Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лукијан'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. На празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, Епископ будимски и администратор темишварски господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у свом родном месту Молу, у Бачкој. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Радослав Живанов, молски свештеници Милорад Мишков и Србољуб Срдић, протођакон Миодраг Јовановић и ђакон Стефан Милисавић. Преосвештени владика је у обраћању сабраним верницима говорио о значају живе Цркве и евхаристијских сабрања, као и о значају празника светих апостола. На крају свете Литургије молски свештеници су благословили славске дарове и пререзали колач поводом крсне славе владике Лукијана. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. У сусрет великoм празнику Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан дао је интервју за Варош ТВ из Будимпеште. Разговор са Преосвећеним Владиком водила је Диана Кондић-Ђурић *Ова година ће по много чему остати упамћена, а понајвише по пандемији изазваној вирусом Kовид 19. Да ли је ова пошаст, која је задесила цео свет и са собом однела велики број живота, можда нека врста опомене надабудном човеку 21. века? Како црква гледа на све то? Да ли ћемо из свега овога извући неку поуку? Како ће према Вашем мишљењу изгледати свет након пандемије? У Вашем питању делимично се налази и одговор. Кад људима иде све добро многи и не помисле на Творца. Многи кроје планове, као што читамо из Св. Писма где неки кажу: „…ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у тај и тај град, и провешћемо онде годину дана, и трговаћемо, и зарадићемо; ви, који не знате шта ће бити сутра. Јер какав је ваш живот? Ви сте водена пара која се замало покаже и онда нестане. Уместо да говорите: ако Господ хтедне, живећемо и учинићемо ово или оно. А овако се хвалите у својој разметљивости. Свака таква хвала је зла.“ (Јаковљева посланица 4, 1-16) Затим се сручи на целу планету нека пошаст, као ова сада – Ковид 19. Зашто га зову „19“? Вероватно јер знају да ће их бити још. Неки кажу: Казна Божија! – али губе из вида да наш Бог није тиранин који нам стоји изнад глава са бичем и само чека да погрешимо па да нас њиме ошине. Наш Бог је родитељ који воли и трпи, чак и своју непослушну децу. Опомиње их, саветује и укорева на сваки начин, па и на овај који зовемо Ковид-19. Не да би уништио своју децу, него да би по свему били достојни да се назову деца Небеског Родитеља. Било је „ковида“ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети да је ето примера ради у време Бокача и цара Душана, или у 18. веку харала куга, или на почетку 20. века шпанска грозница, сад пак Ковид. Да је памети па да се извуче поука а то је: сви смо у истом лонцу, и не зна се када ће на кога стићи ред да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божију опомену сваки појединац па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно тако ће и Ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго и дуго на људској врсти. *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске Православне Цркве Патријарха Иринеја, као и једног од најугледнијих људи Српске православне цркве, владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. Ово је свакако велики губитак за цео српски народ, али и за Вас лично с обзиром да сте са њима били у блиским односима. Према Вашем мишљењу у ком правцу би црква требала ићи даље? Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег Патријарха али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују дани и године заједничког рада на добро наше свете Цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету Патријарха али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос. *Ви сте на челу једне историјски веома важне епархије и од кад сте Ви на епископском трону много тога је урађено на обнови наших светиња и повратку имовине која је одузета нашој цркви. Управо Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира су обновљени. Како успевате да усагласите све ваше обавезе? Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха“. Дакле, ако радите као прегаоц, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем Музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне руописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве“. Е тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу Цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи. *Приметно је да у Епархији будимској у последње време има много млађих свештеника и монаха и хвала Богу да се све више млађих и образованих људи одважују на овај начин живота. Да ли то позитивно утиче на комуникацију са млађим верницима у нашој епархији, али и шире од тога? Као што поменух, треба за наш воз или брод, и машиновођа и ложачи, а и народ који својом вољом жели на пут спасења, не на силу. Силом се ништа не постиже. Добро је да у Цркви има образованих, али са страхом Божијим као почетком сваке мудрости („Почетак је мудрости страх Господњи“, Приче Соломонове 1,7). У цркви као лађи спасења могу наћи своје место сви који то желе: мушкарци, жене, стари малади, деца, мање или више образовани, али пре свега честитог и узорног живота. Живимо у времену када имамо при руци разна средства комуникације и максималну доступност интернету што може бити и опасна замка, јер ове видове комуникације користе не само честити и верујући људи него и многи други сумњивих намера. У Цркви је лични пример и верника и свештеника веома моћан. Наравно позитиван пример, јер Исус Христос је рекао и ово: Пазите да не саблазните неког, јер вам је боље да вам вежу камен око врата и баце вас у море него да неког саблазните. Богу и Цркви су сви битни, а Црква је кроз свете тајне као нека радионица у којој се поправља и дотерује оно што не ваља, па да такви станемо пред Бога. Христос је дошао да спасе сваког појединца али и сав народ. Када су у питању млађе генерације, потребно им је пружити разумевање и приближити Цркву на њима доступне и разумљиве начине. То су углавном друштвене мреже, мултимедијални програми али и лични контакти. Ове године нас је пандемија вируса омела у многим планираним активностима нарочито са младима. Веронаука је такође од великог значаја, али деца морају имати подршку родитеља па чак и на овом путу вере, пре свега мислимо на разумевање и пружање могућности деци да учествују у богослужбеном животу. На жалост основна ћелија и народа и Цркве нам је „тешки рањеник“, а то је породица. Бракови се олако разводе а деца из разорених бракова су дављеници и хватају сваку пружену руку, па био то светац или дилер дроге. Ако нема какве друге пружене руке, та наша младост се хвата за оно што им се нуди. О последицама читамо у црним хроникама. *Ваше Преосвештенство, да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? Како Ви видите стање у погледу духовног и верског живота не само народа него и монаха и монахиња? Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје Матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али… увек постоји то „али“. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: А ко си ти да ми командујеш? Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра“. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у веме Часног Поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у Светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете“ у Цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је Црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет Српског народа у овим земљама али чека нас још много посла на њиви Господњој. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије, Никола Селаковић. Шта за Вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? Како их оцењујете? Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља“ и „отаџбина“, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Није чудо да је Броз бринуо о њима јер мати му је била Словенка а отац Хрват. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте“ и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још увек имају родбину, или „родове“ како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа а пре њега фаталног Дежа који је десетковао Србе пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева а који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу Српску Цркву, а то је заправо наш народ, јер 99% Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје Цркве. Сада су хвала Богу посете из матице и Српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима. Долазак новог министра спољних послова г. Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната. *Ова година је пуна јубилеја, али пандемија короне је на жалост обележавање већине њих спречила. Међутим, у Српском црквеном музеју у Сентандреји приказан је експонат године портрет Владике Лукијана Богдановића, чиме је практично обележено и 800 година од сусрета Светог Саве са Андријом Другим Арпадовићем. Како је Свети Сава успео да, вероватно на простору данашњег манастира Ковиљ код Новог Сада, убеди угарског краља да не нападне Србију? По древним хроничарима мађарски краљ Андраш II је од својих предходника наследио титулу Rex Rasciae тј краљ Рашке. Међутим по повратку из Петог крсташког похода је чуо да се појавио и крунисао неки самостални краљ у Рашкој. Ово је осетио као узурпацију и свакако је предузео акцију да то стање укине. Нови краљ Рашке, тек крунисани Стефан Немањић звани и Првовенчани није честито ни сео на престо у Расу па би сукоб са једним моћним краљем-крсташем био фаталан за младу Рашку краљевину. Зато је послао брата Саву да на дипломатски начин спречи овај рат и Свети Сава је пошао у сусрет угарском краљу. Где се догодио овај сусрет, може се само предпоставити, али је свакако требало затећи угарску војску пре преласка Дунава. Легенда каже да је било лето, свакако после Спасовдана, а тада буде изненадних и великих олуја. Андрашева војска је чекала да олуја престане па да пређу Дунав. Тада их више нико неби зауставио. Дакле по тој логици, Свети Сава је морао прећи реку док је невреме трајало. Видевши одважност „рацког попа“ који кроз велике таласе и невреме прелази Дунав и долази без оружане пратње, краљ Андраш је могао помислити: какви ли су тек Раци када су оружани и на својој земљи?! Савини биографи помињу чудо у Угарској пред краљем, да је на молитву Светог Саве пао град, и да је на његову молитву град и престао да пада, као знак да је Сава Божији човек. Андраш је био као краљ добар хришћанин и разумео је ко је његов гост и преговарач и склопљен је мир пре 800 година. До рата хвала Богу није дошло, тако да Мађари тај догађај нису упамтили, али Срби јесу и те како! Наши хроничари су ово забележили, чак тројица хроничара. Краљ Андраш је дао Светом Сави пратњу од својих угледних витезова и племића, и оно што је занимљиво: Они су испратили Светог Саву у његово Отечество преко реке Саве. Познаваоци географије кажу: Значи Свети Сава је свакако прошао кроз Барању, Срем а можда и Славонију. Јер другачије не може да се пређе река Сава и дође у Отечество. Сада је јасно и одакле Светом Сави наследник на трону из Срема – Арсеније Сремац! За овај јубилеј првог склопљеног мира између Мађарске и Србије изабран је портрет патријарха Лукијана Богдановића, јер он је био непосредни поглавар у Карловцима пред поновно уједињење наше свете Цркве у Патријаршију а чији је део и Будимска као и Темишварска епархија. Овом приликом такође је прослављен и тај јубилеј – стогодишњица уједињења српских црквених области у опет јединствену Патријаршију. *Према неким историјским изворима Свети Сава је боравио и северније у некадашњој Угарској. Колико су поуздане претпоставке да је оснивач СПЦ био у Веспрему, чувеном хришћанском граду, првом надбискупском седишту католичке цркве у тадашњој краљевини? Из предходног је јасно да је Свети Сава са пратњом мађарских витезова прошао кроз крајеве Угарске где су живели његови Срби, тада звани Расцијани, или краће Раци. Ово је древни назив за Србе који се користио и користи код Мађара. Мађарски историчари помињу из тога времена „шизматичке“ манастире па чак и двојицу владика из Веспрема (1229.) који нису припадали Риму. Забележена су и њихова имена: Јован и Дамјан. Ради се о времену непосредно после посете Светог Саве Угарској, значи или су већ били у Веспрему или их је Свети Сава хиротонисао. Да подсетимо: Панонија је својевремено била под јурисдикцијом словенског архиепископа Светог Методија и његових наследника у Охриду, а на тој је територији и створена 1219. године аутокефална Савина архиепископија, обухватајући и све што се затекло као наслеђе Светог Методија. У дугачкој титули данашњег Српског православног будимског епископа се помиње поред града Веспрема и да је он наследник града Светог Методија, а то је Блатноград, данашњи Залавар. Срећом по нас Србе, мађарски владари су већином били толерантни. Мада су на место Методијевих епископа постављани други из Рима, затечени словенски епископи и пастири су наставили свој живот јер су мађарски владари остављали својим поданицима Рацима да имају своје „рацке“ пастире и да служе на свом језику, и то тако рећи кроз целу историју. О томе нам сведоче сачуване повеље угарских краљева. *Ваше Преосвештенство у сусрет наших великих празника подсетимо читаоце на значај Божића данас? Доласком Бога на свет, међу људе засијала нам је светлост богопознања. Рођењем Христовим све почиње – долази нова ера и открива нам се смисао постојања. Рођењем Христовим стављен је акценат и на блискост Бога и Човека, јер Бог постаје човек да би Човек постао Бог, по благодати. Ово се као и сви велики догађаји десило када се навршила пуноћа времена, тад Бог посла Сина својега телесно рођенога од жене у овом свету, али од Оца рођеног пре свих векова у вечности. Месија је дакле Светлост од Светлости, и дошао је у свет да изврши домострој спасења. Божић је и празник новог живота, празник породице, празник најлепших и правих вредности које данас све више запостављамо. Божић не треба да буде комерацијални празник без емоција. Божић није само пуко сећање на рођење Христово уз једење укусних јела и гледање већ добро познатих божићних филмова и програма који се том приликом пуштају на телевизији. Божић је поновно рођење Христово у нашим домовима и у нашим срцима. Препознајмо ово као поновну шансу са рађање вере у нама. Рођење Христово је и празник рађања љубави у нама и нашим породицама. Топлина у пећини где се родио Христос данас јесте топлина нашег дома за коју смо одговорни искључиво ми. Не дозволимо да нам домови и срца захладне. Загрејмо једни друге љубављу и пронађимо у овом празнику путоказ за живљење у модерном животу. У породици се живи вером и поверењем једних у друге. Кључ је у породици и топлини породичног дома које је без вере тешко одржати. Божић је дакле нови почетак којим нас Господ опет и много пута благосиља, препознајмо ово и препустимо се чудима јер се дешавају. Разговор водила Диана Кондић-Ђурић Извор: Епархија будимска
  3. Са великом тугом и болом у срцу примили смо вест о упокојењу нашег вољеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија те Вам овим путем упућујемо изразе Нашег саучешћа. Свако ко је упознао Блаженопочившег Митрополита могао је да каже да је он био несвакидашњи човек. Својим преданим радом на њиви Господњој оставио је дубок траг. У време титоистичке Југославије знао је да постоји искра вере у камену Црне Горе. Он ју је нашао и разбуктао пламен од којег се цело српство и православље загрејало после деценија и деценија безбожничког мрака. Својим узорним животом био је пример свима нама – његовим студентима, ученицима у монаштву, свештентву и духовној деци коју је породио од краја до краја васељене. Чврсто верујући у Васкрсење мртвих и живот будућег века, верујемо и знамо да је наш вољени Митрополит сада са својим Авом Јустином, Петром Цетињским и Василијем Остршким и са свима светима из рода нашега. Високославни наслове, са целокупним свештенством, монаштвом и верним народом Епархије будимске молимо се Васкрслом Господу да упокоји Митрополитову благочестиву душу а удовој Митрополији нека подари утеху у Јеванђељу. Епископ будимски + Л у к и ј а н Извор: Епархија будимска
  4. Дана 3. јуна 2020. године, на празник светих цара Константина и царице Јелене, у поподневним сатима, Господ је позвао себи своју верну служитељку монахињу Евгенију (Станковић), дугогодишњу сестру манастира Светог великомученика Георгија (на Брзави) у Темишварској епархији. На оданије Спасовдана, у петак 05. јуна 2020. године, заупокојену Литургију у манастиру Св. Георгија служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење викарног Епископа лугожанског г. Пајсија (Румунска православна црква) и протојереја-ставрофора Маринка Марков, јеромонаха Варнаве Кнежевић и протођакона Миодрага Јовановић. После свете Литургије, упркос још увек важећим ограничењима и забранам услед епидемије корона вируса а које су на снази у Румунији, окупио се велики број свештенства, монаштва и верног народа како би на вечни починак испратили монахињу Евгенију. Монашко опело служили су господа епископи Лукијан и Пајсије уз саслужење архимандрита Доситеј (Миљков), игумана манастира Гргетег, архимандрит Климент (Ванцу), игуман манастира Сарака, протосинђел Серафим (Грозавеску), духовник манастира Чебза, игуман Јустин (Стојановић), игуман златички Герасим (Милић), игуман светогеоргијевски Никон (Корићанац) и протођакон Миодраг Јовановић. После прочитаног одломка из Светог Еванђеља, од монахиње Евгеније опростио се бираним речима Владика Лукијан који је говорећи о њеном животу и монашком подвигу нагласио да је покојна мајка испунила дате завете, особито нестицања, полушања и љубави ка чистоти живота. Овом приликом Владика је нарочито истакао улогу монахиње Евгеније у обнови српског монаштва на просторима румунског Баната, на чему су јој благодарни и Срби и Румуни. Мати Евгенија је рођена 8. августа 1948. године у честитој и побожној српској породици у Старој Молдави, од оца Стојана и мајке Емилије Станковић, добивши име Добрила. После завршеног основног и средњег образовања у родном месту, радила је неколико првих година у локалном производном предузећу ,,Ирта“ као књиговођа, а затим пуних 36 година као библиотекар Градске библиотеке у Новој Молдави, са ког радног места је отишла у заслужену пензију. По благослову епископа славонског Г. Лукијана, администратора епархије темишварске, у току 1997. године повремено је одлазила у манастир Базијаш поред Дунава, а затим је у току 1998. године постала искушеница при манастиру светог великомученика Георгија (на Брзави), познатијем као Шенђурац. У свом манастиру је у току бомбардовања суседне Републике Србије, на Томину недељу 7. маја 1999. године примила монашки постриг по чину мале схиме и добила монашко име Евгенија, у част преподобне Евгеније, бивше кнегиње српске. Монашки постриг је по благослову Епископа Лукијана извршио протосинђел Доситеј (Миљков), настојатељ манастира Гргетег. Њена духовна мајка је била Параскева, игуманија манастира Јазак. У манастиру Св. Георгија је живела све до свог упокојења, утврђујући себе у монашком подвигу и учествујући у духовној и материјалној обнови манастира, дуго времена и као једини житељ ове древне свете обитељи. Својим преданим радом и љубављу коју је имала према свима, духовно је препородила манастира, који је врло брзо постао стециште многим вернима који траже утеху. По Писамским речима да се „не може сакрити град који на гори стоји“, тако би и монахињу Евгенију у Шенђурцу нашли и Срби и Румуни, и сви којима је била потребна топла реч и утеха, а она им је благим речима и духовним саветима уносила мир у душе и бодрила их да истрају на, нимало лаком путу, спасења. Извор: Епархија будимска
  5. Изложба радова монахиња манастира Јасеновца и старих икона Епархије темишварске У Епископском двору у Темишвару. У Недељу Православља, 8. марта 2020. године, у Саборном храму у Темишвару свету архијерејску Литургију служили су Преосвећена господа Епископи славонски Јован и будимски и администратор темишварски Лукијан. Саслуживали су свештеник Јовица Гачић из Епархије славонске и свештенство и монаштво епархија Темишварске и Будимске. Литургијском благољепију нарочито су допринели хор храма Светог Георгија из Будимпеште као и хор Саборне цркве из Темишвара. На крају свете Литургије прочитан је Синодик Православља. У Епископском двору у Темишвару уприлична је изложба радова монахиња манастира Јасеновца из Епархије славонске, као и старих икона Епархије темишварске. Отварању изложбе присуствовало је и Епископ Лугожа Румунске Православне Цркве г. Пајсије као и генерални конзул Републике Србије у Темишвару г. Владан Тадић и председник Савеза Срба г. Огњан Крстић. Говорећи о радовима јасеновачких монахиња владика Јован је нагласио значај сећања на жртву јасеновачких новомученика и позвао све присутне да посете Јасеновац. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимски и темишварски г. Лукијан служили су јутрос са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Лукијан је рекао да смо јуче у Подгорици, на Светосимеоновској литији видјели васкрсење. Звучни запис беседе “Видјели смо Цркву која је васкрсла из пепела”, рекао је Епископ будимски. Поручио је да у наступајућој четрдесетници треба да принесемо дар. “Али да га принесемо тако што ћемо праштати. Томе нас је учио и Патријарх Павле, то су и ријечи самог Спаситеља”, поручио је Владика Лукијан. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је, поздрављајући Преосвећеног Владику Лукијана, казао да је Владика будимски са сјеверних крајева донио благослове дивних светитеља и страдалника наше Цркве кроз вјекове. “Темишварска и будимска епархија су значајне и за нашу Цркву, али и за Румунску православну цркву, јер оне су уствари основале Румунску православну цркву”; рекао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит је позвао све на Цетињу на праштање. “Ако не опростимо једни другима, ни Бог неће опростити. И то је призив, и мени, и свима вама, и свима Цетињанима, свима нашима вјерујућима у Црној Гори и шире од Црне Горе. Да опростимо једни другима да би и Бог опростио наше гријехе”, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је Владици Лукијану поклонио икону Богородице Филеримос Епископ Лукијан је узвратио Митрополиту Амфилохију тако што му је поклонио реплику иконе Пресвете Богородице коју је Патријарх Арсеније Чарнојевић донио у Темишвар. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, већ традиционално је служио свету архијерејску Литургију у цркви Преноса моштију Светог оца Николаја у Соколовцу. Саслуживали су протојереј-ставрофор др Маринко Марков, архијерејски заменик, игуман Герасим (Милић), настојатељ манастира Златице, протонамесник Перица Живановић, месни парох соколовачки и епархијски протођакон Миодраг Јовановић. Служби је присуствовала и базјашка игуманија Теофанија (Ковачевић), а певали су епархијски теолози Васа Моза, Снежан Михај и златички искушеник Станко Јованчевић. Епископа и присутне је празничним словом поздравио месни парох Перица Живановић. После отпуста свете литургије, извршен је чин водоосвећења и вода је раздељена присутним верницима. Након богослужења и мале паузе, у 13 часова, свештенство, монаштво и присутни народ су литијски кренули до реке Нере, где су на другој обали, већ стајали мештани Врачев Гаја и околних села, Епископ банатски г. Никанор са свештенством и остали гости. Виорила се српска тробојка и литијски барјаци. После свечаног чина водоосвећења реке, до Часног крста баченог са српске обале, у реку је ускочило неколико младића. Бираним речима, присутнима су се обратили епископи Никанор и Лукијан. Благослов владика, молитве, поздрави и поруке мира одјекнули су над водом. „Бог се јави“! „Ваистину се јави!“. Богојављењу на Нери су поред осталих, присуствовали и г. Владан Тадић, конзул Републике Србије у Темишвару, г. Огњан Крстић, председник Савеза Срба у Румунији, и г. Олгица Гица, председник месне соколовачке општине. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, био је гост у емисији "Духовници". Гостујући у наведеној емисији аутора Веље Павловића, предстојатељ Цркве Божје у Епархији будимској је нагласио да "смисао нашег живота јесте задобијање љубави и благодати Духа Светога"!
  9. У суботу, 23. новембра 2019. године, у Саборној цркви у Сентандреји опело новопрестављеном проф. др Димитрију Стефановићу служили су Преосвештени Епископи будимски г. Лукијан и ремезијански г. Стефан, викар Његове Светости, уз саслужење свештенства Епархије будимске. Повезана вест: Одлазак Сентандрејца - Проф. др Димитрије Е. Стефановић [1936–2019] Након опела, Епископ будимски г. Лукијан захвалио је Преосвештеном Епископу г. Стефану, и свима осталима који су дошли да се опросте од покојног проф. Димитриј, а затим је о личности и делу покојника, говорио отац Војислав Галић, сентандрејски парох. У присуству чланова породице др Димитрија Е. Стефановића, његових бројних пријатеља и поштовалаца, од њега се на сентандрејском српском гробљу последњи опростио његов дугогодишњи пријатељ и сарадник, познати музиколог, академик Димитрије Стефановић. Др Димитрије Е. Стефановић преминуо је 15. новембра у својој 83. години. Извор: Епархија будимска
  10. У суботу, 13. јула 2019. године, верници Православне црквене општине у Комарну прославили су манастирски празник у част Положења ризе Пресвете Богородице. Овогодишња прослава је била изузетна јер су у Комарно дошли да поделе радост и поштовани гости: Блажењејши г. Растислав, Архиепископ прешовски и Митрополит Чешких земаља и Словачке, и гост из сестринске Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство г. Лукијан, Епископ будимски, из Сентендреје у Мађарској. Разлог зашто је у Комарно дошао управо српски епископ јесте тај што су Православну црквену општину у Комарну (Коморану) основали српски православни верници 1511. године за време Сеобе Срба у 16. веку, док је у 17. веку ту било седиште српског патријарха Арсенија III (Чарнојевића). За време комунизма цркву и све имање одузела је држава - црква је била претворена у музеј. Захваљујући труду тадашњег владике Тихона, Епископа комарнског, држава је вратила црквено имање Православној Цркви у Словачкој. Архијереји су дочекани старим словенским обичајем - хлебом и сољу. Настојатељ Црквене општине јереј Мирослав Крустки дочекао је Владике испред цркве која је вероватно најстарија грађена православна црква у Словачкој. Свету архијерејску Литургију заједно са Владикама служили су и јеромонах Варнава (Кнежевић), секретар Епископа будимског; протојереј Јосиф Гаверчак, архијерејски заменик западнословачког намесништва и настојатељ цркве у Братислави; јереј Марек Кундис, настојатељ цркава у Безовој под Брадлом и Пјештјанима; јереј Јан Томан, настојатељ цркве у Бановцима над Бебравовом, архиђакон Максим (Дурила), лични секретар Митрополита, са двојицом српских ђакона. Молитвену атмосферу су усугубили српски појци који су свету Литургију певали српским напевом. Беседу после читања светог Јеванђеља одржао је јереј М. Кундис који је вернима изложио историју празника Положење ризе Пресвете Богородице и подсетио на чуда које је Мати Божја учинила. По српском обичају, после Литургије одржан је чин благосиљања и ломљења славског колача. У Комарну је та традиција сачувана до данашњих дана, иако већина садашњих верника није српског порекла. Славски колач је благословио владика Лукијан, а преломио јеромонах Варнава. На крају Литургије, митрополит Растислав је захвалио српској делагацији на доласку и изразио жељу да владика Лукијан и убудуће посећује Цркву у Словачкој. Владика Лукијан је захвалио митрополиту Растиславу на гостопримству и заједничком сабрању око једне чаше Христове, што сведочи о томе јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Црква. Владика је честитао празник свима сабранима подсетивши да су свуда у свету најлепше цркве посвећене управо Богородици, која молитвено заступа сав верни народ пред Господом. Владика је истакао значај сабрања у Комарну, где су некада живели и служили Срби, и Блажењејшем Митрополиту г. Растиславу поклонио икону ученика Светог Саве - Светог Арсенија Сремца. Извор: Српска Православна Црква
  11. На празник Вазнесења Господњег, поводом храмовне славе Катедралног храма у Темишвару, свету архијерејску Литургију служили су Епископ буеносаирески и јужноамерички г. Кирило и Епископ будимски и администратор Епархије темишварске г. Лукијан. Преосвештеним архијерејима саслуживало је свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске као и епархија Будимске и Темишварске. На крају свете Литургије, Епископ Лукијан заблагодарио је Епископу Кирилу на посети и части коју је учинио Епархији темишварској, а потом се вернима обратио Владика Кирило, говорећи о значају празника Вазнесења Господњег. На вечерњем богослужењу, Преосвештени Епископ г. Кирило са свештенством и верним народом пререзао је славски колач, након чега је славље настављено у порти Саборне цркве. Прослави Спасовдана у Темишвару поред великог броја верног народа присуствовали су и генерални конзул Р. Србије у Темишвару г. Владан Тадић, г. Славољуб Аднађ, српски посланик у Парламенту, Огњан Крстић, председник Савеза Срба Румуније, г. Света Маџаревић, председник удружења Српско-румунског пријатељства који је уручио орден Српске круне протојереју-ставрофору Маринку Марков, за дугогодишњи и плодоносан рад на зближавању Српског и Румунског народа. Извор: Српска Православна Црква
  12. На дан молитвеног прослављања Светог мученика Јована Владимира, 4, јуна 2019. године, Божанском Литургијом у манастиру Милешеви предстојао Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор Епархије темишварске г. Лукијан, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, архимандрита Леонтија (Француског), јеромонаха Варнаве (Кнежевића), протођакона Николе Перковића и ђакона Стефана Милисавића. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/06/Mileseva-Vl-Lukijan.mp3 У Литургији су учествовали и православни верници из Румуније и Белорусије. Изражавајући радост поводом посете драгог госта и пријатеља Епископа Лукијана Епархији милешевској, Преосвећени владика Атанасије је рекао да је то братска посета у којој се пројављује заједништво у Христу, јединство вере, наде и љубави, јединство живота и исповедање Господа Христа. Благодарећи свом брату у Христу, саслужитељу, и домаћину Епархије милешевске Епископу Атанасију на аврамовском гостољубљу, предстојатељ Епархије будимске је рекао да је манастир Милешева место великог ходочашћа, где долазе хришћани са разних страна на поклоњење гробу Светога Саве. Епископ Лукијан је нагласио да су у ово наше време веома важни јединство и слога међу хришћанима, и да је због тога битно да се у нашим светињама, а нарочито у оваквим лаврама као што је милешевска, молимо за јединство. Извор: Епархија милешевска
  13. У раним јутарњим часовима, 1. маја 1995. године, извршиле су снаге Републике Хрватске агресију на Републику Српску Крајину на простору Западне Славоније. Напад је изведен са свих страна уз учешће три пута јачих снага (15.000 „зенги“) уз садејство тенкова, артиљерије па чак и авијације. Наши су имали 2 тенка и 4 топа. Изненађење је било тим веће, јер су снаге РХ преузеле пунктове УН и одатле напале, осим тога, влада РСК је испоштовала све одлуке УН, онако како је наредио председник Србије Слободан Милошевић, који је стајао иза свих тих одлука. Што се тиче спремности за рат, Западна Славонија, као најистуренији део РСК, окружен са три стране Хрватима, била је тешко одбранива. Од врха РСК је поручено да у случају ратних сукоба наше јединице приме први налет, а да ће затим кроз два часа доћи комплетна техника и помоћ у људству. Часови су пролазили али нико није дошао. Наши су се лавовски борили, јер су очеви бранили своју дечицу, или одрасли синови своје остареле родитеље. Негде око 10 часова отишао сам да видим како се држи Пакрац. Наши су вратили Хрвате на полазне положаје и чак ушли и ослободили већи део града. Водиле су се уличне борбе. Хрвати су се повлачили. Наши су очекивали помоћ у артиљерији. Заиста, у повратку из Пакраца срео сам два топа, али на жалост они нису стигли до циља, јер је већ иза тога био просечан пут Окучани-Пакрац са 11 села а 7.000 људи, жена и деце остао у обручу. Исто се десило и са селом Пакленица код Новске. Наши су дуго одолевали, али помоћ није стизала ни из осталих делова РСК, ни из РС, ни из Југославије. Браниоци су гинули нежалећи своје животе за своје најмилије. Али узалуд. ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ПОПУШТА Око 17 часова, видело се да од помоћи нема ништа те је почела евакуација жена и деце, према Босни (РС) јер је линија одбране почела попуштати. Ја сам трчао до радија, да охрабрим бранитеље и спречим панику, до команде да видим хоће ли доћи помоћ, у Дом здравља где је стизало много рањеника, у подруме-склоништа да умирим мајке и децу. За то време су моји свештеници спасавали цивилно становништво а пре свега децу и жене из својих парохија. Приликом евакуације, једини пут је био кроз шуму Прашник путем који су Хрвати држали под својом ватром. Свештеник из Окучана је на том месту за длаку избегао смрт задобивши шест рана. Село за селом је падало, а народ се повлачио према Окучанима па према Босни. Помоћ, видели смо, неће доћи. Усташе су улазиле у Окучане. Негде око 22 часа рекао нам је командант последње одбране да ја и особље Дома здравља потврдило можемо поћи за Босну јер више неће бити рањеника. То је значило да ће они држати одступницу борећи се док не изгину. Кренули смо. Чим смо изашли из Окучана опазили смо по путу мноштво испревртаних трактора које су возили жене или дечаци. Тела измасакрираних жена и деце лежала су свуд около, на стотине. По нама је отворена бесомучна паљба. Смрт и пакао. Стигосмо до моста на Сави и сместили се код тамошњег свештеника у Градишку. Сву ноћ су се чуле детонације из правца Окучана, да би тек сутрадан замукнуле. Знало се шта то значи. Наши су се борили до последњег. Хрвати су још увек тукли избеглице према мосту чак и авионима. Још само по неки ретки срећник је до 14 часова, 2. маја, прешао мост, а онда су се појавили хрватски тенкови и мост затворили. Путем од Градишке до Бања Луке збегови. Народ очајан. Око 8.000 избеглих, углавном жена и деце, 7.000 остало у Пакрацу одакле се још чују детонације јер се наши не предају, него се још надају помоћи. Око 6.000 људи нема. Још 10 дана иза тога чуле су се борбе са Псуња. A Croatian soldier watches 06 May 1995 two Serbian women walking on a street of Pakrac some 100 km southeast of Zagreb Ја сам са Његовом Светошћу и Епископом бачким отишао још једино где сам могао: код Милошевића, желећи да он помогне да се Западна Славонија прогласи заштићеном зоном УН. СВЕ ТЕЧЕ ПО ПЛАНУ?! Одговор је био да је то дугачка процедура и да нема потребе за бригом, јер је, рече, „аутопут отворен и народ се евакуише уз пратњу снага УН“ и „све тече по плану“. Док је Западна Славонија доживљавала своју агонију, Београд је свечано прослављао 1. мај. Две недеље иза тога нико још није прешао мост нити је иједна међународна организација успела проћи путем Градишка-Окучани-Пакрац. Јер „лов“ на рењене, жену и децу, који су се још крили по шумама и мичварама још траје. За то време, Хрвати водом и шампонима перу пут кроз шуму Прашник да би уклонили трагове крви и масакра тј. трагове свог злочина. Ту слику су пренеле чак и ТВ станице. Тако је Славонија доживела свој највећи полом. Овде су, још у 9. веку, мисионарили Ћирило и Методије, ово је била једна од епархија коју је основао Макарије Соколовић. Почетком овог века ту је живело око пола милиона Срба од којих је 250.000 завршило у Јасеновцу. Остали су (1991.) били „етнички очишћени“ из 286 села а последњих 65 српских села умрло је, 1. маја 1995. године. Над Јасеновцем се опет вије усташка застава. Док је Западна Славонија нестајала у крви своје деце, Београд се забављао првомајским програмом и спортским утакмицама. „Све иде по плану“ како рече председник Србије поводом масакра и полома у Западној Славонији, где живи завиде мртвима, а завидим им и ја. Статистика о Западној Славонији На седници Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Његово Преосвештенство Епископ славонски Лукијан, изнео је следеће податке: – До 1. маја 1995. године на тој територији живело је 21.000 Срба, а до 1991. године око 150.000; – 1. маја избегло је 8.000, остало у Пакрацу и околини 7.000, а страдало 6.000; – 450 бораца је погинуло, 2.850 жена и деце убијено у масакру, а 1.500 нестало; – Од последица тортуре умро је свештеник Лазар Дејанац, а свештеник Саво Почуча задобио је шест тешких рана приликом помоћи око евакуације жена и деце; манастир Света Ана је порушен, а четири сестре су нестале. Епископ славонски Лукијан, Извештај Светом Архијерејском Сабору СПЦ http://jadovno.com/episkop-slavonski-lukijan-izvestaj-sa-saboru-spc-o-bljesku-1995/?fbclid=IwAR0dAlNsgVZhHm7NW9enKpY16u1PXuejMtkkO2zvERhc4T6han3PBnk1B1o#.XMm8vFUzbGh
  14. Владика Лукијан Пантелић – Све ме ране мога рода боле Наташа Јовановић 26/04/2019 ПечатИнтервју, БРОЈ 567 Кад нисмо сви у истој држави и када нема симфоније између власти и Цркве, ту је Христос да нас уједини, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе Наш народ је крстоносан и ако погледамо уназад, видимо да нема генерације која на својим плећима није понела крст. Али зато нема ни народа са два завета, оним Лазаревим и оним Светог Саве, који нас окрећу ка вечности, а не ка времену. Ми живимо у времену и сналазимо се у њему како можемо, али смо увек окренути ка вечности. То је дар – каже у разговору за „Печат“ владика будимски и темишварски Лукијан Пантелић.На шта нас Васкрс опомиње, те можемо ли направити преглед историјског пута од старозаветног греха до страдања и васкрса? У Старом завету ропство изабраног народа у Египту трајало је више од четиристо година. Мојсије их је превео преко Црвеног мора из ропства у слободу и тај празник се назива Пасха или Песах. Поређење с тим старозаветним празником говори да је наша пасха исто то, прелазак из ропства, смрти, вечне смрти која је владала још од Адама па све до Христовог времена, у светло васкрсења. Христос је као Богочовек узео наше тело, и човечјим телом је пострадао. Ако је због старог Адама људски род постао смртан, онда су због новог, васкрслог Исуса Христа многи осетили вечни живот. То није на силу већ како стоји у Јеванђељу: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој. Срби су га понели, носили га и дан-данас га носе. Васкрсење је отуда за нас један заиста велики догађај у којем учествујемо само ми који смо крштени и који се трудимо да живимо у православљу. А у ове дане пред Пасху идем ја тако по селима Баната и Мађарске и гледам како људи наши крече и спремају куће, очекујући празник над празницима. И не само да се природа буди и васкрсава оно што је наизглед било мртво него се и ми обнављамо кроз пасху и пре празника кроз пост који је и телесни и духовни, кроз исповест и причешће. И не само паства наша. И ми свештеници смо пре неколико дана ишли на исповест и причест како бисмо овај празник дочекали чисти. Човек је грешан, шта да радимо. Зато нам је Бог и установио све ове тајне, сједињење са Исусом Христом кроз свето причешће за које је мој владика Данило, мој претходник у будимској епархији говорио: Дође Господ у наше тело и нађе се под непцем. То је као да је тело небо у нама и ми се охристовљујемо. Јер и тело се, не само душа, освештава. То је најбитнија ствар у нашем евхаристијском животу и мене као попа и вас као верника.Ове године обележавамо највећи национални јубилеј – осам векова стицања аутокефалности СПЦ. Да ли је то повод за националну смотру, и проверу где је сада национална свест Срба? Ово је веома важан догађај и благодарим Богу да сам, ево, у овоме веку и овоме роду када се, захваљујући великом сину нашег народа Светом Сави, обележава 800 година од стицања аутокефалности наше помесне цркве. А ми и сада и увек морамо тако да се понашамо као да смо пред нашим небоземним царем, увек на смотри, и увек спремни. Посебно у овоме веку. Сада када бисмо подвукли црту и покушали да сагледамо шта се све догађало с нашим народом и нашом помесном црквом за ових 800 година, видели бисмо како нас је у свим тим падовима и поновним устајањима светлост васкрсења обасјавала и народ и нашу цркву и да су дух Светог Саве и Лазарев, косовски дух, били, јесу и биће у нама. И ја се осећам увек као војник. Морам бити спреман. Нисам потписао уговор с Богом колико ћу бити на овом свету. Можда ми је ово последње што разговарам а можда има још посла за мене. Сетите се само нашег почившег патријарха Павла који је говорио да радимо као да ћемо живети ко зна колико, а да се молимо Богу као да нам је ово последњи дан живота. Замислите каква је молитва човека који живи свој последњи дан живота. Из перспективе моје будимске и темишварске епархије сагледавам духовне вредности и мој народ и моје пастире који их воде, и благодарим Богу. Нас нема много и многи кажу да смо последњи на табели, али то су бројке за овај свет, па није важно. Када би ми патријарх сада казао: „Лукијане, ево ти милион мојих“, не бих се мењао. Мени су моји најбољи. И попови, и народ. И могу да кажем нисам то ни чим заслужио. Бог ми је то дао.Колико је тешко у западној цивилизацији проповедати православље, те како с духовне позиције тумачите творевину каква је ЕУ а чије су чланице и земље у којима обављате епископску дужност? ЕУ је конгломерат у коме живе и православни и инославни. Мађарска је за разлику од других чланица ЕУ дубоко хришћанска земља која је примила хришћанство пре поделе између Рима и Цариграда. Иако је народ кроз векове некад био ближи, некад даљи вери, хришћанство на овим просторима никада није било потрвено и вера није нестала. У сваком режиму, па и бившем, било је људи који су имали свест о томе које су хришћанске вредности и како их треба неговати. Као епископ мојега народа морам рећи да је овај режим од свих вера које су признате као законите, њих око 17, издвојио четири историјске, а међу њима је и наша епархија која има право на школе и болнице. Друго, седам министара у мађарској влади је завршило теологију и када разговарам с њима, не могу да се отмем утиску да разговарам са свештеницима. У њиховим канцеларијама у Будимпешти стоји молитвеник. И морам рећи да размирице између источног православног хришћанства и западног овде нису толико уочљиве, иако смо свесни да се једним потезом не може избрисати разлог за разлаз стар хиљаду година.Колико је савременом човеку на Западу теже да поверује у Бога? Некада сам живео у Немачкој, учио школе и видео оно што је владика Николај Велимировић видео кроз тамнички прозор, а и касније приликом његовог боравка у Америци. Увек и свугде има христоносних људи, оних који живе и доживљавају рано хришћанство. Погледајте Свету Гору. Колико је тамо људи који су дошли из Западне Европе и ЕУ. Код мене је био отац Пантелејмон из Хиландара, Немац. Он је рецимо веома дубоко примио православље и мисионарио је тако да је, иако му Бог није дао дуг живот, оставио иза себе велика дела. Пре свега духовну децу.Преосвећени, поменули сте Лазарев завет. Да ли се ишта у косовском поимању и опредељењу Срба о том питању променило од оне видовданске поставке – завет, подвиг, издаја? Носимо гене својих предака. Не морам да будем у сваком тренутку онакав у какве ме неке прилике доведу. Трудим се да у таквим ситуацијама, у каквој је данас наш мученички народ на Косову, имам у виду да је на овом свету све пролазно и да ће све отићи, а на мени је да увек будем човек и никад нечовек. У свакој прилици. Људи које познајем у мађарској власти одлазе на Косово. Они кажу Косово више није у Европи. Ми одлазимо на Косово колико можемо и увек са собом водимо и наше пријатеље одавде да виде тај народ који је опстао, да виде ту децу, монаштво. Па замислите када мени у Девичу кажу: Дођите да и ови око нас виде да и ми неког имамо.Мајски сабор је издао саопштење о Косову из главе цијела народа. Уколико Влада не послуша препоруке СПЦ, да ли улазимо у време несагласја које може имати тешке и дубоке последице? Моји баба и деда су рођени у једној држави, моји родитељи су били у другој, а ја живим у трећој, а да никада нисам изашао из своје авлије. Ове силе које данас дејствују су негативне силе, отпале од Бога, и нису немоћне. Оне су увек преобучене, увек под плаштом хуманитарних идеја и демократских начела, па делају како стоји у Библији: Поклони ми се, па ћу ти дати сва царства овог света, рече ђаво Христу, а камоли неће овим нашим земаљским људима. Моје је, и твоје, и сваког од нас да чувамо веру, било шта да се догоди. То је камен на којем ће Христос сазидати цркву. Видим и жао ми је и све ме ране мога рода боле. Ако не може доћи до симфоније, оно бар Црква, односно Христос нас мора ујединити, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе. Слушам излагање посланика Страхиње Булајића овде, на конференцији Фонда јединства православних народа из Москве, и размишљам, Боже наш, колике су димензије нашег, српског страдања.Какве последице по светско православље може имати разлаз између Москве и Цариграда? Ни сто година после 1054. савременици великог разлаза нису били свесни раскола мислећи да је само у питању спор два Рима. Битно је знати. Власт је изазов. Владика будимски Данило је говорио да постоје људи који носе власт као терет, али и људи који се опијају влашћу.
  15. Владика Лукијан Пантелић – Све ме ране мога рода боле Наташа Јовановић 26/04/2019 ПечатИнтервју, БРОЈ 567 Кад нисмо сви у истој држави и када нема симфоније између власти и Цркве, ту је Христос да нас уједини, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе Наш народ је крстоносан и ако погледамо уназад, видимо да нема генерације која на својим плећима није понела крст. Али зато нема ни народа са два завета, оним Лазаревим и оним Светог Саве, који нас окрећу ка вечности, а не ка времену. Ми живимо у времену и сналазимо се у њему како можемо, али смо увек окренути ка вечности. То је дар – каже у разговору за „Печат“ владика будимски и темишварски Лукијан Пантелић.На шта нас Васкрс опомиње, те можемо ли направити преглед историјског пута од старозаветног греха до страдања и васкрса? У Старом завету ропство изабраног народа у Египту трајало је више од четиристо година. Мојсије их је превео преко Црвеног мора из ропства у слободу и тај празник се назива Пасха или Песах. Поређење с тим старозаветним празником говори да је наша пасха исто то, прелазак из ропства, смрти, вечне смрти која је владала још од Адама па све до Христовог времена, у светло васкрсења. Христос је као Богочовек узео наше тело, и човечјим телом је пострадао. Ако је због старог Адама људски род постао смртан, онда су због новог, васкрслог Исуса Христа многи осетили вечни живот. То није на силу већ како стоји у Јеванђељу: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој. Срби су га понели, носили га и дан-данас га носе. Васкрсење је отуда за нас један заиста велики догађај у којем учествујемо само ми који смо крштени и који се трудимо да живимо у православљу. А у ове дане пред Пасху идем ја тако по селима Баната и Мађарске и гледам како људи наши крече и спремају куће, очекујући празник над празницима. И не само да се природа буди и васкрсава оно што је наизглед било мртво него се и ми обнављамо кроз пасху и пре празника кроз пост који је и телесни и духовни, кроз исповест и причешће. И не само паства наша. И ми свештеници смо пре неколико дана ишли на исповест и причест како бисмо овај празник дочекали чисти. Човек је грешан, шта да радимо. Зато нам је Бог и установио све ове тајне, сједињење са Исусом Христом кроз свето причешће за које је мој владика Данило, мој претходник у будимској епархији говорио: Дође Господ у наше тело и нађе се под непцем. То је као да је тело небо у нама и ми се охристовљујемо. Јер и тело се, не само душа, освештава. То је најбитнија ствар у нашем евхаристијском животу и мене као попа и вас као верника.Ове године обележавамо највећи национални јубилеј – осам векова стицања аутокефалности СПЦ. Да ли је то повод за националну смотру, и проверу где је сада национална свест Срба? Ово је веома важан догађај и благодарим Богу да сам, ево, у овоме веку и овоме роду када се, захваљујући великом сину нашег народа Светом Сави, обележава 800 година од стицања аутокефалности наше помесне цркве. А ми и сада и увек морамо тако да се понашамо као да смо пред нашим небоземним царем, увек на смотри, и увек спремни. Посебно у овоме веку. Сада када бисмо подвукли црту и покушали да сагледамо шта се све догађало с нашим народом и нашом помесном црквом за ових 800 година, видели бисмо како нас је у свим тим падовима и поновним устајањима светлост васкрсења обасјавала и народ и нашу цркву и да су дух Светог Саве и Лазарев, косовски дух, били, јесу и биће у нама. И ја се осећам увек као војник. Морам бити спреман. Нисам потписао уговор с Богом колико ћу бити на овом свету. Можда ми је ово последње што разговарам а можда има још посла за мене. Сетите се само нашег почившег патријарха Павла који је говорио да радимо као да ћемо живети ко зна колико, а да се молимо Богу као да нам је ово последњи дан живота. Замислите каква је молитва човека који живи свој последњи дан живота. Из перспективе моје будимске и темишварске епархије сагледавам духовне вредности и мој народ и моје пастире који их воде, и благодарим Богу. Нас нема много и многи кажу да смо последњи на табели, али то су бројке за овај свет, па није важно. Када би ми патријарх сада казао: „Лукијане, ево ти милион мојих“, не бих се мењао. Мени су моји најбољи. И попови, и народ. И могу да кажем нисам то ни чим заслужио. Бог ми је то дао.Колико је тешко у западној цивилизацији проповедати православље, те како с духовне позиције тумачите творевину каква је ЕУ а чије су чланице и земље у којима обављате епископску дужност? ЕУ је конгломерат у коме живе и православни и инославни. Мађарска је за разлику од других чланица ЕУ дубоко хришћанска земља која је примила хришћанство пре поделе између Рима и Цариграда. Иако је народ кроз векове некад био ближи, некад даљи вери, хришћанство на овим просторима никада није било потрвено и вера није нестала. У сваком режиму, па и бившем, било је људи који су имали свест о томе које су хришћанске вредности и како их треба неговати. Као епископ мојега народа морам рећи да је овај режим од свих вера које су признате као законите, њих око 17, издвојио четири историјске, а међу њима је и наша епархија која има право на школе и болнице. Друго, седам министара у мађарској влади је завршило теологију и када разговарам с њима, не могу да се отмем утиску да разговарам са свештеницима. У њиховим канцеларијама у Будимпешти стоји молитвеник. И морам рећи да размирице између источног православног хришћанства и западног овде нису толико уочљиве, иако смо свесни да се једним потезом не може избрисати разлог за разлаз стар хиљаду година.Колико је савременом човеку на Западу теже да поверује у Бога? Некада сам живео у Немачкој, учио школе и видео оно што је владика Николај Велимировић видео кроз тамнички прозор, а и касније приликом његовог боравка у Америци. Увек и свугде има христоносних људи, оних који живе и доживљавају рано хришћанство. Погледајте Свету Гору. Колико је тамо људи који су дошли из Западне Европе и ЕУ. Код мене је био отац Пантелејмон из Хиландара, Немац. Он је рецимо веома дубоко примио православље и мисионарио је тако да је, иако му Бог није дао дуг живот, оставио иза себе велика дела. Пре свега духовну децу.Преосвећени, поменули сте Лазарев завет. Да ли се ишта у косовском поимању и опредељењу Срба о том питању променило од оне видовданске поставке – завет, подвиг, издаја? Носимо гене својих предака. Не морам да будем у сваком тренутку онакав у какве ме неке прилике доведу. Трудим се да у таквим ситуацијама, у каквој је данас наш мученички народ на Косову, имам у виду да је на овом свету све пролазно и да ће све отићи, а на мени је да увек будем човек и никад нечовек. У свакој прилици. Људи које познајем у мађарској власти одлазе на Косово. Они кажу Косово више није у Европи. Ми одлазимо на Косово колико можемо и увек са собом водимо и наше пријатеље одавде да виде тај народ који је опстао, да виде ту децу, монаштво. Па замислите када мени у Девичу кажу: Дођите да и ови око нас виде да и ми неког имамо.Мајски сабор је издао саопштење о Косову из главе цијела народа. Уколико Влада не послуша препоруке СПЦ, да ли улазимо у време несагласја које може имати тешке и дубоке последице? Моји баба и деда су рођени у једној држави, моји родитељи су били у другој, а ја живим у трећој, а да никада нисам изашао из своје авлије. Ове силе које данас дејствују су негативне силе, отпале од Бога, и нису немоћне. Оне су увек преобучене, увек под плаштом хуманитарних идеја и демократских начела, па делају како стоји у Библији: Поклони ми се, па ћу ти дати сва царства овог света, рече ђаво Христу, а камоли неће овим нашим земаљским људима. Моје је, и твоје, и сваког од нас да чувамо веру, било шта да се догоди. То је камен на којем ће Христос сазидати цркву. Видим и жао ми је и све ме ране мога рода боле. Ако не може доћи до симфоније, оно бар Црква, односно Христос нас мора ујединити, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе. Слушам излагање посланика Страхиње Булајића овде, на конференцији Фонда јединства православних народа из Москве, и размишљам, Боже наш, колике су димензије нашег, српског страдања.Какве последице по светско православље може имати разлаз између Москве и Цариграда? Ни сто година после 1054. савременици великог разлаза нису били свесни раскола мислећи да је само у питању спор два Рима. Битно је знати. Власт је изазов. Владика будимски Данило је говорио да постоје људи који носе власт као терет, али и људи који се опијају влашћу. View full Странице
  16. Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски господин Лукијан за радио Светигору говорио о посјети Митропoлији Црногорско-приморској. Доносимо звучни запис овог занимљивог и надахнутог разговора. Звучни запис разговора View full Странице
  17. У пригодној беседи, Епископ Лукијан је нагласио да је потребно, поред будуће цркве која ће бити подигнута на овом месту, обратити пажњу и на домаћу цркву, односно породицу која је основна ћелија нашег друштва. Владика је позвао присутне да, по узору на наше чувене ктиторе, краљеве и претке, сви узму учешћа у изградњи храма. Захваљујући члановима грађевинског одбора Богородичиног храма у Светозару Милетићу, Епископ будимски је заблагодарио на труду око подизања храма. После освећења темеља, све присутне је поздравио протонамесник Славољуб Лугоњић, надлежни парох, поклонивши Епископу Лукијану икону Господа нашег Исуса Христа, на молитвено сећање на овај велики догађај. Извор: Радио Беседа
  18. На празник Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског, 22. маја 2018. године, у присуству многобројног вернога народа, у месту Светозар Милетић пободен је Крст и освећени су темељи за нови храм Рођења Пресвете Богородице. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, чином освећења темеља је началствовао Епископ будимски и администратор Епархије темишварске господин Лукијан, уз саслужење двадесетак свештеника углавном из сомборског намесништва. На почетку богослужења, обраћајући се верном народу владика Лукијан је заблагодарио Епископу бачком господину Иринеју на позиву да учествује у овој великој радости у насељу Светозар Милетић. Звучни запис беседе Епископа Лукијана пре освећења темеља Звучни запис беседе Епископа Лукијана након освећења темеља Звучни запис протонамесника Славољуба Лугонића -ФОТОГАЛЕРИЈА- У пригодној беседи, Епископ Лукијан је нагласио да је потребно, поред будуће цркве која ће бити подигнута на овом месту, обратити пажњу и на домаћу цркву, односно породицу која је основна ћелија нашег друштва. Владика је позвао присутне да, по узору на наше чувене ктиторе, краљеве и претке, сви узму учешћа у изградњи храма. Захваљујући члановима грађевинског одбора Богородичиног храма у Светозару Милетићу, Епископ будимски је заблагодарио на труду око подизања храма. После освећења темеља, све присутне је поздравио протонамесник Славољуб Лугоњић, надлежни парох, поклонивши Епископу Лукијану икону Господа нашег Исуса Христа, на молитвено сећање на овај велики догађај. Извор: Радио Беседа View full Странице
  19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, светом Литургијом началствовао је Епископ будимски и администратор Епархије темишварске господин Лукијан, а саслуживали су протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и Мирко Шипка, многобројно свештенство и ђаконство Епархије бачке. Честитајући празник присутнима, владика Лукијан је нагласио важност сећања на старешине које су проповедале реч Божју. Данас обележавамо 150 година постојања овог храма, а неопходно је да се сетимо и свих оних који су, стремећи Богу, подигли овај храм са три торња, све у славу великога бранитеља вере православне - Светог оца нашег Николаја Мирликијског. Градећи овај храм, ваши преци су градили и себе. И данас, овде поред нас су душе свих оних који су некада стајали овде где ми данас стојимо, и радују се јер виде да њихово потомство није занемарило њихов труд и дело. Данас смо осетили укус вечности, јер у вечности света Литургија не траје сат и по, него непрестано, навео је Епископ будимски у својој беседи. После отпуста Литургије, презвитер Стојан Марић, парох сивачки је захвалио владици Лукијану на началствовању Евхаристијским сабрањем, уз молбу Његовом Преосвештенству да, у својим молитвама, помене верни народ Епархије бачке, из које је Епископ будимски и потекао. Након свете Литургије, владика Лукијан је освештао обновљени Светосавски дом у Сивцу. Извор: Радио Беседа
  20. Житељи богоспасаваног места Сивца, у уторак, 22. маја 2018. године, торжествено су прославили престони празник храма - Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског. Ове године, прославља се 150 година од освећења темеља наведеног храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, светом Литургијом началствовао је Епископ будимски и администратор Епархије темишварске господин Лукијан, а саслуживали су протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и Мирко Шипка, многобројно свештенство и ђаконство Епархије бачке. Честитајући празник присутнима, владика Лукијан је нагласио важност сећања на старешине које су проповедале реч Божју. Данас обележавамо 150 година постојања овог храма, а неопходно је да се сетимо и свих оних који су, стремећи Богу, подигли овај храм са три торња, све у славу великога бранитеља вере православне - Светог оца нашег Николаја Мирликијског. Градећи овај храм, ваши преци су градили и себе. И данас, овде поред нас су душе свих оних који су некада стајали овде где ми данас стојимо, и радују се јер виде да њихово потомство није занемарило њихов труд и дело. Данас смо осетили укус вечности, јер у вечности света Литургија не траје сат и по, него непрестано, навео је Епископ будимски у својој беседи. После отпуста Литургије, презвитер Стојан Марић, парох сивачки је захвалио владици Лукијану на началствовању Евхаристијским сабрањем, уз молбу Његовом Преосвештенству да, у својим молитвама, помене верни народ Епархије бачке, из које је Епископ будимски и потекао. Након свете Литургије, владика Лукијан је освештао обновљени Светосавски дом у Сивцу. Извор: Радио Беседа View full Странице
  21. Животопис блаженопочившег Епископа Лукијана Преосвећени Епископ Лукијан ( Владулов), рођен је 9. маја 1933. године у Хајфелту (данашњи Нови Козарци у Банату), од родитеља Мирка Мачкића и мајке Јелене. Основну школу започео је у Српској Црњи а завршио у Ковиљу. Петоразредну Боroсловију са матуром завршио је у Сремским Карловиима, а Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду. Монашки постриг примио је у манастиру Ковиљу из руку игумана Леонида, 1958. године. Рукоположен је за јерођакона 1959. а за јеромонаха 1963. године. Од његовог доласка у манастир Ковиљ ова светиња генерално је обновљена, како црква тако и манастирскн конаци. Ценећи рад оца Лукијана, Преосвеhени Епископ бачки Никанор премешта га из манастира Ковиља у манастир Бођани, 1. фебруара 1964. године. Манастир Бођани до тада је био осиромашен и запуштен у сваком погледу. За време његове управе покренуте су бројне активности за развој и подизање ове светиње, као и за њену рестаурацију н конзервацију. Паралелно са стварањем једног од најсређенијих манастира наше Свете цркве у то време, у селу Вајска, која је тада била манастирска парохија, отац Лукијан подигао је врло лепу цркву која је посвећена Светом Василију Острошком Чудотворцу. Ценећи његов примеран вишедеценијски рад на њиви Господњој, Свети Архијерејски Сабор СПЦ-е, 23. маја 1991. године, изабрао је Архимандрита Лукијан за Епископа нововаспоставњене Осјечкопољске и барањске епархије. Хиротонија је обавњена у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, 14. јула 1991. године. Преосвећени Епископ Лукијан устоличен је у Даљу, у Саборном храму Светог великомученика Димитрија, 18. августа 1991. године. Хиротонију за епископа и устоличење извршио је Његова светост Патријарх Српски Господин Павле са више Архијереја Српске православне цркве. Преосвећени Лукијан преузео је нововаспоставњену Епархију осјечкопољску и барањску у време рата. Поред осталог архипастирског старања, његова огромна улога у видању свакојаких рана у тешком поратном периоду нешто је што је посебно обележило двадесетшест година архијерејске службе.
  22. Дана 24. маја 2017. године, у поподневним часовима, у Клиничком болничком центру Осијек, уснуо је у Господу Његово Преосвештенство Епископ осјечкопољски и барањски Лукијан. Време служења заупокојене Литургије и опела новопрестављеном владици Лукијану биће накнадно саопштено. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Лукијане! Животопис блаженопочившег Епископа Лукијана Преосвећени Епископ Лукијан ( Владулов), рођен је 9. маја 1933. године у Хајфелту (данашњи Нови Козарци у Банату), од родитеља Мирка Мачкића и мајке Јелене. Основну школу започео је у Српској Црњи а завршио у Ковиљу. Петоразредну Боroсловију са матуром завршио је у Сремским Карловиима, а Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду. Монашки постриг примио је у манастиру Ковиљу из руку игумана Леонида, 1958. године. Рукоположен је за јерођакона 1959. а за јеромонаха 1963. године. Од његовог доласка у манастир Ковиљ ова светиња генерално је обновљена, како црква тако и манастирскн конаци. Ценећи рад оца Лукијана, Преосвеhени Епископ бачки Никанор премешта га из манастира Ковиља у манастир Бођани, 1. фебруара 1964. године. Манастир Бођани до тада је био осиромашен и запуштен у сваком погледу. За време његове управе покренуте су бројне активности за развој и подизање ове светиње, као и за њену рестаурацију н конзервацију. Паралелно са стварањем једног од најсређенијих манастира наше Свете цркве у то време, у селу Вајска, која је тада била манастирска парохија, отац Лукијан подигао је врло лепу цркву која је посвећена Светом Василију Острошком Чудотворцу. Ценећи његов примеран вишедеценијски рад на њиви Господњој, Свети Архијерејски Сабор СПЦ-е, 23. маја 1991. године, изабрао је Архимандрита Лукијан за Епископа нововаспоставњене Осјечкопољске и барањске епархије. Хиротонија је обавњена у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, 14. јула 1991. године. Преосвећени Епископ Лукијан устоличен је у Даљу, у Саборном храму Светог великомученика Димитрија, 18. августа 1991. године. Хиротонију за епископа и устоличење извршио је Његова светост Патријарх Српски Господин Павле са више Архијереја Српске православне цркве. Преосвећени Лукијан преузео је нововаспоставњену Епархију осјечкопољску и барањску у време рата. Поред осталог архипастирског старања, његова огромна улога у видању свакојаких рана у тешком поратном периоду нешто је што је посебно обележило двадесетшест година архијерејске службе. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...