Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мајка'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Храм Покрова Пресвете Богородице, најстарија светиња у Ваљеву (подигнута 1856. године) и споменик културе од великог значаја, прославила је празник своје небеске заштитнице. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића, Ваљеваца са службом у Београду. Богослужење је појањем улепшао Црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Милице Степановић – Бабамилкић. Иако не спада у дванаест великих празника Господа Христа и Богородице, те је у црквену литургику придодат у новијем времену, празник Покрова Пресвете Богородице велики је, јер славећи га оживљавамо догађај из 10. века у Цркви Влахерни у Цариграду, када се Мајка Божја јавила Светом Андреју јуродивом и ученику му Епифанију. Догађај у коме се, по вери и молитви светитеља предатог „подвигу лудости за Христа“, јавила Царица небеска и показала да на земљи непрестано обитава, штитећи сав људски род својим молитвама, казао је Владика Исихије у празничној беседи утемељеној на предањском запису догађаја којег данас прославља васцели православни свет. Пресвета Богородица је заједно са свима нама и окриљује нас својим омофором. Није то само у виђењу Светог Андреја јуродивог, већ у виђењима многих светих људи. Свако од нас би могао у то да се увери, ако живимо у подвигу и ако се трудимо да живимо по јеванђељу Христовом. Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас. Не само у преносном смислу. Ми смо сви усиновљени њој преко њеног Сина, а Господа нашег Исуса Христа. Господ је, узевши на Себе људску природу, нас узео као Своју браћу и сестре. Заједно са Њиме, ми смо синови и кћери Бога Оца, а самим тим смо и синови и кћери Пресвете Богородице – казао је Епископ Исихије. Мајчинска брига и старање о Цркви Пресвете Богородице су непресушни и она је стално присутна. Зато су јој посвећени бројни храмови, међу којима и овај у Ваљеву, јер се њена заштита и посредовање пред Богом увек осећају, закључио је Владика Исихије и позвао сабрани народ да сви заједно дамо одговор на љубав Мајке Божје и прослављамо Сина њеног, Господа нашег Исуса Христа. Након Литургије је начињен литијски опход и преломљен славски колач. Братство Покровског храма, на челу са старешином протојерејем – ставрофором Зораном Јаковљевићем, приредило је свечану трпезу за све који су дошли да са њима прославе храмовну славу. У навечерје славе служено је празнично бденије, којим је началствовао протојереј – ставрофор Верољуб Младеновић, умировљени парох ваљевски, некадашњи старешина Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска
  2. У четвртак, 14. октобра 2021. године, на дан када наша Света Црква празнује Покров Пресвете Богородице храм на Звездари посвећен овом празнику прославио је своју храмовну славу Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј викар Партијарха српског, уз саслужење свештенства и ђаконства АЕМ. Пред сам почетак Свете Литургије у Покровски храм је донета икона Богородице Тројеручуце из манастира Хиландар, која ће трајно остати у овом храму. У својој беседи након читања Светог Јеванђеља Епископ Јеротеј је поручио да је Господ након Вазнесења рекао својим ученицима да их неће оставити, већ да ће им послати Духа Свога који ће да их утеши, али осим Духа Свога утешитеља Он им је оставио још једну велику утеху – Своју мајку Пресвету Богородицу. „Управо у овоме периоду, тих десетак дана, они су највише времена провели са Мајком Божијом и од Ње су слушали многе приче из живота Господа Исуса Христа и Њеног живота, о тим чудесним догађајима који су били многима непознати“, истакао је Епископ. О томе колико је Пресвета Богородица била поштована и колико су је волели сви хришћани говори и један догађај из живота Светог Дионисија Ареопагита, навео је Епископ Јеротеј, говорећи да је Свети Дионисије отишао у Ефес да је посети и да се поклони стазама којима је ходио Исус Христос. „И каква је била Мајка Божија, како је Она сијала миром, благодаћу, и духовном радошћу и неизрецивом духовном лепотом да је Свети Дионисије изјавио: „Да не верујем у Господа Исуса Христа ја бих веровао да је Мајка Божија уствари Бог“, тако је Она сијала благодаћу и такав је Она остављала утисак на људе“, навео је Преосвећени Епископ. Своју беседу Епископ Јеротеј је завршио поруком којом је поучио окупљен верни народ да „Увек треба да се сећамо да је Мајка Божија ту, да су Светитељи Божији ту и да ће да буду и да нам помажу све до краја света, до другог доласка Господњег, када ће се сви они појавити заједно са свим нашим прецима који су уснули у Господу и тада више нећемо само веровати у њих, него ћемо и поћи, и гледати, и разговарати са њима и живети у бесконачне векове“. На крају Свете Литургије Епископ Јеротеј је у пратњи свештенства и верног народа ишао у литију око храма, након чега је освештао славско жито и пресекао славски колач. Захвалнице за несебичан дар и прилог овом храму Епископ Јеротеј је уручио породицама Младеновић, Стасами, Стевановић, Нисић и господину Марку Петровићу. Свето сабрање је својим појањем увеличао хор Покровске цркве под руководством диригента Невене Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  3. У Врелу Кореничком, дана 28. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављен празник и храмовна слава Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина. Светим евхаристијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим, коме су саслуживали: архимандрит Наум (Милковић), протонамесник Никола Малобабић и протођакон Небојша Анђић. По заамвоној молитви Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су принесени у славу Божију и у част Пресвете Мајке Божије, заштитнице житеља овога места. У својој архипастирској беседи Епископ Герасим је истакао важност и значај празника Успења Пресвете Богородице, рекавши: Овај празник Мајке Божије по речима Светог Оца Јустина Ћелијског јесте друго Васкрсење, у првоме Васкрсењу је Васкрсао наш Господ Исус Христос, а у другоме Његова Мајка Пресвета Богородица. Господ је саздао човека по слици и прилици Својој, по Своме обличју и хтео је да човек буде тај који ће да овај свет створени сједини са Богом, да кроз Адама, првога човека, овај свет буде сједињен са Њим. Адам није следио планове Божије, зато овај свет и јесте смртан, баш онакав какав је и створен, али само у Христу он има могућност да буде бесмртан, зато Господ ни тада није оставио овај свет и човека, и то нам управо сведочи овај празник, у коме прослављамо Мајку Божију која је исправила грех прве жене Еве, а која је испунила вољу Божију рекавши: Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи Твојој. Пресвета Богомајка јесте та која је цело своје биће приклонила вољи Божијој, да кроз њену утробу дође Спасење овоме свету и човеку. Ева је прва жена која је сагрешила, али Господ је исто тако дао Богородицу кроз чију ће утробу у овај свет доћи Бог, да пошто је кроз прву жену ушао грех у овај свет, да исто тако кроз жену дође Спасење овоме свету. Пример истинске љубави, жртве и хришћанског живота јесте управо Мајка Божија кроз коју је дошло Спасење човеку и свету, зато нека нам љубав и послушност Мајке Божије увек буду пример исправног Јеванђелског живота. Извор: Епархија горњокарловачка
  4. Једна од најстаријих светиња Ваљевске епархије (подигнута 1866. на темељима средњовековне богомоље) и споменик културе од великог значаја, Црква Успења Пресвете Богородице у Петници прославила је своју храмовну славу. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства из Ваљева. У оквиру молитвене свечаности Владика Исихије осветио је новоподигнуту црквену продавницу са палионицом свећа. Празник Успења Пресвете Богородице велики је догађај у историји Цркве. Али, као и сви други празници, није дат само да се сећамо, већ у богослужењу на тајанствен начин оживљавамо и присуствујемо догађајима у чији су спомен дати. Јер, за Господа не постоји време и простор, не постоји удаљеност. Када прослављамо овај догађај, ми се, колико својом вером и усрђем можемо, налазимо пред одром Пресвете Богородице и заједно са апостолима, Господом и анђелским силама учествујемо у овом свечаном догађају, поучио је у великогоспојинском слову Владика Исихије о смислу и тајни празника, чије прослављање треба да нам донесе духовну корист. Данас се поучавамо да, када треба да одемо из овог живота, схватимо да је то свечаност. То је празник и одлазак из привременог у вечност. Такође, поучавамо се од Пресвете Богородице како сами треба да се спремамо за тај тренутак, јер она није била неспремна и смрт је није затекла у сну, нити на послу. Она се спремала за прелазак у вечност читавог свог благочестивог и најсветијег живота. Колико је људском бићу могуће, она је била спремна за коначно сједињење са својим Сином и Богом. Знамо из Светог предања да је Пресвета Богородица била велика утеха и мајка Цркве, апостола и свих благочестивих верника – казао је ваљевски архијереј. Говорећи о житију Пресвете Богородице, Владика Исихије је навео да је она уживала велики углед међу ученицима Христовим. Живела је свој живот смирено. Молила се свом Сину и често обилазила места на којима је Он проповедао и учио нас речи Својој, а понајвише место Голготу на коме је Господ страдао због нашег спасења. Знала је да је њен Син примио смрт добровољно, као последицу нашег греха и отпадања од Бога, свесна више од сви нас да је тиме смрт побеђена. Стога, указао је он, Пресвета Богомајка се није бојала смрти као ми што се бојимо. Замолила је само свог Сина да јој душу сачува од напада нечистих сила у часу пресељења у вечност. Господ ју је наградио и у Своје руке примио њену душу, након што се опростила са Његовим ученицима, које је сматрала својим синовима. Пресвета Богородица нам је залог и потврда да опште васкрсење важи за све нас и да се односи не само на душу и дух, него и на тело. Она је телом васкрсла истим васкрсењем које чека и све нас. Зато, треба се удубити духовно у овај празник и молитвено се обраћати Пресветој Богородици и Сину њеном да нам просветли ум и срце, да учимо од ње како да се припремамо за смрт и како се смрт хришћански прихвата – као последње дело промисла Божјег у коме из привременог прелазимо у вечни свет – закључио је Владика Исихије. Након Свете Литургије, начињен је литијски опход и преломљен славски колач. У име петничке парохије, старешина храма протонамесник Драган Јаковљевић даривао је Владику Исихија копијом „Петничког псалтира“, драгоценог списа из 15. века у коме се налази први помен петничке светиње. За несебичну помоћ при изградњи црквене продавнице, отац Драган Јаковљевић уручио је захвалнице дародавцима. Сабрање је заокружено свечаном трпезом, која је окупила бројне госте међу којима су били и Вигор Мајић, дугогодишњи директор Истраживачке станице „Петница“, привредници из овог краја, као и намерници са разних страна, који често долазе на богослужења у петничку цркву. Извор: Епархија ваљевска
  5. Мајка Херој из Горажда: Божани су Муслимани убили петоро деце, три зета и унуче! У мају се навршава 28 година од незапамћеног злочина у Црквинама код Горажда, када су муслимански војници и полицајци поубијали готово целокупно становништво овог малог села. Међу жртва су и четири сина и кћер Горажданке Божане Делић, затим четири зета и унуче. Сви су зверски побијени само јер су били Срби. Прошло је 15 година како је у 93. години преминула тиха и доброћудна старица Божана Делић. Ипак, сећање на њу и њене најмилије не бледи. Херојску жртву коју је ова недужна жена поднела многи и данас памте и са тугом помињу. Помињу да се не заборави и да се не понови. Припадници регуларне ратне тзв. Армије БиХ терете се да су 20. маја 1992. године напали незаштићено и небрањено српско село Црквине код Горажда и заробили 14 чланова породица Делић, Жмукић, Матовић и Пејовић. Након извесног времена у Црквине су вратили пет жена које су свакодневно злостављали. У том нападу најпре су заробљени, страховито мучени па убијени Божанини најмилији: синови Радивоје (39), Никола (49), Јово (52) и Новица (49), ћерка Анђа Пејовић (која је претходно вишеструко силована), њен супруг Милутин Пејовић, Перо Шекарић, Љубо Матовић, Угљеша Жмукић и његов син Никола. Сви убијени су били ненаоружани цивили који су одлучили да не напусте своје село и остану на свом огњишту. Снимајући документарни филм „На Дрини гробница”, преживели српски логораши и аутори овог документарца су искористили исповест Божане Делић, коју је забележила екипа РТРС-а. На питање зна ли где су гробови њена четири сина и кћерке, као и гробови већине других убијених Срба из Црквина и Горажда, старица је кратко закључила: „Дрина је њихова гробница”. У селу Црквине пре рата живела је великапородица Божане и Влада Делића. У једној кући били су њих двоје, а у осталих пет њихова четири сина: Новица, Нико, Јово и Радивоје, те кћерка Анђа и зет Милутин Пејовић. Имали су Делићи лепа и родна имања, и готово сви су радили. У кућама пуно деце, а имали су и комшије муслимане са којима су делили добро и зло. Ни слутили нису какве године и време долази. Још мање су слутили шта им комшије припремају. Са почетком рата у Горажду, 4. маја 1992, градско подручје контролишу полицијске и паравојне муслиманске јединице, док се Срби задржавају у селима. Целокупно српско становништво бива протерано из самог града Горажда, а тек малобројни одлучују да остану. Велики број српских цивила који су одлучили да остану у својим кућама и становима и ту проведу читав рат је до краја 1995. побијен и истребљен. Иако су веровали комшијама муслиманима, иако су прихватили наметнуту муслиманску власт и били јој лојални, српски цивили су побијени. – Верујући комшијама остадосмо сви код кућа. Али, рано ујутро 12.маја 1992, дођоше комшије из Kалца – Салко, Мидо и Лико Херак, који су тврдили да нам се не сме ништа догодити. Село опколише униформисани војници и муслиманска полиција, причала нам је Божана Делић пред крај живота. – Никад не могу заборавити то јутро. Псовали су нас, тукли синове пред мојим очима кундацима и везали их. Све су нам по кући преврнули. Мушке су повезали, тукући их псовали им четничку мајку… Окамењена, нисам могла веровати да би дојучерашње комшије могле да буду толики зликовци… А ми смо им давали све кад им је требало.Ни дан-данас ми није јасно шта смо им скривили, због чега су то урадили? – питала је старица. Сви становници Црквина били су обични, ненаоружани цивили и људи који су се увек залагали за суживот и толеранцију. Несебично су помагали комшијама друге националности, а о Делићима и данас бројни муслимани (Бошњаци) имају речи хвале. Они такође осуђују тај нељудски и нехумани чин почињен у њихово име над овом породицом. Kазивала је Божана како су муслимански војници и полицајци, предвођени командантом Мујом Пештеком, одвели њена четири сина: Јова, Ника, Новицу и Радивоја, унука Данила Делића, затим Љуба Матовића, Угљешу Жмукића и његовог сина Николу, Пера Шекарића, те њеног зета Милутина Пејовића. – Отерали су их у затвор у Мравињцу, где их преузима командант Осман Субашић. Сутрадан ујутро их одводе у Витковиће. Kасније смо сазнали да су Радивоја убили у близини фабрике цемента у Витковићима. Шта се догодило са Ником, Јовом, Новицом, зетом Милутином и другима из Црквина, нико нам није хтео рећи, казивала је бака Божана. Старица би, након кратког ћутања прозборила: „Зна Осман Радмиловић, милиционер из Горажда. Зна сигурно, зна на ком је месту код цементаре убијен мој Радивоје. Зна он шта је било и са мојим Ником, са свом мојом децом. Зна, али ћути…” Причала је бака Божана да су, након нечувеног мучења, одвели и њихову кћерку Анђу. – Завезали су јој руке и тукли је до бесвести, одвлачећи је према Дрини. Неким чудом испливала је из реке, па након неколико дана тумарања стигла је у Црквине. Тог кобног дана, супруг Владо и ја сами у кући, кад ето ти комшије Назифа Смреке. Kаже нам да је у штали пронашао обешену нашу Анђу. Ћутали смо скамењени, а знали смо да је дошао да нам узме муштулук! Замолили смо да је сахранимо на нашем гробљу, али су то они ипак учинили иза штале, где нити приличи, нити је ред, тужно је зборила Божана. Посредством Међународног црвеног крста Владе и Божана Делић нашли су се у Вишеграду октобра 1994. године. Дошли су без ичега. Једино је Божана у њедрима сакрила фотографије четворице синова и кћерке. Средином 1996. Владе умире, Божана је до смрти остала да тугује, оплакује и нада се да ће јој неко рећи где су гробови њених синова и осталих из Црквина. На жалост, већина мучитеља, наредбодаваца и вероватних убица четири Божанина сина и кћерке, те осталих Црквинчана, никад нису ни за шта одговарала. Неки се чак налазе на важним местима у полицији. Злочинци, њихови суизвршиоци, налогодавци у БиХ и ван ње, већ су саслушавани. Осман Субашић, ратни помоћник војног команданта за безбедност и за РТРС је својевремено признао да је Делиће испитивао када су ухапшени. Његов имењак Осман Радмиловић је у Витковићима био командир полиције и командовао је баш из Штампарије, гђе су Делићи данима премлаћивани. У деценију старим извјештајима безбедносних служби уредно су посложена имена. Још старија су писана сведочења попут оног Шабана Kуртовића, припадника Прве дринске бригаде, чији је командант тада био Ахмет Балић. “Прва акција у којој сам учествовао била је напад на српско село Црквине изнад Мравињца, када је наша чета чији је командант био Синан Беговић, добила наређење да изврши етничко чишћење тог терена”, пише у изјави Ахмета Балића. Набраја Kуртовић учеснике акције етничког чишћења, свједочи о заробљавању Делића. Сведочили су и други- стражари из Штампарије, возачи који су Делиће одвезли на задње путовање, сведоци Анђине голготе- али оптужница нема! Једина написана оптужница је против Хедина Џамбеговића и то не за убиство Делића већ за премлаћивање и злостављање преживелих чланова пострадале породице – жена и стараца! И ту оптужницу је Тужилаштво БиХ уступило кантоналном правосуђу у Горажду – истом којим господаре тамошњи ратни кадрови, попут војног судије из Витковића Сеада Имамовића. Не чуди онда што је Џамбеговић осуђен на две године и то неправоснажно. Уместо кантоналног тужиоца Лазара Драшке, који ни све доказе није у спис уврстио нити све сведоке пред Већем испитао, на мизерну казну жалила се породица, али још увек нема ни одговора ни правоснажне пресуде, преноси РТРС. Божана је након прогона живела у Kраљеву где је и преминула а сахрањена је на вишеградском гробљу Црнча, поред супруга Влада. Бројни становници новостворене општине Ново Горажде у Републици Српској сматрају да у градском центру треба подићи прикладно спомен обележје у знак сећања на хероину Божану Делић и њено петоро убијене деце. На подручју Горажда током рата (1992-1995) је убијено преко 800 грађана српске националности, међу којима велики број жена, деце и стараца. Најмлађа жртва терора је имала три године док је најстарија имала 94 године. У граду је постојало десетак логора где су затварани, злостављани и убијани српски цивили а вршена су и силовања жена и девојака српске националности. Извор
  6. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче. Катихета Бранислав Илић: Свети цар Константин и Јелена - равноапостолни светитељи Епископ Атанасије (Јевтић): О Светом цару Константину и царици Јелени Епископ Андреј (Ђилерџић) о Миланском едикту Епископи источноамерички Иринеј и филоменионски Илија: Беседа на празник Светих цара Константина и Јелене Протојереј-ставрофор Станимир Поповић: Беседа на празник светих равноапостолних царева Константина и Јелене Протојереј Синиша Смиљић: Беседа на празник Светих цара Константина и Јелене Свети Константин и Јелена у химнографији Вождовачки храм Светих цара Константина и Јелене Протођакон Радомир Ракић: Беседа о стогодишњици Вождовачког храма светих цара Константина и Јелене Радио Беседа: Свети Цар Константин и Царица Јелена Радио Светигора: Свети Цар Константин и Царица Јелена Свети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду. Извор: Ризница лиургијског богословља и живота
  7. На Велики понедељак, 26. априла 2021. године, упокојила се Галена Вранишкоска, мајка по телу Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског .г. Јован, у свој 83 години живота. Опело ће бити служено на Велику среду, после Свете литургије пређеосвећених дарова, у 12 часова у параклису Светог Максима Исповедника у манастиру чији је ктитор њен покојни супруг Аргил Вранишкоски. Извор: poa-info.org
  8. Друго издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо светитељевој мајци, Ани Јовановић. И поред чињенице да се мало зна о детаљима из живота Ане Јовановић, њена личност није заборављена у књизи вечнога живота, особито јер се ради о побожној мајци која је родила, одгајила и на службу Богу предала, свог сина јединца, маленог по узрасту, али великог по мудрости и спремности на свецело служење Богу. Ана Јовановић је себе уписала не само у вечну књигу, већ у књигу свих срдаца која непрестано узносе молитве светом Василију Острошком, молећи његово посредништво и заступништво пред Господом. Светлост предивне и благословене радости огрејала је Ану на дан када је родила свога сина, 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Поповом Пољу. Била је то побожна, тиха, молитвена, и трудољубива мајка хришћанка, мајка која се васцелим својим бићем трудила да честити дом Јовановића не поклекне пред бројним искушењима (понајвише под искушењем сиромаштва), већ да сва искушења побеђују честитошћу, трудом и побожним животом, чинећи тако да њихов дом постане Црква у малом. Прву школу побожности малени Стојан научио је управо у топлом и љубављу испуњеном окриљу своје мајке, која га је научила молитвеном правилу и основним хришћанским врлинама. Њена мајчинска љубав и усрдна молитва за своје чедо била је толико јака да је Стојан већ у дечјем узрасту био пример честитости и побожности, не само и њиховом скромном дому, већ и целом поповопољском крају. И поред овог претешког животног крста, Ана је Богу благодарила на сваком новом дану, узносила је она благодарност Богу јер је имала у уму и у срцу речи апостола Павла који вели: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Ове речи Ана је актуализовала у свом животу, јер није било животне препреке и тешкоће коју она није превазилазила, управо полажући наду на Господа. У другом делу наше емисије указали смо на знамење којим је показана светитељева љубав према својој мајци, али и његова љубав према свима нама, јер је тада откривен гроб Ане Јовановић, који је до тада био сакривен од људи. Ова емисија је била прилика да се присетимо и познатог дела под насловом: Мајке хришћанке, које је настало из пера Оливере Балабан, аутора која је у својој књизи, између осталог, писала и о мајци светога Василија Острошког. Ово друго издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења, закључили смо сведочанством Анђеле Чуровић и Лане Милић из Никшића, које су поводом 350-годишњице упокојења Острошког чудотворца, снимиле песму посвећену Ани Јовановић. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. “Краљ Милутин је за осликавање позвао вероватно највеће сликаре епохе. Предводио их је Михајло Астрапа из Солунске породице. Угледни сликар који је радио вероватно и за византијске владаре. Радили су и на Светој Гори”, истиче професор Марковић. Средњовековни владари из лозе Немањића своме народу и отечеству даривали су монументалне задужбине у којима и данас православци величају живот. Подно Радочеле, надомак Ушћа, задивљује лепотом архитектуре и сликарства Манастир Студеница. Задужбина Немањића коју народ назива мајком свих цркава, блиста у дану Светог Стефана кога је величала и династија која је Србијом столовала два века. Професор др Миодраг Марковић, историчар уметности каже да све што је сачувано у Студеници репрезентује да је српска средина још од времена Стефана Немање била отворена према најзанчајнијим уметничким токовима у тадашње време у Европи. Манастир Студеница подигнут је у рашком стилу и осликан православним живописом византијског стила, преноси РТС. У студеничком комплексу лепотом задивљује и мала црква, познатија као Краљева. Подигао је краљ Милутин, праунук Стефана Немање, оснивача династије Немањића. “Краљ Милутин је за осликавање позвао вероватно највеће сликаре епохе. Предводио их је Михајло Астрапа из Солунске породице. Угледни сликар који је радио вероватно и за византијске владаре. Радили су и на Светој Гори”, истиче професор Марковић. Монах Силуан, сабрат Манастра Студенице каже да се у цркви налази и ктиторска композиција краљева са принцезом Симонодом, фреске Светог Симеона и Светог Саве. “То су једне од најлепших фресака. Ми смо народ са дубоким коренима. Колико су нас Немањићи задужили, требамо да будемо поносни”, поручује монах. У цркви светитеља Јоакима и Ане осликан је живопис са празничним сценама Христовог Рођења. Молитве верујућих су нада нових рађања. Извор: Ин4с
  10. Мир Божији, Христос се роди! У данашњем, другом делу Божићног интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Шумадијским Господином Јованом чућете како владика Јован оцењује околности у којима нови патријарх долази на чело Српске Православне Цркве и зашто време у ком живимо назива временом у ком нам се месо одваја од костију. Звучни запис разговора Са епископом Јованом разговарамо и о ниској стопи наталитета у Србији, о разбијеној српској породици, недостатку жртве код родитеља и мајци као "најбољем сараднику Божијем". Тема нашег данашњег разговора са владиком Јованом биће и радост која нам као народу недостаје. Шта заправо значи празник и зашто наша радост више личи на забављање него на радост у Господу, поучава нас преосвећени владика Јован. На самом крају Божићног интервјуа владика Јован присећа се својих студеничких дана и година када је 9 и по месеци спавао на дасци, када је са својим братством чекићем разбијао проју како би је лакше јели и како се цело братство Студенице једној крави обрадовало више него монах да им је дошао. Извор: Радио Златоусти
  11. Благодарећи сестри Зорици Ковачев, у навечерје празника Материце, доносимо предавање које је на тему ријечи Светог Владике Николаја: “Мајка, биће најсличније Богу“ одржао протођакон Љубомир Ранковић 26. децембра 2019. године у Парохијском дому Храма Светог Јована Владимира у Београду. Звучни запис предавања Отац Љубомир је своју бесједу започео ријечима о Мајци Бога нашега Исуса Христа и Мајци свих нас Пресветој Богородици, а затим је наставио о свим мајкама и женама кроз историју до данашњих дана. Домаћин вечери био је свештеник о. Игор Лукић, који је најављујући госта рекао да благодарећи о. Љуби сва дела Св. Владике Николаја угледала су светлост дана и ушла у домове нашег народа. Извор: Радио Светигора
  12. ПРОПОВЕД ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ, НА ЛИТУРГИЈИ У СВЕТОТРОЈИЧКОЈ (СТАРОЈ) КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЦРКВИ, НА МАТЕРИЦЕ – 27. ДЕЦЕМБРА 2009. ГОДИНЕ. У име Оца, Сина и Светога Духа! Помаже Вам Бог, браћо и сестре! У нашој Цркви ове три недеље пред Божић посвећене су односима у породици. Прошле недеље Црква је прослављала Детинце, да опомене децу да поштују родитеље. А ево данас, у ову недељу имамо Материце, следеће су Оци, да се поучимо како треба поступати према деци. Данас, сабранима на овој светој Литургији, у овом светом храму, желео бих прво да честитам празник вама мајкама, а у исто време да честитам вама, девојке драге, које ћете сутра постати мајке. И честитајући вам овај празник, молим се Богу да мајкама подари мудрост, која је веома потребна родитељима, поготово мајкама, у времену у којем живимо, да правилно васпитавате децу своју. Молим се такође Богу, да вама мајкама, у васпитању своје деце, увек испред очију буду примери оних честитих мајки наших - да не идемо даље него само оних које су из рода нашега. Али, да би се ви мајке угледале на мајке из рода нашега, мораћете прво да се угледате на прволик Мајке, то јест на лик Пресвете Богородице. Ако читате о Богородици, видећете, иако је она знала да рађа Сина Божијега, Бога свога и Бога нашега, она се као Мајка није одрекла васпитања, питања и храњења свога младог Христа да би управо дала пример како су увек родитељи, физички и духовни, најодговорнији за васпитање у породици. Данас нам је породица заиста у кризи, па је зато и друштво у кризи, зато је и Црква у кризи, браћо и сестре, јер све потиче из породице. А човек је управо оно што понесе из своје породице. Када разматрамо ова питања, да вам кажем да ми често дођу верници када треба да поставим новога свештеника на парохију, па ми кажу, Владико дајте нам доброг свештеника. То ме увек обрадује, браћо и сестре, али у исто време се дубоко замислим, па кажем, хоћу, али ја вас молим да ви мени дате добро дете, па ћу вам ја дати доброг свештеника. Родитељи драги, молим вас, немојте никада сметнути са ума, да после онога што у породици дете ваше стекне, све друго је надоградња. И Црква је надоградња, и друштво је је надоградња и држава је надоградња. Али, кад има на шта да се надзиђује, да се поправља, да се исправља, онда је ту поправак и исправак апсолутан, али ако нема квасца, нема темеља на којем ћемо да зидамо грађевину. И то је ваљда онај велики проблем што ми почињемо да зидамо своју породицу негде од крова, а не од темеља. Зато је потребна вера родитеља у Бога, поверење у Бога, поверење у своју породицу и поверење деце према родитељима и родитеља према деци. Зато је у Светом писму, браћо и сестре, толико значајна родитељска улога, да је речено: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуже дани на земљи, које ти да Господ Бог твој“ (2 Мојсијева, 20, 12). Ето, ако то усадимо у децу своју, онда ћемо имати поштовање. Ако деца схвате да се њихов живот на земљи заснива на поштовању родитеља, онда ће се они потрудити. Али је потребно да родитељи заслуже поштовање. Немамо право да тражимо од других да нас поштују, да нас деца поштују, ако ми не поштујемо децу и ако ми као родитељи не дајемо оно што смо дужни дати за правилно васпитање породице. Врло је важно да деца имају осећај да су родитељи њихови дар Божији, а и да родитељи схвате да деца нису искључиво њихова, него да су опет дар Божији. А кад знамо да је све нама дато као дар, онда то морамо и да чувамо, да би узвратили уздарјем на тај дар који нам је Бог дао. На другом месту, у Светом писму је речено: „И ви очеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“ (Ефесцима 6, 4). Значи, без заједнице, без узајамног поштовања и васпитања, нема нам напретка ни у породици ни у друштву, нигде, браћо и сестре. Зато Бог и јесте, као што сам рекао, родитељ свих људи, па је родитељ и наших родитеља. Устајући против родитеља и потцењујући доброчинства која су нам учинили родитељи, ми не устајемо само против њих, него и против Бога, браћо и сестре. Бог нам јесте дао живот преко родитеља и ми се на родитељској љубави одгајамо и васпитавамо. Одужујући се родитељима на прави начин, ми се одужујемо и Богу. И обратно, кад се не одужујемо на прави начин родитељима ми се не одужујемо ни Богу. Видите и сами да заиста живимо у оним библијским временима где је речено да ће устати родитељи на децу и деца на родитеље. Зар нисмо тога сведоци? Не прође ни један дан, а да не видимо и не читамо и не слушамо - родитељ убио дете новорођенче или старије дете убило родитеља. Па шта је то, зашто? Зато што су нам обезвређене вредности. Не схватамо живот као дар Божији, нити родитеље као дар Божији, нити децу као дар Божији. И зато посежемо једни на друге. Врло је важно увек слушати реч апостола Павла који каже: „Дјецо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу“ (Колошанима 3, 20). Јеси ли оче и мајко слушао свога оца и мајку, бићеш послушан и задужићеш да деца твоја тебе поштују и слушају. Немамо право да тражимо оно што не дајемо. Имамо право да тражимо оно што дајемо. Чини ми се да се данас не можемо много похвалити узајамним уважавањем у породици. Поремећени су односи између деце и родитеља. То је последица опште духовне и моралне кризе коју управо преживљавамо. А данас највише слушамо о кризи, економској, финансијској... Не знамо да и једна и друга, и све остале кризе, настају управо од ове кризе породичне. Све нам кризе настају од отуђења. Када се отуђимо од Бога, отуђимо се од родитеља, па онда и од деце. Све се то догађа због моралног и духовног пада. Много је разлога за овакво стање. Један је свакако што прецењујемо материјалне вредности. А кад прецењујемо матаријалне вредности, увек и редовно доводимо себе да потцењујемо духвне вредности. И зато је настала велика криза у породици. Не смемо да сметнемо са ума да породица чини основну ћелију и Цркве и друштва. Основ на којој се рађа породица јесте љубав између оца и мајке, између деце и родитеља. Данас често чујемо како нам се деца свађају између себе. Па морали су да виде пример, најчешће, нажалост, како не поштује супруг своју жену, како не поштује жена супруга свога, па се посвађају. И што се онда буниш, што ти се деца свађају, па дао си им пример. Водимо рачуна, дете је, како то кажу педагози, као сунђер који све упија. На родитељској љубави, на слози, вери и поверењу гради се читава породична грађевина. Љубав је спремност да себе даш другоме, брате и сестро. Да се бринеш о другоме који ти је дат, а дете ти је дато. И родитељ ти је дат. Значи, то је љубав, да се бринеш да учествујеш у радости другога, али истовремено у тузи другога. То је узајамна љубав и то је узајамно поштовање. То најбоље осећа мајка која је стуб васпитања и одгоја детета, па зато и свети Оци кажу да љубав мајке највише личи на љубав Божију. Знам, драге мајке, да није данас лако. Лако је дете родити, али га је тешко васпитати, довести га до познања шта су вредности овога живота. И нећете моћи саме, без подршке ваших мужева, али најпре нећете моћи без вере у Бога и поверења у Бога. Хтео бих да наведем само један пример. Једна је мајка имала јако несташно дете. Никако није могла да га укроти. Све што је давала од себе, ништа није помагало. То дете је правило несрећу за несрећом. Кад је видела да му не може ништа, она је клекла испред икона у својој соби и почела гласно да се моли док је дете правило хаос у соби, свађало се, викало, вриштало, али она се наглас молила: Господе, ја не могу ништа више да учиним у васпитању овога детета и видим да ће моје дете не само духовно него и физички погинути. Господе, Мајко Божија, ја даље не умем. И тако, молећи се, она је почела да плаче. Дете се није обазирало на то. Наједанпут, кад је видело да мајка упорно плаче, да се моли гласно, пришло је мајци која је клечала и почело да говори: мајко, немој плакати, ја ћу бити бољи, ја ћу се поправити. И поправило се. Сузе мајчине, молитва мајке, помоћ Божија, свест детета колики је бол нанело мајци, нека и нама буде пример у овим смутним временима, када сви други имају више утицаја на децу него што ми сами имамо. То је можда зато што смо препустили децу другима, што више немамо, или врло мало имамо, дединог, бакиног, очевог и мајчиног топлог крила да се љушка дете и да му се говори о вредностима. Да му још на самом почетку заквашћујемо душу оним што је честито, ваљано и поштено. Зато крило мајчино не може ништа да замени, браћо и сестре. Ту топлину коју дете осети на крилу мајчином, не могу ниједне јаслице, не може ни једно обданиште да замени. Кажу, када је један човек завршио сво школовање које човек може имати у овом свету, па кад су га питали шта ти је највише помогло да успеш, он је одговорио: највише ми је помогло крило моје неписмене мајке. Мајко, оче, хоћеш ли диплому факултетску, васпитај дете и то ће ти бити најбоља диплома. И зато водимо рачуна, као што нас упозорава данашње Јеванђеље: („јер је много званих, али је мало изабраних“) да дођемо изабрани на Вечеру Господњу, на Трпезу Господњу. А то је ова Литургија коју овде данас служимо, браћо и сестре. Знајте и знајмо, и ви физички родитељи и ми духовни, прво што ће нас Господ питати кад пођемо са овог света, биће: Петре, Јоване, Маријо, где су ти деца? Јер родитељ личи на Бога, а Бог је љубав и Бог нам је све дао, само ако знамо да користимо. Нека Господ помогне свима нама, посебно мајкама у васпитању, у ношењу тог тако узвишеног знања и звања, јер заиста мајка, као она што рађа, најбољи је сарадник Божији. Зато је рађање благословено! Нека нам Господ помогне да васпитавамо друге. Али, да би друге васпитали, будимо сами васпитани у свим моралним и духовним вредностима. Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска
  13. Беседа Његовог преосвештенства Господина Јована, епископа шумадијског, на Материце 2011. године у Старој крагујевачкој цркви. У име Оца, Сина и Светога Духа, Црква Христова, браћо и сестре, још од празника Ваведења својим богослужењима, својим молитвама, својим песмама, почиње да припрема вернике да што достојније дочекају Рођење Христово, празник Божић. Нарочито то Црква чини кроз ове три припремне недеље пред Божић, а то су Детинци, Материце и Оци. Црква је ову недељу посветила и Светим Праоцима, па ми данас прослављамо Праоце старозаветне: све оне који су живели вером и који су веровали у долазак Месије, долазак Сина Божијег на свет. Прослављајући Свете Праоце, ми славимо хришћане пре хришћанства. И зато је вера Светих Праотаца, можемо слободно рећи, већа него и наша вера. По чему? Ми знамо у шта верујемо. Наша вера се открила доласком Спаситеља у свет. Нама је речено ко је Спаситељ, ко је Избавитељ, ко је Месија. Нама је показано шта све треба да чинимо. Они нису то имали. А шта су имали? Имали су веру, браћо и сестре. Они су веровали у Јеванђеље. Они су веровали и живели по Христу, иако нису о Христу све знали, бар не онолико колико ми данас знамо. Али, они су живели вером у Месију, вером у Избавитеља, вером у Спаситеља. Дакле, све се своди да су Свети Праоци наши живели вером. А каква је то вера, браћо и сестре, Пратаца наших? То је она вера коју је показао Праотац наш Авраам, када је принео свога рођеног јединца сина Исака на жртву. Која је то вера када он послуша глас Божији и свог јединца стави на огањ? И када је Авраам повео свога сина, овај му је говорио: оче, видим дрва, видим ватру, а где је жртва? Авраам каже: синко, Бог ће се постарати - и жртвовао је свога сина. А зашто је, како га је жртвовао? Зато што је веровао у обећање Божије, како му је Бог то открио, да ће се његово потомство умножити више него ли песка у мору, како каже Свето Писмо. У тој вери он је принео свога сина. Он је веровао, као што рекох, у обећање Божије. Он је послушао Бога, браћо и сестре, и ето праве поуке и за нас, да треба без премишљања да послушамо Бога, са вером да ће нам се Божије обећање строструко вратити. Таквом вером Авраамовом живели су Праоци наши. Том и таквом вером, браћо и сестре и децо духовна, треба да живимо и ми данашњи хришћани. У ову недељу пред Божић прослављамо Материце, које бисмо могли назвати дубоко православним даном мајки и даном жена. Овај празник смештен је између Детињаца и празника Отаца. И ту има велике сомволике, јер је мајка у породици она која повезује, спаја и окупља сву чељад, како то и каже Свето Писмо. Као што квочка сабира пилиће под крила своја, и мајка око себе сабира сву своју чељад. Она је зато мајка, али и матица и врело. Она је истински украс дома. Зато се и каже у оној нашој народној изреци - не стоји кућа на земљи, него на доброј жени, на доброј мајци, браћо и сестре. Да видимо шта је то што мајку ставља у само средиште дома? Зашто је она заслужна што Божић у животу свакога од нас представља неизрециву радост и утеху? То је њена топла љубав и смирење, то је та љубав мајчина, слична оној љубави која се открила нама у оној Витлејемској пећини приликом рађања Господа нашега Исуса Христа. Мајка себе остварује кроз свецело своје предавање другоме, кроз сталну жртву мајка воли. Због тога је њена љубав најсличнија Божијој љубави. Она срцем поима да је љубав радост, а чија је цена често жртва, а награда живот. Она из своје љубави поприма и радост и живот, остајући у љубави увек истрајна. Само је мајка спремна на жртву и умирање зарад бића које воли. Та љубав нема границу. Овај празник требало би да нас подсећа на оно што смо као народ чинили, а сада почели да заборављамо. Да, почели да заборављамо да мајку треба поштовати као светињу. Нажалост, на мајку, на жену, све мање гледамо као на биће кроз које нам се дарује живот, које заслужује сву нашу љубав. Тако је данас све мање жена, а често све мање и мајки. А да би она могла пружити љубав и нежност као мајка, она поштовање мора осетити и примити од оних које она воли. То је њена породица. Да би била ослонац и заштита своје породице, мајка мора осетити да је тој породици преко потребна. Истина је да дође време када мајка због свог физичког стања не може увек да даје оно што даје кроз цео свој живот. Али од семена које је сејала, од времена када је постала мајка рађајући своју децу, треба у старости да убира плодове, а то је љубав деце према мајци. Мајка увек воли, и онда када је деца ожалосте. Она увек воли љубављу којом Бог воли човека. Неко је давно рекао: мајчино срце не престаје да воли, ни онда када њено срце престане да куца. Браћо и сестре, родитељи имају велику одговорност. Мајка је радионица живота, њена утроба је радионица живота. То је оно што је чини великим сарадником Божијим. И зато бих на дан Материца, у Недељу Праотаца, замилио садашње и будуће мајке да своју утробу, која је радионица живота, не претварају у радионицу смрти, што се тако често дешава у времену у коме живимо. Живот је светиња. Тако је и мајка, а и свако биће – светиња, па зато према сваком бићу треба по томе да се односимо. Нека би нам Господ помогао да се и у нас усели вера којом су живели наши Праоци. Нека би нам Господ помогао да и ми према мајци Цркви поступамо онако како Црква тражи. А она је наша мајка која има највише љубави. Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска
  14. 30. октобра 2020 г. поводом 950 г. манастира преподобног Прохора Пчињнског Српска Православна Црква у организацији епархије Врањске је одржала други научни скуп Међународни монашки симпосион. На тему Многобрижност – мајка многих зала у монаштву говорио је јеромонах Петар Драгојловић игуман манастира Пиносава. Преосвећени Владико, преподобни оци, преподобне сестре монахиње, драга браћо и сестре, тема коју сам изабрао је вечна тема за свакога монаха али и свакога хришћанина уопште. Тема која је вечно важна и вечно судбоносна. Међутим, она је посебно важна за нас монахе, за људе који су добровољно и при пуној свести, изабрали начин живота коме је срж и кичмена мождина безметежно и безбрижно славословље Бога, кроз управљање човечијег ума, срца, воље и целога бића ка Господу нашем Исусу Христу и Вечном Царству Божијем. Ако је по речима Светога Писма живот наш на земљи сенка и сан, онда управо у тој сенци и у том сну, у том комадићу вечности и трену који се назива живот, ми добијамо вечно блаженство или наслеђујемо вечну смрт. Стога је сваки секунд нашег живота непоновљив и суштински важан, бескрајно дубок и можда последњи у овом странствовању које се и животом зове. Зато нас и Спаситељ наш и Господ – Исус Христос, благо и очински учи и на време упозорава: „Не брините се душом својом шта ћете јести или шта ћете пити; ни телом својим у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? Не брините се дакле говорећи, шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вам треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.“ (Мт. 6. 25-34). Ове речи Господње упућене су свим људима у свим временима, али на посебан начин оне одјекују у срцима монаха, који су позвани на непрестану Исусову молитву, нестицање, сиромаштво, послушност, безбрачност и целомудреност тј. на једноставност и савршенство не многобрижног живота. На уподобљавање Светим Анђелима који се непрестано труде у непрекидном славословљу Бога. Не без дубоких разлога свети Јован Лествичник о монасима пише следеће: „Монах припада анђелском чину и води анђелски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако врме, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно». И заиста, велики су позиви и велики задаци једнога монаха. Стога да би човек постао прави и истински монах тј. сличан Анђелима, он мора да води посебно строг, врлински и пажљив живот. Живот ван свих непотребних брига. Живот у молитви за себе, свог духовног оца, своју браћу у манастиру, али и за читав свет и свакога човека на земљи. Монах по речима преподобног Силуана Атонског јесте молитвеник за читав свет. Зато је у монаштву све небоземно важно. И послушање и пост и молитва и смирење и тишина и ћутање и физички рад и читање Светога Писма и изучавање светих отаца и самоукоравање и сећање на смрт и непрестана умна молитва и богослужење у храму и честа исповест и редовно причешћивање Светим Тајнама Христовим. Нема у монаштву ничега сувишног нити непотребног од било које врлине. Монах је онај који се обукао у свеоружје Божије којим се непрекидно бори против духова таме у поднебесју. Али посебно је важна управо безбрижност, као и послушност са смирењем. Они су са постом темељ и мајка за безметежну молитву, преко које ће Бог даровати монаху све у своје време. Но, како се истински молити Богу ако је ум човеков у исто време занет многим, сујетним и непотребним бригама. То је по учењу свих светих отаца просто немогуће. Зато свети Јован Лествичник поучава: «Они који започињу овај подвиг, да би поставили сигуран темељ, треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце». Дакле прво нам свима предстоји уклонити се од зла и свакога повода за зло и много брижну узбурканост живота. Да се одрекнемо не само оних уобичајених злих навика и обичаја које су свима познати већ и од оних ствари које су за људе у свету сасвим допуштене и благословене. На пример, лепо је, благословено је и за цело друштво корисно живети у хришћанском Браку, али за монаха који је изабрао надприродни тј. анђелски пут живљења то је забрањено и у помислима. Зато на почетку сваког монашког подвига, опет по речима св. Јована Лествичника – «Чврст, троструки и тростубни темељ чине: безазленост, пост и целомудреност». Сходно учењу многих монаха подвижника и из неког свог скромног духовног искуства, све набројано може се постићи, и досегнути до висина натприродног, само ако монах, као нека посебно одабрана биљка, на време пусти своје мисаоне и духовне корене у дубину Божијег смирења и Божије Љубави али и у добру и обрађену земљу свога срца. Земљу спремљену свим богочовечанским врлинама и подвизима као и свим Светим Тајнама. Ако се вером и сваком другом врлином потпуно преда у руке Промисла Божијег и послушања своме старцу. Међутим, ако се та символичка биљка звана монах, не заштити од хладних ветрова многобрижности и овоземаљске метежности тешко да ће, као оно зрно горушично, узрасти у право и велико дрво на коме ће се птице, то јест Анђели и Анћеоске мисли настанити (Мт. 13 31-32). Свети Нил Атонски је у своје време видевши нагли пад монаштва на Светој Гори говорио да је све почело са малим стварима. Пре свега са постепеним губљењем безбрижности за све материјално код Атонских монаха а кроз то упадање у душепогубну многобрижност и разна друга зла. Монаси су наиме почели да напуштају свети и спасоносни завет сиромаштва као и безбрижни и ангелоподобни живот својеврсних Божијих птица које непрестано поју Богу. Тако су постепено изгубили молитву и почели су да брину о разним материјалним стварима која су њиховим духовним оцима била потпуно страна. Напустили су само једно рукодеље и скромност у јелу и пићу, одбацили монашку скромност, те су почели да саде баште, винограде и маслињаке, да раде подруме за уље и вино, те да шире своје скромне скитове. На крају су већи део дана проводили у бригама за материјалним, изгубивши тако оно главно – молитву и радост непрестаног славословља Бога. Као последица свега упали су у дубину неочекиваних зала и најтеже и најсрамније грехе који су до тада били незамисливи за Свету Гору, што је била јасна казна Божија за суштинско богоодступништво и губитак основног смисла монаштва – живота у непрестаној молитви, славословљу Бога и најблаженијем сиромаштву. Зато је Преподобни Нил Атонски са правом преклињао и вапио: «Бежите од многобрижности јер она је мајка скоро свакога зла у монаштву». Ипак, постоји у монашком животу и једна свеблагословена брига, која је потребнија од ваздуха који удишемо. То је брига за наше душе а пре свега да се никада устима, умом и срцем не одвајамо од имена Исусовог, како је учио можда и најчудеснији савремени свети старац нашег доба – Јефрем Аризонски. Сви који су посетили његов Манастир Светог Антонија, где је он живео у последњих тридесетак година, лично су се уверили да је светогорска исихастичка традиција увек и на свакоме месту савремена. Разговарајући са браћом који су један део живота провели у том духовном светионику православља у САД, дошли смо до једногласног закључка да се ту свако може уверити шта јеу суштини право, истинско, светогорско и исихастичко монаштво. Монаштво које је пуно једноставности и које је светлост свету и со земље. Само такво монаштво представља силни духовни магнет за све људе. И за верне и за неверне. И за ходочаснике и за обичне пролазнике и знатижељнике. Зашто је то тако? Зато што је оно засновано на чврстим, вишевековним, искуством провереним и освештаним фундаментима древног светогорског предања чија је главна брига безметежан, миран и тих живот у свакој побожности и чистоти. Пре свега у смирењу, послушности, посту и непрекидном призивању имена Божијег кроз чудесне, благодатне и свеосвећујеће речи Исусове молитве – Господе Исусе Христе, помилуј ме. Зато ћу, враћајући се на наше просторе, не околишајући, поставити једно можда и мало смело али заиста, чини ми се, актуелно питање. Поставити га пре свега себи, али и вама, драга браћо и сестре: Да ли смо ми лично на висини Еванђелског задатка и да ли је наше савремено српско монаштво заиста на трагу освештаних темеља истинског и правог путоказа безбрижности и једноставности, који су нам утабали свети оци Цркве Христове? Тај путоказ увек води ка вековима освештаној традицији, ка Хиландару и Светој Гори, ка Студеници и Жичи. Ка првим и истинским Типицима за Срспка општежића или српске испоснице. Модерно српско монаштво, а прошао сам кроз седам српских манастира и упознао још много других српских светиња, на жалост само је у ретким случајевима и у појединим обрисима сачувало све оно што нам је Свети Сава оставио кроз светогорско, светоотачко и освештано предање. А он нам у суштинским стварима, кроз писано монашко устројство, није оставио нешто своје. Он нам је само пренео вишевековно светоотачко и светогорско искуство зачињено само појединим српским специфичностима и особеностима. Оставио нам је: Послушање, ћутање, смирење, пост, Исусову молитву, богослужење, честу исповест, редовно причешчивање, кротост, благост, пажљивост и верност. Све је то вишевековна освештана традиција истинског и древног светогорског монаштва које дише безбрижношћу, једноставношћу и сиромаштвом. Када су једном приликом питали светога Игњатија Брјанчанинова који манастир човек треба да изабере ако жели да крене истинским монашким путем, он је такође указао на основне светогорске принципе подвукавши следеће: Тај манастир треба пре свега имати следеће квалитете: Искусног, смиреног, мудрог и духоносног старца игумана кога сви у манастиру имају беспоговорно и у свему слушати. Редовно богослужење и свакодневну Литургију Честу исповест и редовно тј. често причешћивање Заштиту од спољашњег света и сусрета са особама супротног пола Запитајмо се: Да ли то данас и у којој мери постоји у српском монаштву? У суштини, нешто слично су говорили и писали сви свети оци Цркве и оснивачи монаштва и монашких општежића. То је дакле свима нама добро позната општа абецеда истинског устројства монашких обитељи, без које је врло тешко и скоро немогуће, достићи савршенство које од нас монаха тражи Бог, очекују људи и за чиме уздише свеколика твар. Посматрајући наше српско савремено монаштво на прелазу између генерација старих монаха и монахиња, потеклих углавном из патријахалне средине, богомољачког покрета и српског села, и генерације нових монаха и монахиња, потеклих из времена раслабљености комунизма и посткомунизма, васпитаних и однегованих у далеко другачијим условима, стиче се понекад и један горак утисак – да нисмо увек успели направити један добар континуитет тј. да исправимо недостатке старог и уткамо их у искуство и праксу новог монашког нараштаја код Срба. Сем пар наших највећих манастира – Дечана, Ковиља, Жиче, Раванице, Подмаина и других, који су и сами прошли и пролазе велике, невидљиве и страшне борбе против духова таме у поднебесју, остали део наших манастира и нашег монаштва, част изузецима, као да још увек лута у потрази за неким чврстим темељима правог монаштва који иду средњим златним путем, који се нису мењали два миленијума и сигурно се неће мењати ни у будућности. И поред многобројних и дивних примера у нашем старом али и савременом монаштву, догађа се и мноштво падова, одласци из манастира, разне саблазни и духовне трагедије. Када су питали једног од наших највећих савремених стараца – великог старца Тадеја Витовничког – зашто данас имамо толико монаха и монахиња а немамо пуно истинских молитвеника у којима непрекидно тече Исусова молитва, он је са тугом одговарао: „Зато што смо ми пуни гордости и немамо довољно смирења. И зато што су се скоро сви у манастирима бацили на изградње конака и многобрижност, а мало их је који изграђују дом своје душе и спокојно и једноставно живе у скромности монашког позива“. Оно што је посебно забрињавајуће за наше савремено монаштво јесте сведочанство оца Тадеја да је у свету срео пуно људи који имају дар смирене и непрестане Исусове молитве, док то у српским манастирима скоро и да није видео. Зар то није повод за аларм? Стално подвлачећи да тај дар иде увек заједно са безбрижношћу и једоставношћу, са тугом и болом је старац Тадеј посматрао како се данашњи српски монаси и монахиње мисаоно и духовно расипају на многобрижност која у њима убија сећање на Бога и призивање Његовог Светог Имена. Васпитан у духу руског исихастичког предања и растући уз великог старца Амвросија Миљковачког, старац Тадеј се често није могао начудити колико смо се удаљили од те благословене немногобрижности и једноставности, и колико смо тешко и претешко бреме некакве спољашње и грађевинске обнове наших манастира преузели на себе. Сећам се његових тужних речи када је једном приликом, чувши за неког монаха да је скинуо мантију и отишао из манастира, са тугом и болом рекао: „Ех браћо моја, колико ће их тек у будућности скинути мантије, јер наши манастири су често пута места многих материјалних брига и светских сујетних расејаности. Манастири су нам неретко постали градилишта зграда и конака, док се о грађењу људских душа недовољно брине“. Није стога ни мало случајно што је и наш савреник и велики свети старац Пајсије Светогорац говорио: „Данас људи не живе једноставно, па зато многи застрањују. Почињу истовремено више послова, и тону у мноштво брига. Ја завршим један посао па после мислим на други. Када човек ради много тога истовремено, напросто – пошашави. Довољна је и сама чињеница да у исто време мисли на толико послова, па да оболи од шизофреније.“ Бојим се драга браћо и сестре, да и ми савремени српски монаси, због мноштва својих претераних материјалних прохтева и сујетних брига, које су потпуно непотребне у монаштву, не упаднемо у једну специфичну и тешко приметну шизофренију, те не изгубимо оно главно а то је – мир и радост у Духу Светом. Зато се стално требамо враћати провереним духовним темељима и основним постулатима светогорског монаштва – посту, молитви, безбрижности, смирењу, послушању игуману, свеблаженој опрезности, сиромаштву, једноставности, црквеном јединству и животу у свим светим врлинама и свим потребним Светим Тајнама – пре свега честој Исповести и честом причешћивању. Игуман Манастира Пиносава јеромонах Петар (Драгојловић) Јеромонах Петар Драгојловић: Многобрижност - мајка многих зала у монаштву - Čudo WWW.CUDO.RS 30. октобра 2020 г. поводом 950 г. манастира преподобног Прохора Пчињнског Српска Православна Црква у организацији епархије Врањске је одржала други научни скуп Међународни...
  15. Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости! Свети изданци владарске породице Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори Прилог Радија Светигора Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. У параклису посвећеном Икони Млекопитатељници, који се налази у Храму Светога Саве у Краљеву, служили смо Свету Архијерејску Литургију којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин. Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светог Саве, и протођакон Александар Грујовић уз појање братства храма, и прислуживање ипођакона Дејана Камиџорца. Пред почетак Свете Литургије, Владика је извршио чин благосиљања живописа. Прелеп живопис чије су обележје топле боје, ведри ликови и мноштво разиграних детаља осликаних у византијском стилу, дело је протомајстора Дејана Камиџорца и његових сарадника – Ненада Матовића и Стефана Новаковића. Господин Дејан Камиџорац је живописац који се учио код ученика пахомејске школе иконописа са Свете Горе и представник је надалеко чувене жичке школе живописа. У параклису су приказани централни догађаји Христове икономије спасења (Божић, Преображење, Распеће, Васкрс и Вазнесење тј. Други Христов Долазак), централни догађаји из животописа Пресвете Богородице (Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Успење) укључујући ту и велику сцену „Богородица Ширшаја Небес“ у златној позадини која се налази у олтарској апсиди, и ликови неколико одабраних светитеља. Данас смо сви као део литургијске заједнице овог храма били радосни и испуњени благодарношћу Богу на овом, за нас, великом догађају и на лепоти фресака које су осликане на зидовима параклиса. У оквиру Литургије мноштво људи се причестило, учествујући и на тај начин у данашњем празнику који је једна од слава нашег храму. Владика је благословио славски колач и жито и одржао је пригодну беседу у оквиру које је поручио да је Мајка Божија заштитница свих оних који верују да је Она родила Сина Божијег ради спасења света. Владика нас је пастирски позвао да следимо пример Светих стараца Порфирија и Пајсија који су позивали верне да Пресвету Богородицу не прослављају само умом већ и срцем и да јој приносе малу жртву тако што ће свакога дана издвојити по десетак минута свога времена како би прочитали Благовештенски Акатист Пресветој Богородици који почиње чувеним кондаком: „Теби Војвоткињи која се бори за нас, ми слуге твоје Богородице узносимо победне песме и захвалност за избављење од зла, а Ти пошто имаш моћ непобедиву ослободи нас од свих опасности да Ти кличемо: Радуј се Невесто Неневесна!“ – Чинећи тако осетићемо Њену заштиту и благодат која се излива у срца наша, рекао је на крају беседе Владика, и пожелео да нас у свим данима живота прати благослов Пресвете Мајке Божије. Извор: Епархија жичка
  17. Данас је у капели Сретења Господњег при Институту за Мајку и дете на Новом Београду, молитвено прослављена слава капеле - светом архијерејском Литургијом коју је служио Преосвећени викарни Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење старешине капеле протојереја-ставрофора Лазара Манигоде, његовог сабрата свештеника и протођакона Младена Ковачевића. Звучни запис беседе На богослужењу се са директором ове значајне установе г. др Радојем Симићем, сабрало мноштво здравствених радника, сестара и лекара, као и верни народ. Епископ Стефан је произносећи упечатљиво слово, нагласио да треба да заблагодаримо Господу што смо сви заједно и што се поново у овој болници узносе молитве Господу која је тако, као и друге, добила свој пуни сјај. Извор: Радио Слово љубве
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. октобра 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке на Чукаричкој падини, поводом престоног празника ове београдске светиње. Доносимо прилог Телевизије Храм.
  19. За царовања злочестивог цара римског Адријана живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху. И заиста, уколико деца растијаху по годинама, утолико растијаху у њима хришћанске врлине, И оне добро изучише пророчке и апостолске књиге, научише поуке наставника, марљиво се бављаху читањем, и беху усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој матери својој, напредујући у свему и идући из силе у силу. А пошто беху изванредно благоразумне, па још и необично лепе, оне убрзо скренуше на себе пажњу свих. Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их виде, епарх одмах познаде да су оне хришћанке; јер оне не тајаху своју веру у Христа, не колебаху се у својој нади на Христа, и не слабљаху у својој љубави ка Христу, него отворено пред свима слављаху Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких. О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге своје да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима. А оне, осетивши због чега их зове цар, све стадоше на молитву, говорећи: Свесилни Боже, учини с нама по Твојој светој вољи и не остави нас, него нам подај Твоју свету помоћ, да се срце наше не устраши гордог мучитеља, да се не препаднемо од горке смрти, да нас ништа не отргне од Тебе, Бога нашег. И по молитви поклонивши се Богу, оне све четири, мати са кћерима, изиђоше, и држећи се за руке, као венац исплетени, иђаху к цару, и често погледајући на небо са уздахом и тајном молитвом препоручиваху себе помоћи Онога који је заповедио не бојати се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Када дођоше царевом двору оне се прекрстише говорећи: Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог. - Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који гордо сеђаше на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, но стајаху пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледаху на све веселим очима, као да су позване на пир; с таком радошћу оне дођоше на истјазаније за Господа свог. Гледајући њихова благородна, светла и неустрашена лица, цар стаде испитивати матер каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, одговараше тако паметно, да се сви присутни дивљаху њеном разуму. Укратко споменувши њихово порекло и имена, Софија стаде говорити о Христу, чије порекло нико исказати не може (ср. Ис. 53, 8), но чијем се имену има поклонити свако колено (ср. Флб. 2, 10). И она отворено исповедаше своју веру у Христа Исуса, Сина Божија, и назвавши себе слушкињом Његовом она се хваљаше именом Његовим. Хришћанка сам, говораше она, и то је драгоцено име којим се хвалим. Исто тако она изјави да и кћери своје она заручи Христу, да нетљену чистоту своју сачувају за нетљеног Женика - Сина Божијег. Цар, видећи пред собом мудру жену, но не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима њеним код једне високородне жене, по имену Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд. Боравећи у дому Паладије и имајући на расположењу доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег - да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим. Вас ће похвалити сви преподобни, због вас ће се узвеселити све мудре девојке џ примиће вас у своју заједницу. Децо моја слатка! не дајте да вас саблазне вражјим саблазнима: јер ће вас цар, како ја држим, засути многим ласкама, обећавати вам велике дарове, и предлагати вам славу, богатство и част, и сву лепоту и сладост овог трулежног и сујетног света, - но ви немојте пожелети ништа од свега тога, јер све то као дим ишчезава, и као прашина разноси се ветром, и као цвет и трава вене и претвара се у прах. А када угледате љуте муке, немојте се уплашити, јер, пострадавши малко, ви ћете победити врага и узликовати занавек. Верујем Богу мом Исусу Христу, да Он неће оставити вас које за Њега страдате, јер је Он рекао: Ако би жена и заборавила чедо утробе своје, но ја вас заборавити нећу (Ис. 49, 15): Он ће неодступно бити с вама у свима вашим мукама, гледајући ваше подвиге, укрепљујући немоћи ваше и плетући вам неувенљиви венац награде. О, кћери моје дивне! опомените се мука мојих када сам вас рађала; опомените се трудова мојих којима сам вас одгајала; опомените се и речи мојих којима сам вас учила страху Божјем, и утешите старост матере своје вашим добрим и јуначким исповедањем Христа! За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу. Кћери, с умилењем слушајући овакву поуку своје мајке, срце им се топљаше од милине и радоваху се душом очекујући време мучеништва, као венчање. Јер оне, свете гране светог корена, свом душом жељаху то чему их поучаваше њихова премудра мати Софија. Речи њене оне слагаху у срцу свом, и припремаху се на подвиг мучеништва као на славље, ограђујући себе вером, укрепљујући себе надом, и распламћујући у себи огањ љубави према Господу. Бодрећи и учвршћујући једна другу, оне обећаваху матери својој да ће све њене душекорисне савете с помоћу Христовом привести у дело. Када наста трећи дан, оне бише изведене пред незнабожног цара на суд. Држећи да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост, и саме ћете погинути у време када би се могле особито веселити, живећи у сластима и лепотама и радостима овога света. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац. Но свете девојчице одговорише му једногласно и једнодушно: Наш је Отац - Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше; ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо; јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег. Чувши такав одговор од њих, цар упита матер њихову С о фију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има дванаест година; друга - Нада, има десет година; трећа - љубав, њој је девет година. И дивљаше се цар како оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - А л и Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - Но она као у туђем телу трпљаше ћутећи. А када мучитељи ништа не успеше бијењем, цар нареди те јој одрезаше девојачке груди; но из рана, уместо крви потече млеко. И сви који посматраху мучење свете Вере дивљаху се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваху царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко безумљу цареву и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу! После тога би донесена железна решетка и метнута на силан огањ. Када се она усија као жеравица и од ње лећаху варнице, онда на њу положише свету девојчицу Веру. Два сата лежаше она на тој решетки и мољаше се Господу свом, и ни најмање се не опече, тако да се сви дивљаху. Затим она би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри; али и У њему остаде неповређена; и седећи у њему као у прохладној води опа певаше Богу. Не знајући шта још да чини с њом, да би је узмогао одвратити од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радости и рече матери својој: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем дс жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог. - А сестрама рече: Знате, миле сестре моје, Коме се обећасмо и Коме се заручисмо; знате да смо запечаћене светим крстом Господа нашег па вечну службу Њему, стога трпимо до краја. Једна нас мати роди, једна васпита и научи, зато смо дужне примити један исти завршетак; као рођене сестре, имајмо једну вољу! Нека вам ја будем пример, да и ви обе пођете за мном ка Женику нашем који нас зове к Себи. После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој. Иди дакле к Њему, срце моје мило, и обагрена крвљу својом, као у скерлет обучена, предстани дивна пред очима Женика твог, помени пред Њим убогу матер твоју, и помоли Му се за сестре своје да их укрепи на такво трпљење какво ти показујеш. После тога светој Вери би одсечена чесна глава, и она отиде ка Глави својој - Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе. Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. - Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене. Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве дуго бише без милости, док се не уморише. Међутим она ћуташе као да не осећа никакав бол, и само гледаше на своју матер блажену Софију која тамо стајаше, јуначки посматрајући страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим по наређењу безаконог цара света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога она би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове. Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом. Видећи све то, мучитељ ипак не хтеђаше познати истинога Бога, јер срце његово беше помрачено демонском тамом и убиственом заблудом. Међутим, исмејан малом девојчицом, он се стиђаше. Но не желећи више трпети такав стид, он осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! - А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! - Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици. Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима. Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. А л и узалуд беху сва старања саблазнитељева. Јер ко је дужан тако чврсто стајати за возљубљеног Господа, као Љубав? Писано је у Светом Писму: Љубав је јака као смрт; многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити (Песма над песм. 8, 6. 7). Не угасише у овој девојчици огањ љубави к Богу многе воде светских саблазни, нити је потопише реке мука и страдања; величина љубави њене показиваше се у томе што она беше готова душу своју положити за љубљеног Господа свог Исуса Христа; а веће љубави нема него душу своју положити за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8, 35. 37). Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. - Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете! Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху. Када се пећ угаси, света мученица, дивна невеста Христова, изиђе из ње здрава и весела, као из палате. Мучитељи је, по наређењу царевом, одмах дохватише и сврдлима јој зглобове провртеше; али је Божја помоћ крепљаше у тим мукама, те она не умре. Јер ко би могао отрпети те муке, а да се одмах не сруши мртав? Међутим возљубљени Женик њен, Исус Христос, поткрепљаваше своју свету мученицу, да би и нечестиви што више били постиђени и њој била дата што већа награда, и да би се крепка сила Божја прославила у немоћном сасуду људском. Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. - А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац; Женик већ стоји очекујући те и посматрајући с неба твој подвиг, да би, када приклониш под мач главу своју, примио твоју чисту и беспрекорну душу у Свој загрљај и упокојио те са твојим сестрама. А помените и мене, матер вашу, у царству Женика свог, да милостив буде мени и да ме не лиши учествовати и пребивати с вама у светој слави Његовој. И тог часа света љубав би посечена мачем. А мати њена узевши тело њено положи га У диван ковчег заједно са телима свете Вере и Надежде, и украсивши како треба тела њихова метну ковчег на погребна кола, одвезе их изван града неколико потркалишта, па са сузама радосницама чесно погребе кћери своје на високом брежуљку. Сама пак остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи усрдно се молећи Богу, и у томе заспа сном смрти о Господу. Верни је погребоше на истом месту заједно са кћерима. На тај начин и она би удостојена с њима мученичког венца и учешћа у небеском царству, јер иако не телом, ипак она срцем страдаше за Христа. Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав. О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин. ПРИЛОГ ТВ ХРАМ: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. У среду 28. августа 2019. године, на празник Успења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Пироту, где је у Саборној цркви обележена храмовна и градска слава. Преосвећеном Владики је саслуживао велики број свештеника пиротског намесништва и као и гости свештеници који су дошли да увеличају славље. У току Свете Литургије, у препуном храму верног народа, уз одговарање хора Свети Јован Златоусти, Епископ је рукоположио у чин ђакона г. Немању Шева из Земуна. Велики број верујућих хришћана се причестио, а на крају Свете Литургије је пресечен славски колач. Потом је из порте храма формирана свечана литија које је прошла главним улицама града Пирота све до центра града и градске општине где је још једном обављен чин сечења славског колача, а присутне су поздравили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније и градоначелник Пирота господин Владан Васић. Извор: Радио Глас
  21. Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке г. Григорије служио је 15. августа 2019. године, када се по новом календару прославља Успење Пресвете Богородице, свету литургију у грчком храму Вазнесења Господњег у Берлину. Епископу су, поред старешине храма архимандрита Емануила саслуживали и пароси берлински Вељко Гачић и Радомир Колунџић, као и ђакон Александар Дебељак. Епископ се присутном народу обратио беседом на грчком језику, у наставку доносимо српски превод беседе: Драга браћо и сестре, данас је велики празник! Данас славимо Пресвету Богородицу! Данас уствари славимо ону коју је прославио Бог, а која је примивши ту славу прославила читав људски род. Свакога човјека, свако биће. У њој све што дише може да слави Господа. И зато данас ми хришћани сабрани у Цркви око Свете Богородице треба на тренутак да застанемо и да се замислимо над тим чудом које се догодило у личности и кроз личност Пресвете Дјеве Марије. Догодило се то, љубазни народе, да свaко од нас пред лицем Бога има вјерну и искрену Заступницу, Молитвеницу. Но, ако сам ја или ти као хришћанин ослабио и ето немам снаге да се молим, ја и ти и сви знамо да се Она моли за нас. Ако смо уплашени и узнемирени у страху од крста и страдања, ми знамо да Она непоколебљиво стоји. Ако сам ја или неко од вас нестрпљив, знамо да Она непоколебљиво вјерује. Ако сам нечист телом, речју и делом, знам да је Она чиста. Ако је све што у мени треба бити светлост постало тама, знам да је Она светлост! Ако сам отпадник, маловеран, ако сам оговарао или клеветао, знам да Она није. Ако сам тужан и малодушан, знам да се Она радује истински. Ако сам себе запустио и заборвио, знам да Она никог од нас не заборавља. Па шта онда да чинимо, браћо и сестре, у оваквом дану и поводом оваквог славља. Треба да имајући пред собом слику (икону) Богородице искрено из свег срца завапимо, запевамо, говоримо: Пресвета Богородице буди с нама, не остави нас, спаси нас, моли Бога за нас. Треба да јој кажемо, ако ја не знам и не налазим прави пут: Потражи ме и поведи јер ти знаш пут. Ако сам занемарио истину: Избави ме од лажи и заступи пред Истином, пред Сином твојим и Богом нашим. Ако сам делима или речима, вољно или невољно, угрозио свој живот: Узми ме за руку Богородице и изведи ме из таме смрти у светлост живота Сина твог и Бога нашег. Сав је, дакле, задатак нас хришћана, браћо и сестре, да будемо с Њом, са Мајком Божјом. Ви сте данас дошли на овај дивни и велики празник управо зато да будете у слави и хвали Пресвете Богородице. Ми данас чинимо свако појединачно и сви заједно тај покрет који се може сажети у једну реч, покрет који води у загрљај Мајке. Иако смо већина одрасли и у зрелим годинама, још увек под теретом наших греха ходамо тешко и несигурно као дете које тек треба да прохода. Али и то дете када достигне, досегне мајчино крило и загрљај, смеје се и радује. До овог трена, макар у овом дану, могли смо се сви плашити пада и неизвесности, а од сада, у овој Божанској служби, знајте и верујте да вас грли и теши Мајка Божја у свом крилу, и у крилу Цркве Сина њеног и Бога нашега! Амин. Извор: Епархија диселдорфска и немачка Света литургија у Берлину - ДИСЕЛДОРФСКА И НЕМАЧКА EPARHIJA-NEMACKA.COM 15. августа 2019. када се по новом календару прославља Успење Пресвете Богородице, Епископ Диселдорфа и Немачке Григорије служио је свету...
  22. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo je на празник преподобне Ангелине Српске, у понедјељак, 12. августа са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У чин чтеца рукопроизведен је Стефан Зорић, апсолвент Богословског факултета. Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија, мала Љубица Пилић из Подгорице. У Свету тајну брака ступили су господа Светислав и Радмила Живковић из Будве. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  23. Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости! Свети изданци владарске породице Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу. Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’. Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона. Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“. Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други. Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о много дубљем проблему. Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже: „Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“ Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“ Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“ „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“ „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“ Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица! Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности. У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Трон, као што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи» Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…». Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију! Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!), да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример, често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…», «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне. И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу. Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна. На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година. И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса. И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину. Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне. У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да: «Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8] Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице. Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9] «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …» Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10] «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…» Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11] «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…» Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12] «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…» Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13] «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама» У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…». Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо: «Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14] На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу) овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве. Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не Црква) добија аутокефалију! Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? Цео текст: https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/зап
×
×
  • Креирај ново...