети свет који у злу лежи? Можемо га волети и молити се за његово спасење, али се не смемо саображавати њему нити понирати у његове греховне дубине и мрзост опустошења. Овај свет, пали свет, није пријатељ Божји већ Његов огорчени непријатељ који се труди да затре Име Господње и измени све Његове заповести. Хиљаде телевизијских канала, а нигде ни речи о Христу! Године школовања, стотине факултетâ, а нигде ни речи о Христу! За овај свет све је важније од онога што је за нас хришћане најважније, све је битније од Онога Који је нама најбитнији. Православни народи – распети од стране владајућих гарнитура, масонских, „неолибералних” и сличних, осиромашени, покрадени, изневерени и преварени по стотину пута – данас свој поглед управљају још једино ка Богу и Цркви Његовој! Народ гледа лудило са малих екрана, подригиваче, исмеваче, бескрајне ријалитије, људе са фалсификованим и купљеним дипломама, параде срама и таме, озакоњење сваког безакоња… Ми ћутимо. Мук. Народ гладан и жедан, чека да га поведемо ка непресушним изворима живе воде Христове, а ми се кријемо. Замислимо Мојсија који се боји и окреће леђа народу! Цара Лазара како се крије у кокошињцу и бежи! Ђакона Авакума како постаје Мустафа! Кога и чега се бојимо? Бојати се можемо једино Бога и онога дана када ћемо доћи пред лице Његово и дати одговор за све. То је једини страх који треба да имамо. Сваки други страх је лажан. Пастирима Цркве Христове је дата духовна сила и власт. Сила да лечимо, да дрешимо и вежемо, власт и над паклом, и над сваким злом, и над свим светом. Христос је победио свет и ту победу дао нама. Колико пута треба да похуле на Име Божје, па да ми устанемо? Колико пута треба да опсују Мајку Божју, па да ми устанемо? Колико „парада поноса” (читај: срама) треба да прође нашим градовима, па да ми устанемо? Колико река треба да затру, колико шума да посеку, колико њива да продају странцима, па да ми устанемо? Колико најезди туђинаца треба да прође кроз православне земље, па да ми устанемо? Колико још абортуса треба да изврше, па да ми устанемо? Златна кандила, златне кадионице, златне одежде, а дрвени пастири! Не трубе Духа Светога него ћутолози. Сами не улазе, а другима не дају да уђу. То је наша слика. То је наше време. Да ли Господ мора камење да подиже да крене проповед или ћемо ми окамењени да дођемо себи и устанемо? Устани ти што спаваш! Устанимо из летаргије и будимо то што треба да будемо! А шта треба да будемо? Нове Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувими, Теодори Вршачки, проте Матеје Ненадовићи, вође овога народа у најтежим временима. Они који су били истински православни: и права вера и право живљење. Главари народни који су знали да надахну свој народ на подвиг, на жртву, на покрет ка слободи и васкрсењу. Јунаци попут војводе Богдана Зимоњића, светог Петра Цетињског или патријарха-мученика Пајсија Јањевца. Да будемо као они који су знали и рвати се и борити, али и метанисати и благосиљати, који су свима били све да би спасли све који желе спасење. Ако то не урадимо, проћи ћемо као Јудеји, који су били носиоци истинске вере у Бога, али је већини од њих част одузета и дата другима зато што су су постали камење, а камење Богу не треба. Требају му живи људи Живога Бога. Будемо ли ћутали и даље, пробудићемо се једног дана у земљи која се некада звала Србија, окружени 5Г репетиторима и минаретима, поред посечених шума, исушених река, без куће и огњишта, поред неких нових људи који говоре другим језицима, плачући над порушеним споменицима наших предака и изломљеним крстовима деце и унука. А највећа мука биће сазнање да смо ствари могли да променимо, а нисмо. Нисмо јер себе нисмо желели да мењамо, нисмо желели да се одрекнемо својих страсти, сујета и амбиција. Нисмо дали Христу, Љубави, да се усели у нас и отера од нас сваки страх. Да смо имали само изглед побожности, а да смо се њене силе одрекли. Не дао Бог да буде тако! Свети Саво, помози! Свети Лазаре, помози! Свети Василије, помози! Сви свети са Богородицом, помозите нам да устанемо, да се подигнемо, да васкрснемо, да будемо људи! Свештеник Милорад Мировић

Преносимо беседу протојереја ставрофора Милорада Лончара, произнету у цркви Свете Тројице у Бранзвику, у Митрополији аустралијско-новозеландској, на Благовести 2020. године, а објављену на интернет страници ове митрополије, као и на Јутјуб каналу - страница Св. Тројица Бранзвик. Звучни запис беседе Прота Милорад у својој надахнутој беседи поручује: "Ово је чудно време, време које нас је затекло, збунило, разочарало, уплашило, помало обезглавило и значајно нам променило живот. Ово је време када смо принуђени да остајемо кући. Време када се десило оно што се никад у историји Цркве није десило. Наиме, ово је време када смо стављени у позицију да ми, који предводимо црквени, духовни и богослужбени живот, морамо да молимо народ да у свему томе не учествује. То је парадокс своје врсте. Литургија као круна нашега богослужења, која је принос, који се приноси од свих и за све, која освећује све и истински сједињује човека са Богом, служи се без верних. Храмови наши морају да буду затворени. Врата духовне болнице за људе у ово време нису отворена. Све смо ми то мирно примили, јер смо изложени нападу невидљивог непријатеља званог вирус. Сведоци смо тога да су странице друштвених мрежа за комуникацију преплављене разним информацијама о томе зашто се ове све дешава, како се дешава, од кога долази, ко стоји иза тога итд. Износе се многе теорије завере о томе да је то све организовано да би се срушила економија, припремио народ за тоталну контролу од стране оних који управљају светом, да би се десило ово или оно. Ми нисмо у ситуацији да тврдимо једно или друго. Нисмо стручни ни компетентни да се тиме бавимо нити поседујемо чињенице на основу којих бисмо могли стати на страну једних или других заступника ових теорија. Оно што са сигурношћу можемо да кажемо јесте чињеница да нас је наша држава, а видимо да су и у другим државама заузели сличне или исте ставове, оставила по страни, уврстивши нас у службе без којих се може. Ми свакако поштујемо одлуку државе и није нам циљ да посебно критикујемо, али смо слободни да поставимо питање својој држави о томе. Лагано, ненаметљиво, један мали несташни вирус, који бира оне које жели да поведе са собом, ушао је међу нас и преусмерио нам живот. Ми, који смо васпитани у духу Цркве, знамо да је ђаво, иако побеђен, још увек присутан и да свакодневно нуди нове идеје. Један не мора да верује у теорију завере, али нема сумње да се на примеру овога што се дешава веома јасно види ђаволски посао. Само је ђаво могао да смисли овакво зло са којим се цео свет бори и које прети колапсу светске економије, начина живота и будућности. Оно што је добро у овој невољи, а Бог сваку невољу искористи на неко добро, јесте да се породицама пружила прилика да се друже, да обедују заједно, да се моле заједно, да разговарају, да наглас размишљају о значају слободе, која нам је тренутно ускраћена. Најважније је да се молимо Богу код своје куће усрдније него што смо то до сада чинили. Да забрану доласка на Литургију прихватимо са смерношћу и трпљењем, поучени примером Пресвете Богородице, коју данас славимо. Литургија, која се служи у свим нашим храмовима, приноси се за све, и за вас који сте код куће и неће Бог оставити народ свој зато што је наступила ова пауза за заједничку молитву. Нека се не плаши срце ваше, јер ни једно зло није трајало до века. Сетимо се нашега владике Његоша, који је написао: „Страх животу често образ каља, јунаштво је цар зла свакојега“. Треба бринути о себи и својој безбедности, али треба, такође, разумети да се ништа не дешава без воље Божије. Не треба нико да очајава зато што не може да дође на богослужење, јер Бог нам неће замерити због не доласка у храм, у овим условима, али ће нам зато свима помоћи, ако му се будемо молили, да оснажимо и да схватимо колико нам стварно значи заједништво у Светој Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме. Молите се Мајци Божијој, којој тако често певамо: Пресвјатаја Богородице спаси нас!, да нас спасе и помилује; њој, „која је родила Избавитеља заробљених“, да нас избави из заробљеништва страха и ограничења сваке врсте. Молите се Богородици, која је на данашњи дан, пре два миленијума, изрекла оно судбоносно: „Ево слушкиње Господње“, да нас научи смирењу и извршењу воље Божије, јер је у смирености и послушности истинска снага свакога од нас, снага која сваки страх и сваку болест побеђује. И, на крају, помолимо се Мајци Божијој молитвом коју је написао свети Јустин ћелијски: „Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, (Пресвета) водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин". Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

У другу недељу Великог и Часног Поста – Пачисту, 15. марта 2020. године, у дворани Светосавског дома Црквене општине у Футогу, протонамесник Милорад Мировић одржао је предавање на тему Значај поста за духовни живот. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Наша света Црква у петак, 22. новембра по новом, односно 9. новембра по старом календару, у молитвама помиње светог Нектарија Егинског. О житију овог светитеља, за Јутарњи програм Радио-Беседе говорио је протонамесник Милорад Мировић, парох при Светоуспенском храму. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ко је антихрист и који су знаци последњих времена, у емисији "Оче, да те питам" говорио је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија "Беседа". Извор: Радио Беседа

Ђакон Милорад Јанчић, саслужитељ у цркви Светог Стефана Дечанског у Чикагу, једини из свештеничке породице службује у расејању. Отац је прота у Шапцу, два брата ђакони у Шабачкој Епархији, а два млађа брата иду путем старије браће. Питамо госта откуд он у Америци, да ли планира тамо да остане, колико је Црква важна за наше људе у највећем српском граду после Београда и да ли је снажан култ Светог Мардарија, новопросијавшег светитеља, чије мошти почивају у манастиру Светог Саве у Либертивилу. „Србин је Србин – ма где био! Не одриче се вере, језика и своје традиције“, каже ђакон Јанчић о нашим људима у Чикагу и додаје да ЦО има регистрованих 60 000 чланова, али да је број Срба у овом америчком граду неколико пута већи. Извор: Радио Источник

У оквиру посете Граду Бијељини председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик посетио је 23. маја 2019. године Епархију зворничко-тузланску и Преосвећеног Епископа г. Фотија. У срдачном разговору дотакнуте су многе теме које се тичу живота Српске Православне Цркве и српског народа у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Посебан акценат у разговору дат је теми изградње Заветног храма Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, који је већ у народу назван Храмом српског јединства. Храм би, ако Бог да, требао бити изграђен у близини новог аутопута који ће пролазити поред Бијељине. Разговарано је и о завршетку радова започетих цркава и других објеката, о Православној веронауци и њеној имплементацији у средњошколском систему Републике Српске као и о проблему учесталог исељавања српског народа у земље Европске Уније. Председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик Додик је захвалио Епископу зворничко-тузланском г. Фотију на пријему и нагласио да ће све релевантне институције Републике Српске дати свој допринос тим пројектима зарад стабилности народа и Цркве која је гарант опстанка Републике Српске. РТРС: Договорена изградња Цркве српског јединства -Говорили смо о значајним стварима везаним за живот наше епархије, у којој има много градилишта, а тај посао не можемо сами да урадимо без помоћи Републике Српске и њених институција, рекао је владика Фотије. Он је додао да је договорена реализација новог пројекта,радног назива "Црква српског јединства", који ће бити реализован уз пројекат изградње ауто-пута, који иде од Кузмина према Бијељини и даље према Брчком и Добоју. Пројекат "Црква српског јединства", како је навео Владика, веома је потребан Србима који су склони томе да се деле и сукобљавају. -Та црква би требало да буде нешто што нас повезује, обједињава, како у Републици Српској, тако и у матичној држави Србији, наглашава Епископ. Према његовим речима, нови велелепни храм биће заветна црква ширег значаја од обичне парохијске цркве, јер ће окупљати Србе са свих континената. -Република Српска треба да добије такву светињу гдје ћемо бити сви заједно, обједињени као мрави у том великом објекту, поручио је епископ Фотије и додао да је са г. Додиком и његовим сарадницима разговарао и о питањима која се тичу веронауке, бриге о омладини, останку Срба на овим просторима и другим темама које су значајне и за Цркву и за државу. Српски члан Предсједништва БиХ потврдио је подршку идеји Епископа зворничко-тузланског, потенцирајући добру сарадњу Српске Православне Цркве и Републике Српске кроз дуги низ година, на низу пројеката који промовишу заједничке вредности, и то путем веронауке и обостране међусобне бриге Цркве и државе. Он је нагласио да је Црква један од најважнијих идентитета српског народа. -Црква на најбољи начин чува и баштини традицију српског језика, писма, вјере и наше крсне славе, свега што нас чини посебним народом на овим просторима, који је изложен многим проблемима, рекао је г. Додик и оценио да су односи институција Републике Српске и Српске Православне Цркве на највишем могућем нивоу и додао да су сви заједнички започети пројекти и реализовани. Он је захвалио епископу Фотију на бризи за Епархију, у којој је изграђено више од 200 цркава и црквених објеката. Извор: Српска Православна Црква

У емисији "Оче, да те питам", емитованој 23. маја 2019. године, протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе, говорио је о утисцима са поклоничког путовања у Стару Србију. Извор: Радио Беседа

Јереј Милорад Чолић рођен је 5. октобра 1943. године у Јаловику код Ваљева. Завршио је двогодишњу богословију у манастиру Крка. Рукоположен је 1969. и био је најпре парох кнезселски у Епархији нишкој. Дошавши у Епархију тимочку био је, најпре, привремени парох јошаничко-врмџански (1971-1974), затим рајачко-рогљевски (1974-1987), па врбички (1987-1989), шипиковско-малојасеновачки (1989-1993) и лучки (1993-1997). Најзад, враћа се на врбичку парохију (1997-2009), коју опслужује и као пензионер (2009-2010). Као пензионер живео је у парохијском дому у Малом Извору све до свог упокојења. У среду 15. маја 2019. године, у раним јутарњим сатима, отац Милорад упокојио се у зајечарској болници, после краће болести. Сутрадан, у четвртак, 16. маја, покојни отац Милорад довежен је у цркву Успења Пресвете Богородице у Минићеву, где су заупокојену Литургију служили протојереј Перица Божуновић, парох трећи књажевачки, и јереј Никола Трифуновић, парох минићевски. У истој цркви, свештеничко опело извршено је у 13 сати уз саслужење 12 свештеника, једног ђакона, ожалошћене породице и пријатеља. У име Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, који се налази на заседању Св. архијерејског сабора СПЦ у Београду, и браће саслужитеља, опростио се беседом протојереј-ставрофор Петар Милинковић, пензионисани свештеник из Сокобање, који је началствовао опелом. Дело проповедања Јеванђеља Христовог добродушног и намученог оца Милорада, по речома oца проте Петра, наставиће његов син, протонамесник Петар Чолић, парох рајачко-рогљевски. Покојни отац Милорад сахрањен је, у петак, 17. маја на сеоском гробљу у родном Јаловику. Упокој Господе душу слуге Твога јереја Милорада. Текст: протојереј Игор Ивковић епархија тимочка

У недељу, 14. априла 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИЛОРАД МИРОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - ЧОВЕК БОГОЧОВЕКА ХРИСТА. Извор: Радио Беседа

Имају ли ратови верску позадину? Да ли православни хришћанин треба да служи војску? Како Православна Црква гледа на рат и ратовање? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? На ова и многа друга питања, у емисији "Оче, да те питам" одговарао је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Емисија је реализована 28. марта 2019. године. Звучни запис доносимо са званичне интернет странице Радија Беседе.

Да ли су нестрпљење и непослушност видови побуне против воље Господње - побуна против Самога Бога? Јесу ли разна девијантна понашања људи, искривљена животна опредељења, избор партнера истога пола – можда побуна против природе, Творца? Да ли је период Часног поста позив на побуну целог бића - на једину истинску и делотворну човекову побуну – на покајање? Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе.

Беседа протонамесника Милорада Мировића, изговорена у недељу 24. фебруара 2019. године на литургијском сабрању у новосадском Светоуспенском храму, у другу припремну недељу за Свету четрдесетницу у којој се чита свештено Еванђеље о Милостивом Оцу. Извор: Радио Беседа

Предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик и Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије данас су у Источном Сарајеву разговарали о положају српског народа у долини Неретве, као и у осталим градовима у Федерацији БиХ који припадају овој епархији. Током састанка, највише пажње посвећено је обиљежавању 800 година Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Српске православне цркве, чији се јубилеј прославља ове и наредне године, саопштено је из Предсједништва БиХ. Епископ Димитрије информисао је предсједавајућег Предсједништва БиХ о динамици обнове старе школе и Саборне цркве у Мостару, која би требало да буде централно мјесто обиљежавања јубилеја Епархије. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

-Нови Сад: Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ - Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ отворена је у уторак, 22. јануара 2019. године, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Изложба је део пројекта Ледена тишина, који је Град Нови Сад и Културни центар уприличио у оквиру обележавања 77. годишњице Новосадске рације. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преневши присутнима благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе је казао да су изложене иконе дело монахиње Марије из женског манастира посвећеног Светом Јовану, светиње која се налази на месту где је некада био логор у Јасеновцу. Монахиња Марија сваки дан посећује хумке некадашњих мученика и после молитава ̶ слика иконе на којима приказује трагедију, али и једну нову, преображену стварност. Увек треба да имамо на уму да је Јасеновац страшно место у којем је на стотине хиљада људи пострадало на најмонструознији начин. То је – уз Хиландар, Студеницу, Сопоћане, Дечане, Грачаницу, манастир Острог и друге – уједно и место васкрсења на које смо дужни сви да одлазимо, поручио је отац Милорад. У име Културног центра Новог Сада, помоћник директора ове институције Сунчица Марковић подсетила је да Културни центар већ седму годину организује програм Ледена тишина. Програм траје од 21. до 27. јануара и обухвата два врло важна датума: 21. јануара је почела злогласна Новосадска рација, а 27. јануара је светски дан обележавања Холокауста. Циљ програма је неговање културе сећања, казала је Сунчица Марковић. Приликом отварања изложбе „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“ говорио је и фрескописац Гаврило Марковић. Он је нагласио квалитет радова монахиње Марије и открио да су они припрема за иконопис који ће сестра Марија урадити за капелу у јасеновачком храму. Ово је један врло интересантан догађај у савременој црквеној уметности. Одушевио сам се овим што је мати Марија урадила, казао је Марковић и отворио изложбу. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Поставка обухвата 28 радова (иконâ, парафраза икона). Изложба ће бити доступна јавности до 3. фебруара. Почевши од данас па до 25. јануара, свакога дана у подне, у Културном центру Новог Сада биће, кроз изложбу, уприличено стручно вођење за ученике новосадских средњих школа. Извор: Радио Беседа