Претражи Живе Речи Утехе

Свештеник Георгије Максимов: На мене је оставила мучан утисак недавна проповед митрополита Илариона (Алфејева)[1]. Господ је рекао: „Оног који долази мени нећу истјерати напоље“ (Јн. 6, 37). Патријарх Кирил је недавно упутио позив верницима да у времену посебно интензивног ширења епидемије остану у својим кућама. Код појединаца је ова изјава извала збуњеност, па сам отуда хтео да истакнем да је патријарх препоручио, а није забранио да се долази у храм и није наредио да се храмови затворе. Да је он стварно хтео да то учини, онда би поступио као патријарх Вартоломеј, који је једноставно наредио да се затворе сви храмови и манастири Цариградске патријаршије по свим земљама. Међутим, патријарх Кирил то није учинио. Богослужења се одвијају, а храмови у Москви су отворени. Постоје људи који се моле у својим кућама и њих не треба осуђивати, али постоје и људи који долазе на богослужења и њих такође не треба осуђивати. Они долазе у храмове не да би игнорисали патријарха, већ зато што не могу да замисле живот без храма. И ни једну реч осуде патријарх није упутио тим људима. Нажалост, митрополит Иларион није сматрао потребним да буде тако деликатан и да покаже исто такво поштовање према обичним верницима. У својој проповеди он је прешао границу, коју не сме да пређе ни један свештенослужитељ. Он је фактички истерао напоље сваког ко је пришао Христу. Он их је осудио, сам тумачећи патријархове речи, представљајући његов позив као наредбу, па је чак изјавио да неће причестити оне који буду дошли у његову цркву. Треба рећи да је одлучење од причешћа канонска казна, која сходно црквеним правилима може да се изриче верујућима само за конкретни канонски преступ. За шта је митрополит Иларион казнио парохијане храма на московској Ординки? Није ли чудно видети митрополита који одлучује људе од причешћа само зато што хоће да дођу храм, отворени храм у коме се одвија богослужење. Напомињем да патријарх није објавио никакву забрану причешћа, већ да је то лични предлог митрополита Илариона. У својој проповеди митрополит се позвао на пример православних хришћана који су живели у совјетско време, када многи од њих нису могли да одлазе у храм. Међутим, он је само заборавио да дода да је ондашњим хришћанима безбожна власт онемогућавала да долазе у храм, док долазак у храм данашњим хришћанима спречава православни митрополит! И још их осуђује због тога. Уопште изазива чуђење што посебно скандалозне изјаве митрополит Иларион даје током ширења корона вируса. До сада су многи били убеђени да је код нас прописано причешћивање једнократним кашичицама, те да се тако ради у храмовима, мада се ништа слично не може наћи у службеном упутству Синода – управо то је митрополит Иларион рекао у једном интервјуу! Још једна његова екстравагантна мисао, она о исповести преко скајпа, такође је пренета као да је наводно „усвојена од РПЦ.“ Претпостављам да је због таквих скандалозних „новина“ В. Р. Легојда[2] био принуђен да да изјаву, да „службена позиција Руске православне Цркве по свим питањима, која се тичу реакције Цркве на ситуацију са корона вирусом, проистиче непосредно од Свјатејшег Патријарха или Радне групе…. Свако друго иступање – представља лично мишљење.“ Уопште није мудро од митрополита Илариона што ратује са оним парохијанима који не могу да замисле живот без богослужења, и на којима фактички опстају наше парохијске цркве. Можда грешим, али према мом суду таквим речима и делима он компромитује патријарха, покривајући његовим именом своја дела и изјаве које повређују парохијане, али не само његове парохијане, пошто се митрополитове проповеди преносе путем интернета. Многи моји познаници писали су ми о тој „проповеди“, збуњени су њом, па сам зато одлучио да напишем одговор, одмах и овде: то није ништа више него лично мишљење митрополита Илариона. Он није био, нити ће бити глас наше Цркве, и не треба га у том својству доживљавати. У Православљу не постоји учење о непогрешивости митрополита, тако да сте сасвим слободни да оцењујете изјаве митрополита Илариона. Према мом схватању било би добро ако би сада следили образац који нам је дао апостол: „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прима.“ (Рим. 14:3) Тако да они који иду у цркве не осуђују оне који не иду, а они који не иду у цркве да не осуђује оне који иду. Јереј Георгиј Максимов, московски свештеник, магистар теологије, председник сектора апологетског мисионарења Одељења за мисионарење Синода РПЦ, предавач Сретењске духовне академије, писац десет монографија и више од сто педесет чланака из области хришћанске апологетике, историје Цркве и патрологије који су преведени на бројне светске језике _______________ [1] Митрополит Иларион (Алфејев), председник Одељења спољних веза РПЦ. [2] Владимир Романович Легојда, професор МГИМО и председник синодског Одељења РПЦ за односе Цркве са друштвом и медијима. Извор: "Руска народна линија"

Михаило Меденица Сачеках који дан да се умире страсти, оне у мени, јер вазда ме отужна „Парада поноса“ сети да Србијом понос одавно не парадира! Поштујем ја различитости, но шта да поштујем кад је различитост топузина у рукама осионих и бахатих који се не боре за своја права већ за право да различитост наметну као данак у крви мученој Србији?! Велим и поваљаћу довека- једнако презирем професионалне патриЈоте и националисте баш као и професионалне педере, јер су и једне и друге битанге од тога начиниле синакуре, професије, ваљане каријере, молећи Бога да вазда буде довољно муке за њихово добро и лоше Србије! Реците ми, поносна господо, шта тачно добијате тим „Парадама поноса“ осим жучи и једа за којима толико вапите како би довека постојали једино у различитости коју ви потнцирате, којом ви претите не желећи никада да будете прихваћени, јер док год сте у улози жртве вазда ће бити западних „спаситеља“ вољних да одреше кесу како би Србија била пустахија страха, безнађа и зла! Чему, господо, они ужасни транспаренти са ликовима наших владика и погрдним коментарима под њима?! Ваш понос подразумева исмевање нашег?! Ваша жеља да будете прихваћени значи да ћете то бити тек кад остали буду понижени?! Ваша жеља да слободно корачамо једни крај других подразумева да за нас корака буде онолико колико нам разрежете да ваља и да је довољно?! Наравно да у свему имате подршку и помоћ ове погани, баш као и претходне, која све чини да нас раскорени и опогани! Где председник одлази папи на поклоњење тврдећи како је за тих неколико сати научио толико тога непроценљиво умног, а бежи од векова који му могу рећи све, баш као и од Хиландара којем се примакао није- понос у Србији не парадира већ бауља и проси ко сирак тужни! Нисте ви, господо, различити због свог сексуалног опредељења већ због намере да све што је мимо ваших схватања, уверења и убеђења понизите и укаљате! Мени и већини нас је вера, традиција, завет, црква наша света све, или, много тога, па не видим како да прхватим ваша права кад се попишавате на моја?! Не бранимја владике, нису они црква, али јесу симбол цркве, а црква је и ваша и моја једнако па ударајући на њу бијете о најтврђи грудобран који ће вас заштити и счувати једнако колико и нас верујуће! Господ верује у вас и кад ви не верујете у њега и хулите, не схватајући да за шаку јада коју добијате као лакеји западне погани- продајете свој а не само мој темељ, корен, праг и огњиште!!! Извинте (или немојте) али никада нећу прихватити ваш понос док год значи да је све оно на шта сам поносан за вас блато у којем нама затуцанима и прљавима ваља нестати! Проблем ћете имати довека, јер шта сте и ко сте ако постојите без проблема?! Професионални педери баш као и професионалне патриЈоте и родољуби! Парада поноса је, знајте, кад заједно будимо чинили да нам Србија буде поносница старица коју више никада нико неће моћи да изнајмљује, подводи и препродаје за шаку прљаве западне апанаже! Парада поноса ће бити кад ћутке сви станемо на литургију преплављени таласом среће, мира и спокоја, не загледајући једни друге већ се радујући једни другима! Студеница, Жича, Дечани, Сопоћани, Петрова црква, Ступови, Милешева, Морача, Острог…ваши су колико и моји, па добро размислите да ли је црква ваш проблем или спас?! Воштаница једнако благо догорева и у вашој и у мојој руци, она нас не дели и не разликује, ви то чините! Шетајмо за понос Србије а не наш лични, јер не могу бити поносан кад ми је мајка уплакана… Шетајмо за понос векова, нашег пресветог Косова и Метохије, јер нема различитости у смрти и васрснућу! Верујте, жвотом бих бранио живот сваког од вас јер хришћанин сам, светосавац, другачије не умем и не желим! Имате ли ви шта вредније од живота осим оспене да је различитост једино што имате вредно живљења..? https://iskra.co/reagovanja/mihailo-medenica-parada-ponosa-dva-dana-kasnije-i-mnogo-jeda-u-meni/

Пета недеља по Пасхи посвећена је еванђелском казивању о разговору Господа нашег Исуса Христа са женом Самарјанком. Тим поводом доносимо текст катихете Бранислава Илића "Ко је жедан, нека дође к мени и пије! (Јн. 7, 37)." У пету недељу по Пасхи Господњој заоденути Пасхалном радошћу, а у попрзништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду еванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор ископао је Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и по мишљењу многих један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. Из еванђелског казивања читамо да су Христови ученици отишли у град Сихар по храну, док је Христос седео сам покрај кладенца Јаковљевог, док се није појавила жена Самарјанка која је дошла да захвати воду. У то време, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по телу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство - Царство новога живота, у коме више нема "Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога..." (Гал. 3,28), већ су сви деца Божја и браћа и сестре у Духу Светоме. Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудејаца и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Еванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. По речима преподобног оца Јустина ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говари јој о води живој, од које никада неће ожеднети. Велики отац и учитељ Цркве Свети Кирил Александриски подсећа да Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Овај моменат нас подсећа да поред телесне жеђи постоји и духовна жеђ која је много тежа и на неки начин болнија од телесне жеђи. Као што у биолошком смислу највећи део нашег организма чини вода, тако и у духовном смислу највећи део нашег битија (постојања) и највећи део наше душе чини благодат Светога Духа којом се напајамо на свакој Светој Литургији. Духа Светога свако од нас прима најпре у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, а ту задобијену благодат Светога Духа у виду „печата дара Духа Светогаˮ увек и изнова обнавља или актуализује учешћем у Светој Евхаристији као централном догађају човековог постојања. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу". Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Истииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи - Њиме живи, Њиме који је ваистину истина и живот. И жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Еванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/ 20. марта. Свако од нас је позван да мало дубље размисли о поуци коју Спаситељ износи пред нас, не само у овој eванђелској перикопи, већ и богослужењем ове пете недеље по Пасхи које се суштински ослања на Еванђелско казивање. По речима Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког Григорија Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само "изабраног" јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних "презрених" Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос" (Јн. 4,42). Завапимо сви Господу Животодавцу нашем да наше ожеднеле душе испуни водом живота вечнога од које нећемо ожеднети, водом благодати Духа Светога која нас облагодаћује и чини нас достојнима небескога живљења, са свима светима коју су Троједином Богу од памтивека угодили. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна.(кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Свети апостол Павле вели да понекад својим посланицама нуди благу храну, млијеко; онда када види да би јака храна могла бити тешка и несварљива почетницима у вјери. „Млијеком вас напојих а не јелом, јер не могосте“, (1. Кор. 3, 2) пише он хришћанима коринтским. Хришћане из јеврејства укорава Апостол што не напредују у вјери него су ослабили и успорили свој ход ка спасењу. „Јер ви, који би, по годинама, требало да сте учитељи, опет треба да се учите почетним основама ријечи Божијих; и такви постадосте да вам треба млијеко а не јака храна.“ (Јевр. 5, 12) Међутим, апостолско штиво, из Посланице Галатима, (2, 16-20), заиста је јака и тврда храна. Пише им свети Апостол да се ману и окане законичког формализма и да истински пригрле вјеру у Христа Господа. Свети апостол Павле често себе свој околини својој за примјер даје. У својим исказима он умије да буде личан; понекад из његових ријечи зна да избије жал, пријекор; да се његов темперамент пробије из њих. Тако он и сада за себе говори потресне, снажне, ријечи; да је себе, страдалном вјером својом, саобразио Христу; да се потпуно идентификовао, сјединио са Господом својим. „Са Христом се разапех – вели он. А живим не више ја него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде Себе за мене.“ (Гал. 2, 20) Сјећате се оних Господњих ријечи да онај који оца или матер, сина или кћер љуби више него Господа, није Господа достојан. (Мт. 10, 37). И ово је тврда храна. Ријетки су и преријетки који ово могу примити и примјенити. Јер, у нашим свакодневицама, кад треба само мало да промјенимо уобичајени ток ствари, кад, рецимо, треба да запостимо, у недјељу свету из топла кревета у цркву да кренемо, ми то налазимо за „тешки“ подвиг и велико „одрицање“. А шта тек да Господ стане пред нас и затражи од нас да дјецу своју, унучад, жене своје или мужеве подредимо Њему, ако треба, да их се и одрекнемо – шта бисмо ми Господу одговорили. А наш свети Апостол успио је да овај Господњи захтијев потпуно испуни; да надиђе и превазиђе све што би га од Христа његовог одвајало и на страну одводило и да сваки свој корак, своје дисање и свеукупно битисање, у Христа преточи. Тако он, с пуним правом, може да говори – јер зна шта говори – о човјеку савршеном, који је достигао мјеру раста пуноће Христове. (Еф. 4, 11-13) У Посланици својој Филипљанима поново себе ставља за примјер и наводи како би он, више него ли ико, мјерен мјерама људским, могао се хвалити собом, својим поријеком и достигнућима. „По правди закона беспријекоран“, (Фил. 3, 6) вели он. „Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио. Да познам Њега и силу Васкрсења Његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих.“ (Фил. 3, 7-8; 10) Пред крај свог земног живота, требало је да на путу ка Господу своме још једном прође кроз Јерусалим. Знао је он, и Дух му Свети у сваком граду свједочаше, да га тамо окови и невоље чекају. Молише га сви, којима је драг био, да не иде горе у Јерусалим. А он их благо прекори, рекавши им да је готов не само да буде свезан него и да умре у Јерусалиму за име Господа Исуса. (Дап. 21. глава) „Ни за што не бринем, нити марим за свој живот – вели он – само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије.“ (Дап. 20, 24). Ходећи земљом, свети Апостол је живљење своје на Небо био пренио. Свој живот земаљски, сваки свој тренутак он усмјерава на добро и спасење оних којима је послат. Не живи себи него живи за друге. „Јер је мени живот Христос и смрт добитак – пише он хришћанима Филипа. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обоје ми је мило: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради“, (Фил. 1, 20-24) пише он Филипљанима. Жедна је душа његова Бога, Бога живога, и једва чека час кад ће се, коначно, јавити лицу Божијему. (Пс. 41, 2) „Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви – вели нам наш свети Владика Николај – који говоре да верују у Бога и љубе Бога, док их сама помисао на смрт, на одлазак из овог света, доводи до безумља.“ Ријечи светог апостола Павла дате су нам за то да животом светог апостола Павла животе своје мјеримо. Далеко смо и предалеко од тога да, попут њега, можемо за себе рећи да једино Господом живимо. Ако то за себе не можемо казати, примјер Апостолов нам је дат да томе тежимо, на томе да настојимо. Вјера је плодотворна у мјери у којој Божије слово у своје животе преточавамо. Што више пратимо и практикујемо, више нам се открива и подвиг нам слађи бива. Свети апостол Павле показао нам је пут којим се до Господа долази. Он нас позива, да свако од нас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја. „Да не будете лијени – вели нам – него да подражавате оне који вјером и истрајношћу наслеђују обећања.“ (Јевр. 6, 12). https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3618 View full Странице

Верски аналитичар из Тузле о трагању за пореклом, земљацима који су се осећали и изјашњавали као Срби, духовности, вехабијама… Мој прадеда Алија је 1912. године погинуо као српски војник ЕДАН је од ретких Босанаца исламске вероисповести који се изјашњавају као Срби. Због тога трпи осуде у родном Лукавцу код Тузле, а на прозивке муслиманских националиста из целе БиХ одговара: – Опрости им Боже, не знају шта чине! Ја сам то што јесам, мени нека суде по мојим делима, али се истине одрећи нећу. Мехмедалија Нухић, верски аналитичар из Тузле, који је магистрирао на теми исламског фундаментализма, а спрема одбрану доктората на Правном факултету у Београду, за „Новости“ каже да не само да се изјашњава као Србин, него се тако и осећа. – Човек се може изјашњавати од прилике до прилике, од потребе до потребе, од нужде до користи, али осећати се може само исконски, наравно само уз услов истине и слободе. Потреба за правдом и жеља за слободом су темељне вредности српско-православне духовности, коју традиционалност и потреба јединства кроз духовност вере чувају вековима у српско – народном бићу и пре него што су Срби као народ припадали православљу. * Тврдите да сте трагали за својим пореклом и да га сада знате. Шта сте открили, а како сте одгајани, у ком духу? – У мојој породици, у којој сам одгајан, изузетно се пазило, по цену властитости, да личност буде уз истину и правду и уз оне људе коме су оне темељна вредност живљења и узрок страдалништва. Признавала се истина и страдало се за њу. Мој прадеда Алија је 1912. године погинуо као српски војник, и то, његово страдање, представљало је почетак мог трагања. У даљем периоду, превасходно путем црквених списа, долазио сам до потврда које су ме све дубље и дубље водиле мом припадајућем индивидуалитету. * Kолико је данас код вас важно то традиционално српско, а колико верско, муслиманско? Да ли једно потире друго, а ако не, зашто не? – Пошто је код народа српског, корен у духовности, више се сусрећем у животу са потребом елементарних услова неопходних животу који је достојан човека, него с практиковањем једног облика духовности који је кроз векове наметан као условљавајућа обавеза народном, аутохтоном јужнословенском бићу. Оно што припада народном српском бићу су истина, слобода, јединство, једнакост, правда, и то је темељ елиментарности живота, е то је оно што ја живим и што је важније у односу на практиковање духовности којој су сви ови набројани елементи идеал који треба да се постигне службом на овом свету ради остварења заслуге тих вредности на другом свету. Стојим на становишту да српство не потире ниједан облик практиковања осећаја нечије припадности духовном индивидуалитету. Напротив, Срби су народ који кроз историју није никада показивао аспирацију према туђим духовностима. Они су увек чували вредност јединства сопствене духовности, а што је био разлог њиховог сваковрсног страдања. * Шта за вас значе, рецимо, Свети Сава, Немањићи, у којој мери су за вас били значајни Срби исламске вере као Авдо Хумо и Меша Селимовић? – Срби су увек били везани за слободу која је изражавана државношћу и за истину којој је духовност основна вредност из које потиче. Нажалост, то је био и основни камен спотицања који је дуго времена држао потребу за јединством као лажну категорију коју су, опет ћу рећи нажалост, користили они Срби које су политике интереса религија одвајали од стуба православног хришћанства и зарад интереса својих новостечених господара уламали су стуб јединствености и заједнице народа јужнословенског и најчешће потирали га биолошки на јужнословенском простору. * Kоје су то познате личности исламске вероисповести изјашњавале као Срби? Ту су многи Срби исламске вероисповести. Ја ћу набројати само познате: Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Дервиш-бег Љубовић, Али-Риза Даутовић, Салих Kарабеговић, Мехмед Kурт, Авдо Kарабеговић Хасанбегов, Салих Kазазовић, Авдо Kарабеговић Зворнички, Хатиџа и њен брат Осман Ђикић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Смаилага Ћемаловић, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Дервиш Шећеркадић, Хамид Kукић. То су, затим Хасан Ребац, Шукрија Kуртовић, Узеирага Хаџихасановић, Мустафа Мулалић, Решад Kуртагић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Џемал и Шукрија Биједић, Осман Kарабеговић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Скендер Kуленовић, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Дервиш Сушић, Алија Kоњхоџић, Исмет Пуповац, Џевад Галијашевић, Емир Kустурица, Амир Чамџић, Салих Селимовић… * Да ли још има босанских муслимана који данас мисле као ви, али се боје да то јавно кажу? – Ја сам разговарао са многим муслиманима на ту тему и интересовало ме је шта мисле о томе. Многи нису желели да изнесу свој став ради сопствених позиција у заједници које имају, многима је то разлог страха, а само један мали део заинтересовано је разговарао нарочито у смислу путева сопственог интересовања како и одакле да поуздано крену у писане материјале који би их водили њиховом пореклу. Неизбрисиви су трагови свести и потребе за жељом да се сазна сопствена историјска прошлост, само је мало одважних који смеју да изрекну резултате до којих дођу. * Да ли су и колико по вашем мишљењу босански муслимани грешили у историјским одлукама да приђу Хрватима уместо Србима, односно зашто константно држе тензију према Србима већ 100 година? – Босански муслимани су западном хришћанству увек били представнички легитимитет уз помоћ којег су јужнословенско биће све више настојали да потискују са његовог биолошког простора. Они су елеменат страдања и нестајања, којег нажалост нису свесни, исто као и остатак већине Јужних Словена. Почетак интеграционог јединства и остварења јединствене религијске заједнице видели су босански муслимани у османској власти. Та је власт Јужним Словенима била агресор. Протеривање агресора, за босанске муслимане Јужне Словене није био чин ослобођења. Из тог разлога, од тад, па све до сада они у Србима не виде сопственост, него услове који су прекинули континуитет њихове тежње ка остварењу јединства у оквиру верске заједнице. * Kако гледате на све већи број вехабијских група у БиХ? – Постојање вехабијске заједнице је рецидив протеклог грађанског рата на територији бивше БиХ. Данас се тај правац развија као концепт повратка стварном стању вредности и баштињењу ислама као религије, по убеђењу припадника те заједнице, а којег се нити поглаварство Исламске заједнице, а нити носиоци унутрашње политике босанско-муслиманског руководства не одричу. * Да ли реално БиХ и региону прети опасност од вехабија, те људи који се враћају са ратишта у Сирији, Ираку? – Од категорије као правца учења ислама они имају свој став о исламу и начину практиковања истог у свакодневном животу муслимана верника. И такав поглед све док се креће у оквиру индивидуалног исказивања припадности и доследности религији, не представља у таквој суштини бојазан другима. Међутим, ово данас што свакодневно сусрећемо не пружа нам доказе да је то само став који је у искључивом кругу индивидуалног схватања вере. Напротив. * Због чега су годинама табу теме протеривање и убиства Срба из Сарајева почињена за време рата? – Такозвано источно питање одувек су решавали несловенски народи. Kада год би се оно покушало довести до решења самостално од стране Словена, то је етнички и биолошки коштало највише српски народ. Сопствена зла „оних који се моле другом богу“ приказивана су као неправде учињене припадницима њихове вере. А у ствари, у суштини, коју босански муслимани никако да разумеју, увек се понавља да страда исти народ, истих обичаја, истог језика и исте културе. На жалост нашу јужнословенску. * Може ли и како доћи до помирења међу народима у БиХ и ко или шта су по вашем мишљењу највећи кочничари тог процеса? – Процес народног измирења је одавно и увелико теоријски завршен. Практично не дозвољавају да заживе утицаји елемената изван БиХ, а проводиоце таквих утицаја ја највише видим у руководственим структурама босанских муслимана. Био бих тенденциозан када бих окривио те структуре у целости, али кључни појединци и више њих из различитих политичких опција као представници муслимана у БиХ, а не народа, (односно и других), заједнички делују да не дође до сједињења народа. Извор: Novosti.rs http://www.srbijajavlja.rs/2017/10/мехмедалија-нухић-нашао-сам-своје-срп/2/

Свашта с нама, и мука одсвуда. А најгора је кад те спопадне откуд се не надаш. Већ неколико пута зове ме моја кћерка и жали се на чуда која јој се, у земљи Србији, збивају. Прије но што вам кажем на што ми се кћерка жали, да вам испричам откуд ми се дијете у земљи Србији обрело. Биће скоро година дана како се мој зет и кћерка, с петоро њихове дјеце, Бакиних и Декиних преслатких анђелчића, спаковаше се и преселише се у Отаџбину. Канадски школски систем је ужасан, безбожан и настран, и они неће – савјест им – веле – не дозвољава – да у таквом друштву њихова дјеца расту и формирају се. Србија им је благословена земља, оаза у пустињи свјетској, гдје дјеца могу да расту и образују се у здравој и природној средини. Тамо, још увијек, није продро педерлук и остале настраности морбидног Запада. Нисмо се слагали с њима, јер, нажалост, вјетрови глобализације ковитлају прашину погубну и на све стране очи и душе загађују. Тешко је игдје наћи заклон од њих, па ни у земљи Србији. Колико сам у Србији бивао, ужасавао сам се да је она, несрећна, постала смјетлиште свијета. Кроз своје ауспухе, да не кажем, дебела цријева, Запад издувава у ту нашу мајчицу Србију најгоре своје издувне гасове. Срби, клети, упијају то без свијести и памети. Глупости се брзо закопите а оно што је паметно са Запада: рад, приљежност, истрајност, итд. никако да им се приме. Да ће то наши зет и кћерка схватити, ствар је времена, како се ми надамо. У међувремену, остављам шире муке и несреће, да вам се изјадам што родитеље наших пет анђелчића, у овом моменту, и на првом мјесту, мучи и тишти. Велим, жали ми се кћерка, већ неколико пута – а задњи пут прилично алармантно – присиљена је да своју дјецу више не води ну српску цркву. Разлог? Пође она са дјецом у цркву; дјеца, ко дјеца: једно потрчи тамо, друго овамо; треће нешто зацвркуће; оно прво заплаче… И да вам не набрајам. А онда, бабе и деде, накостријешене вране и гаврани, сјате се на јадну дјецу и направе лом. Оставе и Бога и службу па нагрну лекције да држе. Усред цркве и насред богослужења. На све то поп, из олтара, пријекорно, очима стријеља. Моја кћерка, куд ће, шта ће, покупи дјецу па напоље.Тамо се придружи и другим мајкама које су се исто провеле. Тако једном, тако други, и трећи пут и моје се дијете пита: Која је сврха дјецу у цркву водити кад их из те цркве редовно истјерују? Збивања садашња, са мојом унучади, приводе ми у сјећање времена, ондашња, кад су моја дјеца раног дјечјег узраста била. Ова иста моја кћерка, кад би у Маркову цркву крочила, и свога оца у олтару спазила, дрекнула би из свег дјечјег гласића: Тата! Тата! А бабе ондашње – изгледа све су бабе свуда и свакад исте – божје мољке и црквени цајкани, скоче на дијете као на каквог разбојника. То моје, лично, искуство, учинило је да сам у цркви, у којој сам, доскора, био служио, одредио свима, и у побожне главе утувио, да је дјеци у цркви, у којој сам ја поп и старјешина – апсолутно, све дозвољено. Дођите, видите и увјерите се: не могу замислити пријатнију, духовнију, побожнију атмосферу него што је у тој слаткој црквици. Та природна, спонтана, да кажем, породична атмосфера, подстакла је и самог нашег Патријарха, кад нас је, прошле године, посјетио, да истакне своје дивљење. Направо је Свјатјејши поређење са огромним, и хладним, катедралама и рекао да зидови не чине богомољу него топла, молитвена, срца. У тој, дакле, црквици, дјечица мала, анђелчићи слатки, ћукоре, цвркућу; нешто међу собом се домунђавају; своје мале аутиће по патосу гурају и никоме то не смета. У своје вријеме, донесе једна мајка свога синчића. А он, завришта из свег гласа, и никакои да га смире. Мајка, јадна, потрча напоље. Кад смотрих, зауставих службу и наредих јој да се врати. А народу рекох: Ако ми, који толико о љубави словимо, нисмо у стању једно мало дијете љубављу да обгрлимо, о чему ми то, онда, причамо. Сад је тај дјечак миљеник наше Цркве, ”стари” чтец и упућује нову дјецу како да се у олтару понашају. Прошле недјеље синчић мога наслиједника, доскакута до олтара, промрмља нешто са тутором, скокну са солеје и оде у наручје својој мајци. Замишљам шта би било да су двије-три бабе дрекнуле, скочиле, уши му заврнуле. А на малој дјечици, великим дијелом, установљена је и заживјела та нова парохија Епархије канадске. Јер, чуло се: у тој и тој цркви дјеца су, заиста, добродошла. Ту је дјеци дозвољено да буду – дјеца. И шта се дешава? Дјеца брзо расту. Двогодишње дијете постане трогодишње, па четворогодишње, и ускоро стане уз своје родитеље; дође у олтар да прислужује, а на његово мјесто доскакуће неки нови јунак којег је мајка, до прије неки дан, чини нам се, у стомаку у цркву доносила. И тако редом, ваљда до њихове дјеце, ако Бог да. За своју душу, и из знатижеље, драги моји жандари црквени, прелиставао сам матичне књиге торонтске црквене заједнице. Откако је основана, крштено је на хиљаде дјеце. Од овог, од оног Србина, с именом и презименом. Од хиљеда и хиљада те дјеце, од којих би она најстарија сад већ у поодмаклом пензионерском добу била, нигдје ни једног. Друга генерација торонтских ”врлих Срба, ”челик јунака”, ”бораца за Крст Часни” и других, може да се преброји на прсте двије-три руке, који било какву везу са својом Црквом одржавају. Ја их све знам и могао бих, по именима и презименима, све пребројати. Гдје су? Раздувао их је вјетар на све стране. И у муслиманима их има. А можда су многима од њих нека баба, жандарка, и поп накостријешени, за сва времена њихову Цркву обнемилили. Како да се омили дјетету та његова Црква из које сваки пут понесе ружне успомене на дреку и пријекорне погледе. Намргођеним поповима србијанским, ако би ме саслушали, поручио бих слиједеће: Јесте, Богу хвала, пуне су вам цркве. (Мада, не варајте се, то је тек неки сићушни проценат народа српског.) Али, браћо моја, један по један, од мирних и укочених, одлазиће својим путем. Црква ће све мирнија и пространија бити. Не буду ли ова дјечица, коју, сад, тако олако, из цркава изгоните, дошла на мјесто баба и дједова њихових, ви нећете имати коме да служите и кога из цркава да изгоните; као што ни ја, овдје гдје сам, не бих имао коме: Мир свима, да кажем да не бијаде несрећних олуја, претходних деценија, које су, на ове стране, нанијеле народ у празне српске цркве Канаде. Ми знамо за Христову наредбу да му пустимо дјецу и не бранимо им да му долазе. (Мт. 19, 14) Многе су лијепе проповједи на ту тему исписане. Па је речено, толико пута, како је Христос апостолима својим добру ”буквицу” очитао кад су се они, у ревности својој за мир и тишину, између њега и дјеце били испријечили. Па, онда, словимо Христове ријечи да, ако се не обратимо и не будемо као дјеца – злоћом да дјетињимо (1. Кор. 14, 20) – нећемо ући у Царство небеско. (Мт. 18, 3) Да се куцнемо у чела и увидимо да ми, свим силама, неразумно, и Богу противно, чинимо управо супротно. Запријечили смо се змеђу њих и Господа и још настојимо да дјеца постану – ми. Да ли неки од жандара црквених не мисли можда да је Христос тражио да му пусте само мирну и стерилну дјецу? Мојима: кћерки и зету, поручујем, као што видите, јавно: Ако наставе, и даље, да вас из цркава изгоне, брже овамо гдје вас, још увијек, ваша мала, слатка црквица чека. Протојереј Василије Томић http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3476

Услови живота у затвору су били тешки. У једном од њих-ужасни. Ћелије су биле пренатрпане, затвореници су буквално спавали једни на другима. Ако је некоме требало да устане, прескакао је преко руку и ногу. Зато су се све време чуле грубе псовке. То је био ад. И видим сан- Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“ Десило се да сам од умора заспао, а да се нисам помолио. Сањам: гледа ме старац са седом, у два прамена подељеном брадом. Препознајем га: то је Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Зашто се толико бринеш? Ја сам себи направио такав живот да би онај стари, грешни човек у мени умро, а нови васкрсао; а ти си добио то-ниси сам направио, него добио. Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“ владика Василије Родзјанко;1915-1999

Творите милостињу. Дајте милостињу. О, када бисте знали!...И Влахуца каже: «милост је свеколико Свето Писмо!» То је нешто највеће могуће. Јер тада значиш да љубиш. И, гле, значи васпитање. Човече, ако каже: «Примићете сто пута онолико», не бој се да ћеш осиромашити. Хоћеш ли да се обогатиш? Дај! Али шта, зар гледамо да се обогатимо? Боли ме срце за убогога. Не боли ли те срце за њега, уопште? Био сам затечен пред једним просјаком, који је био без ногу, на улици. И овај је очекивао да изврнем џепове, без шале. Али ја нисам имао ништа. Десило се да немам ништа. Ишао сам пешице, нисам имао новца ни за такси. И рекао са му: «Брате, немој се љутити, немам ништа, али ти дајем топлу руку!» - «О, оче, тако што ми нико није дао!» И рекох себи: «Снашао сам се! Победио сам!» Е, хоћу да вам кажем: не будите равнодушни. И не чекајте да их сретнете. Тражите их. Тражите их, јер нашавши њих, нашао си себе. Записао си се тамо, горе. Не може те заборавити Спаситељ, не може те заборавити када твориш такву милостињу. И откидајте од себе по сваку цену. Сад, милостиња не значи само да вадиш из торбе; имаш пријатеља који пати, који не знам ти шта, који је тужан: «Што си тужан? Што си тужан?» И тешиш га. И не остављаш га уопште. И значи да си учинио милостињу према њему. И дајеш му корисну реч: «Остави, море, што је умро отац, остави, мили, јер зна Бог. Немој се исцрпљивати. Хајде да будемо спокојни, хајде да га помињемо, да му помогнемо тамо (јер можемо да му помогнемо, сходно свом живљењу)». И пошто сте ми искали корисно слово, испричаћу вам причицу. Неки ученик је био љут што га његов отац, који је био на самртничкој постељи, није благословио, да би се и он спасао. Речи благослова који беху примила сва остала браћа биле су ове: «Спашавај се!» И рекли су оцу: «Гле, ученику ниси рекао корисно слово». – «Позовите га овамо». И онда му је отац рекао као што вам и ја сада казујем: «Спашавајте се! Спашавајте се!» IZVOR