Претражи Живе Речи Утехе

Игуман Светог манастира Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије уручио је 4.10.2021. у Задужбини Хиландара у Београду овогодишње стипендије Биљани Чекић и за Богдана Ивановића, његовој мајци Милени. Манастир Хиландар је донео одлуку ове године да се до краја школовања, као израз захвалности и молитвена подршка, додели стипендија Биљани Чекић која је упечатљивом улогом Даре из Јасеновца допринела да се о страдању Срба, Јевреја и Рома, а нарочито српске деце, у усташким логорима смрти, коначно упознају и они који до сада о томе ништа нису знали или су преко те чињенице олако прелазили. Такође и од 2018. године, Богдану Ивановићу, сину покојног Оливера Ивановића, убијеног лидера Грађанске иницијативе СДП из Косовске Митровице, као израз захвалности његовом пострадалом оцу који је помагао српске светиње на Косову и Метохији и неуморно се борио за очување српског народа на тим просторима. Извор: Хиландар

“Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета”, поручио је данас након устоличења у приступној бесједи Епископ будимљанско-никшићки г. Методије у манастиру Ђурђевим ступовима, позивајући све да се за њега моле како би још више љубио Господа и повјерени ми народ. Животопис Епископа будимљанско-никшићког Методија (Остојића) Беседа Патријарха Порфирија на устоличењу Епископа будимљанско-никшићког Методија Приступна беседа Епископа будимљанско-никшићког Методија (Остојића) Патријарх Порфирије у Ђурђевим ступовима: Жив је Бог у светима својим, жив је Бог овдје међу вама! Патријарх Порфирије свечано дочекан у Ђурђевим Ступовима надомак Берана Поздравно слово Митрополита Јоаникија у манастиру Ђурђеви Ступови поводом доласка Патријарха српког: Ви идете стопама Христовим и стопама Вашега претходника из давних времена Повезане вести: Протосинђел Евстатије поводом устоличења Епископа Методија: Име му је љубав, презиме кротост! Протопрезвитер Мијајло Бацковић: Достојан Епископ Методије – владика љубави и брат сваког човјека са којим се срео Монах др Павле Кондић о историјату Епархије будимљанско-никшићке и о њеној обнови Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је данас, 25. септембра 2021. године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке – Ђурђевим ступовима Светом архијерејском литургијом на крају које је у трон епископа ове светосавске епископије увео Његово преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Предстојатељу Српске православне цркве саслуживали су: Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит дабробосански г. Хризостом, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и господа епископи: жички Јустин, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, крушевачки Давид, славонски Јован, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, хвостански Јустин, многобројно свештенство и свештеномонаштво наше Цркве, уз молитвено учешће великог броја благочестивог вјерног народа сабраног из свих крајева Црне Горе. Посебном благољепију Свете службе Божије и свечаном чину устоличења доприњели су: Дивна Љубојевић са својом гупом „Мелоди“ и “Београдски мушки хор”. Устоличењу је присуствовао Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе са министрима: Александром Стијовићем, Весном Братић, Јаковом Милатовићем, Ратком Митровићем, Милојком Спајић, затим градоначелници: Берана Тихомир Богавац, Никшића Марко Ковачевић, Херцег Новог Стефан Катић, Тивта Жељко Комненовић, Котора Владимир Јокић, Будве Бато Царевић, као и представници политичког и јавног живота у Црној Гори. По завршетку Свете архијерејске литургије, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије је упутио поуку сабранима који су дошли у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки коријени племена Васојевића, у земљу из чијих коријена је израсло стабло са богатом крошњом и плодовима, стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима. Али, како је казао Патријрах, и народним, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. “Када кажемо православни то значи да је у самој својој суштини реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове, који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су и који им је циљ. И баш зато што све то знају бивају управо као народ јеванђељски, хришћански, православни, способни да могу у истој мери, на исти начин као што поштују себе и воле себе, препознају и воле и другога у свим његовим димензијама, било да се ради о комшијама, суграђанима, било да се ради о грађанима једне те исте државе, било да су Бошњаци, Црногорци, Хрвати, или који други народ, и наравно да ли су Срби. Све то скупа, баш због тога што потиче из васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да познавајући себе и своје не буду затворени у себе него да буду Христом отворени за другог, чак и онда када се на други начин моли Богу, јер Бог је тај који процењује.” Патријарх се затим обратио Епископу Методију: “Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодати Духа Светога и саборских отаца наше Помесне цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем иако постоје другачији и различити, присутан је Бог. А онда растао си опет у овом поднебљу, духовно стасавао уз скуте блаженопочившег великог пастира и оца Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха Митрополита Амфилохија”, казао је Патријарх, подсјетивши да се владика Методије школовао и у другим Помјесним црквама те боравио у западним земљама, што је додатак сјемену које постоји у њему као покретач, орјентир живота , а то је вјера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао на овај свијет. Поучавајући владику Методија о значају службе коју је примио, казао је да он добро зна да Црква није од овога свијета, али јесте у овоме свијету: “Зато што овај свет без Цркве не постоји, односно нема смисла. Они којима Црква смета, односно систем вредности, хтели би да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света, у овом свету је да га претвара у Цркву. Ми јесмо грађани градова и села, али смо исто тако житељи горњег Јерусалима, житељи Царства небеског. ” По благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Методија за епископа Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићки, прочитао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, након чега је Епископ Методије свечано уведен у трон епископа будимљанско-никшићких. У приступној бесједи Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методија, заблогодаривши Богу на Његовом дару и овом Божијем дану, Цркви, Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку је примио архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене му Епархије будимљанско-никшићке, свима сабранима, молитвено је призивао сву пуноћу Цркве Христове на духовну, синовску и братску помоћ: “У овом тренутку желим рећи: Молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих, да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти.” У свом обраћању подсјетио је на велике црквене оце, учитеље, блаженопочивше: Митрополита Амфилохија, Епископа Атанасије и Патријарха српског Иринеја, као и на надахњујуће епископско дјелање на овоме светом мјесту свог претходника садашњег Митрополита Јоаникија, “чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2], који је обновио културни и духовни живот епархије и више од 60 светиња, цркава и манастира. ПОдсјетио је да се под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе. “Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета.” На крају је поручио је да је јеванђељска порука увијек савремена и универзална, упућена и намијењена свим људима и свакој епохи те да она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу. “С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божијег и дјеца Божија, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе. Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене.” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом седме годишњице од освећења храма Светог великомученика Георгија у Зминици, 19. јула 2021. је свету архијерејску Литургију служио новоизабрани Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, затим је одржан Црквено-народни сабор, известила је Митрополија црногорско-приморска, а извештај и звучне записе донео Радио Светигора. Владици Методију саслуживали су протонамјесник Велимир Врућинић, парох новосадски, протопрезвитер Небојша Грдинић клирик Цариградске патријаршије из Њемачке, протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин парох подгорички, презвитер Александар Раковић, парох бјелопољски и протопрезвитер Миливоје Јововић, надлежни парох и парох жабљачки. После причешћа вјерног народа на крају литургије, сабраном вјерном народу, пастирском бесједом обратио се Владика Методије. Домаћин овогодишњег црквенонародног сабора били су др Божидар Бојовић и његови синови Милош и Иван са породицама, који су за све присутне припремили трпезу љубави у Етно селу Зминица. У току свечаног ручка пригодном бесједом обратио се домаћин господин др Божидар Бојовић, који је поздравио драге госте, посјетивши све присутне на историјат градње храма. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=28694

У молитвеној атмосфери испуњеној светогорским богослужбеним благољепијем, Свети манастир Ватопед прославио је своју храмовну славу, Благовести Пресвете Богородице. Празничном службом је началствовао архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, у складу са древном традициојом братских манастира Ватопеда и Хиландара, да дан славе игумани уступају један другом началствовање. Саслуживали су игуман манастира Ватопеда, архимандрит Јефрем, протосинђел Митрополије димитријадске, архимандрит Дамаскин и други свештенослужитељи са Свете Горе. На манастирском панигиру је био присутан и цивилни гувернер Свете Горе, Атанасиос Мартинос. На овогодишњој слави није било ходочасника због важеће забране посета Светој Гори, услед пандемије корона вируса. Извор: Хиландар

Епископи буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и диоклијски г. Методије служили су јутрос, на Бадњи дан са цетињским свештенством и свештеномонаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј.-ставрофор Гојко Перовић прочитао је Божићну поруку администратора Митрополије црногорско-приморске Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преосвећена господа епископи буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило и диоклијски Методије данас, на Бадњи дан, испред Цетињскога манастира благосиљали су и освештали бадњаке које су традиционално прво донијели представници племена Бајице – Мартиновићи и Бориловићи. Осим њих бадњак су донијели и браћа Петровић Његош са Његуша, као и више представника братстава овога краја, док је ове године због поштовања епидемиолошких мјера, изостало веће окупљање вјернике из других црногорских градова и крајева. Представнике братства Мартиновићи код Биљарде дочекао је владика Методије, игуман Цетињског манастира, са оцем Гојком Перовић, цетињским парохом, и Рајком Радусиновићем, предсједником цетињске Црквене општине. Владика Кирило је онда освештао бадњаке и благословио налагање. Након свечаног налагања бадњака, сабранима се пригодним словом обратио Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, који је честитајући Бадње вече и Божић, казао да се Црква Божија у свом богослужењу труди да представи вјерну слику или икону Божића. “У тој икони Божића, значајно мјесто заузима наше дрво бадњак и та ватра која симболише ватру пастира који су се гријали испред витлејемске пећине и чували своје стадо ноћу”, бесједио је владика и подсјетио да су се управо њима јавили анђели те да су пастири први добили благовијест о рођењу Христовом са ријечима Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. Те анђелске ријечи треба сви да урежемо у своја срца и да се научимо од њих, како је казао, да сваки човјек, сваки народ прије свега треба да да славу Богу, да прослави Бога не само устима, него и у свом срцу. Тада ће нас усељени Бог у нама научити да на земљи будемо миротворци, објаснио је владика и додао: “Колико будемо себе умањивали у покајању, и славили све више Бога, Бог ће нам у срце дати и добру вољу према свим људима, нашим ближњима, и тако ћемо бити спремни да одемо тамо гдје су анђели упутили пастире”, казао је Преосвећени, истичући да су пастири упућени од анђела да оду у пећину гдје су у јаслама видјели новорођеног Спаситеља свих људи и народа. По његовим ријечима, та пећина је Црква Божија и јасле Часна трпеза на којој се у Светим тајнама нама даје Богомладенац Христос, који нам је и спасење и избављење од свих наших проблема и болести па и од оне најстрашније болести која је ушла у свијет Адамовим падом – од смрти: “Анђели нас упућују да примимо тај лијек бесмртности које нам Црква Божија даје кроз Свете тајне. А Црква Божија не дијели људе по националностима, или некаквим особинама на добре или лоше, него нас све презива да се у покајању у својим гресима сјединимо у квалитативно нову заједницу, која освећује сваку нашу заједницу, нашу фамилију, наше друштво и државу.” Нагласио је да се они освећују и бивају свети ако одају славу Богу и ако поштују Цркву Божију и пожелио да овај бадњак са својим искрама умножи “у свим нашим домовима и срцима, и у нашој држави и у свим градовима нашим, срећу, мир, добру вољу међу људима, и у овој години пандемије, много здравља душевног и тјелесног”. “Црква Божија нас призива да се сјединимо. Посебно упућујем позив нашој браћи која ложе некакве друге ватре на неким другим мјестима, да не иду за лажним пастирима који су се обукли као вукови у овчије коже и заводе их на супротну страну. Него да се обрате пастири владици душа наших Христу Богу нашем, Светом Петру Цетињскоме и нашем, можемо слободно рећи, светоме Митрополиту Амфилохију, који ове године није с нама, али нас благосиља са неба. Он је положио сав свој живот на то да Црну Гору окупи око Христа Бога нашега, око ћигота светих наших великих светитеља: Петра Цетињскога и Василија Острошкога. У то име још једном свима желим мира, љубави, слоге”, поручио је епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило. У име племена Бајица све присутне поздравио је Иво Дујов Мартиновић, који је казао да су, као и вјековима раније, представници овога племена са осјећањем поноса и достојанства наложили бадњаке испред Цетињског манастира. “То је израз наше вјере, културе, историје и традиције. Ова вјековна традиција никада није прекидана. Било је тешких времена кроз историју, али и у оним најтежим, чак и ратним временима, овај свети чин поносно је обављан”, казао је Мартиновић. Подсјетио је да због објективних околности данас многи нису дошли да наложе свој бадњак испред ове светиње како су то традиционално чинили годинама, али да нису ни они који би били ту, али су Божјом вољом на небу одакле посматрају, како је казао, и радују се овом сабрању и празнику. Гусле које су кроз вјекове пратиле наш народ у свим моментима радости и туге, ни овог пута нису изостале. Дивно сабрање гусларском пјесмом је уљепшао владика диоклијски Методије, игуман Цетињског манастира. Раније данас владике Кирило и Методије са цетињским свештенством и свештеномонаштвом служили су Свети архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. Катихета Бранислав Илић: Радујте се, Методије и Кириле, народа словенских апостоли и богомудри учитељи! Патријарх бугарски Кирил: Света браћа Кирило и Методије Свети Владика Николај охридски и жички: Света ћирилица Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Светих Кирила и Методија Епископ Атанасије (Јевтић): Свети Сава у токовима Кирило-Методијевског предања Похвално слово светим Кирилу и Методију Радио Светигора: Свети Кирило и Методије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након молебна у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством предводио је вечерас улицама главног града свенародну литију за спас светиња а по повратку испред храма је узнио молитве са спас, здравље свих грађана Црне Горе и цијелог свијета. На литији је био и отац Ненад Илић, који служи у Амстердаму, познати филмски режисер, публициста и писац, који је вјерном народу казао да је дошао из далека и да сва дијаспора у Амстердаму, Лондону, Берлину, Њујорку, Сиднеју… сада зна гдје им је центар, те да се ништа веће и важније од ових литија не дешава ни у православљу ни у цијелом свијету: “Ви правите величанствену икону, какву не памтимо, на којој се сви видите”, казао је отац и додао да и сам први пут у свом животу пред собом види народ “сваког од вас са свијећом, са иконом у заједничкој икони”. Поручио је да ћемо сви заједно побједити зато што коначно знамо “да бисмо сачували светиње, морамо да сачувамо светост свакога од нас, да волимо своје ближње и да у сваком ближњем видимо оно Божије у њему и помогнемо да оно боље изађе на површину”. Тада ће, како је нагласио, светиње заувјек бити наше и онда имамо зашта да будемо у светињама и нико нам их не може узети. По његовим ријечима литије су одавно надишле повод и узрочнике свог окупљања, али оне нијесу само борба и протест за очување светиња: “Ви показујете цијелом свијету, прво нашем народу и овим просторима, да не мора народ бити манипулисан политиком и вођен мајсторима маркетинга и чуда. Ви ћете пронаћи како народ може да сачува контролу над било којим властима, да буде и по Богу и људима”, казао је отац Ненад Илић. Подсјетио је да је Подгорица град у којем је рођен Свети Симеон Мироточиви и да су он и Свети Сава направили код-шифру нашем народу, која је једина у којем он може да функционише како треба, а то је везаност небеског и земаљског. “Сава и Немања су оставили да то мора да буде стално заједно. Ви ћете видјети небо отворено и анђеле који силазе и пењу се! Па и ја сам дошао овдје да видим небо отворено. Држите то небо отвореним због вас и због свих нас.” Како је нагласио сва јеванђеља која пратимо кроз Велики пост и на литургијама су сишла међу нас, тако да свешетене литије овом земљом личе на Христов ход који је пролазио са својим ученицима и народом који га је пратио. А сви они, било да су им имена запамћена или не, забиљежени у Царству Божијем: “Пролазећи том земљом они су је направили Светом земљом. Ви освећујете и чистите све оно што овдје није било свето. Ви желите да живите у светој земљи и свима нама сте дали наду да није крај, да нијесу људи осуђени да буду мале јединке. Једни од других добијамо снагу и ову љепоту кад видимо једни друге као анђеле на небу, безбројне душе Божије овдје окупљене у истом циљу. ” Указао је и на то да је увијек наше било да спајамо и да је нашем народу Бог дао тежак положај на граници светова, између Истока и Запада, истичући да су наши манастири управо спој оног најљепшег што је остављено у умјетности и култури. Чешће него мост спајања Истока и Запада, спајања цивилизација, морали смо, нагласио је, да будемо бедем и да заустављамо бујице неверја са Истока углавном, а некада и неког кривоверја са Запада: “Бог нам је дао да будемо бедем или мост. Као бедем смо пуно страдали јер нијесмо користили у миру своје дарове и нијесмо терали једни друге да их употребимо у миру. И Бог нас је на неки начин мило погледао и није нам дао да пропадамо већ нам је дао да можемо да се жртвујемо и мученичким жртвама оправдамо своје нечињење у миру”, бесједио је отац Илић. Објаснио је да смо први пут нашли начин, жељу, вољу и снагу да у миру употребимо своје дарове: “Хвала Богу за светитеље који су са нама и који су нам све ово омогућили! Хвала Богу што живите у овом складу, што сте показали шта је заправо Црква Божија.” Појаснио је да су и владике и свештеници и народ Божији уједно Црква која је присуство Царства небеског на земљи и да су ове литије то отворено небо. “Хвала вам што сте ми дозволили да будем са вама и да видим то отворено небо уживо”, закључио је свештеник Ненад Илић. Испред храма, дјеца полазници школе вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици, предвођени вјероучитељицом Видосавом Живковић, уприличила су пригодан програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Беседа Високопреподобног архимандрита Методија игумана Свете царске српске лавре Хиландара у Недељу Православља, прве недеље Часног поста, одржана за манастирском трпезом. „Ови дани су најбоља школа побожности… у њима можемо у потпуности да разумемо тајну људског рода и тајну оваплоћења Сина Божијег, Господа Исуса Христа…“ Звучни запис беседе Извор: Манастир Хиландар

У понедјељак 3. фебруара 2020.г. изасланство Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, његово преосвештенство епископ диоклијски, г. Методије, и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, архијерејски намјесник херцегновски, имали су састанак са званичницима Стејт департмента у Вашингтону. У необично дугачком и плодном разговору са представницима четири различита огранка Стејт департмента разматрани су тренутна ситуација и стање основних људских права у Црној Гори – поштовање вјерских слобода, права на посједовање имовине, права на окупљање и правa слободног говора, као и примјери вјерске, језичке и националне дискриминације у тој земљи. Изасланици Епископског савјета Српске Православен Цркве у Црној Гори упозорили су да новоусвојени Закон о слободи вјероисповијести државе Црне Горе, који до данашњег дана изазива масовне мирне протесте, православних вјерника, и српске и црногорске националности, али и грађана других вјероисповијести, корјенито и недопустиво задире у слободу вјероисповијести, посебно у колективном аспекту. Најпроблематичније одредбе закона су оне које је Влада прогласила за „политичка питања“. То су питања нове евиденције и регистрације цркава и вјерских заједница и конфискације њихове имовине – сакралних објеката и земљишта које им вјековима законито припада. За ту потребу, Влада је увела и неприхватљиву ретроактивну примјену права која је и самим Уставом Црне Горе забрањена. У разговору са америчком страном констатовано је да је спорни црногорски закон усвојен без свеобухватног, институционалног и према јавности отвореног дијалога, не само противно препорукама Венецијанске комисије него и изричитом ставу високог амбасадора САД за вјерске слободе, г. Сема Браунбека, исказаном приликом његове посјете Црној Гори 15. новембра 2019.г. Наши представници су такође указали да се из анализе овог Закона јасно види да најзначајније препоруке Венецијанске комисије од 24. јуна 2019.г. или нијесу усвојене или су минимизоване до бесмисла, и да такође ни веома важне и обавезујуће препоруке ОЕБС/ОДХИР из Смјерница из 2004. и 2014. године уопште нијесу увршћене у текст закона. По њиховим ријечима, обилује правним нормама које су у супротности са Уставом и чланом 9 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Осим тога, ниједан предлог правне природе, који је Епископски савјет дао, није био усвојен. Изасланици Епископског савјета истакли су, најзад, да је спорни закон у функцији дискриминације првенствено наше Цркве као најмногољудније (о томе су више пута говорили и највиши представници Владе и Скупштине Црне Горе), јер уводи правни партикуларизам, правну ликвидацију стеченог и судски потврђеног правног субјективитета наше Цркве и конфискацију црквене сакралне и остале непокретне имовине у ad hoc дискриминаторном поступку. Изасланство Епископског савјета Српске православне Цркве у Црној Гори наставља своју посјету главном граду Сједињених Америчких Држава, гдје ће и наредних дана имати састанке са америчким државним званичницима. Извор: Митрполија црногорско-приморска

Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности, поручио је вечерас у бесједи на Светосавској академији у препуној цркви Светог Николе у Котору Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. Он је рекао да је Свети Сава учинио све да израстемо у народ Божији, Нови Израиљ, како бисмо се отели сваком ропству – „Пута који води у Живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“. „Свезавши свој идентитет Христом и уподобивши своје лице Образу Христовом, најмлађи Немањин син Сава Немањић нас води путем Христа у живот који је Христос. Тај пут сазријевања нашег народа до његовог историјског и духовног пунољетства овјенчаног Христом, Пут који води у Живот, та философија Живота, како је насловио Ава Јустин – то ми данас зовемо Светосављем. Светосавље је икона оваплоћене божанске љубави која даје смисао и душу Савином светом дјелу – охристовљењу свога рода и народа. На тај начин је православно Светосавље постало суштина историјског опстанка српског народа и славећи Светог Саву славимо радост свог трајања и клицамо учитељу највиших вриједности које потврђују један народ који рађа свеце. Оно прво и најважније што нам је Свети Сава дао и пренио јесте живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Учећи нас литургијском, евхаристијском и причасном односу као благослову и залогу будућности који, по Савиним ријечима, ако сачувате, бићете блажени од Бога у вијекове ви који сте примили вјеру Божију и сачували је у чистоти“, казао је владика Методије. Сљедујући учењу Светог Саве, појашњава и кризу идентитета српског народа и сваког појединца у њему, што препознаје управо као кризу поистовјећења са Исусом Христом. „Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики“, рекао је Преосвећени Епископ Методије. Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. вијек и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности. „Криза хришћанства у Европи је у ствари криза саме Европе. Секуларизам је данас у кризи јер је већ дуго занемарено јеванђелско правило Богу Божије, цару царево, што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара. И овдје се сјетимо ријечи Светог владике Николаја Велимировића да је једина права револуција, она хришћанска која нас подстиче да се мијењамо изнутра и да су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Многи су узроци и разлози девијација, те кривци за кризу садашњег друштва које корача путем гријеха и отпадништва од Христа нису само модерни безбожници и богохулници, него и хришћани затворени у сопствени свијет самодовољности и гордости, откинути и отуђени од Бога и Литургије као живог сјећања на Сина Божијег, Сина љубави и саборности, а то значи и Светосавља. Јер, основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав. Јер Христос узакоњује и заповиједа управо љубав према другима и о љубави висе сав закон и пророци. Није нимало лако у атмосфери попут ове у којој се као друштво већ извјесно вријеме налазимо, да свако од нас бар на тренутак застане и загледа се у тамну страну своје личности и свога постојања. И биће у праву који ако нам каже, ко је у овом свијету без гријеха нека први баци камен и њему ћу рачун да положим? Ипак, Рана која се крије споро и тешко зацјељује, вели Иво Андрић, те смо ми своје ране открили јер свако одлагање продубљава проблеме и продужава општу агонију, а ови се рачуни, браћо мила, не полажу само људима. Овдје се сјетимо Јосифа из истоименог романа Томаса Мана којега су браћа бацила у бунар. Заточен и сурван у безизлаз, Јосиф у тој страшној ситуацији почиње да сазријева и најприје да скида са себе бреме инфантилне трибалне нарцисоидности. Ми, овдје и данас, не знамо колико је наш бунар дубок, али не будемо ли се попут Јосифа кроз ову мјеру страдања усавршили и сазрели, тешко ћемо свјетло са дна бунара угледати“, поручио је владика Методије. Како наводи, према изворном грчком значењу ријечи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка или још и суд, ријеч коју ових дана често чујемо. „Криза коју данас уочи Савиндана проживљава наше друштво управо кроз живот и дјело Светога Саве, добијају свој пуни смисао. Владика Николај у свом осмом Мисионарском писму управо и настоји на овом значењу ријечи и вјероватно је у праву, јер зар није свака јача криза у човјеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег који Бог попушта на људе да би их пробудио, освјестио, одуховио и к Себи повратио?! Поменуто мисионарско писмо завршава се ријечима: Кажи и ти, часни оче, суд Божји, мјесто криза, и све ће ти бити јасно. Немамо ли довољно религијског идентитета, национални порасте до фанатизма и цијело биће народно потопи се пред бујицом егоцентризма и равнодушности. Један од видова кризе нашег доба јесте појава патологије духа времена која произилази из људске егзистенције и почива на конфликтима савјести, на сукобима вриједности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, што разумијемо као озбиљно оштећење воље за смислом у данашњег човјека, а која је најдубљи и заправо основни покретач сваке људске дјелатности“, истакао је владика. Зато се поставља питање, наставља даље, како да тај човек и то друштво, тешко погођено и рањено, опет поврати вољу за смислом. „Свака је криза и сваки Јосифов бунар у који је бачен или је пао, у ствари шанса за преображај, за исповијест и покајање. Све је то прилика за корјенито преиспитивање које тражи од нас дорастање, узрастање, прогрес и Христу уподобљавање. Преиспитивање сваке појединачне личности и друштва у цјелини, преиспитивање духовности и саборности, преиспитивање историје и просвјете, преиспитивање власти црквене и државне, преиспитивање нас и садашњости наше. Не сумњам и знам да је човјеков пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, каткад без оријентације и клонутог духа када не видимо ни смисла и ни рјешења, па ипак, ако смо испуњени вјером, надом и љубављу, ако смо по упуту нашег оца Светог Саве свепричасници у свељубави, Економ који управља нашим животима просијаће смислом гријући и милујући вјечног просјака на путу измећу два живота. Увјерен сам и као хришћанин и као свештеник да ниједна криза, психичка или физичка, појединачна или друштвена, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада. О овој истини још је отац медицине, славни грчки љекар Хипократ написао: Болест не долази одједном, из ведрог неба, него је посљедица дугог низа малих незнатних грешака које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника. Криза је онај нагао преокрет, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника. Али, ако је за утјеху и нама данас, Криза је благотворна , док се стабилизатори кризе морају потражити у дуготрајној човјековој историји и то би се питање ваљало теолошки формулисати. Наш одговор иде управо у том правцу и обратићемо се, попут Светог Саве, ријечима ап. Павла – Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање“, нагласио је владика Методије. Сматра и да су веома упрошћене тврдње по којима је млади Растко Немањић, син великог рашког жупана Стефана Немање, својеглаво донио одлуку да оде у Свету Гору, Богородичин врт, и да се зарад монашког живота одрекне дворског сјаја и лакомисленог и многометежног свјетовног живота. „Ту романсираност и упрошћеност у тумачењу Житија Светог Саве донио нам је XIX вијек, који је сву српску духовну обнову заснивао на романтици. Писци првих житија говоре да је Растка водила Божја воља за коју сви знамо да је далекосежна, неприкосновена и свеобухватна. Познавањем животописа Растка Немањића, Светога Саве, управо бисмо термине попут наведених: преокрет, обрт, одсудни тренутак, могли употријебити описијући силовиту и сложену промјену коју је овај свети човјек посијао и оставио у насљедство своме роду. Ни олује, ни громова, не бива без атмосферских услова, исто тако не бива ни великих догађаја, пресудних преокрета и ниједна промјена није дошла сама од себе. Она је дошла јер је све било спремно за њу и за Њега. Све ће се, дакле, догодити у тренућу ока. И сада нама када пјевамо и причамо дјеци о Светом Сави звучи бајковито прича о светоме принцу који је прошао пут од дворског сјаја до монашке аскезе, али не заборавимо, овако грандиозна дјела морала су бити плод великог преумљења, велике потребе, великог повода, великог праска духа и на крају велике кризе. Крштење једног цијелог народа исто је као и крштење Господа на Јордану и овакав догађај преумљења цијелог једног народа исто је као Преображење Господа на Тавору, и овај долазак једног принца у манастир исто је као рођење Сина Божијег у пећини. И зато, није све то ни тада, а ни сада, нити онда у Христово вријеме, бивало без велике кризе која је најприје изњедрила и родила Сина Божијег и дванаест вијекова касније један крштени народ на земљи засијаној свецима“, рекао је владика Методије. Првобитна Црква, истиче, није била никакво “добровољно удружење”, већ “Ново друштво” и “Ново човјечанство”. „Први хришћани су на своју припадност Цркви гледали екстериторијално и ванвременски, али је каснијим признавањем хришћанства за слободну религију, овакво становиште “разводњено” и потиснуто од стране земаљског царства. По мишљењу Св. Јована Златоустог побједом хришћанства нису се само створили услови за ширење јеванђељске истине, него је опала и будност хришћана који се удомљују и почињу да мисле на овоземаљске ствари, заборављајући да су на свијет дошли да би се изборили за вјечност, а не да би уживали у ситним задовољствима. Једине оазе чистог јеванђеоског живота постали су манастири, као вантериторијалне државе у овом свијету таштине. Монах Сава, најчувенији монах Свете Горе, због свога поријекла и одрицања, због своје посвећености Господу, због највишег познавања светих књига и знања многих језика, изашао је на чувење и глас о њему ширио се са Свете Горе. Тај глас је звечао и великодушним обдарницама које је монах Сава чинио светогорским манастирима, почев од Русика и Ватопеда, па све пут и до Јерусалима. Куд се ђеде цар-Немање благо вели пјесма о силном и небројеном благу великог господара ришћанског Немање које је Сава дијелио манастирима нештедице. Цареви земаљски даривали су Цркву Божију знајући да смо без Бога и без утемељења у Богу, како личног тако и свенародног, налик на гордошћу надуване мјешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења. Основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав и за то Свети Сава наводи ријечи Светог апостола Павла да се држе један за другог као златном веригом и да се сауде у једно тијело и под једну главу, неимарством Духа. Кад су људи браћа, онда им је све заједничко. И наводи сљедеће ријечи, које су по свему судећи парафраза Светог Максима Исповједника, да је почетак гријеха; моје и твоје; И нека се не унесе ова зла и проклета ријеч и твоје веће и мање. То никада да не буде међу вама, никада. И ми смо дужни да сљедујемо том житију. Драга браћо и сестре, завршимо и ријечима Светога Саве, нашег оца и учитеља, нашег молитвеника и жртвеника пред Господом, ријечима које је изговорио у својој бејседи: О правој вјери на сабору у Жичи на дан Светог Цара Константина и Царице Јелене, 21. маја 1221. године: Спасава вјера која кроз љубав дјела, или старосрпски превод: Вјера је она која спасава кад кроз љубав ради, јер само тако може да буде савршен човјек Божији„, казао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. У богатом музичком програму (Светосавска химна, О српска млада невина чеда, Химна СПД Јединство…) наступили су дјечији, омладински хор (диригент Ивана Кривокапић) и мјешовити хор (диригент ђакон мр Михајло Лазаревић) СПД Јединство. Солисти: Александра Магуд, Катарина Кривокапић, Војислав Марковић, Никола Вукшић, Ања Ункашевић, Јована Мршуља, Милена Мијановић, Уна Пајић, Јелена Ојданић. Клавирска пратња Ана Михаљевић, гитара Петар Букилица, флаута Јована Мршуља, кахон Милан Букилица. Рецитатор Михајло Станишић. Изненађење вечери била је још једна, с’правом речено, химна, коју је Јединство спремило за један дан, али од срца. Ријеч је о пјесми „Не дамо Светиње“, коју наш народ ових историјских дана пјева широм Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије предводио је синоћ, 16. јануара, са свештенством литију улицама Спужа од Цркве Светог Петра Цетињског, гдје је претходно служио молебан, до Зорске цркве и назад. Испред Цркве Светог Петра Цетињског поучним словом окупљенима се обратио Епископ диоклијски Методије који је казао да у овим нашим данима треба чезнути и вапити за истином јер се у овим временима зацарила лаж: „И сви људи који буду трагали и жедњели за том истином, они ће тај баласт лажи и гријеха са свога врата и плећи збацити и ослободити се, и постати слободни људи, јер је и Христос рекао спознајте истину и она ће вас ослободити.“ Нагласио је да као што су мудраци тражили и нашли Богомладенца у пећини, тако и дјеца траже у човјеку онога који се родио у Витлејему, те само они људи који имају одговорности и светости, на коју нас очи дјетиње позивају, трагају за истинском ослободом: „Ти људи ће се придружити оној најдивнијој ријеци Истинољупки или Православки, како је назавао један подгорички свештеник, која извире из кивота Светога Василија и Светога Петра Цетињскога, Светога Арсенија Ждребаоничког и Светога Стефана Пиперскога, и из црногорских крша, и која се у потоцима слива, и данас тече цијелом Црном Гором и омива лаж која се зацарила у овоме времену у цјелокупном нашем простору.“ Појаснио је да та ријека понајприје омива ону лаж, зло и мрак којима је запретена душа данашњег човјека на овом простору: „Та ријека Истинољупка која омива наше душе, неће стати док сваки од нас у њу не стане, омије се и прогледа. Она тихо шуми, пјевајући тропоре и црквене пјесме, и само понекад гласно узвикне: Не дамо светиње! И то тек толико да пробуди оне људе који данас могу нешто да учине, а кроз које се ово зло зацарило данас у нашем народу“, бесједио је владика Методије и додао да ти људи неће моћи да виде и чују ако божанске струје и у њима не заструје. Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије поручио је на крају да је наша главна обавеза и призив да се молимо Богу да прогледају и ти људи који данас могу нешто да учине и зауставе ово безумље и лудило: „А ријека Истинољупка неће стати док те божанске струје не заструје и у душама оних који могу да ово све окончају, онако како то хоће Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки. Ти људи кад прогледају, видјеће да нема бољега народа и памјетније дјеце и љепших храмова и бројнијих светих ћивота од ових, и видјеће и самога Бога.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, служио је данас, 14. јануара, на празник Обрезања Господњег и Васиљевдан, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Након прочитаног јеванђељског зачала, јереј Игор Балабан је казао да је једна од највећих дилема Светога писма и свакога хришћанина све до данашњега дана, какав је однос између закона и заповјести и благослова, благодати, које нам Господ пружа. Дилеме су да ли се благослов и благодат прима само онда кад испунимо читав закон, да ли нас закон спасава, тако што га поштујемо, као и заповјести, или нас спасава благодат и благослов Божији. „Нема сумње Свето писмо и читаво предање Цркве каже да што год урадили, и били у складу са сваком цртицом из закона и заповјести Божије, ми сами себе не можемо да спасимо. Само нас благодаћу и благословом Господ спасава. “ Подсјетио да и сам Господ који је са неба сишао, родивши се од Пресвете Богородице, у Палестини тога времена, у израиљскоме племену, Јеврејин по крви, испуњава сав закон. Отац је објаснио да је Господ прихватио све: обрезао се, по синогогама у 12. години се поучавао писму, крстио се… тако да сви треба да поступимо онако како је Господ поступао: „Господ је прихватио и испуњавао сав јеврејски закон тога времена, није га кршио и рекао је о чему виси сав закон и пророци: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, и љуби ближњега свога као самога себе.“ Тумачећи два данашња Јеванђеља, у којима, с једне стране, имамо Господа који по јудејском обичају бива обрезан, учи у синагоги свете књиге, а с друге окупља људе и не говори о Мојсијевом закону, него каже Блажени сиромашни, јер је њихово Царство небеско. Блажени који плачеу, јер ће се утјешити…. свештеник Игор Балабан је казао да то изгледа контрадикторно: „С једне стране има закон који јасно прописује шта се ради, а Господ с друге стране проповједа ствари које на изглед немају везе са законом, али само на изглед. Још су пророци старозавјетни, који су најављивали долазак Христов и испуњење закона у самоме Господу, јер Он је сам испуњење закона, Месија којег је чекао закон, говорили: Све то што испуњавате законе лицемјерено радите, пазите колико ћете корака да направите суботом, а презирете брата свога. Тако и ми тога да се чувамо.“ Даље је појаснио да и данашњи вјерник може да испуњава законе, да пости по свим правилима, да се исповједа редовно, иде на Службе Божије, а да гаји мржњу, завист, невјеру у срцу своме. Закључује да је то оно од чега треба да се пазимо, да се чувамо од философије (овога свијета) и празне преваре, како каже и данашњи Апостол. Говорећи о Светом Василију Великом, кога данас прослављамо, јереј Игор је подсјетио да он потиче од богате породице и да је изучио све најбоље школе свога времена, али да се повукао у пустиње кападокијске да се подвизава. Онда га је Господ изабрао и удостојио да буде велики јерерх Цркве православне. „Тако и ми, изучимо школе, не брани нам ни Господ, ни Свето писмо, да се посветимо свакој мудрости, знању и вјештини овоземаљској, али да никада не заборавимо да је једина права философија, која није празна превара, она коју је наш Господ проповједао. Нека би зато дао Господ да будемо сљедбеници такве философије, сљедбеници Светога Василија Великога, његови ученици да би у последњи дан када дође, о васкрсењу, нас прибројао са оним вјернима и настанио нас вјечно у своме Царству: Оца и Сина и Духа Светога, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин“, закључио је у својој бесједи јереј Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Будимо и останимо дјеца попут Богомладенца и испунимо дане, срца, душе и животе своје, слатким православљем. Испунимо своје душе, и животе, и срца, Богом живим, не напуштајмо своја гнијезда и огњишта вјере живе и светих предака. Не заборављајмо да летимо душом својом широм раширених крила како пристоји и достоји човјеку. И позовимо сву нашу браћу на трпезу љубави и пут слободе, који је једини достојан човјека“, поручио је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, по завршетку литије коју је вечерас предводио улицама главног града Црне Горе. Владика је позвао сабране да заблагодаре најприје Господу Богу нашем на љубави и доброти, што нас је окупио и окупљао, и бринуо о нама као Отац добри све ове дане, и у све дане који долазе. „Ко има око да види све ове орлове и орлиће окупљене око Христа – Богомладенца, и ко има ухо да чује пјесму слободе, знаће попут мудраца гдје се свето Дијете родило, гдје је запјевала пјесма слободе, гдје је та пећина у којој се највећа слава овога и онога свијета запалила у мраку незнања, празновјерја, страха, таштине, грамзивости, и фарисејства, садукејства, и других странака онога времена. Ти и такви видјеће непресушни извор братске љубави, и позив на заједницу љубави упућен свима који нијесу овдје са нама, а који су наша браћа, и дио су наше љубави у Христу и у вјечности. Будимо људи, јер од тога нема ништа љепше у овоме свијету. Будите радосни, јер ће љепота спасити свијет“, казао је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије поздрављајући присутне сверадосним поздравом: Мир Божији – Христос се роди! Преосвећени владика Методије је прочитао и поруку Епископског савјета СПЦ у Црној Гори, за коју је казао да није само порука архијереја него порука цијелог народа. У литији, послије одслуженог молебна, од Саборног храма до Цркве Светог Ђорђа под Горицом и назад учествовало је више десетина хиљада људи, а овакав величанствени догађај се на памти у новијој историји Подгорице, али ни Црне Горе. У литију је учествовало и више од хиљаду Куча, племеници и наследници великог Марка Миљанова, који су пјешке дошли из историјског Орљева, дајући свој печат овим историјским тренуцима, показујући и на тај начин да се не мире са најављеним отимањем црквене имовине. Отац Предраг Шћепановић казао је да се вечерас по трећи пут у Кучима родио Марко Миљанов. Он је испред Цркве Светог Ђорђа поручио да је Подгорица вечерас добила још једну ријеку – ријеку „Православку“, јер су први у литији стигли, а последњи су на мосту „Миленијум“. Отац Предраг је поздравио све који учествују у овим молитвеним литијама и дају своју подршку широм Црне Горе, Србије, Републике Српске, БиХ, Европе, Америке, а посебно вечерашњег госта, брата Живојина Ракочевића који је донио благослове Грачанице. Послије њега сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Драгана Станишић који је обраћајући се владици Методију казао да је он већ на почетку ове свенародне литије на мосту на Ђурђевића Тари са својим народом претрпио почетни удар, те се из те искре у камену развила ова енергија – литија. Настао је овај збор, којег нема у оволиком великом обиму нигдје: „Чак ни у историји Црне Горе није било овако великога збора. Зато драга браћо и сестре, овај збор има силу и снагу, и регуларност да доноси одлуке, чак и закон, а ако то није могуће, то значи да нас нема довољно, да би требало да нас има више“, казао је отац Драган и поручио да ћемо, кад нас буде још више, донијети одлуку да се сви чланови спорног закона који оспоравају Цркву бришу. Више десетина хиљада Подгоричана у гласу је у више наврата скандирало: Не дамо светиње, показујући одлучност да ће светиње бранити по сваку цијену. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преосвећени епископ диоклијски г. Методије примљен је прије три дана на Војно Медицинској Академији у Београду због посљедица полицијског насиља које се догодило у ноћи између 26/27. децембра ово године када се нашао на мосту на Тари у Пљевљима са вјерним народом који је протествовао због изгласавања дискриминаторског Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. Владика Методије је, дан после тог немилог догођаја, у разговору за радио Светигору, истакао да се осјећа добро и да је само угруван. Међутим, након детаљног љекарског прегледа установљено је присутно унутрашње крварење, као и бројне огреботине и модрице по цијелом тијелу. Обзиром да владика Методије има хроничне проблеме са венама, како саопштава медицинско особље ВМА, унутрашња крварења су веома ризична и захтијевају интезивно лијечење и сталну терапију. Владика Методије је, описујући догађај, саопштио за радио Светигору, да је то изгледало јако непријатно и да су у једном тренутку полицајци почели да газе људе и да их вуку, тако да се створила велика гомила људи који су били притиснити и да је право чудо што неко у тој гужви није задобио теже повреде са озбиљним потребама. Такође је констатовао да је и сам у једном тренутку мислио да је крај и да ће изгубити свијест. Поред свега тога, владика Методије је опростио полицајцима и поручио да се нада да полиција више неће примјењивати силу над својим обесправљеним и пониженим народом. Молимо се Господу исцјелитељу и Мајци Божјој да укријепи владику Методија и да му дарује исцјељење, а полицајцима покајање да не каљају образ и част, јер ћемо живјети заједно и сјутра. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Игуман свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијског, јеромонах Петар (Драгојловић), служио је данас, 28. децембра 2019. лета Господњег, свету Литургију у зимској капели наведене обитељи. Као израз делатне молитвене бриге, хришћанске љубави и јединства, након литургијског сабрања служен је молебан Пресветој Богомјаци, за спас и избављење архијереја, свештенства, монаштва и благочестивог народа у Црној Гори. Беседа оца Петра.mp4 Обраћајући се сабраном народу отац Петар је посебно истакао важност смирења које је постојани стуб хришћанског живљења, како у благословеним данима мира и спокојства, тако и у данима страдања и великих искушења. Говорећи о тешкоћама и искушењима нашег дивног и побожног народа у благословеним крајевима Митрополије црногорско-приморске, игуман Петар је веома дирљиво казивао о Његовом Преосвештенству Епископу диклијском Методију, викару Митрополита црногорско-приморског: Погледајте нашег Владику Методија, тај светли пример истинског хришћанина. Њега туку. Њега су до те мере повредили да је тренутно на болничком лечењу у Војно Медицинској Академији у Београду. Владика је јуче у интервјуу за Радио-Светигору упутио истинску реч, истинског хришћанина, јер сами Бог говори из уста великог Владике Методија. Име Методије значи бити непобедив и испуњен љубављу, а то наш дивни Владика, ваистину јесте. На крају своје очинске и дирљиве омилије, јеромонах Петар је из дубине своје душе завапио: Нека би Бог да, молитвама Пресвете Богомајке, молитвама светог Саве, молитвама светог Симеона Мироточивог рођеног подгоричанина, молитвама свих светих из рода нашега, нама и непријатељима нашим, дао духа љубави и смирења, јер тај дух је непобедив. Он збратимљује разбраћене, он уједињује разједињене, он усложњује несложне, он од небрата чини брата, он од нас пролазних људи на земљи, који су огрезли у греху, чини синовима и кћерима Божјим. Зато, нека је благословен Бог, и хвала Богу што нам је послао љубав своју на земљу кроз Цркву своју, и показао да једина врлина у свим световима која је непобедива, јесте љубав према Богу и према свакоме човеку. Онај који буде волео он је у Царству небеском, а онај који буде мрзео, он је већ на земљи у царству пакла. Нека би нам Господ подарио тај дар љубави према свима, а особито према онима који нас мрзе и чине нам зло, како би се и они овом вечном љубављу преобратили, истакао је игуман манастира Пиносава.

Након што је брутално претучен на мосту Ђурђевића Тара, како сазнаје портал Ин4с владика Методије је задржан на ВМА. Наиме, на мосту на Ђурђевића Тари полиција је, у току протеста против доношења закона о слободи вјероисповијести, брутално претукла Преосвећеног Епископа диоклијског господина Методија. Владику и поједине вјернике су оборили на земљу и тукли прендрецима и ногама. Повријеђена су и два вјерника, који су покушавали да га заштите. Иако је владика Методије казао да се осјећа добро, те је казао да не осуђује полицајца и жели да се сачува мир, он је ипак након додатних прегледа задржан на Војно медицинској академији. Како незванично сазнајемо постоји сумња да је након синоћњих догађаја задобио теже повреде унутрашњих органа, са посљедничним унутрашњим крварењем, дијагностички поступци су у току. Тренутно прима симптоматску терапију. Извор: Ин4с

На мосту на Ђурђевића Тари полиција је синоћ, у току протеста против доношења дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести, повриједила неколико мирних вјерника. Том приликом лакше повреде је задобио и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис разговора О овом немилом догађају за слушаоце Радио Светигоре говорио је Преосвећени владика Методије који се на мосту на Ђурђевића Тари, нашао непланирано. Наиме, на Ђурђевића Тари, Жабљачкој страни полицајци су га зауставили и обавјестили да је с друге стране моста блокада, да се народ окупио и да не може колима даље. На његово инсистирање да му дозволе да прође, речено му је да паркира кола па да пјешке оде до народа, и да се накнадно врати за кола, ако му омогуће даљи пролаз. “И тако сам се ја и задесио међу тим дивним народом који се тамо спонтано почео окупљати. Они су ме, наравно препознали, то су сви људи који иду у цркву, посте и Богу се моле“, казао је владика подсјећајући да их је у том моменту било 20-ак, јер су тек почели да се окупљају. Владика прича да се ту задржао, иако му то првобитно није била намјера, као и да је све вријеме био присутан и кордон полиције која је имала наређење да народ уклони с пута. „Народ је тако диван био, нису то били хулигани, пјевали су духовне пјесме и тропаре, а кад су кренули на нас, ја сам само остао уз свој народ да видим шта ће се са њима десити. “ Окупљени народ је сио на квасан асфалт, ухватили смо се за руке, бранећи једни друге да нас полиција не би одвела. Једног су одмах ухапсили. „Ми смо се држали заједно, ја сам чак једном брату исцијепао јакну, чупајући да га не одведу. “ Присјетио се владика и имена полицајаца, јер им свима на униформама пишу имена. Најкритичнији и најдраматичнији моменат је био, по његовим ријечима, када је полиција кренула да гази и вуче људе на силу. Настала је вика, вјерни народ се молио: Боже помози, Господе помилуј. Онда се владика обратио полицијацу муслиману који је био изнад њега, по имену. “Да ли би ти волио, па га прозовем по имену, да како ти нас газиш и јашеш и ми исто урадимо са тобом, твојом породицом или саплеменицима. Човјек се тако пренеразио, а ја му кажем па требамо ваљда и сјутра живјети човјече! Шта вам ми радимо! Он се пренеразио и свака му част, одмах је стао. То га је на неки начин освјестило и мени је због тога драго.“ Било је доста људи међу њима који нијесу хтјели да користе силу, каже владика, али било је и оних који су хтјели да се у бруталности докажу, иако су познавали добар дио сабраних на мосту. Када се прочуло за драму, људи су почели да пристижу из Жабљака. Пљевља су била блокирана, мада је народ користио шумске путеве и долазио да да подршку и одупре се бруталном терору. „И тако сам ја остао на мосту цијелу ноћ“, прича владика и додаје да је било више покушаја полиције да разбије ланац заштите, а да је приликом посљедњег било доста повријеђених. Полиција је дио људи успјела на силу да ишчупа, а онда, како су сви били рукама повезани, одозго их је навалила на људе који су сједели. „Цијела гомила је пала преко нас и ту смо се највише исповријеђивали. Преко мене је било три реда људи. Мислио сам да је трагедија, а кад сам видио да су изломљени кукови, ребра, испало раме, разбијена глава, рекао сам да није ништа како је могло бити.“ Хитна помоћ је дошла и повријеђене одвезла, прича даље владика и додаје да се полиција није на томе зауставила, већ је наставила, додуше блаже и са промјењеном реториком. Онда је дошао њихов претпостављени, јер се чуло да је са народом владика. Он је био разуман, тврди Епископ. Даље каже да се, Богу хвала, осјећа добро. „Немам ломова, имам нагњечења и малих тегоба, али добро се осјећам, вратио сам се свакодневним дужностима. Али сам у једном моменту мислио да је то крај, на бетону под толиком гомилом људи. Жао ми је тих људи, чуо сам се са њима телефоном.“ Око пола три ујутро, командир је саопштио да су добили наређење да ће свим средствима у три сата да разбију блокаду. Онда је владика Методије послије усвајања закона у консулатацијама са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем казао свештенеству, а они народу да је благослов да се мирно разиђу. „Били смо гладни, жедни, било нам је хладно, бојао сам се да ће пасти морал и да ће доћи до бар вербалног добацивања полицији, али све је остало у најбољем реду и послије се и полиција трудила да тако остане.“ Владика каже да му је с једне стране жао због свега тога што се десило те ноћи, али му је драго је видио да народ има тако високу свијест и зна због чега је дошао. Молитвено, мирно и спокојно, трпељиво и истрајно је стајао и кад је полиција у четири кордона кретала на њих. Епископ диоклијски је упутио своје благослове том народу и изразио задовољство што је потпуно непланирано, али по Божијем плану, ту ноћ био са њима. Извор: Радио Светигора Повезана вест: Полиција ноћас претукла Епископа диоклијског Методија

На дан празника Ваведења Пресвете Владичице Богородице, који наша Света Православна Црква прославља 21. новембра по јулијанском календару а 4. децембра по грегоријанском календару, Света српска царска лавра манастир Хиландар свечано прославља своју манастирску славу. Овогодишњу молитвену прославу Ваведења Пресвете Богомајке увеличао је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског. Звучни запис беседе Епископа Методија на ктиторском ручку манастира Хиландара -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- Уочи манастирске славе, служи се свеноћно бденије уз учешће монаха из других светогорских манастира и присутних гостију. Сва служба је величанствена и у свему царска. У манастиру се поводом славе спрема свечана трпеза и кољиво са изображеном иконом Ваведења и друго кољиво за парастос свим ктиторима и приложницима обитељи који се служи истога дана али увече. У складу са древним обичајем сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места. Са интернет странице Оrthodoxianewsagency.gr и фејсбук странице Задужбине манастира Хиландара доносимо фотогалерију са овог молитвеног сабрања, док са интернет странице Светогорске стазе доносимо звучни запис беседе Епископа Методија, изоговорену јутрос на ктиторском ручку манастира Хиландара. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског богослужио је у Паризу. Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке приредила је прилог који је пропраћен сегментима са овог литургијског сабрања, а обогаћен разговором са Епископом Методијем који је говорио о мисионарском животу западноамеричке епархије. "Овде народ има више потребе да се сабира око Цркве, јер је храм место где се наш народ осећа као у свом дому, због тога је изазов ове епархије веома велики", истакао је владика Методије у разговору за ТВ Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм

"Док је Патријарх Павле био на Војномедицинској Академији, ни по чему се није могло закључити да је то Патријарх. Читав тај живот, обавезе које је као први међу једнакима имао: пријеми, сусрети са делегацијама и разним званичницима&хеллип; све је то негде умрло у њему. Као да се никад није бавио тиме већ као да је живео у колиби у шуми и као да је био само са Богом. Приметио сам да је заборавио неке људе и догађаје, али никад није заборавио ниједну молитву, нити иједан тропар. Све оно што је корисно за душу, увек је знао. Све што није било битно, од њега је отпало. Остало је спокојство, молитва и нада у Господа. И тако се и упокојио". Овако је протосинђел Методије (Остојић) почео причу сабраћи из Цетињског манастира о времену, дугом више од две године, проведеном уз узглавље блаженопочившег Патријарха Српског Господина Павла. Најпре у Патријаршији, па онда на ВМА. "Новости" су ексклузивно добиле благослов да пренесу део те приче и да је поделе са читаоцима и свима онима који су волели и ценили Патријарха Павла. А то је, показало се, цео наш народ. "У тренутку кад је дошао тај моменат, моменат упокојења, није било уздаха, ропца, гримасе на лицу, грча, ничега", - причао је тихим гласом отац Методије своју причу живота. - "Тог јутра је на мене био ред да служим Литургију у капели на ВМА. Али, нешто ми се није дало да изађем из апартмана, а да Његову Светост не причестим. Имао сам неки осећај као да ће се нешто десити док будем одсутан. И причестио сам га даровима које сам имао ту код себе. У последње време он је стално држао затворене очи, али све је чуо. Кад сам прочитао молитву за причешће, отворио је очи и гледао ме буквално право у очи. Чуо је и кад сам га питао: -"Ваша Светости, хоћете ли да се причестите"? Тихо је одговорио: - "Хоћу". - "Бог помогао и Бог благословио" , и причестио се као ниједном за тих годину и по дана. Тако мирно, спокојно. Све је указивало да му је то последња причест. Чинило ми се да је и он то знао. Затворио је очи и није их отварио док се није упокојио. Ја сам отишао да служим Литургију, а кад сам завршио, скинуо одежде и, кад сам стигао до врата апартмана, Његова Светост је отишао Господу, као да је чекао да се заврши Света Литургија...", пребирао је сећања и детаље тог новембарског јутра отац Методије. Према његовим речима, живот са Патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно,спокојно... - "А од тренутка упокојења Његове Светости, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је баш тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Одмах након сат-сат и по по упокојењу стигао је председник Тадић. Имам утисак да је Патријарх посебан однос имао управо са господином Тадићем. Председник Тадић је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад Патријарх није ништа проговарао, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова пратња се била већ узнемирила, јер је Председник имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је Патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније што је могао рече: - "Могу ли вам нешто помоћи? Молим вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем". Пустимо га још мало да буде поред Патријарха, још неких пола сата. Атмосфера је већ постала напета. На крају, ништа нам друго није преостало - услишили смо молбу председникаТадића тако да смо нас двојица заједно пренели Његову Светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Отишао је срећан. Имао је неку потребу да помогне. А тога дана, када се Патријарх упокојио, кад је Председник Тадић стигао, само је рекао: - "Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?" Председник Тадић је имао неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим. Отац Методије каже да је Патријарх Павле говорио више својим присуством, а мање речју: - "Његова Светост Патријарх Павле никад ништа затражио није. За две године ни за чим није исказао потребу. Човек је морао да размишља да ли је гладан или жедан. Непрестано се молио. И кад је седео у фотељи и кад је лежао и кад је јео. Увек је шапутао, готово нечујно, тако да никад нисам успео да чујем садржај тих молитава. И тако је спокојно чекао тренутак кад ће Господ да га позове. Нити му се журило, нити је желео да то још траје, него је чекао како Бог хоће. До краја се био препустио Руци Божијој". БЛАГОСЛОВ Протосинђел Методије Остојић рођен је 1. 4. 1976. године у Сарајеву, а његови су пореклом са Жабљака. Завршио је Економски факултет у Подгорици, а Теолошки у Београду. У Цркву је ступио у новембру 2002. године, а замонашио се уочи Петровдана 2004. године у Цетињском манастиру. По благослову Митрополита Амфилохија бринуо је о Патријарху најпре у Патријаршији од 23. септембра 2007, а онда и на ВМА све до његовог упокојења. БРИГА НА ВМА -" Особље ВМА је са огромном љубављу бринуло о Патријарху. Не због титуле коју је носио, него им се он подвукао под кожу", - причао је отац Методије својој сабраћи у Цетињском манастиру детаље из Патријархових последњих дана: - " А кад се Његова Светост упокојио и кад смо га изнели из апартмана, вратио сам се по неке ствари и да мало средим апартман. У болници ме сачекала тако велика празнина... Сестре су биле изгубљене. Он је њих освојио благошћу, па нико никада није могао видети да је њима било тешко да се брину о њему, већ су се јагмиле да буду уз њега, да му буду при руци. Сестра, која је била ту баш када се Патријарх упокојио, прича да су у том моменту почели неки апарати да зује. Нико није могао да открије који су то апарати и зашто зује. Али читавог дана је било тако". 16. децембра 2009. Године Аутор: Љубица Божанић Превод на руски Светлана Лугански Превод и обрада: Танкосава Дамјановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ рашко-призренски г. Теодосије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су на празник Светог Арсенија Сремца са свештенством Свету службу Божију у манастиру Пећка патријаршија. Доносимо интегрално бесједу Владике Методија коју је изговорио на крају богослужења у Пећкој патријаршији: Драга браћо и сестре, сретан вам празник Светога Арсенија и слава и празник Васкрсења Христовога које прослављамо! Благодаримо Његовој Светости Патријарху Иринеју који нам је дао благослов да овдје служимо и да се окупимо, и Митрополиту Амфилохију који ми је благословио да овдје дођем и да будем с вама и да служим са дивним Владиком Теодосијем, и са милом мати нашом Харитином и њеном љубављу и молитвом, њених сестара, и њиховим гостољубљем. Сваки празник, а поготово црквени празник, извире и рађа се из осјећаја слободе. А не само што се рађа из осјећаја слободе, него он изражава и отјеловљује ону човјекову дубинску жеђ за истинском слободом. А овдје, наравно, није ријеч о овој спољашњој, привидној слободи грађанској или политичкој, него о оном најдубљем осјећају живота као слободе. И сваки празник који је израз те слободе су врата која нам отвара улаз у један нови, духовни, узвишени простор – простор благодати Божије. И ми смо сви свјесни да смо ограничени у свакодневном животу и да смо робови простора и времена. И да смо скучени, и својом генетиком, и поднебљем, и климом у којој живимо, и тим неумољивим током живота који иде ка једноим неумитном завршетку. И сваки човјек, иако осјећа да има неку релативну слободу у тој ограничености, сваки човјек који је осјећа, префињен је и има ту духовну узвишеност свјестан је да је то само привидна и ограничена слобода у овоме животу. И да само Бог и вјера у Њега даје истинску слободу – оно чему је наше људско биће призвано. Томе нас уче сви светитељи Божји и следбеници Христови, као што је и Свети Арсеније, између осталих. И шта је то најдивније, чему се дивимо и што гледамо у свима њима? То је та радост, љубав и дубоки мир који су они стекли благодаћу Божјом. А истински циљ нашега живота јесте задобијање те благодати Духа Светога. А само у Цркви, кроз свете тајне, овдје гдје смо се ми данас сабрали, људско биће се храни истинском храном. А то су нестворене Божанске енергије које примамо кроз свете тајне, на првом мјесту кроз Тијело и Крв Христову којом се причешћујемо на свакој Светој литургији. Зато је свака Света литургија празник и васкрсење. А тиме и празник Светог Арсенија празнује васкрсење Христово, јер је он васкрсао благодаћу Божјом. И не само што нас Свети Арсеније повезује, који је из Срема, из простора данашње Војводине, и који је као монах жички и наследник Светога Саве, архиепископ српски дошао у ове просторе и поставио сједиште Архиепископије српске, потоње Патријаршије, и чије су мошти данас у Црној Гори, у манастиру Ждребаонику, који својим животом повезује све крајеве нашег народа гдје год се данас налази и живи. Он је показатељ те свеобухватне и дубоке благодатне Божанске енергије која све окупља, сабира и обједињује у једно тијело, које је Црква, чија је глава Христос. И хвала Богу што нас је сабрао овдје да се сви овако дивно окупимо, Богу помолимо, Светоме Арсенију, да се Христовим тајнама причестимо и да прославимо Христа Бога нашега са Оцем Његовим и Светим Духом у вјекове вјекова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије сусрео се у среду 2. октобра, у Задужбини Хиландара у Београду, са сином и супругом покојног Оливера Ивановића. Током свог кратког боравка у Србији, игуман Хиландара је изразио жељу да се сретне са Богданом и на тај начин покаже породици покојног Оливера Ивановића да је манастир уз њих и да Богдан има пријатеље и духовне очеве. Том приликом је малом Богдану, ученику 3. разреда основне школе, други пут уручио годишњу стипендију Манастира Хиландара. Он ће до пунолетства бити корисник стипендије која је први пут била уручена прошле године. У разговору са Богданом и његовом мајком Миленом, игуман се интересовао о свему што је везано за породицу. Као посебан поклон, игуман Методије је Богдану са пута по Аустралији, одакле се недавно вратио, донео плишаног кенгура. Такође, показао му је фотографије и видео записе занимљивих догађаја које је тамо забележио. У плану је да Богдан ускоро посети манастир и братство. Богдан и Милена су се захвалили игуману Методију и манастиру Хиландару на пруженој љубави, као и Милошу Стојковићу, који је иницирао ову акцију. Извор: Хиландар

У емисији "Разговор угодни" на телевизији "Храм", гост протопрезвитера-ставрофора др Драгомира Санда, аутора емисије, био је протосинђел Методије (Лазић), монах који је у седмој години живота кренуо путем монаштва, а монашки постриг примио у осамнаестој години. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис емисије. Извор: Телевизија Храм