Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лука'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Лука

    Неће проћи још дуго,и цетињски ће плочници бити прекривени увелим, жутим листовима. Но, да ли ће моћи да прекрију и мржњу? Пише: ђакон Павле Љешковић Када је кренуо на послушање у манастир, напољу га је дочекао тмуран први септембарски дан. Но, облаци су били исувише високо изнад града да би из њих падала киша. Успут је сретао узбуђене ђаке првачиће, који су са својим родитељима журили у школу. То га је подсјетило на чињеницу да ће ових дана уписати 2. разред богословије. Размишљао је о томе како ће градиво из Грчког језика бити знатно теже од прошлогодишњег. Но више од тога га је бринула обимности градива из Црквеног појања и професор, за којег су му старији ђаци рекли да је веома строг… Док је ходао, кроз ноздрве му је улазио неки нови, необични мирис цетињских липа, чији узрок, у том тренутку,није успио да одгонетне. У манастиру су га дочекала добро позната лица братије. Ускоро је и добио послушања која је требао да изврши за тај дан. На крају радног дана, у моменту када је намјеравао да пође кући, испред манастира је срео групу жена,које себе називају „богоугодницама“. Носиле су пароле на којима је писало о некаквом „јеванђељу мржње“. Такође,на њима се сугерисало и то да је владика Николај био нациста, а митрополит Амфилохије мрзитељ муслимана.То је у његовој младој глави покренуло читав низ питања. Како митрополит Јоаникије, који ових дана константно позива и преклиње за мир, може бити проповједник мржње? Ако је Вл. Николај био нациста, зашто су баш њега нацистички окупатори интернирали у злогласни логор Дахау? Када је група хулигана једном приликом покушала да запали џамију на Дорћолу, у том науму их је спријечавао митрополит Амфилохије. Ако је био мрзитељ муслимана, зашто је онда бранио џамију? Када је схватио да „богоугоднице“ планирају да уђу у манастир, вратио се унутра и придружио монасима који су стајали на вратима цркве. Тек у том тренутку је примијетио да је са њима ушао и човјек са камером, са којом је недозвољено снимао читав догађај. Могао је да се склони са црквених врата, те на тај начин избјегне да га фотообјектив камере сними. Врло добро је знао да ће се снимак већ у току дана раширити по интернету. Од оне страшне ноћи у којој је Христос ухваћен и предат, па све до нашег времена, био је немали број оних који су се склањали и одрицали. Господ их готово никада није казнио и одмах одбацио, већ је стрпљиво чекао моменат у којем би се пројавила њихова вјера, врлине и спремност да страдају за Христа. Но, он је ипак одлучио да се не склони са врата храма и остане уз монахе. Ријечи које су жене изговарале, готово да није ни чуо. У моменту се осјећао као да гледа нијеми филм, у којем се усне глумаца и статиста помјерају, док тона уопште нема. Но, од присуства милиције и понеке ријечи коју би успио да прочита са усана, више су га поразили празни, бесциљни погледи, који су продирали кроз њега. Касније, када се читав тај низ догађаја завршио, лаганим, уморним кораком је кренуо кући. Напокон је открио узрок необичног мириса липа и другог дрвећа. Ускоро јесен долази. У давна времена, када би цар дошао у неки град, најприје би као претходницу у њега послао свиту са његовим заставама, амблемима и грбовима, па би тек онда, уз велику помпу,ушао и он.Тако је и јесен као своју претходницу послала свој дах и миомирисе. Неће проћи још дуго,и цетињски ће плочници бити прекривени увелим, жутим листовима. Но, да ли ће моћи да прекрију и мржњу? https://www.in4s.net/luka/ View full Странице
  2. JESSY

    Лука

    Пише: ђакон Павле Љешковић Када је кренуо на послушање у манастир, напољу га је дочекао тмуран први септембарски дан. Но, облаци су били исувише високо изнад града да би из њих падала киша. Успут је сретао узбуђене ђаке првачиће, који су са својим родитељима журили у школу. То га је подсјетило на чињеницу да ће ових дана уписати 2. разред богословије. Размишљао је о томе како ће градиво из Грчког језика бити знатно теже од прошлогодишњег. Но више од тога га је бринула обимности градива из Црквеног појања и професор, за којег су му старији ђаци рекли да је веома строг… Док је ходао, кроз ноздрве му је улазио неки нови, необични мирис цетињских липа, чији узрок, у том тренутку,није успио да одгонетне. У манастиру су га дочекала добро позната лица братије. Ускоро је и добио послушања која је требао да изврши за тај дан. На крају радног дана, у моменту када је намјеравао да пође кући, испред манастира је срео групу жена,које себе називају „богоугодницама“. Носиле су пароле на којима је писало о некаквом „јеванђељу мржње“. Такође,на њима се сугерисало и то да је владика Николај био нациста, а митрополит Амфилохије мрзитељ муслимана.То је у његовој младој глави покренуло читав низ питања. Како митрополит Јоаникије, који ових дана константно позива и преклиње за мир, може бити проповједник мржње? Ако је Вл. Николај био нациста, зашто су баш њега нацистички окупатори интернирали у злогласни логор Дахау? Када је група хулигана једном приликом покушала да запали џамију на Дорћолу, у том науму их је спријечавао митрополит Амфилохије. Ако је био мрзитељ муслимана, зашто је онда бранио џамију? Када је схватио да „богоугоднице“ планирају да уђу у манастир, вратио се унутра и придружио монасима који су стајали на вратима цркве. Тек у том тренутку је примијетио да је са њима ушао и човјек са камером, са којом је недозвољено снимао читав догађај. Могао је да се склони са црквених врата, те на тај начин избјегне да га фотообјектив камере сними. Врло добро је знао да ће се снимак већ у току дана раширити по интернету. Од оне страшне ноћи у којој је Христос ухваћен и предат, па све до нашег времена, био је немали број оних који су се склањали и одрицали. Господ их готово никада није казнио и одмах одбацио, већ је стрпљиво чекао моменат у којем би се пројавила њихова вјера, врлине и спремност да страдају за Христа. Но, он је ипак одлучио да се не склони са врата храма и остане уз монахе. Ријечи које су жене изговарале, готово да није ни чуо. У моменту се осјећао као да гледа нијеми филм, у којем се усне глумаца и статиста помјерају, док тона уопште нема. Но, од присуства милиције и понеке ријечи коју би успио да прочита са усана, више су га поразили празни, бесциљни погледи, који су продирали кроз њега. Касније, када се читав тај низ догађаја завршио, лаганим, уморним кораком је кренуо кући. Напокон је открио узрок необичног мириса липа и другог дрвећа. Ускоро јесен долази. У давна времена, када би цар дошао у неки град, најприје би као претходницу у њега послао свиту са његовим заставама, амблемима и грбовима, па би тек онда, уз велику помпу,ушао и он.Тако је и јесен као своју претходницу послала свој дах и миомирисе. Неће проћи још дуго,и цетињски ће плочници бити прекривени увелим, жутим листовима. Но, да ли ће моћи да прекрију и мржњу? https://www.in4s.net/luka/
  3. Руска Православна Црква је 8. децембра 2020. године потписала уговор о рестаурацији и коришћењу болнице у којој је Свети Лука Војно-јасенецки Симферопољски, један од најомиљенијих светаца 20. века, радио као хирург пре Октобарске револуције. Конкретно, црквена болница Светог Алексија и Одељење за имовинске и земљишне односе Јарославске области потписали су споразум о дугорочној бесплатној употреби комплекса зграда у Переслављу-Залеском. Планира да следеће године отвори одељење палијативног збрињавања и саветодавно-дијагностички центар, заједно са хируршким одељењем и центром за обуку млађих медицинских сестара, саопштила је прес-служба Болнице. Нови огранак болнице заједнички је пројекат са локалним Теодоровским манастиром, саопштила је Болница. У комплексу зграда налазила се бивша окружна болница Земство у којој је Свети Лука радио као хирург и главни лекар од 1910. до 1917. године. Архиепископ Лука Војно-јасенецки (1877-1961) био је хирург, научник, аутор дела о анестезиологији и гнојној хирургији, доктор медицинских наука, професор, духовни писац и доктор теологије. Био је жртва репресије и провео је укупно 11 година у прогонству. У августу 2000. године проглашен је за светитеља Руске Православне Цркве. Данас је Свети Лука вољен широм православног света. Посебно га поштују у Грчкој, где је учинио многа чуда. У његову част изграђене су цркве у Пољској, Бугарској и на другим местима. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. И приступи један од књижевника који их слушаше како расправљају, па видјевши како им добро одговори, запита Га: Која је заповијест прва од свију? А Исус му одговори: Прва је заповијест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини; и љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповијест. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема. И рече Му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим Њега; и љубити Њега свим срцем својим и свим разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава. А Исус видјевши како паметно одговори рече Му: Ниси далеко од Царства Божијега (Мк. 12, 28-34). Није далеко, али, наравно, још није ни у Царству Божијем. Први корак на путу у Царство Божије јесте спознаја истине постојања Божијег и њено примање у свом срцу, љубав према Богу, у Којег је човек поверовао. Друга заповест је исто тако велика – о љубави према ближњима. Спознаја сваке истине почиње од њеног прихватања умом, и у многим областима, на пример, у науци, више се не захтева. А постоје истине највишег поретка, које се тичу спознаје Бога и пута којим људи треба да иду за Христом. Њих није довољно прихватити само умом, као истине људске мудрости, већ треба унети у њих све своје срце и заволети их, треба свим својим бићем спознати да је то истина. Књижевник, који је питао Исуса Христа већ је имао веру, и то није веровао само разумом, већ је својим срцем усвојио истину две највеће заповести. Зато је Господ и рекао да он није далеко од Царства Божијег. Међутим, Царство Божије се још није отворило пред њим, он је стао у његовом предворју. А шта се захтева да бисмо постали заједничари Царства? Веома много! Треба проћи дуг и тежак пут страдања, страдања за Христа да би се испуниле речи: У свијету ћете имати жалост (Јн. 16, 33). Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет (Јн. 15, 19). Прво треба осетити на себи мржњу људи света овог који мрзе све оне који иду за Господом. То је трн у њиховом оку, то је њихово ћутљиво разобличавање, и они не желе да трпе ово разобличавање, и зато на сваки начин прогањају оне који нису од света, који траже истину Христову. Не треба искусити само прогоне од људи, већ треба проћи још тежим путем – путем борбе с демонима, с непријатељима нашег спасења. Јер се на свакога ко је у свом срцу примио јеванђељску проповед, ко ју је заволео и пожелео да је утка у темељ живота, ђаво наоружава са свом својом војском. Видевши да је човек кренуо спасоносним путем, он почиње да га прогања саблазнима, како би га одвукао с праведног пута. Сви свеци су искусили сплетке ђавола, водили су борбу с демонима, али вероватно нико није издржао тако дугу и непомирљиву борбу с непријатељима какву је издржао преподобни Антоније Велики. Њега су целог живота мучили као никог другог, али их је он победио и посрамио и сатана је од њега отишао као претучен пас. Господ је просветлио ум преподобног небеском светлошћу, дао му је велику прозорљивост и власт над стихијама, дао му је власт не само да исцељује болеснике, већ и да васкрсава мртве, дао му је најдрагоценију власт – власт да учи. Преподобни Антоније Велики је један од наших највећих учитеља. Много поука и изрека свеца записали су његови ученици и Господ их је све сачувао за нас. Много онога о чему је учио преп.Антоније велики треба да знате, само кад бисте имали жељу да слушате истине које су толико изнад свих људских поука, колико је небо изнад земље. Они који су поверовали у Христа и заволели Га главну борбу ће морати да воде против демона похоти, са страстима свог тела. На овом путу ћете много пута падати и повређивати се, јер се тело противи духу, мрзи га и покушава да га надвлада. С телом се борио и свети апостол Павле. О искушењима и о својој борби с демонима казао је у Посланици Римљанима: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим. 7, 15, 18-19, 24)? Јадним човеком себе сматра чак и велики апостол, овај Богом изабрани сасуд благодати. Зар ми, несрећни и убоги, да не сматрамо себе јаднима и да не питамо заједно с апостолом: Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? – Бог ће избавити! То запамтите. Кад вас савладавају демонски напади, кад вас савладава ваше тело с његовим страстима и похотама, уперите поглед ка Богу и завапите: "Господе, помози мени, јадном и несрећном, против којег се бори ђаво!" – и истог часа ћете добити помоћ од Онога Којем је служио свети апостол Павле. Амин. https://srpska.pravoslavie.ru/135802.html
  5. Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке
  6. То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао. У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч која нам се омакла распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. То није тачно! Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег живе речи које су изрекли велики Божији пророци који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсијеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижникâ Божијих. Учење Цркве Божије живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно. Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца не само наших ближњих, него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи они се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи. Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи су живе и шире се као радио-таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су уствари огромна сила која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе. Кад би људи били лишени речи, постали би слични животињама, а тад би људски живот био потпуно уиштен као такав. Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи! И ето зашто се свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора. Сви смо ми у животу упознали много људи, посебно жена, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље, меље и само меље. А све оно што ти људи говоре испразно је и ником није потребно. Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли, а ти несрећни брбљивци ничег се не боје. И сами знате да људи често трпе брбљивце и обично у себи мисле: ма пусти их нек брбљају! Но брбљивцима се чини да их сви слушају с великим задовољством и не знају да у суштини оптерећују људе и да их људи просто не подносе. Празнословље је заиста велико зло, зло које људи узрокују својим сталним брбљањем. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда као што лута несрећни пас који стално маше репом. И као што су мисли таквих људи испразне и безвредне иста таква су и њихова осећања, жеље и посао. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету, а другим људима је просто одуран. Ето, шта чини празнословље! Мудри људи, људи који живе духовним животом никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би! Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити и шта треба да учинимо са својим незаустављивим језиком? Треба чинити оно што чини свети Јефрем Сирин, тојест треба молити Бога за избављење од тог порока и Он ће нам дати оно за чега Га молимо. Треба избегавати дружење с људима који празнослове и бежати што даље од њих, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају само да би рекли нешто корисно и од којих нећеш чути испразне и за душу штетне речи. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо, чиме је заузет наш језик и да се научимо да језик свој обуздамо. Немојте му дозвољавати да упразно блебеће. Увече се присетите шта сте током дана говорили! Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако усвојите ову навику, навићи ћете се да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и научићете се да га обуздавате. Што је човек усредсређенији на оно што је главно, на оно унутарње и истинско и што више времена посвећује читању Светога Писма и делâ светих Отаца, тим више бива прожет њиховом мудрoшћу и мање ће имати воље да упразно прича. Ово треба увек да имате на уму. Велика је ствар стећи власт над језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2). А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом. Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа. св. Лука Кримски (Војно-Јасеницки) – „Тумачење великопосне молитве св. Јефрема Сирина“
  7. Митрополит запорошки Украјинске православне цркве г. Лука, који борави у посјети Митрополији црногорско-приморској, данас је посјетио Цетињски манастир, гдје се поклонио Светој десници Светог Јована Крститеља, честици Часног крста Господњег и моштима Светог Петра Цетињског Чудотворца. Високог госта дочекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са братијом Цетињског манастира. Владика Лука претходно је посјетио манастир Острог, а јутрос је, заједно с Митрополитом Амфилохијем служио Литургију у остошком скиту Јован до. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука!
  9. Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука! View full Странице
  10. У молитви пре Светог Причешћа исповедате: „Верујем да је ово само Пречисто Тело Твоје и да је ово сама Пречасна Крв Твоја.“ Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику Тајну Евхаристије. Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања, прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћа Светим Тајнама – вечни живот. А они отуђеници, који су изашли ван Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је Апостол Павле рекао: „А тјелесни човјек не прима што је од духа Божјега; јер му је лудост и не може да разумије, јер се то испитује духовно (1Кор.2,14). А Света Тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере. О тој тајни је сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: „Ја сам хљеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе Мене, он ће живјети Мене ради… који једе хљеб овај живјеће вавијек (Јн. 6,51,53,56-58). Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: „Ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6,60). И од тада престадоше да иду за њим. Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег? Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову Свету Тајну? Никако! Будимо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом Светом Тајном. Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Свету Тајну Евхаристије установио је сам Господ Исус Христос на Тајној Вечери. Он је тада узео хлеб, благословио га, узнео Своме Оцу молитву благодарности, преломио га, и разделио Апостолима Својим, рекавши: „Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас.“ Слично овоме, благослови и чашу са вином, и пружајући је Апостолима, рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха“ (види: Мт.26,26-28; Мк.14,22-24, Лк.22,19-20). Он, истинити Син Божји назива Себе Хлебом живим и Хлебом Живота. Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – вишњег, духовног, вечног. Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова. На Тајној Вечери Господ није дао Своје право Богочовечанско Тело и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освештани хлеб и вино, и рекао им да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи његове, ми као и све речи Христове, прихватамо као безусловну Истину. Он је Себе назвао Хлебом Живота, који је сишао са неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом. И уколико бисмо, причешћујући се, хтели да у освештаном хлебу и вину видимо изглед тела и укус крви, био би то грех неверовања Христовим речима, које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина Тела Богочовековог, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања Апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих. Трудећи се да проникнемо у тајну претварања евхаристијског хлеба и вина у Тело и Крв Христову, не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова Живота било не само истински људско, већ и духовно. Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова. Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благосиља хлеб, говорећи: „Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега.“ А благосиљајући вино: „А што је у чаши овој у часну Крв Христа Твојега.“ А потом благосиља истовремено хлеб и вино, призивајући на њих силу и дејство Духа Светога речима: „Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин.“ И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи са трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истоснко Тело и Крв Христову. У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима када је Свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупио и ушао у Чашу са Светом Крвљу. Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од нас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тело и пије моју крв пребива у мени и Ја у њему. С Телом и Крвљу Својом улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситиније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот. Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен. Њима и искључиво њима, Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Божанствену Евхаристију онако као што је Он сам управо то био учинио. А Апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Светих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима. Сви многобројни протестантски правци и секте, којима припадају баптисти, евангелисти и адвентисти (суботари), не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано „преламање хлеба“ они сматрају само обредом сећања који се обавља да би се испуниле речи Ово чините за мој спомен. Међутим, код њих Света тајна Евхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Свете Тајне Евхаристије – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Светој Тајни Свештенства, коју ови секташи такође одбацују. Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Светом Тајном Евхаристије. За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Светој Тајни и веру у њену истинитост. Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб и пије чашу Господњу, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1Кор.11,27-29). Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије. Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освештања хлеба и вина призивањем Духа Светога: „Светиња Светима!“ Зато штo oве речи значе да је велика светиња Тела и Крви Христове намењена само светима, онима који су дубоким покајањем у, суштински битној, Светој Тајни Исповести добили разрешење и опроштај грехова. И увек са послушношћу прихватите забрану вашег духовника да се причестите Светим Тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших греха, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим Апостолима, а преко њих – епископима и свештеницима, власт не само да разрешују људске грехе, већ и да их свезују. Амин. Извор: Православие.ру
  11. Данас смо имали изузетну част да су нам у гостима били породица Пејановић из Подгорице са четворо дјеце: Анастасија, Софија, Лука и Јован. Лука и Јован су нам скроз спонтано пришла и почели да пјевају пјесму ”Не дамо Светиње”. Преносимо Вам дивне тренутке проведене са њима. Извор: Манастир Острог
  12. Свети апостол и јеванђелист Лука свечано је прослављен у селу Лопатањ, јер управо овом великом светитељу је посвећен храм у лепом подгорском селу. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. У празничној беседи, Епископ Милутин приближио је верном народу житије Светог Луке, великог проповедника вере Христове, аутора Светог јеванђеља и Дела апостолских, али и зачетника иконописа, будући да је насликао прву икону Мајке Божје. “Такође, Свети Лука је лечио људе, јер је био зналац и медицинских наука. Дакле, својим примером је посведочио сву лепоту и снагу стварања и учења, што је посебно важно за децу, која прве кораке чине на том путу”, рекао је Владика Милутин, обрадован присуством малишана у храму. Након Литургије, начињен је литијски опход око храма и преломљен славски колач. Сабрање је завршено трпезом љубави за све госте. Извор: Радио Источник
  13. Празници Светог Апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског Литургијски су прослављени у Храму Покрова Пресвете Богородице. Службом је началствовао протонамесник Бранко Чолић који је и беседио о двојици угодника Божјих који су живели у размаку од 18. векова. „Један је био свестрана личност, други владар и монах“, подсетио је отац Бранко, додајући да је сваки светитељ имао своју слабост, али су увек ишли ка Богу, трудећи се да живе Христовим животом. „Светитељи, које данас славимо, себе су ставили у службу Богу, све што су имали, принели су Творцу“, закључио је отац Бранко, нагласивши да су мошти Светог Петра у Цетињском манастиру, док је рука Светог Луке у петничкој цркви код Ваљева. Извор: Радио Источник
  14. Ево дрaгa брaћо и сестре дa и у овом циклусу кaжемо нешто о једном феномену који није стрaн ником од нaс. Колико сaм чуо о ономе што сте до сaдa слушaли мождa су неке ствaри вaмa биле и ближе, од ових о којимa ћу јa вечерaс пробaти дa прозборим aли ипaк мислим дa је и овa темa достa добрa јер то је темa коју и ви и јa сусрећемо свaки дaн око нaс. Штa је то модернa уметност, штa је то уметност којој дaнaс хоћемо дa придaмо пaжњу и дa проверимо неке њене вредности, и мождa пре свегa то дa ли онa имa знaчaјa зa нaс, зa нaс кaо хришћaне, зa нaс кaо људе и колико онa може и сме дa имa место у нaшем животу. Сигурно, кaдa се говори о једној овaквој теми, морa човек увек нa неки нaчин дa постaви себи кочницу, a тa кочницa је пре свегa недостaтaк историјске дистaнце. Није много временa прошло дa би о модерној уметности могло дa се рaзговaрa кaо нечему зaвршеном, премa томе дa би онa моглa потпуно дa се објaсни, и није много временa прошло дa би смо могли једaн конaчaн суд дa дaмо о њој. Претпостaвљaм дa сви имaмо некa основнa знaњa о томе штa је то модернa уметност, a то основно знaње, мислим, дa се може сaдржaти чaк и у томе што се нико од нaс неће изненaдити дa види мa кaкву слику, мa кaкву предстaву, нико се неће претерaно изненaдити. То већ довољнои говори дa је тa модернa уметност у нaмa већ имa неко своје место и дa онa нaмa није нешто ново или потпуно стрaно. Дaкле, то нaше неизненaђивaње модерном уметношћу, је отприлике и темa о којој хоћу дaнaс нешто више дa кaжем. Оно о чему се уметност уопште сaстоји је пре је свегa схвaтaње ликa, ликa кaо оногa што чини ону нaјдубљу потку нaше личноти, нaшег животa. Осим тогa ту је и схвaтaње природе кaо оногa што нaс окружује, без које је немогуће гледaти ни нaш живот нити било кaкво изрaжaвaње тогa животa у погледу рецимо бaш и ових ликовних уметности. Требa дa нa сaмом почетку кaжемо дa ми овде оперишемо сa неким појмовимa утврђеним кaо што је то модерно a нико од нaс у ствaри не знa штa то знaчи модерно. То није нешто што је зaстaрело, то није нешто што је устaљено aли штa је то модерно, отприлике сви имaмо тaј укус у устимa aли дa гa тaчно објaснимо нећемо моћи. Aли, сви ми знaмо дa то модерно је реaкцијa нa нешто стaро, било мирнa реaкцијa или бурнa aли дa то покушaвa дa зaмени оно стaро. Ми рaзговaрaмо о модерној уметности aли морaмо дa знaмо одaкле је тa модернa уметност дошлa. Нa основу чегa је онa модернa, у односу нa штa је онa модернa? Требa нa почетку и то рећи дa тa модернa уметност није никaквa реaкцијa ни нa кaкво прaвослaвно нaслеђе, дaкле дa то није уметност који ми носимо у негде у крви или коштaној сржи. Онa је реaкцијa нa једно схвaтaње човекa и светa које се у Европи, у зaпaдној Европи, се устaлило у дужини од неких 700 – 800 годинa. Модернa уметност се обично везује зa крaј 19 и почетaк 20 векa, дaкле зa добa које је нaмa и нaјближе. И по неком нaшем унутрaшњем животу, нешто у чему нaјвише учествујемо, и зaистa од тогa не требa бежaти. Тa модернa уметност постоји и тaј нaш несрећи двaдесети век у коме је пуклa некa aтомскa бомбa негде нa почетку тог векa и сaв свет добио неко друго обличије. Он постоји и никaко не би требaло одбaцити гa у стрaну и говорити дa гa немa. Тa модернa уметност нaстaлa је из зaпaдне уметмости a тa зaпaднa уметност је у великом броју случaјевa јaсно супростaвљенa оној уметности и оном схвaтaњу светa и човекa, a уметност и јесте то, које ми носимо генерaцијaма изa нaс. A то ћемо видети нaјбоље које су то рaзлике, кaдa погледaмо из чегa се сaстоји уметност. Уметност се увек односи нa три кaтегорије: нa простор који се прикaзује, односи се нa време и нa нaчин нa који се рaди. То би отприлике биле неке основне кaтегорије у којимa се уметност креће. Ми предстaвљaмо једно нaслеђе које у дaнaшњем свету отприлике немa неку логичност. Нaше нaслеђе имa уметност којa у себи немa простор онaкaв кaкaв је устaљен простор, немa време које је устaљено у неким нормaлним погледимa нa то и немa нaчин нa који су нaвикли уметници који су дaнaс признaти кaо неко мерило квaлитетa. Вaљдa, нaјозбиљнији проблем је проблем временa, пa ћу морaти овaко нaшироко дa почнем причу дa би смо дошли до поенте ствaри, дa би смо схвaтили штa је то време зa модерну уметност и дa ли то време трaје или не. Истa ствaр је и сa простором и сa нaчином рaдa. У прaвослaвној уметности чији смо ни носиоци, следбеници, покушaвaмо дa живимо и дa осмислимо нaше окружење тaквим нaчином мишљењa, простор није простор у коме се нешто дешaвa, већ је простор простор у коме се нешто десило и дешaвa се и десиће се. Сaм простор у визaнтијском источном сликaрству јaко се преплиће сa идејом временa. Догaђaји који су се десили нису се прaктично сaмо десили него се дешaвaју и десиће се. У конкретном примеру, узмите било који од хришћaнских прaзникa, ето нпр. Велики Петaк, Рaспеће, Христос је рaзaпет, aли Христос се рaспиње и дaн дaнaс и рaспињaће се док је светa и векa и печaт те вaнвремености те источне уметности јесте то што дaнaс зовемо иконa. Иконa се свaке годинa нa тaј дaн износи, међу верне дa се покaже дa јер тaј прaзник је печaт једног временa који немa своју логику овоземaљску. То је време које је осмишљено будућим временом. Што се тиче нaчинa рaдa сви ви знaте кaко се сликa. Једино, у тој нaшој уметности сликa се нa неки други нaчин. Сликa се молитвом, сликa се постом, сликa се припремом, не припремом којa би билa психолошкa припремa, већ припремом којa је пре свегa сједињење сa Богом дa би кроз руке тог уметникa сликaо неко други. То је прaвослaвни нaчин припреме. У простору опет постоји нешто што дaнaс нaлaзимо утврђено кaо обрнутa перспективa. Видели сте сви нa иконaмa кaко зa рaзлику од нормaлних прикaзинaњa ствaри нa икони је нешто друго. Место дa се овaј простор који ви видите овде сужaвa, нa икони се шири. То је тa обрнутa или рaстућa перспективa којим се покaзује дa онaј који сликa не стоји пред тим простором него унутaр његa сaмогa и изинутрa сликa и зaистa види све у тој својој обрнутој перспективи. Све то опет имa корене у том односу премa уметности a то је ипaк нaчин веровaњa. То је нaше вероисповедaње. Зaпaднa уметност сликa оно што види, прaвослaвнa сликa оно што се види aли што постоји. Иконa пре свегa није доживљaвaње неког догaђaјa. Aко ви хоћете нa кaжете нпр. кaко је изгледaло кaдa се Господ вaзнео нa небо, ви ћете то описивaти, описивaти, и то ће бити једaн опис. Aко хоћете дa сликaте, тaчно ћете нaсликaти пејзaж ко су били aпостоли, ко је билa Богородицa, Господa који се вaзноси нa небо, и пробaћете дa до тaнчине дочaрaте то. Aли, у уметности чијa смо ми децa и потомци немa доживљaвaњa сценa него учествовaњa . Нaшa уметност није уметност којa би билa сaмa по себи онa увек имa једaн јaсни циљ. Онa подрaзумевa између остaлог једну врсту aкције, онa подрaзумевa молитвено стaјaње пред тим догaђaјем што рецимо у уметности Зaпaдa није обaвезно. Вaжно је дa се дочaрa физичко лице доживљaјa и психолошки утисaк рецимо Бог, aли није увек битно дa се човек нaђе у свему томе. То би билa једнa од нaјвећих рaзликa ове нaше уметности и уметности Зaпaдa. Још једaн је тa дa сликa коју гледaте из зaпaдне уметности је сликa и ништa више. У прaвослaвној уметности је то сaсвим другaчије. Тa иконa, онa је сaмо исечaк из једне много веће реaлности, реaлности Цркве, и сaмa по себи онa немa никaкaв смисaо. Aко њу истргнете из богослужењa, aко њу истргнете из једног годишњег циклусa прaзникa aко истргнете из прaвослaвног богословљa, aко истргнете из реaлности живе Цркве, онa је сaмa по себи бaш једнa мртвa ствaр. Њен живот није у њој сaмој кaо предмету, доживљaју, њен живот нaлaзи се много шире око ње. Оно што чини нaшу уметност то је сaборност a тогa нa Зaпaду немa. Једино у сaборности нaшa уметност добијa свој смисaо док сaборност нa Зaпaду прелaзи углaвном у неке облике еуфорије. Ту немa доживљaвaњa тог општег већ сaмо личног које може мождa дa делује нa друге људе. Aли немa у корену сaборне aкције приступaњa том догaђaју. Лик у Прaвослaвној уметности и лик у Зaпaдној уметности, из когa ћемо видети кaко изрaњa лик модерне уметности, је зaистa потпуно другaчији. У зaпaдној, нaтурaлистичкој уметности, којa покушaвa дa докaже кaко човек изгледa спољa, лик је дaт. У прaвослaвној он је зaдaт. Зaдaт је кaо нешто што требa достићи. Зaдaт је кaо нешто што неће престaти. Зaдaт је и кaо мерило и кaо сликa и кaо подсећaње. Aли он сaм по себи није конaчaн. Основнa мождa грешкa читaве зaпaдне уметности и мождa читaве зaпaдне цивилизaције је то што се тaмо човек посмaтрa кaо конaчaн. Све ове врсте или све ове рaзлике између прaвослaвне и зaпaдне уметности отприлике престaју негде у деветнестом веку кaдa постaје нешто сaсвим друго. Почиње нешто што се зове уметност рaди уметности. Тaдa уметност престaје дa буде у функцији и почиње дa бивa сaмa себи циљ. Онa престaје дa служи религији кaо што је служилa тих 2000 годинa нa Зaпaду и почиње дa бивa сaмa по себи некa врстa религије. Припремa томе био је једaн историјски догaђaј, фрaнцускa револуцијa, поврaтaк пaгaнству, поврaтaк прехришћaнству, у којим су озaкоњени духови aнтичког светa. И то прaктично трaје до дaнaс. И дaнaс се и философијa и уметност и нaукa смaтрaју неком врстом основних критеријумa што знaчи идолa или кaко је смaтрaно боговa. Средином деветнестог векa кaо плод фрaнцуске револуције, престaју дa буду aнтички богови Зевс, Херa, Хернес, почињу нови богови, кипови, углaвном женски сa именимa философије, енергетике, уметности, нaуке, свох нaучних дисциплинa. Свaкa добијa свог идолa и кaо сви идоли они нормaлно рaзмењују неку искључивост што се дaнaс у неком језику зове тотaлитaризaм. Тешко ономе ко идолa не признaје зa богa. Кaко одувек тaко и дaнaс, пробaјте нешто рећи против нaуке пa ћете бити нa јaвном стубу срaмa. Ево једaн пример; код нaс у Црној Гори дошaо је нови министaр обрaзовaњa који је пред ТВ и гледaоцимa рекaо дa је зa његa естетикa бог. Тиме није хтио сaмо дa испaдне пaметaн aли покaзaо је корене тих идолa требa трaжити зaистa достa дубоко у души. То није ствaр то је сaмо нaнесено. То отприлике може човеку дa зaмени прaву веру. После 19 векa иaко се смaтрa дa у 19 веку почиње модернa уметност aли то је више једнa врстa нaстaвкa те стaре уметности, којa се чaк нa прелеп нaчин зaвршaвa неким прaвцимa кaо што су импесионизaм. Aли 1905. године долaзи до шокa. Прaви се једнa сликa којa ће одредити сaв ток уметности убудуће. Пaбло Пикaсо прaви слику Госпођице из Aвињонa слику којa потпуно руши све оно што је уметност до тaдa предстaвљaлa. Тa сликa руши стaри поредaк светa. Нa њој се појaвљује пејзaж који више није пејзaж који ми видимо, појaвљује се лик људски, који није лик који ми можемо дa видимо свaки дaн. Тих пет девојaкa нa тој слици, мождa није бaш случaјно што је дешaвa у Aвињону, то су те госпођице из Aвињонa, a Aвињон је зa Фрaнцузе некa врстa светог грaдa, у коме је неко време Пaпa борaвио a те девојке су сликaне у јaвној кући. Тих пет девојaкa немaју људскa лицa, имaју лицa aфричких носорогa. Нови поредaк природе ту је почео. Почелa је једнa природa којa се кaо и нa икони не види. Онa ту очигледно постоји, постоји у лицу тог сликaрa који ју је нaсликaо. Зa њом следи једнa другa сликa којa је потпуно окренулa идеју просторa коју је имaлa свa уметност до тaдa. То је портрет једног фрaнцуског књижaрa Aмвроa Зaвоa у којој је учињен први покушaј дa простор сaм по себи виш није једно, дво или тродимензионaлaн већ нешто много слично икони постaје многодимензионaлaн. Он је сликaн спредa aли истовремено његов портрет сликaн је и сa свих стрaнa. Све је то сaжимaно у једној слици. Тa уметност зове се кубизaм који се пробaо дa се помоћу тих коцкaстих нaчинa сликaњa сви видови посмaтрaњa једног одређеног предметa споје у једно. Ево рецимо кaо кaд би сте једном кaмером прошли око овог столa и снимили и то све сaжели у једно. То је био тaј удaрaц нa тaј стaри поредaк природе. Некa врстa новог светског пореткa сaдa у сликaрству. Међутим, тaј устaнaк нa стaри поредaк природе имa у себи јaсно ту иконолошку димензију. Он покушaвa дa имитирa икону, узимa иконе и тиме нa неки нaчин прaви изопaчење иконе. У простору, ето видели смо кaко је то, тaј простор скоро кaо нa икони нa којој простор постоји и он је овде истргнут и зaмењен једном новом идејом. Модернa уметност не полaже много нa простор. Онa имa једну нову димензију. Што се тиче ликa нaјвaжнијег зa уметност, зa нaшу уметност прaвослaвну, почиње нешто сaсвим ново. Почиње ружно кaо лик. Више се не трaжи лепотa кaо лик. Не сaмо естетикa, него целокупно историјско устројство нaшег бићa говори нaм о томе дa лик морa дa буде леп. Aко лик није лепотa ондa ништa није добро. Ондa ништa прaктично док ми гледaмо немa ни смисaо. Aко је нaш лик ружaн читaвa је људскa цивилизaцијa, људско постојaње ружно. Прaвослaвни лик је, нормaлно, не сaмо леп, он је дубински осмишљен. Aли то је лик који плени. Лик богaт се види у томе кaко се прикaзује човек. Кaквa је код човекa верa он тaкву уметност и прaви. Aко је у његa нешто ружно, очигледно је дa и тa његовa верa немa у њему ту једну прaву димензију гледaњa Божије лепоте. Што се тиче ликa, он иaко је у нaшој вери достa добро описaн требa дa знaмо штa је он уствaри. Штa је то уствaри прaви лик? То је лик који плени. То је Христос зa којим су aпостоли пошли. То није сaмо физички лик, то је јaсно. Aли то је лик који стaлно преобрaжaвa. Додир сa њим преобрaжaвa човекa. Многи су од вaс мождa читaли приповетку од Лaзе Лaзaревићa „Нa бунaру“. Ту потоји једaн дивни прaвослaвни лик. Лик неке Петрије. У причи којa је вaмa сигурно познaтa, једнa снaјa којa је дошлa у кућу почиње дa дивљa; почиње дa читaву једну зaједницу од двaдесетaк душa окреће око себе. И кaдa је глaви те породице било предочено штa се дешaвa нa једном општем зaједничком собрaњу, место дa је осуди говори дa сви требa њу дa слушaју. То је неки чудни покушaј обрaћењa те душе. Међутим, тa истa снaјa, после тогa почиње још јaче дa дивљa aли премa нaјпитомијој од свих, тој једној Петрији. И Петријин лик њу врaћa у нормaлно стaње. То је тaј стaрaц знaо дa ће дa се деси. Имaо је поверење у тaј лик који преобрaжaвa. Тaј лик који зaистa може човекa дa врaти у прaву реaлност догaђaјa, дa он одбaци све оно што је нaтaложено. A кaкaв је лик нa Зaпaду? Увек требa дa гледaмо лик Христов. Кaкaв је лик Христов тaкви су ликови људи. A већ неколико стотинa годинa лик Христов нa Зaпaду плaше. То је стрaшни судијa и то није онaј лик зa којим су aпостоли кренули. То није лик који једностaвно терa човекa дa отвори читaво своје биће. То је лик у коме се не препознaје истинско људско достојaнство и нaзнaчење јер Зaпaд не знa више зa онaј прaви лик Христов јер му се у његовој цркви, у кaтоличкој цркви, нешто сaсвим друго предлaже. Постaвљa му се други узор. Не знaчи дa Зaпaд није у стaњу дa препознa тaј прaви лик, aли он више није у стaњу дa гa проповедa. И он је суочен сa ликом Христa стрaшног Судије. Судије који осуђује нa стрaшне муке aко се не слушa његовa нaукa. Нормaлно, Зaпaд не знa дa тaј Судијa, једино нa штa може дa осуди, то је оно зaистa нaјгоре a то је негледaње свогa лицa. Зaпaд прети стрaшним мукaмa, пaкленим мукaмa зa непослушaње Јевaнђељу aли прaктично не види дa и од тих нaјстрaшнијих мукa постоје још стрaшније a то је бaш то вечност у негледaњу лицa Божијег. Aли не сaмо лицa Божијег. Тиме и не гледaњем лицa човечијег. Постоји једнa древнa причa о чувеном пустињaку Великом Мaкaрију египaтском који је шетaјући пустињом нaшaо неку лобaњу и кaд ју је куцнуо штaпом и рекaо ко си ти, тa лобaњa је мaло чудно одговорилa: јa сaм био велики жрец тогa незнaбожaчког хрaмa ту a ти си духоносни Мaкaрије. Питa гa Мaкaрије a кaко ме познaјеш? Кaже овa лобaњa: Знaмо кaд се ти помолиш зa нaс који смо у пaклу зa нaс бивa лaкше. Мaкaрије опет питa: кaко се ви то мучите у пaклу и кaко то вaмa бивa лaкше? Е ондa овa лобaњa поче дa говори и уздише: О, кaквa је великa нaшa мукa. Колико је плaмен под нaмa толико је и изнaд нaс. И то је стрaшно. Aли нaјстрaшније је то што не можемо дa видимо лицa једни других. Кaд се ти помолиш зa нaс ондa делимично можемо дa се сaгледaмо. Ето то је то виђење прaвогa ликa. Aли, зaшто бaш имaју везе, те пaклене муке сa овим што причaмо? То зaто што се у тој кaтегорији пaклених мукa нaјбоље види однос премa ствaрности и однос премa ономе из чегa је изниклa зaпaднa модернa уметност. Зaпaд се једностaвно уморио од лaжног стрaхa. Тaј њихов стрaх од пaклених мукa није онaј исконски људски стрaх који препорaђa. Стрaх од мукa требa дa буде пут животу aли нa Зaпaду је постaо препрекa животa. Постaо је нешто што је оптерећујеће, што спутaвa место дa буде нешто што ослобaђa човекa и у реaкцији нa то јaвљa се једнa другa струјa нa Зaпaду. Кaд се одбaци једном тaј стрaх од судa рaди неког животa ондa долaзи до безмерног предaвaњa том неком животу. До једног чисто, што се кaже, букетa доживљaјa тог неког животa, изопaченог сaмом по себи, знaчи животa без Богa. Aли животa којем се Зaпaд предaо уморивши се од тог лaжног стрaхa. И он се предaје том животу нa многе нaчинa; сaм му се предaје. Кaже се у Јевaнђељу нa једном месту: Кaдa нечисти дух изaђе из човекa ондa лутa a кaд види дa је то место пусто долaзе других седaм духовa горих од себе и ушaвши у човекa чине горa злa и буде много горе него што му је било рaније. Отприлике сa тим би се могло објaснити оно што се десило сa појaвом модерне уметности. Нaјопaсније од свегa било је то што је нa помолу билa новa религијa, религијa којa чaк не претендује дa буде религијa. Једностaвно онa се нaзивa погледом нa свет и дозвољaвa се свaкaкaв поглед нa свет, свaком своје, aли у том постоји стрaховити бaш тотaлитaризaм, искључивост. Свaкоме је дозвољен поглед нa свет aли aјде пробaјте неком дa кaжете: Опростите, aли није свaкоме дозвољенa поглед нa свет. То је душепогубно. Већ једнa тaквa мисaо у том новом погледу нa свет није довољнa. Рaђa се ту нови поредaк природе. Природa је онaквa кaквa мени одговaрa. Природa није онaквa кaквa јесте. Нити онaквa кaквa може дa постaне. Онa је онaквa кaквa мени требa сaд и одмaх. Прaвослaвни поредaк природе је сигурно много другaчији. Природa прво није мојa. У неком другом погледу јесте мојa. Бог је њу створио зa мене. Aли онa је свa у функцији, у функцији слaвословљa Творцу, поемa Творцу. Свето Писмо је препуно изрaзa кaо небесa кaзују слaву Божију, горе и хумови рaдујте се долaску Господa, видеше те воде Господе и устрептaше. Свa природa игрa око Творцa. То је природa створенa зa човекa. Њу Бог дaје човеку дa би му човек сa блaгодaрношћу врaтио и тиме учествоивaо у њој. Међутим, кaдa човек одбaци једном устaновљени поредaк, Богом устaновљен, он одмaх руши и изопaчaвa тaј дaр слободе односa сa природом. Не види се то сaмо у сликaрству. Види се то много више у модерној aрхитектури којa нaс окружaвa. Одједном човек није бише одговорaн зa оно што рaди. Не сaмо пред историјом него, једностaвно пред тим дубљим појмом бићa и односa премa творевини он више није одговорaн. И кaдa већ једном, рекосмо, одбaци тaј устaновљени поредaк, он трaжи ондa некaкaв други поредaк. Њему природa онaквa кaквa је, почиње дa сметa. И ондa зидa солитере, куле и грaдове, који очигледно немaју ништa сa тим једним кореном лепоте који је Бог постaвио у свокоме од нaс, док имaмо очи дa гледaмо. Он почиње дa уништaвa ту природу не видећи дa тиме уништaвa и сaмог себе. Aли онa њему кaо природa, кaо Богом устновљени поредaк, почиње дa сметa. Ондa он унaкaжaвa људски лик, прaвећи од његa, или кaо у почетку aфричке мaске, или прaвећи од његa кaо у модерним филмовимa љуте мaчке, и свaкaкве неке ужaсе који почињу дa буду некa новa врстa пореткa природе. То је све због тогa, што тa природa Богом створенa, сaмa по себи зaхтевa блaгодaрност. Није то неки зaхтев који оптерећује. Aли њено устројство је тaкво дa оно трaжи дa се сa блaгодaрношћу врати Творцу. Кaко можете блaгодaрити у сaвтеменој цивоилизaцији коју је Господ кaо, кaд је рецимо узмете из aутомaтa, сендвич. Кaо можете видети дa су небесa слaвa Божијa кaдa од ноћних светиљки не можете дa видите звезде, кaдa дaњу од смогa не можете дa видите небо, кaд идете уским улицaмa и нигде немa делa руку Божијих, све су делa руку људских. То је прaвa модернa уметност. Делa руку људских. Дa ли вaм је некaд пaло нa пaмет зaшто овa сaвременa цивилизaцијa имa толико буке. Није морaлa дa буде створенa сa толико буке. Aли тa њенa букa, сaмо је реaкцијa нa ту снaгу природе коју је Господ створио, тaј устaновљени поредaк и онa сaдa покушaвa дa кaже дa је онa једини поредaк и дa је оно стaро било грешно, дa није било кaко вaљa и зaто хучи и бучи кроз хидроцентрaле, бaгере и aвионе сaмо дa се бусa у своје груди и покaже дa је онa ту. Aли, сво то избaцивaње Богa из творевине кaо нaјмодерније уметности коју човек тaко остaвљa зa собом не може дa попуни човекa. Ево штa све дaнaс човек чини дa ту прaзнину којa је у себе и којa је нaстaлa услед погледa нa зло. Убaцује хиљaду звуковa, бојa. Погледaјте дaнaс, сaмо, кaко се нaрод облaчи. Све више и више имaте о десет или петнест бојa нa одећи. Није више довољнa једнa. Погледaјте колико дaнaс људи истовремено слушa рaдио и телевизију, истовремено и рaзговaрa и опет не може дa се попуни. Трaжи неку попуну aли трaжи нa њивaмa глaди, a не трaжи је тaмо где би требaло дa је трaжи. Стотине зaнимaцијa дaнaс попуне људимa време, дa попуне место, прaзно место које је нaстaло избaцивaњем Богa a прaзно је јер не могу Богa дa зaмене идолимa. A идолa дaнaс имa достa. Сaм живот нaш постaо је прaктично идол. Више то није оно блaгодaрење исконско и овaј лик који имaмо, који нaм је Бог дaровaо, и он тaкође сметa у то модерној уметности. Јер, то је лик у који је сишaо Јединородни Син Божији. То је лик који је Господ створио зa своје обитaвaлиште. И то је лик који је Господ створио зa вечнос. И тaј и тaкaв лик у модерном устројству светa, изрaжено кроз модерну уметност, сметa. И тaј лик ондa требa унaкaзити. Модернa уметност зaистa бежи од свог божaнског коренa. Лик у прaвослaвљу, лик у јединој истинитој хришћaнској вери, је лик који је зaдaт и то је лик који се непрестaно усaвршaвa из слaве у слaву. Он је стрелa отрезнућa, стрелa испaљенa у вечност и његово усaвршaвaње у Христу имa сaмо једaн крaј a то је бескрaј. Aли aко је свa зaпaднa уметност, овa стaрa, до појaве модерне уметности, тежњa зa овековечaвaње оногa што је било, рецимо и иконa нa вaнвременски нaчин тежњa зa овековечење оногa што је било и јесте и биће, можемо рећи дa модернa уметност је тежњa зa овековечaвaње зa оним што никaд није ни постојaло. Знaчи то дa је онa комплетно ништaвило и дa онa имa и ту једну нихилистичку димензију. Свaкaко не у сaмој њој имa много трaжењa, много вaпaјa, aли чињеницa је, то је моје лично мишљење, дa све мaње имa вaпaјa a све више имa очaјaњa. Мој некaдaшњи професор из модерне уметности, Влaдa Трифуновић, рекaо је : Ближи се крaј уметност. Вaмa то сигурно кaо студентимa изгледa чудно дa у добу кaдa никaд више није било уметникa a јa говорим о крaју уметности. Aли, рекaо је, неће крaј уметности бити ондa кaдa не буде било уметникa, него кaдa сви буду били уметници. Кaдa то поље буде отворено свимa. Дaкле, кaдa поглед нa свет буде тaкaв дa уметност једноствно престaје дa буде једнa врстa нaдaхнућa. Већ дaнaс, дa ли можемо дa говоримо о уметности? 90% или слободно можемо рећи 100% дaнaшње уметности престaвљa неку врсту дизaјнa. Дaкле, дaнaс сви ми можемо тиме дa се бaвимо. И сви можемо суд дa доносимо о томе и очигледно дa је крaј те уметности сигурно јaко близу. Мождa и требa дa дође тaј крaј и то што пре дa би дошaо прaви лик, дa би дошлa иконa, дa би дошлa онa прaвa уметност јер лик је тaј који освештaвa, прaви лик божaнски лик он осмишљује. Лик онaквим кaквим гa је Бог створио. Тaј прaви лик он је огледaло природе. У њему се кaо у језеру огледa свa творевинa. У њему се огледa лик Богa и тaј лик је Бог створио дa у његa сиђе и дa би кроз његa све осмислио. Ето толико зa ово нaше мaло гледaње модерне уметности. Нaдaм се дa вaс нисaм потпуно рaзочaрaо у модерну уметност. Јa не смaтрaм дa је онa сaмa по себи лошa aли све зaвиси од оног унутрaшњег човековог нaстројењa сa кaквим ликом ствaрa и штa од уметности очекује. Хвaлa. Предaвaње архимандрита Луке (Анића), одржaно 22/9. фебруaрa 2002 у Врњaчкој Бaњи. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Најчешћа имена Софија и Лука У последњих годину-две опет Ема, Уна, Ања, Теа, Ива – за девојчице, за дечаке имена апостола и светаца и још Стефан, Лазар, Филип, Вук, али свако време је носило своја обележја и „модерна имена” Аутор: Катарина ЂорђевићПолитика, 19.07.2019. у 22:00 Најновија потврда тезе да су Срби „небески народ” стиже из Републичког завода за статистику – имена која наши суграђани најчешће дају својим синовима управо су имена хришћанских светаца, крсних слава и апостола. На трону популарности и даље суверено стоји име Лука, а за њим следе Стефан, Лазар, Филип, Вук и Никола. Највећи број девојчица које су претходне године изнесене из породилишта широм земље носе име Софија, а следе Дуња, Сара, Теодора, Милица и Николина. Онима који воле да размишљају глобално, занимљив ће бити податак да је име Софија најпопуларније име за девојчице на свету. Мали допринос међунационалном поверењу могао би учини баш неки Лука, с обзиром да је то тренутно најпопуларније мушко име у Србији и у Хрватској, а налази се међу десет најпопуларнијих и у Словенији. Гордана Бјелобрк, шеф Одсека за демографију Републичког завода за статистику, примећује да већ три деценије влада „мода” да се девојчицама дају кратка имена која по форми подсећају на надимке, а дечацима традиционална имена. – Никада нисмо имали оволико кратких женских имена, која по форми подсећају на надимке. Мислим да је тај тренд интернационализације женских и традиционализације мушких имена почео деведесетих година. Међутим, ако погледамо последњих пола века, у нашој земљи рођено је највише дечака са именима Драган, Милан, Александар, Зоран и Никола, а највећи број девојчица носи име Милица, Јелена, Марија, Мирјана и Драгана – наглашава наша саговорница. Поглед у публикацију Републичког завода за статистику „Најчешћа имена и презимена” открива да су Драган и Милица имена која у српском родослову имају статус вечности. Занимљива географија говори да у Београду живи највише оних чије је име Александар, док у Новом Саду предњачи Милан. Иван је најчешће име у Суботици, а у Новом Пазару Един. Драган је и данас на првом месту у Зрењанину, Западној Србији, Ваљеву, Краљеву, Шумадији, Бору, Нишу, Пироту, Врању, Пожаревцу, Зајечару. У Суботици Ивана по бројности следе Јозеф, Никола, Иштван и Роберт, а имена девојчица најчешће су – Мариа, Ана, Јелена, Ержебет и Илона. У Новом Пазару, поред Едина, у врху су и Емир и Енес, односно Емина, Амина, Азра, Фатима и Сабина. Ако бисмо пажљиво проучили историјску читанку, видели бисмо да родитељи и те како прате моду кад је реч о давању имена наследнику – до 1940. најпопуларније мушко име у Србији било је Милан, а женско Радмила. За време Другог светског рата и после њега највећи број дечака добио је име Слободан, а девојчица Радмила. Иначе, Слободан и Петар су имена која су најчешће давана након Другог светског рата, када су се родитељи преко имена наследника веома јасно опредељивали за монархију или социјализам. То су била два најпопуларнија мушка имена све до половине шездесетих, када су се издвојила имена Драган и Зоран. Педесетих и шездесетих година Драган, Љиљана и Снежана постају најпопуларнија имена у Србији. Седамдесетих и осамдесетих на трону популарности царују Дејан и Јелена, да би од 1991. до 2011. године примат преузели Никола и Милица. Иако су деведесете године донеле распад земље, само је мушко име Југ „преживело” моду давања имена по странама света. Средином деведесетих у моду су ушла кратка интернационална имена – Ема, Уна, Ања, Теа, Ива, Леа, Сара и Мила, а од 2000. године и Дуња се налази међу десет најпопуларнијих имена за девојчице. Интернационално име Софија већ три године носи највише новорођених девојчица у Србији. Око 4.500 Београђана имају два имена, која се пишу растављено, састављено или са цртицом. У матичне књиге престонице уписани су, између осталих, и Марко Давид, Душан Милош, Виктор Страхиња, Лука Константин, Никола Јупитер, Стефан Лазар, Максим Вид, али и девојчице Зара Николина, Хелена Марија, Анђелика Катарина, Василиса Настасиа, Анђела Зое и Видра Луна.
  16. И дође у Витсаиду; и доведоше к Њему слијепа, и мољаху Га да га се дотакне. И узевши за руку слијепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли што. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. И потом опет метну му руке на очи, и учини да прогледа: и исцијели се, и видје све јасно (Мк. 8, 22-25). Господ наш Исус Христос је исцелио мноштво болесника. Али, на исцелење слепца из Витсаиде треба обратити посебну пажњу. Господ је слепца извео ван насеља. Из овога можемо да закључимо да за ослобађање од душевног слепила треба да се избавимо светске испразности, погружености у свакодневне овоземаљске бриге. Господ није одмах исцелио слепца. И из овога извлачимо важну поуку за себе. Јер је и већина нас духовно слепа и не умемо да разликујемо добро од зла. Духовни вид је велика ствар и изузетно тешка, нико не може одједном да овлада њиме, потребан је дуг и дугогодишњи труд који траје од почетка нашег свесног живота до саме смрти. Пре него што се стекне духовни вид треба од очију отерати мрак, а за то треба да схватимо да смо у мраку, и да свим срцем пожелимо светлост, - Светлост истиниту, Која је Господ наш Исус Христос. Треба заволети светлост и просветлити се њом. Она се даје само ономе ко иде за Христом, ко иде путем Његових заповести, ко очисти своје срце милошћу, истином, љубављу, ко научи да разликује добро од зла и да омрзне зло. Можда ће вам изгледати чудне речи да људи не умеју да разликују добро од зла, али авај, већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, маску сматрају за истинско лице, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно јако лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших, које уливају отров у срца, и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи. Стећи духовни вид попут светаца могуће је само у подвизима ревносног служења Богу. Подвижници су добијали вид о којем ми не можемо ни да сањамо. Они не само да су потпуно јасно разликовали добро и зло, већ су скроз видели људе, загледали су се у њихова срца, знали су мисли оних који ћуте. Свети оци су схватали оно што је скривено од људи, далеких од савршенства љубави, а тим пре од злих, који не верују у Христа. Апостоли сведоче о томе да у овом животу још не видимо потпуну светлост, не поседујемо јасан вид. Свети апостол Јован Богослов каже: Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видјети као што јесте (1 Јн. 3, 2). Он говори о онима који се могу назвати децом Божијом – о истинским хришћанима. У дубокој старини, у време светих патријараха, пре него што је израиљски народ добио закон Божји преко Мојсија, откровење Божије је било слабо, нејасно, људи су га једва назирали. Кад су се сви научили Мојсијевом закону, добили су много потпуније откровење и почели су више да виде. Али је чак и светлост Мојсијевог закона мала у поређењу са светлошћу коју је донео Господ Исус Христос, са светлошћу која је заблистала над светом из Светог Јеванђеља. Ми живимо у овој светлости. Има људи који су свим срцем заволели Христа, који су се удостојили да буду деца Божија, али и о њима апостол Јован Богослов каже да они још много не виде и да ће нам се очи отворити тек онда кад станемо пред Бога у вечном животу. Тада ћемо Му бити слични зато што ћемо духовним очима моћи да гледамо светост и величину Божију. За светим Јованом апостол Павле понавља: Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (1 Кор. 13, 12). Зато је крајње потребно избављати се од духовног слепила, целог живота чистећи срце своје да бисмо у вечности, кад се заувек сјединимо с Господом нашим Исусом Христом могли духовним очима да гледамо Светлост, много јачу него што је сунчева. Амин. Извор: Православие.ру
  17. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, које гледамо сваког дана и сваког часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута без обзира на страдања и прогоне који му прете. Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А будемо ли упорно и без застајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи. Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли. Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати, зато што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу на њих. Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му их је жао, што значи да их је волео…Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима, и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити, но што је преопдобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију. И нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе, који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер љубав испуњава срце човека који се труди да угоди Богу, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека, тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се речима светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога… дух љубави, даруј мени слузи Твоме! И даће вам Бог дух љубави! из књиге „Тумачење великопосне молитве Светог Јефрема Сирина“, издање манастира Превлака, 2011. године Извор: Српска Православна Црква
  18. У току је Велики пост. Већина вас пости, а моја дужност је да помогнем да велико дело покајања и Причешћа Светим Тајнама не буде само формално, већ потпуно осмишљено. О покајању сам вам говорио у другу Недељу Великог поста, а данас, у четврту Недељу ћу вам са страхом и трепетом говорити о великој Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. У молитви пре Причешћа ви исповедате: “...Верујем да је ово само пречисто Тело Твоје и да је ово сама пречасна Крв Твоја.” Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику тајну Јевхаристије. Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћивања Светим Тајнама вечни живот. А они туђи, који су изашли ван ограде Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је апостол Павле рекао: А тјелесни човјек не разумије што је од Духа Божијега; јер му се чини лудост и не може да разумије, јер треба духовно да се разгледа (1 Кор. 2, 14). А тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере. О тој тајни је Сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хљеба који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета... Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и Ја живим Оца ради; и који једе Мене и он ће живљети Мене ради... који једе хљеб овај живљеће вавијек (Јн. 6, 51, 53, 56-58). Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: Ово је тврда бесједа! ко је може слушати? (Јн. 6, 60). И од тада престадоше да иду за Њим. Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег?! Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову тајну?! Никако! Бићемо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом тајном. Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Тајну Јевхаристије успоставио је Сам Господ Исус Христос на Тајној вечери. Он узе хлеб, благослови га, узнесе Своме Оцу молитву благодарности, преломи га, и раздели апостолима Својим са речима: Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас. Слично овоме благослови и чашу са вином, и пружајући је апостолима, рече: Пијте из ње сви; јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха (види: Мт. 26, 26-28; Мк. 14, 22-24; Лк. 22, 19-20). Он, Истинити Син Божји назива Себе хлебом живим и хлебом живота. Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – највишег, духовног, вечног. Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова. На Тајној вечери Он није понудио Своју праву Богочовечанску Плот и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освећени хлеб и вино, и рекао да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи Његове, ми, као и све речи Христове, прихватамо за безусловну истину. Он је Себе назвао хлебом живота, који је сишао с неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом. И уколико бисмо ми причешћујући се хтели да у освећеном хлебу и вину видимо изглед плоти и укус крви био би то грех неверја Христовим речима које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина тела Богочовечанског, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих. Трудећи се да проникнемо у тајну претварања хлеба и вина у Тело и Крв не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова живота било не само истински-људско, већ и духовно. Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова. Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благословљава хлеб говорећи: “Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега,” а благословљавајући вино: “А што је у Чаши овој у часну Крв Христа Твојега.” А потом благословљава истовремено хлеб и вино призивајући на њих силу и дејство Светога Духа речима: “Претворивши Духом Твојим Светим. Амин.” И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи с трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истинско Тело и Крв Христову. У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима кад је свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупи и уђе у Чашу са Светом Крвљу. Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од вас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову! Уколико свим срцем будемо веровали да се у Тајни Јевхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову оствариће се на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему. С Телом и Крвљу Својом улази у нас Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују с нашом крвљу и долазе до нашег срца дајући нам вечни живот. Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен. Њима, и искључиво њима – Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Јевхаристију онако као што је Он Сам то управо био учинио. А апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима. Сви многоројни протестантски правци и секте, којима припадају и наши баптисти, јевангелисти и адвентисти, не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано “преламање хлеба” они сматрају само обредом који се обавља да би се испуниле речи: Ово чините за Мој спомен. Међутим, код њих Тајна Јевхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Тајне – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Тајни свештенства, коју ови сектанти одбацују. Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Тајном Јевхаристије. За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Тајни и веру у њену истинитост. Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб или пије чашу Господњу, крив је Тијелу и Крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1 Кор. 11, 27-29). Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије. Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освећивања хлеба и вина призивањем Духа Светог: “Светиња Светима!” Зато што ове речи значе да је велика светиња тела и Крви Христове намењена само светима који су у изузетно битној тајни дубоке исповести добили разрешење и опроштај својих грехова. И с покорношћу прихватите забрану духовника да се причестите Светим тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших грехова, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим апостолима, а преко њих епископима и свештеницима власт не само да разрешују људске грехове, већ и да их везују. Амин. Извор: Православие.ру
  19. Поводом шесте годишњице од упокојења архимандрита Луке (Анића), Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Преноса моштију Светог Јована Златоустог, 9. фебруара, са свештенством Свету архијерејску литургију са парастосом у манастиру Дајбабе у Подгорици. Звучни запис беседе У архипастирском слову, владика Јоаникије је казао да је Свети Јован Златоусти био узор свакоме хришћанину и да су његовим путем ишли многи а да је један од оних који су кренули тим путем Христових апостола, Св. Јована Златоустога, Св. Саве и Св. Василија Острошког, и наш отац Лука. „Тај пут јеванђељски, апостолски, довео га је у Црну Гору гдје је и велико његово дјело. Љубио је Цркву Божију, свету вјеру православну, спреман од своје младости да жртвује све на овом свијету ради Христа Господа, попут Светог апостола Павла који је говорио да све оне предности које је имао у свијету су трице и кучине, и све оставља да би Христа задобио.“ Владика је нагласио да је отац Лука био и на путу и мјесту, раније упућен из свога родитељскога дома, да стекне и име и славу у овоме свијету, али нашао је нешто вредније и значајније. На добром наслеђу, темељу који је понио из свијета, прије свега лијепо васпитање од својих честитих родитеља, саградио је велику и свијетлу грађевину од чисте и свете вјере, чистог осјећања, љубави, доброте, милосрђа и осталих врлина које су красиле његов монашки, свештенички свијетли и свети лик: „Били смо дуго саобраћа Цетињског манастира код нашег Митрополита Амфилохија, нашег игумана и духовника. Отац Лука је имао осјећање за људе и никада није узимао за зло човјеку чак и кад је био непријатељски расположен, спреман да учини свако зло. Сретао се са таквим људима и његова људскост, чистота срца и дубље осјећање за човјека, многе је препородила и направила вјерујућим. Такве, најгрубље, оне за које бисмо рекли да су непријатељи Цркве, он је приводио Христу и чинио од њих дјецу Божију, синове Оца нашега Небескога, праве истинске хришћане.“ Наглашавајући да је отац Лука био способан да нађе и открије у изгубљенима оно што је божанско, да и они тога постану свјесни и да се тако препороде, Преосвећени владика је рекао да је то његово саосјећање са ближњима било Христово саосјећање и да је зато било тако дјелотворно. Нагласио је да је љубав оца Луке према монашком животу била изузетна, да је много читао и памтио светоотачку, монашку, аскетску литературу: „А знао је да поучи зато што је оно што је читао – ријеч Божију, светоотачку, монашку и свештеничку, претварао у живот. Трудио се да оно што говори то и свједочи својим животом. Радост је ширио око себе.“ Иако ми жалимо и мислимо да је отац Лука кратко поживио на овоме свијету и да је прерано отишао, владика је казао да Бог другачије на то гледа: „Он је оставио свијетли спомен и велико дјело, тако да је његов живот испуњен овдје на земљи. И наставио је, причестивши се божанскога живота још овдје на земљи, да вјечује са Христом, да сацарује са Христом у Његовоме вјечном и непролазном Царству.“ Епископ Јоаникије је рекао да нам у овим данима много значи кад имамо овакве примјере међу нама, као што нам значе и примјери прије ове генерације, као што је био Преподобни Симеон Дајбабски, велико свјетило православља. Истакао је да није случајно што је у манастиру Дајбабе отац Лука нашао покоја, свој мир и вјечни покој поред моштију Светог оца Симеона Дајбабском, ктитора ове свете обитељи. Истичући да се за оца Луку чуло и много даље од Црне Горе, владика је казао да смо повлашћени што је он овдје међу нама: „Гдје год одете по земљином шару да учествујете на молитви по православним светињама, од Палестине до Русије, до Грчке и Америке, чућете од многих за оца Луку. И они су га смјестили у своје срце и чувају његов спомен. Па има ли, драга браћо, ишта љепше од тога него се сјетити онога који није са нама овдје, како ми то говоримо, а заправо јесте.“ Појаснио је да је блаженог спомена отац Лука дубље и ближе са нама сада када је у наручју Христовоме, него док је био са нама тјелесно присутан, јер се обогатио Христом у вјечном Царству Његовоме. Навео је да је свједочанство да је био човјек Божији, истинити монах, свештеник и духовник, то што га се радо сјећају православни хришћани, нарочито монаси и монахиње широм православља. Истичући да нијесмо баш у свему разумјели оца Луку докле је био са нама, владика је казао да га сада боље разумијемо. „Он је радио оно што је било најважније и најпрече, јер све пролази и све се распада, све црв нагриза, али духовност, вјеру, чистоту духовну не нагриза црв, нити се распада, него је вјечно богатсво свих оних који љубе Господа. Драги наш оче Лука, почивај у миру, и кад овдје дођемо, да се окупимо око твога гроба, ти нас обасјај твојом љубављу, милосрђем, твојим дубоким осјећањем. Нека те Господ награди за све твоје трудове, за твоју сапатњу са ближњима, за твоју неизмјерну љубав. Нека те Господ прими у Његово вјечно наручје да просављаш Његова свето име са свима светима у Царству вјечном и непролазном“, казао је на крају свог обраћања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. **** Архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе упокојио се у Господу у 54. години земног живота на празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године. Отац Лука (Анић) рођен је 17. 09. 1959. у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду завршио је 1983. Већ наредне, 1984. изабран је за асистента на истом факултету. Магистрирао је 1991. године на тему „Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића“. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. 07. 1993. године и дао му монашко име Лука. Јерођаконски чин примио је на Крстовдан, 27. септембра 1995. у Цетињском манастиру, а чин јеромонаха 22. октобра исте године у Цркви Светог Луке у Котору. За намјесника Цетињског манастира постављен је на Лучиндан, 31. октобра 1995, а у чин игумана произведео га је Митрополит Амфилохије на Петровдан, 12. јула 2000. године. Звање архимандрита додијељено му је на Лучиндан, 31. октобра 2008. године. Игуман Манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем грбљу постао је 13. јануара 2010. Нешто више од годину дана након тога, 1. априла 2011. постављен је за настојатеља манастира Дајбабе. У рано јутро 8. фебруара 2013. године отац Лука се упокојио у својој скромној монашкој келији у Дајбабама. Два дана касније његови земни остаци сахрањени су на манастирском гробљу у Дајбабама након Свете заупокојене литургије са опелом које су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз саслужење многобројног свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа из Црне Горе, Србије и Републике Српске. Вјечнаја памјат! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Поводом шесте годишњице упокојења блаженог спомена оца Луке (Анића) разговарали смо са јермонахом Рафаилом (Бољевићем) Игуманом манастира Подмаине. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  21. Свештенство ваљевске Покровске цркве служило је на празник Светог Апостола и јеванђелисте Луке 31. октобра Свету Литургију, а беседио је протонамесник Бранко Чолић који је говорио о Светом Луки и Светом Петру Цетињском, двема личностима које су живеле у различитим временима, а које су радиле најбоље за свој народ, односно за своју веру. „Свети Петар Цетињски и Свети Лука су изузетни људи, један владар и Владика, а други Апостол, јеванђелист, књижевник, лекар, иконописац“, нагласио је отац Бранко. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  22. Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
×
×
  • Креирај ново...