Претражи Живе Речи Утехе

Срећко Максимовић: Патријарх Порфирије – суперстар! BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. АВГУСТА 2021. • Моје срце поје: овако се дочекује патријарх. Заиста: благословен је онај који долази у име Господње Патријарх Порфирије у Добоју (Фото: Сајт Епархије зворничко-тузланске) Данас је у мом родном граду, Добоју, био патријарх српски господин Порфирије. Повод за писање овог текста није сама личност патријарха, којега сматрам за изузетног и репрезентативног човјека у сваком погледу. Повод за текст је са друге стране огледала – скидамо фокус са дочеканог на оне који су га дочекали. Дакле, бавићемо се народом, који је дочекао патријарха, и стањем његове свијести и душе, наравно виђено очима субјективног очевица, у редовима који слиједе. Дивља ријека Кренуо сам са пријатељем рано из Бање Луке како би стигли на вријеме на дочек патријарха пред црквом, али сам се увјерио да не постоји довољно рано када се дочекује патријарх. Четрдесет и пет минута пред почетак Литургије већ је била велика гужва. Народ се стишће и ишчекује. Свештеници покушавају помјерити народ два-три метра уназад како би патријарх имао могућност да уђе у цркву. Но, сви покушаји остају безуспјешни. Народ се не помјера. Очекује се патријарх и ту очигледно нема одступања. Сви чувају своје позиције како би угледали патријарха и били што ближе њему. Ревносни настојатељ Цркве Св. Апостола Петра и Павла не одустаје – покушава да објасни да се морамо помјерити бар пар корака уназад. Када схвата да је све узалуд одмахује руком и кроз смијех изговара:„Нема везе, ево, овако ћемо стајати и рећи ћемо патријарху да не може проћи јер ми нећемо да се помјеримо”. Фото: Епархија зворничко-тузланска Говорим пријатељу који стоји крај мене да је ово за мене потпуно очекивано и да ме радује овакав развој догађаја: „Па зар и Христа народ није дочекивао тискајући и гурајући се не би ли га угледали, дотакнули, не би ли их додирнуо, обратио им се, зар се није Закхеј попео на дрво не би ли угледао Христа?”. Уз смијешак пријатељ ми одобрава ово размишљање и пита се има ли какво високо дрво у близини да се и ми попнемо. Па зар би требало да стојимо стерилно у редовима, испијени од равнодушности, нерадосни, погрбљени у врату од куцања порука по (не)паметним телефонима, мјерећи живот од залогаја до залога и од селфија до селфија? Цјелокупна ситуација ме неизмјерно радује док и ја чувам наше позиције – не одступајући – па, људи – патријарха дочекујемо! Ова ситуација за мене је доказ да смо живи; живљи него што можемо и да замислимо. Ма колико да изгледа чудно, или чак апсурдно, у одређеним ситуацијама, блага непослушност и неред су прије знаци устрепталог срца које кључа као лава активног вулкана него ли одраз бахатости и самовоље. Појављује се патријарх са браћом епископима. Народ му излази у сусрет: е сада више нема никаквих граница. Народ прилази – патријарх нас благосиља, на сваком мјесту се задржава, а онда природно, као ријека нагло помјерена ван корита усљед бујичних поплава, народ се помјера и прави простор за свог архијереја. Моје срце поје: овако се дочекује патријарх. Заиста: благословен је онај који долази у име Господње. Благословен је наш патријарх Порфирије и благословен је овај дивни народ који га дочекује. Фото: Фејсбук страница патријарха Порфирија (Ван теме: Храм Св. Апостола Петра и Павла у Добоју је подигнут на мјесту гдје је био први логор на територији Европе, а који су основали Аустро-Угари, за вријеме Првог свјетског рата) По завршетку архијерејске Службе слична сцена се понавља. Од људи у цркви, прецизније речено од Цркве у цркви, се тражи да се направи пролаз за патријарха и свештенство како би се формирала литија. Ево, на овом мјесту ћу оставити евентуалном читаоцу да погоди шта се даље дешавало. Направићемо кратку паузу у писању, а надам се и ти читаоче у читању, па настављамо. Наравно, погодио си, мили читаоче, народ је поновио исто понашање као и испред цркве. Када ријека надође па ко ће је зауставити? А водена стихија је само благи и недовољни одраз за ријеку љубави, ријеку искрености и простодушности. Фото: Сајт епархије зворничко-тузланске Опет сви прилазе патријарху, цјеливају му руке и крст, траже благослове; патријарх се задржава код сваког зајапуреног човјека који се пробио до њега, а онда опет ријека народа се враћа на почетне позиције и мили нам патријарх пролази. Док смо се пријатељ и ја извукли кроз гужву и изашли из цркве литија је већ била увелико формирана. Не, никако нисам могао претпоставити колико је људи у литији. А, онда, на једној узбрдици имао сам привилегију да испред себе видим величанствен призор – чудо – непрегледна маса народа мили низ улицу. Она мила језа, када се човјек најежи од пријатности, се проширује цијелим мојим тијелом. У одушевљењу говорим пријатељу да смо живи, живљи и жилавији много више него што можемо и у најоптимистичнијим размишљањима да измаштамо. Пустите дјецу мени Послије патријарховог говора и завршетка свечаности сједимо у башти хотела а поред нас се налазе многобројна дјечица. У једном тренутку сви скачу са столица и узвикују:„Ено га! Иде! Долази!”. „Ма гдје је?” – узвикује један дебељушкасти румени дјечачић. И нас разбудише, таман мало открављене након пет сати стајања. Пропињу се на прсте, пењу се на столице и кличу: „Ево га! Долази патријарх”. Ево малих Закхеја – мислим се а срце хоће да ми препукне од радости. Фото: Фејсбук страница патријарха Порфирија Па који то народ још овако дочекује патријарха – у којем је то народу патријарх суперстар? Па чија то дјеца кличу када дочекују вјерског поглавара? Намјерно користим ову ријеч – суперстар – да исконтрирам свим онима који нас ломе, дробе, али и даље не схватају Његоша да је тврд орах воћка чудновата. Када поставите бране и мислите да сте зачепили све пукотине народна ријека вас тако изненади и запљусне јер пронађе начин да својом силином пробије сваку препреку. А то се зове воља, снага и живот народа. То се зове и нешто веће чак и од живота – то се зове љубав; љубав за Христа; лекција коју они који нас затварају у логоре и праве нам (за)бране очигледно никада не могу да науче без обзира колико им је пута ми поновили. Па зар на логорском земљишту не изниче црква, вољом Бога и народа? Па зар то не бјеше довољан разлог да се одустане? Очигледно да не. Но, ми имамо и човјека, светог човјека – Вукашина – који је једном поручио за све нас, а његове ријечи су вјечне и одзвањају у срцима оног народа који их чак и не зна изговорити ни поновити али који их дубоко осјећа у најскривенијем кутку свога бића – „Само ти сине ради свој посао”. Свети Вукашин је то једном изговорио и то не мора бити поново изговорено, јер је то наш програм дубоко утиснут у колективно памћење, чак и кад мислимо да смо га заборавили, чак и кад га не знамо ни ријечима исказати. Наша историја и наше трајање су ријечи светог Вукашина, јер разни су радили свој посао, а раде и данас, а ми и даље тјерамо по свом. Они раде свој посао а ми радимо свој – трпимо, посрћемо, падамо, али и устајемо, васкрсавамо, преображавамо се, јер знамо шта је наш циљ и шта је наш програм. Фото: Епархија зворничко-тузланска Американци имају свог суперстара Леброн Џејмса и Мика Џегера, Енглези Дејвида Бекама, Португалци Роналда, Аргентинци Месија, а, ми, православни Срби имамо свог суперстара патријарха. А наш патријарх је носилац трона највећег суперстара међу Србима – Светог Саве, а који је и након осам вјекова и даље свеприсутан и истински суперстар. Свети Сава је суперстар Европе. Он је увијек у идеалној петорци за нас Србе и учествује на сваком Ол-стару. Никакви национални инжињеринзи, маркетиншки пројекти, извикани термини, семантички и стварни логори нису довољни да пољуљају наше темеље. А зашто? – питаћете се. Јер је наш темељ зидао лично Свети Сава а он је Божји и Христов суперстар. Фото: Епархија зворничко-тузланска Стога, браћо, који ломите преко кољена оно што се не може преломити – само ви радите свој посао а ми ћемо наставити да радимо свој. Опрема: Стање ствари (Фејсбук страница Срећка Максимовића)

На­јед­ном сам про­ле­ћем опи­је­на, као на пу­чи­ни њи­шу се ства­ри, и идем пре­ма пе­сми ко­ја из­гре­ва као ме­се­цу ме­се­ча­ри. Има ли ишта вре­ли­је и лу­ђе и чуд­ни­је не­го кад у ср­це се­ме пе­сме уђе и као лист се спре­ма да из­би­је. До ју­че ми све за­кљу­ча­но от­кљу­ча­вам на­јед­ном вол­шеб­ним кљу­чем. И чи­ни ми се да ми је да­но пу­чи­ном да га­зим, у не­бе­са ру­ку да за­ву­чем. Буд­на сам, али као да спа­вам, по­ве­зу­јем ства­ри не­по­ве­за­не, гла­ва ми је чу­да кр­ца­та, и ме­ло­ди­је на­до­ла­зе са сва­ке стра­не.

Слатко је ћутати. Чини ми се да сам њива што под снегом снива, да сам у земљи скривено зрно жита. Не тиче ме се шта се у свету збива, ни ко за чим у животу хита. Не знам пролазе ли векови или минути. Нити ми се шта пита, нити саопштава. Добро ми је као стени што у мраку ћути, као коме ко под травом спава. Сада ми сасвим друкчије изгледа све што је међу људима било, и нечије речи и нечија рука бледа, и сто за којим се смејало и пило. Самилосно сад гледам, као из раја, кроз ћелијска мутна стакла, људске жудње и грехе без краја и све чега сам се некад срцем такла. И ништа више немам да кажем коме, и што бих чути могла, за мене није. Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе, да сам њива изнад које ветар вије. View full Странице