Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'манастир'.
Found 220 results
-
У малом селу Стара Марча између Чазме и Иванић Града има данас сасвим мала капелица саграђена 1925. на црквишту некадашњег манастира Марче. Ту где стоји капелица, био је некад олтар манастирске цркве.Темељи старе манастирске цркве назиру се и на северној и западној страни. На месту некадашње припрате виде се два улегнућа , што потврђује да је вероватна народна претпоставка да су то гробови марчанских владика. Манастир Марча добио је име по шумовитом брду Марчи испод кога се налазио. Када су у другој половини XVI века почела све више да јачају српска насеља у северној Хрватској долазили су овамо са народом и православни свештеници и калуђери, који су се одмах дали на организацију црквеног живота. Успеху њиховог настојања много је допринела појава дабробосанског митрополита Гаврила Аврамовића на овом подручју. Овај српски митрополит и егзарх пећког патријарха за Далмацију пребегао је овамо између 1578. и 1588. вели се, са седамдесет калуђера из манастира Рмња где је до тада боравио. О митрополиту Гаврилу као оснивачу манастира Марче говори и марчанска хроника која се касније чувала у Лепавини, као и капелска хроника коју је 1840. према марчанској, написао у циркуларном протоколу српско-капелске парохије свештеник Лука Шешић. Међутим о самом раду Митрополиту Гаврила на подизању манастира Марче и на организацији православне цркве у овим крајевима не знамо ништа поближе. Врло мало знамо и о раду славонско-пожешког владике Василија који је овамо прешао 1595. боравио у Ровишту и онде почетком XVII века умро.Због тога свакако сретамо касније за марчанске епископе и назив « ровишки «. Римокатоличка црква и држава улагале су све снаге да ове православне досељенике преведу у римокатоличку веру. За тај циљ требали су им људи између самих Срба, и то чим виђенијих. Нико, дакле, после смрти митрополита Василија није за тај посао био пожељнији од архимандрита Симеона. На њега утиче по упутама из Загреба и Беча суседни иванићки жупник Мартин Добровић, син православних родитеља, који је настојањем љубљанског бискупа Томе Хрена завршио у Грацу римокатоличке богословске науке са задатком да своје сународњаке Србе око Марче обраћа у римокатоличку веру. Поред њега на Симеона је чинио јак притисак и бискуп загребачки, тражећи да га Симеон призна за свог старешину. Симеон је био у веома незгодној ситуацији , тим пре што је манастиру требало осигурати и извесну имовину за опстанак и издржавање. Довијао се на све начине. 1607. постао је он епископ. Рукоположио га је у Ђуру 20. октобра 1607. митрополит Козма за епископа Угарске, Славоније и Хрватске.Владика Симеон морао је ићи у Пећ, где му је Патријарх Јован са синодом, признавши у потпуности његово рукоположење, дао 28. јуна 1609. синђелију, којом га поставља за епископа поменутих земаља. Тако је Симеон постао епископ вретанијски у саставу Пећке патријаршије. Када се као такав појавио у Крајини и Марчи, изазвао је велико незадовољсто представника римокатоличке цркве. Притисак је био тако јак да је нови епископ увидео да мора наћи компромисно решење. 1611. морао је отићи у Рим да призна папу, где му је 15. новембра сам Папа издао именовање за епископа српског народа у Угарској, Славонији и Хрватској. Сва имања око Марче која су припадала цркви Свих Светих доделио је сада Папа манастиру Марчи. Све што је Симеон Вретанијски као архимандрит и Епископ саградио у Марчи било је од дрвета. Он у својој молби Папи вели да је почео градити цркву и мали манастир. Народ је помагао. Око Марче се крче шуме и саде виногради, обрђују се њиве и ливаде, граде се воденице, копају рибњаци а у Маринковцима се постепено уредила манастирска економија. Створен је веома леп посед. Ту је било 170 јутара шуме, 7 јутара оранице, 100 јутара ливада и 150 јутара винограда, а на мајуру у Маринковцима било је 70 јутара шуме и 16 јутара ливаде. Симеон Вретанијски умро је почетком 1630. а већ 8. маја 1630. именовао је цар Фердинанд II марчанског игумана Максима Предојевића за вретанијског епископа. Максим се налазио тада у Бечу на челу крајишке депутације, која је поднела цару нацрт устава за уређење њихове Крајине. Цар је 5. новембра издао закон који донесоше крајишници у Крајину и похранише га у манастир Марчу. Тиме је Марча постала центар не само црквеног него и политичког живота православних Срба у Вараждинској крајини. Максим Предојевић није отишао у Рим, него у Пећ, где га је Патријарх Пајсије посветио за вретанијског епископа. Шта више, свакако на позив Максимов, видимо већ у фебруару 1631. патријарха Пајсија на овој крајини у пратњи софијског и влашког Архиепископа Јефтимија Цариграђанина. Максим (1630-1642) је као бескомпромисан православац, провео у борби за одбрану православља и народних права. У време Максимова наследника и сродника Гаврила Предојевића (1642-1644) појачало се манастирско братство доласком нове групе калуђера из манастира Рмња под водством игумана Кирила Никшића. Они су се настанили у манастирима Марчи и Лепавини.Долазак ових рмањских калуђера позитивно је деловало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански архимандрит, а од 1684. и епископ. Био је човек предузимљив и веома активан. Како се већ од раније почео припремати материјал за изградњу зидане цркве и манастира дао се владика на посао и градња је почела од почетка маја 1654. до краја маја 1657. Ова изградња Марче свакако се продужила, али овако уређен манастир ишао је у сусрет тешким данима. За време наследника владике Саве, владике Гаврила Мијакића (1663-1670) букнула је завера хрватског бана Петра Зрињског и шурака му Франа Крсте Франкопана. Владика Мијакић био је пријатељ Петра зрињског и покојног му брата Николе. Петар Зрињски припремио је диплому којом је намеравао именовати Мијакића православним епископом, а коју је оне ноћи кад је Петар отишао у Беч (13.априла 1670.) спалила његова жена Катарина. Међутим то још увек није доказ да је Мијакић активно учествовао у тој завери. пак буде он у октобру 1670. ухапшен и спроведен у тамнице сењске тврђаве. Када је после погибије Зрињског и Франкопана 30-априла 1671. и после разарања и пљачке њихових градова, лансирана је вест о томе да је Зрињски хтео Хрватску предати Турцима, а да му је Мијакић у томе био главни сарадник, настала је у народу збуњеност и паника коју су вешто искористили бечки двор и пропагатори уније. Мијакић је био у тамницама Сењу, Грацу, тврђави Шотвин, Шлеску и тврђави Глац где је и умро 1686. године. им је владика Гаврило Мајкић умро, у Марчу је доведен силом прави унијат Павле Зорчић. Он је био васпитаник језуитских школа у Загребу и Болоњи где се школовао за спровођење уније. Зато је загребачки бискуп Мартин Борковић предложио у јануару 1671. Дворском ратном савету да се одмах из Крајине протерају калуђери и свештеници који су рођени у Турској и да се у Марчи инсталира Павле Зорчић. Цар Леополд је већ 28. фебруара 1671. именовао Зорчића за марчанског епископа. Његово устоличење се одгађало због бојазни од инцидента и устанка православних Срба. Марчански калуђери мрзели су Зорчића још док је био у Болоњи, знајући за какав се циљ спрема. Зато, чим се сазнало за комбинацију да Зорчић постане марчански епископ упутила су тројица марчанских калуђера представку крижевачком капетану грофу Траутмансдорфу у којој изјављују да неће Зорчића признати за свог епископа. Неколико калуђера било је затворено због изазивачког понашања. После инсталације отишао је Зорчић у Рим на посвећење. Цар је наредио војним властима да до Зорчићевог повратка очисте Марчу од непокорених калуђера. Кад се Зорчић почетком 1672. вратио из Рима , марчански православни калуђери су му поручили да ће пре изгубити главу него признати Папу и њега за свог епископа. Узбунио се и народ тако да је Зорчић док је био у Марчи живео у великом страху од атентата. Срби су заиста једне ноћи извршили атентат а он се пуким случајем спасио и побегао у Св. Иван. Гроф је тада дао да се шест калуђера окује и доведе у Крижевце. Тројица калуђера је успело побећи у Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа. Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње. Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи. Кад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче. Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа. Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње. Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи. ад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче. Како је у то време умро у Марчи унијатски епископ, били су Срби уверени да ће им Марча бити враћена за резиденцију епископа Симеона Филиповића. Међутим непосредно пред Филиповићев долазак био је у Марчи нови унијатски епископ Силвестар Ивановић. Кад су то крајишници сазнали скупи се 600 војника код Чазме да пођу да истерају унијатског епископа. Захваљујући тактици пуковника Штрасолда избегнут је покољ, али правог мира више никад није било. У једној представци цару, српски поглавари су тражили поврат Марче говорећи да су манастир подигли њихови преци за богослужења православним монасима а не унијатима. Тражили су још протеривање Ивановића, и повратак Српског епископа Симеона Филиповића јер само њега признају за свог епископа. Пошто молба није била испуњена долази до буне на Дестињаку код Крижеваца. Кад је чуо Ивановић да устаници долазе да узму манастир побегао је у Загреб где је и умро. Ослободивши се унијата, упутише марчански калуђери молбу епископу Симеону Филиповићу да их прими под своју јурисдикцију. Ову молбу су потписали игуман Атанасије Маргетић и калуђери Михаило Божичковић,Арсеније Бојчетић,Данило Станкић,Рафаило Огњанчевић, који је био парох ровишки и Атанасије Вуксановић. Нису је потписали Теофило Пашић, који је већ био именован за заступника умрлог унијатског бискупа и Симеон Булић. Прибкижавао се Аранђеловдан 1736. Храмовна слава манастира Марче. Калуђери Арсеније и Атанасије били су ван манастира у народу са циљем да упознају људе са ситуацијом у Марчи. Уочи празника дођоше они до манастира, али је капија била затворена. Пашић им поручи да овде немају никаква посла. Ено им владике у Северину или у Лепавини, а Марча припада унијатима. ад је то изјутра чуо народ, који је у гомилама ишао манастиру, распали се као жива ватра. Тада Пашић видјевши да ће бити зла, баци кључеве са спрата, а маса појури горе, похвата њега и његове истомишљенике, затвори их и оде на службу. Овај случај је био повод да коначно изиђе царска комисија која је требала да испита узроке побуне од 1735. и да пресуди коме припада Марча. На челу комисије био је Хилдбургсхаузен. Њему је ситуација била одмах јасна, јер му и католици крајишници изјавише да манастир припада православнима. Пошто није смео сам донети одлуку у корист православног свештенства , ствар је предао генералном аудитору лајтнанту Амброзију Фречнеру. Овај је 8 фебруара 1737. Издао пресуду којом је Марча предана српском епископу Симеону Филиповићу. Сада се могло очекивати да ће наступити мир у којем би се Марча потпуно обновила у сваком смислу. Али то нису хтели пропагатори уније из Загреба и Беча. Још приликом комисије добили су крајишки команданти инструкције из Беча да је, додуше православнима слободно исповедати веру али да се сви команданти обраћају загребачком бискупу. Иако овај план није имао никакве реалне подлоге, јер је и сам загребачки бискуп у писму кардиналима јављао да је унија на пропасти. Царском заповешћу 3. Децембра 1738. Марча је поново одузета од православних и предана унијатима. Оваква изненадна одлука запрепастила је Србе и марчанске калуђере. Они изјавише да никад неће признати загребачког бискупа нити да ће Марчу икада дати унијатима. Народни бол и огорчење добили су страшан израз: ноћу 28. (17) јуна 1739. Плану Марча и изгоре сва и црква и ћелије. Упалише их Срби под вођством арамбаше Томашевића. Знајући какве Марча поседује драгоцености, Срби су пре паљења изнели све из манастира, народне привилегије, архиву и богослужбене утвари и књиге. Народне привилегије однели су у Северин, а богослужбене утвари и књиге у Лепавини. За све ово окривио је загребачки бискуп владику Симеона Филиповића који је завршио у тамници због свих догађања. Коначно је био пуштен ,пошто се није доказала никаква кривица против владике Симеона. Загребачког бискупа Брањуга страшно је распаљивао против Филиповића иванићки жупник Влаховић. Док су се плеле замке епископу Симеону оставиле су власти марчанске калуђере на миру, те су они отпочели обнову свога манастира. Већ 3. августа 1739. јавља жупник Влаховић загребачком бискупу да Симеон скупља материјал за обнову манастира. Игуман Методије успео је већ 30.маја 1740. покрије цркву и сва друга здања. Његов наследник игуман Григорије покрио је 1743. Средње труло и олтар, а игуман Ђорђе Петровић покрио је 1745. четири мала црквена кубета. Идуће године (1746) покрио је велику кулу (звонара) а 1747. набавио три велика звона, довршио крчму на Глоговници и сазидао малу цркву Светог Николе. Марча је била поново обновљена али владика Симеон то није дочекао. На пожупском сабору 1741. на захтев хрватског племства донесен је фамозни 46. законски чланак, којим се епископу Симеону одузима Марча и он се окован шаље у Копривницу у тамницу где је и умро 16. марта 1743. Царица се није усудила да у ово ратно време насилно одузима Србима, манастир Марча. Зато је позвала Архијерејски синод карловачке митрополије да се у име Српске цркве и народа за свагда одрекну манастира Марче. Митрополија је то одбила јер је народ као и свештенство било против такве одлуке. Свакако, не из уважавања ових разлога, већ због својих интереса у овом времену кад је Вараждински генералат био непресушни извор војничке снаге, царица се уздржавала од отмице Марче. Међутим, кад је хрватско племство и свештенство на пожупском сабору 1751. поново изнело захтев за ликвидацију православља у , царица је опет затражила од митрополита Павла Ненадовића да се Архијерејским синодом у име Српске православне цркве коначно одрекне манастира Марче. Митрополит је и на поновљена и пооштрена тражења одговорио да се он и Синод на могу одрећи Марче без сагласности Народног сабора, а нарочито народа из онох крајева. 1753. израдила је Илирска дворска депутација план о спровођењу уније. Задатак је поверен генералу Петацију, заповеднику Вараждинског генералата. Петаци је био ватрени католик и свесрдно се примио извршења овог задатка. Када је тако ситуација око Марче била чишћа, сазове Петаци 1.августа 1753. најугледније српске официре из генералата у Чазму. Наслућујући да се нешто спрема о Марчи, изиђоше изјутра пред генерала сви српски официри под вођством потпуковника Михаила Микашиновића и замоле га да их не води у Марчу, ако је мисли одузети од Срба, јер ће радије изгубити главе него се назвати издајницима свога народа и цркве. Али када им је Петаци прочитао царичин декрет којим се непокорним прети губитком главе, а целом народу губитком привилегија, они од два зла изабраше мање. Кад су стигли у Марчу сазове генерал Петаци игумана и калуђере и прочита им царски указ којим треба да напусте манастир који ће војска чувати. Марчански калуђери склонише се у манастир Лепавину куда пренесоше многе књиге и утвари црквене. Чим су изашли православни калуђери из Марче, доведени су унијати. Околни пароси такође су прогнани са својих парохија, тако да је марчанска околина остала без иједног православног свештеника. Капетан Мрзљак, коме је поверено да чува Марчу поставио је на шест страна страже, како нико од православних свештеника не би пришао Марчи. Све цркве у крају дао је позатварати и кључеве покупити. Једино му поручник Филип Радотић није хтео да преда кључеве од цркве Св. Вида у Грабовници, задужбине својих родитеља. Кад га је Мрзљак трећи пут позвао да то учини, запретио му је затвором, коме Радотић на крају крајева није умакао. Кад је у Бечу примљен извештај о одузимању Марче, одредила је царица Марија Терезија 26. септембра 1753. да осморица изгнаних калуђера пређу у Плашки и Гомирје. На ово је митрополит Павле Ненадовић одговорио да у Плашком нема никаквог манастира,а Гомирје не може примити ове калуђере због множине братства. Митрополит се надао и даље да се ствар може исправити али узалуд. Царица је 5. новембра 1753. обавестила митрополита да се Марча не може повратити Србима, јер су је они отели, а црква и села око Марче заузета су само у потребним границама. Док су народни представници и Митрополит упирали очи у Беч и очекивали отуда помоћ, Генерал Петаци је систематски проводио гоњење православног свештенства и народа у околици Беча. Поручник Филип Радотић успео је да побегне из затвора у Русију и приказао је тамо како Срби проживљавају страдање горе него хришћани у време Нерона. Како је уз ово верско гоњење 1754. изашао нови закон о Крајини који је уништио сваки траг о привилегијама препуни се чаша народног стрпљења и првих дана 1755. плану крвава Северинска буна. Побуњеници су поубијали најомрзнутије официре, многима су куће опленили и запалили, међу њима и кућу Капетана Мрзљака. Све је то било узалуд. Вештом и испробаном тактиком буна је угушена. Срби су увидели да не могу повратити Марчу, јер је Беч славио победу над њима. Зато на једном збору у Северину 1755. донесоше одлуку да се народ са тешким болом одриче Марче. Пошто се са тим сагласио и костајничко-северински епископ Јосиф Стојановић поднета је царици Молба да се из Марче протерају унијати и да сеw манастир уступи пијаристима-римокатоличким калуђерима. Царица је одмах издала одлуку И усвојила молбу Срба. 1755. 1. септембра пијаристи су дошли у Марчу и основали немачку и латинску школу. Пијаристи се нису дуго задржали у Марчи , школа није имала успеха јер су се Срби после горког искуства и према овим римокатоличким калуђерима односили са неповерењем. Зато је школа после пар година укинута а пијаристи су прешли у Бјеловар 1756. Марчу су задржали само као своје имање. После њиховог одласка, Марча је опустела. Држава је продавала манастирску земљу и од тог новца градила манастир пијаристима у Бјеловару (данас жупни двор), манастир је полако рушен. По сачуваној копији цртежа из 1755. марчанска црква била је грађена у духу наше средњовековне архитектуре са крстообразном основом и осмоугаоним кубетом. Била је дуга 26,6 м, а широка 7.6 метара. Иконостас је пренесен у парохијску цркву у Липовчанима, која је и патосана плочама пренесеним из Марче. Ћелијско здање окружавало је цркву са три стране, а све заједно, било је ограђено зидом са обрамбеним кулама. На северној страни поред порте била је црквица Светог Николе, која је настојањем протопопа Николе Поповића сазидана у време игумана Ђорђа Петровића (1746. или 1747.) а на јужној страни било је на брду гробље са гробљанском капелом. Господарске зграде и зграде за чељад налазиле су се западно и северо-западно испод цркве, где се и данас још лако нађе цигле и полупаних комада од земљаног и финог порцуланског посуђа. Манастир је имао и два рибњака, јер наши стари монаси никад нису јели меса. Место где се налазио један рибњак и данас се зове Рибњачак, а други се налазио под брдом близу пута који води за Марчу па се то место зове Рибњак. итав век и по није место где је био манастир Марча ничим обележено. Тек 1925. подигнута је на самом црквишту, (народ вели на месту олтара), православна капелица и надстрешница код које се сваке године скупља о летњем Светом Аранђелу, народ овог краја. протојереј-ставрофор Душан Кашић Извор: “Православни манастири у Хрватској и Славонији” -
6 септембра, 2021 Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе. Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то. Фото: Принтскрин/Митрополија Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО. Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите. Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце. И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине. Велибор Марковић Извор: Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […] -
Купљено имање за први православни манастир у Словенији
тема је објавио/ла Ромејац у Вести из Епархија
Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије. Извор -
Купљено имање за први православни манастир у Словенији
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.-
- 1
-
-
- православни
- први
- (и још 4 )
-
Милошћу Божијом Манастир Светог Давида у Евији спашен од пожара
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити! Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри. У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут. Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира. Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру. Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.” Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио: “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити! Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно. Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља. У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју. Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина. Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “. У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу. Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео. Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом. Звучни запис разговора У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић. У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година. Извор: Радио Светигора -
-
У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић. Звучни запис емисије „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић) Извор: РТС -
IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA Molitva, pa organska proizvodnja 2, jul 2021. Dimitrije Gašić Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite? Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe. Ko pravi kačkavalj? Svi mi. I vi? Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti. Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju. Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. Ovaj kraj je bogat dunjama, ima li ih i na manastirskom posedu? Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom? Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. Извор: Molitva, pa organska proizvodnja NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...
-
Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви… Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка. – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња. Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте. – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом. Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило. – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада. Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина. – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник. Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница. ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници. Извор: Новости -
Патријарх српски Порфирије посетио манастир Раковицу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију. Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар. Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу). Извор: Епархија тимочка -
У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца. Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит. Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина. Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Светиње Митрополије црногорско-приморске: Манастир Острог (2)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде. Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици. Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије. У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“. Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника. Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима. О ИМЕНУ ОСТРОГ Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Горњи манастир Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату. Доњи манастир Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког. Црква Светог Новомученика Станка На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта. Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића. Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак. Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима Налази се у селу Дуги До на Његушима, на имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна. Свете мошти Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика Ризница Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености: окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова, кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова. (Митрополија црногорско-приморска) МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ! ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег) Видео запис беседе Митрополита Амфилохија: ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ) ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара") Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА! ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог": ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић. Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.) Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић. Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНА ВЕСТ: -
Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде. Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици. Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије. У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“. Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника. Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима. О ИМЕНУ ОСТРОГ Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Горњи манастир Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату. Доњи манастир Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког. Црква Светог Новомученика Станка На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта. Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића. Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак. Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима Налази се у селу Дуги До на Његушима, на имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна. Свете мошти Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика Ризница Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености: окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова, кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова. (Митрополија црногорско-приморска) МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ! ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег) Видео запис беседе Митрополита Амфилохија: ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ) ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара") Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА! ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог": ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић. Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.) Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић. Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
-
Манастир Хиландар доделио стипендију Биљани Чекић – Дари из Јасеновца
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Остале вести из Цркве
Биљани Чекић, која је пред филмским камерама оживела лик мале Даре из Јасеновца, данас је, по благослову игумана Светог манастира Хиландара, Високопреподобног архимандрита Методија, уручена стипендија коју ће добијати до завршетка школовања. Стипендију је у просторијама Задужбине Хиландара у Београду уручио директор Миливој Ранђић. У пратњи Биљане били су њен отац Радован, сестра Дајана, брат Стефан и продуцент филма Макса Ћатовић. Манастир Хиландар је овим гестом желео да ода признање и изрази захвалност Биљани Чекић на упечатљивој улози мале Даре. Она је својом потресном улогом допринела да се о страдању невиних Срба, Јевреја и Рома, а посебно деце, у усташким логорима смрти, коначно упознају и они који до сада о томе ништа нису знали или су преко те чињенице олако прелазили. Братство Хиландара се нада да ће стипендија помоћи Биљани да се успешно школује и да преброди све тешкоће са којима се данас она, њена породица и српски народ који живи на страдалном подручју Козарске Дубице, сусрећу. извор: хиландар.орг -
Патријарх Порфирије посетио манастир Јасеновац: Ово место мора бити темељ мира
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његова Светост Патријарх српски Порфирије је, на позив Епископа славонског Јована, у недељу 28. фебруара, посетио Манастир Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Повезана вест: Епископ пакрачко-славонски Јован: Посјета патријарха Порфирија Јасеновцу је благослов Након доксологије поводом прве посете Патријарха овој светињи, Патријарх је у беседи казао да је људско зло ”малогде показало своју најружнију страну као на овом месту”. Према његовим речима, место страдања јасеновачких мученика треба да буде темељ ”из којег ће никнути стуб и огањ мира који се узноси на небо и око којег се онда концентричним круговима порука тог мира, његова снага и енергија шире све више и све даље”. „На овом месту људи су показали колико се могу отуђити од оног што је у њих уткано“, казао је Патријарх и подсетио на ријечи апостола Павла да је Бог „од једне крви створио сваки народ” и да је „сваки народ створен да буде народ Божји”. Нагласио је да су се они који су у Јасеновцу учинили „најмонструознија зла исписали из сваког народа” и „уписали у нељуде”. ”Хвала на љубави и нека Господ крепи и благослови тебе и твој верни народ”, рекао је Патријарх обраћајући се Епископу славонском Јовану и закључио беседу са жељом да Бог благослови и ”све људе који живе у овој предивној земљи и све људе читавог света, молитвама светих мученика за које сам сигуран да се моле чак и за оне који их не поштују. У Јасеновцу су Патријарха дочекали, поред домаћина Епископа Јована, сестринства манастира светог Јована Крститеља и свештенства Епархије славонске и пожешки бискуп Антун Шкворчевић, бискуп Реформиране Протестантске Цркве Јасмин Милић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, градоначелник Бања Луке Драшко Станивуковић, неколико стотина верника из Хрватске и Републике Српске и бројни представници медија. Извор: Телевизија Храм -
Саопштење Митрополије црногорско-приморске: Оскрнављен Цетињски манастир
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
.jpg.3da1a6e3d1b52eea4bfd633b4d7487cb.jpg)
Крст носити вама је суђено, страшне борбе с својим и с туђином! Кампања против Митрополије црногорско-приморске и Српске Православне Цркве, нажалост, не престаје. У некој од претходних ноћи, непознати појединац, или пак више њих, усудило се, да поломи и уклони крст са капије Цетињског манастира, кроз коју се пролази до сједишта Митрополије и манастирског конака. Судећи по ономе што знамо, ова капија је ту од времена Митрополита црногорско-приморског (претходно Митрополита пећког и потоњег Патријарха српског) др Гаврила Дожића, те је, дакле, у својих стотињак година прегурала и окупацију Другог свјетског рата и деценије режима, благо речено, ненаклоњеног Цркви, и деведесете године прошлог вијека у којима је око манастира више пута било насилних инцидената. Нажалост, није одољела кукавичком скрнављењу, извршеном, највјероватније, под окриљем ноћи, кад се већина непочинстава и чини. Тешко да можемо рачунати на савјест онога ко је овако нешто урадио, али ако је у њему остало и трунке чојства, јавно га позивамо да крст остави пред обезглављеном капијом. Може и по ноћи, кад нико не гледа, како га је и уклонио. Иако, по заповијести Господњој, праштамо тој несрећној души ово недјело, као грађани не можемо да дозволимо да се овакве ствари понављају, па смо полицији пријавили догађај, уз очекивање да ће брзо пронаћи починиоца. Уколико крст врати, повући ћемо пријаву, јер нам збиља није циљ његово кажњавање, а враћање би био знак покајања. Ово недјело има свог непосредног извршиоца, али има и десетине и стотине инспиратора, који упорно Цркву лажно оптужују за све друштвене проблеме и представљају је као непријатеља Црне Горе, што је огавна и бестидна лаж. Стога захтијевамо од свих оних који инспиришу оваква недјела својом антицрквеном кампањом да прекину сопствени говор мржње, и да престану да обмањују јавност о нашој Цркви. Заиста, превршили су сваку мјеру. Увјерени смо да и остали јавни дјелатници и друштвени чиниоци препознају колико је опасно ово континуирано таргетирање Православне Цркве у црногорском јавном простору, те очекујемо од њих да реагују на ту чињеницу једнако одлучно и снажно, као што то чине у неким другим случајевима. Молимо се свеблагом Господу да нас исцијели од опаке и отровне братомржње, и да нам свима подари дух покајања, богољубља и братољубља. Из Митрополије црногорско-приморске-
- 1
-
-
- саопштење
- митрополије
- (и још 4 )
-
Манастир Буково: Епископ тимочки Иларион прославио Крсну славу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, у уторак 20. јануара 2021, прославио је у манастиру Буково своје Крсно име – Сабор Св. Јована Крститеља. На светој архијерејској Литургији Епископу тимочком саслуживали су архимандрит Козма, игуман манастира Буково, протосинђел Симеон, сабрат манастира Буково, протосинђел Захарија, настојатељ манастира Св. Тројице, протонамесник Зоран Голубовић, старешина Саборног храма у Зајечару, архиђакон Илија и јерођакон Марко. Након прочитаног јеванђелског одељка, верном народу сабраном у буковској светињи беседио је протосинђел Захарија. Данас, након Богојављења, након крштења Господа нашег Исуса Христа, прослављамо Св. Јована Крститеља. Прослављамо Сабор Претечин, прослављамо онога који је посведочио да је Исус Христос Син Божји, онога који је ставио руку и крстио друго лице Св. Тројице, прослављамо првог сведока а последњег пророка и првог апостола, подсетио је отац Захарија и, са жељом да правилно управља Речју и Истином Господњом и да има дуг и здрав живот, честитао Епископу Илариону Крсну славу. По завршетку свете Литургије, игуман Козма је у име братства манастира Буково честитао славу Његовом Преосвештенству и свим присутним свечаримa, a потом је верницима говорио и сам Епископ. Извор: Епархија тимочка -
пут у Манастир Св. Георгија Хозевита
тема је објавио/ла uomo del Ve.Te. у Јерусалимска Патријаршија-Света Земља
У наставку ћу окачити неке фотографије које приказују пут у манастир а потом и сам манастир Св. Георгија Хозевита у јудејској пустињи, као и нетљено тело Св. Јована Јакова Румунског које се чува у поменутом манастиру. Ево укратко и историјат манастира овде: The Holy Monastery of Saint George Hozeva EN.JERUSALEM-PATRIARCHATE.INFO The Holy Monastery of Saint George Hozeva -
Манастир Тумане обезбедио је 2486 божићних пакетића за децу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Епархија
У низу харитативних делатности мисионарског центра "Св. Јаков Тумански" братство манастира Тумана обезбедило је 2486 пакетића за 18 . домова за децу и омладину ометену у развоју, центрима за заштиту одојчади и деце. Вредност укупне донације износи 1.653.180.55 динара -
Владика запорошки УПЦ Лука посјетио Цетињски манастир
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Митрополит запорошки Украјинске православне цркве г. Лука, који борави у посјети Митрополији црногорско-приморској, данас је посјетио Цетињски манастир, гдје се поклонио Светој десници Светог Јована Крститеља, честици Часног крста Господњег и моштима Светог Петра Цетињског Чудотворца. Високог госта дочекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са братијом Цетињског манастира. Владика Лука претходно је посјетио манастир Острог, а јутрос је, заједно с Митрополитом Амфилохијем служио Литургију у остошком скиту Јован до. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, литијом око храма, ломљењем славског колача и пригодним програмом, манастир Морача је прославио храмовску славу – празник Успенија Пресвете Богородице. У току Свете службе Божије Митрополит је рукоположио Братољуба Радовића за ђакона, а Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија Анастасија. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је прошло 768 година од када је почела да се служи Света служба Божја у овој древној светињи, од времена када је Стефан Вукан (синовац Светога Саве који је основао и утемељио прву епископију Митрополију зетску, данашњу црногорско-приморску) 1252. године саградио храм у којем ми преносимо Свете дарове на Светој трпези Господу и гдје се преноси нама Господ силом Духа Светога, и дарује нам своје Тијело и Крв, вјечну и непролазну божанску љубав. “И ево кроз вјекове, једино што се не прекида и не престаје је то призивање Духа Светога у коме је сила и моћ, а не у ријечима. Призивање Духа Светога да сиђе на нас и наше дарове и да хљеб наш и наше вино претвори у Тијело и Крв своју, да се и ми причестимо Светиње Светога Тијела и Крви Господње, да примимо у себе тај залог вјечнога и непролазнога живота и од смртних и пролазних бића постанемо вјечна и бесмртна бића.” Митрополит Амфилохије је казао да су се у овој светињи Пресвете Богородице без прекида сабирала сва покољења овога краја, а и шире, као и да ће, ако Бог да, тако бити до краја свијета и вијека. “Као светиња Мајке Божје она је и опстала кроз вјекове и у њу су се као такву уграђивала читава покољења. Најзначајнији људи овога краја, и не сам овога крају, су се сабирали у ову светињу и око ње кроз вјекове”, бесједио је Митрополит и подсјетио на догађаје који су везани за морачку светињу, а који су значајни не само за Црну Гору већ за сав наш светосавски народ. Указао је на чињеницу да је сав наш народ расејан по читавом свијету органски везан за ову светињу Пресвете Мајке Божије и запитао ко сад може да дође и каже да је то његова светиња: “То је хтио и Али-паша, да буде његова светиња, као и остали тирани који су пролазили кроз ове крајеве, а знало се, остало је запамћено и биће тако до краја свијета и вијека, да је ово Божја светиња, светиња Пресвете Мајке Божје и светиња свих оних који кроз њу и преко ње од смртних бића постају бесмртна, вјечна и непролазна”, истакао је владика, поучивши да су сви они који су овдје примили Свето крштења и Свето миропомазање, који су се вјенчали и који су опојани кроз вјекове, сви присутни и до данас Духом Светим на овом мјесту. Како је нагласио Митрополит велики је Божији дар и чудо да ова светиња одоли свему што јој се догађало кроз вјекове и да се кроз њу и преко ње прославља име Божје и да кроз њу и преко ње и народ овдашњи буде запамћен међу земаљским народима, да се овдје проповиједа и свједочи Јеванђеље. “И ми данас смо се сабрали овдје. То је велики Божији дар и велики сабор, а колики је сабор то само Господ знаде, који својим божанским очима сагледава колико је тај сабор за 768 година сабиран. То је живи сабор, није сабор мртвих, као што су сабори мртвих које сабирају идеологије земаљске и партије и државе. Све оне само физички сабирају привремено, а ово је сабрање вјечно и непролазно. Сви који су се овдје сабирали и сабирају, сви су они живи и у Богу, присутни Духом Светим данас овдје заједно са нама”, рекао је владика. Побрајајући многа значајна имена оних који су данас на овоме сабору у манастиру Морача, владика је подсјетио и на Светог Патријарха српског Гаврила Дожића чију годишњицу, 70 година од његовог упокојења, обиљежавамо ове године: “Он је ученик ове светиња, надахнут Духом Светим животворним одавде је кренуо у свијет и на школе и учења, и обишао одавде свијет до Цариграда и Јерусалима, до Москве, да би вријеме рата, и Првога и Другога свјетског рата, провео у заробљеништву. Седам и по година, како је сам записао, у 30 затвора је прошао свој живот Патријарх Гаврило Дожић.” Митрополит је игуману морачке светиње, архимандриту Рафаилу, предао за библиотеку Патријарха Гаврила, која је основана прије 10 година, три књиге дјела Патријарха Гаврила Дожића: Животопис, госпође Радић из Београда, Меомари и Списи, које је приредио монах др Павле Кондић. Митрополит: Опредјељујте се коме Богу ћете служити и за кога ћете гласати Говорећи о страдању манастира кроз вјекове, подсјетио је владика да су комунисти морачку светињу у своје вријеме претворили у клозет, а да данас њихови духовни потомци кажу да су светиње њихове: “Чије њихове? Ко су они?! Одрекли су се Светога Петра Цетињскога и Светога Петра Ловћенској Тајновидца, срушили његову цркву на Ловћену, оскрнавили његове земне остатке. Владика је оставио проклетство на Црну Гору и данас је ово проклета Светим Петром Другим Ловћенским Тајновидцем Црна Гора! Проклета је зато што је рекао Црногорцима: ако ме не сахраните у цркву коју сам ја саградио, да будете проклети!” Даље је казао да је Ловћенски Тајновидац био сахрањен на Ловћену и да су сви који су га сахрањивали и бринули о његовој капели и обнављали је, били благословени. Такође је подсјетио да је владар Александар Карађорђевић скинуо своју албанску споменицу и поклонио се светоме и да му је тада Свети владика Николај говорио: “На кољена Ваше величанство, ово је кров овога народа и ове државе!” “И клекнуо је на кољена Александар, није радио оно што су урадили ови у вријеме и послије рата, и што раде и данас. Данашњи премијер шта је урадио јуче и прекјуче?! Намјесто да је вратио Црној Гори, Црногорцима ону цркву срушену седамдесетих година прошлога вијека и тиме скинуо са њих проклетство, намјесто да је обећао да ће оно камење поред кога је причао оне бесмислица и изговарао мржњу, вратити на Ловћен и обновити завјештање Светога Петра и тиме скинути проклетство са Црне Горе, он наставља то проклетство на Црну Гору у име Црне Горе, борећи се против оних који су наводно анти-Црногорци”, бесједио је Митрополит и запитао: “Ова светиња немањићка је ли она антицрногорска, овај сабор који трају овдје 768 година је ли и он антицрногорски? Јесу ли наши преци Морачани и Ровчани, који су присајединили ову светињу Цетињу прије 200 година, анти-Црногорци? Је ли то антицрногорски чин, је ли ово сабрање антицрногорско?” Високопреосвећени Митрополит је казао да све што је саграђено и обновљено у ово наше вријеме у Црној Гори, и што се обнавља и данас, и што се гради, све је за Црну Гору те да то нико неће нигдје носити, као што нико за скоро 800 година није однио ни ову светињу и даровао је неком другом. “Какве су то бесмислице, какво је то неразумље које је завладало у ово наше вријеме под утицајем безбожништва, мржње против човјека и свога народа”, казао је владика, подсјетивши да је од Москве кренуло уништавање и рушење светиња. Безбожништво је настављено и у Русији и овдје код нас претварањем светиња у клозете и убијањем браће и свештеника. “Није ли Митрополит Јоаникије убијен и не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, и преко 120 свештеника, а да не говоримо о другима који су такође заједно са њима погинули у Црној Гори. Преко 50.000 је погинуло од братске руке! Брат је убио брата! Хоћемо тај дух да наставимо у Црној Гори? У име тога духа да градимо будућност Црне Горе? Зато, благо мени, биће избори па изволте, опредјељујте се коме Богу ћете служити и коме Богу се поклонити и за кога ћете гласати! То је ваше! Ја ћу изаћи у 82. години да гласам за светиње и оне који чувају и који се уграђују у светиње, у тај Сабор божански у који се уграђују људи милиони из свих земаљских народа већ двије хиљаде година.” Казао је Архиепископ цетињски да Пресвета Богородица сабира тај Сабор те да га је и данас сабрала овдје у овој немањићкој светињи, као и Свети Стефан Вукан чији је ћивот у њој сачуван до наших времена а који је такође свједок тога континуитета непрекидног. “Нека би Господ подарио свима нама мудрости, разума, вјере, наде и љубави, и братске љубави и љубави према Богу, јер нема љубави међу људима без љубави према Богу и то свједочи и ова светиња. Све што се догађало кроз људску историји, догађа и данас. Сада нека се опредјељују савремени Црногорци: или ће Богу изворноме – Богу Израиљеву – Христу Богу, кога је прорицао пророк Михеј и за кога су се жртвовали милиони људи кроз вјекове, или ће лажним идолима да се клањају овога свијета којима је дах у носу. Ми се, молећи Пресвету Дјеву да нас укријепи у тој вјери, љубави и нади, клањамо живоме и истинитоме Богу, као и наши преци који су се клањали Њему кроз вјекове, ево већ скоро 800 година. Надамо се да ће се ништа мање, ако не и много више и у будућим временима, поклањати Богу истинитоме, ходећи путем Божјем, јединим истинским путем, и ходећи за Оним који је пут истина и живот – за Христом Богом нашим, коме нека је спава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој бесједи у манастиру Морача Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством предводио празничну литију, која је опходила манастирски храм а затим је благосиљан славски колач. Литургији и свечаности поводом храмовне славе древне немањићке светиње присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић. По завршетку Свете службе Божије сабрање у порти манастира Морача настављено је предавањем на тему “Седамдесет година од упокојења Патријарха Гаврила Дожића”, којим се завршава овогодишња културна манифестација седми “Трг од ћирилице”. О Патријарху Гаврилу Дожићу, као и књигама објављеним поводом јубилеја, говорили су Митрополит Амфилохије, др Васиљ Јововић и Драгиша Дожић. Одломке из Мемоара читао је свештеник Никола Радовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 14 )
-
Свети Зосим Тумански. Исихаста који је живео у доба кнеза Лазара. Провео у посту и молитви четрдесет година у пећини близу данашњег манастира Тумане, у источној Србији, који је подигнут на месту где се свети Зосим упокојио. У манастирском храму почивају његове чудотворне мошти. Преподобни Јаков Нови Туманаски. Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској. -
Молебан за успешну обнову Дохије и Игуменарије. У Хиландару је у недељу, 2. августа служен молебан за Богом благословен и успешан почетак обнове манастирских конака Дохије и Игуменарије са параклисима Светог Димитрија и Светог Саве Српског. Тиме је обнова Хиландара од последица великог пожара из 2004. године ушла у завршну фазу. Пројекат обнове овог дела манастирског утврђења је одобрен од стране надлежне грчке службе КеДАК 15. јуна 2020. године. У оквиру манастирског комплекса конструктивно најлошија ситуација је у његовом југозападном делу. Ову област чине објекти од куле Св. Ђорђа до Дохије (укључујући и ове објекте) и у њу би требало укључити и другу припрату Саборног храма. Заједнички проблем на свим овим објектима су деформације на конструктивним елементима, изазване проблемима на темељима и земљишту испод објеката. У току обнове, ове зоне, 2020. године, неопходно је санирати проблеме на темељима и другим конструкцијама свих ових грађевина, јер су они и били главни узрок пожара 2004. године. Објекти који су предмет овог пројекта су последњи из изгореле целине манастира а такође представљају и место одакле је пожар потекао (објекат Игуменарије). Налазе се у старијем делу манастирског комплекса. Игуменарија је део средњовековне целине из времена Св. Саве и Св. Симеона (почетак 12. века), док Дохија представља његово прво проширење, највероватније из периода пре великог грађења (крајем 13. и почетком 14. века) у време Светог Краља Милутина. Дохија, Игуменарија и параклиси.
