Претражи Живе Речи Утехе

Група „одметника“ од НВО ЦПЦ, је у свом последњем видео обраћању најавила „ребилдинг и реконструкцију“ „подгоричко-дукљанске епархије“. Ту намјеру је објелоданио лидер ове групе, „владика“ Лав Лајовић. „Дио Италијанске Православне цркве, очински је показао жељу да нас заштити и да нам да благослов да дјелујемо, као Црногорска црква, цитираћу га кад он каже, јер је Италијанска православна црква учествовала у стварању Црногорске православне цркве, она је произвела тадашњег протојереја Мираша Дедеића у архимандрита и посредовала у његовој хиротонији у Бугарској, ти исти људи кажу, су спремни да раде „риконстракшн, ребилдинг„, реизградњу ЦПЦ“, казао је Лајовић. На овај по свему необични догађај се осврнуо аналитичар Војин Грубач. „Псеудорелигијски кловн Лав Лајовић је извршио, како каже: “реконструкцију, ребилдинг, реизградњу” НВО ЦПЦ, са групом сметењака откачио Мираша и направио спот који улази у историју смјехотреса… Више није јасно да ли је ова група цивила дио италијанске, украјинске или дукљанске псеудоцркве, само је сигурно да су Мирашу “дали ногу”?! Сада је Лав, наводно, предстојатељ “дукљанско подгоричке метохије”, расколничке “Украјинске цркве Кијевског патријархата”, а шеф му је Володимир из Италијанске православне цркве. Овога циркуса, како их Бог све одреда лијепо остави без памети. Ово се мора одгледати”, поручио је Грубач. https://www.youtube.com/watch?v=R_5JeykhdV8&feature=youtu.be (ВИДЕО) ОБАВЕЗНО ПОГЛЕДАТИ: Псеудорелигијски „владика“ Лав би да... WWW.IN4S.NET Осим што "владика" Лав, користи "староцрногорске" ријечи", "риконстракшн, ребилдинг", он је недвосмислено признао и да је Италијанска православна црква учествовала у...

Свети Лав Велики, папа римски Беседа на Преображење Господње Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство... Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461) Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma) Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4). * * * - Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава „Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“. Лавове текстове превела Сузана Ђуровић. Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран View full Странице

Преносимо са https://m.cdm.me/drustvo/iz-podgoricko-dukljanske-eparhije-se-pitaju-ko-pravi-podjele-u-crnoj-gori/ Iz Podgoričko-dukljanske eparhije se pitaju ko pravi podjele u Crnoj Gori Učinili smo sve da se konstruktivno i dobronamjerno u okviru organa crkve riješe otvorena pitanja i nagomilani problemi, saopštili su Klirici Podgoričko-dukljanske eparhije nakon što nisu dobili pozitivan odgovor na Inicijative Sinodu i na žalbu oca Lajoviča. “Dobili smo samo prezir, zataškavanje i nova isključenja. Nezvanično smo obaviješteni da su ipođakoni Bulat Bulatovič i Nebojša Miranovič prećutno isključeni, jer im je zabranjeno da služe u mantijama i da se pričeste. Koji je razlog? Ima li pravde, milosti i transparentnosti u odlučivanju? Pitamo se, ko pravi podjele u Crkvi? Onaj koji govori istinu i traži pravdu ili onaj koji poseže za isključenjima i podmetanjima, protiv svakog slobodnomislećeg sluge Božjeg koji se ne miri sa statusom kvo i sa 20-godišnjom stagnacijom, nazadovanjem i propuštanjem ove istorijske prilike da se riješi crkveno pitanje u Crnoj Gori poslije 100 godina”, kažu iz Podgoričko-dukljanske eparhije. Imajući u vidu nastalu situaciju, a polazeći od Kanaona Svete pravoslavne crkve, na sastanku klirika Podgoričko-dukljanske eparhije, kako su poručili, jednoglasno je odlučeno da se izađe sa javnim saopštenjem o njivoj odluci da prihvate Omofor Italijanske pravoslavne crkve, konkretno Mitropolita Volodimira koji je član njenog sinoda, kako bi mogli legitimno da nastave svoju službu Bogu i Crnoj Gori. U svojoj gramati od 04. ¡una o.g. Visokopreosvećeni imenuje oca Lava Lajovića za svog Arhiepiskopskog vikara za Crnu Goru , navodeći sljedeće:” Mi Volodimir, Božijom milošću, voljom Svetog Sinoda i Ukrajinske Pravoslavne Crkve-Kijevskog Patrijarhata, arhiepiskopa ostrva Sv. Julija i Civitas Classis, ovim sinodičkim pismom sa našim potpisom i pečatom, potvrđujemo prečasnom prezviteru ocu Lavu Lajoviću da smo prihvatili njegovu peticiju i nakon što smo analizirali sve Svete kanone Svete pravoslavne crkve Isusa Hrtsta, odlučili smo da ga postavimo kao dio Klira naše Pravoslavne Arhieparhije (dijeceze) i da ga unaprijedimo kao predstojatelja Podgoričko-dukljanske metohije. Mi smo ga unaprijedili na rang Protoprezvitera i takođe smo odlučili da isti bude naš vikar i da ima pravo da nosi Mitru i dva naprsna krsta. Mi blagosiljamo njegovu jevanđelsku misiju i dajemo mu našu duhovnu zaštitu da predstavlja našu Pravoslavnu Arhieparhiju na od Boga blagosiljanoj zemlji Crne Gore.” “Sav klir naše Podgoričko-dukljanske metohije koji pored oca Lava Lajovića, čine i Marko Lukovac, đakon, Boris Popović, đakon, Nebojša Miranović, ipođakon, Nikola Eraković, ipođakon i Spec.pravnih nauka Bulat Bulatović, sekretar i ipođakon, iako ožalošćen u srcu zbog svega ovog odbacivanja, nipodaštavanja i progona, ovim javnim putem proglašava svoju čvrstu odluku da nastavi služenje Bogu i Crnogorskoj crkvi”, navode oni. Dodaju da ovo čine uvjereni da uvijek ima načina da se raskoli kojih je nažalost uvijek bilo u istoriji Crkve rješavaju dijalogom, tolerancijom i bratskim oproštenjem. “Daćemo vremena vremenu da se Crnogorska pravoslavna crkva koja se negdje zaplela i skrenula sa puta koje je postavio blaženopočivši Vladika Antonije Abramović obnavljajući je sa svojim narodom davne1993.godine na Cerinju. To slavno ime Crnogorske crkve koje ona nosi obavezuje pred Bogom i ljudima da se vrati Hristovoj spasonosnoj jevanđeoskoj misiji i da se prestane sebično baviti sobom, nekim sitnim privilegijama, diskvalfikacijama i isključivanjem novih snaga i školovanih ljudi i časmih Crnogoraca, koji bi da se manje bave populizmom, pseudoduhovnošću, politikanstvom i prebacivanjem krivicu za svoje neuspijehe na druge a više da se bavi propovijedanjem i služenjem običnom čovjeku koji je gladan Božje riječi i duhovne utjehe i spokoja”, kažu iz Podgoričko-dukljanske eparhije. “Mi javno proklamujemo da prihvatanjem omofora Visokopreosvećenog Mitropolita Volodimira ne prestajemo da se molimo za Vladiku Mihaila, da mu Gospod da mudrosti i snage da napravi neke promjene u svojim redovima i da ne dijeli Crnogorsku crkvu, nego da je vodi putem pomirenja, jedinstva, jačanja i napretka, na blagoslov svih vjerujućih ljudi u Crnoj Gori a na slavu našeg Gospoda Isusa Hrista. Zato, slava Bogu na visini, a mir i dobra volja među ljudima. Da je vječna Crna Gora!”, poručuju na kraju.

Сага са несренијем "свјештеником ЦПЦ" како на срамоту правописа пише РТ Црне Горе, некада директором Побједе, Миловим пропагандистом, протестанским магистром и хулитељем православних светитеља, Лавом Лајовићем се наставља. Сад је пријављен за силовање, брани се у полицији да је био добровољан секс, жена га се иначе одрекла као и несрећног Мираша, чији Лав треба да буде нашљедник. Раније теме: Вијест данашњег "Дана":

Бивши директор Побједе „на служби Богу“: Ушао у НВО ЦПЦ Од ИН4С -21 маја, 2017 Лав Лајовић, бивши извршни директор листа „Побједа“ и бивши координатор тзв. Хришћанског покрета Црне Горе прикључио се НВО Црногорска православна црква. Лајовић је данас „са радошћу Господњом“ објавио на Фејсбуку фотографије са челником НВО ЦПЦ, Мирашем Дедејићем, наглашавајући да га је Дедејић „прoизвео у чин ипођакона“. „Драги пријатељи, данас са радошћу Господњом објављујем да сам донио једну од најважнијих одлука у зивоту, одлуку да кренем путем свештеничке службе Богу. Произведен сам у чин ипођакона, данас на Цетињу, од стране Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског, господина Миахила. Моја је молитва да моја служба буде на славу Божју а на благослов моме дому и народу“, написао је Лајовић. Упоредивши се са јеванђелистом Јованом Богословом, Лајовић истиче да је стицај околности дао да његов улазак у службу падне баш на дан кад се прославља овај светац. „Стицај околности је дао да мој улазак у службу падне баш на празник светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, онога ученика за којег говораху да га је ‘Учитељ нарочито љубио’, а чијим сам се животом и дјелом од првих дана мога хода са Богом, највише инспирисао. Нека је слава Богу Оцу, Сину и Светоме Духу! Амин!“, закључио је Лајовић. Још једно српско-црногорско раздвајање – одлука Лајовића уздрмала му породицу Контроверзна одлука Лајовића, који је и кроз рад НВО Хришћански покрет промовисао „дукљанско насљеђе“, уздрмала је и његову породицу, те је његова супруга преко друштвених мрежа обратила јавности, наводећи да не жели да ико проживи оно што она тренутно преживљава. „Драги ФБ пријатељи, најљубазније вас молим да ми неко време не шаљете поруке. Посебно вас молим да ми не шаљете слике ‘рукоположеног’ ђакона, јер смо деца и ја јако узнемирени и не знамо шта нас је снашло. Ја сам Српкиња са великим С… Волим своју Србију као свој живот… И више никакве везе са овим човеком немам… У сваком случају, не дао Бог никоме ово што пролазим!“, написала је Светлана Лајовић. Она је у коментару под истом објавом написала да жали што је оставила своју земљу Србију. „Што оставих своју земљу, свој народ, мислећи да се удајем за доброг човека.“ KOМЕНТАР УЗ ОВУ ВИЈЕСТ - А.Ж. Од породичних проблема господина Лајовића, чини ми се да је много значајније да је прије неки дан он одрекао светост Светом Петру Цетињском. Тако је од заведене масе мојих младих Цетињана деведесетих која је пјевала: "Ми имамо свога Бога - Светог Петра Цетињскога", гријешећи се и о Господа и угодника Његовог, "ЦПЦ" се сада одрекла и највећег Чудотворца Цетињског. Одбацивање светитеља, сасвим је у духу "Хришћанског покрета Црне Горе", који је чинио он сам, као наглашено протестанстки усмјерен човјек у својим текстовима, који се школује на протестанском факултету у Осијеку: http://lavlajovic.blogspot.com/2014/07/djecak-vladimir.html JERES KOSOVSKOG MITA UVOD Lav Lajović Ova knjiga je nastala u godini proslave 200 godine od rođenja Njegoša, državnika i najvećeg crnogorskog pjesnika. Na ideju da je napišem došao sam u trenutku kada je mitropolit crnogorsko primorski pokrenuo inicijativu za kanonizaciju Petra II Petrovića Njegoša. Inicijativa da Vladika Rade bude proglašen za sveca i sve ukupno što se zbiva sa Srpskom pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori izazivaju vrlo opriječne stavove u Crnoj Gori. Mnogi veliki naučnici u Crnoj Gori, ali i šire, napisali su mnoštvo studija o Kosovskom mitu, Njegošu i njegovom Gorskom Vijencu. Rekao bi čovjek, šta se to još ima reći o svemu tome a da to već nije napisano. Svetosavlje je do nebesa diglo Njegoša i njegovo pjesnički stvaralaštvo, međutim sada pokušava da ga prikuje za nebesa i kanonizuje kao “episkopa tajnovidioca”. I to nije slučajno, to je dio šire i mnogo opasnije kanonizacije Kosovskog kulta, u momentu kada Srbija priznaje albansku administraciju na Kosovu. Snažan otpor uslijedio je upravo od SPC i mitropolita crnogorsko primorskog, koji Njegošem žele , po oprobanom receptu, da inspirišu narod na borbu za Kosovo i “istragu” sadašnjih „poturica“ u Vladi Srbije i Vladi Crne Gore koji „izdadoše Kosovo” jer „na komade razdvojiše carstvo (pretpostavljam njihovo -SPC). Zato se ponovo čuju kletve (poput Lazareve) od strane nekih episkopa i poteže vokabular Kosovskog mita! Zato, duboko sam uvjeren da Kosovski mit treba do krajnjih granica dekonstruisati i dekanonizovati a Njegoša nanovo pročitati u savremenom crnogorskom kontekstu, jer je Gorski Vijenac (p)ostao vrlo aktuelno i ośetljivo pitanje. Ja ću pokušati da Kosovski mit, a time i djelo čuvenog crnogorskog vladara i vladike, stavim pod svjetlo Hristovog Jevanđelja . To je, čini mi se, naročito važno jer Njegoš nije tek neki neshvaćeni periferni umjetnik čije bi se bavljenje vjerskim pitanjima moglo relativizovati. On je bio pravoslavni episkop, i to u prelomnom istorijskom trenutku za Crnu Goru. On je bio znači istaknuti crnogorski vjerski vođa, čelni čovjek posljednje hrišćanske teokratije u Evropi. Čitaoci njegovih spjevova doživljavali su ga kao duhovnog oca. Vjerujem da ova apologetska studija ima smisla u momentu kada se na Saboru Srpske pravoslavne crkve vijeća o pomenutoj inicijativu Mitropolita Amfilohija. I bez obzira kako će okončati proces kanonizacije Njegoša, njegovo književno djelo je nužno kritički sagledati u teološkom smislu. Ja mislim da to do sada nije u Crnoj Gori rađeno, a ako je ko i to činio, nije to radio sistematski a posebno ne kritički. Nekako su svi zastali zadivljeni, pa i ja sam imao taj problem, pred grandioznom likom i djelom najumnijeg Crnogorca. Siguran sam da i ja ne bih skupio „hrabrosti“ polemisati sa stavovima tako velikog mislioca, jer ko sam ja da doumim ono što se najbolje sagledava na izvoru, đe je voda čista i svježa. Moja kuražnost se manifestuje samo u tome da sa ključnim postulatima Njegoševog djela sučelim Riječ Božiju, koja je objavljena, i koja je poznata i lako dostupna. Mislim da na ovim prostorima, nema većeg autoriteta nad Gorskim Vijencem, od Svetog Pisma na osnovu kojega ću polemisati sa mitologijom koju je vaspostavio Vladika. Ovo bi trebala da bude (samo)odbrana fundamentalnih istina hrišćanstva, koje su po mom mišljenju napadnute kosovskom mitologijom koju su utemeljili episkopi i državnici na ovim našim prostorima zadnjih 200 godina. Ova opasna mitologija,na našim prostorima, srasla je ne samo sa kulturnim i nacionalnim identitetom (što je donekle razumljivo) već i sa pravoslavmom dogmatikim (što je mnogo opasnije). Svetosavlje kakvog mi danas vidimo, protivi se svakom političko idiološkom projektu koji je suprostavljen srpskom nacionalizmu i klerikalizmu, a posebno crnogorskom nacionalnom i duhovnom preporodu i slobodi. Da je istina ovo što tvrdim, dokaz je cjelokupna kampanja koja se vodi oko beatifikacije Njegoša. Njegoševa teologija koju je nagovijestio svojim djelom, uvjeren sam, zaslužuje jednu kritičku analizu. Viđećemo da teozofija Gorskog Vijenca poput ribe, koju je potrebno pažljivo jesti. Svakom neukom vjerniku koji se susretne sa njim mogla bi zaprijeti kost u grlu, ako ne nauči da razdvoji meso od kostiju. Ovo tim prije, jer je za većinu pravoslavaca Gorski Vijenac vrlo primamljiva i ukusna riba, koju je vrlo opasno halapljivo jesti. Ova moja knjiga bi se zato mogla tretirati kao priručnik za „čišćenje ribe“. Želim da ukažem šta je šta i đe je kost u ovoj kosovskoj mitologiji. Tvrditi da je taj mit Hristova nauka, jeste JERES. To želim pokazati i dokazati. ОСИМ ОВАКВИХ УМОТВОРИНА, Лав Лајовић је писац бројних удворичких текстова Милу Ђукановићу, као "Оће да нам га огаде" и слично. Један коментатор на сајту ИН4С, даје добар портрет овог врло опасног човјека: "Ko je Lav Lajović? Nesumnjivo čovek impresivne biografije, po potrebi ili zadatku i u vladinom sektoru CG i SCG ili u nevladinom sektoru. Čovek iz senke zadužen za rešavanje verskog pitanja u CG, koristeći i nesrećnog Miraša kome drži predavanje pred studentima (pogledati Jutjub), verovatno i jedan od kreatora nakaradnog verskog zakona, po hrišćanskom opredeljenju verovatno protestant jer pohađa njihovo teološko učilište u Osijeku. Duhovni pokretač (spiritus movens) duhovne magle koja se spustila nad CG. Pošto nikako da uspe da projekat CPC zaživi u narodu, verovatno sprema ukrajinski scenario otimanja manastira i crkava i dodeljivanja istih ovoj luciferskoj tvorevini. Opasan čovek na opasnom mestu u opasno vreme sa moćnim i bogatim sponzorima.Možda i naslednik nesrećnog Miraša, odrastao na Kosovu, majka i bivša žena su mu Srpkinje, naša srpska nesreća rukopoloženi Leo prvi protestantski."