Претражи Живе Речи Утехе

„Организујемо за Сретење Господње добровољно давалаштво крви у неколико градова широм региона“, изјавио је за Радио „Слово љубве“ Миливоје Брковић, оснивач НВО „Српска нит“. „Успешно смо спровели акцију добровољног давања крви у Прокупљу 8. фебруара 2021. године. У плану је да наше следеће акције буду: 12. фебруара у Београду, 14. фебруара у Подгорици, 20. фебруара 2021. године у Косовској Митровици, као и 12. и 15. фебруара у Требињу, где ће нам се придружити и наша браћа из Билеће и Гацка “, најавио је г. Брковић. Српска нит је у протеклој, литијској години организовала неколико акција добровољног давања крви у Црној Гори о празницима Видовдану и Аранђеловдану. Људи су били посебно мотивисани и спремни да и на овај начин помогну другима, без обзира на верску и националну припадност. „Српска нит“ је настала у циљу промосивања српског националног, културног и духовног идентитета и делује са благословом Српске Правосалвне Цркве. За Божић су однели 5 тона помоћи за страдалну браћу у Ораховцу, Ораховцу, Великој Хочи и Призрену. „Настојимо да идентитет „Српске нити“ буде збир свих наших индивидуалних прегнућа, која кроз нашу организацију добијају општенародни смисао. Давање себе другима је хришћански, дати крв за другога - то је први корак ка спасењу. Ми смо младо удружење, али већ дајемо озбиљне резултате и верујем да ћемо трајати“, поручио је оснивач „Српске нити“ Миливоје Брковић. Извор: Радио "Слово љубве"

“Српска православна црква, обновљена и уједињена 1920. године, утемељена је на темељу мученика из Првог свјетског рата и спаљеним и вјетром развејаним моштима Светог оца нашег Саве”, казао је, између осталог, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи, у документарном филму “Век уједињења”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Отац Павле каже да када се говори о уједињењу Српске православне цркве треба имати на уму да је то била општа жеља цјелокупног клира српскога народа те да није било ни једног јединог свештеника ни монаха, а камоли епископа, који је имао било шта против уједињења и васпостављања Пећке патријаршије. “И то су сви, свако на свој начин, показали и посвједочили, и дали свога учешћа у уједињењу. Тако да са ове стогодишње удаљености гледано, мирне душе можемо рећи: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. А да би могло тако да буде, треба да имамо на уму крв мученичку Митрополита скопског Вићентија, који је спаљен и остао са својим ђаконом без гроба и мрамора негдје у Качаничкој клисури, и преко 400 глава српских у мантији, који су крвљу својом посвједочили вјерност српском имену и Православној цркви”, казао је о. Кондић, подсјетиивши да су они страдали у највећем броју од Бугара у току Првог свјетског рата, као и од Аустријанаца. Наглашава да је темељ Српске православне цркве и 1. 350.000 српских глава, по ријечима ранохришћанским крв мученика је темељ нових хришћана. “И та Српска православна црква обновљена и уједињена 1920. године утемељена је на том темељу мученика из Првог свјетског рата, утемељена је на глави Епископа Теодора Вршачког, на ђакону Авакуму, игуману Пајсију, утемељена на свим знаним и незнаним главама. Бескрајна је то море. Утемељена је напокон на спаљеним и вјетром развијеним моштима Светог оца нашег Саве”, рекао је отац др Павле Кондић у документарном филму “Век уједињења” који препоручујемо вашој пажњи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На интернет страници Преосвећеног Епископа моравичког Антонија, старешине Подворја СПЦ у Москви и викара Патријарха српског, 24. марта 2020. је објављено да је на дан празновања чудотворне иконе Пресвете Богородице Државне, у недељу 15. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит екатеринбургски и верхотурски Кирил началствовао служењем Свете Литургије у Спомен-храму на Крви, уз саслужење архијереја екатеринбургске митрополије, као и представника Помесних православних цркава. Бденије уочи празника чудотворне иконе Пресвете Богородице “Државна” Испред Српске православне цркве на свечаностима је присуствовао Владика Антоније. Тога дана је Митрополит Кирил обележио и 22. годишњицу своје архијерејске хиротоније. У суботу 14. марта 2020. године, на навечерје празника посвећеног чудотворној икони Пресвете Богородице “Државна”, у истоименом храму мушког манастира Светих царских страстотерпаца, Његово Високопреосвештенство Митрополит екатеринбургски и верхотурски Кирил је началствовао служењем свеноћног бденија. Високопреосвећеном Митрополиту је том приликом саслуживао велики број архијереја – представника Помесних православних цркава, који су допутовали у Екатеринбург како би узели учешће у обележавању празника Државне иконе Пресвете Богородице. Испред Српске Православне Цркве, радост празника је поделио Преосвећени Епископ моравички Антоније, старешина Подворја СПЦ у Москви и викар Патријарха српског. Извор: Епископ моравички Антоније (Пантелић)

У другу недјељу Великог поста – Пачисту, 15.марта 2020. љета Господњег, посвећену молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу, Архиепископа солунског и великог богослова и проповједника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у самом Богу, у Његовој нетварној благодати, саборно и молитвено је прослављена у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом на празник Светог свештеномученика Теодота Киринејског, у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, началствовао је сабрат острошки архимандрит Мирон, а саслуживали су му јеромонах Неофит, jереј Стефан Миловановић парох јасиковачки из Будимљанско-никшићке епархије и јерођакон Зосима. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, а сабрали су се бројни вјерници и острошко монаштво. Прије причешћивања вјерних, сабранима је бесједио о.Стефан, који је између осталог подјсетио на прочитано Јеванђеље о великом чуду у Капернауму, када је Господ исцијелио одузетога и нагласио велики значај заједнице у Цркви Божијој. – О значају те заједнице говори нам и Свети Григорије Палама кога данас прослављамо у другу недјељу поста. Он је био један од учитеља Цркве, епископ солунски, који се једно вријеме подвизавао као исихаста на Светој Гори. Ова недјеља нам говори да ако се усрдно посветимо посту и молитви, ако се усрдно посветимо покајању, и ми можемо добити то преображење и осјетити ту благодатну свјетлост Господњу, о којој свакодневно пјевамо на служби – казао је о. Стефан и подсјетио да славимо једног Бога у три лица, који пројављује заједницу и у Свом бићу у потпуности. Велики пост нам говори да једни без других не можемо ништа, нагласио је о. Стефан. – Ми смо у сваком случају некад вољно, некад невољно робови гријеха свога и својих страсти. Али тога се ослобађамо само ако приђемо Господу без страха од тога шта ће се десити са нама у онај дан. Ако приђемо са страхопоштовањем, са љубављу и усрдним покајањем. Ако приђемо заједницом. Сила Светог Причешћа је сила Божија, сила Тијела и Крви Његове. Његово Тијело је страдало за нас, а Његова Крв се излила да опере све наше грјехове. Само ако се сјединимо са Богом, сви наши гријеси нестају. Ми постајемо једно са Богом, а тада постајемо свети по благодати – закључио је о. Стефан. Извор: Манастир Острог

Трећег дана Божића, на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Св. великомученика Георгија у Кладову уз саслужење протојереја-ставрофора Милана Благојевића, протојереја Драгана Ивановића, протонамесника Зорана Голубовића, протонамесника Дејана Пајића, протонамесника Душана Динића и архиђакона Илије (Јовановића). Свечани дочек Епископу су приредили најмлађи Кладовчани – основци али и бројни верници са свештенством храма. Захваљујући традиционално доброј и успешној сарадњи Црквене општине, вероучитеља и Управе Основне школе „Вук Караџић“ из Кладова, храм је, због благовремене организације вероучитеља Николине Србуловић и Дарка Јокића, био испуњен ученицима од првог до четвртог разреда. За овакав одзив деце веома је заслужна госпођа Гордана Јовановић, директорка школе и њена заменица Катарина Томић, затим учитељице разредне наставе, посебно учитељица Марија Будујкић. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу надахнутом беседом којом је похвалио ученике рекавши да је ово „добар пример када има више деце него старијих у храму“, онда је честитао славу и имендан свима који прослављају Светог Стефана истакавши његову веру и првомученичку жртву. Преневши верном народу поруку о искушењима и страдању у којем се налази народ, архијереји, свештенство и монаштво у Црној Гори, на Косову и Метохији и у Украјини, Епископ је нагласио: Црква није појединац већ заједница сабрана око Тела и Крви Господа Исуса Христа, где смо позвани на литургијско и молитвено сабрање и јединство у молитви Богомладенцу Христу зарад спасења васцелог Православља од искушења овога времена. Црква Св. великомученика Георгија у Кладову је по благослову владике тимочког Илариона ових дана дочекала икону Пресвете Богородице Колочке која се у време благоверног кнеза Андреја у месту Колочи у руској области Можајск 1413. године на дрвету јавила извесном земљораднику Луки. Ова чудотворна икона помаже до данашњега дана свима који од ње молитвено траже помоћ. Извор: Епархија тимочка

(из књиге „Трпеза Господња“, Цетиње 1996, стр. 118-124) 1. У савременој литургијској пракси причешћивање се до извесног степена издвојило у засебан чин. Оно се, наравно, у огромној већини случајева обавља на евхаристијском сабрању, али вршење Евхаристије није обавезно везано за причешћивање верних. Евхаристија се може вршити и фактички се и врши без причешћивања верних. Веома је карактеристичан детаљ из црквене праксе да се у појединим парохијама разликује „Света Литургија“ од „Свете Литургије на којој се причешћују они који су се за тај чин припремали“. У руску праксу ушао је термин „припремање“ („говеније“). Он с једне стране упућује на закључак да причешћивање захтева нарочиту припрему у виду поста и усрдног посећивања црквених служби, а с друге сведочи и да је припремање необичан чин у црквеном животу верних. Парадокс је у томе да овај, несумњиво благочастиви обичај, стоји у противречности са природом Евхаристије. Ако је негде дошло до разлаза између почетака и каснијих етапа литургијског живота, то се највише десило управо на овом месту. Фактички ми имамо Евхаристију без причешћивања верних, Евхаристију на којој се један део причешћује, а други не, док готово да не познајемо Евхаристију на којој се верни сви заједно причешћују. Наравно, то нам не даје за право да сматрамо да ово више није једна, већ три врсте Евхаристије. Евхаристија је у сваком случају једна, о чему сведочи њен јединствени чин, међутим, без сумње, стање верних на евхаристијском сабрању бива двојако: једно када се верни причешћују, и друго када се не причешћују. У древној Цркви причешћивање је представљало завршни моменат целокупног евхаристијског сабрања, моменат који се није могао оделити или издвојити у самосталан чин. Причешћивали су они који су од самог почетка учествовали у евхаристијском сабрању, а у евхаристијском сабрању учествовали су само они који су се причешћивали. Из наше литургијске праксе изостављен је моменат сабрања: ми заправо не познајемо евхаристијско сабрање у правом смислу. Евхаристија је укључена у посебно богослужење које је добило назив „литургија“. Као и свако богослужење, и ово претпоставља учешће народа, али његово вршење није строго условљено тим учешћем. Оно има потпуно самостални значај, посве независтан од учешћа народа. Евхаристија, која се савршава на литургији, претворила се у једну од Светих Тајни у Цркви, напоредо са другим Светим Тајнама. У светлости нашег савременог школског богословља Евхаристија се, као Света Тајна у Цркви, третира као сакраментални чин који за то опуномоћено лице врши над појединим вернима. Она, као и остале Свете Тајне, уопште не захтева сабрање верних као свој неопходни елемент. За разлику од Светих Тајни Крштења, Миропомазања и Свештенства, Евхаристија спада у ред Тајни које се могу понављати, а које се обављају над особама за њих приправним или онима што осећају потребу за њиховим примањем. Из овог разлога неки се за време Литургије причешћују, а други то не чине. Како показује и сам термин „причешће“, причасници постају удеоници Тела и Крви Господње, док остали верни само присуствују причешћивању. Не причешћујући се, они не узимају учешћа у Светој Тајни Евхаристије, пошто је, према речима митрополита Макарија, „Евхаристија таква Света Тајна у којој се хришћанин, под видом хлеба и вина, причешћује истинским Телом и Крвљу свога Спаситеља“!. Основна поставка древног црквеног живота доживела је атомизацију: „свагда сви и свагда заједно (на окупу)“ претворило се у супротно „нити сви, нити заједно (на окупу)“, већ свако за себе и свако посебно. 2. У Евхаристијском канону нема молитава које би могли узносити они који се не причешћују. Како је могућно учествовати у евхаристијским молитвама, које су без изузетка усмерене ка причешћивању као према своме врхунцу, са чврстом намером да се не прими причест? 0 овоме се углавном не размишља. Следећи уходану праксу, ми не осећамо сав њен евхаристијски трагизам. Претворивши Евхаристију у Свету Тајну у Цркви, догматичка мисао није била у стању да измени чин Евхаристије у складу са својим учењем. Према самом свом чину, Евхаристија остаје Трпеза Господња, на којој су особе које се не причешћују само присутне. Овај трагизам утолико је већи, уколико се има у виду да је у дубини литургијске свести остало учење о вршењу Светих Тајни од читаве Цркве. У свакој Светој Тајни Црква се моли за савршење саме те Тајне, али у Евхаристији се Црква моли за саму себе, односно за читав народ Божији окупљен са својим предстојатељем ради учешћа у Трпези Господњој. Учење о „духовном причешћивању“ не може се сматрати излазом из оваквог евхаристијског трагизма. Ово учење је нејасно и магловито. Шта значи „духовно причешћивање“? Евхаристија је „жртва духовна“ (1. Петр. 2, 5), а евхаристијско сабрање је место где Дух дејствује у нашем еону. Све се на евхаристијском сабрању савршава Духом Светим. У Духу и кроз Духа евхаристијско сабрање представља Тајну Вечеру која и даље траје, у Духу и кроз Духа долази на то сабрање Господ, и у Духу и кроз Духа ми постајемо заједничари Тела Христовог. У Духу и кроз Духа хлеб и вино претварају се у Тело и Крв Христову. Шта онда значи „духовно причешћивање“? Оно се, без сумње, разликује од реалног причешћивања, будући да верни који се духовно причешћују не прилазе евхаристијским Даровима. Да ли је и оно пројава особитог дејства Духа? Ако је то тако, онда је духовно причешћивање изнад реалног причешћивања. Не уводимо ли, заједно са појмом „духовног причешћивања“, неку тајну „гносу“ (знање) у Цркву? Пажњу заслужује и чињеница да је идеја „духовног причешћивања“, највероватније, била уведена од Оригена, мада у нешто другачијој интерпретацији него данас. Ако се „духовно причешћивање“ посматра као некакво учешће нашега духа у Трпези Господњој, није ли то онда непотребна спиритуализација Евхаристије, која се не тиче Дарова Духа Светога? Ми и данас почињемо Евхаристијски канон оним речима којимаје у древној Цркви почињало свако евхаристијско сабрање. „Пошто буду прочитани закон и Пророци, као и наше посланице, и Дела Апостолска и Еванђеља, нека рукоположени поздрави Цркву, говорећи: „Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама“2. Благодат Господа, љубав Оца и кинонија Духа представљају услове за наше реално учешће у Евхаристији. А уколико постоји причешћивање преко нашег духа, значи ли то да оно може да замени „кинонију“ ( заједницу) Тела и Крви Господње или да је макар учини необавезном? Зашто онда Христос није установио духовно причешћивање? „Узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите; ово је Тијело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им; и пише из ње сви; и рече им: Ово је Крв Моја Новога Завјета која се пролијева за многе“ (Мк. 14, 2224). Учешће у Евхаристији још се мање остварује преко „антидора“. Сама идеја антидора, што буквално значи „уместо Дарова“, потпуно је неочекивана у евхаристијском животу Цркве. У VII веку Валсамон је, са својственим му помало наивним реализмом, писао да је раздавање антидора смишљено како би верни имали мотив за остајање у храму до краја Литургије. Ово је признање једног првојерарха, антиохијског патријарха, које сведочи да је упоредо са устаљивањем праксе ретког причешћивања долазило до губљења жеље да се у храму остаје до краја Литургије. „Како се чини, сагласно 8. и 9. правилу Светих Апостола и у складу са овим (тј. 2. правилом Антиохијског сабора) смишљено је раздавање антидора, рекли бисмо, ради тога да би и они који се не могу причешћивати светим и животворним Тајнама стекли потребу да чекају крај божанственог свештенослужења и да би из руку свештеника примали антидор на освећење“3. За Валсамоново објашњење тешко да се може казати да је правилно. „Агапе“, које су нестале из црквеног живота, неочекивано налазе известан израз у Евхаристији. Према Иполиту Римском, када је епископ учествовао на агапама, он би благосиљао хлеб и раздавао га присутнима. Био је то „благословени хлеб“. И антидор је благословени хлеб; и на њега се односе Иполитове речи да је то “ благословени хлеб, а не Евхаристија као Тело Господње“4. У XIV веку Симеон Солунски наводи да се антидор дели уместо причешћа, пошто нису сви верни достојни да се причесте5. Ако за Валсамонова тумачења можемо да приметимо да им недостаје историјска перспектива, премда су у бити својој правилна, тумачење Симеона Солунског потпуно је неприхватљиво. Њиме се чланови Цркве подвајају на оне достојне причешћивања и оне недостојне. Осим тога, њиме се уноси и апсолутно недопустива идеја да евхаристијски Дарови могу бити нечим замењени. 3. За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…)“. Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице „не разликујући Тијела Господњега“ реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Традиционални Петровдански црквено-народни сабор на Цетињу јутрос је почео Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру коју су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгије и викарни Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће многобројног вјерног народа. ЗВУЧНИ ПРИЛОГ РАДИЈА "СВЕТИГОРА" Свету тајну крштења примио је мали Лука Балабан, а у ђаконски чин професор Богословије Светог Петра Цетињског Благоје Рајковић. Такође, у чин чтеца произведен је матурант Богословије Огњен Боричић. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је рекао да Христа, Сина Божјег можемо исповиједити, као што је то учинио и апостол Петар, једино благословом и благодаћу Бога Оца небескога. „И онда му је Господ рекао ‘ти си Петар’, – што значи камен, камен вјере и таквог исповиједања, – ‘на коме ћу сазидати Цркву своју и којој неће моћи ни врата пакла одољети’. А врата паклена су сви они прогонитељи Цркве од тада па до данашњега дана, врата кроз која се иде у пакао“, рекао је Епископ диоклијски. Додао је да ће Црква, која је утемељена на том тврдом и непоколебљивом камену, одољети свим пакленим вратима до краја свијета и вијека. „И кад је дошао час таме, час распећа Господа и Спаса нашега Исуса Христа, интересантно је да је све оно што није била љубав побјегло са Голготе, испод Христа Христовог. Само је љубав остала испод крста и ишла за крстом до последњега тренутка“, казао је Владика Методије. Након причешћа вјерних Митрополит Амфилохије је рекао да је свето причешће наш цјелив Господу живоме и нас једних са другима. „То је цјелив оном љубављу вјечном и непролазном коју Црква Божја чува и дарује сваком људском бићу овдје на земљи. Као и данас, тако кроз вјекове – сабира се Црква Божија око Тијела и Крви Господње, око имена Христа Бога нашега, сабира се од времена Светих апостола које данас прослављамо Петра и Павла, до најновијих апостола међу које спада отац Пајсије Светогорац, наш савременик. А ту је и наша Света великомученица Февронија и сви свети кроз вјекове, јер је диван Бог у светима својим“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се данас на Цетињу догодило исто оно што се догодило и прије двије хиљаде година на Сионској гори. „Дух Свети је у виду огњених језика сишао на свете ученике и апостоле и проговорили су разним језицима. Ево и данас овдје, зар и м и нијесмо проговорили разним језицима – и на јелинском на коме је написано Свето писмо Новога завјета, и на словенском језику Светих апостола Кирила и Методија, Наума и Климента, и на српском језику Светог Саве просветитеља, Светога Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога, и на словачком језику, ево овдје је наш Владика Георгије, који нам је донио благослов Свете браће Ћирила и Методија из Моравске, и на албанском језику – овдје је наш ђакон из Скадра који је овдје поменуо Архиепископа Албаније и Скадра Анастасија. Сва Црква Христова разним језицима проговара и свједочи једну, свету, Божју истину – Црква која је неуништива и неразорива“, поручио је Митрополит Амфилохије. По завршетку Литургије у цетињском манастиру, Аархијереји су предводили Литију до цетињског Ћипура, до остатака старох манастирског храма Светих апостола Петра и Павла, гдје је благосиљан славски колач. Потом је Митрополит Амфилохије рекао да Петровдански сабор као златна нит траје без прекида кроз вјекове. „То је сабор богочовјечански, сабор у име Божје. А само сабори који су у име Божје трају и претрајавају времена и просторе и уграђују се у непролазни сабор око Свете Тројице, Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега“, казао је он. Додао је да се нада да ће надлежни за заштиту културних добара схватити да култура није – рушевине и чување рушевина. „Него је уз чување и обнављљање тих рушевина. Није нас пог поставио, ни нас овдје, а ни њих, а ни ове главаре на Цетињу да буду чувари рушевина или да руше, него да обнављају и своју душу и вјеру у живога Бога и да обнављају све оно што што су преци градили, да га сачувају и да га обнављају“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Током данашњег богослужења, вјерни су, поред моштију Светог Петра Цетињског и деснице Светог Јована Крститеља – светиња које почивају у Цетињском манастиру, могли да цјеливају и мошти преподобномученице Февроније које ових дана у литији обилазе храмове и манастире по Црној Гори. Мошти Свете Февроније на Цетиње су стигле јуче послије подне, гдје им је, у Цетињском манастиру приређен свечани дочек. Потом је служено свечано празнично бденије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељи Црвеног крста од 8. до 15. маја, спроведена је још једна успешна акција добровољног давања крви у организацији ВДС-а Епархије тимочке и Црвеног крста Зајечара. Тренутно по речима надлежних лекара има довољно залиха крви, али предстоје летњи месеци када су оне и највише потребне па се дешава да буду дефицитарне. У овој акцији прикупљена је 31 јединица крви. По речима ђакона Уроша Памучара, Епархија увек радо помаже овакве акције и зато је одредила два термина у току године када учествује у организацији и позива вернике, свештенике и све људе добре воље да добровољно дају крв и тако буду део овог хуманог догађаја. Епархија и ВДС, који води ђакон Вук Јовановић, помаже и подржава и све друге делатности Црвеног крста у току године, као и активности других хуманитарних организација које раде при црквама или сарађују са њима у нашој Епархији. Извор: Епархија тимочка

Разговарали смо и са студентима ПБФ који су учествовали у акцији. Студенткиња друге године Теодора Младеновић нам је рекла о сарадњи са Институтом, кроз коју је увидела значај ове акције за све нас и истакла да се много боље осећа када зна да је некоме помогла. Питали смо и студента мастер студија Бобана Павловића о његовом искуству и шта за њега предстваља ова акција. Истучући да је ова акција хришћански чин, г. Павловић се захвалио свима који су оранизовали ову акцију где сви можемо да покажемо дела милосрђа. Потом смо питали и професора др Ненада Божовића, који је и сам дао крв, да нам каже реч-две више о сарадњи факултета и Института за транфузију крви, као и о учешћу студената у овој хуманитарној акцији, и са радошћу истакао да вера студената није само теоретска ствар већ да кроз овакве акције они показују живу веру кроз помагање ближњим. У наставку чујте звучне записе које је забележио Николај Сапсај, који је и сам учевтвовао у овом хуманом делу. Извор: Радио Слово љубве Др Славица Јовановић Теодора Младеновић Бобан Павловић проф. др Ненад Божовић http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18766

Богослужење на месту мучеништва Светих царских страстотерпаца и њихове верне послуге била је круна Царских дана у Митрополији екатеринбуршкој о стогодишњици трагичних догађаја. Свети царски страстотерпци: цар Николај II Александрович, царица Александра Фјодоровна, царевић Алексеј, велике кнегиње Олга, Татјана, Марија, Анастасија примили су мученичку смрт пре 100 година, у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, у подруму куће Ипатијевих. У периоду од 2000. до 2003. године, на месту Ипатијеве куће срушене 1977. године изграђен је Спомен-храм на крви. Његовој Светости су саслуживали: Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије; Митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир; Митрополит астански и казахстански Александар; Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије; Митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије; Митрополит мински и заславски Павле и други архијереји, свештеници и ђакони. Божанској служби су присуствовали: пуномоћник представник Председника у Уралском федералном округу Н.Н. Цуканов; губернатор Свердловске области Е.В. Кујвашев; председник Одбора Државне Думе РФ за развој цивилног друштва, питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов; председник Законодавне скупштине Свердловске области Л.В. Бабушкина; председник Императорског православног палестинског друштва С.В. Степашин; председник Надзорног одбора Фондације „Јелисаветско-Сергијевог просветног друштва“ О. Громов; високе власти Свердловске области и града Екатеринбурга; представници Дома Романових: велика кнегиња М.В. Романова, О.Н. Куликовскаја-Романова, П.Е. Куликовски-Романов, Л.А. Куликовскаја-Романова. Током Литургије молили су се становници Екатеринбурга и многе поклоници који су стигли у главни граду Урала из различитих области Русије, као и из Азербејџана, Аустралије, Аустрије, Белорусије, Бугарске, Велике Британије, Немачке, Казахстана, Киргистана, Кине, Литваније, Молдавије, Новог Зеланда, САД, Таџикистана, Туркменистана, Узбекистана, Украјине, Француске, Естоније, Јужне Кореје, Јапана. Група поклоника стигла је и из Србије. недалеко од храма организовани су шатор-кампови за храну и одмор. На богослужењу је певао хор свештенства Митрополије екатеринбуршке (диригнет свештеник Алексиј Русин) и хор при Саборној цркви Свете Тројице у Екатеринбургу (диригнет М.Ј. Литвиненко). Веб-сајт Московске Патријаршије, у сарадњи са ТВ каналом “Сојуз“, и портал Патриархииа.ру преносили су догађања директно. Многобројни верници су гледали емитовање на великим екранима инсталираним на Царској улици поред Храма на крви. После сугубе јектеније Предстојатељ Руске Православне Цркве произнео је молитву за мир у Украјини. Једна прозба на заупокојеној јектенији гласила је: „Још се се молимо за упокојење душа усопших слугу Божјих на овом месту убијених Јована, Алексија, Ане и свих у времену жестоког безбожничког прогона побијених; за оне који су скончали у логорима, у тамницама и у оковима од рана, болести и смрти; за оне који су умрли у тешким радовима и за све који су се подвизавали у исповедању вере, и да им се опрости сваки грех вољни и невољни.“ Пред причешће Његова Светост је одржао проповед. Његова Светост је поклонио Цркви на крви литијски крст, а за друге храмове Митрополије екатеринбуршке 15 олтарских јеванђеља. На крају свете Литургије, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил предводио је традиционалну литију од места мучеништва Светих царских страстотерпеца и њихових верних слугу до манастира Светих царских страстотерпеца у Јанина Јами (далеко 21 км). Пут литије је био: ул. Царскаја– ул. Толмачева - ул. Ленина – ул. Татишчева - ул. Бебелја – ул. Техничка – ул. Решетскаја - Железнички шумски парк - насеље Шувакиш - Јанина јама. Извор: Српска Православан Црква