Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је 22. октобра 2021. године, после одслужене доксологије у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци, топлом речју добродошлице поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, подсетивши да је Свјатјејши ранијих година више пута био у Бањалуци, али да у својству српског Патријарха долази први пут. Владика Јефрем је, пре свега, заблагодарио Патријарху Порфирију што је смерно приклонио главу и прихватио "тешки крст српског патријарха, наследника Светога Саве" и тиме отклонио могућност "да то непосилно дело и бреме падне на некога ко би то теже и са мање успеха носио". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ бањалучки је заблагодарио и на томе што је Патријарх Порфирије попут својих претходника, блаженопочивших Патријараха Павла и Иринеја, "предузео апостолска мисионарска путовања, свуда тамо где живи српски православни народ". "Ваша Светости, потребна нам је Ваша помоћ и молитвена подршка, благослов Божији са којим почињемо свако добро и успешно дело у животу сваког појединца, тако и породице, Цркве и народа" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Ми православни верујући Срби на овим просторима, непогрешиво осећамо да је наша снага у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и Цркве у нашој Матици. Чак и сада када смо силом политичких прилика подељени, остајемо један духовни и национални простор, у томе је наша снага и надање", рекао је Епископ бањалучки у свом поздравном слову. Владика Јефрем је подвукао тешке услове у којима српски народ у Републици Српској живи, али и оценио да "ми, многострадални српски народ, имамо много врлина, али и недостатака". "Неслога и нејединство као да су наш усуд" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Бавимо се сами собом и дајемо прилику противницима да то додатно користе против нас. Ваша Светости благословите нас и поучите како да правилно и одговорно живимо и радимо, како би и ми и други око нас, видећи наша добра дела, прославили Оца нашега који је на небесима", рекао је Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем завршавајући свој поздрав Патријарху Порфирију. Извор: Радио Слово љубве

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, одржаће предавање у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду, 20. фебруара 2020. године, са почетком од 19 часова. Отац Гојко ће говорити на тему „Савремени човек и савремени свет”. Животопис протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу

Књига професора др Валентине Питулић, под називом Саздаде се бела црква: српско народно стваралаштво Косова и Метохије, представљена је у уторак, 4. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Матице српске. После поздравних речи професора др Драгана Станића, председника Матице српске, и професора др Александре Вранеш, руководиоца одељења за књижевност Андрићевог института, о књизи су говорили професор др Бошко Сувајџић, мр Јован Пејчић, рецезенти књиге, и ауторка. У уметничком делу програма учествовали су др Исидора Поповић и Георгије Мркић. Наведено дело Валентине Питулић објављено је у издању Косовскометохијског одбора Матице српске. Обраћајући се присутнима, ауторка књиге је указала на значај неговања усменог наслеђа у циљу очувања духовног и културно-историјског блага на простору Старе Србије. Веровање у Васкрсење нигде није јаче него на овој древној српској земљи, навела је Валентина Питулић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, представљена је 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду. О делу су говорили: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид, професор др Драган Станић, председник Матице српске, и аутор. Пожелевши добродошлицу присутнима, професор Станић је навео, поред осталога, да је владика Иринеј монах који влада собом и који је дубоко предан Господу. Целокупно обраћање професора др Драгана Станића: По великим људима увек су се препознавала и препознаваће се времена у којима живимо и лутамо ми који тражимо крупне оријентире како не бисмо сасвим залутали и, у тим лутањима, негде потонули. Најбољи оријентири јесу извори светлости који се могу јасно уочити чак и у тами, онда када се учини да путовања више не може бити, да морамо застати и отпочинути. Но, ако светлости пред нама има, пут се ипак може наставити а да се не погреши у свеукупном тражењу, чак и ако не нађемо баш најбоље стазе и богазе, гледајући светлосне оријентире, општи правац кретања сасвим сигурно неће бити погрешан. Са јаким светлосним оријентирима нема насумичног лутања, али има сталног и упорног трагања које не губи из вида далеки, јасно уочљиви циљ. Зато се овакво путовање никада не испољава као слепи ход у неизвесност, него путовање непрестано прати добри осећај провиђења, чак и у најтежим и најнеизвеснијим тренуцима. И када нам се учини да не знамо где смо, поглед на светлосни циљ пред нама јасно ће нам показати бар ту једну једину, али најважнију ствар: показаће нам где смо у односу на коначни исход и циљ према којем се одређујемо. Владика бачки Иринеј испоставља се као вечна ватра која увек и постојано гори, никад се не тули до жеравице, а никад не разгорева до неконтролисане буктиње. Увек извор светлости и топлине која не нестаје и не скрива се. Он то чини на начин чврстог, стабилног и поузданог пламена који се даје другоме, без пропратних ефеката променљивости, драматике или, не дај Боже, проблематичности. У начину на који у њему гори ватра вере, рекло би се да све постоји по самоме себи, онако како може бити и како налаже природа ствари, тако као да никакве алтернативе ту нема. Вера се ту испоставља као да само тако може бити и никако друкчије. Ватра вере – којом се живи у Исусу Христу – и наталожено двомиленијумско монашко и епископско искуство проговара у њему са осећањем да одговори на сва питања која постоје, и пре него што дозремо као људи до способности да питања јасно формулишемо. Овакво осећање прети да сасвим нестане из искуства рационалног, секуларног и матералијалистичког образовања савременог човека, али у духовном, хришћанском и метафизичком наслеђу добро позната и догматски утврђена чињеница која указује на вечност и безвременост Бога Сина, упркос томе што се Он телом људским појавио у овом историјском времену. Свети Јустин Ћелијски зато каже: „Велика је и слатка тајна наше вере, наше побожности: Бог се јави у телу, у човеку. То је прва половина вечне Свеистине. А друга је: човек се јави у Богу. Са свих тих разлога чудесни Господ Христос Богочовек и јесте једино на потребу бићу људском и роду људском у свима световима видљивим и невидљивим“. У српској култури којој припадамо овакав облик испољавања душевних и духовних квалитета обично делује готово нестварно, некако – нека ми не буде замерено што то кажем – чак намештено и вештачки. У нашој култури, која у себи садржи јаку епску матрицу, све што на уверљив и прихватљив начин постоји мора бити приказано као поље непосредних и сталних сударања, спорова и сукоба, и то је наш усуд. Нама је једино уверљиво оно што постоји на начин постојаних унутрашњих и спољашњих борби које се могу описати оним Његошевим стихом који вели: „Нека буде борба непрестана“. То да се сваки човек туче са некаквим именованим и неименованим силама – то је у српској култури ствар савршено природна и јасна, чак и једина разумљива и прихватљива, а да у том погледу ни умни људи, интелектуалци, па чак ни монаси и владике не представљају велике изузетке, то је ствар у коју смо се понекад и сами могли посведочити уколико смо умели ту чињеницу да откријемо и у њу се удубимо. Овакво разумевање ствари није нетачно, али уме понекад да буде пренаглашено, па чак и неправедно у односу на оне високоузорне људе и истинске носиоце врлинâ који умеју да воде унутрашњу борбу, а да притом не узнемиравају друге драмским интензитетима које трпе у тој борби. Када такви људи, попут владике Иринеја, оставе сасвим по страни сопствене муке кроз које су пролазили док нису дошли до стабилног, чврстог упоришта за сопствену веру и мисао, за реч и чин, онда типичним представницима српске културе такав став, па и такав човек може деловати помало и хладно, и некако рационално. Но, то се тако причињава само ономе ко није прошао темељни пут молитвеног уравнотежења душе и духовног смирења ума. Само онај ко зна добро колико је тешко доћи до смиреноумља, онај ко зна колики је духовни напор неопходан да се уложи и да се свакодневно улаже како би се смиреност ума досегла и брижљиво чувала – само такав човек са духовним искуством знаће колико је реч о божанственом добру које треба дуго и упорно освајати, а да никада не будеш сигуран јеси ли га освојио и усвојио. Због тога је над самим собом неопходно непрестано стражити и у том стражењу непрестано призивати помоћ Богочовека као најсигурнијег светлосног оријентира свеколиког људског постојања. Близу четврт века имам ту привилегију да будем у некаквој близини Преосвећеног владике Иринеја, тако да знам колико је било мноштва разговора у којима су челници Матице српске имали прилике да размењују мисли са Преосвећеним, и да из тих разговора извуку не само духовну поетику него да буду озарени духовном светлошћу. Та поука није се тицала само путева човековог духовног развитка него је најозбиљније дотицала множину најсложенијих питања нашега живота уопште. Имати то задовољство разговора са владиком Иринејем – то значи бити у могућности да се дотакну та несагледива ширина питања људског живота и друштвених прилика, али се све то обједињује у оном утешном сазнању да све и даље постоји у обзорју Господа Бога, те да гласноћа и бука оних који тврде како је Бог тек хипотеза за којом човек више нема потребе, да је то само једна заводљива, нетачна и лажљива мисао чије тешке последице не успевају да сагледају пре свега они који је формулишу и разглашавају. Свему томе насупрот стоји древна хришћанска мисао која се по много чему указује као сасвим саображена духу времена у којем данас живимо. У том смислу веома су значајне не само поуке, ставови и начин мишљења нашег владике Иринеја, него и његова докторска дисертација коју је 1980. године, на грчком језику, одбранио на Богословском факултету у Атини, а која се сада појављује у српском преводу Станимира Јакшића под насловом „Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику“. Ова студија није тек једна специјалистичка теолошка студија којом би требало да се баве само посебни зналци у овој области. Истина је, реч је о расправи која припада оном најпробранијем корпусу дела високе теологије суочене са најпробранијим и најсуптилнијим догматским темама, по чему она улази у круг најважнијих дела насталих у окриљу Српске Православне Цркве и њених аутора какви су архимандрит Јустин Поповић, Свети владика Николај Велимировић, митрополит Амфилохије или владика Атанасије Јевтић. Улазећи у круг оних најбољих духова и умова које је Српска Православна Црква изнедрила, владика Иринеј се појављује увек са додатком који сведочи о обиљу дарова. Он је монах који влада собом и дубоко је предан Господу, али је и теолог који добро зна шта можемо о Господу знати и како, уз то знање, Господу треба да искажемо част и славу. Он је Владика који управља паством и показује јој ваљане, проверене путеве ка Господу, али је и интелектуалац са широким познавањем обичног људског живота и са искушењима савременог човека, и са познавањем способности да живот подстакне духовним упориштем у Господу. Он је човек овога света који добро разумева у каквим околностима данас и овде живимо, али је још више мудрац који упозорава на присуство вечности у овом пропадљивом свету и пророк кроз којег Свети Дух проговара језиком провиђења Господњег. Он добро зна како се суштина, енергија и дела Господња исказују ваљаношћу речи, али исто тако зна када, где и како треба говорити речитошћу ћутања и дубинама тишине. Привилегија је живети у близини таквога човека Господњег. Молим да ми буде опроштено што ја, један из пастве, овако говорим о своме Епископу. Као и Ви Преосвећени, тако и ја знам да овакве речи могу изгледати као кушање којима нас излаже нечастиви, али ме теши помисао да те исте речи могу изгледати као, можда, прозирање таме којом смо окружени, а која нас спречава да сагледамо Божју суштину која ће нас поштедети крупнијих лутања и погрешке. Само истинским заједништвом људи, и то људи који су саборно обједињени у Богу, можемо се надати да се као самосвесни појединци, као народ, као носиоци вере, као чувари светлости, нећемо загубити у мраку кроз који нам ваља даље ходити. Хвала Вама Преосвећени, хвала Вам што у томе свесрдно, као истински носилац светлосних знака Господњих, Ви нама помажете, бодрите нас и на истинске циљеве непрестано упућујете. Звучни запис обраћања проф. др Драгана Станића Митрополит Порфирије је оценио да је промовисана књига вредна зато што показује важност Предања и верност Предању Цркве. Изван сагласја са вером Отаца, изван Предања – нема истинске вере, нема истинског богословља ни истинског живота, навео је Митрополит загребачко-љубљански. Звучни запис обраћања Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија Епископ крушевачки г. Давид је образложио да постоје многи аспекти књиге која носи назив Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, и да је то дело одраз богословске речи и Отаца Цркве кроз векове. Звучни запис обраћања Епископа крушевачког Давида Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј заблагодарио је свима који су допринели настанку књиге, а особито г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, Матици српској – саиздавачу, и многим другима. Епископ је истакао да не постоји теологија ван Цркве. У нашем времену, чињеница да се бавимо оваквим темама је благослов Божји за све нас и подстицај да не дозволимо да нам се живот претвори у неку рутину свакодневице него да увек схватамо да смо овде да бисмо вечно у Богу живели, у заједници са Господом љубави и у заједници са свима светима Његовим, поручио је владика Иринеј. Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије присуствовао је манифестацији „Његошев дан у Матици српској“, која је одржана 14. новембра 2019. године, у најстаријој српској, књижевној, научној и културној институцији. Преневши благослов Епископа бачког г. Иринеја, члана Његошевог одбора Матице српске, владика Исихије је истакао важност улоге коју је Петар Петровић Његош имао за наш народ. Велики значај јесте овакво обележавање имена нашег писца и владике Његоша. Видели смо колико се његов живот и дело преплићу са именом Матице српске, колико ту има додирних тачака и подударања. Његош 1845. године постаје члан Матице српске. Можемо да кажемо да је он једна звезда на том богатом небу које је садржано у Матици српској и да је вршњак Матице српске, и свакако један од оних кључних личности који јој је и дао онај облик који она сада има. Нека је молитва владике Његоша са свима нама и нека надахњује овај скуп и све излагаче, нагласио је Епископ мохачки. Звучни запис обраћања викарног Епископа мохачког Исихија Како је истакао професор др Драган Станић, председник Матице српске, Његош и јесте дубинска вертикала српскога језика и поезије, српске духовности и културе, српске душе и народнога бића. Звучни запис обраћања проф. др Драгана Станића Академик Миро Вуксановић, потпредседник Његошевог одбора, рекао је да је уочи свечаног отварања манифестације одржана и седница Његошевог одбора. Одбор је потврдио да нам је Његош неопходан као наш савременик и као свевремени песник, да без њега не бисмо били какви јесмо и да без њега не бисмо имали такав планетарни песнички знак као што нам је он дао, истакао је професор Вуксановић, најавивши да ће Матица српска и убудуће објављивати Његошев зборник и приређивати научне скупове са различитим темама. Манифестацији су присуствовали и: гђа Смиљана Гламочанин Варга, потпредседница Скупштине АП Војводине, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и многи други поштоваоци и проучаваоци Његошевих дела. Након свечаног отварања и приказа трећег броја Његошевог зборника Матице српске, одржан је научни скуп „Језик у Његошевим делима“. У раду симпосиона учествовали су уважени академици, књижевници, као и професори књижевности и славистике. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Његошевог одбора Матице српске, обратиће се учесницима научног скупа „Његошев дан у Матици српској“, 14. новембра 2019. године, у свечаној дворани најстарије српске књижевне, научне и културне институције. Поред владике Иринеја присутне на научном скупу поздравиће и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као и професор Драган Станић, председник Матице српске. Програм научног скупа /PDF/ Извор: Матица српска / Инфо-служба Епархије бачке

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије одржао је 14. новембра 2018. године у дворани Матице словеначке у Љубљани, предавање на тему „Стваралаштво“, у оквиру циклуса предавања Ars et religio: Међуверски фокуси које организују издавачка кућа Družina и културно-уметничко друштво „KDO“. Модератор предавања био је Јан Першич. Извор: Српска Православна Црква

Митрополит је казао да га радује што се Матица српска налази у центру Немањиног града, изразивши истовремено и чуђење поводом отварања српске куће. -Као да цијела Црна Гора није српска кућа, па јој сад треба стварати неку нишу. Како је рекао један од ових наших челника који је предвидио за Митрополију црногорско-приморску, за Српску Православну Цркву, предвидио је нишу, тако дакле да је онда предвиђена и ниша за Његоша. Додуше он је већ од седамседесет и које године на горем мјесту него у ниши. Ено га утамниченог од седамдесетих година до данас у зиндану оног маузолеја,- казао је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски. Подсјетивши на изјаву Мате Мештровића, да је његов отац грађењем маузолеја на Ловћену желио да афирмише црногорски идентитет, владика је рекао да у Мештровићевим ријечима има истине. – Рушењем цркве, тамничењем Његоша и замјеном тим сурогатом, на Ловћену је пројављено афирмисање једног новог идентитета, који се почео обликовати и на духовном, и на моралном, и на друштвеном, политичком, идеолошком , и философском плану, ја бих рекао посебно од времена почетка оног братоубилачког рата 1941. године, када је покренуто крваво братоубилачко коло ради стварања новог човјека, – рекао је Митрополит Амфилохије. Он је додао да су носиоци братоубилаштва у Црној Гори били борци против фашизма, и да је борба против фашизма сама по се добра али да није добро то што је антифашизам искоришћен за располућивање бића народа и бића Црне Горе. – Рушење цркве на Ловћену, обурдавање цркве на Ловћену је уствари обурдавање Његоша, оног истинског и правог. И ту започиње, и градњом маузолеја, и рушењем цркве и утамничењем Његоша, започиње један нови еон, нови период. И све што се догађало до данас, и оно што се данас догађа, то је управо плод онога што се догодило са Његошем, – рекао је Високопреосвећени Митрополит. Подсјетивши на стихове Светог Петра Другог цетињског пустињака и ловћенског тајновидца „Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу“, владика је рекао да сва дешавања на Косову у последњих скоро 650 година, представљају заправо преломну тачку у судбини Европе и свијета. -Историографско, егзистенцијално, да не кажем и метафизичко сазнање Његошево, никада није било значајније него данас – поручио је владика. Напомињући да су већ шест пута Његошеви земни остаци премјештани, он је изразио наду да ће седми пут коначно бити похрањене у капелу која ће се вратити на Ловћен. Говорећи о књизи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, свештеник Миодраг Тодоровић је казао да Његош заједно са Светим Савом представља константу и највећи домет српске културе. – У књизи Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац, по дару Духа Светога и његовом великом силом, као и својим личним разумијевањем, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је успио да нам јави и каже добру вијест о светости и изузетности живота и дјела свога славнога претходника на захтјевној катедри црногорских митрополита, – казао је свештеник Тодоровић. Доц. др Душан Крцуновић је закључио да је оваква књига одавно недостајала у пребогатој библиотеци стручне литературе о Његошу. -Треба ли уопште рећи да се о Његошу писало много, исцрпно, да се писало о њему као пјеснику, мислиоцу, философу, мудрацу, родољупцу, државнику, али не и као богослову, богослужитељу, пустињаку, усамљенику, монаху, молитвеном тиховатељу, мученику, пророку. Књига Високопреосвећеног Митрополита расвјетљава управо ту богословску, шта више литургијску димензију Његошевог пјесништва, која је пресудна за разумијевање како његове поетике, тако и његовог крстоносног живота, – казао је Крцуновић и додао да је управо занемаривање те димензије давало простора за самопројектујућа тумачења. – Бит Његошеве поетике почива у опиту свештеног тајновиђења очима непатворене хришћанске вјере. Његово искуство свештеног тајновиђења, бременито стваралачким могућностима преточено је у један аутентични, моћни и непоновљиви молитвено-богослужбени и славословно-евхаристијски језик поезије. Та поезија, слиједећи нашег Митрополита, уткана је у наше биће, и кроз њену оптику сагледавамо овај богосаздани свијет, себе и друге у том свијету и историји, на један дубљи, егзистенцијално обавезујући, лично саборни, или како би се рекло евхаристичан начин – рекао је др Крцуновић. Он закључује да ако би у једном даху требало изрећи општи вриједносни суд о овој књизи, онда би тај суд гласио да је она својеврсно слово у одбрану Његошеве иконе, апологија његове распете личности, односно одбрана његовог голготског живота и христоцентричног карактера његовог цјелокупног књижевног дјела које Митрополт узима у разматрање. На самом крају промоције, о књизи Високопреосвећеног Митрополита говорио је књижевник Будимир Дубак. По мишљењу Дубака носећи стуб књиге „Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац”, представља Његошево Житије. – Петар Други Петровић је нетипичан владика и хришћанин. Нису га разумјели многи грлени савременици као што га и данас више него икад не разумију и осуђују, – казао је Дубак. Он додаје да је текст Житија Митрополита Петра Другог цетињског пустињака које је написао Митрополит Амфилохија представља избрушени дијамант. – Избрушени је драгуљ који сажима судбину и дјело богоизабраног светог Његоша, толико јасно и уверљиво да нам се указује пут познања овог откровитеља и сведока истине божанске и небоземне. Књигу Свети Петар II Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац митрополита Амфилохија, највећим дијелом, чине пригодни текстови, предавања и бесједе, које је аутор изговорио или написао, посљедњих неколико година, а поводом обиљежавања двјестогодишњице рођења Петра Другог Петровића Његоша. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска