Претражи Живе Речи Утехе

По својој сопственој молби пензионисани али никада и умировљени владика Атанасије Јефтић наставио је ових дана свој мировински медијско пропагандни шоу. Схватајући мировину као вишак слободног времена да кафанско-навијачки и црквенорушилачки ратује са неистомишљеницима, даноноћно сурфује по интернету, пише некултурна и бизарна писма Патријарху и Синоду и војује са свима који нису његовог пензионерско-мргудског погледа на свет и стање у СПЦ, он је уместо бројаница узео тастатуру а уместо мировања, смирења и молитве изабрао дреку, гордост и ширење раскола. Својим најновијим срамном панагириком духовном му сину, дарвинисти и побеснелом уставном пучисти у САД – епископу Западноамеричком Максиму Васиљевићу, владика Атансије је коначно и до краја открио своје невешто скривано друго лице. Оно рушилачко, гордо, властољубиво,сирово и примитивно. Повадио је последњих месеци, онако на брзину и веома нервозно, све своје лоше скриване кечеве из рукава. Иако то није одлика «мудрих» коцкара јесте сигуран знак краха Тасиног блефирања. Свe његове раније скривалице, сви његови ранији медијски трикови, сада су се показали у свој својој немоћној огољености и сировој непрефињености. Владика у пензији Атанасије Јефтић у суштини је само открио свој велики духовни слом и уџбеничку непринципијелност. Таква навијачка настројеност и острашћеност говори о карактеру његовог стрмоглавог духовног пада. Он као да је непрекидно на трибинама неког фудбалског «вечитог дербија» или неке локалне сељачке кафане у Брдарици, што само говори о приземности Тасиног навијачког и кафанског дискурса. Као неки острашћени навијач он само што не почне да ломи чаше и столице од беса што га Синод СПЦ, заједно са његовим побеснелим духовним синовима Максимом и Григоријем, не признаје за свесветски ауторитет над свим свесветским ауторитетима. За некакву «похвалу целог православља» и некакве врхунске стручњаке по свим темама, од фудбала, преко Дарвина па све до канонског права. Посебно га боли што га као свађалачки настројеног пензионера више не зову на Сабор СПЦ! А и ко би у духу неке сулуде православне самоубилачке Ал Каиде сам себи постављао свађалачку бомбу на Сабор, само из страха што ће Таса из сујетног протеста после Сабора да џангрољиза уколико га не позову. Јака ствар. Нека умировљени немирко из Тврдоша слободно џангрољиза и гунђа као Мргуд Мргудовић из Штрумфова. Као да он и иначе не џагрољиза дан и ноћ. Велика ствар што ће Таса да се љути. Нека се љути. Да ли се он некада уопште и не љути? Елем, тај тзв. велики Таса, тај новојављени витез заштитник западних новина Блица и Данаса, изјави недавно да је епископ Западноамерички Максим, ни мање ни више – «похвала целог Православља». Да, добро сте прочитали. Похвала целог Православља! Питамо се по чему? Да ли по томе што је коврџави еп. Максим упорни и непокајани пропагатор безбожне теорије еволуције? Или због тога што аутокефалију СПЦ назива неканонском? Или зато што саветује канонској цркви у Украјини да се не љути што браћа му расколници из Кијева само на «други начин улазе у једну те исту Цркву Христову? Или по томе што је Максим још одвавно ратовао против свакога који се усудио да помисли или јавно искаже да Цариград нема право на дијаспору у целом свету? Или због тога што је Максим са двојицом епископа из САД-а извршио класичан фанарско-пентагонски црквени уставни пуч у Америци? Или зато што тројица пучиста нису позвали двојицу браће епископа на свој крњи стаљинистички Сабор у Чикагу? Или зато што тај познати тзв. слободоумац и демократа посве орвеловски и потпуно стаљинистички није дозволио никакво гласање на крњем Сабору у Чикагу, док су рушили устав СПЦ и од Цркве у САД правили невладину верску заједницу? Или због тога што су супротно наређењу СА Сабора целе СПЦ све горе наведено прекршили? Или зато што одлуку свог крњег пентагонско-фанарског Сабора у Чикагу нису доставили СА Синоду СПЦ на увид? Или због тога што су и Максим и остала двојица пучиста из САД, и пре него су одлуке њиховог диктаторског и крњег Сабора у Чикагу СА Сабор целе СПЦ уопште и разматране, исте већ пустили у оптицај? Или зато што Максим воли да црта женске портрете? Или због тога што је Максим и пре свог рукоположења чинио свашта неканонски и много тога ниско, па му ништа није фалило већ је и владика и «похвала целог Православља» постао? Навијачима Звезде и Партизана се може опростити таква крајња необјективност и пубетертска навијачка напаљеност, јер је то само фудбал и игра, али једном епископу, па макар епископу Мргуду Мргудовићу у пензији, тешко. Мада Таса још од раније периодично и циклично млатара разноразне глупости, он је панагириком свом помахниталом духовном сину, америчком уставном пучисти и чистачу пентагонско-фанарских лакираних ципелица – епископу Максиму, крајње озбиљно почео да се представља као крајње неозбиљан и духовно врло неуравнотежен и нестабилан човек. Човек коме треба хитна Божија али и братска помоћ за повратак истинољубљу и спуштање навијачке острашћености кроз враћање из стања дреке са трибина фудбалског меча и кафанског лумпераја на стање смиреног и иоле културног хришћанског разговора. После његовог најновијег срамног хвалоспева дарвинисти, фанариоту и америчком рушитељу Устава СПЦ – епископу Максиму Васиљевићу, том погубљеном монаху са косом која лепрша у ваздуху самонамештене нарцисоидности, Тасу треба одликовати Орденом Лицемерја Првог Степена. После панагирика тој нескривеној лукавој змији отровници у мантији – владици Максиму, владика Атанасије је за свакога ко има грам мозга и пола грама савести изгубио скоро сваки кредибилитет. Он је нажалост почео да се понаша као искомплексирани и злобни старкеља из комшилука и као неки квазијунак инаџија из цртаћа за децу илити Мргуд међу Штрумфовима. Таса је скоро увек антипротиван јер, замислите наше дрскости, није увек све по његовом кафанском и навијачком поимању стварности. Он враћа поклоне добијене од патријарха Иринеја и дури се као најобичнија мусава клинчадија са улице. Али би упркос свему да га цене и поштују као патријарха Павла или пак самог светог Саву Немањића. У суштини он је постао једна трагикомична ходајућа карикатура истинољубивости, тужна духовна и телесна руина и ојађени апологета америчко-фанарског шпијуна у мантији – Максима Васиљевића и његовог духовног побратима, који најчешће хода у цивилу, владике Немачког Григорија Дурића. Каква мизерна епизодна улога за једног негдашњег горостаса а сада озлојеђене душе са смежураним лицем на коме се виде завист, пакост и немоћ. Заиста, кад великани пукну и тресну, проспу се јаче и више него обични људи. Тај тресак се чује до дубина пакла и до висина Раја. Никада нисам веровао да је Таса укључен у било какав ЦИА пројекат али ме својим последњим хвалоспевима лукавом разбијачу СПЦ Максиму Васиљевићу дебело замислио. И даље желим да верујем да Таса не ради за ЦИА али је то слаба утеха јер ЦИА изгледа да у Таси има бесплатног суперразбијача СПЦ на терену. Као и преко разних Тасиних и Амфилохијевих «поузданих» људи, типа проте од долара Велибора Џомића и сличних троструких шпијуна којима је једини животни мото – све за доларе, доларе ни за шта! Неко за ЦИА ради због пара, неко из убеђења, а неко из сујете. Таса то (не)свесно ради из своје слепе ситничаве озлојеђености на Свети Синод, патријарха Иринеја и владику Иринеја Бачког, која би упркос своје очигледне лицемерности желела да се призна за еталон истине. Како трагична и тужна слика стравичног духовног краха једног бившег гиганта а сада мајушног медијског кавгаџије, пијачног провокатора, букаџије петпарачке западне штампе и полуслепог и (не)свесног послушника разних Васиљевића, Дурића и Џомића, као и многих других доларопоклоника и љубитеља америчке кафе у кругу београдске двојке. Како време пролази и догађаји се нижу као на траци, јасно је и спаљеној савести да бледуњави нарцис и богословско поетични потрчко фанарских фанфара епископ Максим, својим самоинтервјуима и текстовима у којима даје подршку украјинским расколницима или пак патетично и извештачено кука над исконструисано угроженом слободом говора у СПЦ, само немушто скрива свој сопствени диктаторски и стаљинистички етос. Само покушава да оправдава и уједно неуспело сакрије свој лукави пентагонски црквено-уставни пуч у Америци. Само баца медијске димне бомбе у жељи да иза облака дима и даље, за рачун Цариграда, несметано руши СПЦ у САД, шири своје шупљопразне приче о уникатности обавезности изучавања теорије еволуције, наклапа о тобожњој неканоничности хиротоније и аутокефалије Светога Саве или апологира своје хвалоспеве расколнички и папистички посрнулом Фанару. Оно што се после свега само од себе намеће као закључак свакоме ко има више од три грама мозга и два милиграма савести, јесте да је Максим своје прорачунато лупање по дивизијама једним делом писао по директним Тасиним сугестијама и саветима. То што учитељ не би да пише, да се не замери Цариграду или Москви, или пак српској црквеној јавности, то ће писати Нарцис са коврџавим увојцима теолошке извитоперености Максим. Како другачије објаснити да после свега, по речима духовно просутог владике Атанасија Јефтића, пентагонски уставни пучиста Максим од еволуције јесте, ни мање ни више, “похвала целог православља”! Сувише је провидно да би било случајно. Максим у нечему изгледа само дође као нека млађана пешадија несмиреног пензионера еп. Атанасија Јефтића, која кад бива покошена првим рафалом аргумената, после изласка на терен медијске и духовне битке, одмах бива збрињена и брањена Тасином хитном медијски-медицинском помоћју и овенчана Тасиним панагиричним венцима. Само онај који је у нечему и инспиратор Максимових глупирања, са таквим жаром и таквом бестидношћу, истог тог Максима може тако упорно и панагирично бранити. И заиста, у нечему су и Максим и Григорије само скривене Тасине пројекције у стварности и малене играчке његовим рукама. Све из једног простог разлога – да иако добровољно и самоиницијативно пензионисан, Таса некако успе активно заживети у стварности свих дешавања у СПЦ. Па макар и кафанско-навијачким глупирањима. И то не просто заживети него предводити целу СПЦ, јер он не трпи бити у другом плану. Да није тако, не би Таса своју духовно и телесно распуштену дечурлију Максима и Григорија тако слепо навијачки, провидно кафански и јефтино уличарски бранио, уједно их трагикомично дижући у небеса са којих су ова двојица одавно пали у песак дубровачких плажа и америчког Холивуда. Сам Атанасије се својим панагириком пучисти, фанариоти и дарвинсти Максиму до краја офирао. Нико му заиста није крив осим њега самог. Ми му можемо пожелети да му Бог дарује покајања и смирења и да му кроз покајање и смирење опрости велики грех провидне и срамотно упорне подршке једном отвореном пучисти и разбијачу СПЦ у Америци. За почетак, нека је владици Атанасију – «вјечнаја памјат». Ред је да и он попије један заслужени јавни «парастос», као што је својевремено са духовним му братом митрополитом Амфилохијем циркузантски срозао сакралне молитве на ниво кича на београдском Тргу Републике. Својим панагириком пучисти и америчко-фанарском потрчку епископу Максиму Васиљевићу, Таса је заиста академски и духовно умро, и то на очиглед целе српске црквене јавности. Пре своје физичке смрти Таса је уснуо сном панагиричне похвале великом безаконику Максиму. Ред је да га на медијској Маракани публично «опојемо» пре истека 90-ог минута. Можда га превремени јавни медијски «парастос» врати памети. Мада чисто сумњамо. Напаљени наавијачи се обично кају само кад их притворе због паљења и рушења стадиона. Тасине навијачке бакље су нажалост одавно запалиле стадион. Далеко пре најјновијег „великог дербија“. Он и даље, без обзира на катастрофално лоше дриблинге и узастопне аутоголове његовог ученика еп. Максима, као какав напаљени клинац са трибина стадиона све јаче и јаче виче и пева: Алеее, алеее! Алеее, алеее! Похвали си Православља Максимеееее! Пиши му у памет, што каже наш мудри народ. Отац Петар Драгојловић за Видовдан

86 теолога, две трећине Грка и сви редом заговорници Вартоломејеве супремације у Православљу, упутили су отворено писмо Светом Синоду "вољене Патријаршије (авнојевске) Србије" поводом случаја епископа Максима Васиљевића. Писмо за које се из авиона види да је писао Максим, заправо понавља све раније познате ставове изнесене у медијима код нас, и даје сам себи оду и похвалу " епископ служења другом, онотологије и Еврхаристије" готово бљутаво. Осим пар звучних имена, попут Јанараса, или Кирила Говоруна, Џона Бера итд, остало су све редом анонимуси, пензионери или небитне особе попут сина Стаматиса Склириса, за кога нико никад није чуо код нас итд. Нема везе што за пола њих нико никад није чуо, нису ни они чули за Марка Вилотића нити било шта прочитали од њега, па су потписали. Такав је ваљда обичај. Заправо, јасно се види да је неко ишао по Солунском и Атинском факултету и скупљао потписе, те да је неко урадио домаћи задатак исто и са друге стране Атлантика. Предлажем да ми се исто организујемо у петицију и да напишемо писмо вољеном Светом Синоду на Фанар и апелујемо да повуче своје одлуке, аргументација није битна, исто као ни у случају Максима. Ако прође ова Максимова петиција у Београду, проћиће и ова друга у Истамбулу, за бламирање очито више нико не мари.

Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму  Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму: Како су два интервјуа изазвала конфузију интернационалних размера Верујем да ће за многе горњи наслов бити збуњујући. Нарочито за оне читаоце који нису пажљиво пратили ситуацију везану за јавну дискусију између Епископа бачког Иринеја и Епископа западноамеричког Максима, и шире, везано за кризу са такозваном украјинском аутокефалијом. Али уверавам вас да је наслов сасвим примерен и логичан. Стога унапред молим за стрпљење ако вам у старту није сасвим јасан. Верујем да ће до краја овог текста постати потпуно јасно зашто је наслов управо такав какав јесте. О утицају интервјуа Владике Максима „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ Седамнаестог јануара 2019. године сајт Теологија.нет објавио је интервју са Владиком западноамеричким Максимом.[1] Владика Максим је несумњиво интересантан саговорник. Међутим, нека његова занимљива запажања и мисли из овога интервјуа били су потпуно засењењени изјавама које су се тицале новонастале кризе у Украјини, a коју је произвела одлука Фанара да расколницима у Украјини додели такозвани Томос о аутокефалији. У једном делу интервјуа, изјаве Владике Максима се тичу и наше помесне Цркве. На готово скандалозан начин, Владика Максим, по питању добијања аутокефалије, у исту раван ставља нашу Цркву под Светим Савом, са расклоничком структуром у Украјини под расколником Денисенком! Малобројни су се осврнули на ове, слободно можемо рећи, испаде, Епископа западноамеричког. Незванично су се чули гласови, по интернет „ћошковима“, или у приватним разговорима, али нико од Архијереја се није оградио и реаговао на ове тврдње Епископа Максима. До недавно. Остао је утисак да је то било само једно усамљено мишљење једног српског Епископа, који као и сваки слободан човек има ваљда право да размишља па и да се не слаже. Изгледало је као да ће у неком приватном разговору међу браћом Епископима да се све лепо реши. Да ли је тај утисак био оправдан, да ли је реч само о издвојеном мишљењу, о неком академском размишљању и промишљању, па макар и погрешном, о једној важној црквеној теми? Будући да никаквих реакција није било на ове изјаве Владике Максима, о којима ће још бити речи даље у тексту, а док је српски медијски простор био уљуљкан и тих, у уверењу да се став наше Цркве јасно чује, од Украјине, преко Русије, Македоније, и Грчке, слика става наше Цркве попримала је сасвим друге обрисе од оних који су јасно изнети у званичним документима наше Цркве.[2] Створена је слика сукоба у СПЦ по питању Украјине. А ова чудна промена се темељила само и искључиво на ставу Епископа Максима изнетом у горе поменутом интервјуу који је брзо распрострањен на поменитим језицима. Другим речима, овај интервју је имао несразмеран утицај на инострано јавно мњење о ставу наше Цркве по питању украјинских расколника. И то без обзира на чињеницу да је став наше Цркве од почетка кризе у Украјини био јасан, јаван, пастирски одговоран и одмерен. Тако, на пример, „захваљујући“ поменутом интервјуу са Епископом западноамеричким, у Википедији[3] на руском језику, на страници која се тиче расколничке такозване Православне Цркве Украјине стоји: …са своје стране, епископ западноамерички Максим (Васиљевић) у интервјуу порталу „Теологија“ упоредио је историју добијања аутокефалије цркве Украјине са аналогном историјом српскога народа и подржао је решење васељенског патријарха о аутокефалији ПЦУ: Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве […] узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је […] до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве. Ови ставови Владике Максима допринели су да у страним медијима фигурирају наслови као што су: „У српској Цркви конфликт због украјинске аутокефалије“[4], „Утицајни епископ српског патријархата подржао је аутокефалију Цркве Украјине“[5], „Епископ Српске Православне Цркве Максим иступио је у подршку украјинској аутокефалији“[6], „Владика Максим из српске Цркве: Вартоломеј је на рамена узео крст историјске одлуке“[7] „Епископ Максим – занесени подржавалац Вартоломеја у српској Цркви“[8]. Или пак текстови попут једнога који за српског Патријарха каже да је „превазишао свако ограничење логике и озбиљности са својим екстремним изјавама“ да је продат московитима, и слично. При томе се насупрот овој наводној продатости и ирационалности предстојатеља СПЦ, као глас разума у нашој Цркви представљају изјаве Епископа Максима из поменутог интервјуа. Потписник овог опадачког текста на нашу јерархију је један грчки архимандрит. [9] Из приложеног јасно се види да наводи из интервјуа који је дао Епископ Максим, кроз начин на који су прихваћени и интерпретирани у јавности, нису остали само неки изоловани ставови једног Епископа, професора, мислиоца. Јасно је да те речи нису примљене као неке његове необавезне академске спекулације и размишљања. Напротив! Примљене су у јавности као нешто што има макар једнаку тежину као и званични став СПЦ. Наравно да те изјаве немају такву тежину, али створена је таква перцепција, и такви ставови су представљени као израз подељености СПЦ по украјинском питању. Ваља истаћи да не мислим да је Епископ Максим одговоран за евентуалне погрешне интерпретације његових речи. Међутим, ако је реч о било каквој погрешној интерпретацији њиховог суштинског значења, такође верујем, да би Епископ Максим до сада већ многоструко иступио са неким објашњењем. А он то није учинио, до данас, непуна три месеца након објаве поменутог интервјуа. За то време Епископ Максим није био недоступан за јавност, сматрао је за неопходно да изда једно јавно саопштење у коме прозива Епископа бачког, два јавна полемичка одговора брату Епископу Иринеју, и један веома специфичан интервју. Ни у једној од ових својих јавних комуникација Епископ Максим се није осврнуо на кључна питања о украјинској кризи, а постављана су му многа, како од стране његовог брата Епископа бачког др. Иринеја Буловића, тако и од бројних свештеника, клирика и мирјана, на друштвеним мрежама, и на форуму сајта Поуке.орг. Упркос чињеници да је, по сведочењу пар његових подржавалаца, читао те примедбе на форуму, он није сматрао да треба било шта да појасни. А свакако је знао и за то да су ови медијски написи такви какви јесу, јер уосталом то не само што је сам могао да види и провери, него је и моја маленкост о томе писала на местима која је Владика читао. Остаје утисак да су његови ставови у медијима ипак добро интерпретирани, и да он не налази ништа спорно ни вредно коментара осим једног става, који је ипак прокоментарисао (иако не и појаснио), а који ћу и ја додатно прокоментарсисати у наставку. Најпре, да подсетим, реч је о следећим кључним ставовима Епископа Максима : Да је Српска Црква добила „аутокефалију“ (наводници Епископа Максима) супротно канонима. Да канонска Украинска Православна Црква треба да се практично помири са новом реалношћу и да „молитвено препозна прилику“ и прихвати (непокајане) расколнике у „благодатни простор исте Цркве“. Да је Патријарх Вартоломеј на себе преузео крст једне историјске одлуке и да ће ово можда бити „квасац неког дубљег јединства“ насупрот ономе како то виде Москва „и многи други“ (у том смислу ваљда и СПЦ?). Иако се накнадно појавио читав низ спорних ставова на основу поменутог саопштења, два полемичка одговора, и интервјуа, ова три става се темеље искључивио на првом интервјуу који је објављен на порталу Теологија. нет. Само први од ова три става Владика Максим је прокоментарисао у своме последњем интервјуу који је објављен на сајту Епископског Савета Српске Православне Цркве за северну и јужну Америку.[10] Последњи интервју је занимљив по много чему. Исцрпна анализа овде неће бити могућа, али ћу се усредсредити на неколико детаља који су, морам признати, за мене били прилично неочекивани и изненађујући. Интервју „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“ који објашњавајући свашта не објашњава ништа Најпре једно опште запажање. Није ми познато на који начин је сачињен овај интервју, али његова садржина више напомиње да је реч о неком истраживачком раду преобличеном у интервју него о интервјуу који је „кроз разговор“ како стоји, дат протопрезвитеру Браниславу Кршићу. Ако је интервју пак заиста био разговор, ја сам фасциниран до неверовања количином детаља које је Владика Максим успео да изнесе у одговорима на питања протојереја Бранислава, укључујући и бројне директне цитате из историјских анализа са референцама! У сваком случају, Владика Максим оставља утисак изузетног познаваоца теме везане за доделу аутокефалије Српској Цркви па је било за очекивати да ће све недоумице бити разрешене. Друго моје опште запажање јесте да у одговору чак на два питања Владика Максим помиње да су његовим благословом писане две фреске „додељивања српске аутокефалности“, и да се у његовој епархији приређују многа штампана дела и организују манифестације поводом обележавања осам векова аутокефалности СПЦ. Тако да је свакоме ко прочита интервју јасна имплицитна порука Владике Максима, да он није неки противник аутокефалности СПЦ. Ако је тако, неизмерно се сви радујемо! Најзанимљивији део интервјуа јесте ипак онај који се односи на помињање неканонског стицања аутокефалије наше Цркве из претходног интервјуа са портала Теологија.нет. Подсећања ради навешћу цео тај пасус. Дакле у томе првом интервјуу Владика Максим каже следеће: Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе „неканонског“ чина. Прота Бранислав, који је водио интервју, реферирајући се на овај управо наведени део из претходног интервјуа, пита Епископа Максима следеће: Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“. И одговор Владике Максима је следећи (подвлачења су моја): У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији. И затим Владика, опет, по други пут, наставља да истиче да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И каже: „Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу.“ Затим наводи да је уредио монографију на 1000 страна, итд. На фреску ћу се још вратити, али да кренемо редом. Из горе наведеног одговора Владике Максима последња реченица је свакако остала најупечатљивија. Многи су приметили да је ово помак или отклон (или појашњење, како ко воли да узме), од става изреченог у првом интервјуу, када је Владика рекао да смо неканонски добили аутокефалију. Владика каже да је поступак (не каже тачно који поступак?) тадашњег Васељенског Патријарха одговарао „духу тадашњег канонског предања“ (не каже да је одговарао канонима?). И док су неки задовољни са овим одговором, ја морам признати да сам њиме само додатно збуњен и сасвим незадовољан. Прво, зашто Владика ни једном речју у свом одговору не помиње аутокефалију, осим у делу који се односи на фреску чије иконописање је благословио и за чије је иконписање сам указивао „елементе које треба да садржи“. Претпостављамо да је један од тих елемената и натпис на тој фрески. Па да онда је погледамо фреску. фреска на јужном зиду храма Св Саве у Лос Анђелесу рађена по инструкцијама Епископа западноамеричког Максима За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“. Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске (натпис је један од најважнијих елемената иконописа). Ако томе придодамо и да је Владика реч аутокефалија у односу на српску Цркву стављао у наводнике у претходном интервјуу имамо одређену склопљену слику, а шта та слика заиста значи, не бих знао, требало би то питати Владику Максима. Али већ знам да ми се „слика“ не допада. Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже: „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“.[11] Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа[…] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија о којој је било питање) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија. Ово не само да није промена става у осносу на први интервју, него је још јасније понављање истог става у још строжијој форми. Јер у првом интервјуу је Владика Максим рекао за аутокефалију да је „аутокефалија“ (под наводницима) и да је била неканонска, а сада каже чак и да је Савин избор и рукоположење, по акривији, неканонско, иако су по икономији ипак прихватљиви! Да ствар буде још конфузнија, мало затим у свом одговору Владика Максим тврди да је он ипак у претходном интервјуу ставио реч неканонска у односу на српску Цркву под наводнике. И да „речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног“. Сложио бих се да је једна од улога знака навода и та, да сигнализирају не-стандардни смисао, СУПРОТАН од уобичајеног. То би онда, у преводу на директан речник, значило да када Владика каже „неканонска“ (са знацима навода) он сматра да је аутокефалија канонска (значење супротно од уобичајеног). Ако је то тачно: Питам се зашто би то написао као „неканонска“, па да морамо да учитавамо супротно значење, када је могао просто да каже канонска и да нема забуне? Или алтернативно, зашто није избегао да помиње каноничност у потпуности? Спорна реченица могла је тада да гласи „сви смо данас поносни и радосни због тог смелог чина“. Друго, ако је тако како Владика каже, зашто онда у претходној реченици стоји да је Васељенски патријарх доделио аутокефалију „супротно канонима“? Ако прихватимо објашњење да реч неканонска, када је написана под наводницима значи супротно, то јест, значи канонска, ове две реченице би у сажетој препричаној форми гласиле овако: „Васељенски Патријарх је супротно канонима доделио аутокефалију Српској Цркви, и сви смо данас поносни због тог смелог, иначе канонског чина“. Дакле, већ смо ушли у зону менталног сумрака. Треће ако прихватимо Владикино објашење да речи под знацима навода имају супортно значење како онда да објаснимо то што Владика пише да је нама додељена „аутокефалија “, са наводницима? Шта је то онда нама додељено, ако не, по њему, нешто супротно аутокефалији? Уместо да имамо ауто-кефалну (само-возглављујућу) Цркву, питам се да нисмо којим случајем добили ало-кефалну (другим-возглављујућу) Цркву? А да тога нико није био свестан од Св Саве на овамо, ево већ 800 година! И ко је тај други који треба да возглављује нашу Цркву, а да није од нас? Владика Максим у суштини тврди да је могућа двосмисленост проистекла из неразумевања, неке забуне, вероватно код читалаца? А сасвим јасно видимо да његова објашења ништа не објашњавају. Присећам се да је сличним „аргументима“ одговарао Епископу Иринеју, да је Владика бачки, збуњен, да превиђа, да је непажљив, пежоративно видовит, то јест види оно чега нема, итд. Ја не разумем, како је и на који начин у овом последњем интервјуу Владика Максим понудио било какво објашњење о било чему. Ја признајем да јесам збуњен, али не зато што не разумем шта Владика Максим говори него управо зато што разумем шта он говори. Владика још каже да је тај разговор (интервју објављен на Теологија.нет) био „разговор уживо“, а онда нам каже да, цитат, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода, крај цитата. Како и на који начин се у живом разговору свесно (па и несвесно) уписују знаци навода на речи, ја такође не разумем? Али оно што је довело до кулминације мога разочарења јесте следеће. Реч „неканонски“ о додели аутокефалије СПЦ у оригинално објављеном интервјуу није уопште била са знацима навода! Насупрот тврдњи Епископа Максима. Тако да је све ово изнад, рекло би се, једна испразна прича. Следе документовани докази да ова тврдња Епископа Српске Православне Цркве, др Максима западноамеричког, најблаже речено није тачна. Интервју је објављен на Теологија.нет порталу 17. јануара. Интервју су пренели многи интернет портали, превођен је на друге стране језике, о чему је већ било речи. Ни један од тих медија који су пренели или превели овај интервју нема знаке навода око речи неканонски. Једина два места која те наводнике имају, а и ту су накнадно постављени, јесу два сајта које Владика Максим може да контролише! Први је Serbica Americana[12] а други је већ помињани Теологија.нет.[13] У апендиксу овом тексту налазе се снимци и линкови других страница на српском, руском, и грчком и енглеском језику који су сви до једнога пренели оригинални интервју без наводника око речи „неканонска“. Владика је накнадно променио већ објављени текст на два поменута портала, а онда у другом интервјуу рекао да ти наводници постоје у оригиналу, с разлогом и „свесно“, као да су одувек тамо били. А сви ми који читамо, размишљамо и питамо се, ваљда смо ипак само збуњени, брзоплети, непажљиви, и којешта још, …, па да, и видовити (!), баш као и Епископ бачки! И на самом крају, да се вратимо на наслов „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“. Наводници које Владика помиње заиста су наводни јер само он тврди да они постоје, при чему га цео интернет демантује. Због тога су наводници наводни. Ако бисмо веровали Владики Максиму да оно што он пише под наводницима има супортно значење од регуларног значења написане речи онда је „наводна“ аутокефалија, из наслова практично моја исправка његових речи о аутокефалији. Јер „наводна“ под наводницима значи права, а аутокефалија без наводника (за разлику од онога како је Владика Максим пише) значи то што и пише, тј. аутокефалија. Остаје отворено питање како ће Владика Максим ово да објасни на предстојећем мајском Светом Архијерејском Сабору, уколико, како се чини, то питање буде разматрано? Судећи по разговорима на интернет форумима (виртуелним пијацама), Владика кроз своје скорашње објаве није успео ништа да објасни, нити је успео некога да убеди. А како видимо премного је питања, и многи су гласови који постављају питања. Осим пар његових апологета који без успеха покушавају да одбране неодбрањиво, подршка за овакве ескападе Владике Максима је непостојећа. Надам се ипак да ће да се прекину ове конфузне поруке које од њега долазе, и да ће дисхармонија коју оне стварају бити прекраћена. Како и на који начин, на Епископу Максиму и Архијерејима је да одлуче. Једна ствар се мора признати Владики Максиму. Он се огласио поводом питања Украјине, макар и, по мом убеђењу, сасвим промашено. Размишљао је о Украјини, признајем му то, иако се не слажем са њим. Жалим због штете коју је, лично сматрам, нанео, како ставу и угледу наше Цркве, тако и своме угледу као Епископу наше Цркве. Али жалим и због чињенице да овде малтене похваљујем и једну сасвим промашену реч о овом проблему, наспрам ћутања без речи, које тако гласно вапије до неба. Зар нас не боле сузе украјинске браће? Зар нам не изазива дубоку рану цркворушитељско понашање? Зар не знамо да украјински народ, Црква, канонска, наша, уцвељена, рањена, прогоњена, у сузама гледа у нас као у своју Православну браћу, и да је свака наша реч њима значајнија од свих блага земаљских. Где су Пастири, где су теолози, да кажу ту реч? Реч утехе, реч подршке, реч вере, реч љубави и саосећања, реч истине и исповедања. Имају ли пастири и теолози нека важнија посла од тога да кажу реч Истине? Или камење треба да проговори? Ћутање заглушује већ седам месеци. Част неколицини изузетака, али онима који озбиљно и одговорно говоре о овоме, у нашем веку небивалом, проблему. Нека нас све Бог помилује и спасе, а нарочито нашу страдалну браћу у Украјини, истинске исповеднике нашег времена. В.Г. 12.04.19. Appendix Screen clipping taken: 12/04/2019 10:32 PM Screen clipping taken: 7/04/2019 5:22 PM http://branislavilic.blogspot.com/2019/01/blog-post_445.html Screen clipping taken: 7/04/2019 5:20 PM Screen clipping taken: 7/04/2019 5:19 PM http://www.carsa.rs/ванредна-вест-скандал-у-београдској-п/ Screen clipping taken: 7/04/2019 5:18 PM http://borbazaveru.info/content/view/11320/37/ Screen clipping taken: 7/04/2019 5:12 PM http://svetivasilije-is.org/serbica-americana-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ Screen clipping taken: 7/04/2019 5:11 PM http://www.pogledi.rs/forum/Thread-vladika-maksim-vasiljevic-podrzao-patrijarha-vartolomeja Screen clipping taken: 7/04/2019 5:09 PM https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57650-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%80-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0% Screen clipping taken: 7/04/2019 5:07 PM https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii Screen clipping taken: 7/04/2019 5:06 PM https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html Screen clipping taken: 7/04/2019 5:01 PM https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/ Screen clipping taken: 7/04/2019 4:53 PM https://bigorski.org.mk/en/reports/world-news/bishop-maxim-of-soc-bartholomew-took-upon-himself-the-cross-of-a-historical-decision/ [1] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [2]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini [3] https://ru.wikipedia.org/wiki/Православная_церковь_Украины [4] https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html?fbclid=IwAR30uVT1V3VDbcUXHoaLDgpd87MkaB3SakR1f1fmeYL02CJvJU6cycePDOQ [5] https://credo.press/222415/ [6]https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii [7] https://bigorski.org.mk/el/idiseon/kosmou/episkopos-maximos-ap-ten-servike-ekklesia-o-vartholomaios-pere-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikes-apophases/ https://bigorski.org.mk/vesti/svet/episkop-maksim-od-spc-vartolomej-ponese-krst-na-edna-istoriska-odluka/ https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/ [8]http://ruskline.ru/news_rl/2019/04/08/episkop_maksim_vostorzhennyj_storonnik_varfolomeya_v_serbskoj_cerkvi/ [9] https://romalewfronimati.blogspot.com/2019/02/blog-post_2.html [10] https://serborth.org/04052019.html [11] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa [12] https://www.eserbia.org/sa-culture/views/1264-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav [13] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/

У оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 12. марта 2017. године, презвитер Вукашин Милићевић, асистент на катедри за систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду и главни уредник радија Слово љубве је одржао предавање на тему: „Слободна воља по Светом Максиму Исповеднику”. Предавање је одржано у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду. View full Странице