Претражи Живе Речи Утехе

Црква Светих апостола Петра и Павла, у славонском селу Кућанци, код Доњег Михољца, родном мјесту патријарха Павла, подигнута је из темеља и биће освећена 16. новембра, а на родном имању патријарха биће обновљена кућа која ће бити претворена у музеј. На имању ће бити подигнута и задужбина, а читаво здање ће личити на мали Призрен, сазнају „Новости“. Како је за тај лист потврдио парох кућаначки, протојереј Драган Гаћеша, тада ће на великом народно-црквеном сабору бити обиљежено 800 година аутокефалности Српске православне цркве, а сабору би требало да присуствује и српски патријарх Иринеј са више архијереја, Срби из цијеле Хрватске, политичари и друге истакнуте личности. – Црква у којој је патријарх Павле крштен изграђена је 1928. године, али је пред поноћ, 20. децембра 1991. године, минирана и дигнута у ваздух – подсјећа парох и додаје да је остао само звоник, који су обновили и потом изградили нову цркву од темеља. Током љета, каже, требало би да буду завршени епископски трон од камена, горње мјесто, полијелеј (главни лустер у цркви) и још два лустера. Радове „потписује“ београдски академски вајар Митар Петковић, познат као идејни творац решења чувеног Ордена српске заставе, који су, између осталих, добили руски државници и дипломате Сергеј Шојгу, Сергеј Лавров, Александар Чепурини Виталиј Чуркин, као и француски писац и новинар Патрик Бесон. За освећење Цркве светих апостола у Кућанцима изабран је празник Ђурђиц, 16. новембра, дан након што се највољенији српски патријарх упокојио 2009. године. Церемонији освећења претходиће свечана академија, 15. новембра, у Слатини. Осим Цркве, обнавља се и парохијски дом, прекопута богомоље, а на родном имању некадашњег српског патријарха биће обновљена кућа и изграђена задужбина. – Уз благослов епископа пакрачко-славонског Јована, на родном имању патријарха Павла обновићемо постојећу кућу. То није његова родна кућа. Она је срушена и умјесто ње је подигнута ова, 1968. године. Кућа ће бити претворена у музеј посвећен патријарху Павлу, а поред ће бити кућица за дочекивање гостију. У дубини имања, у парку, с временом ће бити подигнута патријархова задужбина – црквица са конаком за пријем дјеце из цијелог свијета – каже кућаначки свештеник. Цијело здање личиће на мали Призрен, јер је патријарх Павле најдуже био у Призрену као епископ рашко-призренски, од 1957. до 1990. године, када постаје 44. српски патријарх. Кућанци су, у вријеме када је рођен као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914, припадали аутономном Краљевству Хрватске и Славоније у склопу Аустроугарске. Рођен је у земљорадничкој породици и рано је остао без родитеља. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Монашки живот почео је у Манастиру Свете Тројице у Овчару, када је, за вријеме Другог свјетског рата, радио и као вјероучитељ дјеце избјеглица у Бањи Ковиљачи. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. Као епископ рашко-призренски, остао је упамћен по сведочењу у УН о проблемима Срба на Косову и Метохији. Током рата у БиХ говорио је да страдају и Срби, и Хрвати, и Муслимани, као и да је мир свима потребан, „јер смо сви ми дјеца Божија“, и да за хришћанина свако убиство човјека човјеком значи братоубиство. У вријеме које је провео на трону СПЦ, вјеронаука је, 2002. године, уведена у школе, а Богословски факултет враћен у оквире Београдског универзитета. Народ је волио патријарха Павла због његове једноставности и скромности. Често је Београдом ишао пјешице или се возио градским превозом. Умро је у 96. години и сахрањен је на црквеном гробљу у београдској Раковици. Извор: Новости

Суграђани граде дом пустињаку из Фоче 25.01.2019 14:33 | Радмила Ђевић Фоча - Парохија устиколинска заједно са мјештанима покренула је акцију прикупљања помоћи за стамбено збрињавање Витомира Шкипине, јединог становника планинског села Кремин у фочанској мјесној заједници Козја Лука, који живи без струје у неусловном објекту, који је уједно и стаја за његове козе. Животна прича пустињака Витомира у жижу јавности доспјела је прошлог љета, када је Фочак Милан Гаговић, предсједник Црквеног одбора Парохије устиколинске, први пут чуо о овом старцу од фочанских ловаца. Дирнут причом о горштаку, Гаговић је одлучио да заједно са свештеником Николом Ковачем покрене акцију прикупљања новца и грађевинског материјала за нови Витомиров дом. - Намјера нам је да прикупимо довољно новца и грађевинског материјала, да бисмо Шкипини, који живи у условима испод сваког достојанства, направили дом. Он живи без струје у колиби под истим кровом са козама у собичку од шест квадрата, који му је и спаваћа и дневна соба, кухиња и купатило, а од просторије са козама дијели га камени зид - навео је Гаговић. Хуману акцију поздравила је и најавила помоћ и локална управа, те представници јавног и политичког живота, привредници и бројни суграђани који су изразили спремност да помогну. Добротворно вече за Витомира Шкипину биће одржано 29. јануара у фочанском Центру за културу и информисање. - Позвао бих све Фочаке да, ако су у прилици, дођу на добротворно вече и колико су у могућности помогну. Не мора се ни доносити новац, али је лијепо да се окупимо и пружимо ријечи охрабрења и љубави нашем суграђанину - рекао је Гаговић. Шкипина, који је до Дејтонског споразума живио у Вогошћи, а након тога у Мокром код Пала, прије неколико година одлучио је да се врати у родно село, које му је спаљено током ратних дејстава. Далеко од цивилизације, изградио је колибу, у коју се смјестио заједно са козама, мислећи да му то буде привремени дом док не добије донацију за обнову спаљене куће, а како донација није стигла, овај објекат, који је више стаја него кућа, од привременог постао је стално мјесто његовог боравка.

Интервју за Вечерње новости, дат г-ђи Јованки Симић. Ваше Преосвештенство, у данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске косовско-метохијских Албанаца, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на „безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца“. Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрокâ и последицâ догађаја који се тичу нашег народа, Његова Светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да „открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији. У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко ипак осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него „кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућено човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! Али ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке нити као „линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. Његова светост је упутио и апел српском народу и свим политичким чиниоцима да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство у тренутку проглашења шиптарске војске на Косову и Метохији и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња на Косову и Метохији. Ја сâм не спадам нити желим да спадам у политичке чиниоце тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрацијâ на улицама Београда у исто време када се проглашава шиптарска војска помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа или како ће оснажити српску преговарачку позицију... Националнa слога често нам је у прошлости недостајала. Имамо ли, после свих страдања, барем сада вере и снаге за јединство? Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеологâ – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као „Цара над царевима” – претворио у четири ћирилична „с” и тако срочио наш народни слоган Само слога Србина спасава. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау о овоме је размишљао и свети Владика Николај Велимировић и записао: „Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у Једнога доброга Бога, Који је сâмо Добро и Извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, тојест слогу у име Бога добра, Који је Извор свакога добра“. Црна Гора, заправо њени челни политичари и црквени расколници већ дуже време исказује тежњу према аутокефалности. Може ли се уопште замислити ситуација да било који припадник српскога рода, за посету манастиру Острог, буде приморан да тражи дозволу неког расколника или, пак, представника црногорске власти? Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора „темељно и са пуном одговорношћу” бавити „обновом аутокефалности Црногорске Православне Цркве”(!). Сада сви – на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој Светости Патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са његовим положајем у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из Српске Православне Цркве да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођâ „антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни Великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта, а затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО-а, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкцијâ Русији, промотер „независног Косова”, савезник Тачија и Харадинаја и још штошта. Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба које ће несмуњиво показати да су они у Црној Гори и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког „дужностника” Стејт Дипартмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини Оснивач је Сâм Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења без обзира на све. Шта би у том случају било са 650 цркава и манастира обновљених и саграђених под брижном пажњом СПЦ и митрополита Амфилохија? Уколико се верници наше Цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске Цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша Црква, суочена са толико недаћâ у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. Није ли управо овај „случај“ са македонском црквом доказ колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? Тада су нас учили да је „религија опијум за народ“, а истовремено педесетих година прошлог века, ти исти комунисти „правили“ су македонску цркву с циљем да окрње српски, етнички и духовни простор? Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне Цркве, отимана култура... Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године, није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник Српске Православне Цркве није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, а не смемо заборавити ни стотине хиљада верника. Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас у духовном и световном смислу људе мудре и храбре који попут Светог Саве неће подлећи притисцима и уценама ? Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне Православне Цркве, може бити са Богом и без посредникâ, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске Цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу Живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске Цркве, јасно је да је одговор на Ваше питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! Извор: Епархија бачка

Овога пута међу бездомним породицама нашла се осмочлана фамилија Стевановић која није крила задовољство због тога што су коначно досањали свој сан – да њихова дјеца имају свој кров над главом. Новосаграђена кућа је заиста постала дом радости и искрене дјечије среће. Овом приликом су протојереј Бранко Вујачић предсједник Фонда и јереј Миомир Вулевић управник Народне кухиње при подгоричком Храму Христовог Васкрсења, освештали кућу а домаћини су за донаторе и пријатеље ове акције припремили топао дочек пун захвалности и љубави. „Данимир и Вера су испунили Божији благослов `Рађајте се и множите и напуните земљу` и тако показали вјеру у Бога слушајући и творећи Његове заповијести, јер су оне наше смјернице а истовремено и храна за душу“ казао је отац Бранко након освећења куће. Захваливши се донаторима и свима који су допринијели да се сагради овај дом, протојереј Бранко Вујачић је још једном пожелио породици Стевановић срећу и призвао благослов Божији. Средства за изградњу овог благословеног дома Фонд је обезбиједио уз помоћ многобројних донатора и људи добре воље. Изградња је приближно коштала 26.000 евра. Извођач при изградњи овог објекта била је грађевинска фирма „Eurozox“ из Спужа, која је једним дијелом и донирала овај подухват. Најзначајнија средства су прикупљена од прилога из касица које су распоређене у продајним објектима пријатељских фирми а које су на тај начин лако доступне сваком добронамјерном човјеку. Кроз успјешност ове акције показала се још једном хуманост нашег народа на дјелу и озбиљна забринутост према угроженом ближњем. Владимир Милуновић, Координатор Добротворног фонда МЦП Извор: Митрополија црногорско-приморска

Послушајте овај текст: -Ајде Јано, кућу да не дамо Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано душо, како да играмо? У време комунизма текст је измењен! Ајде Јано кућу да продамо, да продамо само да играмо…Ајде Јано коња да продамо да продамо само да играмо… није то случајно измењено…а песма је настала на Косову и Метохији пре око 300-350 година … Ајде Јано, ајде душо коло да играмо Ајде Јано, ајде душо коло да играмо Ајде Јано, ајде душо да се погледамо Ајде Јано, песме да певамо Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо. Ајде Јано, коња да седламо Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо До Бистрице да идемо да се умијемо. Ајде Јано, кућу да не дамо Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано душо, како да играмо? Кад продамо, Јано море, како да играмо? Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано море, како да играмо? http://srpskaistorija.wordpress.com/2013/11/29/%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0/

У НЕВОЉИ СЕ ПОЗНАЈУ ЉУДИ: Добротвор Хидо Муратовић из Новог Пазара на Голији гради кућу Милошу Јовановићу, јунаку са Кошара 04.09.2017. - 16:52 ИСКРА Фото: З. Шапоњић Огрејало је сунце Милоша Јовановића (38), српског јунака са Кошара и његову породицу, мајку Росу (60), и сестру Марину, када су пре неколико дана у њихову Троштицу стигле грађевинске машине, мајстори, и када су ударени темељи њихове нове куће… – Ово нам је, како смо се родили, најсрећнији дан у животу. И веровали смо и нисмо, сада знамо – имаћемо и ми своју кућу, нећемо још једни зиму дочекати у уџерици кроз коју зими дува северац, лети прокишњава, а кроз собе шпартају пацови и змије, и која није наша – јавили су нам се, срећни и пресрећни, пре пар дана Милош и Марина са Голије. Пирча о тешко оболелом јунаку са Кошара Милошу Јовановичу, објављена пролетос и у „Искри“ и још неколико новина у Србији, прича о тешкој муци и невољи, о животу у туђој трошној кући која само што није пала, са 13.000 динара мајчине пензије месечно, о Милошевој мајци која болује од карцинома, сестри која је без посла, потресла је Србију. Јавило се много добрих људи, сакупљено је тада око 2.500 евра, ових дана још хиљаду, и, људина из Новог Пазара, добротвор Хидо Муратовић одлучио је да са тим новцем крене у изградњу куће за Јовановиће, па, докле стигне, а стићи ће, уверен је Хидо, до зиме да Милоша и породицу усели у нови дом… Фото: З. Шапоњић – Кренуо сам, поставили смо темеље, изидали зидове, за који дан дижемо плочу, до краја недеље надамо се да ћемо поставити и кров… Помоћи ће бог и добри људи, као што су до сада небројено пута помогли. Нисам могао да гледам муку Јовановића, када се прича појавила у новинама јавили су се добри људи са свих страна, из Новог Пазара, из дијаспоре, из читаве Србије, а Јовановићи су заслужили да им помогнемо – каже Хидо. Уз помоћ ратних другова, Милош који болује од метаболичких, хормоналних, психичких поремећаја, летос је неко време провео на лечењу на ВМА у Београду, из Београда се вратио донекле опорављен, сада се радује новом дому. – Наш сан је кућица, да можемо мирно да заспимо, да имамо купатило, да само мало проживимо као људи. Нас живот није миловао, имали смо тешко детињство, тежак живот, ваљда смо и ми мало радости заслужили. Хвала свим добрим људима, Хиду посебно – кажу Милош и Марина. Много је људи већ помогло да крене изградња куће за Јовановиће. Хидо Муратовић помиње фирму „Дадо градња“ из Новог Пазара, чије су машине ископале темеље и поравнале плац, град Нови Пазар дао је машину да поравна пут до куће Јовановића, помогло је и предузеће „Пионир“, Мурат Муратовић и Бошко Радовановић… Неко више, неко мање, за велику срећу Јовановића. Фото: З. Шапоњић ПОМОЋ „Искра“ апелује и моли све људе добре воље да се јаве и помогну. Потребан је и новац и материјал за завршетак грубих грађевинских радова, а затим и за унутрашње опремање. Потребни су подови, цреп, електро материјал, санинтарије, фасада, изолација, потребан је намештај, шпорет на дрва, бела техника… Сви који желе и могу да помогну, могу се јавити на телефон 065 – 474 5433 а број жиро рачуна је: 205 – 9011007013986 – 02 отворен код Комерцијалне банке у Новом Пазару…. Сања мртве другове У страћари, у селу Троштица под Голијом, Милош Јовановић сваке ноћи сања Кошаре и своје мртве другове, крв и располовљене главе, бомбе како падају са небеса и вриску рањене браће… – Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим… Заспим, па их поново сањам – прича Милош у кућици од блата и прућа под Голијом, која само што није пала. Пред крај рата, његовој сестри и мајци, неко је јавио да је Милош погинуо на Кошарама, појавио се пар недеља касније, посебан, блатњав, болестан… Зоран Шапоњић, Искра