Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'крста'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Преовештенсто епископ аустралијско - новозеландски, Српске Православне Цркве, Господин Силуан, одржао је предавање на енглеском језику на тему: „Путем Крста до Царства Небеског“, путем видео платформе Зум. Услед рестриктивних мера које су већ дуже времена на снази у вези са корона вирусом, Православна српска омладинска заједница државе Викторије с благословом Његовог Преосвештенства Епископа Силуана ће организовати серију предавања - ,,духовних вечери“ у виду видео предавања како би млади имали прилику да добију потребну духовну утеху и укрепљење у овим тешким тренуцима, када је, због отежаног одласка на Богослужења у свете храмове, појачана потреба за духовним окрепљењем. Епископ Силуан се први одазвао нашем позиву да одржи прво у низу духовних предавања Православној омладини и упути им речи утехе и охрабрења. Зато је и Предавање Преосвећеног Владике било приказ живота хришћанског у следовању Господа Христа, чврстог држања Њега и онда када наиђу невоље и искушења. Позивајући се на примере дате у животима Светих угодника Божјих, Владика је указао на то да управо њихова сведочанства тескобних путева спасења могу да нам послуже као велика утеха у овим данима када се у нашем хришћанском животу понавља живот Христов и Његових светих. Након излагања Његовог Преосвештенства, уследео је други део духовне вечери у коме су сви учесници имали прилику да Епископу поставе питање. Питања су се односила како на тему предавања тако и на општа питања вере, традиције српског народа, али исто тако и недоумица које са собом носе разне животние ситуације са којима су се присутни суочавали. Ово духовно видео вече, због велике заинтересованости, потрајало је више од два и по сата. Расположење омладине да активно учествује у дискусији показало је да су заинтересовани да се оваква и слична предавања наставе. Православна омладина Викторије захваљује Његовом Преосвештенству Господину Силуану на издвојеном времену и показаном стрпљењу да одговори на свако постављено питање. Гледаћемо да ово предавање, по благослову Епископа, буде прво од многих, која ће нам помоћи да кроз ове тешке дане прођемо без заостајања на духовном плану. Надамо се да ће оваква предавања трајати до дана када се буду отвориле могућности да духовну утеху потражимо у нашим храмовима и просторијама Црквених општина. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  2. Празник Воздвижење Часног крста – Крстовдан, свечано је прослављен светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протонамесник Зоран Голубовић и ђакон Урош Памучар. Говорећи о Крстовдану владика Иларион је подсетио на два догађаја која се везују за овај празник – проналазак Часног крста у Јерусалиму и повратак Часног крста из Персије у Јерусалим у VII веку. Владика је истакао да је Господ Исус Христос осветио Крст у највеће знамење које ми као црква имамо онога тренутка када је на њему страдао. Тумачећи свето Јеванђеље, Епископ Иларион је нагласио да сваки хришћанин има свој крст који носи кроз живот и закључио – Када носимо свој часни крст кроз живот не смемо да заборавимо наше ближње. Ношење крста треба да нас додатно подсети да смо дужни да бринемо о својим ближњима. Извор: Епархија тимочка
  3. Празник Воздвиженија Часног Крста обележен је великом молитвеном свечаношћу у Покровској цркви. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и појање Хора свештеника и теолога под управом протонамесника Бранка Чолића. Будући да Крстовдан као своју крсну славу прославља Православна народна хришћанска заједница при најстаријем градском храму, Владика Исихије преломио је славски колач и благословио мисионарски рад бртатства које духовно предводи протојереј – ставрофор Милинко Јовић. Празник Воздвиженија Часног Крста, у народу познат по имену „јесењи Крстовдан“ подсећа нас на историјски догађај који се збио 326. године, када је Света царица Јелена, приликом поклоњења светим местима у Палестини, пронашла Часни Крст на коме је био распет Господ Христос. Као Спаситељ људског рода, Он је пострадао на крсту, осуђен од ондашњих римских власти. Господ Христос Своју жртву приноси за све, за цело човечанство, за палог Адама чији смо сви потомци, као и Он Сам – нови Адам, Који не сагрешује, већ испуњава вољу Божју и у потпуности је уподобљен лику Божјем. На крсту, у страшним мукама, Господ Христос искупљује све нас који смо у греху од праоца Адама, казао је у крстовданској проповеди Епископ ваљевски Г. Исихије. Човек је створен да живи у заједници са Богом. Да созерцава Бога, да се наслађује Њиме. Ако то занемаримо, онда долази грех, а плата за грех јесте смрт. Сагрешивши, Адам и Ева су били изгнани из раја и постали су смртни, а са њима и читав род људски. Спаситељ долази много миленијума после тога да спасе човека од греха, смрти и ђавола- појаснио је Епископ Исихије тајну крсног страдања Господа Христа, које се збило ради уништења смрти и повратка људског рода Творцу. Апостолске проповеди нас уче да је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. Лудост је, истакао је Владика Исихије, оном ко не верује у Господа и ко се не удубљује благодаћу Божјом. Безбожник не може да схвати како Син Божји, Цар и Творац света бива кажњен од људи и прима страшну смрт на Себе као Своју славу и грех поданика, чиме их усиновљује Богу Оцу. И ми данас, попут непросвећених Јудеја и Јелина некад, по својој слабости не схватамо Крст Божји као силу и зато морамо да се удубљујемо у тајну распећа, која води у васкрсење, о чему нас учи наша Црква. Од Његове смрти сви који поверују у Њега постају такође бесмртни. Али, није свака бесмртност подједнака. Бесмртност свима припада од постања света. Али, васкрсење живота јесте за оне који поверују у силу Крста и који поверују у Господа Христа као Спаситеља. Нажалост, они који се саблажњавају и то сматрају глупошћу, сами се одричу те силе и сами улазе у вечне муке, одвојени од благодати Божје – закључио је Владика Исихије, благословивши учеснике сабрања и све људе да на прави начин схвате спасоносну силу Крста. Литургијско сабрање Владика Исихије са саслужитељима заокружио је благосиљањем славског колача, којег су принели чланови Православне народне хришћанске заједнице „Воздвиженије Часног Крста“. То је братство коме припадају сви они који хоће да принесу додатни подвиг Господу, рекао је Владика Исихије. Он је упутио похвале раду братства и духовнику проти Милинку Јовићу, узмоливши Господа да се братство и даље шири и да многи у њему препознају прави начин живота. Јер, нагласио је Владика Исихије, хришћанске заједнице дале су немерљив допринос обнови духовног живота у нашем народу и међу плодовима њихових мисија су бројни свештеници, монаси и епископи. Огроман значај придавао им је Свети Владика Николај. „Нека сви схвате да је хришћанска заједница органски део парохије и црквене општине и укључе се у њен рад“, поручио је Владика Исихије, изразивши спремност да и лично подржи активности братства. У обраћању за славском трпезом духовник ПНХЗ –а прота Милинко Јовић заблагодарио је Епископу Исихију и свима који су са њима поделили овај свечани тренутак. Подсетивши на историјску улогу хришћанске заједнице – „мале војске која је војевала за веру православну минулих девет деценија“, прота Јовић је рекао да је крсно знамење симбол несагледиве љубави Божје према човеку. Крсно знамење које данас славимо подсећа нас и на муке и страдања које су поднели апостоли и сви служитељи Цркве Христове, да би наука Христова дошла до свих људи и донела истинску просвећеност и културу. Управо та слава коју славимо нас обавезује да идемо стопама апостола, мученика, страдалника, испосника и исповедника. Да идемо стопама наших старих богомољаца, који су на челу са Владиком Николајем и другим часним оцима пронели име богомољачко, сведочили, проповедали и објавили целом свету Свето јеванђеље – рекао је протојереј – ставрофор Милинко Јовић, који духовно предводи братство при Покровском храму, препознатљиво у граду и целој епархији по бројним духовним и милосрдним активностима, а ван оквира Ваљевске епархије по чврстим братским везама са сродним удружењима. Владика Исихије, од чијег се устоличења у трон Епархије ваљевске управо на данашњи празник навршило три месеца, заблагодарио је домаћинима и свима који подстичу рад хришћанске заједнице, а уз њу и Светосавске омладинске заједнице и Кола српских сестара. Господ Христос каже:“Безбројни су станови у дому Оца мога“. Заиста, Црква је толико широка да може да прихвати и уобичајене и неуобичајене начине служења. Сви су призвани на трпезу Господњу да приносе оне дарове којима их је Господ даровао као уздарје Богу и прослављају га – рекао је Владика Исихије. Своје обраћање он је заокружио благосиљањем Града Ваљева, наше епархије и Цркве Божје, цитирајући речи Патријарха српског Г. Порфирија:“Црква увек одговара Христовим јеванђељем на догађаје у свету, никада се не укључујући у дневне политике и световна раслојавања на разне сталеже, партије, програме и идеологије, већ одговара као што нас Господ учи – крсном љубављу.“ Извор: Епархија ваљевска
  4. Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часнога Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Његовог из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења (5/18. јануара), који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. О празнику Воздвижења Часног и Животворног Крста, као и о значају Крста Господњег у хришћанском животу, говорили смо у новом издању емисије „Богослужбене особености великих празникаˮ. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Презвитер др Oливер Суботић је на Лучиндан у Цркви Александра Невског у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Презвитер оливер Суботић је на Лучиндан у Вазнесењској цркви у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију.
  7. Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часнога Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Његовог из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења (5/18. јануара), који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. О празнику Воздвижења Часног и Животворног Крста, као и о значају Крста Господњег у хришћанском животу, говорили смо у новом издању емисије „Богослужбене особености великих празникаˮ. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Опсежна студија двојице руских аутора (једног свештеника и једног богослова) о погрешној употреби икона и Часног крста, преведена на српски. https://stanjestvari.com/2020/09/17/svestenik-aleksej-knutov-vladimir-nemicenkov-zloupotreba-ikona-u-savremenom-svetu/ Ако је некоме превише да све чита, од 8. стране крећу "конкретна" разматрања шта је благочестиво поступање, а шта није. Мислим да је ово прилично важно данас. Мени је увек било невероватно продавање у црквеним продавницама привезака са кључеве са иконицама , као и оне чаше и флаше са иконима и крстовима. А украсне "славске"кесе са хиландарским Христом или Крстом су стварно ужас.
  9. Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Након вечерње службе и молебна Пресветој Богородици у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, улицама града под Румијом синоћ је прошла традиционална литија у част небеског покровитеља овога приморскога мјеста, предвођена свештенством Митрополије црногорско-приморске. У литији је учествовало више хиљада Барана којима се, по њеном завршетку, испред храма обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, који је казао да овај крсни ход “између овог великог храма сазданог у 21. вијеку и оног сазданог у 5. вијеку свједочи о сили и снази наше вјере”. Он је нагласио да су најбољи свједоци вјере и живота неуништвог, који извире из вјере, свети Божји људи и да данас славимо управо једног таквог Божијег угодника. “Славимо Светог Јована Владимира, мученика, кнеза, али прије свега Христовог човјека, који је живио крајем 10. и почетком 11. вијека страдао. Његова слава вјековима се није умањивала, него се годинама и данима увећава и увећаваће се док се не прелије у вјечну славу Царства Божјега, у коју се већ прелива”, нагласио је отац Мирчета. Гледано из перспективе наше вјере и Христовог васкрсења, казао је прота, мученици су највећи и најбољи људи. “Зато што су својим животом посвједочили да је живот неуништив ако је у Христу. Иако има и других људи у историји човјечанства који су давали живот за своје идеале, свети мученици се од свих њих разликују по томе што су се они жртвовали из љубави. Што су жртву прињели Богу живоме из љубави према Њему и своме народу, што су у вријеме свога страдања, на мржњу одговарали љубављу, на зло одговарали добрим. И нико их није могао побиједити зато што су живјели Богом а онај који живи Богом, живи љубављу”, поручио је свештеник Шљиванчанин. Истичући да је то оно што свједочи Свети Јован Владимир и сви свети мученици који су се кроз историју Цркве Христове жртвовали за вјеру и живјели вјером, отац је казао да је то оно што нас надахњује, да и ми попут њих идемо тим путем јер је то најсвјетлији и најважнији пут којим човјек може да иде зато што је то пут слободе. “Зато што је то пут љубави према Богу и ближњима, зато што је то пут крста и васкрсења”, казао је отац и додао да се ми надахњујемо животом Светог Јована Владимира и трудимо да се боримо са злом, прије свега у себи, вјером, покајањем, преумљењем, али онда и злом око себе, поправљајући себе. Према његовим ријечима постајући истински, бољи људи, побјеђујемо и зло око себе и онда ништа не може надвладати љубав и вјеру хришћанску. Нагласио је да идемо тим путем крста и васкрсења и славимо светитеље, зато што волимо и славимо Христа богочовјека, који је ради нас и нашега спасења страдао и умро на крсту, али васкрсао и вазнео се на небеса, и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима. Протојереј Мирчета Шљиванчанин је казао да волимо Бога и светињу људскога живота, да поштујемо свакога човјека, али поштујемо светиње у којима се молимо и приближујемо Богу, у којима се сједињујемо с Богом те да су нам зато оне важне као наш живот. “Зато угледајући се на Христа и светитеље, и на Светога Јована Владимира и све који су ишли његовим и путем Светога Саве, Светога Василија.., ми кличимо и говоримо Христос васкрсе, Христос се вазнесе! Нека је Божији благослов на овоме храму, на овоме граду, на свима вама. Да свагда цвјета љубав и братска слога, да чувамо светињу живота, да чувамо друге од себе, и да чувамо своје светиње као зенице ока свога”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички. Потом се сабранима обратио протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, словом благодарности својој браћи свештенослужитељима и вјерном народу. Он је казао да се љубав Светога Јована Владимира богато излива на житеље Бара. “Живо присуство Светога Јована Владимира сви осјећамо. Ове године скромније прослављамо овај дивни празник и нашу заједничку славу. Минулих дана свакодневно су свим свештеницима звонили телефони, народ се интересовао хоће ли бити литије за Светога Јована Владимира. Тиме су исказали ову љубав о којој је о. Мирчета говорио. И Свети Јован Владимир је услишио молбу и жељу народа свога и благословио да овај молитвени ход у славу Божију и част његову опет прође његовим градом и да се његов благослов на свима нама утврди”, казао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острог г. Амфилохија и Епископа британско-скандинавског г. Доситеја, на позив протојереја-ставрофора Горана Спајића, архијерејског замјеника за Лондон и читаву Енглеску, црквеног одбора цркве Светог Саве у Лондону и духовне заједнице Свети Алимпије Столпник из Лондона, јерођакон Роман Виларет, сабрат манастира Острога, у четвртак 12. децембра 2019. године, одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења„. Прије почетка предавања у Цркви Светог Саве, прочитан је акатист Пресветој Богородици а потом је сабранима, госта из манастира Острог представио протојереј-ставрофор Милун Костић, свештеник у пензији. Извор: Радио Светигора
  12. „Ваше преосвешентсва, чесна братија овог светог манастира, братије и сестре, нисам ја вас удостојио него сте ви мене удостојили. Мислим да нас је Бог све удостојило данас да се скупимо овдје, у овом светом храму, поред кивота Светог Краља Стефана. Честитам вам велики празник. Међутим, сматрам да није истина кад кажем ”велики празник”. Овај празник је изванредан, превелики празник. Ако смо примијетили синоћ, ми који смо били на бдењу, кад се читало умјесто васкрсног јеванђеља, читало се јеванђеље Светом. То је изванредан случај. Црквена слава, манастирска слава сматра се као други Васкрс. Али то није већи од Васкрса, него други. Ако се замењује васкрсно јеванђеље другим јеванђељем, то показује колико братија овога манастира поштује Светог Краља Стефана. Зашто такво поштовање? Зашто сте се ви скупили овдје, у овом светом мјесту? Дошли сте из велике даљине да поштујете овог светог. Мислим да је разлог у томе што је Свети Стефан велики зидар који подиже зид око овог манастира и наших душа. Чиме зида? Он зида зид овог храма његовом молитвама за нас и за све православне хришћане. Овај зид је тврд, претврд. Никад за све векове овог манастира нико није срушио ове зидине. И тако треба да наша срца нико не сруши, никаква сила. Овај зид не мјери се висином, дебљином, бројем камења који су узидани. Овај зид се мјери духовном мјером. Овај зид је напомена нама да треба зидати стално, да смо хришћани не само у недељу, не само на Божић и на Васкрс, него сваки дан, сваки тренутак наших живота. Ми ћемо бити хришћани само онда, кад зидамо сваки дан, кад никад не престајемо, кад знамо да наше хришћанство није тренутна ствар. Треба да знамо у чему се наше хришћанство састоји: у покајању. Шта ради калуђер? Зашто носи црну одежду? За покајање. Покајање је основа. И сећамо се како Господ је дошао у овај мир, и почео је своје Јеванђеље речима, ”Покајте се, приближи се Царство небеско.” Због тога се кајемо, да добијемо царство небеско у нашим срцима. Наше срце je најдрагоценије сасуд за благодат Божији. Због тога су мученици, апостоли, мученици свих вријемена ишли на крст: због покајања, због љубави за Христа. То покајање, које је основ нашег хришћанског живота, нас води ка крсту, а преко крста, идемо ка Васкрсу. И тако ми смо увијек крстоносци, христоносци, увијек у свом срцу, у свом читавом бићу, имамо крст Христов и Васкрсење. Само на тај тачин ми можемо опстати против свих злих сила, који ви видите свакодневно, како руше цркве, како руше човечанске душе, како руше нашу омладину сваком прљавштином. Једини хришћани се боре против насиља: државног, политичког, а и против насиља етичког, моралног. Много много сила има у нашем животу којима морамо, без страха, да се одупремо и да идемо напријед за Христа, за крст, за Васкрс. Није наша борба са неким или против некога, него против наших греха. Наша борба је за Христа, за крст, за вазнесење. У овом светом храму, сећамо се да је најбитнија основа нашег хришћанског живота наша молитва, наше покајање. Нису за само један дан, него су наши стални пратиоци, наши пратиоци свакодневног живота. Само на тој основи можемо зидати мир, зидати дебели зид који нас заштити од сваког зла. У овоме вам желим Божију помоћ, да се трудите, да радите на свом спасењу, и да знате да је само у Богу права помоћ. У људима ћемо често налазити само охолост, и због тога ћемо патити и то је наш крст. Али све ово чини живот. Уз Божију помоћ живећемо као хришћани.“ Беседу је говорио, на течном српском језику, Владика Марко, Архиепископ Берлински, Руске заграничне цркве, после славске Литургије у манастиру Дечани, 24ог новембра 2019. године. Владика Марко, немачког порекла, је дугогодишњи пријатељ српског народа, пострижен у монаштво од преподобног Јустина Ћелијског. Извор: Манастир Високи Дечани
  13. У недељу по Воздвижењу Часног и Животворног Крста Господњег и петнаесту по Духовима, свештенство и верни народ бајинобаштанске вароши имали су част и духовну радост, да дочекају свога Архипастира Епископа жичког Господина Јустина. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ жички Јустин уз саслужење протојереја Милинка Лукића, архијерејског намесника рачанског, протосинђела Германа (Авакумовића), игумана Манастира Раче, протојереја Раденка Глигића, протојереја Горана Милинковића, протојереја Владимира Васиљевића, старешине храма, протојереја-ставрофора Тодора Томића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Немање Матејића. Данашње евхаристијско сабрање је улепшано благољепијем протопсалта Ивана Трајковића и чланова Етно групе „Аманет“ из Београда. Владика се у надахнутој беседи обратио свештенству и сабраном народу, поучавајући да овде имамо прилику да чујемо Свето Писмо, да чујемо шта нам Господ Бог говори, и да сазнамо шта треба да чинимо овде на земљи, да бисмо искусили сладости Раја. Будући да знамо да су Адам и Ева преступили заповест, грех је ушао у њих и тако су осетили смрт. У наставку беседе, Владика је говорио о домостроју људског спасења, који је за све нас учинио Син Божији. Крштењем је избрисан прародитељски грех, али ми смо слободна бића и као такви бирамо хоћемо ли живети са Богом или без Њега. Данашње Јевађеље нас учи: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме Крст свој и за мном пође“. Узимање Крста, јесте служење другоме и држање заповести Божијих. Ако не будемо држали заповести Господње, бићемо само симпатизери Његови, али нећемо имати истинску заједницу са Њим. Овај живот нам је поверен да се подвизавамо у њему, да се подигнемо један педаљ од земаљскога, да се чувамо и боримо против греха. На крају беседе, Епископ је истакао да десет Божијих заповести, које је Бог дао Мојсију, Христос је преточио у две, а то су љубав према Богу и љубав према ближњима. Објашњавајући шта је љубав, Преосвећени Владика је дао добар и поучан пример који гласи да дете, ако би се одвојило од своје мајке, која га воли, доји, не би могло да живи, јер нема везу са мајком. Без љубави нема ни живота. Зато смо ми као хришћани дужни да имамо љубав и према Богу и према ближњима, а имаћемо, ако се потрудимо да не осуђујемо, да се не радујемо паду наших ближњих, већ да им увек помажемо. По завршетку Свете Литургије, Епископ је на основу молбе Црквене општине Бајина Башта, уручио грамате: Добровољном ватрогасном друштву Бајина Башта, господину Милану Трифуновићу, господину Славку Ђоковићу и господину Сретену Тошићу, за њихов несебични труд и љубав око изградње Храма Светог Саве. Литургијско славље настављено је у порти храма уз трпезу љубави. Извор: Епархија жичка
  14. Уколико замислимо да су , у години коју сада означавамо као 33.год.послије Христа, у Јерусалиму постојале дневне новине, ова реченица била би наслов који се у њима засигурно не би нашао. Када је Исус из Назарета умро стравичном смрћу распећа од руку римске војске, нико га није сматрао херојем. Нико није говорио, док су његово тијело ужурбано спуштали у гроб, да је његова смрт била величанствена побједа, херојски мартиријум. Његов покрет, који је у сваком случају и био нека врста руље сљедбеника, био је готов. Ништа се није промијенило. Још један млађани вођа био је ликвидиран. То је била ствар у којој је Рим био најбољи. Цезар је столовао на свом трону. Смрт је, као и обично, имала посљедњу ријеч. Само што овога пута није. Када су Исусови ученици погледали уназад на онај дан у свјетлости онога што се недуго затим догодило, дошли су до шокантне, скандалозне, апсурдне тврдње да је његова смрт лансирала револуцију. Тог поподнева догодило се нешто што је промијенило свијет и учинило да је до до 6 сати тога мрачног Петка увече свијет постао другачије мјесто. Апсурдно или не, доказало се да су у праву. Било да вјерујемо у Исуса или не, било да оправдавамо његово учење, на страну и то да ли нам се свиђа изглед покрета који још увијек тврди да га слиједи, приморани смо да његово распеће сагледавамо као један од кључних момената у људској историји. Попут убиства Јулија Цезара, оно означава крај једне ере и почетак друге. Исусови први сљедбеници видјели су га као нешто више. Видјели су распеће као пресудан моменат не само у људској историји, већ у цјелокупној причи о Богу и свијету. Заиста, вјеровали су да је оно отвворило нови, шокантни прозор самога значења ријечи „Бог“. Вјеровали су да је овим догађајем једини истинити Бог изненадно и драматично ставио у погон свој план спасења свијета. Видјели су га као дан када је револуција почела. (Н.Т. Рајт, из књиге „The Day the Revolution Began”,стр.3-4, превод Д.Т) Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, у коме се литургијски сјећамо догађаја проналаска Крста Господњег од стране блажене царице Јелене на самом почетку литургијске године (почиње 14.септембра, празник је , као што знамо, 27.), пред нас поставља – уздиже Крст као централу стварност наше побожности. Симболика богослужбених радњи, изношење крста у средину храма, поклањање, кићење и уопште цјелокупна атмосфера богослужења Крстовдана велики је подјсетник на онај час ради кога је Спаситељ и дошао у овај свијет (Јн.12,27), на Његову добровољну смрт која собом освјетљава и даје смисао, попут неког големог светионика, свим оним жртвама и богослужењима заповјеђеним Израелу у Старом Завјету. И Аврамова вјерност у ходу са Исаком ка брду Морији приликом кога исповиједа да ће се „ Бог постарати за жртвено јагње“(1.Мојс.22,8) као и сви јунци, јагањци и грлице о којима читамо као објектима ритуалног жртвоприношења у Храму постају разумљиви као припрема за страдање јагњета Божијег које на себе узима гријехе свијета(Јн.1,29). И тако уколико желите да видите тајну Господњу, погледајте на Авеља исто тако закланога, на Јосифа исто тако проданога, на Мојсија исто тако изложенога, на Давида исто тако прогоњенога, на пророке који исто тако страдаше Христа ради. (Мелитон Сардички/2.в/, О Пасхи) Крсна смрт Христова окосница је и новозавјетног евхаристијског богослужења, садјенутог око Тијела , које се ломи за вас…и Новог Завјета у крви мојој, које се чини у његов спомен, приликом чега СМРТ Господњу објављујете, докле не дође (1.Кор. 11,24-26). (Установу евхаристије са тзв. ријечима установљења које се понављају на свакој св. Литургији налазимо и у синоптичким јеванђељима /Мт.26.26-28;Мк.22.22-24;Лк.22.19,20/.Наведене ријечи из Прве Коринћанима су, по мишљењу многих, прве записане Христове ријечи уопште, будући да се ова посланица историјски углавном датује раније од канонских јеванђеља). Објављивање смрти Господње, која је живоносна, уочљиво је и у парадоксалном стиху православног васкршњег тропара у коме се не каже очекивано, тј. да Христос животом смрт уништи, већ смрћу смрт уништи, такође ставља пред нас обавезу размишљања о дубокој повезаности смрти Исусове и нашег живота у Њему. Исто тако, улазак у заједницу са Христом кроз догађај крштења виђен очима ране Цркве представља крштење у смрт христову…да бисмо и живјели са њиме (Римљ.6,4-8). У иконографском изображавању интересантно је поменути да је један од начина сликања васкрсења био сликање Христа у његовом страдању, пробаданог копљима војника и при том са отвореним очима, тј. живог у страдању, о чему нам свједоче минијатуре из тзв. Рабула Јеванђеља, сиријског јеванђеља из 6.в., као и стихови православне химнографије попут онога смерт бо твоја живот мој. Крсна смрт Христова, коју нам у центар пажње изнова доноси празник Воздвижења, није просто увертира у васкрсење, већ је васкрсење плод крста и не може нити се смије посматрати одвојено од њега, као нека засебна епизода условљена ко зна чиме. Христово страдање је добровољно. Поред свих перипетија, издајства и мржње, поред изопачене логике Синедриона и страха Пилатовог од Цезара, Христос није напросто предан сплетом по њега неповољних околности. Очима вјере и богословља које тај поглед претаче у ријечи, а којима апостол Јован, а за њим и Црква, доживљава страдање, Исусу нико не узима већ Он сам полаже живот свој, јер како каже власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога.(Јн.10,18). Осим што нам доноси откривење истине о јединству воље Оца и Сина, овај стих од историјског Исуса, који је издан и предан као религијско- политичка фигура неприхватљива за средину у времену у коме је дјеловао , тежиште сагледавања усмјерава ка Исусу вјере, Исусу теологије, који искуство доживљено од стране ученика, искуство њега по страдању и смрти опет живога, теолошки формулише. Тако сагледаван, догађај страдања са васкрсењем чини заправо једну неодвојиву цјелину, један пасхални догађај који објављује Божију спасоносну вољу, и собом освјетљава Писмо које говори о њему, ријечима Павловим из 1.Кор. јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен и да устаде трећи дан, по Писму.(15.3,4). Писмо о коме је овдје ријеч јесте оно што ми данас зовемо Старим Завјетом јер се новозавјетни текстови, за које је већ речено да су из оралне у писану форму доспјели највјероватније нешто касније од Павлових списа, као Св.Писмо третирају тек од 2.в.(Иринеј Лионски). Крст Христов као разрјешење драме творевине и као откривење непојмљиве љубави распетога Бога светионик је којим се објашњава све до тада, али и све што историјски гледано долази послије. Сасвим је стога разумљиво да се симбол распећа Христовог, Његов Крст, међу осталим симболима Хришћанства (христограм, знак рибе- ИХТИС, итд) изборио и постао и остао најпрепознатљивији знак хришћанства у историји. Готово да нема мјеста на земаљској кугли (осим у оним крајевима гдје се до слободе ама баш нимало не држи) у којима нећемо видјети знак крста. У дијелу свијета у коме ми живимо крстови су практично свуда око нас, на црквама, ланчићима, зидовима, књигама, неким установама, на тијелима људи у виду тетоважа, на разним печатима, логоима, одјевним предметима итд.итд. Они су како предмет религиозног поштовања тако и најатрактивнији симбол за оне који хоће да се наругају хришћанмској вјери, да укажу на неки проблем или пак да изразе свој бунт и незадовољство због нечега у Цркви или друштву. Узгред буди речено, ови бунтови и скандалозни прикази распећа (од застршујућих слика крста запаљеног рукама припадника Кју Кклукс клана, преко скандалозне фотографије распећа уроњеног у урин из 1989, аутора Андрее Серана, па све до рецимо Мадониних или перфоманса групе П. Рајот..) треба између осталог да буду повод за одговорно размишљање хришћана и процјену разлога за један такав однос, нарочито у срединама са доминантно хришћанском културом. Крст као предмет исмијавања и ниподаштавања хришћана био је познат и у паганском свијету, о чему свједочи о позната карикатура из Палатина у Риму, из предконстантиновске епохе, а која приказује распеће човјека са главом магарца, испод кога се друга фигура моли, уз натпис Алексаменос служи своме богу. Било у позитивном или негативном контексту истицан, свједоци смо да је крст дио свакодневнице, знак на који смо навикли и који има, хтјели ми то или не, мјесто у нашим животима. Ваљало би се запитати да ли у ситуацији попут описане уопште треба подсјећати на крст, када је он, рекло би се, малтене свуда око нас. Сматрам да је управо у тој ситуацији нарочито битно чинити подјсећање, јер у ситуацији у којој је он свуда око нас налазимо се пред искушењем да он буде обеснажен (уп.1.Кор.1,17) тј. да престане да буде Јудејцима саблазан а Јелинима лудост (1.Кор.1,23) и да постане један међу многим у океану рекламних симбола. Интересантно је да готово нико не протестује што примјера ради, бебе или мала дјеца око својих вратова у тзв. хришћанским срединама носе крст, оруђе страшног страдања, резервисаног искључиво за робове и бунтовнике против Цезареве власти на коме су многи Спартаци историје издисали у најстрашнијим замисливим мукама, неријетко скапавајући у болу и по неколико дана. У вишим круговима римског друштва презир према крсту као оруђу за смрт издајника био је толики да се сматрало неучтивим да се он уопште спомиње. Уколико бисмо замислили да дијете око врата као привјесак на ланчићу носи малу реплику гиљотине, месарске сјекире или пак електричне столице, то би свакако било друштвено неприхватљиво. Крст, који је технички гледано исто што и друга оруђа смрти, друштвено је прихватљив. То је свакако зато што је ријеч не тек о крсту као крсту, већ о Христовом Крсту који је за хришћане пасхално откривење распетога Бога и испуњење обећања (чак у оном сврши се које Спаситељ изговара пред саму смрт (Јн19,28) неки виде библијско довршење стварања човјека). Ипак, оно на што ваља указати не иде у смјеру заступања евентуалне забране ношења крста због бруталности сцене коју приказује. Далеко од тога! Намјера је размислити о стању равнодушности када је у питању крст, о опасности од његовог обеснаживања свођењем на један сасвим обичан знак, лишен драматичног садржаја који свагда изнова чини да ријеч о њему јесте лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1.Кор,1,18). Он тиме престаје да буде талисман за испод јастука или неко слично магијско средство заштите од зла, већ улазак у Тајну Христову кроз његову животворну и свагда Духом Светим актуелну крсноваскрсну радост. Оно што такође треба имати у виду када се размишља о крсту јесте и његово секуларистичко кориштење. Под појмом секуларизам овдје је ријеч о секуларизму са негативним предзнаком, ономе кога о. Александар Шмеман види као секуларизам црквених људи а који је изражен ријечима ап. Павла из 2.Тим3,5, имају обличје побожности а силе су се њене одрекли. (Слојевито значење појма секуларизам може се свакако третирати и афирмативно, на основу Спаситељеве тврдње подајте Богу Божије а цару царево(Мт.22,21). Негативна употреба крста у секуларистичке сврхе или на секуларистички начин нарочито је уочљива у настојању да се знаком крста обиљежи национална или конфесионална теритиорија, у случајевима када се он као знак уздиже на раскршћима или брдима хришћанских градова а служи као знак силе и опомена оним другим, а не као знак љубави и помирења неба и земље у Сину Божијем. Кориштење сакралних симбола у секуларистичке сврхе вјероватно је један најодвратнијих израза негативног секуларизма! (Истини за вољу, овог аспекта, назовимо га политичким, онога у коме се крст доживљава као оружје нас против њих, нису у потпуности ослобођени ни наши православни богослужбени текстови). Постављање Часног Крста у центар цркве а тиме и центар наше пажње о празнику Крстовдана има за циљ да обнови како визуелно тако и мисаоно наше надношење над Тајном Страдања Христовог, те да нас подсјети да Пасхални Бог има свој Пасхални народ, Нови Израел, сабран од истока и запада, и од сјевера и југа који ће сјести за трпезу у Царству Божијем(Лк.13,29). Он нас уводи у надумну Тајну Христову, у којој кроз сивило историје са свим неразрјешивим недоумицама слободно изабирамо да се бацимо у амбис вјере са надом да нас кроз провалију страдања све вријеме прати, а на самом дну чека Распети Бог. свештеник Дражен Тупањанин, парох требињски Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  15. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије са свештенством, служио је данас на Крстовдан Свету архијерејску литургију у Цркви Часног Крста у Горњем острошком манастиру Саслуживало му је 15 свештенослужитеља, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Христовом распећу на крсту, Митрополит Амфилохије се сабранима обратио архипастирским словом, говорећи о Часном Крсту. Звучни запис беседе – У знаку крста и у знаку васкрсења је сав живот људски, поготово они који су Христови. У знаку крста и васкрсења је сва творевина Божија. У свеукупној Божијој творевини, уписана је тајна умирања, тајна смрти. Истовремено, у творевини Божијој је тајна васкрсења. Не долазе ли јесен и зима када све умире око нас, а онда долази прољеће, кад се све обнавља и васкрсава. Већ је у тајни природе уписана тајна, чија ће се пуноћа открити у тајни Господа Исуса Христа – рекао је Митрополит Амфилохије. Ово свето мјесто гдје се повизавао и гдје се сараспео Христу Свети отац наш Василије, је мјесто знамења Часног Крста, живота Христовог и живота онога који је примио часни крст на себе, Светог оца нашег Василија, додао је Митрополит. – Овај храм гдје су његове Свете мошти, посветио је Светом Ваведењу, а Ваведење је припрема тајне Христове, тајне Његовог рођења, тајне Његове личности. Ову цркву је посветио Воздвиженију Часног Крста. Ваведење, почетак спасења Пресвете Дјеве која ће родити Господа, а Часни Крст пуноћа Њеног живота, Христовог живота и живота људскога – нагласио је Митрополит Амфилохије и додао да је у у Доњем Острогу црква Свете Тројице, што значи да је у светињи острошкој све у знаку Христовог живота. Сва историја људског рода и човјечанства откривена је у тајни на Голготи, гдје је разапет Господ, невин, жртвујући себе за живот, спасење и васкрсење свијета и човјека. – Невини који се разапињу са Христом, свети Божији људи кроз сву историју који су достојно понијели Његов крст невино распетога. Разбојник, онај са десне стране који је покајани разбојник, а са лијеве стране разбојник који се руга и исмијава Христа. Зар није сво човјечанство у знаку те двојице разбојника. У десном разбојнику открила се тајна личности Христове и Његовог невиног страдања и који се покајао за своје злочине и тражио да га Он удостоји и да га прими. Први који је ушао у рај је покајани разбојник, а послије њега улазе сви они који се кају за гријехе своје. Она друга струја међу људим, која није мала, непокајаног разбојника, злочинца коме је крст лудост, коме је лудост и Тај који се разапео за живот свијета, али који такође носи крст свој и страда, само што његово страдање нема смисла, нема васкрсења, нема спасења – казао је Митрополит Амфилохије и нагласио да је у знаку та три крста сва историја човјечанства. Високопреосвећени владика је казао да је крст символ побједе над смрћу и ништавилом и додао да је Бог управо преко крста сишао међу нас и уселио се у нас пун благодати и истине. – Бог преко крста долази у овај свијет рођењем од Пресвете Дјеве, а и ми дакле преко крста и васкрсења Његовог и нашег саваскрсавања, узлазимо у радост Господа нашег, задобијамо побједу над смрћу и пролазношћу и задобијамо живот вјечни, непролазни – закључио је Митрополит Амфилохије. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето причешће. На крају богослужења Митрополит Амфилохије са саслужитељима благосиљао је и пререзао славски колач, који су поводом храмовне славе црквице Часног Крста коју је подигао Свети Василије, припремила острошка братија. Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију саслуживао је и протојереј-стварофор Милун Фемић, умировљени свештеник, који ове године прославља 50 година пастирске свештеничке службе. Тим поводом, честитајући му јубилеј и говорећи о тешком времену његовог служења Богу, Митрополит Амфилохије поклонио му је напрсни крст, на чему је прота Милун изразио захвалност. Заједничарење Митрополита са свештенстом, монаштвом и вјерним народом настављено је уз посну славску трпезу хришћанске љубави, коју су поводом славе Крстовдана, припремила острошка братија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, који је војни Епископ СПЦ и Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Г. Давид, служили су у петак, 27. септембра 2019. године, чин малог освећења капеле посвећене Воздвижењу Часног Крста, која се налази у војном комплексу Равњак у Крушевцу. На празник Крстовдан 246. јединица за атомско-биолошко-хемијску одбрану (АБХО) прославила је свој дан, рекао је за радио Глас војни свештеник 3. бригаде Копнене војске потпоручник Иван Ганић. Преосвећеним Владикама салуживало је монаштво и свештенство крушевачке Епархије као и војни свештеници. Овогодишњи домаћин славе био је командант Центра за обуку АБХО пуковник Сибин Динчић, a чину освећења присуствовали су представници локалних структура у Куршумлији. Надахнутом беседом сабранима у молитви обратио се Преосвећени Владика крушевачки Давид говорећи о значају данашњег празника - Воздвижење Часног Крста. Уследио је свечани војни дефиле који су припадника јединице АБХО у кругу војног комплеса Равњак, да би затим била приређена трпеза љубави. Након одласка из касарне, Епископ крушевачки Г. Г. Давид приредио је срдачан дочек и чин доксологије Епископу нишком Г. Г. Арсенију у Саборном храму у Крушевцу. Извор: Епархија нишка
  17. Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. У име Оца и Сина и Светога Духа. Ове треће недјеље часнога поста, драга браћо и сестре, поклањамо се часноме Христовоме Крсту. Као што је сам Бог у рају посадио дрво живота, тако је и у Часноме посту, Црква Божија у његовом средишту посадила Часни Крст животворни који нам открива свеукупну тајну часнога поста, водећи нас тајни Васкрса. У исто вријеме, Часни Крст нам открива и свеукупну тајну нашега живота, од Адама до данашњега дана. Часни Крст није ништа друго него је знамење Христово, знамење на коме је Господ пострадао, којим је побиједио смрт и којим је вратио човјека и људску природу оном изворном стању људске природе у којој је она била прије човјековог гријеха. Није случајно да свети оци говоре да је онај првобитни човјеков гријех у ствари било гажење светога поста, јер прва заповијест Божија била је заповијест о уздржању и о посту, била је и заповијест о благословеном употребљавању, благословеној употреби човјекове природе и благословеној употреби творевине којом је Бог обдарио човјека и у којој се човјек рађа. Гријех првог човјека је био у томе што није на благословени начин употребио творевину него је погазио заповијест Божију, није се уздржао, него је успоставио погрешни однос према творевини, према самом себи и на тај начин се отуђио од Бога, отуђујући се од заповијести Божије која је била пут човјеков, која је била путоказ човјеку како и на који начин да живи, и како и на који начин да се односи према Богу, и на који начин да се односи према творевини Божијој. Часни Крст поново нас враћа у ту равнотежу, успоставља се истински однос преко њега са живим Богом и преко Часнога Крста се успоставља живи и прави однос према творевини Божијој. Онај који носи часни Крст Христов, он се сараспиње са Христом да би од њега и кроз њега задобио живот вјечни. Он заједно са Христом умире, умире за страсти, за богоотуђеност, умире за све оно што нас отуђује од заповијести Божије, од воље Божије и у исто вријеме присаједињује се свему ономе што Бог дарује онима који њега љубе. Тајна часнога Крста је тајна неизрециве Христове љубави према нама и неизрециве и дубоке наше љубави према Њему, и према Оцу нашем и Оцу Његовом Небеском. Преко Крста ми се враћамо Богу, јер преко Крста ми се сараспињемо Христу који нас је вратио и помирио са Богом и присајединио поново Божијој љубави и Божијој вољи. Зато је Црква у срдину поста и поставила Часни Крст да нас утврди у светоме посту. Свети пост који није ништа друго него је управо наше распињање са Христом, наше припремање за његово Васкрсење, али у исто вријеме и наше васкрсавање и избављење од свега онога што нас отуђује од Христа и што нас отуђује од Воље Божије. Црква зна да смо ми слабашни људи да смо немоћни људи, зато нас подсјећа на пучини великога поста, подсјећа нас да имамо тврђу, да имамо Христа, да имамо Његов Часни Крст, и да тим Часним Крстом успијевамо да истрајемо до краја светога поста. Кажу свети оци, као што цар прије него што долази шаље испред себе своје знамење које свједочи да његов долазак, тако и Црква Божија и Господ испред свога Васкрсења славнога, шаље нам часни Крст, своје знамење, које нам предуказује на Његов долазак и на Његово славно Васкрсење. Зато се и клањамо Часноме Крсту и прослављамо Његово свето Васкрсење. Тајна Часнога Крста јесте дакле, тајна уздржања, одрицања од везаности за оно што је пролазно, и што је ништавно, и непрекидног нашег везивања за оно што је вјечно и што је непролазно. Та тајна Часнога Крста, она нам се открива кроз свеукупно Божије Откривење, од времена праотаца наших Аврама, Исака и Јакова до пророка Мојсија, до оног догађаја када је он ставио дрво у ону горку воду коју народ изабрани лутајући по пустињи није могао да пије. Када је Мојсије ставио дрво у ту горку воду (а дрво је било символ Часнога Крста ), онда се горка вода ( а према томе и горчине људскога живота у будућности ), претвара у питку воду. Крстом, људски живот добија прави истински смисао. Часни Крст је симболизовала и она змија која је била на распећу, и коју, када су Јевреји ( изабрани Божији народ ) гледали, избављали су се од свих опасности. Часни Крст је симболизован и у оном чину на који је позвао Бог Мојсија пророка када му је рекао: "Изуј обућу са ногу својих, јер мјесто на коме стојиш је свето мјесто", што значи одрећи се од везаности за оно што је тјелесно, што је пролазно, што је само овога свијета, и погледати у Купину Неопалиму, утврдити се благодаћу Божијом и свјетлошћу Божијом која ће нам открити закон Божији и заповијест Божију. Велики је Часни Крст и његова тајна је велика, и зато и пјевамо да је Крст сила и знамење , да је Крст спасење. Наша два брата нови презвитер Цркве Божије, отац Петар Петровић и наш ђакон Далибор, и они су данас поново потврдили своју вјерност Часноме Крсту, примили су на себе свети дар, један презвитерства а други ђаконства, што значи примили су на себи Часни Крст и прихватили поново оно што су прихватили у тајни крштења, да узму Крст Хрситов на себе, да се одрекну себе, да узму Крст свој и да иду са Господом, да се у току читавог свог живота сараспињу са Господом, да живе сагласно Његовој вољи, Његовим заповијестима, да свједоче Његову благу вијест, да пале светионик славе Божије, тамо гдје је обиталиште Божије, да буду живи свједоци живога Христа који је са нама и који је међу нама и који је васкрсао из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Нека Господ њих утврди у ношењу светога и Часнога Крста, нека Господ и нас просвијетли силом животворнога Крста свога, да би се удостојили да прославимо и Његово славно Васкрсење и да га славимо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин. Извор: Српска Православна Црква
  19. Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велике Ремете на Фрушкој Гори, гост Епархије будимљанско-никшићке, одржао је 30. марта 2019. године, у Црквено-народном дому у Никшићу предавање на тему „Васкрсење не бива без крста“. Предавање је започето молитвом Светом Духу. Протојереј Остоја Кнежевић, старешина никшићке Саборне цркве, најавио је предавача. Поуке, које је архимандрит Стефан произнио о значају Крста, предобразу Крста у Старом Завјету и страдању Господа Исуса Христа на Крсту, наишле су на велико интересовање публике. Предавању су присуствовали: протојереј-ставрофор Драган Крушић, игуман Пивског манастира јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман манастира Косијерева архимандрит Арсеније (Самарџић), мати Катарина из манастира Подмалинско, мати Евангелија из манастира Вазнесења Господњег у Драговољићима, монаштво Жупског и манастира Острога, као и верни народ Никшића. Извор: Српска Православна Црква
  20. У суботу 30. марта 2019. године, у оквиру васкршњег циклуса предавања које организује Црквена Општина у Загребу, одржано је треће по реду предавање. На тему Историјски развој и литургијска употреба крста говорио је ђакон Радомир Врућинић, професор Литургике у Богословији Светог Саве у Београду. Ђакон Радомир је уз помоћ PowerPoint презентације спровео слушаоце кроз историјски развој крсног знака поделивши тај развој у три развојне етапе, једне предхришћанске и две хришћанске. Након што је на веома леп и сликовит начин приказао историсјки развојни пут крсног знака пре страдања Христовог, почевши од Бронзаног доба, говорио је о хришћанском периоду крсног знака и његовом иконграфском развоју у хришћанској ери. Други део предавања се односио на литургијску употребу крста, где је предавач истакао празнике и дане у литургијској години који су посвећени крсту. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  21. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на трећу, Крстопоклону недјељу Часног поста, говорећи о значају Крста Христовог за православне вјернике, као и о правилима и значају Часног поста. Звучни запис емисије Поучавајући нас да су разна заклињања и давање завјета непотребни, отац Слободан нас позива да послушамо ријеч Господњу да ваше да буде да а не-не. Било је ријчи и о сујевјерју, које се врло често огледа у ношењу црвеног кончића око руке па до много озбиљнијих ствари. “Купите крстић и ставите дјетету око врата. Или бројаницу. То су права хришћанска обиљежја. Црвени кончићи су само знак сујевјерја и то оног најнижег“-каже отац Бобан. Било је ријечи још и о томе како носити крст тешке болести и страдања као и о томе како црква гледа на трансплантацију органа. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  22. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дајбабе код Подгорице. Владика је Литургију служио поводом сјутрашњег празника преподобног Симеона Дајбабског, који је ктиторска слава ове светиње. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да је сав пост у знаку часнога крста. „Сав је у знаку одрицања од старога човјека, одрицања од онога што нас одводи од Бога, што нас одводи од нас самих, наше природе и од ближњих“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Бог није створио човјека да буде само пролазно биће и да се храни пролазном храном. „Створио га је да буде вјечно биће, да се храни не само земаљским хљебог него хљебом вјечног живота. Сам Христос је за себе рекао: Ја сам хљеб живота који силази с неба – ко једе од овога хљеба неће умријети, биће вјечно жив.На вјечни живот је човјек призван својом природом, својим рођењем“, нагласио је Владика. Владика је, критикујући данашње учитеље који дјецу уче да је човјкек мајмунов сродник, казао да је пуноћа људскога бића у његовој сродности с Богом. Доказ за то је, додао је Митрополит, и Свети Симеон Дајбабски, један од најдивнијих изданака Црне Горе и рода нашега светопетровскога и светосавскога. „Дивна и чудесна личност са Цетиња, од чувеног бртаства Поповића. Научио се правди Божјој, истини Божјој, љубави Божјој на миомирној жртви Христу Богу. Дошао је овдје, у ову светињу, која је у знаку часнога крста. А његов живот је у знаку часнога крста“, казао је он. Рекао је да нема Црна Гора већега учитеља и просветитеља од преподобнога Симеона Дајбабскога. „Који се научио од Светог Петра Цетињскога, Светог Василија Острошкога и других светих Божјих људи. Дај Боже, да ови данашњи учитељи, који уче по Црној Гори, крену путем Светога Симеона, највећега учитеља и просветитеља“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Светог причешћа, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Освештао је и новосаграђену манастирску агиазму. Рекао је на крају да се у наше вријеме наставља распеће Цркве Христове и њено гоњење које је започело убиством царских страстотерпаца Романових. „У наше вријеме распета је Украјина, распета је Русија, распета је Црква Божија широм свијета. Распета је и у Сирији. И овдје код нас је распета“, рекао је он. Додао је да земаљски судови који суде и пресуђују заборављају да Бог није у сили него у правди. „Заборављају то и Солана и Блер и Кларк, и сви остали велики злочинци нашега времена. Они су ти који требају да буду суђени. Они су срам и стид честите Европе и они су први требали да буду суђени у Хагу, па нека после буде суђен Караџић. Јер, рат никоме није брат, у њему гине и праведни и неправедни. А данас се они прослављају земаљским прославама. Њима се подижу споменици, а ови се часни и честити разапињу“, истакао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се то догађа и у Црној Гори. „Намјесто да се суди онима који су побили дјецу у Мурину, суди се Бранки равногорки, једној честитој жени из Србије. Мјесто да суди домаћим и међународним терористима, суд у Црној Гори суди њој и другима. Али, таква су времена. Међутим, у имену Божјем је суд и правда – каже Свети Петар Цетињски. И вријеме увијек прије или касније то покаже. То нам свједочи и Свети старац Симеон“, закључио је Митрополит Амфилохије. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави са празничним културно-умјетничким програмом. Радосав Рајо Војиновић фотогалерија
  23. У петак, 18. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља Свете Теопемта и Теону – КРСТОВДАН, у присуству великог броја вјерника у манастиру Часног Крста у Сувом Пољу поред Бијељине, свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Симеон, игуман манастира у Доњој Бишњи, протојереј-ставрофор Драган Пејчић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски и протођакон Славољуб Милошевић као и мноштво народа који се окупио око ове Свете обитељи. На крају Литургије, Епископ је служио и велико освећење воде – крстовданско, иако су Богојављење и Крстовдан један празник, празник Богојављења. Празник Крстовдан се везује за Богојављење и крштење Исуса Христа, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у ријеци Јордану. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија зворничко-тузланска
  24. Свети мученици Макавеји Страдање Светих старозаветних мученика: седморо браће Макавеја: Авима, Антонија, Гурија,Елеазара, Евсевона, Алима (Самона) и Маркела, матере њихове Соломоније (САЛОМИЈЕ), свештеника Елеазара и других са њима. Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у „Књигама Макавејским“, а на небу – у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу. Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о чему се говори у житију светог пророка Јеремије и у житију светог пророка Језекиља. Седамдесет година после тога Јевреји по милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град, веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника – кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху и према првосвештеницима, као на пример цар македонски Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом, победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске. У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2 Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније. Невоље отпочеше на следећи начин. У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но не подносећи опомене и претње које му долажаху од првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не испунивши његово наређење. Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста. За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање. Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и присталицом јелинског незнабоштва – Менелајем, те тако и сам доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај, давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих, потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50). Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима, војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху стреле један на другога, – једном речју, рађаху оно што се обично ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше пламени блесак (2 Макав. 5, 23). Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу собом: Шта ће то бити? – У то време стиже у Јерусалим лажна вест да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим. Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске, али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима, нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице – четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да злостављају Израиљце. После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих саветника – старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса Олимпијског. Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу, биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу, мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11). После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци, стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом, и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског, па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт. Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако: Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе. После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се, због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати се Господу овим речима: „Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог“. – Рекавши то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31). Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој. После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару, нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији по годинама, рече цару у име свих: „Шта хоћеш да нас питаш и да сазнаш од нас? Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе преступити“. Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела, пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању. Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије изјави у својој песми пред лицем народа: „И на слуге Своје смиловаће се“. Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти удове? – А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! – Стога и он прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни. Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. – Сам цар и они што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше муке. Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе пак неће бити васкрсења у живот. Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити. Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како ће Он казнити тебе и потомство твоје. После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт, рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради, сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си устао на Бога. У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа. Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом, она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона Његових. Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину, подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те, однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и видећи све што је на њима – познај да је све то створио Бог из ничега, и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости Божјој, опет примила са браћом твојом. Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш, по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш. Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога Сведржитеља. Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду, прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно говоре Књиге Макавејске. Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35), признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада, прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. Празник изношења Часног Крста Овај изношења Часног Крста празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате. Свети мученици Макавеји Страдање Светих старозаветних мученика: седморо браће Макавеја: Авима, Антонија, Гурија,Елеазара, Евсевона, Алима (Самона) и Маркела, матере њихове Соломоније (САЛОМИЈЕ), свештеника Елеазара и других са њима. Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у „Књигама Макавејским“, а на небу – у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу. Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о чему се говори у житију светог пророка Јеремије и у житију светог пророка Језекиља. Седамдесет година после тога Јевреји по милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град, веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника – кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху и према првосвештеницима, као на пример цар македонски Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом, победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске. У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2 Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније. Невоље отпочеше на следећи начин. У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но не подносећи опомене и претње које му долажаху од првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не испунивши његово наређење. Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста. За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање. Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и присталицом јелинског незнабоштва – Менелајем, те тако и сам доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај, давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих, потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50). Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима, војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху стреле један на другога, – једном речју, рађаху оно што се обично ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше пламени блесак (2 Макав. 5, 23). Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу собом: Шта ће то бити? – У то време стиже у Јерусалим лажна вест да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим. Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске, али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима, нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице – четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да злостављају Израиљце. После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих саветника – старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса Олимпијског. Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу, биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу, мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11). После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци, стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом, и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског, па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт. Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако: Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе. После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се, због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати се Господу овим речима: „Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог“. – Рекавши то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31). Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој. После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару, нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији по годинама, рече цару у име свих: „Шта хоћеш да нас питаш и да сазнаш од нас? Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе преступити“. Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела, пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању. Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије изјави у својој песми пред лицем народа: „И на слуге Своје смиловаће се“. Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти удове? – А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! – Стога и он прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни. Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. – Сам цар и они што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше муке. Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе пак неће бити васкрсења у живот. Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити. Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како ће Он казнити тебе и потомство твоје. После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт, рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради, сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си устао на Бога. У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа. Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом, она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона Његових. Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину, подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те, однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и видећи све што је на њима – познај да је све то створио Бог из ничега, и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости Божјој, опет примила са браћом твојом. Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш, по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш. Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога Сведржитеља. Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду, прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно говоре Књиге Макавејске. Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35), признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада, прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
×
×
  • Креирај ново...