Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'књиге'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У Палестини постоје два језера. Једно је слатководно и у њему живе рибе. Обале су му украшене зеленилом. Стабла шире гране над њим и продужују жедно корење како би се напила те лековите воде. Река Јордан то језеро пуни бистром водом с околних брежуљака. И тако се оно смеши на сунцу. А људи уз њега граде куће, птице свијају гнезда, и сваки облик живота је срећнији зато што се налази управо тамо. Река Јордан затим тече према југу и улази у једно друго језеро. Овде рибе не искачу не површину, овде не шушти лишће, нема песме птица, нема дечјег осмеха. Путници бирају неки други смер, осим ако им се силно не жури. Ваздух над том водом је тежак, а не жели да је пије ни човек, ни животиња, ни птица. И у чему је та силна разлика између два суседна језера? Ствар није у реци Јордану. Она и у једно и у друго доноси исту квалитетну воду. Није ствар ни у земљи у којој се налази, ни у околини око њих. Ево у чему је разлика: Генисаретско језеро прима, али не задржава реку Јордан. За сваку капљицу воде која уђе у језеро, једна из њега истекне. Давање и примање једнаких су размера. Друго језеро је ‘лукавије’ и љубоморно гомила оно што прима. Не допушта да га у искушење доведе било какав великодушан подстицај. Задржава сваку кап коју прими. Генисаретско језеро и даље живи. Друго језеро не даје ништа. Називамо га Мртвим морем. На овом свету живе две врсте људи. У Палестини постоје два језера. https://otacmilic.com
  2. У петак 25. јуна са почетком од 19ч, у духовно-мисионарском центру Епархије тимочке "Гостопримница", одржаће се представљање нове књиге презвитера др Оливера Суботића "Духовни лик Николе Тесле". Поред аутора о књизи ће говорити ђакон Стеван Јовановић и др Александар Милојков.
  3. У четвртак, 27. маја 2021. године у Великој сали Руског културног центра Руски дом, са почетком у 18 часова одржаће се промоција књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић. Нотни зборник транскрипција песама из служби Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља прву антологију оваквог типа на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе најзначајнијих српских националних култова у Русију који почиње још крајем XIV века, српска литургијска поезија у част светих личности улази у руске богослужбене књиге, да би већ почетком XVI века добила музички слој у виду руске неумске нотације изнад текстова. Током једне деценије истраживачког рада у Русији и Ватикану, ауторка књиге је сакупила, класификовала, транскрибовала и објавила записе песама српским светима из 56 руских богослужбених неумских рукописа насталих претежно у руским манастирским срединама између XVI и XIX века. Ови драгоцени записи представљају најбројније, најпотпуније и најварнијантније, а безмало и најстарије неумске записе српских химнографских текстова у читавој Православној Цркви. Иако је замишљена као део ширег пројекта посвећеног изучавању српских култова у Русији, књига је оформљена као самостални нотни зборник, у коме су све песме класификоване, транскрибоване и представљене у богослужбеном поретку у упоредном неумском и савременом нотном запису. Допуњене интересантним фототипским репродукцијама и описима делова руских рукописа у којима се налазе руски преписи српске химнографије, ове транскрипције оживљавају јединствену синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности, која је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. На представљању књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић говориће Мр Предраг Миодраг, професор Богословије у пензији и црквени диригент, Др Тамара Адамов Петијевић, диригент, Мр Јован Стојановић, професор црквеног појања у Карловачкој богословији, као и ауторка књиге. Излагања ће бити обогаћена пригодним музичким програмом у оквиру кога ће се чути транскрипције изабраних песама српским светима, као и визуелном презентацијом најзначајнијих неумских преписа српских химнографских текстова који су објављени у овој књизи. Др Ана Рашковић (1984) пијаниста, професор клавира, литургички музиколог и вокални извођач црквене музике. Дипломирала је и специјализирала на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду, завршила постдипломске студије клавира и докторирала музикологију на Државном конзерваторијуму М. И. Глинка у Нижњем Новгороду, усавршавала се у области музикологије-медијевистике на Државном конзерваторијуму Н. А. Римски-Корсаков у Санкт Петербургу. После положених диференцијалних испита основних студија, завршила је докторске академске студије на Православном богословском факултету у Београду, на коме тренутно ради на другој докторској тези. На овој институцији изабрана је у звање научног сарадника, а ради као професор клавира у ОМШ Владимир Ђорђевић у Београду. Написала је преко 50 научних радова и текстова о црквеном појању и учествовала на преко тридесет међународних научних конференција на Балкану и у Русији.
  4. У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље. Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“. „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“. Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“. Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској. Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“. Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“. Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“. Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“. Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“. На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“. „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“. Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“. текст и фотографије: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021.
  5. У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље. Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“. „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“. Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“. Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској. Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“. Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“. Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“. Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“. Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“. На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“. „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“. Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“. текст и фотографије: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021. View full Странице
  6. Приказ књиге Митрополита Амфилохија “Историја тумачења Старог Завјета” Издање: ЈАСЕН – БЕОГРАД Свештеник Драган Станишић Једна од најранијих књига Митрополита Амфилохија, Историја тумачења Старог Завјета, ових дана објављена је већ као четврто издање издавачке куће Јасен из Београда. У књизи је дат пресјек тумачења Светог Писма Старог Завјета кроз вјекове. Ова књига је, уствари, један зборник студија који је намијењен студентима друштвених наука и њим су обухваћени типови тумачења који су својствени древном јудаизму и самом хришћанству на Истоку и на Западу. Основни циљ јеврејског тумачења је да покаже значај Ријечи Божије за живот. Оно наглашава објашњење једног текста другим текстом. Касније, јеврејска заједница почиње да употребљава и хеленистичке методе тумачења, користећи се философским идејама, али, примарни смисао разумијевања је испуњавање Закона којим се утврђује однос између Бога и човјека. Рабински списи (мидраш) наглашавају значај моралног усавршавања. У том контексту, Свето Писмо се не истражује ради задовољења радозналости, већ да би се утврдило какога примјењивати у свакодневном животу. Новозавјетно тумачење Светог Писма је указивање на месијанску нит која се провлачи кроз све списе Старог Завјета. Митрополит Амфилохије каже: Хришћанско тумачење се заснива на оствареној нади, а јеврејско је још увијек у ишчекивању остварења те наде. Митрополит помиње и апостола Павла, који нам говори да је јеврејско тумачење превазиђено Христовим доласком. Дубљи смисао старозавјетног Откривења је Дух који оживотворава, а Закон је само наш педагог за Христа (Галатима 3, 24). Апостол Павле у основи слиједи алегоријски пут налажења смисла текста, али се не удаљује ни од историчности и конкретности типолошког метода, објашњава Митрополит у својој студији (стр 18) . У књизи је истакнута древнохришћанска егзегеза (тумачење) раних апологета, Јустина Философа и Мелитона Сардског. Као битан писац помиње се и Иринеј Лионски, који је тврдио да је Стари Завјет потврда хришћанског Откривења. Као значајне установе, центри старог свијета, александријска и антиохијска школа, по Митрополиту, трајно су допринијеле дефинисању принципа хришћанског тумачења Светог Писма. Антиохија је под утицајем Аристотела развијала метод дословног тумачења, а Александријска егзегеза је више слиједила Платона и алегоријски метод. Тамо гдје је тешко типологијом и буквално објаснити текст, почиње да се примјењује алегоријски смисао. И по једној и другој школи, нпр. све старозавјетне жртве су праобраз Голготске жртве. Праобрази Крштења и Евхаристије су: прелазак преко Црвеног мора и мана у пустињи на путу за Обећану земљу. Против крајности и једне и друге школе писали су Кирило Александријски, Атанасије Велики, Јован Златоусти и др. Митрополит помиње и приступ Блаженог Августина, који учи да историјско-дословни смисао мора бити у сагласности са догматским смислом. Као најбоље примјере разумијевања метода тумачења Светог Писма , Митрополит наводи дјела кападокијских отаца 4. вијека, Василија Великог и Григорија Богослова. Писци у смислу примјене дословног и алегоријског тумачења јављају се и касније. Познати су Максим Исповједник и Јован Дамаскин. Велики значај Митрополит даје нарочито Св. Симеону Новом Богослову (949 – 1022). Св. Максима сматра носиоцем теологије опита (мистичке теологије). За Симеона истинско богословље се заснива на боговиђењу. Богословље (тумачење) је мудрост дарована од Духа Светог. Као важног писца Митрополит наводи и Николу Кавасилу, који каже да Стари Завјет и његово читање на Литургији подстиче на врлину (стр. 64) . У истраживањима ове важне теме, тумачења светих списа кроз вјекове, Митрополит је представио своја запажања о писцима на средњовјековном Западу, издвајајући учење Томе Аквинског и његових следбеника. Митрополит помиње и писце који су се послије пада Цариграда у условима ропства бавили богословљем на начин да очувају континуитет Цркве. Као даровитог бесједника наводи Козму Етолског (1714 – 1779), који је духовно израстао на предањима Свете Горе. У својој књизи, Митрополит је једно поглавље посветио теми Егзегеза Старог Завјета код православних Словена (стр. 89). Он примјећује да се у том времену код Срба највише цитирају Псалми Давидови. У монашким круговима Псалтир је био омиљена књига. У том периоду посебна пажња је посвећивана тумачењу Шестоднева и Књиге о Јову. Касније, у деветнаестом вијеку, долази до нових интересовања, која су садржајнија, али и површнија. Тај период Митрополит је изложио у завршном поглављу књиге, гдје наводи Филарета Московског, који подвлачи значај Светог Писма, али не у смислу његове самодовољности, већ истиче и значај Предања. Као примјер здравог односа према библијском Откривењу, Митрополит помиње и пјесника Његоша и његово дјело Лучу Микрокозма. Уз њега истиче и значај Вука Караџића и Ђуре Даничића. Своју књигу Митрополит закључује поглављем о двадесетом вијеку, гдје истиче улогу наших теолога, Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, чији су списи примјер синтезе свих ранијих примјена тумачења Светог Писма. Уз студију Историја тумачења Старог Завјета објављен је и спис Премудрости Соломонове на грчком и српском језику. Превод и предговор урадио је Митрополит Амфилохије, који су први пут објављени као засебно издање док је био Епископ банатски. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У оквиру Љетње школе вјеронауке за одрасле вечерас, 26. августа, у 19:30 ч, свештеник Драган Станишић, одржаће у Дому Светог Георгија у Подгорици предавање на тему “Јеванђеље по Матеју, јављање васкрслога Христа” и представиће књигу Епископа бачког др Иринеја “Свето причешће извор здравља или извор болести”. Тема: Јеванђеље по Матеју, јављање Васкрслога Христа У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа. Исусове поуке групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге. Главну тему читавог Јеванђеља чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије Исуса Христа који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Приказ књиге: Eпископ бачки др Иринеј “Свето причешће – извор здравља или извор болести” Владика Иринеј, када говори о причешћу, почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен у Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Епископ Иринеј наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се да им буде на радост и весеље. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити и до краја историје – служи се ова Литургија и на њој се хришћани причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Питање: да ли причешће може бити преносилац заразних болести, што је и смисао и разлог писања ове студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства. Он наводи ријечи светог Симеона Богослов, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени Тијелом и Крвљу Христовом они који се причешћују на Светој Литургији. Сматра да причешће не може бити узрок болести, али исто тако да то није неки хемијски састојак против вируса. То је по њему тајна која надилази природне законе, али исто тако и највиши смисао све творевине. Епископ Иринеј на више мјеста поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности, којим се они који са вјером приступају освећују и обожују. Полазници посјећују курс у складу са околностима и мјерама изoлације. Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић, парох храма Светог Ђорђа под Горицом и проф. Богословије Светог Петра Цетињског Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Издавачка кућа Московске Патријаршије објавила је друго издање књиге Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила „Дијалог са историјом“. У књизи „Дијалог са историјом“ Његова Светост наставља разговор са читаоцем о горућим проблемима прошлости, садашњости и будућности. Реч је о Русији и Русима, и о стању западног друштва. Патријарх се фокусира на судбину Руске Православне Цркве у 20. и 21. веку, на трагичне странице совјетске ере и подвиг нових мученика, феномен „историјске Русије“ и мисију руског света, моралне темеље друштва, значај руског језика и руске културе, узроке светске хришћанофобије и последице раскида Запада са сопственом традицијом, као и на могући допринос Русије и Руске Цркве духовној репатријацији народа. Поговор књизи Његове Светости патријарха Кирила „Дијалог са историјом“ написао је први заменик председника Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима А.В. Шчипков. Прво издање Дијалога са историјом објављено је у мају 2019. године. Књига „Дијалог са историјом“ наставила је проучавање религијских и друштвених питања које је Свјатјејши Патријарх започео у књигама „Седам речи о руском свету“ (2015) и „Реч о традицији и савременом друштву“ (2016). Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у понедељак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.
  10. Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у уторак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.
  11. Објављен каталог Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког у Епархији шумадијској. Сарадња јагодинске Црквене општине и Завичајног одељења градске библиотеке у претходном периоду крунисана је крајем 2019. године једним веома важним пројектом, који потписују свештеник Миломир Тодоровић и виши библиотекар Нада Димитријевић. Публикација Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког објављена је са благословом Епископа шумадисјког г. Јована. Издавачи су Намесништво беличко и манастир Јошаница. После увода, представљен је табеларни приказ старих рукописних књига, затим је дат опис рукописних књига са врло добрим репродукцијама, следе одељци Српска рана штампана књига и Српска штампана књига 18. и 19. века, Руска штампана књига, Румунска штампана књига, као и посебан приказ свих богослужбених књига који може да помогне читаоцу и истраживачу који користи тај каталог. Монографија Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког представља резултат позитивног односа према локалном културном наслеђу и даје значајан допринос проучавању старе српске рукописне и штампане књиге уопште. Рецензент публикације био је презвитер др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а редактор др Жарко Војновић, начелник одељења за библиографију Народне библиотеке Србије. Како каже проф. Ранковић, публикација је заправо каталог старих рукописних и штампаних богослужбених и црквених књига које се налазе у манастирима, црквама, установама и приватним библиотекама на поменутој територији. Методологијом представљања резултата истраживања, снабдевеност релевантним подацима и релевантном и савременом упутном литературом ова монографија заслужује своје место у области археографије старе српске књиге. Публикација Старе рукописне и штампане књиге на територији Архијерејског намесништва беличког важна је збирка која доноси податке, који могу да буду третирани као историјски извори. Објављени подаци о различитим књигама могу да буду мултидисциплинарно корисни у оквиру историјске научне методологије и зато је ова монографија посебно важна и потребна јер може да послужи и као образац за даља истраживања. Важно је истаћи да су у научном процесу, историјски извори посредници, односно веза између доба у коме настају књиге и доба у коме се анализирају и тумаче, што ова публикација и сведочи. Због наведеног неопходно је истаћи марљивост оних који су ову збирку уредили и објавили, а препорука је да рад наставе и на ширем географском простору. Каталог на микроплану испуњава оно што представља апсолутни национални интерес: попис и представљање рукописног и штампаног блага на подручју Србије, као и свих традиционално српских крајева. Потпуна слика о њему може се стећи само ако се свест о потреби израде комплетног регистра културних добара покаже у локалној средини. Мозаик који се добија из оваквих делића нагласиће, са своје стране, и њихову особиту вредност на општем нивоу. Ова књига стога сведочи о одговорности оних вредних и савесних радника који не само да чувају наслеђе прошлих векова, него га чине живим и делотворним и за будуће. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Почетком 2020. године протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, као редовни професор Историје опште Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, објавио је превод веома важне књиге Теодорита Кирског Црквена историја. Овај превод биће један од основних извора за проучавање раног периода Цркве и биће користан за ученике богословија, за студенте свих нивоа студирања богословских наука, али и за свештенике и лаике који желе да проучавају период од појаве аријанизма до цара Теодосија Млађег. Књига је подељена у пет делова. У првом делу Теодорит сведочи о јереси аријанизма, о односу цара Константина и Цркве, затим о ширењу хришћанства и о деловању Светог Атанасија Великог. Други део почиње описом повратка Светог Атанасија из прогонства, затим говори о вери цара Констанција, наставку прогона Светог Атанасија и о неколико сабора између првог и другог васељенског сабора, са посебним освртом на Македонијеву јерес. Трећи део књиге Теодорит почиње описом цара Јулијана Отпадника и говори о догађајима у Цркви и царству половином 4. века. У четвртом делу Теодорит сведочи о кончаној победи Православља над аријанством и последњим годинама Светог Атанасија, затим и о царевима Јовијану и Валентинијану, а затим говори о Амвросију Миланском, Василију Великом, Антонију Великом, и на крају описује одакле међу Готима аријанска јерес. У петом делу описана је владавина цара Теодосија, затим и Други васељенски сабор, да би други део био посвећен дешавањима у Антиохији, Александрији и Константинопољу у доба Светих Јована Златоустог и Кирила Александријског. После превода Теодоритове књиге, проф. др Радомир Поповић је превео и важну студију о блаженом Теодориту Кирском насталу из пера Георгија Флоровског, која говори о делима и вероисповедању блаженог Теодорита. То је и својеврсни закључак превода овог важног историјског извора. На крају издања налази се и попис до сада преведених дела блаженог Теодорита на српски језик и библиографија о Теодориту, која може да буде иницијатор будућих истраживања и анализе живота и дела Теодорита Кирског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Почетком 2020. године протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, као редовни професор Историје опште Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, објавио је превод веома важне књиге Теодорита Кирског Црквена историја. Овај превод биће један од основних извора за проучавање раног периода Цркве и биће користан за ученике богословија, за студенте свих нивоа студирања богословских наука, али и за свештенике и лаике који желе да проучавају период од појаве аријанизма до цара Теодосија Млађег. Књига је подељена у пет делова. У првом делу Теодорит сведочи о јереси аријанизма, о односу цара Константина и Цркве, затим о ширењу хришћанства и о деловању Светог Атанасија Великог. Други део почиње описом повратка Светог Атанасија из прогонства, затим говори о вери цара Констанција, наставку прогона Светог Атанасија и о неколико сабора између првог и другог васељенског сабора, са посебним освртом на Македонијеву јерес. Трећи део књиге Теодорит почиње описом цара Јулијана Отпадника и говори о догађајима у Цркви и царству половином 4. века. У четвртом делу Теодорит сведочи о кончаној победи Православља над аријанством и последњим годинама Светог Атанасија, затим и о царевима Јовијану и Валентинијану, а затим говори о Амвросију Миланском, Василију Великом, Антонију Великом, и на крају описује одакле међу Готима аријанска јерес. У петом делу описана је владавина цара Теодосија, затим и Други васељенски сабор, да би други део био посвећен дешавањима у Антиохији, Александрији и Константинопољу у доба Светих Јована Златоустог и Кирила Александријског. После превода Теодоритове књиге, проф. др Радомир Поповић је превео и важну студију о блаженом Теодориту Кирском насталу из пера Георгија Флоровског, која говори о делима и вероисповедању блаженог Теодорита. То је и својеврсни закључак превода овог важног историјског извора. На крају издања налази се и попис до сада преведених дела блаженог Теодорита на српски језик и библиографија о Теодориту, која може да буде иницијатор будућих истраживања и анализе живота и дела Теодорита Кирског. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  14. У сусрет празнику Христовог Рођења, светлост дана је угледао превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани". Књига представља скраћено издање уџбеника за догматско богословље под називом Тајна вере: увод у православно догматско богословље, први пут био објављеног давне 1996. године. За нешто више од две деценије ова књига, која представља зборник катихетских беседа, доживела је више издања и редакција, што сведочи о њеној популарности не само међу читаоцима у Русији, већ и широм света. Често се дешава да људи који се спремају за свето крштење, или желе да крсте своју децу, немају ту могућност да правилно схвате и да на прави начин приме православну науку. Управо због тога, многи људи – који тек почињу да усвајају православну науку, то чине од момента ступања у Цркву, при томе, учећи се на личним грешкама. Њихова жеља за знањем и трагање за истинама вере могли би се формулисати кроз само једно питање, које гласи: У шта верују православни хришћани? Из жеље да допре до широког круга људи, те да догматске истине Цркве пренесе у срца свих хришћана, митрополит Иларион је свој уџбеник из предмета догматско богословље, препричао једним савременим и прихватљивим језиком. Управо та његова способност, да сва тешка, компликована, па и апорична питања и места објасни једноставно и привлачно, указује на једну дубоку јеванђелску и светоотачку основу, на којима се темеље све његове књиге. Све ауторове мисли су поткрепљене мноштвом цитата и навода из Светог писма, дела Светих отаца, свештених канона и црквеног предања. Књига која се налази у вашим рукама, представља диван пример једног савременог катихизиса. Као такву, књигу је могуће препоручити свим људима, без обзира на њихово образовање и начитаност, као и онима који не само да желе да се упознају са учењем Цркве, већ и да смислено живе у њој. Митрополит Иларион (Алфејев) је председник Оделења за спољне црквене послове Московске Патријаршије и стални члан Светог Синода. Председник је синодске библијско-богословске комисије и ректор Општецрквене аспирантуре и докторских студија Светих Кирила и Методија, као и старешина храма чудотворне иконе Пресвете Богородице Свјех скорбјашчих радост у улици Бољшаја Ординка у Москви. Митрополит Иларион је богослов, композитор, црквени историчар и патролог. Аутор је више од 1.000 публикација. Његове књиге су преведене на десетине светских језика. Књигу је могуће поручити путем сајта: www.granicesrca.com Извор: Подворје Српске Православне Цркве у Москви
  15. Видослов, издавачка кућа Епархије захумско – херцеговачке и приморске са поносом може да објави да се на листи њених издања налазе и двије нове књиге које ће захваљујући изузетном садржају засигурно наћи пут до читалаца. Првенствено ће наћи пут до оних који желе да боље упознају вјеру коју живе као хришћанке и хришћани јер обjе књиге о којима је ријеч – књига свештеника проф. др Владана Перишића, као и књига свештеника проф. др Џона Бера – у читаоцу могу да пробуде радост учеништва и самим тим жељу да се сам за себе увјери како предање наше Цркве ни у ком случају није статично, већ бива стални позив на заједничко, и то веома узбудљиво, путовање вјере. Прва од двије, књига о. Владана Перишића, наслова, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“ , представља збирку тумачења јеванђељских перикопа у форми бесједâ које су изговаране поглавито у цркви Благовјештења у Дубровнику, на Св. Литургијама које о. Владан као парох дубровачки тамо служи. Истини за вољу, бесједе које можемо наћи на страницама ове књиге су, у односу на оне које су се могле чути у Дубровнику, унеколико допуњене и додатно сређене за штампу. Своје вишедеценијско искуство професора Православног Богословског факултета у Београду као и свештеника – литурга и пастира, које је сублимирано у овој публикацији, о. Владан је, на наше одушевљење, понудио свима који желе да се сусретну са Богом кроз Писмо и Евхаристију, али и знатижељницима који куцају својим срцем на врата Христове Цркве, а да можда тога нису ни свјесни. Оне су све само не клишеи и она тако често слушана понављања и фразе која не недостају у нашем црквеном бесједништву. Илустрације ради, погледајмо шта сам аутор каже у пар пасуса који су изабрани из његовог предговора књизи: „Никада нисам сматрао да сам неки нарочити беседник. Ако икакав. Сва тумачења сабрана у овој књизи на овај или онај начин су изнуђена. Народ Божији, који сам, служећи литургију више од четврт века, по правилу лишавао сваког коментара о ономе што бисмо из јеванђеља читали (због чега се нисам баш најбоље осећао) нисам више могао остављати без иједне речи. Тако сам решио да ипак беседим. Сувишно је и рећи: нипошто не претендујем на то да су овде дата тумачења најбоља, поготово не једина могућа… …Ослањао сам се на све што ми се чинило ваљаним од онога што сам годинама читао, не водећи притом рачуна да ли су у питању православни, католички или протестански аутори, јер сам уверен да се тумачења не могу сврставати према конфесијама, него према томе да ли су добра или лоша, успешна или не. То држим за једини критеријум… ….Више сам него свестан да сам тумачењима која овде дајем само загребао по површини текста јеванђеља… Предајем их заинтересованима као неку врсту штаке – да се кроз текст Свештеног Писма крећу барем за нијансу слободније него без ње. А када им његове стазе и путељци постану блискији него што су сада, да је слободно одбаце и крену путем који сами одаберу, не обазирући се на мене… Вјерујемо да се већ из овог дјелимичног увида у предговор може назријети елеганција стила, љепотa начина изражавања и, што је веома важно, непретенциозност аутора, који позива читаоце да сами уђу у свијет Писма и корачају кроз живот широко отворених очију за стварности у себи и око себе. Бесједе у овој књизи, све одреда, труде се да ријечи јеванђеља преведу у наше вријеме и наш живот, да покажу како јеванђеље обликује наш животни став и помаже нам да свијет око себе процјењујемо његовим, јеванђељским критеријумима. У том смислу, о. Владан се не устручава да говори и ријечи критике на рачун погрешних пракси и схватања, и то најчешће оних у Цркви који себе називају учитељима и који обнашају власт, као ни да указује на опасности од традиционалистичке ексклузивности и њене замишљене „свете“ сигурности и самодовољности. Те критике никада нису баналне и прозивачке. Одважност да се критикује нека аномалија у црвеном животу спојена је код њега са позивом на одговорност свих да процијене и увиде да је у Исусу (како о. Владан једноставно, а за нашу праксу однекуд и неубичајено, најчешће одабира да именује Спаситеља, будући да и јеванђеље чини тако, називајући га напросто „Исус“), тј. да је кроз однос са Исусом, а који опет једино може да се оствари кроз активан, креативан и конкретан однос љубави према ближњем, свима и заувијек отворен пут ка Оцу. Као и то да изнад свих у Цркви као једина глава стоји Он – Исус, Син Божији. Оно што такође ваља рећи у овом кратком осврту је још једна особина казивања о. Владана. Наиме, он никада не цитира Св. Писмо отприлике и по сјећању, што је случај и са другим изворима, било да су патристичког, рабинског, научног или неког другог поријекла. На један савремен начин ова књига успоставља предањске стандарде литургијског бесједништва које подразумијева озбиљну посвећеност, прецизност, чисту и јасну мисао, као и већ поменуту непретенциозност. За оне који се баве бесједништвом, али и за све друге, читање оваквога штива може да представља прекретницу у разумијевању самога бесједништва. И не само бесједништва! Иако лична понизност нашег аутора лишава такве амбиције, и у предавању читаоцу он ову збирку назива „штаком“ која се може и одбацити, држимо да је у стварности нова књига Владана Перишића прије једна снажна локомотива која може да инспирише и повуче многе у хвалевриједан подухват новог промишљања сопственог, а и бесједништва других. И још важније, да утјеши и подстакне многе који у турбуленцијама како црквеног, тако и живота свијета, виде свјетлост коју „тама не обузе“ (Јн 1,5). Наслов књиге, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“, очекивано, у великој мјери открива оно што слиједи. Ријечима о. Владана: „Све док не показују милост, него само инсистирају на посту, жртви и ритуалу, они не познају правога Бога. И зато се Исусово неуморно превладавање тог крутог, и од реалних проблема људи отуђеног формализма испуњавања религиозних прописа и губљења у самозадовољној ритуалистици, које се тако снажно провлачи кроз јеванђеља, морало одразити и у наслову ове књиге. Можда не би било претерано рећи да смисао свих ових беседа стаје у тих неколико речи наслова“. Из дубине срца препоручујући свима да са пажњом сразмјерној оној којом је књига настајала из ума, срца и пера о. Владана исту и читају, уредништво Видослова нашем сабрату из Епархије ЗХП захваљује што је пристао да нам уступи своје текстове и дозволи да их штампамо и тако обогатимо наше епархијско издаваштво једним изузетним насловом. Друга књига о којој је ријеч јесте дјело „Постати човјек“ (енгл. оригинал „Becoming Human“, што би се, да није у нашем језику помало рогобатно, могло превести и као „Постајање човјеком“ док ни „поста(ја)ти човјек“ не би било погрешно) аутора о. Џона Бера, познатог (и заслужено све познатијег) патристичара и теолога уистину васељенског формата. Џон Бер, оксфордски ђак, ученик таквих учитеља као што су митрополит Калист Вер и о. Ендрју Леут јесте неко кога бисмо без претјеривања могли поредити са учитељима Цркве из древне хришћанске Кападокије. Чак и породично стабло овога човјека (отац свештеник, брат светогорски монах, сестра по имену- замислите – Макрина) буди такве асоцијације. Више од тога свакако асоцијације те природе буди увид у његов плодни богословски рад који се састоји од петнаестак објављених књига, на десетине чланака и безброј предавања, од којих су нека доступна и на јутјубу за оне који имају срећу да могу да разумију раскошни британски енглески језик овога пастира и научника. (Сам о. Џон умије да се нашали на свој рачун и каже да, будући да за више од 20 г. живота у САД није изгубио британски акценат, самим тим шта год да каже звучи интелигентно). Слично своме великом претходнику на мјесту декана Академије св. Владимира у Њујорку, о. Александру Шмеману, и дјела Џона Бера полако но сигурно постају класици савремене православне теологије. Наслови попут „Пут за Никеју“ или „Тајна Христа, Живот у смрти“, те серија издања ранохришћанских Отаца (Иринеј, Ориген, Атанасије…) које једна за другом угледавају свјетло дана у његовом преводу на енглески са грчког оригинала, уз исцрпне и изузетно живе и инвентивне коментаре, позиционирају о. Џона као засигурно једног од водећих патристичких теолога којим наша Црква може да се похвали. Познавање како Светог Писма тако и дјȇла Отаца које се може видјети код њега је толико фасцинантно да граничи са невјероватним. И у том смислу он нам својом појавом свједочи о могућностима прегаоца и марљивог посвећеника светоотачких размјера. Књига коју смо издали је заправо књижица по обиму, димензија 15×14 цм и на свега нешто више од 100 страница текста, а конципирана је као игра ријечи и слика. Међутим, иако невелика она је својеврсни нуклеус, популарно написани сажетак теолошке мисли о. Џона. Или можда и мамац за дубљи и озбиљнији сусрет са његовим богословљем које се у другим књигама може пронаћи. Како сам маестро Бер каза у предговору: „ Ова књига промишља разноврсне димензије и импликације запањујуће чињенице да нам Христос тиме што умире као човјек показује шта је то бити Бог, а чинећи то, у исто вријеме нам показује шта је то бити људско биће, које слободно бира да утемељи свој живот на саможртвеној Божијој љубави. Ова размишљања су представљена и разрађена кроз слику и ријеч, док њихово узајамно дејство обогаћује и продубљује наше разумијевање и препознавање мудрости Божије на дјелу у творевини, спасењу и нама самима. Распоред текста одражава мисаони покрет који се разоткрива у реченицама, док су поједине ријечи и наводи визуелно наглашени различитим и већим штампарским словима. Непрекинути текст сваког поглавља је, надаље, употпуњен издвојеним наводима различите боје, као и сликама, које додатно расвјетљавају и понављају неке аспекте тог промишљања. „Крајњи резултат је умногоме налик средњовјековном рукопису, који наводи читаоца прије на контемплативно читање и вагање сваке ријечи и слике, него на летимичан преглед“. Наведени цитат намеће нам као очигледно и обавезу да похвалимо и преводиоца г. Вјекослава Јовановића за успјешно обављен посао. Двије књиге које смо само овлаш представили сасвим сигурно заврјеђују далеко озбиљније коментаре и представљања. У времену у коме није тешко уочити кризу, која нажалост укључује и раскол, као и обрачуне са онима који другачије мисле, а чему сви свједочимо данас у Православљу што у свијету а што и у нашој близини, овакви садржаји буде наду. Православље у крилу кога смо препознали Христа као свог Спаситеља и поред нелагоде коју изазива сагледавање неких најновијих дешавањa, није и не смије да се сведе на то лоше и срамотно, и треба да буде наша велика љубав и када нам се чини да многе ствари демантују оправданост таквог осјећања за рачун осјећања која се крећу у распону од чуђења и невјерице па све до бијеса и очајања. Владан Перишић и Џон Бер стоје у реду са онима у којима видимо танану љепоту јеванђељског и отачког православља као онога које је далеко од сваког тријумфализма или искључивости. Чак и поглед у историју који би био и тек само малчице озбиљнији од овог приказа показао би нам да је листа са именима великана црквене мисли идентична са листом имена оспораваних, а неријетко и сурово прогањаних. И то не само од незнабожаца већ и од људи који су били чланови Цркве, шта више углавном њени проминентни чланови, са титулама које су у њиховом времену изазивале страхопоштовање. Ипак, то што се за једно вријеме то страхопоштовање чинило саморазумљивим, у временима која су услиједила било је не напросто неразумљиво већ и сасвим ирелевантно. Истински свједоци су кроз своје настављаче увијек изнова задобијали оно мјесто које им припада. Или ће га задобити. Ово говоримо имајући у виду да дјела попут ових о којима је ријеч имају своју будућност чак и ако им се не посвети заслужена пажња у нашем времену. Генерације неких будућих патристичара препознаће у свом времену оно што аутори попут Перишића и Бера препознају у свом, а они прије њих у свом, и тако редом. Мјесто за наду је дакле много веће него што би то можда могло да се закључи на брзину, летимичним погледом на један одређени тренутак историје. Љепота хришћанства у његовом православном изразу заиста испливава на повшину кроз ова издања. Онога Православља које уважава и воли, братими и мири, те тиме, а не снагом јуридичког или институционалног ауторитета, свједочи Царство које се приближило, дошло и које долази у сили. У сили жртвене љубави. Хвала још једном обојици што су дозволили да посредством Видослова, издавачке куће Епархије захумско – херцеговачке и приморске, ту радост подијелимо са њиховим и нашим будућим читаоцима. За уредништво Видослова Дражен Тупањанин Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  16. Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, биће представљена 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду. Звучни запис прилога из Јутарњег програма Радија Беседе О књизи објављеној 2019. године ће говорити: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид и аутор, а поздравну реч присутнима ће упутити професор Драган Станић, председник Матице српске. У програму Радио-Беседе догађај је најавила др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске, а о самом садржају докторске дисертације Епископа бачког говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Матица српска и Епархија бачка срдачно Вас позивају на представљање књиге Епископа новосадског и бачког др ИРИНЕЈА (Буловића): "Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику". Најава у pdf формату Поздравна реч Проф. др Драган Станић, председник Матице српске О књизи говоре: Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Епископ крушевачки др Давид Епископ бачки др Иринеј У уметничком програму учествује Хор ученика Богословије Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца Програм води др Исидора Поповић Свечана сала Матице српске Четвртак, 12. децембар 2019. године, у 19 часова Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Говоре: презвитер др Оливер Суботић и аутор др Александар Милојков Након промоције књигу ће бити могуће купити по промотивној цени од 450 динара. Храм Светог Вазнесења Господњег у Жаркову 23. новембар 2019. у 18:30 ч. Извор: Жарковачки храм Вазнесења Господњег
  19. Промоција књиге 'Нешто за успут - offline беседе' аутора о. Ненада Илића је одржана 13. новембра 2019. године у Свечаној сали Гимназије у Чачку. У својој новој књизи о. Ненад Илић на једноставан и модеран начин објашњава смисао живота у Цркви, пратећи њену годишњу динамику и празнике које сви славимо или некоме честитамо. Организатори промоције су Удружење Ирмос и Издавачка кућа 'Catena Mundi'. Извор: Удружење Ирмос
  20. У амфитеатру Филозофског факултета на Палама 8. новембра 2019. године представљене су књиге Горажданске штампарије: Служабник, Молитвеник и Псалтир. О књигама су говорили: проф. др Дарко Ђого, проф. др Биљана Самарџић и доц. др Радославка Сударушић. Организатори промоције су Филозофски факултет Пале и Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ у Фочи. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. У јубиларној години када Српска Православна Црква прославља осам векова самосталности још један књижевни бисер придодат је том слављу: Монографија о Саборној цркви у Сремским Карловцима. Наиме, 24. октобра 2019. године, у препуној сали Васко Попа у току 64. Међународног београдског сајма књига представљена је монографија Саборна црква Светог оца Николаја – Сремски Карловци коју је са благословом Епископа сремског г. Василија издао Српски Сион, Издавачка кућа Епархије сремске. Организатор сабрања је Патријаршијска библиотека, носилац активности Српске Православне Цркве на овогодишњем сајму књига. О књизи су говорили Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, управник Патријаршијске библиотеке др Зоран Недељковић, ректор Богословије у пензији и један од рецензената протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Карловачке богословије, уредник и аутор дела текста протојереј Јован Милановић, као и г. Александар Саша Стојкечић, редактор текста, и г. Срђан Ерцеган, технички уредник. Представљање књиге је својим појањем увеличао хор Карловачке богословије предвођен професором Јованом Стојановићем. Величанственом представљању које се наставило на штанду Српске Православне Цркве, присуствовали су старешина Саборне цркве Светог оца Николаја у Сремским Карловцима протосинђел Клеопа (Стефановић), свештенство епархија Сремске, Горњокарловачке и Црногорско приморске, ученици Карловачке богословије који су дошли у пратњи својих професора као и многобројни посетиоци Сајма књига. Најпре се окупљенима обратио испред организатора Управник Патријаршијске библиотеке др Зоран Недељковић: -Ова изузетна монографија о Саборној цркви у Сремским Карловцима даје историјску ретроспективу периода од турских освајања у току тешког и туробног периода за наш народ, све до уједињења са другим деловима српског етничког и културног простора. Књига даје и ретроспективу црквене организације у областима Митрополије карловачке, сада Епархије сремске. Честитам на изванредном издању које ће сасвим сигурно бити незаобилазна студија за све они који желе боље да упознају историју српског народа и Српске Цркве. Окупљенима се обратио и аутор текста г. Саша Стојкечић: -После више од годину дана светлост дана је угледала монографија о Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Многи су подаци били позанти и много је аутора, уметника, архитеката, који су у разним приликама, али из свог угла, објављивали радове, но чини се, доста фрагментарно о катедралном храму. Није било целовитог сагледавања. Многи су се историчари бавили одређеним епохама. Била ми је жеља да се прикаже хришћански живот у Сремским Карловцима, који је уско повезан са овом црквом, па смо тако пронашли најраније податке из византијског периода изградње неколико богомоља у то време, да бисмо дошли до 15. века када је највероватније изграђена најстарија црква која је претеча данашње Саборне цркве. та црква је обележила период под турском влашћу, била је сазидана од камена што је био изузетан подвиг у то време, јер је већина црква у то време била од дрвета и сличних материјала што говори о упоришту православља у народу. У време сеобе Срба, када је народ живео у једној другој држави, време је налагало изградњу једног храма у афирмативном духу који би објединио све оно што је српска култура, традиција и духовност собом имала и представљала. Кроз историју цркве, бележимо и сва њена страдања, реконструкције, (велика реконструкција од 1907-1910), а посебно њено страдање у току Другог светског рата о чему је јако мало писано. Истакли смо то у књизи јер је то било време пљачке када је буквално сав инвентар однет из цркве и када је била запечаћена, када је био лош донос према цркви. Обнова је трајала доста успорено све док на чело Епархије сремске није дошао Преосвећени Епископ г. Василије. Дело је вредно пажње и заслужује да буде прочитано. У име рецензената говорио је протојереј-ставрофор Душан Петровић: -Када путник намерник идући из Београда према Новом Саду сиђе са Банстола на „раван пут“, за његове очи настаје празник јер величанствени барокни торњеви карловачких цркава упозоравају да улази у Сремске Карловце - Српски Сион. Књига коју данас представљамо је резултат истрајног, озбиљног, научног рада, тима људи, који су књигу урадили на најстудиознији начин: методолошки – изванредно, писмено, технички уређено на нивоу какав и приличи овој књизи и оваквој Цркви. Све што је могло и што обично нема у другим монографијама када се пише о храмовима, овде је дато. Од историјских почетака па све до епископства владике Василија и његовог старања о Саборној цркви. Можемо стогаи рећи да Саборна црква заслужује једну овакву монографију, то је Пантеон српске духовности. -Саборна црква место молитве и богослужења, место уздаха и суза, место где је народ доживљавао свој препород и своју духовну вертикалу остваривао, подсетио је владика Василије и захвалио свима који су помогли да књига угледа светлост дана изразивши наду да ће то монографско дело доћи до сваке библиотеке и школе у Војводини, али и свугде где православља и српства има. Књига је технички опремљена најквалитетнијим фотографијама које за потребе израдио г. Мартин Цандир, док је комплетно техничко опремање и прелом извршио г. Бојан Мишић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. У петак, 25.10.2019. под благословом Владике Лаврентија одржана је промоција књиге Владике Григорија ,,Гледајмо се у очи” у Бањи Ковиљачи. Промоција је одржана у Курсалону, под чијим су сводовима Карађорђевићи одржавали своје пријеме и балове. Догађају је присуствовало око пет стотина људи, који су дошли из уже и шире околине Краљевске Бање. Промоција је почела уводним излагањем организатора свечане вечери. Након тога присутнима се обратио Владика Григорије ријечима поздрава, захвалности и благослова. Владика је ријеч предао свом дугогодишњем пријатељу и сараднику, професору књижевности, господину Гојку Тешићу. У свом, веома концизном говору професор Гојко је нагласио зашто је Владика Григорије личност која га је привела вјери, не навалентно, већ љубављу пуном слободе, што је оставило дубок утисак на излагача. Ријеч је поново преузео Владика који је прочитавши своју Петровданску бесједу, одржао пригодно слово. Слово се тицало, свима занимљивог, наслова књиге – Гледајмо се у очи, истакавши како гледање у очи (дискурс, дијалог) има конститутиван значај за саговорнике (оног који гледа- говорника и оног који бива гледан-слушаоца), али исто тако да је тренутно стање, стање кризе дискурса у ком личност не поштује личност, тј. не поштује ни правила ни елементе дискурса. Крај бесједе је поздрављен аплаузом публике. Извор: Епархија деселдорфска и немачка
  23. Обелодањене књиге стрељаних које је открила државна комисија за тајне гробнице. Највише ликвидираних у односу на све бивше комунистичке државе Највеће откриће Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. То, за "Новости", открива историчар Срђан Цветковић, бивши секретар ове комисије, која је формално престала с радом крајем прошле године и чију је скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за савремену историју. Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу Озне. Из њих се види да су стрељања била организован и масован, нимало случајан посао, и слична документација не постоји нигде у Европи. - Ликвидације на десетине хиљада људи после рата нису рађене "на реч" или из анархичне освете, како то често покушава да се прикаже, већ по детаљном плану који је подразумевао квоте и стриктну методологију с прецизном евиденцијом - каже Цветковић. - Ово доказују књиге стрељаних по окрузима и спискови за свако село у Србији, које су радили органи Озне. На основу њих, урађен је детаљан попис жртава. Пописано је око 35.000 људи убијених без суђења, још 2.000-3.000 убијено их је по судским пресудама, што документују уписници војних судова, и око 24.000 људи ликвидирано је или је умрло у логорима. Махом је реч о фолксдојчерима по Војводини, што се види из књига логораша. У бази Државне комисије укупно се налази 59.912 имена. Како се види из књиге стрељаних за подручје Ниша, Лесковца, Пирота..., подаци о жртвама уписани су по колонама: име и презиме, занимање, одакле је жртва, којој организацији и установи припада, када је и где ухапшена, када је и где кажњена и ко је донео одлуку о казни. У последњој рубрици свуда стоји Озна. Међу стрељанима има земљорадника, учитеља, адвоката, свештеника... У рубрици којој су организацији припадали наводи се: ДМ (покрет Драже Михаиловића), СДС (Српска државна стража), добровољац Лјотић (покрет "Збор"), четник, полиција, пољска стража, градска стража, али и уопштене оптужбе - "везе с Немцима", "комесар села", "радила у немачкој болници", "народни непријатељ"... Ископавање масовне гробнице на Опленцу Велики део тих документа сачуван је у архиви БИА и предат Архиву Србије, а овакве детаљне евиденције нису пронађене у Словенији и Хрватској. Може се рећи да је то јединствен сачуван документ у целој комунистичкој Источној Европи. Од свих комунистичких земаља, у некадашњој Југославији, односно Србији, после рата је ликвидирано највише људи - објашњава Цветковић. Ликвидација је било, каже, и у Мађарској, Пољској, Бугарској, Румунији, али ни издалека толико, нити су вођене такве евиденције. У Румунији се број убијених мери стотинама, у Мађарској и Пољској хиљадама, у Бугарској је реч о десетак хиљада људи, а само у Србији бројка премашује 35.000! Зашто је Озна водила овако прецизну евиденцију? Цветковић мисли да нису веровали да ће документа било када бити обелодањена, као ни да ће КП пасти с власти. Речју, није било страха пред јавношћу и некаквом кривичном одговорношћу. С друге стране, у свим тоталитарним режимима тајна полиција има претензије да о свима зна све, "из безбедносних разлога", а нарочито ко потиче из породице у којој је неко стрељан. То је увек могао да буде згодан начин за компромитацију непослушних. Ипак, 20-30 одсто књига стрељаних уништено је после пада Александра Ранковића, када је "чишћена" Удбина документација. Данас оваквих књига нема комплетираних нпр. за Београд, Шабац, Крагујевац... Др Срђан Цветковић ЛИНК Књигу стрељаних за нишки, лесковачки, пиротски и врањски крај можете наћи на линку хттп://онлине.флипхтмл5.цом/qслу/гцте/, а списак свих жртава и масовних гробница на сајту Министарства правде хттп://www.комисија1944.мправде.гов.рс/цр/артицлес/поцетна/. иѕвор
  24. Благословом Епископа жичког Господина Јустина, 17. октобра одржана је промоција књиге „Богословија Светог Саве 1836 – 2016“ аутора оца Игнатија Марковића, сабрата Манастира Раче. Ова свечаност уприличена је у Градској Галерији Установе културе Бајина Башта. Поред аутора у промоцији књиге учествовали су и наши драги гости: протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, протонамесник Новица Благојевић, координатор верске наставе, и ђакон бајинобаштански Немања Матејић. Промоција књиге отпочела је обраћањем ђакона Немање Матејића, који је поздравио све присутне, пожелео добродошлицу, и у својим најкраћим цртама изложио садржај ове књиге. Истакао је да му је велика част, али и задатак да говори о књизи, и захвалио се својим ученицима на труду и раду који су уложили да спреме музички програм за ову манифестацију. Након уводног дела, присутнима се обратио протојереј-ставрофор Љубинко Костић, који је у свом детаљном излагању представио први део књиге. Говорио је о првим зачецима живота и рада Богословије Светог Саве. Историјски је истакао где се налазила зграда богословије, говорио је о првом ректору Гаврилу Поповићу. Оно што је веома значајно за њен почетак, јесу огромна улагања државе и Цркве, јер је богословија имала узвишену улогу. Прота је у свом обраћању говорио о Никодиму Милашу, чувеном професору, епископу, правнику, где је цитирао текст који говори о улози и одговорности свештенства ондашњег времена. На крају свог обраћања, протојереј-ставрофор Љубинко Костић се присетио и својих дана у овој школи. Дошавши 70-их година у ово училиште, он нам је рекао да је тада осетио да му је богословија као други дом. Тадашњи професори, по речима протиним, били су светог живота, право духовно племство. Истакао је да су професори „брусили“ њихове животе и упућивали их да иду у народ, да говоре истину и преносе оно што је добро. Други излагач о књизи, био је протојереј-ставрофор Милош Босић. Он се осврнуо на историју богословије после великог рата до данас. Подсетио је да се од 1921-1929 богословија налазила у Сремским Карловцима, а 1943 у Нишу, па касније у Раковици, и да је најтежи период био после II Светског рата. Говорећи о свом доласку у богословију пре четрдесетак година, о. Милош је истакао да га је тамо сачекала љубазност професора. Сетио се очевих речи: „немој да напустиш, да кажу да не ваљаш, или да не можеш да завршиш, или да те избаце.“ Ове речи су проти Милошу биле закон и морална обавеза, које су му се урезале у срце и до данас оне ту почивају. Након обраћања протојереја-ставрофора Милоша Босића, све присутне поздравио је протонамесник Новица Благојевић, координатор верске наставе. Он је понајвише изнео своја лична запажања, везана за одлазак у ову школу 90-их година. По речима његовим, тадашњи услови били су тешки и скромни. Тада је упознао и аутора ове књиге, оца Игнатија Марковића, и то пријатељство до данас траје. Говорио је о матурским екскурзијама и о летопису богословије. Истакао је беседу светог Владике Николаја, тада свршеног богослова Николе и извештај његов као васпитача, о великој бризи за ученике. Након свих излагача, обратио се и сам аутор који се захвалио најпре Богу, па молитвама Светога Саве и патријарху српском Господину Иринеју на благослову да се ова књига може одштампати. Напоменуо је да су му за писање ове књиге помагали и сами богослови другог, трећег и петог разреда. Истакао је проту Стеву Веселиновића као најзначајнијег предавача, потом Платона Бањалучког, Владику Николаја, Аву Јустина, Доситеја Загребачког, који су без сумње најзначајније личности Богословије. Отац Игнатије се свим пристнима захвалио и рекао да је идеја за писање ове књиге била та да се ова школа представи свакоме ко у њу није имао прилике да уђе и да се упозна са њеним радом. Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...