Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'марковић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. 6 септембра, 2021 Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе. Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то. Фото: Принтскрин/Митрополија Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО. Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите. Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце. И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине. Велибор Марковић Извор: Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]
  2. Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37) Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима? О. Владимир: Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех. Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете. Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска. Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир: Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена. Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој. Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви. Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву. У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду. Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а? О. Владимир: Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи. Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо. Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала. Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…) О. Владимир: Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који, како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра. Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно. Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства? О. Владимир: Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору. Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа? О. Владимир: Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп. Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте. Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице. Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве. У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе. Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа? О. Владимир: Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими. Интервју водио Небојиша Мишевић Православни мисионар
  3. Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37) Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима? О. Владимир: Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех. Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете. Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска. Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир: Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена. Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој. Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви. Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву. У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду. Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а? О. Владимир: Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи. Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо. Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала. Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…) О. Владимир: Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који, како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра. Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно. Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства? О. Владимир: Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору. Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа? О. Владимир: Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп. Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте. Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице. Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве. У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе. Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа? О. Владимир: Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими. Интервју водио Небојиша Мишевић Православни мисионар View full Странице
  4. Почело је...има разних мера... Презвитер Владимир Марковић: Не бојте се! Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корана вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу, рекао је за портал Ин4с презвитер Владимир Марковић. Отац Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства и старешина цркве Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру у Београду Драга браћо и сестре, Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корона вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу. Жао нам је свих људи који страдају, болују и умиру широм Земље. Више нам је жао ове године него што нам је било минулих година иако су и тада страшне појаве потресале планету. Ратови на Блиском истоку, окупација и страдање хришћана у Сирији и Либији уврстили су хиљаде људи у календар мученика. Земљотрес и цунами у Јапану, Филипинима, Тајланду, Индији однели су велики број жртава. И није тачно да смо сви окретали главу од ових катастрофа. Било је и нас који смо искрено жалили због тога. Али смо сва та страдања тамо негде далеко поистовећивали са оним што нам је било итекако близу. Са нашим трагедијама овде. И сагледавали смо их увек у светлу Васкрсења Христовог које никада не бива без страдања којим Господ даје славу и вечни живот. Нагледали смо се невиних жртава од рата у Босни, преко бомбардовања 99′ до затирања нашег семена и погрома народа на Косову и Метохији. Зато је угледни лекар Др Бранимир Несторовић веома лепо приметио на почетку ове свеопште хистерије да смо ми народ који је толико тога претурио преко главе да не треба да нас плаши један обичан вирус. Др Даница Грујичић је са друге стране говорила јавно и научно доказала да смо одавно изложени једној епидемији која годинама траје и која односи 20.000 жртава годишње. До данас нас држава није адекватно заштитила од ње већ чак доприноси развоју ове епидемије малигних обољења тако што зарад економских интереса дозвољава да постанемо сметлиште тзв. хришћанске Европе. Понављам вам – годишње од рака умире 20.000 људи у Србији. Од поклона који нам је стизао са војних аеродрома Европе. Њен прагматизам и љубав, посебно за нас Србе који смо чували њену част и границе, се види у томе што су нам дали и посебно име – Адриа. Под то име су стрпали и све наше дојучерашње крвнике и непријатеље. Ваздух нам је затрован и то више нико не може да сакрије. Управо се продају здрави извори воде а целокупни екосистем се урушава и трује до неповратних граница. Брига за здравље нације је била таква да нам је од 2010. године отишло око 8.000 лекара, а тек колико друго медицинско особље. И сада коначно када нас је задесила ова трагедија решили смо да се опаметимо. Решили смо да поштујемо струку. А шта нам каже струка? Каже да овај вирус посебно погађа медицинске раднике јер они чине половину оболелих. Испоразбољевали се људи по свим могућим здравственим установама. Толики директори здравствених установа, рециклирани од стране сваког долазеће режима као прави стручњаци су одговорно иступили и часно признали пропусте? Не, не то се није десило. Али је зато утврђена одговорност и пронађен је кривац. Криви смо сви ми који смо завапили нашем Патријарху и Синоду да умилостиве власти и да нама који не затварамо очи пред свим овим проблемима, не упиремо прстом у заиста одговорне и криве, дају да своју радост Васкрса поделимо једни са другима и са Васкрслим Христом у Литургији и у храму који је одувек био свето место исцељења и лека а не смрти и заразе. Сметамо јер не дамо да нам Цркву сведу на крсну славу и „обичаје старе“ ови стручњаци као овај доктор који слави бабину славу и прославља у свом дому све празнике. Он нам је већи ауторитет од 45. патријарха на трону Св. Саве. Он је на централном месту конференције за штампу окружен својим апостолима – весницима који нас из својих гласила годинама плаше црним хроникама, вестима и апокалиптичким насловима: СТРАШНО, ЗА НЕВЕРОВАТИ, УЖАС… Хајдемо да им ове године покажемо нашу снагу, нашу веру и нашега Бога и Господа Исуса Христа. Да га и они упознају онако како је то учинио јеврејски Синедрион. У Његовом истинском смирењу, мудрости, љубави и жртви. И хајдемо браћо и сестре да се не бојимо. Хајмо да заиста послушамо оне Христове речи којима се најчешће обраћао својим ученицима и које упућује и нама: Не бојте се. Не бојте се јер знамо и све нам је ово најавио наш мили Господ. Да ће охладнети срца многих, и да ће нас многи омрзнути само ради имена Његовог. Знамо добро да се Велики Четвртак десио у четвртак. Да се Велики Петак збио у петак. И да је Христос Васкрсао у Недељу. Не у понедељак, не у уторак него у Недељу. Руси кажу Воскресение, Грци Господњи дан. А нама је нерадна свака недељла, дан Господњи, дан Васкрсења Његовог. Тако ће и ове године бити у Топчидеру и у свим нашим другим храмовима. Празнична, најбитнија Литургија са Васкрслим Христом и са свима вама који будете могли да дођете. А како ћете? Е то ако мене питате више није питање ни за Синод, ни за патријарха, а сигурно не и за „струку“. То је питање које свакоме поставља Христос лично и од свакога очекује лични одговор.
  5. Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корана вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу, рекао је за портал Ин4с презвитер Владимир Марковић. Отац Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства и старешина цркве Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру у Београду Драга браћо и сестре, Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корона вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу. Жао нам је свих људи који страдају, болују и умиру широм Земље. Више нам је жао ове године него што нам је било минулих година иако су и тада страшне појаве потресале планету. Ратови на Блиском истоку, окупација и страдање хришћана у Сирији и Либији уврстили су хиљаде људи у календар мученика. Земљотрес и цунами у Јапану, Филипинима, Тајланду, Индији однели су велики број жртава. И није тачно да смо сви окретали главу од ових катастрофа. Било је и нас који смо искрено жалили због тога. Али смо сва та страдања тамо негде далеко поистовећивали са оним што нам је било итекако близу. Са нашим трагедијама овде. И сагледавали смо их увек у светлу Васкрсења Христовог које никада не бива без страдања којим Господ даје славу и вечни живот. Нагледали смо се невиних жртава од рата у Босни, преко бомбардовања 99′ до затирања нашег семена и погрома народа на Косову и Метохији. Зато је угледни лекар Др Бранимир Несторовић веома лепо приметио на почетку ове свеопште хистерије да смо ми народ који је толико тога претурио преко главе да не треба да нас плаши један обичан вирус. Др Даница Грујичић је са друге стране говорила јавно и научно доказала да смо одавно изложени једној епидемији која годинама траје и која односи 20.000 жртава годишње. До данас нас држава није адекватно заштитила од ње већ чак доприноси развоју ове епидемије малигних обољења тако што зарад економских интереса дозвољава да постанемо сметлиште тзв. хришћанске Европе. Понављам вам – годишње од рака умире 20.000 људи у Србији. Од поклона који нам је стизао са војних аеродрома Европе. Њен прагматизам и љубав, посебно за нас Србе који смо чували њену част и границе, се види у томе што су нам дали и посебно име – Адриа. Под то име су стрпали и све наше дојучерашње крвнике и непријатеље. Ваздух нам је затрован и то више нико не може да сакрије. Управо се продају здрави извори воде а целокупни екосистем се урушава и трује до неповратних граница. Брига за здравље нације је била таква да нам је од 2010. године отишло око 8.000 лекара, а тек колико друго медицинско особље. И сада коначно када нас је задесила ова трагедија решили смо да се опаметимо. Решили смо да поштујемо струку. А шта нам каже струка? Каже да овај вирус посебно погађа медицинске раднике јер они чине половину оболелих. Испоразбољевали се људи по свим могућим здравственим установама. Толики директори здравствених установа, рециклирани од стране сваког долазеће режима као прави стручњаци су одговорно иступили и часно признали пропусте? Не, не то се није десило. Али је зато утврђена одговорност и пронађен је кривац. Криви смо сви ми који смо завапили нашем Патријарху и Синоду да умилостиве власти и да нама који не затварамо очи пред свим овим проблемима, не упиремо прстом у заиста одговорне и криве, дају да своју радост Васкрса поделимо једни са другима и са Васкрслим Христом у Литургији и у храму који је одувек био свето место исцељења и лека а не смрти и заразе. Сметамо јер не дамо да нам Цркву сведу на крсну славу и „обичаје старе“ ови стручњаци као овај доктор који слави бабину славу и прославља у свом дому све празнике. Он нам је већи ауторитет од 45. патријарха на трону Св. Саве. Он је на централном месту конференције за штампу окружен својим апостолима – весницима који нас из својих гласила годинама плаше црним хроникама, вестима и апокалиптичким насловима: СТРАШНО, ЗА НЕВЕРОВАТИ, УЖАС… Хајдемо да им ове године покажемо нашу снагу, нашу веру и нашега Бога и Господа Исуса Христа. Да га и они упознају онако како је то учинио јеврејски Синедрион. У Његовом истинском смирењу, мудрости, љубави и жртви. И хајдемо браћо и сестре да се не бојимо. Хајмо да заиста послушамо оне Христове речи којима се најчешће обраћао својим ученицима и које упућује и нама: Не бојте се. Не бојте се јер знамо и све нам је ово најавио наш мили Господ. Да ће охладнети срца многих, и да ће нас многи омрзнути само ради имена Његовог. Знамо добро да се Велики Четвртак десио у четвртак. Да се Велики Петак збио у петак. И да је Христос Васкрсао у Недељу. Не у понедељак, не у уторак него у Недељу. Руси кажу Воскресение, Грци Господњи дан. А нама је нерадна свака недељла, дан Господњи, дан Васкрсења Његовог. Тако ће и ове године бити у Топчидеру и у свим нашим другим храмовима. Празнична, најбитнија Литургија са Васкрслим Христом и са свима вама који будете могли да дођете. А како ћете? Е то ако мене питате више није питање ни за Синод, ни за патријарха, а сигурно не и за „струку“. То је питање које свакоме поставља Христос лично и од свакога очекује лични одговор. Извор: Ин4с
  6. Верско добротоворно старатељство АЕМ је сходно ванредној ситуацији изменило свој начин рада, о чему је радио Слово љубве већ известио како у програму тако и на радијској интернет-страници. Звучни запис разговора Поред већ постојећих бројева телефона за помоћ у храни и лековима, од јуче су почели да раде и бројеви телефона на које се грађани могу јавити да поразговарају са свештеником. Како стоји стање питамо првог човека ове важне харитативне институције наше Цркве, свештеника Владимира Марковића, који између осталог указује да на жалост има велики број оних који овакву ситуацију и злоупотребљавају, те тако одузимају преко потребно време да се помогне онима којима је помоћ заиста и потребна. Питамо и како било ко од нас ко жели да помогне рад ВДС-а ових дана, односно да помогне свом ближњем – може то да учини? Извор: Радио Слово љубве
  7. У навечерје празника Сретења Господњег и свечаног прослављања Славе Епархије тимочке, доносимо кратак историјат Епархије тимочке из пера монаха Игнатија (Марковића). Јула 1833. године књаз Милош посетио је Тимочку Крајину, која ће тек на Сретење 1834. године, заједно са 6 нахија Карађорђеве Србије, бити присаједињена Србији. Дан након Сретења 1834.г. успостављена је Тимочка Епархија, а за њеног првог Епископа хиротонисан је у Саборној цркви у Крагујевцу Доситеј Новаковић из околине Прилепа, калуђер зографски, протосинђел Нишкога Митрополита Мелентија који мученички од Турака на трећи дан Духова пострада заједно са виђенијим нишким грађанима, па игуман и архимандрит манастира Горњака. У ово време у Зајечару, седишту Тимочкога Владике, постојала је мала црквица (подигнута тек 1830. године, јер се народ овога краја сакупљао на Службу Божију у манастиру Светих Апостола Петра и Павла у Грлишту, недалеко од Зајечара) у којој ће Владика Доситеј служити своју прву службу на Васкрс 1834.г. Већ на пролеће је почела да се зида Саборна Црква Рођења Пресвете Богородице, а сам се кнез заузео да се црква што пре заврши. За зидање цркве коришћен је камен од старих надгробних споменика, а грађани су били обавезни да раде на подизању цркве. Цркву је освештао Епископ Доситеј 23. децембра 1834. године. Владика је и у свом Двору имао капелу са свим потребним богослужбеним књигама, данас се у Епархијској библиотеци чува његов Архијерејски служебник на грчком језику писан. Епископ Доситеј је пренео седиште Епархије из Зајечара у Неготин 1839. године јер није успео да Зајечарце умоли да долазе на богослужења (данас је потпуно другачија слика). Он је имао удела у стварању првог црквеног закона, новцем помагао читаонице, школе, Гимназију а био је и члан Српског ученог друштва. Епархијом је управљао 20 година и сахрањен у старој Неготинској цркви. Други Епископ је 1854-1865. године Герасим Стојковић из Великог Арада, богослов сремскокарловачки, професор београдске богословије (предавао пастирско богословље, моралку, догматику, литургику и катихетику), калуђер враћевшнички. Трећи је Евгеније Симеоновић 1865-1880. године из Беле Цркве, богослов вршачки, регистратор кнежеве канцеларије, професор београдске богословије (заједно са својим претходником на трону Неготинских Епископа), калуђер манастира Манасије. Нарочито је имао љубав према благољепију богослужења. Мојсије Вересић из Страгара код Крагујевца, калуђер манастира Благовештења, богослов београдски, па професор исте, Шабачки Епископ 1868-1874. године, пензионисан а онда Епископ Неготински 1880-1883. године. Познат по својој администрацији Митрополијом Београдском, после протеривања великог Митрополита Михаила. Епархија је 1886. године укинута, а онда 1890. године обновљена под именом Тимочка. Поново седиште: Зајечар. Мелентије Вујић је пети Епископ ове Епархије, 1891-1913. године. Он је из села Осеченице код Ваљева, калуђер је враћевшнички и као калуђер завршио је београдску богословију. Затим се школовао у Кијевској Духовној Академији, а по завршетку исте постављен је за Ректора Призренске богословије (1889-1891). Из свете Косовско-Метохијске српске земље дошао је за Тимочког Владику. Свети Владика Мелентије заиста је био и јесте дивна личност у историји нашега народа и наше Цркве. Осећао је сваку народну муку, гледао да помогне свуда где то може и материјално и поуком. Храбрио је свештенике и учио их Јеванђељу Божијем, припремао их за тешка времена која ће доћи, добар део њих и за мученичко страдање које ће доћи за време Првог светског рата. Пошто није успео да реши материјално стање свештеника, како је обећао када је Владика постао, повукао се са Епархије у Манастир Хиландар. У Хиландару се својски и мушки трудио да се обнови општежиће. Своје завештање оставио нам је и у писаној форми, па су од тога две његове књиге приређене (има их још неприређених у његовој заоставштини): Духовно злато којим се небо купује (приредио Свети Владика Николај) и Духовна градина (приредио Епископ Атанасије Јевтић). Упокојио се 1921. године и сахрањен је на хиландарском манастирском гробљу. Шести Епископ Тимочки био је др Иринеј Ћирић 1919-1921. године. Епископ Иринеј је из Сремских Карловаца, ученик Московске Духовне Академије (која ове године обележава 190 година), калуђер хоповски, па придворни патријаршијски ђакон и библиотекар у Сремским Карловцима, професор богословије сремскокарловачке. Један од најученијих људи свога времена, познат и по богословским али и по публицистичким радовима, овде се показује и на делу: сакупља свештенство, оспособљује цркве за богослужења, проповеда... А онда за Тимочког Владику долази, велики и непоколебиви стуб Цркве, Емилијан Пиперковић, 1921-1970. године. Рођен је у Липљану на Косову, где га је крстио свештеномученик Дена Дебељковић (пострадао од Бугара). Нижу гимназију завршава у Солуну, богословију на Халки (ту му је школски друг био Васељенски Патријарх Атинагора). Као питомац САСабора дипломира на Теолошком факултету у Атини 1918.г., а после годину дана докторира на тему: "Источни Илирик и право Цариградске Патријаршије над њим". Замонашен је 1911. године. Суплент је београдске реалке, па после неколико дана професор сремскокарловачке богословије 1920-1921.г. Као јеромонах био је у комисији за обнову Српске Патријаршије у Цариграду. До краја живота бавио се богословским радом, а објављивао је и по тадашњим грчким часописима. Осми Епископ Тимочки Методије Муждека, 1971-77. године, из Славоније, је дугогодишњи професор и Ректор Призренске богословије, познат по цитирању Светога Писма. Он је био ученик Светог Јована Шангајског. Иза њега су остала његова предавања, беседе... Девети Епископ Тимочки је Милутин Стојадиновић, 1978-1992. године, из Горњег Ковиља, калуђер и игуман Крушедола, први Ректор после Другог светског рата обновљене богословије у Сремским Карловцима. Владика Јустин Стефановић, Чачанин, калуђер и игуман Манастира Црна Река. Он је 1992. године администрирао Епархијом Тимочком, а онда после упокојења Епископа Милутина, постао Тимочки Епископ 1993. године. Напред смо навели, када смо говорили о Епископу Доситеју, да у Зајечару није исто стање као у његово време - да Зајечарци данас иду у Цркву. О другачијем стању говори и чињеница: да су тридесетак младих Зајечараца и Зајечарки који су у последњих десет година изабрали монашки живот по манастирима ове и других Епархија наше Цркве. Сигурно је да и у томе избору има плодова труда Епископа Јустина. Додатак: Садашњи Епископ, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Прошлог, 2019. Лета Господњег предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој прославио је јубилеј - пет година преданог и плодоносног архипастирског служења. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Влада Црне Горе и Митрополија црногорско-приморска наставиће дијалог у вези са препорукама Венецијанске комисије које су дате на Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница Влада Црне Горе и Митрополија црногорско-приморска наставиће дијалог у вези са препорукама Венецијанске комисије које су дате на Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Ово је закључено на састанку премијера Душка Марковића и митрополита црогорско-приморског Амфилохија који је одржан у кабинету председника Владе. - Влада жели да уобличи правни систем у складу са данашњим потребама Црне Горе као вишеверског и мултикултуралног друштва. Наша обавеза је да створимоамбијент и наслеђе које неће бити оптерећење генерацијама које долазе - наводи се у саопштењу Владе, додајући да је премијер Марковић казао да Влада исказује поштовање према православној Митрополији црногорско-приморској и њеним верницима. - Заједнички интерес је да се о верским питањима и у процедури испуњавања препорука Венецијанске комисије постигне највиши степен консензуса. Због тога сам прихватио митрополитову иницијативу да се састанемо, као и његов захтев да се у вези Предлога закона, након што смо добили мишљење Венецијанске комисије, разговара уз присуство правних саветника које је ангажовала Митрополија, саопштио је Марковић. Састанку је присуствовао и Зоран Пажин, потпредседник Владе за политички систем, унутрашњу и вањску политику, који ће предводити Влдин стручни тим у наставку дијалога и испуњавању препорука Венецијанаца. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:820397-Митрополит-Амфилохије-и-премијер-Марковић-Консензусом-до-решења
  9. Свештеник Глигорије Марковић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу, беседио је данас о Страсној седмици Часнога поста, пре тога се осврнувши на светле празнике Лазареве суботе и Цвети. Наш гост даје осврт на јеванђељска зачала која се читају на светим Литургијама, али и на стихире које се певају током ове седмице и подсећа да су све службе Страсне седмице „веома древна богослужења“. Посебну пажњу отац Глигорије посветио је Великом четвртку и Великом петку, а емисију смо употпунили појањем схиархимандрита Серафима Бит Харибија на арамејском језику. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/22.04.19 - Rec pastira - o.Gligorije Markovic 64Kbps.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  10. Гост радија Слово љубве и емисије "Реч пастира" био је свештеник Глигорије Марковић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу и духовник у Окружном затвору и специјалној затворској болници у Београду. Било је речи о прослави храмовне славе на Вождовцу али и прве затворске цркве изграђене у затворима после периода комунистичке владавине у Србији, у Окружном затвору у Новом Саду. „Као што постоји рак тела, тако постоји и рак душе, па се за исцељење треба молити и онда када мислимо да смо здрави“, рекао је о. Глигорије. Говорећи о томе колико Часни Крст значи свакоме од нас у животу, наш гост је напоменуо да је „свако добро које излази из нас – потврда силе са Часнога Крста“. А како то да, по речима молитвене песме „Иже херувими“, оставимо сваку животну бригу? Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве
  11. Гост радија Слово љубве и емисије "Реч пастира" био је свештеник Глигорије Марковић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу и духовник у Окружном затвору и специјалној затворској болници у Београду. Било је речи о прослави храмовне славе на Вождовцу али и прве затворске цркве изграђене у затворима после периода комунистичке владавине у Србији, у Окружном затвору у Новом Саду. „Као што постоји рак тела, тако постоји и рак душе, па се за исцељење треба молити и онда када мислимо да смо здрави“, рекао је о. Глигорије. Говорећи о томе колико Часни Крст значи свакоме од нас у животу, наш гост је напоменуо да је „свако добро које излази из нас – потврда силе са Часнога Крста“. А како то да, по речима молитвене песме „Иже херувими“, оставимо сваку животну бригу? Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  12. Хришћанска је вера од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да верујемо и исповедамо једнога Бога у три лица слављенога: Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу једносуштну и нераздељиву. Ова истина наше вере, коју су Оци првог и другог Васељенског сабора исказали у Символу вере, није ништа друго до синтеза: Светог Јеванђеља, Дела Апостолских и Посланица, а које су Свети Апостоли надахнути Духом Светим записали и предали својим наследницима, тј Цркви. „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, објављујемо вам“(1. Јн. 1,1). Грчка реч аπόστολος има значење: онај који је послан, посланик. Господ Исус Христос позива ученике: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ и они прихватају позив (Мт. 4, 19-20). Одлика аутентичног доживљаја који апостоли имају је осећај Божијег призива и спонтаног одазивања на њега. Одмах, без оклевања, без друге речи и питања. Андреј узвикује „нашли смо Месију“, Филип трчи код Натанаила и говори му: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци: Исуса“, а Натанаил се обраћа Господу и говори Му: „Ти си Син Божији,Ти си Цар Израиљев“ (Јн. 1, 41-49). Господ је на те речи одговорио: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“. Начин на који апостоли постају ученици Христови казује да хришћански живот није лично откриће или избор, него одазивање на позив Божији. Жеља за Богом, осећај потребе за Богом и очекивање доласка Господњег доводи до тога да Господ дође и уђе у наш живот, да измени, преобрази и обнови све одлике нашег живота и сва својства наше личности. Одушевљење Апостола није само израз радости и изненађења, него је у себи садржало и елементе исповедања вере, они Исуса исповедају као Бога: Андреј као Месију, као Онога о коме пишу Мојсије и Пророци; Филип као Сина Бога живога, Натанаил као Христа. И не само да су Га исповедили као Бога већ су и људе из своје околине учинили заједничарима у својој вери. Одмах су раширили вест, објавили је. Андреј „доведе Симона Исусу“, Филип се обраћа Натанаилу и говори му: „Дођи и види“, дођи да видиш, дођи и ти да окусиш. На тај начин они испољавају најтананији и најлепши израз љубави према ближњим према браћи својој. (Колико нам данас недостаје овај аутентични хришћански доживљај. Промене у свету око нас личе на ваљак који сравњује све са земљом, људи и народи губе своју личност и карактер, свугде је присутно лажљиво лицемерје, гордост, егоизам и ситне себичности, надмена неосетљивост за ближњег.) Апостоли, ти неуки рибари и галилејски мештани, које Господ изабра да посрами мудре и учене, са свим својим манама и слабостима, они су аутентични и у падовима својим. Аутентичан је Петар, јер је непосредан. Тражи доказе и Господ га позива да корача по води. Понестаје му вере и почиње да тоне (Мт. 14, 28-29). Саветује Господу да избегне страдање, а Христос га кори говорећи да из њега говори сатана (Мт. 16, 22-23). Одбија да му Господ опере ноге и у наставку на један особен начин прихвата (Јн. 13,5-14). Када у Гетсиманском врту жели да заштити Учитеља одсеца ухо Малху и бива прекорен од стране Господа, а ухо бива исцељено (Лк. 22, 50). Пре Страдања три пута се одриче Господа и одмах се каје због тога (Мк. 14,72). Када од жена Мироносица чује поруку васкрсења, сумња, због тога трчи до гроба како би се сам уверио (Јн. 20, 3-4). Пада и устаје. Греши и каје се. Слободан је и понаша се као човек. Истински човек је онај ко грешке препознаје, исповеда и каје се. Господ Исус Христос је дошао у овај свет да га спасе од смрти, да победи смрт Васкрсењем Својим. Узевши на Себе грехе наше Он род људски ослобађа од последица греха и смрти и дарује нам живот вечни. И ту силу која побеђује смрт, грех и ђавола, Господ је дао и Својим Апостолима када их је послао у свет и рекао им: „Ево вам дајем власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10, 8). Такође им Господ каже: „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се одриче мене, одриче се онога који ме је послао“ (Лк. 10, 16). После свога Васкрсења Господ им је рекао: „Као што ме посла Отац , и ја шаљем вас“, а затим је дунуо у њих и рекао : „Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; којима задржите, задржаће се“ (Јн. 20, 22-23). Апостоли су једноставни људи пуни смирења и благодати који не само да у свему виде присуство Божије, него осећају додир Божији, као мала деца осећају и прихватају загрљај Његов, радују се топлини љубави Његове. Бог им се даје, да Га опипају, и да ускликну: „Господ мој и Бог мој“. ( „О, добра неверо Томина! Срца верних ти си привела познању“,стихира на вечерњу Томине недеље.) На дан Педесетнице по обећању Христовом Апостоли примају благодат и силу Духа Светога и убрзо потом почињу проповедати и сведочити Васкрслог Христа, чинећи многобројна чуда и исцељујући болесне. И сенка Петрова доносила је исцељење од сваке болести. Петар и Јован Богослов пред храмом исцељују богаља који проси, Апостол Петар му говори: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Дап. 3, 6-8). Апостол Петар васкрсава и Тавиту речима: „Тавито устани!“ (Дап. 9, 40). Апостоли су имали пуну свест о свом духовном положају и сили коју су примили од Бога. Апостол Павле пише, да су кроз Исуса Христа добили „благодат и апостолство“. Тај примљени дар и благодат апостоли су предали својим наследницима епископима Цркве, и кроз њих презвитерима и ђаконима, према мери сваког чина. Када говоримо о Апостолима морамо се осврнути и на личност Апостола Павла. Он није један од дванаесторице, нити један из ширег круга Христових ученика и Апостола, већ је учени Јеврејин из Тарса, најпре гонитељ хришћана, а потом ватрени проповедник благе и радосне вести. Петар и остали апостоли су углавном галилејски рибари, прости људи. За разлику од њих Павле (Савле) је један од најученијих младића онога доба, пред којим је стајала сјајна каријера. Могао је стећи висок полажај и имати велику власт у јеврејској заједници. Тај Савле, гонитељ првих хришћана, доживео је велико чудо. Сматрајући хришћане јеретицима и простацима које треба сатрти, он их прогони и убија у Јерусалиму и околини. Чувши да следбеника Христових има и у Дамаску полази у тај град, а на путу доживљава јављање Васкрслог Господа који му каже: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ Тог часа је ослепео и тек је трећег дана, када је крштен у Дамаску од Апостола Ананија, прогледао. Од тог тренутка наступа велики преображај. Савле гонитељ хришћана, постаје Павле који каже у својим посланицама да ништа друго није знао осим Господа Христа, Распетог и Васкрслог. Он неустрашиво проповеда целом свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника и земаљских владара. Због своје ревности у проповедању, не само Јеврејима, него свим народима, назван је Апостол незнабожаца. Њему је главно једно: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ (Фил. 3,11). Сматра све друго за трице, само да Христа добије. На другом месту он каже: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 3,20). Свети Јован Златоусти говорећи о апостолу Павлу каже: „Шта је човек, и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи апостол Павле“. Апостол Павле који се удостојио да буде пре васкрсења узнет на треће небо, и да му буду откривене тајне које није слободно говорити никоме од оних који имају људску природу. Он који је по земљи ходећи живео са анђелима, спутан смртним телом показивао је анћелску чистоту, и као такав је свима нама образац живљења у свету, да подражавајући његов живот постанемо заједничари истих венаца, као што сам Павле говори: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку“(2 Тим. 4,7-8). Свети Апостоли, силом Христовом освојили су свет, поразили моћну Римску империју. Они за ту победу нису употребљавали насиље, ни оружје, него су ишли кроз свет као јагањци међу вукове. Благодат и сила коју су примили одозго учинила их је највећим победиоцима у историји. И на крају, сви апостоли, осим Светог Јована Богослова, мученички су пострадали. Запечатили су свој призив својим мучеништвом и крвљу. Како су лако следовали и пошли за Христом, подједнако радо су му следовали у страдању, знајући да су и у Царству Његовом вечно сједињени са Њиме. протојереј Светолик Марковић, преузето из: Жички благовесник 2017/3 Извор: Српска Православна Црква
  13. Идите, дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт.28, 19-20) Хришћанска је вера од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да верујемо и исповедамо једнога Бога у три лица слављенога: Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу једносуштну и нераздељиву. Ова истина наше вере, коју су Оци првог и другог Васељенског сабора исказали у Символу вере, није ништа друго до синтеза: Светог Јеванђеља, Дела Апостолских и Посланица, а које су Свети Апостоли надахнути Духом Светим записали и предали својим наследницима, тј Цркви. „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, објављујемо вам“(1. Јн. 1,1). Грчка реч аπόστολος има значење: онај који је послан, посланик. Господ Исус Христос позива ученике: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ и они прихватају позив (Мт. 4, 19-20). Одлика аутентичног доживљаја који апостоли имају је осећај Божијег призива и спонтаног одазивања на њега. Одмах, без оклевања, без друге речи и питања. Андреј узвикује „нашли смо Месију“, Филип трчи код Натанаила и говори му: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци: Исуса“, а Натанаил се обраћа Господу и говори Му: „Ти си Син Божији,Ти си Цар Израиљев“ (Јн. 1, 41-49). Господ је на те речи одговорио: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“. Начин на који апостоли постају ученици Христови казује да хришћански живот није лично откриће или избор, него одазивање на позив Божији. Жеља за Богом, осећај потребе за Богом и очекивање доласка Господњег доводи до тога да Господ дође и уђе у наш живот, да измени, преобрази и обнови све одлике нашег живота и сва својства наше личности. Одушевљење Апостола није само израз радости и изненађења, него је у себи садржало и елементе исповедања вере, они Исуса исповедају као Бога: Андреј као Месију, као Онога о коме пишу Мојсије и Пророци; Филип као Сина Бога живога, Натанаил као Христа. И не само да су Га исповедили као Бога већ су и људе из своје околине учинили заједничарима у својој вери. Одмах су раширили вест, објавили је. Андреј „доведе Симона Исусу“, Филип се обраћа Натанаилу и говори му: „Дођи и види“, дођи да видиш, дођи и ти да окусиш. На тај начин они испољавају најтананији и најлепши израз љубави према ближњим према браћи својој. (Колико нам данас недостаје овај аутентични хришћански доживљај. Промене у свету око нас личе на ваљак који сравњује све са земљом, људи и народи губе своју личност и карактер, свугде је присутно лажљиво лицемерје, гордост, егоизам и ситне себичности, надмена неосетљивост за ближњег.) Апостоли, ти неуки рибари и галилејски мештани, које Господ изабра да посрами мудре и учене, са свим својим манама и слабостима, они су аутентични и у падовима својим. Аутентичан је Петар, јер је непосредан. Тражи доказе и Господ га позива да корача по води. Понестаје му вере и почиње да тоне (Мт. 14, 28-29). Саветује Господу да избегне страдање, а Христос га кори говорећи да из њега говори сатана (Мт. 16, 22-23). Одбија да му Господ опере ноге и у наставку на један особен начин прихвата (Јн. 13,5-14). Када у Гетсиманском врту жели да заштити Учитеља одсеца ухо Малху и бива прекорен од стране Господа, а ухо бива исцељено (Лк. 22, 50). Пре Страдања три пута се одриче Господа и одмах се каје због тога (Мк. 14,72). Када од жена Мироносица чује поруку васкрсења, сумња, због тога трчи до гроба како би се сам уверио (Јн. 20, 3-4). Пада и устаје. Греши и каје се. Слободан је и понаша се као човек. Истински човек је онај ко грешке препознаје, исповеда и каје се. Господ Исус Христос је дошао у овај свет да га спасе од смрти, да победи смрт Васкрсењем Својим. Узевши на Себе грехе наше Он род људски ослобађа од последица греха и смрти и дарује нам живот вечни. И ту силу која побеђује смрт, грех и ђавола, Господ је дао и Својим Апостолима када их је послао у свет и рекао им: „Ево вам дајем власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10, 8). Такође им Господ каже: „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се одриче мене, одриче се онога који ме је послао“ (Лк. 10, 16). После свога Васкрсења Господ им је рекао: „Као што ме посла Отац , и ја шаљем вас“, а затим је дунуо у њих и рекао : „Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; којима задржите, задржаће се“ (Јн. 20, 22-23). Апостоли су једноставни људи пуни смирења и благодати који не само да у свему виде присуство Божије, него осећају додир Божији, као мала деца осећају и прихватају загрљај Његов, радују се топлини љубави Његове. Бог им се даје, да Га опипају, и да ускликну: „Господ мој и Бог мој“. ( „О, добра неверо Томина! Срца верних ти си привела познању“,стихира на вечерњу Томине недеље.) На дан Педесетнице по обећању Христовом Апостоли примају благодат и силу Духа Светога и убрзо потом почињу проповедати и сведочити Васкрслог Христа, чинећи многобројна чуда и исцељујући болесне. И сенка Петрова доносила је исцељење од сваке болести. Петар и Јован Богослов пред храмом исцељују богаља који проси, Апостол Петар му говори: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Дап. 3, 6-8). Апостол Петар васкрсава и Тавиту речима: „Тавито устани!“ (Дап. 9, 40). Апостоли су имали пуну свест о свом духовном положају и сили коју су примили од Бога. Апостол Павле пише, да су кроз Исуса Христа добили „благодат и апостолство“. Тај примљени дар и благодат апостоли су предали својим наследницима епископима Цркве, и кроз њих презвитерима и ђаконима, према мери сваког чина. Када говоримо о Апостолима морамо се осврнути и на личност Апостола Павла. Он није један од дванаесторице, нити један из ширег круга Христових ученика и Апостола, већ је учени Јеврејин из Тарса, најпре гонитељ хришћана, а потом ватрени проповедник благе и радосне вести. Петар и остали апостоли су углавном галилејски рибари, прости људи. За разлику од њих Павле (Савле) је један од најученијих младића онога доба, пред којим је стајала сјајна каријера. Могао је стећи висок полажај и имати велику власт у јеврејској заједници. Тај Савле, гонитељ првих хришћана, доживео је велико чудо. Сматрајући хришћане јеретицима и простацима које треба сатрти, он их прогони и убија у Јерусалиму и околини. Чувши да следбеника Христових има и у Дамаску полази у тај град, а на путу доживљава јављање Васкрслог Господа који му каже: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ Тог часа је ослепео и тек је трећег дана, када је крштен у Дамаску од Апостола Ананија, прогледао. Од тог тренутка наступа велики преображај. Савле гонитељ хришћана, постаје Павле који каже у својим посланицама да ништа друго није знао осим Господа Христа, Распетог и Васкрслог. Он неустрашиво проповеда целом свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника и земаљских владара. Због своје ревности у проповедању, не само Јеврејима, него свим народима, назван је Апостол незнабожаца. Њему је главно једно: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ (Фил. 3,11). Сматра све друго за трице, само да Христа добије. На другом месту он каже: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 3,20). Свети Јован Златоусти говорећи о апостолу Павлу каже: „Шта је човек, и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи апостол Павле“. Апостол Павле који се удостојио да буде пре васкрсења узнет на треће небо, и да му буду откривене тајне које није слободно говорити никоме од оних који имају људску природу. Он који је по земљи ходећи живео са анђелима, спутан смртним телом показивао је анћелску чистоту, и као такав је свима нама образац живљења у свету, да подражавајући његов живот постанемо заједничари истих венаца, као што сам Павле говори: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку“(2 Тим. 4,7-8). Свети Апостоли, силом Христовом освојили су свет, поразили моћну Римску империју. Они за ту победу нису употребљавали насиље, ни оружје, него су ишли кроз свет као јагањци међу вукове. Благодат и сила коју су примили одозго учинила их је највећим победиоцима у историји. И на крају, сви апостоли, осим Светог Јована Богослова, мученички су пострадали. Запечатили су свој призив својим мучеништвом и крвљу. Како су лако следовали и пошли за Христом, подједнако радо су му следовали у страдању, знајући да су и у Царству Његовом вечно сједињени са Њиме. протојереј Светолик Марковић, преузето из: Жички благовесник 2017/3 Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Приликом овогодишње прославе извршен је напад на локалног свештеника јереја Стевана Марковића пароха осојанског и окупљене Србе. Други напад на оца Стевана, извршен је неколико дана касније када се, заједно са својом породицом, враћао са Светог богослужења из манастира Пећка Патријаршија. Са оцем Стеваном смо разговарали о овом немилим догађајима и томе како данас живе Срби на нашем Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора
  15. У косметском селу Петрич, у коме сада живи само једна старица- бака Ката, окупљају се за Духове вјерници поријеклом из овог краја. Тако је било и овог Духовског понедјељка када се група Срба који долазе на своја имања у село Петрич, окупила да са својим парохијским свештеником прославе овај велики празник. Звучни запис разговора Приликом овогодишње прославе извршен је напад на локалног свештеника јереја Стевана Марковића пароха осојанског и окупљене Србе. Други напад на оца Стевана, извршен је неколико дана касније када се, заједно са својом породицом, враћао са Светог богослужења из манастира Пећка Патријаршија. Са оцем Стеваном смо разговарали о овом немилим догађајима и томе како данас живе Срби на нашем Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора View full Странице
  16. Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf
  17. У једној недавној полемици, некадашњи неуспешни студент Теолошког факултета, књижевник Светислав Басара, написао је да му је књига Миодрага Поповића "Видовдан и часни крст" у којој се наводи да је Српска црква тек 1892. почела да слави Светог Вита (Вида), "отворила очи" у смислу да је "сва српска историја лаж и митоманија". Када је Басари указано да су аргументи Миодрага Поповића у науци давно одбачени истраживањем професора историје уметности на Филозофском факултету у Београду Миодрага Марковића, сада дописног члана САНУ, у полемику се укључио издавач књиге, уредник библиотеке "XX век", Иван Чоловић, бранећи значај Поповићеве књиге у "раскринкравању видовданског мита", који представља империјалистичку и злочиначко-осветољубиву творевину српске буржоазије, везану и за злочине у недавним ратовима у бившој Југославији. У најновијем викенд издању "Данаса", Чоловићу је одговорио професор Марковић. Одговор преносимо у целини: Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf View full Странице
×
×
  • Креирај ново...