Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'који'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 332 results

  1. Вечерашња литија је за Херцег Нови била историјска. Молитвени вход свештенства и вјерног народа је од цркве Вазнесења Господњег на Топлој до манастира Савина пратио благослов иконе Пресвете Богородице Савинске. Литију је предводио Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски господин Теодосије. По доласку литије у манастир Савину, владику Теодосије и сабране вјернике је прво поздравио игуман савински Макарије. Звучни запис беседе „Можда нисте сви знали али вечерас смо учествовали и учествујемо у историјској литији. Ова литија где се на челу вечерас налазила икона Пресвете Богородице Савинске која је пре 250 година сачувала ову свету обитељ и овај град. И ево после толико времена прошла је поново улицама овога града и ви сте вечерас сведоци живи сведоци, живи људи да је овај народ жив и да ће остати жив, све док буде ишао за истином, за правдом и за истинитим Богом”, казао је отац Макарије. Најављујући обраћање владике Теодосија он је казао да је са Косова донио благослове свих оних светитеља са Косова и Метохије који су свој живот положили за веру и отачаство. „Вечерас су са нама сви они дошли у лику епископа Теодосија и они се моле за нас и у овој светој литији вечерас и они су били са нама и остаће са нама док је света и века”, рекао је савински игуман. Владика Теодосије је поздрављајући присутно свештенство и народ, прокоментарисао чињеницу да ни вечерас порта манастира Савине није могла да прими све учеснике молитвеног входа. „Рече отац Макарије да је мала порта овог манастира да прими све вас вечерас. У том тренутку родила ми се мисао да је довољно широко наше срце, да сви можете да станете у њега. И срце свих вас које прима ближње у њега. То је Божија заповест о љубави, да изнад свега љубимо Бога, Цркву Његову Свету и да љубимо једни друге. Овај догађај, ова литија, молитва, то најбоље потврђују”, рекао је владика Теодосије. Осврнувши се на данашњи празник, он је казао да се у Недељи Православља свуда чине литије са иконама у знак побједе Православља над јереси и правог учења над лажним, те исказао радост због свог данашњег учешћа у овој литији. „Ја сам много благодаран Богу и свима вама на вашој љубави што сам био учесник једне овакве литије јединствене и можда најлепше и највеће у мом животу у Недељу Православља. Ово је дар Божији, ово је дар Мајке Божије свима нама”, казао је владика Теодосије и додао да је и обилна киша која је вечерас пратила литију благослов Божији који показује колика је љубав и решеност народа Божијег да сачува оно најсветије, а то су светиње и вера православна. „Чувајући своје светиње ми тиме чувамо и своје биће. И оно што смо били и што јесмо и што треба да будемо. Ми који долазимо са Косова и Метохије добро знамо шта значе светиње за све нас. Оне су нас одржале и светиње чине да истрајемо на нашем путу Христовом. Путу Крста, страдања али и Васкрсења”, казао је Епископ рашко-призренски. Он је нагласио да се данас тако громогласно у Црној Гори ори „Не дамо светиње” зато што се Црна Гора прошавши своју голготу и вријеме у којем су светиње много пострадале од руку оних који не знају за Бога, обновила. „Све у историји што је часно и поштено, бивало је управо када нам је било тешко и када смо у тим невољама и тешкоћама тражили помоћ Божију. Прошли смо ми многа страдања, многе ратове али сачували смо своју веру и то је оно што је Божије у нама. Наше уздање је у Мајку Божију, у свете који су нам заступници и у помоћ Божију”, закључио је владика. Раније у току дана је у цркву Вазнесења Господњег на Топлој донешена чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске, да би током вечерашње литије на чијем челу је ношена, враћена у манастир Савину. Владика Теодосије је јутрос служио Свету архијерејску литургију у манастиру Савина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Настављајући циклус разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, предочавамо Вам разговор са Његовим Преосвештенством Епископом полошко-кумановским г. Јоакимом, са којим смо разговарали о значају хришћанске породице и васпитања; о важности активног литургијског живота; о животу по Јеванђељу, као и о превазилажењу индивидуализма. Разговор је објављен у Сретењском броју "Православља" (бр.1270. 15. Фебруара 2020), са преосвећеним Владиком је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. *Ваше Преосвештенство, будући да је васпитање у оквиру породице најдрагоценије, да ли можете да поделите са нама Ваше сећање на детињство, родитељски дом, уз посебан нагласак на васпитање? Прва и основна школа васпитања је породица, односно, како говоре Свети Апостоли - домаћа Црква. А у домаћој Цркви треба да влада послушност, доброта, љубав. У Њој се уче почетна слова азбуке православног живота и спасења. Из овога се види каква треба да буде дужност родитеља према својој деци. То значи, да они треба да васпитају своју децу у науци и страху Господњем, да их науче православној вери, животу по Јеванђељу. Ако родитељи то забораве, онда своју децу раздражују, подстичу их да развијају рђаве особине, да распаљују њихову самовољу. Зато је велика одговорност родитеља према својој деци. Господ им даје невину дечицу и Господ ће од њих тражити шта су урадили са њима, шта су посејали у њиховим душама. Само са васпитањем у Господу деца узрастају у праве људе. Без Цркве - без њене Свете Тајне није могуће да се задобије право васпитање. Деца упијају у своје душе све оно што виде и чују од својих родитеља и од свих из куће у којој су се родили. Прате сваку реч њихову и сваки покрет. Зато родитељи треба да буду живи примери и обрасци у вери и у животу по заповестима Господњим. Родио сам се после другог светског рата када је у то време почела да хара безбожничка комунистичка идеологија. Ретки су били они у то време који су усвојили ту идеологију и одмах се то пројавило у њиховом животу кроз отступање од православне вере и моралног живота. Иако је у то време било врло мало књига духовног садржаја, као што је то данас где су Цркве препуне таквим књигама, ипак су тада људи исповедали своју веру стрпљивим подношењем увреда, претње, исмевања итд. Није се могло тада замислити да се нарушавају постови. Одлазили су у Цркву на богослужења, на Литургију, недељом и великим празницима. Учили су нас посту и молитви још од малих ногу. Добро памтим као дете, како су моја мајка и бака, посебно бака, свако јутро и сваке вечери пали свећу или кандило и стоји на молитви пред домаћим иконама. То деца не могу да не виде и да се то њихово молитвено стајање не одрази у њима. Као деца једва смо чекали да дођу велики празници: Васкрс, Духовдан, Божић, Богојављење, Православна нова година... у које смо се посебно радовали. Учили су нас колико су знали и умели о вери, носили су нас у Цркву на Причешће. Сећам се, да смо као деца буквално схватали празник Богојављења. Слушали смо од старијих који су говорили да на Богојављење небо се отвара и Бог се јавља. Ми смо то буквало тако примали и остајали смо до дубоко у ноћ чекајући видљиво отварање неба. Још од малог узраста укључивали су нас, иако деца, у све могуће послове у селу: од чувања стоке, чишћење, орање по њивама, копање, сађење, кошење, скупљање дрва итд. Таквим васпитањем учили су нас послушношћу и раду. Била су то времена и велике дечје радости и игре. *Драги Владико, данас смо сведоци да многи родитељи, упркос многобројним едукативним књигама о правилном васпитању деце, саветима стручњака не могу ваљано да васпитају децу. Прама Вашем мишљењу, у чему је сагледано решење наведеног проблема? Да, читају многе едукативне књиге, како рекосте о правилном „васпитању деце” и примају савете стручњака (педагога), али не могу ваљано да васпитају децу. Где је узрок свему томе? Сва такозвана хуманистичка, овосветска васпитања деце, васпитања без Бога и против Бога - која су започела ренесансом и настављају се и данас, претежно су била и остала натуралистичког и хуманистичког типа. Сва таква васпитања су спољашњег карактера и површна. Говоримо површна, јер не могу ослободити човека од свих рђавих грешних особина и склоности, и даље распламсавају самовољу, једном речју, нису у стању да ослободе човека од свега грешног. Без Бога и Његове Цркве, која је стуб и тврђава истине, то није могуће. За правилно истинско васпитање, за изображавање лика Божјег у човеку, за узрастање у Јевнђелским врлинама, тј. у духовном животу, неопходно је живети по заповестима Божјим, неопходан је литургијски живот и неопходно је хранити се Хлебом живота - Господом Христом - Који је сишао с неба и даје живот свету. Дакле, да би човек узрастао у духовном животу, у врлинама, неоходно је хранити се Светим Тајнама Цркве - благодаћу Божјом. Изван Цркве то није могуће. Црква, која је Тело Богочовека, јесте „радионица” спасења, преображаја, образовања (васпитања) и обожења човека. Само се васпитањем Господњим деца изграђују у праве људе који знају Божански циљ живота и остварују га Божанским средствима. Црква је ради тога у свету, да одгаји људе, да их васпита у науци и страху Господњем. Зато, много греше родитељи који запостављају своју дечицу изговарајући се да су уморни од посла и да немају времена да посвете њима, и зато лакше им је да их остављају да сатима проводе пред телевизором, рачунаром или да се сатима играју на телефонима. На такав начин, одузимају им духовну храну. Не уводе их у храм Господњи, у Цркву Бога живога, преко које Господ наш Исус Христос, Једини човекољубац излива своје благодатне силе без којих човеку није могуће духовно узрастање. Благодатне силе Божије лече наше душе од свега грешног, од свега страсног. Иако су дечица невина, ипак у себи носе семе греха и склоности ка њему. Ево шта говори свети Јован Кронштадски: „Не остављајте децу без пажње. Када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнање и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које се више јачају и доносе рђаве плодове када деца одрастају.” Како ће се деца развијати, зависи од тога какво васпитање у домаћој цркви добијају од својих родитеља. Свети Јован Златоуст говори родитељима: „Докле ћемо бити телесни? Докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и њиховог васпитања у науци и саветима Господњим“. Многа данашња деца жељна су родитељског загрљаја. Сведоци су бескрајних свађа и препирања својих родитеља и породичних трагедија. Колико је у наша времена развода, колико је напуштене деце. Кажем да су нека дечица жељна родитељског загрљаја. Ево једног примера: Неки човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима. Син му каже: „Тата могу ли нешто да те питам?” “Да, наравно, реци, шта је?” “Тата, колико зарађујеш на сат?” “То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?” “Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?” “Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат”. Тада дечак спусти главу и замоли свога оца да му позајми 25 долара. Отац се разгневи и посла свога сина у собу, и још га изгрди да је себичан. Након неколико сати, отац је почео да размишља да је можда нешто стварно било потребно његовом сину за 25 долара, па је отишао у његову собу и како је видео да дете још није заспало дао му је тих 25 долара. Дечак је почео да се смеши, устао је са кревета и испод јастука извадио згужване новчанице у износу од 25 долара. Када је отац видео да његов син већ има 25 долара опет се почео љутити. Дечак му је тада рекао да је тражио од њега 25 долара јер није имао довољно. И тада му је рекао: “Тата сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра кући раније. Желим вечерати с тобом.” На крају бих везано за ово питање додао следеће: они који су отступили од вере и православног живота, да се кроз покајање врате Богу и Цркви Божијој, да промене свој начин живота и да молитвом вапију Богу да их умудри да би знали како да васпитају своју децу. *Преосвећени, монашки постриг примили сте у свештеној обитељи Цетињског манастира у окриљу Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског. Каква Вас сећања вежу за ову велику светињу? Да, монашки чин примио сам у свештеној обитељи - манастира светог Петра Цетињског, благословом и руком Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија. То је било време када су у Цетињском манастиру долазили поједине групе које су вршиле страшан притисак на Митрополита, на манастира светог Петра Цетињског и на цетињску Богословију. У манастиру светог Петра налазе се три велике светиње, надам се свима познате: частица Животворног Крста Господњег на коме је Син Божји био разапет за спасење света. Друга је рука светог Јована Крститеља, она његова рука која је на реци Јордану положена на главу Спаситеља света. И трећа, нетљење мошти - цело нетљено тело светог Петра Цетињског Чудотворца. Благословом ових трију светиња и благословом Митрополита Г. Амфилохија, руковођен сам и упућиван у монашки живот. Водећи монашки живот у овом манастиру у којем се налазе ове три велике светиње (што је велики благослов Божји), чешће сам размишљао и постављао себи питања: какав је мој однос према братији који су иконе Божје, да ли је мој однос према њима био онакав као што нам говоре свети Оци: видео си брата, видео си Бога; каква су моја осећања према њима, извиру ли она из љубави, или из егоизма? Даље: зашто сам дошао у манастир? Чувам ли монашке завете које сам дао на монашењу за која ћу одговарати Богу? Да ли моја осећања извиру из страха Божијег, из свештеног страха и трепета према светињи, да ли слушам савете свог духовног оца (Митрополита Амфилохија) или пројављујем своју самовољу? Оно што ми радимо по својим помислима, макар нам и добро изгледало, није Богу угодно, како нам говоре свети Оци. А у послушању свога духовног оца садржи се и молитва и угађање Богу, Који је рекао: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца Који ме послао (Јн. 6,38). *Запажени и благословени траг оставили сте и као професор Цетињске богословије. Дивна је прилика да поделите са нашим читаоцима неко искуство из професорских дана? Негде у делима светитеља наших дана, преподобног Аве Јустина Ћелијског, записано је да човек човеку (ближњему) приступа као на голубијим ногама. То значи да таквим начином опхођења не би нечим повредио брата свога (ближњега). Трудио сам се да изградим такав приступ како према деци и професорима у Цетињској богословији, тако и према братији у манастиру и уопште према сваком човеку. Но да ли сам у томе успео, то знају генерације ученика којима сам предавао Свето Писмо и хришћанску етику. Ја то не могу да кажем, јер знам да ми и кад све испунимо што смо дужни били, опет смо непотребне слуге по речима Господњим. Тако да, свако добро које учинимо је Божје добро, које се не савршава само нашим трудом, но и силом и вољом Божјом. Јер смо ми у делу спасења сарадници Божји. Дакле, Бог од нас изискује труд саобразан вољи Божјој, по речима светог владике Николаја. Овде могу да додам следеће: ако сам начином свога понашања, начином предавања и оцењивања ученика, или, будући да сам био и васпитач, у нечему пренаглио, замолио бих за опроштај. Ево једног искуственог примера из тих дана: када сам једном приликом исповедао ученике богословије у Цркви светог Ђорђа на Ћипуру која се налази испод манастира, приметио сам да неки од ученика целивајући икону светог Ђорђа на којој он убија аждају (сподобу), нису обраћали пажњу где целивају. Тако су неки од њих целивали аждају уместо руку светитеља. Видећи то, прво сам се мало нашалио са њима на рачун тога, а онда сам скренуо пажњу да погледају икону и да воде рачуна где се она треба целивати. *Један од предмета који сте предавали у Цетињској богословији било ја Свето Писмо. Према Вашем мишљењу, да ли се данас у довољној мери чита Свето Писмо, или би читање требало да буде много усрдније? Човеку као психофизичком (духовно-телесном) бићу потребна је поред телесне и духовна храна. Духовна храна за човека је Свето Писмо и Свето Предање Цркве, односно Реч Божја, богослужење - Литургија Цркве, њене Свете Тајне, а врх свега тога примање Тела и Крви Господње - Свето Причешће. Било је времена када су Цркве биле празне. Тај период безбожнички, комунистички је прошао и ево многи се сада враћају Цркви Божјој, и млади, а и старији који су раније отступили од вере. Цркве су данас препуне и Светим Писмом и књигама духовног садржаја, што раније, у поменутом периоду није био случај. Тада се ретко могла наћи нека књига духовног садржаја. Сада, то да ли се у довољној мери чита Свето Писмо можемо донекле знати колико се људи враћају светој Цркви, и колико су жељни духовне хране и вечног спасења. Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто толико је важно знати и како треба читати Свето Писмо. Свети оци препоручују молитвена припрема и за читање и за изучавање Светог Писма. Читање да буде усрдно, молитвено и са страхопоштовањем, да нам Господ просветли ум за разумевање речи Светога Писма и за њихово усвајање срцем. Речи Светога Писма су дух и живот како нам говори Господ Христос наш Бог и Спаситељ. Зато речи Светога Писма треба читати са пажњом, са усрђем и живети по њима. Када је законик искушавајући Господа питао: Шта ми треба чинити да наследим живот вечни, Господ га је упутио на закону: шта пише у њему? Како читаш? Зато и треба усрдније и са молитвеном пажњом читати речи вечнога живота, како би свака реч вечне истине нашла место у нашем срцу, а то са друге стране значи да их делањем претварамо у свој живот. У противном, Господ ће нам рећи: А што ме зовете Господе, Господе, а не извршујете што вам говорим. Творењем заповести Божије човек узраста у богопознању. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов у својој првој Посланици говори следеће: Онај који говори познао сам Га (Бога), а заповести Његове не држи, лажа је и у њему нема истине. *Ваше Преосвештенство, поучите нас сходно Вашем искуству о важнијим детаљима у погледу истинског живот по Јеванђељу? Православни духовни живот, или живот по Јеванђељу без покајања, вере и молитве, без Цркве и њене Свете Тајне, без литургијског живота, није могућ. Темељ православног живота постављен је у Светој Тајни Крштења. Значи да од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот у благодати Божијој, а сав даљи његов живот је његово узрастање у јеванћелским врлинама и њихово умножавање. Човек узраста у духовном животу чувајући и творећи заповести Господње и јеванђелске врлине, хранећи се светим благодатним Тајнама Цркве. Дакле, без чувања заповести Господње и без свете Тајне Цркве - без светог Причешћа није могуће живети духовним животом, и узрастати у јеванђелским врлинама. Човек да би остварио спасење неопходно је да узраста и у вери, и у љубави, и у молитви, и у посту, и у сваку хришћанску врлину. *Трудом да истински живе по Јеванђељу, многобројни светитељи су знали да је најтежи задатак пред сваким човеком савлађивање и превазилажење сопственог егоизма. Данашње време је посебно обележено изазовом екстремног индивидуализма и самодовољности. Одакле почети у овом подвигу за отварање простора Другом? Човек је и логосно, и слободно, и молитвено, и црквено (еклисиолошко) биће. Биће створено за заједницу - заједницу човека са Богом и заједницу човека са ближњима. Дакле, човек је саборно биће. А темељ саборности, темељ заједнице је љубав која је веза савршенства. Али љубав није могућа без истине, без правде, без слободе. Како се узраста у духовном животу имамо безброј примера код светих Божијих угодника. Светитељи Божији да би примили дух, својим подвизима су проливали своју крв. Молитвом, постом, покајањем, непрекидним бдењем рушили су старог грешног човека у себи који се распада у преварљивим жељама - таквог човека који се затвара у себе и неће да види у брата свога икону Божију. И тако, таквим непрекидним подвизавањем узрастали су у светости, уздизали су себе у анђелске висине и испуњавали се Господом Христом. На тај начин, својим личним животним примером показали су нам пут и начин живота који ми треба да следимо. Као што нас учи свети апостол Павле: Угледајте се на мене, као ја на Христа. За очишћење наших душа потребно је много зноја, много борбе, много труда да би се човек ослободио од грехова и страсти. Ми смо сарадници Божији. Без сарадње наше слободне воље са благодаћу Божјом човек не може да се преобрази и далеко је од спасења. Да би се отвориле очи наших душа треба да одбацимо од себе блато греха. Ако не одбацимо своје “ја”, не одбацимо свог старог грешног човека, већ у нама настави да живи егоизам, себељубље, човекоугодништво, нећемо духовно узрастати. А ако човек духовно не узраста, онда све више и више пада. У духовном животу нема стајања у месту. Или узрасташ или падаш све дубље. Ослобађајући се свога “ја” - индивидуе која се у себи затвара и која због тога не може да узраста у љубави према Богу и према човеку, ми отварамо простор да се у наше душе усели Бог. Бог усељавајући се у наше душе ослобађа нас од егоизма, гордости, сујете и осталих страсти који у стварност су једна те иста страст са малим разликама. Зато човек да би се ослободио свега онога што га одваја од Бога љубави, мора да превазиђе себе. То се постиже општењем, заједничарењем, новом саборном животу по Богу, у Цркви Божјој. Јер наше спасење је спасење са свима светима, сарадња наше слободне воље са вољом Божјом. Зато је Црква Божја (стуб и тврђава истине) у свету да нас кроз вером и покајањем излечи од сваке греховне ране, да нас ослободи од свега грешног и страсног. *Пред крај разговора, замолио бих Вас да нам представите у кратким цртама историјат поверене Вам епархије? Када је у Скопљу проглашена прва српска Патријаршија, 9. априла 1346 године, њен први патријарх је био Јоаникије. Тада је Куманово било у саставу поменуте Патријаршије. У XIX веку Скопска епархија је обухватала следеће градове: Скопље, Тетово, Гостивар, Куманово, Прешево, Криву Паланку, Кочане, Штип, Кратово, Врање, Власину и Сурдулицу. За време скопског митрополита Јосифа у првој половини XX века види се да је Куманово такође било у саставу његове епархије. Значи, и из свега до сада реченог, види се да наша епархија као самостална полошко-кумановска је новијег времена. У наше дане седиште наше епархије, у овим тешким условима у којима се налазимо, је у граду Куманову. *Замолио бих Вас да разговор крунишете једном пастирском поруком. У овим празничним данима Божићне и Богојављенске радости, благодаримо Богу Који нам је донео Свој мир, мир Божји који надвишује сваки ум, Који нам је благовестио благопријатну годину Господњу, желео бих да подвучем следеће: да чувамо свету православну веру и живот по њој, онако како су чували свети Божји људи. И угледајући се на њихов живот и исповедање вере, да и ми идемо њиховим путем и будемо спремни, ако затреба у датом тренутку, да и живот свој положимо за њу. Јер само на тај начин бићемо спремни да испунимо свој главни животни циљ, а то је задобијање вечнога живота. Нека је свима благословено и благопријатно ново лето Господње. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  3. Одговор Видовдана грчком калуђеру који је опседнут епископом Иринејом Буловићем Ваш проблем је што та самопрокламована власт патријарха Вартоломеја не вреди ни три метра около његове канцеларије, а камоли у целој Цркви. Српска црква није крива што то нико никад неће прихватити, ни у Атини, а камоли ван грчког говорног подручја. Надамо се да су мама и тетка, дечко и мачка добро. Максуз селам из Србистана од редакције сајта Видовдана! Драги и уважени оче архимандрите Романе, Веома нас је обрадовала чињеница да редовно пратите рад нашег сајта. Заиста нам је жао што се мучите с преводом, али у овом тренутку наше могућности не дозвољавају верзију сајта на грчком. Надамо се да ваши пријатељи, који говоре српски али мрзе Србе, барем знају да Вам преведу тачно и коректно. Пре свега, желимо да Вас утешимо и уверимо да Српска црква нема никакве намере да свргне Цркву Цариграда с било каквог привилегованог положаја. Потпуно напротив, Српска црква жели и покушава да сачува положај који је бивша Велика Христова Црква у Цариграду имала током последњих хиљаду година у Православној цркви. Историја је избрисала ту славну и мученичку Цркву, а у последње време тренутни патријарх Вартоломеј учинио је све да и те остатке првенства части и угледа уништи. Српска црква нема проблем са Црквом Цариграда, него Црква Цариграда има проблем да убеди Српску цркву да има неке привилегије власти о којима код нас нико никад ништа није чуо вековима. Сви напори Српске цркве иду ка томе да се односи унутар Православља врате на стање пре нечувених, неканонских и издајничких деловања патријарха Вартоломеја у Украјини. Нажалост, изгледи за такво решење су веома мали. Московити, како их Ви називате јасно су рекли да више никада неће пристати да турски патријарх из Истанбула, како они вас називају, икада више има било какву власт и привилегије. Укратко, покушали сте да узмете више него што вам припада, па сте изгубили и оно што сте имали. Иако смо због обе стране жалосни, и покушавамо да задржимо неутралан став, нажалост ми вам помоћи не можемо. Сами пали, сами се убили. Посебно морамо да нагласимо да српски народ и Српска црква највише воли грчки народ и Грчку цркву у целини (у свим њеним аутономним и аутокефалним црквеним организацијама). Управо та љубав нас обавезује да вам не помажемо у пропасти и срљању у амбис, у који вас је увео ваш Патријарх народа, како га називате. Српска црква није крива за његове наопаке процене и лоше одлуке у Украјини, када сте признали као православне свештенике људе који су сами себе рукоположили моштима светих. Српска црква али пре свега њена пуноћа – народ не прихвата ни никакве “икономије” према непокајаним расколницима и сличним парасинагогама. Познато Вам је да Српска црква у С. Македонији насупрот себе има потпуно канонску јерархију, и деценијама одбија да прихвати било какве икономије и компромисе који би подразумевали избегавање прихватања кривице за раскол и приношења покајања, и остаје при том ставу по сваку цену. Под притиском и државних власти, и “московита” и фанариота. То је некима у Вашој Цркви тешко да схватите, јер мислите да папски прерогативи које је сам себи доделио патријарх Вартоломеј могу да бришу и пишу векове историје и предања, и да принцип икономије може да се примењује као дресинг за салату, опционо и по укусу. То код нас тако не функционише нити може да прође, ми смо крвљу платили нашу православну веру. Ако нас историја и време већ сломе и натерају да прихватимо силу и безакоње, будите уверени да то сигурно неће бити неки неопапа из Истанбула. Ваш проблем је што та самопрокламована власт патријарха Вартоломеја не вреди ни три метра около његове канцеларије, а камоли у целој Цркви. Српска црква није крива што то нико никад неће прихватити, ни у Атини, а камоли ван грчког говорног подручја. Други велики проблем Цариграда јесте да генерално не познајете српску и словенску реалност. Све што сте хтели да урадите и остварите могли сте да сте имало познавали наш менталитет и верску праксу, али за то не кривимо Грке, него Словене који су вас погрешно наводили. На пример, Вама није јасно да Иринеј Бачки није митрополит, а има власт и верника више него 50 цариградских митрополита заједно. Срби никада нису трчали нити имали претензије за испразним титулама и умишљеним почастима које из њих произилазе. Зато ласкаве титуле које грчки митрополити и патријарси користе, код многих Срба су увек изазивали подсмех, иако смо се трудили да поштујемо историју и обичаје. Ипак, оног тренутка кад су неки Грци помислили да велике и звучне титуле значе и носе неку практичну и конкретну власт, наш подсмех је постао гласан смех који проузрокује једна добра комедија. Зато се Вама чини да смо ми незахвални и издајице Мајке, а заправо многима од нас је жао што Мајка не зна за стид, иако искрено морамо да признамо да вам се многи заиста смеју. Патријарх вашег народа је постао патријарх грчке комедије. Довољно је само видети шта вам на дневној бази ради украјински патријарх Филарет. Текст који критикујете има неке идеје и историјске податке, на које врло радо можете одговорити, а ми ћемо са радошћу објавити Ваш текст. Код нас нема цензуре и диктатуре, наш патријарх није Вартоломеј. Ипак, пријатељски Вас желимо упозорити да избегавате термине националисти, издајице, непојкајани расколници, јеретици итд јер код Срба такође изазивају подсмех будући да је генерални утисак да се ти термини односе искључиво на Вартоломеја и његову клику, па би се могло десити да Ваш текст буде несхваћен. Надамо се да су мама и тетка, дечко и мачка добро. Максуз селам из Србистана од редакције сајта Видовдана! Видовдан https://vidovdan.org/info/odgovor-vidovdana-grckom-kaludjeru-koji-je-opsednut-episkopom-irinejom-bulovicem/
  4. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије боравиће у званичној посети Митрополији црногорско-приморској од 27. до 29. Фебруара. Животопис Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија Благословен који долази у име Господње: Митрополит кијевски Онуфрије сјутра вече долази у Црну Гору и предводи литију у Подгорици! Отац Гојко Перовић: Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева! Прота Дарко Ђого о личности Митрополита кијевског Онуфрија: Живи Светом гором и животом подвижника! Филм о Митрополиту Онуфрију, поглавару Украјинске православне цркве Митрополит Онуфрије послао писмо подршке СПЦ у Црној Гори
  5. Вјерни народ у Црној Гори сјутра вече ће имати велику радост и велики благослов: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије у четвртак, 27. фебруара стиже у посјету Митрополији црногорско-приморској. Дочек Блажењејшег г. Онуфрија са свечаном доксологијом биће организован у 18 часова у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, након чега ће предстојатељ Украјинске православне цркве, заједно са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем предводити крсни вход улицама главног града Црне Горе и тиме подржати праведну борбу вјерујућег народа против Владиног безакона о слободи вјероисповијести. Митрополит Онуфрије ће у петак, 28. фебруара у 11,30 часова посјетити Цетињски манастир. У суботу 29. фебруара он ће, уз саслужење Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, домаћина – Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и више архијереја Украјинске и Српске православне цркве служити Свету архијерејску литургију у подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења, поводом славе наше Митрополије празника Светог Симеона Мироточивог. Након Литиргије, која ће почети у 9 часова, Блажењејши Митрополит Онуфрије предводиће литију до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици, гдје ће бити благосиљан славски колач. Потом ће се литија вратити до подгоричког саборног храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Црква није против Црне Горе, али неће бити послушник атеистичких владара који желе да је устројавају! Поново је премијер Црне Горе г. Душко Марковић грубо и неодговорно оклеветао Српску Православну Цркву подмећући јој ничим доказан став да, како је рекао „Црква жели да се стави изнад државе и да не признаје њен сувенеритет и независност“. Истина је потпуно другачија. Власт се континуирано ставља изнад државе кршећи чак и Устав Црне Горе. Никада Црква није именовала министре, посланике и државне службенике, али зато се власт директно мијеша у канонско устројство Цркве и одређује ко је црква а ко није, нарушавајући принцип одвојености Цркве и државе. Црква никада није била, нити ће икада бити против Црне Горе, али неће ни бити слијепи послушник атеистичких владара који желе да је устројавају по својим мјерилима и аршинима. Упорно саопштавамо, сада понављамо, да Црква није ни против доношења Закона, већ искључиво против појединих дискриминаторних и антиуставних чланова којима се врши правно насиље не само према Цркви, већ и према важећем правном поретку Црне Горе. Све ово је саопштено данас и на састанку чланова Епископског савјета СПЦ у Црној Гори са члановима делегације Европског парламента који је одржан у Подгорици. У веома срдачном разговору Епископски савјет, који је на овом састанку предводио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, још једном је констатовано да је став међународне заједнице да се до решења мора доћи дијалогом, укључујући не само примјену, већ и измјену спорних чланова. То је оно на шта Епископски савјет од почетка инсистира. Ако је дијалог једини пут, а мислимо да јесте, чему служе изјаве које долазе са најважнијих државних адреса, а које су се претвориле у својеврсну мантру, да се Црква бори против Црне Горе. Ако нешто доприноси угледу Црне Горе пред Европом и свијетом, ако је нешто за понос у Црној Гори то су наше величанствене литије у којима стотине хиљада људи мирно и достојанствено исказују незадовољство доношењем оваквог Закона. Умјесто да као свака одговорна и демократска власт чује глас народа, ова црногорска показује своје тоталитарне облике и тај исти народ назива издајницима, рушитељима државе и лудацима. Ова сабрања по бројности и духу не памти Европа у последњих сто година. Али и поред тога, са жаљењем примјећујемо да нема те државне институције коју власт ових дана није упрегла у прљаву борбу против Православне Цркве и њених вјерника, који траже да имају иста права која припадају и другима. Изјавама и понашањем предсједник Ђукановић јуче у Женеви а премијер Марковић данас, показују да су они и њихова партија једини који се стављају изнад Црне Горе, претворивши институције система у машинерију за остваривање својих политичких и партијских интереса, а не у служби грађана који свакој држави, па и Црној Гори обезбјеђују суверенитет. Тражимо само једно, да се над Црквом примјењују исти закони који важе и за друге вјерске заједнице, као и за свако правно лице у Црној Гори. И нећемо стати у тој борби. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предводио је вечерас крсни вход улицама Рисна након молебна Пресветој Богородици који је служен у рисанској цркви Светих апостола Петра и Павла. Благосиљајући велики број сабраних вјерника, међу којима је било пуно дјеце, Митрополит Амфилохије је поручио да ми свједочимо слободу којом смо обдарени од Господа ходећи у литијама црногорским градовима. ,,Ми свједочимо Нови завјет, хранећи се Тијелом и крвљу Господњом, хранећи се Његовом љубављу и учећи се на Његовој љубави“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је подсјетио да јер Косовски завјет израстао из Новог, Христовог завјета. „Жртвовање себе за ближње своје, за светиње Божје – то је оно ради чега је цар Лазар себе жртвовао, и сви они кроз вјекове који су се иопредјељивали за оно што је вјечно, што је непролазно, за разлику од оних који се клањају мртвим, пролазним, ништавним стварима, који проглашавају лаж и безакоње за закон. Нажалост, и ми смо то дочекали овдје у Црној Гори да је безакоње проглашено за закон, и то у име народа“, рекао је Митрополит Амфилохије. Упитао је који је тај народ који гласа за некога који безакоње проглашава за закон. „Ја вјерујем докле се не скине то безакоње да нећете наћи ни једног ни Бокеља, ни Црногорца ни Брђанина који ће гласати за тако безакоње и за оне који тако безакоње отимања светиња устоличују први пут у историји Црне Горе. У Бога се надам да међу вама Бокељима неће бити оних који ће гласати за то безакоње и за оне који подржавају то безакоње, без обзира ко они били“, поручио је Владика Амфилохије. Поручио је да се власт бира да би држала закон, да био доносила праве и истинске законе. „И да чува народну душу, да његује у народу заједништво и љубав. Не да дијели народ, да га завађа. Да оно што ради, ради на братољубљу и богољубљу, а не на братомржњи и богомржњи“, рекао је он. Казао је да су духовни потомци оних који су градили будућност на братомржњи и богомржњи све што је тада саграђено разорили и опљачкали. „И сада је још преостало да цркве Божије заузму и опљачкају. Црква Божија је светиња Божја, она је за спасење свију и призив Божји свима да се врате себи, да се врате истини Божјој, правди Божјој, љубави Божјој, нади вјечној, да се врате вјечном достојанству. Да не жртвују себе и друге, да не жртвују дјецу своју ономе што је ништавно, пролазно и смртно, да се не клањају (с опроштењем!) дебелом цријеву, него да се клањају Богу живоме и истинитоме“, нагласио је Владика. Нагласио је да су молитвени входови у Црној Гори исцјељење од мржњи, диоба и подјела, од свега што је тровало наш народ. „Зато је неопхопдно да овако ходимо за Богом као Путем, Истином и Животом“, закључио је Митрополит Амфилохије .У велику рисанску литију претходно су се слиле литије вјерног народа које су стигле из Леденице, Драгошевог села, Ораховца, Костањице и Мориња. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни. По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  9. ”У ово време припреме за свети пост, праштајмо једни другима у име Божије, волимо једни друге не онакве каквима би ми хтели други да буду, него управо онакви какви други и јесу. Прихватајмо ближњега са љубављу, са радошћу, у тихој, у хришћанској љубави и врлини, јер без другога, једни без других, не можемо ући у Царство Божије, и Бог нас не може познати - само нас, саме за себе” - поручио је верницима Игуман Манастира Тумане, отац Димитрије Плећевић тумачећи Свето Јеванђеље ”О митару и фарисеју”. „Рече Господ причу ову: Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. 11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. 12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. 13. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! 14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“ Лк. 89 (18:10-14) Беседа Игумана Димитрија (Плећевића) у Манастиру Туману: Основни проблем овог фарисеја еванђељског јесте, уствари, његово одсуство односа љубави према ближњем, јер он Богу захваљује на томе што он није као сви други грешници него је праведан пред Богом. А пред Богом бити праведан значи познавати своје грехе, смиравати себе негледајући грехе других и трудећи се да и себе и друге приведемо ка Господу. Зато се ова Јеванђелска прича тиче свих нас, браћо и сестре, сви смо ми у нашем животу час цариник, по својим гресима, час фарисеј, по држању закона, час цариник, по покајању, час фарисеј, по осуђивању других. И те улоге у нашем животу непрестано се мењају. Ми бивамо они који олако виде грехе других, стављамо друге на стуб срама, заборављамо да је Бог Отац и Створитељ оних које ми осуђујемо, и оних које ми не волимо. Казаће савремени човек: много је неправде у свету, овај је овакав, онај је онакав, али хришћанин треба да каже смело гледајући ка Господу: ,,Господе опрости Ти њима што они не познају Тебе, буди им милостив да би и мени био милостив.” Нисмо ми судије, браћо и сестре, нисмо ми они који исплаћујемо Божије раднике и Божије најамнике, нисмо они који суде деци Оца Небескога, јер смо и ми иста деца истога Господа. Осуђујући друге и тражећи правду за друге, а милост за себе исто је као да мајци неколико деце кажете: ,,Ето, поби ову сву своју децу ја сам једини праведни твој син.” А, мајка као мајка, она види да су јој деца, можда, лоша, жели да се они исправе, али их једнако воли и жели и чека њихово исправљење. Тако и Бог наш, Отац наш Небески, Који нам је по великој милости својој Сина Свога Јединороднога дао да постане Човек и нас људе да узвиси ка вечности силом Духа Светога, Бог Отац наш, Пресвета Тројица чекају преумљење и покајање свакога од нас. И данас када изађемо из храма, браћо и сестре, исто онако како су изашли цариник и фарисеј, завапимо Богу да буде милостив нама грешнима, да превиди наша сагрешења, кажимо му: ,,Господе ми смо деца Твоја, друог Бога осим тебе немамо и не знамо и Ти нас једини можеш спасити по милости Својој.” Али у молитви коју узносимо Господу немојмо да осуђујемо ближње, па, да чим смо изашли из храма молећи опроштај, да ми завезујемо друге и да не опраштамо другима, ма какви да су ти други они су деца Божија и њих Бог чека на покајање. Зато, браћо и сестре, у ово време припреме за свети пост, праштајмо једни другима у име Божије, волимо једни друге не онакве каквима би ми хтели други да буду, него управо онакви какви други и јесу. Прихватајмо ближњега са љубављу, са радошћу, у тихој, у хришћанској љубави и врлини, јер без другога, једни без других, не можемо ући у Царство Божије, и Бог нас не може познати – само нас, саме за себе. И зато као митар, као цариник, завапимо Господу: ,,Господе не гледај грехе наше, и милостив буди нама грешнима.” И немојмо да имамо охолост овога фарисеја, џаба нам што постимо постове, џаба нам што дајемо десетак Цркви, џаба нам је све што радимо ако не радимо од срца, и ако не радимо да би суштински угодили Богу, а Богу ћемо угодити онда када будемо имали љубави према ближњему. Не може се Бог волети, браћо и сестре, да се не воли брат, или ближњи којега видиш, просто, то је закон који је Бог сам поставио. Нека нам Бог буде милостив, нека нам опере сагрешења, нека види љубав нашу, нека види покајање наше, нека нам опрости, нека нам и други опросте и нека ми опростимо другима, и тако помирени да будемо вазда у заједници са Господом. А када дајете, браћо и сестре, било да дајете Цркви, било да дајете сиротињи нека ваше давање буде са љубављу, са благословом, са радошћу и Господ ће вам увек строструко узвратити, јер све оно што дате од срца ви сте, уствари, дали део своје љубави, а оно што дате преко воље то као да нисте ни дали, све вам се то сасвим отписује, не вама него свакоме од нас, зато давајте, јер је љубав она која се умножава, и Царство Божије оно које је крај свега нашег труда, испуњење наде наше. ,,Боже милостив буди мени грешноме”, још једном завапимо, нека нас све помилује и све нас прими у Царство Своје. Амин Боже дај. Извор: www.sabornik.net
  10. Након одуслуженог молебна у храму Христовог Васкрсења, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, са Преосвећеним владикама каракашким и јужноамериканским г. Јованом из Руске заграничне цркве, брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком из Охридске архиепископије, мати Анастасијом, игуманијом манастира Девич са КиМ, свештенством и дјецом, предводио је литију улицама Подгорице, у којој учествовало преко 50 000 Подгоричана. У литији је ношен омофор и крст Светог Василија Острошког. Након што се литија вратила пред храм, Владика Амфилохије се обратио вјерном народу и казао да се блага вијест о Христу васкрсломе наставља без прекида 2000 година, а њен свједок је и храм Христовог Васксења, као и литије које се догађају у Црној Гори: „Велики су Божији дар литије које овдје трају већ 1700 година, од времана великога цара Константина, када је послије проклетога цара Дукљанина, дао слободу Цркви Божјој и вратио храмове и имања Цркви, црквеним заједницама, свештеницима, епископима онога времена. Од тада је његов закон постао мјера свеукупног законодавства европског до наших времана“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нажалост, поручио је Митрополит Амфилохије, само у Црној Гори, гдје је Црква Христова присутна од 4. вијека, они који не вјерују у Христа и Његово васкрсење, и мисле да је могуће убити Христа на начин како му је због интереса пресудио Понтије Пилат, обнављају закон проклетога цара Дукљанина. Истакао је да то није добро за Црну Гору Светог Јована Владимира који је пострадао јер није дозволио да се због њега води братоубилачки рат. Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће се властодршци уразумити и укинути Закон о слободи вјероисповијести, који је срамота и за њих и за државу. „Посебно је срамота за Црну Гору пред читавом Европом. То је оно што свједочи цијела Европа. Добијамо подршку из Берлина, Париза, Њујорка, Лондона, не само од представника Православне цркве на челу са нашим и цариградским Патријархом, него и од римског Папе и од наше браће муслимана“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да црногорској Влади и власти, која доноси безаконе законе, није сметало да позове Хашима Тачија, „једног срамног злочинца за честити албански народ“. „Хашим Тачи није представник тог честитог народа, него разбојника косовских, који је уз помоћ међународних разбојника Косово и Метохију уништавао, срушио 150 храмова заједно са бомбардерима са Запада. Пријети да ће и он да одузме Пећку патријаршију и Дечане, да и он одузме цркве Божје, као што пријете и ови наши који су на власти да одузму ове светиње Божје. Коме да их дају“, упитао је Владика Амфилохије на што се из десетина хиљада грла заорило: Не дамо светиње!. Он је рекао да светиње нико одавде неће понијети, јер су овдје и грађене и саграђене. „Али има Онај који их је чувао кроз вјекове и који ће их чувати до краја свијета и вијека“, поручио је Митрополит Амфилохије. Владика брегалнички Марко из из Православне охридске архиепископије казао је да су се са оваквим законима суочили вјерни и у Сјеверној Македонији прије 20 година. “И још се суочавамо, да они који нијесу црквени људи желе да кроје судбину Цркви. Ово ме заиста радује кад видим колико се људи сабрало на овој литији. Ово је једно духовно васкрсење“, рекао је Владика Марко. Рекао је да Бог не оставља да пропадне оно што је вјековима грађено и уграђивано у Цркву Божију. „Бог даје благослов за један овакав подвиг и неће допустити да се нецрквени људи баве црквеним питањима“, поручио је Владика брегалнички. Архимандрит Данило Љуботина из Пероја из Митрополије загребачко-љубљанске је казао да ни они нису дали своје светиње, да нису продали своје име и презиме, своје писмо ни своје ђедове ни прађедове, ни сву историју коју су им они предали. „Не постоје земаљски новци који могу да купе нашу савјест, наше светиње, наше име, презиме, наше писмо и нашу културу и све оно што стоји иза нас, јер тако нас свијет препознаје. Свијет нас препознаје по витештву, по доброј ријечи, љубави према свима“, рекао је отац Данило. Додао је да је ово што се у Црној Гори види свјетско чудо. „Гледали смо и друге како ходају по великим градовима, али нису били мирни као ви. Ви сте показали мир, стрпљење и памет“, поручио је архимандрит Данило Љуботина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 9. фебруара, у Недјељу о митару и фарисеју, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У току Литургије крштена је и миропомазана нова слушкиња Божија Јована, коју је Митрополит благословио и пожелио да се угледа на Светог Јована Крститеља и Светога Јована Златоустога, и да је Бог благослови да цијели живот проведе у страху Божијем, вјери и љубави и да задобије вјечно и непролазно Царство Божије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије своју архипастирску бесједу почео је ријечима Светога апостола Павла: Сви који хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени, која се и на њему остварила као и на свим осталим Христовим ученицима. „Сви су били гоњени и прогоњени, управо зато што су свједочили Христа распетога и васкрслога“, бесједио је владика и подсјетио да су сви апостоли за Христа пострадали, само се природном смрћу упокојио Свети Јован Богослов. У знаку тога распећа за Христа, али и живљења за Христом, је и Света тајна крштења коју је данас на диван празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, примила мала Јована сараспета са Христом у Светој тајни крштења, погружена, гдје умире стари и рађа се нови човјек саздан по лику и подобију Божијем, казао је, између осталог, Митрополит и додао: „Онај који се крштава сараспиње се са Христом, и умире заједно са Њима да би задобио дар вјечнога и непролазнога живота Христовим васкрсењем и Христом васкрслим.“ Казао је да је рођење од мајке рођење за овај пролазни живот, а рођење у Тајни крштења рођење Духом Светим животворним за вјечни и непролазни. Нагласио је да се душа оног који се крштава испуњава Духом који је Дух вјечнога Оца од кога исходи, коме се заједно са Оцем и Сином поклањамо, а којим дише све што дише и живи све што живи. „Тај Свети Дух се уселио у новокрштену Јовану и она је од смртнога постала бесмртно, вјечно биће, рођена Духом животворним вјечним за непролазни и вјечни живот. Два су рођења: тјелесно од мајке и духовно од Духа Светога и воде у Тајни крштења. Кроз задобијања печата дара Духа Светога запечаћује се новокрштени печатом дара Духа Светога животворнога и Дух Свети је онај који га испуњује, води, руководи и узводи у вјечни и непролазни божански живот.“ Архиепископ цетињски је истакао да је један од таквих дивних Христових ученика, великих светитеља и просветитеља и страдалника, Свети Јован Златоуст чију Литургију служимо сваког празника и недјеље. Подсјетио је да данас празнујемо пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, гдје је као изгнаник умро, назад у Цариград гдје је раније као патријарх управљао Црквом. Наиме, тридесет година од упокојења Светог Јована Златоустог, његов ученик Прокл замолио је тадашњег цара Теодосија млађег да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима није дао покренути с мјеста све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај и за себе и за своју мајку Евдоксију, која је протјерала светитеља. Народ Цариграда је радосно дочекао мошти светитеља, а многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. „Дивни Божији угодник, велики мудрац, највећи бесједник у историји Цркве Божије. Нашега владику Николаја су по њему називали Златоусти, јер је био изузетно обдарен од Бога, а надахнут Светим Јованом Златоустим, те је оставио дивне бесједе о Христу Господу, Мајци Божијој и Цркви Божијој“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цетињском манастиру. Вјерни који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето причешће. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”. Звучни запис беседе Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет. Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди. Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”. Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама. Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован. У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма. Извор: Епархија шумадијска
  13. У петак 7. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Григорија Богослова, Епископ шумадијски Г. Јован служио је поводом храмове славе у Грошници свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, те презвитера Миљана Антића, Ненада Милојевића и Драгише Богичевића. Литургију је својим појањем улепшао хор Србских појаца. Чтецирали су ученици богословије Александар Бојанић и Милан Јеличић. Беседећи на 36. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да се: “Свети Григорије Богослов удостојио Духа Светога који га је научио шта је Бог и показао му величину дела Господњих. Мудрост коју су његова уста говорила је његов хришћански живот врлине у Господу. Богослов је онај који се моли и који слуша шта му Бог говори и извршује дела Господња. Без благослова, ништа није у Господу, а свети Григорије је све радио са благословом. Оно што је говорио, свети Григорије је то и живео. Живот без труда да живимо по Светом Писму је као звоно које јечи и кимвал који звечи. Молитва је стремљење срца човека који чезне за Богом. Тело човека онда постаје сасуд Духа Светога. Такав човек поштује друге и никада не истиче себе. Свети Григорије је свој живот претворио у Господа. Славећи светитеље, ми славимо посреднике између нас и Исуса Христа. Када се молимо светитељима за спасење, онда најпре мислимо да спасе нас од нас самих. Исус Христос је једини посредник између нас и Бога Оца. Страх кочи ум човеков и не дозвољава му да прихвати чудо спасења које од Христа Спаситеља долази”, била је поука вернима Владике Јована. Након причешћа верних, преломљен је славски колач коју су приредили одборници црквене општине грошничке са верним народом, старањем проте Душана Илића и јереја Ненада Милојевића са својим породицама. Трпеза љубави је постављена у сали парохијског дома, где је верни народ наставио прослављање храмове славе светог Григорија Богослова заједно са својим Владиком. Извор: Епархија шумадијска
  14. У уторак 4. фебруара 2020. године, на празник светог апостола Тимотеја и светог преподобномученика Анастасија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац. Епископу су саслуживали: протосинђел Николај, игуман манастира Саринац, протојереј-ставрофор Живота Марковић и јереј Слободан Савковић, парох великопчеличкои. Звучни запис беседе За певницом су појале монахиње манастира Липар и Ралетинац, предвођене високопреподобном игуманијом манастира Липар Тавитом, уз присуство великог броја народа који се сабрао око свога Архијереја. Током свете Литургије, преосвећени Владика се обратио верујућем народу беседећи о важности Речи Божије као насушне хране за задобијање вечног живота. Преосвећени Владика је подсетио да као што нам је потребан овоземаљски хлеб да одржимо тело, тако нам ради одржања душе потребан и небески Хлеб који је Реч Божија. Епископ је говорио и о важности послања свештеника ради душа које су гладне Бога. “Господ је рекао: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”, што значи да нас Бог одмара опраштањем грехова, али једино ако слушамо праведно и испуњавамо реч Божију, једино тако можемо осетити и близину Божију и присутство Божије”, закључио је преосвећени Владика. Извор: Епархија шумадијска
  15. Од 26. до 29. јануара 2020. године одржано је 28. Међународно божићно саборовање монаштва и духовништва, које је окупило око 400 учесника, од чега 40 митрополита и 90 епископа, затим монаха, монахиња, свештеника и цивила Руске Православне Цркве у матици и дијаспори и Руске Заграничне Цркве. Тема конференције била је „Велика победа у Другом светском рату- наслеђе и наследници“, а домаћин саборовања Даниловски манастир у Москви, званична резиденција Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Г. Кирила. Част да представља Епархију ваљевску и Српску Православну Цркву на овом величанственом скупу имао је архимандрит Михаило (Биковић), са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Свето јеванђеље казује да спасење долази са истока. Наши су стари, вођени тиме, гледајући на исток, у Русији видели некога ко ће да нам помогне да сачувамо оно што смо. Јер, осим што је велика, Русија је нама на истоку. Намеће се питање:“Где је Русији исток, будући да она географски долази до краја истока? Читајући акатист Сладчајшем Исусу, схватио сам да је Русији исток сам Господ Христос, део је снажно емотивног излагања архимандрита Михаила (Биковића) на конференцији монаштва и духовништва у Москви. Говорило се о доприносу руског монаштва великој победи савезничких снага у Другом светском рату, а игуман манастира Јовања за тему је одабрао претходни највећи оружани сукоб, са жељом да руској браћи представи страдање српског народа у њему, величину жртве Светог Цара Николаја, захваљујући коме је Србија тај драматични историјски период преживела, као и допринос руског монаштва између два рата на пољу обнављања српских манастира. У бестселеру духовне литературе „Несвети, а свети“ архимандрит Тихон (Шевкунов), данас Митрополит псковски и порковски, непосредно и са доста упечатљивих детаља описује јунаке Другог светског рата, који су након доласка слободе примили монашки постриг и своје службовање роду наставили у манастирима. Ту се изнова пројављује њихово херојство, јер су комунистички властодршци из поштовања према њиховим ратним заслугама светиње оставили недирнутим. Такође, преноси нам отац Михаило, било је речи и о старцима Глинске пустиње, Патријарху Пимену, Митрополиту Зиновији, кијевским монасима и многим другим храбрим црнорисцима. Руси и ми спомињемо три голготе: голготу Господа Христа, голготу царске породице Романов и голготу руског и српског народа. После голготе долази васкрс. За сада славимо два васкрса – Господа Христа и Русије, уз тиху радост ишчекивања васкрса Србије – рекао је архимандрит Михаило. Као дечак, слушао је од свог деде о руским борцима на Сремском фронту. Задивљујуће је било како су лако ишли у смрт, испуњавајући јеванђељски идеал љубав оличен у давању живота за ближњег свог. Видевши их погинуле, мој деда се дивио њиховим лицима окренутим ка небу, насупрот немачким војницима, чија су лица била окренута ка земљи. Већина је носила крст око врата, а неки и подраснике испод униформе, што указује да су пре одласка на фронт служили као свештеници или монаси. Посведочили су да та линија спремности да дају живот за ближњег не прелази преко униформе, већ срца… Тиме сам завршио излагање. Више владика ми је честитало и благодарило, видевши да је заиста било „из срца“. Један крупни баћушка ми је рекао:“Смрт фашизму“, стављајући ми у руку чоколадицу „Алонка“ као награду – са осмехом прича јовањски игуман. Међу учесницима овог, за живот и мисију Цркве Христове, изузетно значајног саборовања било је пет архијереја који су долазили на поклоњење светињама Епархије ваљевске. У знак благодарја на гостопримству, Митрополит волоколамски и председник Одсека спољних црквених веза РПЦ Г. Иларион (Алфејев) упутио је позив Епископу ваљевском Г. Милутину да учествује у раду конференције. Како није био у могућности да оде, Владика Милутин послушање је дао архимандриту Михаилу, што је за њега била неизмерна част и радост, али и драгоцено искуство. Саборовање је отворено 26. јануара 2020. Светом Литургијом у надалеко познатом Храму Христа Спаса у Москви, којом је началствовао Његова Светост Патријарх московски и све Русије Г. Кирил,уз саслуживање 130 владика, бројних свештеника и свештеномонаха, а уз учешће око 12 хиљада верника. Можете само да замислите какав је то величанствен призор…Путир из ког смо се причестили је запремине око 6 литара. Дошле су владике из сви крајева света где РПЦ има своје епархије, изузев Украјине. Благодарећи Владики Милутину на дивном дочеку, они су пружили мени прилику да будем део овог догађаја какву ни у сновима нисам замишљао. Дочек и предавања уприличени су у хотелу Даниловског манастира, који има прелепу конференцијску салу. Све је било на заиста високом нивоу – одушевљено прича архимандрит Михаило. Нарочито важну улогу у организацији имале су игуманије, које уживају огромно поштовање црквених великодостојника, истиче отац Михаило. Отац Михаило је у више наврата боравио и служио у Русији и Подворју Московске Патријаршије у Београду. Познат је и веома драг многима у великој братској земљи. На основу доживљеног, сматра да то важи за сваког Србина. На помен тога да долазите из Србије, без обзира на то да ли сте свештеник или „обичан човек“, сва врата су вам тамо отворена. Многи људи вас грле, љубе и нечиме дарују. Кад дођу овде, диве се свему што виде као ми кад одемо код њих. Схватио сам да је то сведочанство љубави и јединства наших народа. Црква је та која нас повезује и то ће трајати, ма колико се непријатељи трудили да нас поделе – уверен је архимандрит Михаило. Његово предавање на саборовању монаштва било је везано за Велики рат, у коме је крај из којег долази у историји уписан као место највећег страдања. Из разговора са Русима у последњих 7 – 8 година приметио је да све више о томе знају. Историја коју су учили била је комунистичка и у њој није било простора за теме о Светом Цару Николају и хероје тог доба. Такође, веома су благодарни Србији што је након Октобарске револуције безусловно примила преко 40 хиљада руских емиграната, за разлику од других земаља савезника које су имале посебне захтеве за то. Божја промисао је била да тај народ (углавном висок интелектуални слој), који није пристајао на компромисе са комунистима, дође овде и на свим нивоима поправи квалитет живота у друштву. Преко 150 руских монаха и монахиња је обновило бројне манастире у Србији. Међу њима је био и Свети Јован Шангајски, сабрат у манастиру Миљково старцу Тадеју Витовничком, духовном оцу архимандрита Михаила. Такође, свој печат оставили су бројни универзитетски професори и архитекти, аутори пројеката најлепших здања у Београду. Где год је требало помагали су… Из сусрета са учесницима саборовања у Москви проистекли су контакти и спремност на разне врсте сарадње. Они имају знање о томе како умножити и сабирати монаштво и можда бисмо могли нешто од њих да научимо. Свети оци кажу да је држава јака колико је јака Црква, а Црква је јака колико је јако монаштво. Из тога се може закључити да је држава јака колико и монаштво. Ми смо у кризи са бројем монаха и могли бисмо уз њихову помоћ тај број да повећамо – закључује архимандрит Михаило своју причу о несвакидашњем искуству из братске Русије. Предавање архимандрита Михаила (Биковића) на 28. Међународном божићном саборовању монаштва и духовништва у Даниловском манастиру у Москви Да бих казао коју реч о дешавањима и доприносу монаштва у Другом светском рату, морао бих да се вратим 30 година раније, јер су дела и са стране наших непријатеља, али и са наше стране у Првом светском рату у међусобној вези са догађајима и делима у Другом светском рату. Мислим да корен и залог свих подвига у Другом светском рату можемо видети у врхунској жртви о којој и сам Господ говори, а то је „да нема веће љубави, него кад неко положи живот за свога ближњега“, коју је поднео Цар Баћушка и његова мученичка породица, митрополити, свештеници, мирјани све до одојчета, милиони пострадавших Христа ради. Ту лежи камен темељац и неисцрпни извор надахнућа и спремности да се на разне начине положи живот за ближњег и у Другом светском рату. Жртва Цара није била само за Русију, већ и за цео свет. Ми у Србији говоримо, сећамо се и празнујемо три голготе: Господњу, царске породице и руског народа и српског народа у Првом светском рату. За сада празнујемо два васкрса, а трећем се надамо. Празнујемо Васкрс Господа нашег,празнујемо васкрс Русије и чекамо да осване зора васкрса у Србији. Ми знамо из историје да су догађаји у Русији неодвојиви од догађаја у Србији, само што се у Србији све дешава неколико година касније. Наша радост је због тога сугуба. Радујемо се васкрсу Русије из дубине душе, али у тој радости се налази и тихи предукус радости у ишчекивању васкрса Србије. Знамо да кад је Русији добро, увек је и Србији добро. Наши стари су говорили:“Господ на небу, Русија на земљи“. У свим вековима смо гледали на исток, чекајући помоћ, али не само зато што је Русија велика наша друга родина на истоку, већ зато што је Господ казао:“Спасење долази са истока!“ Будући да нам је православна вера у сржи нашег бића, природно је да, слушајући ове Господње речи, ишчекујемо спасење са истока. Али, одједном сам се запитао:“Ако је нама Русија на истоку, ко је Русији на истоку?“ Уплашио сам се, схвативши да Русија нема никог на истоку. Ту сам се преварио. Читајући акатист Сладчајшем Исусу, наишао сам на реченицу која се обраћа Господу са:“Источе истока!“ Моје радости када сам добио одговор… Русији је исток Господ сам! Зато само три државе на свету имају префикс Света: Света Земља, Света Гора и Света Русија, илити Свјатаја Рус! Говорити о подвизима нашег духовништва у Србији у Другом светском рату је немогуће, а не вратити се у догађаје из Првог светског рата и догађаје после њих. Због Србије је Цар Николај ушао у први рат, иако Русија у том тренутку није била спремна. Године 1916., када Србији нема ко да помогне и када живи костури стижу на обале Албаније и када назови савезници, гледајући са својих бродова, одлучују да се не исплати помоћи овим живим мртвацима, тада Цар Баћушка, примивиши у телеграму вапај наше Владе, даје ултиматум савезницима да ће раскинути савез, ако одмах не приђу и не помогну Србима. Због овог ултиматума, Срби су спасени. Ето спасења са истока по ко зна који пут! Када је Његова Светост Патријарх Кирил био у посети Београду и служио у Подворју Московског Патријархата, одржао је беседу која ми се урезала у срце и ум заувек. Тада је Његова Светост рекао једну историјску чињеницу коју до тада нисам знао. Сви савезници су примали белогардејце условно, једино је Србија примила све безусловно. Примили смо их као своје! По Божјем промислу, у тих неколико десетина хиљада Руса се налазио крем руске интелигенције, духовности и културе. После рата наши губици су били толики да није требало да опстанемо. Били смо осуђени на пропаст, али ево опет „спасења са истока“. Све празнине у свим деловима друштва настале погибијом у рату попуњавају Руси. Тако, више од десет универзитетских професора одмах попуњавају редове, оснивају Машински факултет. Архитекте пројектују и учествују у изградњи најлепших здања која данас имамо у Србији. Женско монаштво не би постојало да га нису обновиле руске монахиње. Више од 150 монаха је дошло, попунило празне манастире и помогло Србији да обнови монаштво. Оснива се Руска Загранична Црква на челу са Митрополитом Антонијем Храповицким. Барон Врангел обилази своју војску. Руси су толико били захвални Србији да су тражили где треба помоћ и несебично хитали да помогну, макар и копајући земљу. То је време у коме се формира духовништво на крилима владика, монаштва и свештенства дошавших из Русије. У једном од манастира које је краљ Александар дао руским монасима, под руководством схиархимандрита Амвросија Хургановог, поникао је и мој старац Тадеј Витовнички. У том братству је замонашен и рукоположен и Јован Максимович, потоњи Свети Јован Шангајски. Наше духовништво, које је у то време предводио Свети Владика Николај Српски, је било у потпуном јединству са руским. Свети Владика Николај је био лични пријатељ са Светим Јованом Шангајским. Тај дух који нам је пренело руско духовништво је укрепио Србију и подигао је са колена, тако да је ојачана и охрабрена дочекала Други светски рат. Нажалост, Руси деле судбину нашег народа у Другом светском рату, те тако страдају раме уз раме са својом браћом Србима. Поново се сукобивши са већ старим непријатељима Немцима, а касније и са надолазећим комузмом који их опет прогони. Наш народ не би преживео без Цркве у било које време па тако ни у другом рату. Тамо где није било српског свештеника или монаха, било је руског, а за нас Србе присуство руског свештеника или монаха било је једнако као и присуство целе Русије у том тренутку. Како су умекшано изговорене речи руских монаха и свештеника пуних љубави и благости крепиле душу напаћеног српског човека… Хвала Богу, до данас имамо међу нама вас у њима, потомцима оних који су дошли за Врангелом. Мој деда, који се сусрео са руским војницима на Сремском фронту, причао ми је једно интересантно запажање. Био је задивљен како су руски војници храбро јуришали и како су лако давали животе, са каквом лакоћом одлазили у смрт. Приметио је још једну ствар. Наиме, највећи број руских војника је имао главу окренуту ка небу, а немачких ка земљи. Код великог броја погинулих војника, готово код свих, налазили су крст око врата, а говорио је и да је било неколико њих који су испод униформе носили подраснике. Мој деда је био сведок плодова руског духовништва у виду ових војника којима се дивио. Моја баба је до краја живота, одлазећи на гробље, после посете гробу и молитве за своје, увек одлазила до руског и остављала цвет уз молитву за њих. Мама је једном питала зашто то ради, а баба је одговорила:“Зато што њима нема ко да дође, а они су наши.“ Слушајући стихове и мелодију марша „Свјашченаја војна“, помислио сам да ли може оштро да се повуче линија између оних који су носили зелене униформе и оних који су носили црне мантије. Да ли је линија била у одећи, чину или спремности и полагању највеће жртве за ближњег свог? Извор: Епархија ваљевска
  16. Пробао сам скоро све и сада испробавам Eset Smart Securiy ..
  17. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је на дан Преподобног Макарија Египатског, 1. фебруара у храму Светог Архангела Гаврила (Врбичка црква) у Аранђеловцу, служио Свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Александар Миловановић и Иван Теодосић, јереји Милош Митровић и Милош Мијатовић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Александар Бабић. Свету Литургију су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Епископ Јован је након читања Светог Јеванђеља окипљене вернике поучио беседом. На самом почетку је говорио о Преподобном Макарију Египатском кога данас наша Света Црква прославља и о његовој највећој врлини која га је одликовала и уздигла ка Господу. Та врлина јесте смирење. Свети Макарије нас поучава својим животом да нам је смирење неопходно за молитву, за пост и за сваки напредак у нашем хришћанском животу. Владика је рекао: “Онај човек који има смирење он личи на Христа”. Епископ је набрајао врлине које треба да одликују правог хришћанина, а то су љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, смирење и ко поседује у себи те врлине то је човек над којим нема закона. Нема закона који може да осуди врлинског човека јер је његов живот проткан врлинама. Још је нагласио и да је љубав једна од правих одлика хришћанина, али и да љубав не суди, јер ако некога волимо према њему никако не можемо бити преки у суду. Да бисмо били исправни верници ми у своје срце прво треба да сместимо Бога, а потом у њега можемо населити и све добро овога света. Само ако ходимо путем Божијим ми ћемо испуњавати Божије заповести, а љубав, љубав је оно што нас изграђује. Извор: Епархија шумадијска
  18. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског, посетио је Епархију тимочку и узео учешће у празничним богослужењима и свечаностима поводом прославе Савиндана. У навечерје празника, 26. Јануара 2020. Лета Господњег прота је на свечаној Светосавској академији произнео празничну беседу: "Свети Сава - наставник пута који води у живот вечни". Повезана вест: Прота Гојко Перовић у Бору: Свети Божији људи о свакоме брину!
  19. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  21. Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности, поручио је вечерас у бесједи на Светосавској академији у препуној цркви Светог Николе у Котору Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. Он је рекао да је Свети Сава учинио све да израстемо у народ Божији, Нови Израиљ, како бисмо се отели сваком ропству – „Пута који води у Живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“. „Свезавши свој идентитет Христом и уподобивши своје лице Образу Христовом, најмлађи Немањин син Сава Немањић нас води путем Христа у живот који је Христос. Тај пут сазријевања нашег народа до његовог историјског и духовног пунољетства овјенчаног Христом, Пут који води у Живот, та философија Живота, како је насловио Ава Јустин – то ми данас зовемо Светосављем. Светосавље је икона оваплоћене божанске љубави која даје смисао и душу Савином светом дјелу – охристовљењу свога рода и народа. На тај начин је православно Светосавље постало суштина историјског опстанка српског народа и славећи Светог Саву славимо радост свог трајања и клицамо учитељу највиших вриједности које потврђују један народ који рађа свеце. Оно прво и најважније што нам је Свети Сава дао и пренио јесте живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Учећи нас литургијском, евхаристијском и причасном односу као благослову и залогу будућности који, по Савиним ријечима, ако сачувате, бићете блажени од Бога у вијекове ви који сте примили вјеру Божију и сачували је у чистоти“, казао је владика Методије. Сљедујући учењу Светог Саве, појашњава и кризу идентитета српског народа и сваког појединца у њему, што препознаје управо као кризу поистовјећења са Исусом Христом. „Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики“, рекао је Преосвећени Епископ Методије. Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. вијек и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности. „Криза хришћанства у Европи је у ствари криза саме Европе. Секуларизам је данас у кризи јер је већ дуго занемарено јеванђелско правило Богу Божије, цару царево, што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара. И овдје се сјетимо ријечи Светог владике Николаја Велимировића да је једина права револуција, она хришћанска која нас подстиче да се мијењамо изнутра и да су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Многи су узроци и разлози девијација, те кривци за кризу садашњег друштва које корача путем гријеха и отпадништва од Христа нису само модерни безбожници и богохулници, него и хришћани затворени у сопствени свијет самодовољности и гордости, откинути и отуђени од Бога и Литургије као живог сјећања на Сина Божијег, Сина љубави и саборности, а то значи и Светосавља. Јер, основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав. Јер Христос узакоњује и заповиједа управо љубав према другима и о љубави висе сав закон и пророци. Није нимало лако у атмосфери попут ове у којој се као друштво већ извјесно вријеме налазимо, да свако од нас бар на тренутак застане и загледа се у тамну страну своје личности и свога постојања. И биће у праву који ако нам каже, ко је у овом свијету без гријеха нека први баци камен и њему ћу рачун да положим? Ипак, Рана која се крије споро и тешко зацјељује, вели Иво Андрић, те смо ми своје ране открили јер свако одлагање продубљава проблеме и продужава општу агонију, а ови се рачуни, браћо мила, не полажу само људима. Овдје се сјетимо Јосифа из истоименог романа Томаса Мана којега су браћа бацила у бунар. Заточен и сурван у безизлаз, Јосиф у тој страшној ситуацији почиње да сазријева и најприје да скида са себе бреме инфантилне трибалне нарцисоидности. Ми, овдје и данас, не знамо колико је наш бунар дубок, али не будемо ли се попут Јосифа кроз ову мјеру страдања усавршили и сазрели, тешко ћемо свјетло са дна бунара угледати“, поручио је владика Методије. Како наводи, према изворном грчком значењу ријечи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка или још и суд, ријеч коју ових дана често чујемо. „Криза коју данас уочи Савиндана проживљава наше друштво управо кроз живот и дјело Светога Саве, добијају свој пуни смисао. Владика Николај у свом осмом Мисионарском писму управо и настоји на овом значењу ријечи и вјероватно је у праву, јер зар није свака јача криза у човјеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег који Бог попушта на људе да би их пробудио, освјестио, одуховио и к Себи повратио?! Поменуто мисионарско писмо завршава се ријечима: Кажи и ти, часни оче, суд Божји, мјесто криза, и све ће ти бити јасно. Немамо ли довољно религијског идентитета, национални порасте до фанатизма и цијело биће народно потопи се пред бујицом егоцентризма и равнодушности. Један од видова кризе нашег доба јесте појава патологије духа времена која произилази из људске егзистенције и почива на конфликтима савјести, на сукобима вриједности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, што разумијемо као озбиљно оштећење воље за смислом у данашњег човјека, а која је најдубљи и заправо основни покретач сваке људске дјелатности“, истакао је владика. Зато се поставља питање, наставља даље, како да тај човек и то друштво, тешко погођено и рањено, опет поврати вољу за смислом. „Свака је криза и сваки Јосифов бунар у који је бачен или је пао, у ствари шанса за преображај, за исповијест и покајање. Све је то прилика за корјенито преиспитивање које тражи од нас дорастање, узрастање, прогрес и Христу уподобљавање. Преиспитивање сваке појединачне личности и друштва у цјелини, преиспитивање духовности и саборности, преиспитивање историје и просвјете, преиспитивање власти црквене и државне, преиспитивање нас и садашњости наше. Не сумњам и знам да је човјеков пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, каткад без оријентације и клонутог духа када не видимо ни смисла и ни рјешења, па ипак, ако смо испуњени вјером, надом и љубављу, ако смо по упуту нашег оца Светог Саве свепричасници у свељубави, Економ који управља нашим животима просијаће смислом гријући и милујући вјечног просјака на путу измећу два живота. Увјерен сам и као хришћанин и као свештеник да ниједна криза, психичка или физичка, појединачна или друштвена, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада. О овој истини још је отац медицине, славни грчки љекар Хипократ написао: Болест не долази одједном, из ведрог неба, него је посљедица дугог низа малих незнатних грешака које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника. Криза је онај нагао преокрет, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника. Али, ако је за утјеху и нама данас, Криза је благотворна , док се стабилизатори кризе морају потражити у дуготрајној човјековој историји и то би се питање ваљало теолошки формулисати. Наш одговор иде управо у том правцу и обратићемо се, попут Светог Саве, ријечима ап. Павла – Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање“, нагласио је владика Методије. Сматра и да су веома упрошћене тврдње по којима је млади Растко Немањић, син великог рашког жупана Стефана Немање, својеглаво донио одлуку да оде у Свету Гору, Богородичин врт, и да се зарад монашког живота одрекне дворског сјаја и лакомисленог и многометежног свјетовног живота. „Ту романсираност и упрошћеност у тумачењу Житија Светог Саве донио нам је XIX вијек, који је сву српску духовну обнову заснивао на романтици. Писци првих житија говоре да је Растка водила Божја воља за коју сви знамо да је далекосежна, неприкосновена и свеобухватна. Познавањем животописа Растка Немањића, Светога Саве, управо бисмо термине попут наведених: преокрет, обрт, одсудни тренутак, могли употријебити описијући силовиту и сложену промјену коју је овај свети човјек посијао и оставио у насљедство своме роду. Ни олује, ни громова, не бива без атмосферских услова, исто тако не бива ни великих догађаја, пресудних преокрета и ниједна промјена није дошла сама од себе. Она је дошла јер је све било спремно за њу и за Њега. Све ће се, дакле, догодити у тренућу ока. И сада нама када пјевамо и причамо дјеци о Светом Сави звучи бајковито прича о светоме принцу који је прошао пут од дворског сјаја до монашке аскезе, али не заборавимо, овако грандиозна дјела морала су бити плод великог преумљења, велике потребе, великог повода, великог праска духа и на крају велике кризе. Крштење једног цијелог народа исто је као и крштење Господа на Јордану и овакав догађај преумљења цијелог једног народа исто је као Преображење Господа на Тавору, и овај долазак једног принца у манастир исто је као рођење Сина Божијег у пећини. И зато, није све то ни тада, а ни сада, нити онда у Христово вријеме, бивало без велике кризе која је најприје изњедрила и родила Сина Божијег и дванаест вијекова касније један крштени народ на земљи засијаној свецима“, рекао је владика Методије. Првобитна Црква, истиче, није била никакво “добровољно удружење”, већ “Ново друштво” и “Ново човјечанство”. „Први хришћани су на своју припадност Цркви гледали екстериторијално и ванвременски, али је каснијим признавањем хришћанства за слободну религију, овакво становиште “разводњено” и потиснуто од стране земаљског царства. По мишљењу Св. Јована Златоустог побједом хришћанства нису се само створили услови за ширење јеванђељске истине, него је опала и будност хришћана који се удомљују и почињу да мисле на овоземаљске ствари, заборављајући да су на свијет дошли да би се изборили за вјечност, а не да би уживали у ситним задовољствима. Једине оазе чистог јеванђеоског живота постали су манастири, као вантериторијалне државе у овом свијету таштине. Монах Сава, најчувенији монах Свете Горе, због свога поријекла и одрицања, због своје посвећености Господу, због највишег познавања светих књига и знања многих језика, изашао је на чувење и глас о њему ширио се са Свете Горе. Тај глас је звечао и великодушним обдарницама које је монах Сава чинио светогорским манастирима, почев од Русика и Ватопеда, па све пут и до Јерусалима. Куд се ђеде цар-Немање благо вели пјесма о силном и небројеном благу великог господара ришћанског Немање које је Сава дијелио манастирима нештедице. Цареви земаљски даривали су Цркву Божију знајући да смо без Бога и без утемељења у Богу, како личног тако и свенародног, налик на гордошћу надуване мјешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења. Основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав и за то Свети Сава наводи ријечи Светог апостола Павла да се држе један за другог као златном веригом и да се сауде у једно тијело и под једну главу, неимарством Духа. Кад су људи браћа, онда им је све заједничко. И наводи сљедеће ријечи, које су по свему судећи парафраза Светог Максима Исповједника, да је почетак гријеха; моје и твоје; И нека се не унесе ова зла и проклета ријеч и твоје веће и мање. То никада да не буде међу вама, никада. И ми смо дужни да сљедујемо том житију. Драга браћо и сестре, завршимо и ријечима Светога Саве, нашег оца и учитеља, нашег молитвеника и жртвеника пред Господом, ријечима које је изговорио у својој бејседи: О правој вјери на сабору у Жичи на дан Светог Цара Константина и Царице Јелене, 21. маја 1221. године: Спасава вјера која кроз љубав дјела, или старосрпски превод: Вјера је она која спасава кад кроз љубав ради, јер само тако може да буде савршен човјек Божији„, казао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. У богатом музичком програму (Светосавска химна, О српска млада невина чеда, Химна СПД Јединство…) наступили су дјечији, омладински хор (диригент Ивана Кривокапић) и мјешовити хор (диригент ђакон мр Михајло Лазаревић) СПД Јединство. Солисти: Александра Магуд, Катарина Кривокапић, Војислав Марковић, Никола Вукшић, Ања Ункашевић, Јована Мршуља, Милена Мијановић, Уна Пајић, Јелена Ојданић. Клавирска пратња Ана Михаљевић, гитара Петар Букилица, флаута Јована Мршуља, кахон Милан Букилица. Рецитатор Михајло Станишић. Изненађење вечери била је још једна, с’правом речено, химна, коју је Јединство спремило за један дан, али од срца. Ријеч је о пјесми „Не дамо Светиње“, коју наш народ ових историјских дана пјева широм Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У петак, 24. јануара 2020. године, када Црква слави преподобног Теодосија Великог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић и ђакон Урош Костић. Епископ је у својој беседи верницима говорио о греху и умору којим натоварени греси оптерећују човека, као и о благодати Божијој, о “јарму Христовом” који Син Божији нуди човеку како би га ослободио. Звучни запис беседе “Христос се јави! У овом јеванђељском штиву које смо данас чули, Господ каже: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Кад би човек имао јаку веру и слушао Јеванђеље, онда се он ничега не би плашио у овом животу, било какве невоље, патње, осим непокајаног греха. Зашто би имали потребе да очајавамо у невољама, у патњама и мукама својим, јер нам Господ каже да ће нас одморити. Овде је реч о умору од греха. Ништа тако не може да умори човека духовно, да му помрачи ум и разум, да му ослепи духовне очи, као грех, јер грех одваја човека од Бога. Да би се човек ослободио од греха он треба да се каје, да моли Бога да га Господ просвети. Све док нас Господ не просвети својом светлошћу, ми смо у тами. Грех је тама, он хоће да нам замагли Бога испред нас. Грех је такав терет, а човек често и не зна од чега је оптерећен јер не води рачуна о свом животу, и не води рачуна о греху. Грех је тама, а док је човек у тами он несигурно хода јер не види куда иде. Зато свети оци, поготово свети Григорије Палама, имају дивну молитву: “Господе просветли моју таму”, јер тамо где настаје светлост, тамо тама нестаје. Сваки је човек просветљен светлошћу Христовом, светим крштењем, светим тајнама, врлинама. Дакле, треба нам да се молимо Богу, браћо и сестре, да нам Господ просвети разум, јер кад се просвети наш разум светлошћу Христовом, онда неће да греши, разоткриће нам да се не гордимо. Говорећи о тој тами, чули смо данашњи Апостол где свети апостол Павле каже да “из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим”. А шта је светлост? То је Бог, сам Господ наш Исус Христос. Док ми, браћо и сестре, у смирењу свом не дозволимо да нас Господ води, ми ћемо заиста бити у тами. Човек има и душу и тело, и телесне и духовне очи, само је важно коме ми дајемо превагу, да ли телу или души? Да ли дајемо превагу телесним или духовним очима? Наше очи нас могу одвести и у добро и у зло. Зато треба да се молимо Богу за тај наш духовни вид. Ко за Христом иде, он неће бити у тами. Човеков ум неће бити у тами, његово срце, воља, него ће цело његово биће бити загрејано светлошћу Христовом. Христос нас стално греје, само зависи да ли ми прилазимо том божанском огњу. Када приђемо Христу, онда имамо тај божански жар, светлост која нас просвећује. Као што добра дела стоје наспрам злих дела, тако светлост стоји наспрам таме. Кад човек не води рачуна о свом животу, он пропада у тами и улогори се у тами. Дужност светлости је да разоткрије таму. Једног дана треба полагати рачуне, треба положити испит. А како ћемо положити испит ако нисмо научили лекцију која нам је задата? Најгоре је стање кад се човек не просвећује Духом Светим, он се тада стално ваља у својим замислима, страстима, пороцима. Ми се освећујемо кроз благодат Божију. Хришћанин треба да светли собом, јер је хришћанин та упаљена свећа. Браћо и сестре, ми треба да се молимо за светлост. Ми себе зовемо хришћанином, а хришћанин је онај човек који доживљава Христа као свој живот, као своју душу, као своју светлост, као мир. Хришћанин је онај који носи Христа у себи, а христоносац је и богоносац. Хришћанин је онај који живи Христом. Кад би заиста унели Христа у себе, где би нам крај био. Али ми не можемо да се испунимо Христом док смо испуњени собом. Хришћанин је човек који проверава себе Христом. То је онај који непрестано служи Богу Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Помолимо се Богу да се охристовимо”, поучио је Владика Јован вернике у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  23. Често су противници вере постављали следеће софистичко питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ? АКО ЈЕ СВЕМОГУЋ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? На то питање позната су ми два одговора, један сам одговор дао ја када ми је, док сам био питомац на војној академији поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег патријарха Павла док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997 године. 1) мој одговор: друг ми је поставио питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ И АКО ЈЕСТЕ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Такво питање је класична философска заскочица, тј један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО. Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично? Рекао сам му да се у логици по правилу постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања и да бих му то појаснио хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе: 1. Бог све може 2. Може ли Бог оно што не може? (као што је речено може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање „може ли оно што не може“) А пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса или исказ чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј на основу два исказа која се међусобно искључују не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам. 2) Одговор патријарха Павла: Године 1997, ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр имао сам ту част да сам ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар наишао на нашег драгог Патријарха. Но моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту: „Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: ВАША СВЕТОСТИ ДА ЛИ ЈЕ ВАШ БОГ СВЕМОБУЋ? А ја га погледам и кажем: ЈЕСТЕ А он ће даље: А КАД ЈЕ ОН СВЕМОГУЋ ДА ЛИ МОЖЕ ОН ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Ја га погледам и кажем му: ПРИЈАТЕЉУ, ЈА БИХ ТЕ НЕШТО ЗАПИТАО, АЛИ НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће: НЕЋУ.А ја му опет кажем: ПРИЈАТЕЉУ, ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈА ПИТАМ ЈОШ ЈЕДНОМ, А НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће мени: НЕЋУ.А ја га и по трећи пут запитам: А ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈОШ ЈЕДНОМ ПИТАМ ДА НЕЋЕШ МОЖДА ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће мени: МА НЕЋУ ДА СЕ НАУЉТИМ!И ја му онда кажем: ДОБРО КАД НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ. А РЕЦИ ТИ СВИМА НАМА ДА ЛИ ТИ МОЖЕШ ДА БУДЕШ ПАМЕТАН? А он ћути и ћути и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: НИ ЈЕДНО НИ ДРУГО ЈА ВЕЋ ЈЕСАМ ПАМЕТАН!!! И ја му кажем: ЕТО ПРИЈАТЕЉУ МОЈ И МОЈ БОГ ЈЕ СТВОРИО КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ! А он ме запита са чуђењем: А КОЈИ ЈЕ ТО КАМЕН? И ја му кажем: ТИ СИ ТАЈ КАМЕН, НЕ МОЖЕ ТЕБЕ НИ БОГ ДА СПАСЕ АКО ТИ НЕЋЕШ ДА СЕ СПАСЕШ“. А наш мудри патријарх је под тим каменом који је Бог створио, а који ни он не може да подигне назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава. Мудри патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ. Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
  24. Професор Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, др Растко Јовић одговара на питања има ли живот смисао? Постоји ли слободна воља и да ли је Бог свемоћан?Професор Јовић, такође анализира сјајне мисли Андреја Тарковског и оца Александра Шмемана.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...