Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'крвљу'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Осамдесет година од страдања наших архијереја у Независној Држави Хрватској Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб дана 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске (17.април 1941.). Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске православне цркве. Само две недеље после проглашења НДХ, 25. априла 1941. године, Павелић је забранио употребу ћирилице у сваком облику. Тога истога дана изашла је наредба о ношењу плаве траке са словом „П“ (православни); Усташка власт је наредила, 3. јуна 1941. године, да се затворе све православне основне школе; 25. јуна 1941. године укинут је патријаршијски прирез од 10% који су плаћали православни; 18. јула 1941. године забрањен је назив „српска православна вера“, а 20. септембра 1941. године конфискована је сва имовина бивше Карловачке митрополије. Уместо назива „српска православна вера“, који, по објашњењу Мирка Пука, Павелићевог министра правде, „није био у складу са државним уређењем“, уведен је назив „грчко-источна вјера“. На подручју Павелећеве државе нашле су се Епархије: дабро-босанска, зворничко-тузланска, захумско-херцеговачка, бањалучка, горњокарловачка, загребачка, пакрачка, као и део Архиепископије београдско-карловачке (северно од Саве и Дунава). Нажалост, тројица архијереја из овох епархија завршили су мученички своје животе на свиреп начин, митрополит Петар (Зимоњић), епископи Платон (Јовановић) и Сава (Трлајић). Из својих дијацеза протерани су Митрополит загребачки Доситеј (Васић), Епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) и Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Умировљени Епископ пећки Јеротеј (Гавриловић), након физичких малтретирања протеран је из НДХ, а патријарховом викару Валеријану (Прибићевићу) нису дозволили повратак на Фрушку Гору. Према подацима које је изнео Свети архијерејски синод, уочи Другог светског рата на тим просторима живело је 2.403.993 православних Срба. Др Љубомир Дурковић-Јакшић наводи да је са убијањем и протеривањем епископа, убијено и протерано 844 свештеника, монаха и монахиња, а било их је на тој територији 869 пре Другог светског рата. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве дана 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне цркве прогласио је митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата. Свети свештеномученик Петар (Зимоњић) митрополит сарајевски Митрополита Петра усташе су ухапсили 12. априла 1941. године у Сарајеву и одвели у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци је добио бр. 29781. Смештен је у ћелију број 34. Одатле je одведен у Керестинац у близини Самобора. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу, a после тога 15. јула у Госпић. Према изјавама сведока „држао се јуначки и достојанствено, и с тим својим држањем и снагом савлађивања утицао је повољно за заточенике.“ У Госпићу је „лежао у авлији на земљи. Он је у казниони много злостављан и сав испребијан од усташа, и након тога некуд одведен.“ По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза митрополит Петар je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле. Божидар Брале, непосредни кривац за хапшење митрополита Петра, негирао је на процесу који му је приређен после рата, да о томе ишта зна. У процеским актима стоји записано: „...Окривљени не зна ништа о томе, шта је било са митрополитом Зимоњићем али сведоци знају, да је Зимоњића нестало послије једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава“. Свети свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки Крајем априла 1941. године нове државне власти су наредиле епископу Платону (Јовановићу) да напусти Епархију бањалучку. То су мотивисали србијанским пореклом, иако се знало да су владикини родитељи из Херцеговине. На претње епископ Платон је одговорио 1. маја: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на макакве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р." Тада се епископ Платон налазио у болесничкој постељи, али то није сметало новој власти да га ухапсе. Они су га ноћу између 4 и 5. маја лишили слободе и отерали на обалу реке Врбања где је убијен и бачен у реку. Након 17 дана сељаци су пронашли његово тело и превезли у Бања Луку где је тајно сахрањен на војничком горбљу. Према извештају тело епископа Платона било је унакажено, брада му је била ишчупана, уши и нос исечени... Свети свештеномученик Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки У поподневним часовима дана 17. јула 1941. године, усташе су упале у владичански двор у Плашком и ухапсиле Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића). Он је заједно са секретаром црквеног суда Богољубом Гаговићем, вероучитељем из Плашког Ђорђом Станојевићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, одведен у кућу усташе Јосипа Томљеновића, који је до рата био индустријалац у Плашком. Епископ Сава са тројицом свештеника био је затворен у штали која је припадала поменутој кући. Након два, три дана, епископ Сава везан ланцима спроведен је на железничку станицу у Плашком са поменутим свештеницима одакле је одведен у непознатом правцу. Сматра се да су одведени у казнени затвор или у логор Јадовно на Велебиту код Госпића. Од тада ништа се више није знало о судбини затворених. Манојло Ковачевић, званичник црквеног суда Епархије горњокарловачке, доставио је Светом архијерејском синоду следећи извештај: „Преосвећени Епископ Горњокарловачки Г.Сава ухапшен је у Плашком у свом двору 17.VII 1941.године, око четри сата после подне. Одведен је у усташки логор у Плашком, а одатле, заједно са три свештеника и десет цивила, везани отпраћени су у Госпић дана 19.VII 1941.године. У двору у Плашком, остала му је само стара и болесна мајка од 82 године, без икакве опскрбе и неге, пошто су усташе из двора поред свега намештаја побрали и оно нешто намирница“. Јелисавета Попов, супруга пензионисаног свештеника Петра Попова из Поникве (Огулин-Хрватска), избегла је из Хрватске у Београд и јавила се Светом архијерејском синоду. У извештају она је рекла „да се у њеном крају који је недалеко од Плашког, резиденције епископа горњокарловачког, говори да је Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава убијен, са њим да су убијени и протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава, срез Огулин и протојереј Владимир Дујић, парох у Српским Моравицама, срез Огулин.“ На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић) администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947) извештава Свети архијерејски синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу, монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветски хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојићки поднио. – Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и еписопа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод.“ Свети исповедник Доситеј (Васић) митрополит загребачки Проглашење НДХ-а априла 1941. године митрополита Доситеја (Васића) затекао је у његовој резиденцији у Дежанићевој улици бр. 14 у Загребу. Према документима немачке војске митрополит Доситеј ухапшен је 7. маја 1941. године у Загребу заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем и одведени су у затвор у Петрињској улици. Према изјавама сведока, „на сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог, болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Такође и прота Димитрије Витковић сведочи да га је мучила нека женскиња: „Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи Г. Митрополита да је рекао ’децо зашто то радите.’ И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа, од којих су неки и у стану код преметачине ноћу ногом по поду гурали архијерејску митру са крстом.” Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године. На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9. јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг. Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен. *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1303, 1. јул 2021. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Светом Архијерејском Литургијом, ломљењем славског колача и свечаним програмом, храм Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, који је метох Пивског манастира, а подугнут је у спомен на невино пострадале пивске мученике током Другог свјетског рата, свечано је прославио, у недјељу 7. јуна 2020. празник Силаска Светог Духа на апостоле и своју храмовну славу. Звучни запис беседе Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, а саслуживало му је свештенство и монаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа. Велики празник Цркве Божје – Тројчиндан, Силазак Светог Духа у виду огњених језика на апостоле и Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, славу храма ријечима архипастирске бесједе честитао је Епископ Јоаникије. Казао је да на овај свети дан вршимо и спомен Светих новомученика Пивских, прослављајући их као Свете. „Ево великог и дивног празника, ево мјеста гдје је силом Божјом, Духом Светим, Духом истине и правде, утврђен сабор божански на овом мученичком мјесту. Господ Исус Христос, када је свршио своје дјело спасења, прије него што се вазнио на Небо, рекао је својим ученицима, Светим апостолима, да сједе привремено у Јерусалиму, да се моле Богу и не разилазе док се не обуку у силу са висине“. „Обећао им је да ће ниспослати божанског свог Духа, Духа истине, правде, љубави, доброте, милосрђа и свих других Божјих дарова на своје Свете ученике и апостоле. У недељни дан, приликом молитве, чуо се тајанствени вјетар за који нијесу могли да закључе одакле долази, а онда је Господ ниспослао огњене језике, то јесте силу Светог Духа, која се видљиво показала и прожела умове и срца Светих апостола“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је нама нејасно и чудно како су се ти неучени, непросвећени људи, слушајући само ријеч Божју и идући за Христом, примајући Његове дарове, оспособили да буду апостоли цијеле васељене. „Раније су пророци Божји примали Духа Светог, али у мањој мјери и могли су, донекле, да исправљају народ израиљски благодаћу коју су добијали, а Свети апостоли су просвећивали, не само један народ него многе народе. Апостоли који су раније, на Велики петак показали слабост, па се разбјежали када су Христа ухватили, у оном моменту када их је Господ оснажио и оспособио силом свог Светог Духа, постали су неустрашиви и проповједали свету вјеру православну свима, многе тешкоће претрпјели и на крају сви су своју вјеру крвљу запечатили, оспособили и своје ученике који су наставили њихово дјело“, подсјетио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Истакао је да Господ држи своју Цркву, до данас, укрепљује је благодаћу Пресветог Духа, оснажује је, сабира. Када год се сабирамо у светињама, ми се наслађујемо једним Духом, Божјом истином, милошћу укрепљујемо, имамо једно осјећање, праву, истинску заједницу. „Данас, на овом светом мученичком мјесту, на мјесту пивске Голготе, овом малом Јасеновцу, сабрани исповједамо своју вјеру и молимо се, заједно са Светим анђелима, са Светим апостолима, са Светим мученицима, а међу њима и са новопросијавшим мученицима Пивским, које је Црква Божја препознала као Свете, са оном дјецом, са свим невиним жртвама, са дјевојкама које су у огањ скакале да би своју част, вјеру и образ сачувале“, рекао је Владика Јоаникије. Додао је да су се сви они прославили одмах пред лицем Божјим, а нама је требало доста времена да препознамо њихову светост и да се око њихове жртве саберемо. „Зато смо градили овај храм, ово мјесто уређивали и сабирамо се сваке године, не само за славу овог светог храма и на дан помена мученика Пивских, него и у друге дане. Ово је мјесто свето, ово је мјесто поклоњења, ово је освећено мјесто крвљу мученика. Овдје увијек треба доћи, помолити се Богу за опроштај својих гријехова, за напредак својих домова, за напредак свог потомства“. „Свети мученици ће узнијети наше молитве пред Престо Божји, јер они имају ту слободу да нам помажу, да нас укрепљују, да нас снаже и дају снаге да никад не посустанемо у овом свијету, све док дишемо да своју вјеру исповједамо како ваља“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Благосиљан је и преломљен славски колач. Домаћин овогодишњег славља био је Костадин Пејовић. Дио славског колача и обавезу за наредну годину преузео је Желимир Гломазић. Потом је одржан пригодан културно-духовни програм у којем су учествовали: пјесник Ранко Мићановић, народни гуслар Станко Кнежевић, Татјана Вуковић, Марина и Ивана Кнежевић. Сабрање је, по традицији, поздравио и представник страдалне Велике, Гојко Кнежевић. Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је 24. маја 2017. жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила око 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља 7. јуна. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  3. Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  4. Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке View full Странице
  5. На дан када наша света Црква слави Светог новомученика Станка Острошког, 18. децембра, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије у Цркви која је посвећена овом Божијем угоднику у манастиру Острог служио је Свету аријерејску литуругију. Саслуживали су му јеромонах Никон, игуман манастира Доњи Брчели и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Никита и јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) -ФОТОГАЛЕРИЈА- Током Литургије Митрополит Амфилохије је у чин јеромонаха рукопроизвео и у свештеничке одежде обукао острошког сабрата јерођакона Никиту. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да ријечи Господње Из уста младенаца и дјеце која сисају сатворио си себи хвалу посебно чудесно и истинито одјекују у овом Светом храму посвећеном имену Божјем и Светом новомученику Станку у којем се чувају његове свете ручице којима је прославио Господа, проливши своју дјетињу крв за Христа Бога. Говорећи о страдању овог новомученика, чобана из Подвраћа, околине Острога, који је у 14-ој години одбио да се потурчи и пљуне на праву вјеру и зато био сасечен, Митрополит је казао да је он мученички пострадао, од истих безбожника, агарјана, као и свети Исаије Острошки и Ђакон Светога Василија. „Ова светиња острошка је заливена крвљу и мучеништвом Светога новомученика Станка. Заливена је молитвама Св. Василија који је гријао ове стијене својим сузама, и мучеништвом светих мученика Исаија Острошког и Ђакона Св. Василија, али и других који се овдје страдали и бранили ову светињу, од војводе Мирка Петровића па до најновијих бранитеља ове светиње, који су на правди Бога, као бранитељи ћивота Светога Василија, побијени од братске руке.“ Високопреосвећени је казао да је Господ удесио да ова светиња буде запечаћена мученичком крвљу, и да се у овом светом храму, гдје се чувају ручице невино пострадалога чобанчета Станка, похране земни остаци 27. бранитеља ове светиње који су пострадали током Другог свјетског рата. Нагласио је да је острошка светиња тиме добила изузетни значај, као и страдањем и подвизима свих оних који су се овдје подвизавали од времена Светог Василија Острошког па све до блаженог спомена старца Лазара у чије је вријеме је и грађена Црква Светога Станка Острошкога. Истичући да само Господ зна колико је било овдје подвижника који су Богу служили и приносили свој живот Христу Богу на дар, владика је казао да су овдје присутна четири Божја угодника; Свети Василије, његов ђакон, Исаије Острошки и новомученик Станко, а присутни су и сви они који су вјековима прилазили овој светињи и добили Божји дар и благодат просвећени истинском чистом вјером. „Свети Василије и ова светиња прима све који долазе са страхом Божијим, вјером и љубављу. Прима хиљаде и хиљаде и младих,и старих, из наше земље и нашега световасилијевскога и светосавскога, светопетровскога народа, али и из других земаљских народа који долазе да траже помоћ од живога Господа. И сваки од њих оде одавде богатији него што је дошао, духовно окрепљен и освећен, просвећен обрадован са здрављем, прво духовним, оно што је најважнија, а онда често и са тјелесним здрављем.“ Подсјећајући да ова светиња Божја зрачи кроз вјекове, владика Амфилохије је казао да је у њој најљепши цвијет и најчудеснији дар Свети новомученик Станко, његове свете ручице које цјеливамо и које благосиљају заједно са ћивотом Светога Василија све оне који долазе у ову Божију светињу. Пожелио је да Господ и нама подари, попут новомученика Станка, да се у нас усели та његова вјерност и послушање живоме Господу и Божијој светиње, послушање који је код њега окончано мученичком смрћу, а код нас нека би оно било мучеништво савјести, истичући да постоје двије врсте мучеништва: мучеништво савјести и мучеништво крвљу. „Свети великомученик Станко је задобио ово највеће мучеништво са којим је он себе поистовјетио и сјединио са голготским мучеником – Христом Богом понијевши његов крст испунивши, иако млад, заповјест: Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе нек узме крст свој и нека Ме слиједи. Нека би он био покровитељ не само ове светиње него и ове земље, подстицај дјеци и њиховим учитељима, првенство у Црној Гори, да крену путем Христа, да се не одричу Христа, вјечне Божанске љубави и истине, и да поново у нашим школама засија та свјетлост Божје истине да би кроз овај земаљски живот и овај и други земаљски народи задобијали вјечно непролазно Божије царство: Оца и Сина и Духа Светога „, поручио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије. Након Светог причешћа храм Светог Станка је опходила свечана литија коју је предводио Митрополит Амфилохије са читањем четворојеванђеља. Потом је Митрополит благосиљао и пререзао славски колач, који је у славу Божију, а поводом храмовне славе Светог новомученика Станка припремила острошка братија. Данас је и острошки сабрат монах Станко прославио свој имендан. На крају богослужења Митрополит Амфилохије је бесједећи сабранима указао на велики проблем који Црква Божија има при обнови и изградњи храмова у Црној Гори, нарочито по питању обнове древног манастира Михољске Превлаке код Тивта и Цркве Свете Тројице на Румији. „У наше вријеме има људи који обоготворавају тзв. културу и клањају јој се, а не знају да тамо гдје нема култа, иако је зидана у прошла времена та грађевина је мртвачница. Само оне древне светиње, било да су сачуване или порушене, у којима се обавља култ – служба Божја је истинска и права култура. Данас постоји, поготово у Црној Гори, тенденција обоготворење културе – мртвих остатака прошлости“, казао је владика и примјетио да они који се везују за камење и одричу Бога којим је кроз вјекове саграђено све што је чудесно и лијепо на земљи, захтјевају да се руши нешто оно што се гради у славу Божју. Митрополит је подсјетио да Митрополија црногорско-приморска годинама безуспјешно тражи дозволу за обнову Светих Архангела на Михољској Превлаци. Казао је да ми поштујемо законе, али прије и изнад свега законе живога Бога и држимо се онога из откривења Божјег да се више треба покоравати Богу него људима, да цару треба дати царево, а Богу Божије. „Богу припада душа и тијело, а цару, звао се он цар или предсједник, порез и поштовање. Према томе у име Божјег закона и службе Божије, ми обнављамо светиње.“ Изразио је наду да Бог неће дати да се сруши новоизграђена крстионица на мору, која је наставак крстионице Цара Константина из 4. вијека, као ни Црква Свете Тројице на Румији, која је подигнута Богу љубави и која грли Исток и Запад, Сјевер и Југ, која васкрсава љубав и у Бару, око Бара и шире. Заједничарење поводом славе Светог новомученика Станка и рукоположења новог јеромонаха острошког Никите настављено је за трепезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. 18. априла навршава се двадесетпет година од страшног и нарочитог дана кад су у Оптиној пустињи мученичку крв пролила тројица монаха – убијени оци Василије, Терапонт и Трофим. Уочи овог датума Нина Павлова († 25.10.2015.), аутор књиге „Пасха Краснаја“, нам је у интервјуу из 2013. године испричала нешто о томе како је настајала ова књига и о помоћи коју људи добијају по молитвама новомученика. Оци кажу да се кад читаш о свецу он моли за тебе. Ни на који други начин се не може објаснити оно што се с човеком дешава кад чита „Пасху Краснују“ – књигу о убијеним мученицима, оцу Василију, Трофиму и Терапонту. Он има осећај да је већ наступила Светла седмица, да су у свим храмовима отворене Царске двери, да лаким ногама иду радосне литије и срећни као никад, људи подижу лица ка небу како би кап свете водице пала и на њих – и звоне, звоне звона по целој отаџбини. – Христос воскресе! – Воистину воскресе! Двојица монаха – отац Трофим и отац Терапонт – убијени су на звонику кад су подизали руке ка небу како би звонили овом најлепшом од свих звоњава – васкршњом. Отац Василије је убијен нешто касније, у дворишту: чуо је звона за узбуну уместо уобичајене васкршње звоњаве и похитао је браћи у помоћ. „Први је био убијен монах Терапонт. Пао је, прободен мачем кроз цело тело, али нико није видео како се то десило. Кажу да је у радној свесци монаха остала последња забелешка: „Ћутање је тајна будућег века.“ И као што је на земљи живео у тиховању, тако је као тихи Анђео отишао у будући век. После њега ка Господу се винула душа монаха Трофима, који је такође убијен ударцем у леђа. Монах је пао. Али већ убијен – смртно рањен – он ваистину „воста из мертвих“: уз помоћ конопаца довукао се до звоника и зазвонио је за узбуну, покрећући звона већ мртвим телом и истог тренутка павши мртав. Волео је људе и у самој смрти је устао у заштиту обитељи, дижући манастир на узбуну. Звона имају свој језик. Јеромонах Василије је у то време ишао у скит да исповеда, али је кад је чуо звоно за узбуну кренуо у правцу звона – у сусрет убици.“ „Ово човеку тешко пада чак и после многих година – крвљу натопљена Оптина и крик младог искушеника Алексеја који се откида са сузама: „Браћа су убијена! Браћа!“ – пише у својој књизи Нина Павлова. Она дуго није хтела да се прихвати овог посла – тако и почиње њена изванредна књига, која Христовом љубављу може да отопи и најледеније срце: „Почећу од признања, од којег аутора обузима стид: дуго сам се противила благослову стараца одбијајући да пишем књигу о оптинским новомученицима, због једног јединог разлога – то превазилази моју меру, изнад мене је.“ Данас, након што је после првог издања прошло пар деценија, Нина Александровна каже исто то: „Увек сам говорила и говорим – то није моја књига. Прво чак нисам хтела ни да је потпишем, али у мартирологији нема анонимног, плашљивог сведока. То је сведочанство и ја сам сведок.“ Аутор књиге „Пасха Краснаја“ негира своје ауторство: „Молила сам се, плакала сам на гробу оца Василија: „Оче, ја сам нико и ништа, - а он је био мајстор речи – нека будем свирала у твојим рукама, сам напиши, сам учини!“ Све је ишло преко њих – то апсолутно није моја заслуга.“ Сјајна списатељица, четврт века живи у Оптиној пустињи. Никад се нисмо видели, сад разговарамо телефоном – зовем из Москве, - али њен глас звучи као глас најрођенијег човека. Молим је да исприча како је писана „Пасха Краснаја“. „Добила сам благослов – требало је испунити ово послушање, - прича Нина Александровна. – А показало се да је послушање веома тешко и ту сам пролила мноштво суза. Јер, монашки живот је сакривен, тајни живот.“ Испоставило се да је најтеже прикупити материјале о животу отаца. Ово прикупљање она пореди с тим као што се лепе комадићи крхотина разбијене грчке амфоре – један има један фрагмент, други нешто друго. Понаособ ови комадићи не значе много, али ако се сакупе у целину на крају ће настати драгоцени орнамент и подићи ће се крајичак завесе над монашким животом. „Они желе да будемо јединствени у љубави“ „Све време сам одлазила на гробове новомученика... Ево, срећем код гробова игумана Тихона, начелника скита. - Оче, нема никаквих података о оцу Терапонту. Испричајте ми нешто. - Нина, било би ми драго да испричам, али ни сам ништа не знам. Сећам се само да је у трпезарији, код улаза, седела једна бака и плела чарапе. Терапонт јој је пришао и упитао: „Да ли је плетење тешко?“ – „Уопште није тешко. Хоћеш да те научим?“ Не знам шта је било после.“ Идем даље. Срећем ходочасника из Доњецка – Серјожу Каплана. Он прича да му је отац Терапонт исплео и поклонио чарапе које носи само о празницима кад иде у цркву. Идем даље – према храму. Наилазим на Серјожу Лосјева – сад већ покојног, - он је радио на послушању у Оптиној, био је резбар. Серјожа прича како је Терапонт тражио чиме би се бавио како би нешто радио с Исусовом молитвом. Био је у Дивејеву, - тамо су блажени плели чарапе бавећи се Исусовом молитвом, код њих је „плести“ управо и значило „молити се“. И отац Терапонт је покушао да плете, али сви моле за чарапе, - а свакоме ко тражи треба дати, - па је касније прешао на дуборез... И тако, док сам ишла од гробова до храма, склопила се цела прича. Никад нисам имала никаква виђења, али ме је обузело ватрено осећање, - како нас наши новомученици воле! Они желе да се сви окупимо као комадићи оне разбијене вазе, - и да будемо јединствени у љубави. Понекад ми се људи захваљују на књизи, али сам ја сама захвална – за оно искуство које сам стекла радећи на њој. Наравно, често кажемо: „Бог није Бог мртвих, већ Бог живих.“ У Бога су сви живи. Разумом то схватамо, а срце ћути. А овде је постојало живо искуство општења с новомученицима кад сам материјале и податке добијала углавном од њих. Навешћу неколико примера. Монаси су по својој природи јако добри људи. Кад сам почињала да радим у издавачком оделењу манастира, отац економ ме је упитао како да ми помогне и одмах сам одговорила да ми је потребан велики катанац за амбар како бих закључала све рукописе и не би их давала монасима. Зато што треба дати ономе ко тражи. Тако су писма оца Нектарија – оригинали! – нестала из манастира, као и дневник оца Василија. Неко је дневник добио на поклон. Шаљемо писма у све крајеве земље, али ништа не можемо да нађемо. И дошла сам једном на гроб оца Василија да се пожалим са сузама: „Оче, о чему да пишем ако нема материјала? Не могу да нађем ни ваш дневник.“ Одједном, трчи човек. Бос – био је један такав ходочасник, помало јуродив, - носи неку свеску, чита у ходу. Притрчава ми, пружа: „За Вас!“ То је био дневник оца Василија.“ „Оче Терапонте, одговори на писмо!“ „Још један догађај. Игуман Филип – он је добио благослов да ми помаже – и ја смо две године слали писма у она места где је пре манастира живео и радио отац Терапонт. Чак сам увек у писмо стављала коверат с повратном адресом. И – никаквог одговора. И одједном долази писмо – из Ростова, од католика. Полуписмено писмо, хвалисаво: ја сам, пише он, привео оца Терапонта Богу, ја сам га поучавао, позовите ме у Оптину пустињу, ја ћу руководити вашим радом. Непријатно писмо. Ипак, треба одговорити. Седам. Кад одједном маче ухвати писмо и побеже с њим. Ухватила сам маче, узела сам писмо. Поново седам да одговорим. А лето је, прозор је отворен... Дуну ветар и однесе ово писмо, трчала сам за њим по читавој башти. Укратко, недељу дана сам се мучила – никако не могу да одговорим. А треба да одговорим. Дошла сам на гроб код оца Терапонта и љутито рекла: „Оче Терапонте, име ти је слуга – а Терапонт се преводи као „слуга“, - ево, одговори, молим те, на ово писмо, ја сам се већ намучила.“ И стављам писмо на гроб. И у тај мах се иза мојих леђа појавила монахиња Љубав из Ростова, чита адресу на коверти и каже: „О, па то је од Феђе-грбавца!“ И прича како Феђа-грбавац никад није привео о.Терапонта Богу, - он је већ био у Оптиној кад су Феђу премамили католици. И Феђа се погордио – почео је све да учи и обраћа. Монахиња Љубав је добро познавала оца Терапонта и кад му је јавила да је Феђа прешао код католика, он се веома забринуо: „Јао, права је то невоља, мати, немојте оставити Феђу!“ И кад је дошла следећи пут донео јој је књиге с расуђивањима светих отаца о католицизму – специјално их је изабрао: „Мати, пожалите Феђу. Помозите му!“ Ето, такав је био одговор на писмо. „Живи су, помажу“ „Већ сам завршавла књигу кад смо једном остали без воде, - раније смо узимали од комшије, из бунара испред капије, а овог пута је он, неверујући човек, неочекивано направио поклопац и ставио је катанац на бунар. Хидрант је далеко – треба да се иде километар. Па, кофу донесеш за чај и за чорбу, а како да опереш судове и веш? Дошла сам на гроб код оца Трофима, па се жалим: „Оче Трофиме, остали смо без воде, шта да радим?!“ Враћам се с гроба – у сусрет ми иде отац економ, игуман Доситеј. „Нина, - каже, - код нас у газдинству геолози буше и траже воду и кад заврше код нас послаћу их код тебе.“ – „Оче, али немам пара!“ – „Нема везе, наћи ћеш.“ Истог дана, до вечери, геолози су код мене пронашли воду, узели су јако мало новца, и опет – мало чудо: код других су воду нашли на дубини од тринаест метара, седамнаест, па чак и двадесет. А овде су на само седам и по метара дошли до подземног језера на каменом платоу. Најчистија вода! И кад је комшија носио узорке у Москву, у лабораторији су се чак зачудили – одакле? Тако чисту воду одавно нису видели. А сутрадан ми је игуман Антоније рекао: „Нина, спроведи воду у кућу док температура није пала испод нуле.“ – „Оче, па где да нађем толико новца?“ – „Ми смо сад купили цеви за Фроловски храм, санитарије, донеће и теби. Са временом ћеш вратити, платићеш, а ако не – узми у славу Христа.“ Ускоро сам у кући имала водовод, туш и сав градски комфор. И то јако личи на Трофима – то је био човек-ватра. Сећам се следећег догађаја. Стојимо поред храма и један монах замишљено расуђује: „Требало би да направим у келији полицу за иконе. Али где да нађем иверицу, и уопште – како се те полице праве?“ Трофим каже: „Сад ћу да дођем!“ Отрчао је некуда и већ пола сата касније овај монах је имао направљене полице у келији. Све је радио одмах, радосно.“ „Иди, добри мој“ „Прошло је двадесет година. А срце свеједно плаче, зато што је велика реткост срести духовника као што је отац Василије,“ – каже Нина Александровна. „Одлично се сећам првог утиска који је на мене оставио отац Василије. Чини ми се да је била 1989. година. Оптина је разорена, а у обитељи претежно живе мирјани. По дворишту шетају краве, козе, а свиња се таре боком о ћошак храма. Међутим, највећа невоља за нас је у то време била продавница железнице која се налазила у једном од братских конака. Од времена Кагановича железничари су носили униформу и били су добро снабдевени. И унаоколо влада несташица, а у овој продавници се у време Горбачовљевог закона о забрани пића продаје вотка. Из читаве околине људи журе у Оптину и око продавнице се води битка. Много смо претрпели. Сећам се како сам се пожалила игуману Ипатију: „Оче, опет ови алкохоличари!“ А он ми одговара: „Па како можете тако да говорите о људима?“ Наравно, није лепо некога осуђивати, али ево сцене испред продавнице. Млади тракториста, оптински мештанин, већ је купио флашу, попио је и покушава да поново уђе у продавницу. Одгурују га, не пуштају и на крају почиње озбиљна туча после које је лице трактористе већ крваво. Тракториста се нерадо умио водом из водовода, а отац Василије је у међувремену седео код манастирске капије, дочекивао је ходочаснике. Заправо, капије још није ни било – ту су се налазила брвна – и он је седео на овим брвнима. Прилази тракториста, седа поред њега, разговарају о нечему. Пролазим и чујем: „Оче, зашто руше храмове? Коме они сметају?“ И тако миро разговарају као да још пре само један трен није ни било агресивног кавгаџије-пијанице. Тракториста је био једини хармоникаш у нашем оптинском селу и убеђена сам у то да је управо њему отац Василије касније посветио песму: Месец је светле зраке слао на нас Манастир је био пун ноћног мира Кад мештанин-хармоникаш у тај час Поче по диркама руком да пребира. Устадох сам на стази пустој Сузе опекоше очи и мени. Боже, како личи на глас Твој Овај зов љубави усамљени. У овом наизглед пропалом човеку отац Василије је видео образ Божји и чуо је овај усамљени зов љубави. Он је волео људе оном неизрецивом љубављу каквом нас, грешне, воли Исус Христос. Сећам се следећег догађаја. Мој син, иако се крстио пре мене и у прво време је био усрдан у подвизима, одједном је престао да одлази на исповест и дуго времена се није причешћивао. Чак сам се плашила да ће се потпуно удаљити од Цркве. У Оптиној је исповедао један свештеник који је дошао однекуд, народа код њега скоро да није ни било и погурала сам сина да иде код њега. Гледам – већ је отишао од налоња, а свештеник каже: „Зашто да трошим време на њега? Сам каже да није спреман ни за исповест, ни за Причешће“. Поред је исповедао отац Всилије и ја сам буквално завапила: „Оче, узмите сина на исповест.“ Оно о чему су говорили испред налоња је тајна исповести. Али гледам, мој син је одједном заплакао, и оцу Василију су се појавиле сузе у очима. Управо тад је почело Причешће. А отац Василије је загрлио сина и рекао му: „Иди, иди, добри мој.“ И син је отишао да се причести, стално погледајући на оца Василија са сузама радосницама у очима. Прикупљајући материјал за књигу распитивала сам се вероватно код двеста људи и многи су говорили да је исповест код оца Василија као повратак блудног сина у Очев загрљај.“ „Код оца Василија су долазили јако тешки људи“ „Отац Василије није волео да поучава, говорио је мало и био је шкрт на речима и најчешће је говорио врло једноставно: „Па, шта ће ти то? То није твоје.“ Међутим, људи у стању окамењене безосећајности су се топили поред њега, почињали су да се отварају, да разобличавају оне срамотне поступке које раније нису смели да признају. Истовремено су плакали и радовали се. Како човек да не плаче ако пад нема граница, ако човек једе из истог корита са свињама? И како да се не радује, ако се за тебе, последњег грешника, отвори Очински загрљај, а Бог је љубав и само љубав? Чак су и свештеници знали за ово својство јеромонаха Василија, дешавало се да кажу скрушено: „Слушај, ја не могу да изађем с тобом на крај. Иди код оца Василија.“ Код оца Василија су ишли врло тешки људи. Ево типичне слике – испред налоња оца Василија чека се ред, а мало даље се тискају они којима је тешко да дођу на исповест – због страха, срамоте или других искушења. Отац Василије се одликовао оном необичном танкоћутношћу, јер је могао изненада да се окрене према таквом стиснутом човеку и да каже: „Шта има код тебе? Дођи овамо.“ Управо они, ови људи су касније говорили да је исповест код оца Василија повратак блудног сина у Очев загрљај. Било је, на крају, и оних којима је тешко да приђу Причешћу. На моје очи је један такав болестан човек – живео је при Оптиној – после исповести код оца Василија кренуо ка Причешћу... и одједном је побегао из храма. А отац Василје га је стигао и загрливши, повео ка Путиру. Нажалост, ови немоћни и болесни људи су после очеве смрти отишли из Оптине, јер без подршке оца Василија више нису могли да испуне захтеве манастирског живота. „Све што имамо треба да дамо Господу“ Преподобни Нифонт, Кипарски епископ, је писао: „На земљи ће бити светаца до свршетка света. Међутим, у последњим годинама ће се сакрити од људи.“ А монашки живот о.Василија, о.Трофима и о.Терапонта је био толико скривен да нико није могао чак ни да помисли да међу нама живе свеци док нису почела чуда и исцелења по њиховим молитвама. Међутим, проницљиви људи су ипак примећивали да је главни подвиг њиховог живота – подвиг покајања. Отац Василије је, на пример, писао у дневнику: „Исусова молитва је покајање. Стална Исусова молитва је стално покајање.“ Често су га људи питали: „Оче, а шта је главно?“ – „Главно је да се свој крст донесе до краја. Без крста нема Христа.“ Сећам се да сам једном упитала свог старца, архимандрита Адријана (Кирсанова): „Оче, научите ме – како да живим.“ Он ме је погледао и рекао: „А ти гледај куда иду Христове ноге. И иди за Њим.“ А Христове ноге воде на Голготу. И живот тројице оптинских мученика је био корачање за Христом без освртања све до оне њихове смртне Голготе. Није случајно што је отац Василије писао у дневнику: „Милост Божија се даје на дар, али треба да дамо Господу све што имамо.“ За монахе старе Оптине се говорило да пред Господом иду на врховима прстију. И отац Василије је имао такав свештени страх пред тајнама Божјим да је кад му се једна моја познаница пожалила да не стиже да прочита јутарње правило зато што треба да дâ сину доручак, а онда да трчи на посао, с трепетом рекао: „А да ли смо достојни да изговоримо само Име Господа?“ Нисмо достојни. И још је писао у дневнику да је човеку пријатно да се вежба у врлинама – то нас чини већима у сопственим очима. Међутим, много је теже не ласкати себи и ићи путем самопрекоревања и покајања. Отац је био смирен, покајник. „То ја, Господе, грешим“ „Само једном сам видела оца Василија у гневу. Служба се већ била завршила, али је неки човек који је допутовао са стране, замолио о.Василија да поразговара с њим. И стоје они тако код налоња, а иза леђа оца Василија једна изузетно врла парохијанка – у црној сукњи до пета, с тешким бројаницама и црном марамом „у намргођеном стилу“ – разобличава монахе, који данас нису онакви какви треба да буду. Монах, ето, треба да избегава жене, а отац Трофим дуго разговара с њима. А монах Трофим је био сушта чедност, дадиљао је и одгајио на својим рукама две млађе сестре и навикао је да се брине о сестрама у манастиру. Тако их је и називао: „Сетрице моје, сестрице!“ Дама је гласно осуђивала оца Трофима, а отац Василије се одједном окренуо према њој и рекао јој је гневно: „Па ко сте ви да осуђујете монахе?“ Судбина ове жене је била таква да се удаљила и скоро је потпуно отишла из Цркве, оставила је тешко болесног мужа, мењала је момке. А десет година касније је дошла у Оптину – офарбана, очерупана, с „јеж“-фризуром. О својим падовима ми је сама причала, упитавши зачуђено: „Зар је отац Василије све то предвидео?“ И додала је скрушено: „Па ко сам ја да осуђујем монахе и да било кога осуђујем?“ Сам отац Василије никога није осуђивао. Ако је у његовом присуству неко почињао да оговара он је ћутке устајао и одлазио. О људским греховима је знао више од других пошто је много тога слушао на исповести. Али како је састрадавао с овим немоћним, несрећним људима! Чак је написао тропар: Вјем, Господи, вјем, јако бијеши всјакаго сина, јего же пријемлеши, обаче не имам сили слези сдержати, јегда зрју наказујемих чад Твојих; прости, Господи, и терпјеније с благодаренијем даруј. (Знам, Господе, знам да бијеш сваког сина којег примаш, али немам снаге да задржим сузе кад видим Твоју кажњену децу; опрости Господе, и даруј трпљење и благодарење.) „Да ли су потребни звонари?“ „Сећам се другог дана после Васкрса. На звонику је постављен нови под – јер је све било заливено крвљу, а звонари су били причесници тог дана, њихова крв се помешала са Христовом Крвљу, зато су тако брижљиво скидали струготине и постављали под. Али, звонари су убијени и звона су ћутала. Дан је био тмуран. Небо су покрили облаци. Промичу кишица и снег. Око звоника испод немих звона стоји велика ћутљива гомила. И како је тешко на души! Зашто ћути Русија, која чини се, није ни приметила трагедију у Оптиној? Једне новине много и детаљно пишу о ситној чарки у Африци, а о убиству у Русији – ни речи. Зато су се друге новине отворено ругале – православни су се, веле, понапијали на Васкрс и поклали су се. Било је и горих гадости – срамота ме је чак и да се сетим. Господе, па у Русији се никад није играло на гробовима, а сад се игра без стида! Не само то, двоје централних новина се чак заступило за убицу, јер му друштво није пружило моралну подршку, а његова душа је лутала. Како то сад подсећа на ситуацију с „Пуси Рајт“ кад су за главне пострадале, достојне сажаљења, проглашене управо светогрднице и кад су културни радници ватрено похитали да их бране. Посебно ме је запањила позиција једне такве заштитнице која себе назива православном и која је прстом припретила Цркви: каже, ако неко почне да је прогања због тако смелог наступа, – цитирам дословце – „ја ћу прећи у другу вероисповест“. Неће умрети за своју веру, као што су то чинили мученици, већ ће је заменити нечим комфорнијим. Два дана су ћутала оптинска звона. А ми смо киснули на киши и погружено стајали поред звоника не примећујући како људи испуњавају манастирску порту. И одједном се гомила размакла. Од капије је летећим кораком ишао млад монах – по нечему је личио на Трофима, имао је исте огромне плаве очи, светлу дугу косу и исти познати брз Трофимов корак. Монах је веома журио и крочивши на звоник упитао је нему гомилу: „Да ли су потребни звонари?“ И ударио је у звоно! И одмах су на звоник нагрнули људи – испоставља се да су сви манастири послали своје најбоље звонаре! Оптина је звонила четрдсет дана без престанка. И због нечега сам се тада изненада сетила оног познатог смоленског звонарског бунта кад су после револуције бољшевици запосели и затворили храм, а у заводима и фабрикама прогласили штрајк. Завијале су фабричке сирене, пиштале су локомотиве – и народ је трчао према цркви. И ево шта се десило. Утрчавао је на звоник звонар, звонио је и падао од метка. Затим је, прекрстивши се, истрчавао из гомиле следећи: „Господе, благослови!“ И такође је ишао на смрт за своју веру. „Истина се радује кад за њу умиру,“ говорио је преподобни Севастијан Карагандински. И била нам је дата радост због истине кад су по молитвама оптинских мученика наши нарођенији, ближњи и даљњи, стицали веру у Господа нашег Исуса Христа.“ О једној грешки „Више пута су ми људи говорили да се убијена оптинска браћа не могу називати новомученицима, пошто још нису канонизовани. Слажем се да не треба. Али, ево лекције из мартирологије – у стара времена није постојао чин за канонизацију мученика, и они су били прибрајани збору светих на основу акта о мучеништву потписаног од стране сведока. Али, у данашње време то некако није уобичајено. И зато се ја као сведок мученичке смрти оптинске браће осећам растрзано између најстаријих и најновијих канона. Не осећам се растрзано се само ја. Чак и тако познати пастири наше Цркве као на пример, протојереј Александар Шаргунов „греше“ и кажу: „То су новомученици.“ И такве грешке су по промислу, јер канонизацији увек претходи народно поштовање. Тако је било и с преподобним Серафимом Саровским који је дуго пре канонизације у народу поштован као светац. Исто се дешава у Оптиној пустињи, у коју долазе људи из целе Русије како би се помолили на гробовима оптинске браће и замолили их за помоћ. О томе како људима помажу јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт данас говоре многи. Да, они још нису канонизовани, али многи имају врло тачан осећај да их је Господ већ прославио.“ Анастасиjа Рахлина Са руског Марина Тодић 18 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/60962.htm
×
×
  • Креирај ново...