Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'који'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 230 results

  1. "Dobro je da u tom trenutku muziku koju sam slušao iz telefona nisam pojačao kao što obično umem da odvrnem... U suprotnom, ne bih čuo pozive u pomoć", kaže za "Blic" Ognjen Damljanović, maturant Ekonomske škole iz Užica, pošto je juče iz nabujale Đetinje u centru grada spasao trogodišnje dete koje je upalo u vodu. Događaj sa umalo kobnim ishodom zbio se u subotu popodne ispod brane užičkog kupališta Plaža. Jedna Užičanka šetala se kroz parkić pored reke i dozvolila sinu da sam priđe vodi. Par desetina metara dalje Ognjen je u to vreme vežbao na spravama. - Završio sam trening i počeo da se pakujem da krenem kući. Stavio sam slušalice na uši i pustio muziku, ali uopšte ne tako glasno kao što uglavnom radim. Jasno sam čuo krik žene i odmah skinuo slušalice – kaže junak iz Užica. Ispostavilo se da je dete upalo u Đetinju i da ga je voda odvukla pet metara od obale. - Izuzev jednog prolaznika sa malim detetom, nije bilo nikoga ko bi mogao da spase dečaka koga su kovitlali talasi i nosili ga ka brzacima. Bacio sam ranac i mobilni telefon i krenuo u reku. U ušima mi se mešalo panično dozivanje majke "maši rukama, pomozite" i glas starijih prolaznika koji su mi dovikivali "skači, skači". Bacio sam se u odelu u reku, a Đetinja koju na tom mestu leti možeš maltene da pregaziš, bila mi je preko glave. Doplivao sam do dečaka koji je zbunjeno mahao rukama pokušavajući da ne potone, a iz koje je izašao kao heroj - priseća se sagovornik "Blica". Ognjen je dečaka dovukao do obale i dodao ga majci. Dete je, kaže, tek tada briznulo u plač. - Dečak koga sam spasao i majka su odmah otišli, tako da ih nisam ni upoznao. Ceo dan mi se juče vrtelo u glavi šta bi se desilo da sam pojačao muziku kao što sam navikao – rezonuje Damljanović. Još jedna srećna okolnost bila je na strani mališana – njegov spasilac ima kakvo takvo iskustvo u reci kad plivanju vreme i mesto nije. - Plivao sam jednom za časni krst u Užicu i to u ime Srpsko–ruskog kluba čiji sam član. Uvek su me fascinirali Rusi koje sam gledao kako se kupaju u hladnoj vodi - kaže hrabri mladić. Извор текст и слике: Блиц
  2. Ћијуне Сугихара, јапански дипломата православне вероисповести, у граду Каунасу у Литванији је, упркос противљењу сопствене владе и опасности која је претила њему и његовој породици – издавао транзитне визе Јеврејима који су бежали из окупиране Пољске и тако спасао, сматра се, више од 6.000 људи. Ћијуне Сугихара са јеврејским избеглицама У тмурним временима погрома, који је прогутао милионе живота, једно од светала хуманости и великодушности засјало је на месту на којем се најмање очекивало – у дипломатском представништву немачког савезника Јапана. Ћијуне Сугихара, јапански вицеконзул православне вероисповести на служби у граду Каунасу у Литванији, у лето 1940. године је, упркос противљењу својих претпостављених и опасности која је претила њему лично и његовој породици, издавао јеврејским избеглицама из Пољске транзитне визе и тако спасао, процењује се, више од 6.000 људи. Сугихара је службу почео након завршетка Првог светског рата у кинеском граду Харбину, у којем је тада живело око 120.000 Руса, углавном белогардејаца, пребега који су претрпели пораз у грађанском рату са комунистима. Сугихара, који је од ране младости био хришћанин, члан протестантске баптистичке цркве коју су у Јапану основали амерички мисионари, у том граду је учио руски и немачки језик и срео своју прву супругу, Рускињу, због које прихватио православље. Када је Јапан 1931. године окупирао Манџурију, Сугихара је добио функцију у марионетској влади и узнапредовао до позиције заменика министра иностраних послова, али је убрзо поднео оставку у знак протеста због суровог односа јапанских окупационих власти прем локалном становништву. Након неколико година проведених у домовини, он је послат у тада независну Литванију 1939. године. Међутим, исте године немачке снаге су продрле у суседну Пољску отпочевши Други светски рат, услед чега су хиљаде пољских Јевреја биле присиљене на бекство, нарочито у неутралну Литванију, с обзиром на то да су и са истока, према споразуму Хитлера и Стаљина, продирале совјетске трупе. И сама Литванија је имала велику јеврејску популацију, па се Сугихара, који је требало да прикупља обавештајне податке о кретању немачких и руских трупа, 1940. године нашао затрпан захтевима очајних Јевреја – за издавање јапанске визе. На његове упите – шта са њима треба чинити, тадашње јапанско министарство спољних послова одговарало је инсистирањем на тачном спровођењу имиграционе процедуре. Тачније, тражило је од њега да не издаје транзитне визе апликантима који не поседују довољна новчана средства и карту за одлазак у неку трећу земљу. Огромна већина Јевреја који су у журби напуштали своје домове није могла да испуни те формалне захтеве, али је Сугихара, оглушивши се о инструкције својих претпостављених, свесно одлучио да им издаје десетодневне транзитне визе. Традиционално, у јапанском друштву хијерархија и свест о сопственом друштвеном и професионалном положају унутар те хијерархије – изузетно се вреднују, што је нарочито било изражено у то доба када је Јапан био захваћен националистичким жаром и милитаризмом. Тада је од појединаца тражио потпуну посвећеност држави и највеће жртве за њене циљеве. Од државних службеника и војника се зато очекивала апсолутна послушност и беспоговорно извршење наредби које су долазиле одозго. Такође, Јапан је потписивањем "Антикоминтернског пакта" 1936. и "Трипартитног пакта", војнополитичког споразума са Хитлером и Мусолинијем, 1940. године, већ био ступио у близак савез са Немачком, па је Сугихарино деловање представљало посебно велики проблем за јапанску дипломатију, јер је угрожавало важне односе са главним савезником. Херојска борба за спасавање живота Због свега тога, самом Сугихари је претила озбиљна опасност не само да изгуби посао већ и слободу. И његова друга жена и деца коју је са њом имао могли су да очекују прогон и друштвену изолацију, па је он стога своју супругу обавестио о могућим последицама и затражио њено разумевање пре него што је донео одлуку да на своју руку помогне унесрећеним Јеврејима. Сугихара је тако, без одобрења јапанске владе, почео са издавањем транзитних виза јеврејским избеглицама у другој половини јула 1940. године, када је Совјетски Савез већ био окупирао Литванију и друге балтичке републике у складу са споразумом Рибентроп–Молотов. До затварања конзулата почетком септембра те године Сугихара, који је дневно проводио и више од 18 сати исписујући визе, успео је да изда више хиљада тих путних исправа од којих су неке биле за читаве породице, а не просто за појединце, па је, према неким проценама, његов подухват спасао читавих 10.000 душа. Koнзулат Јапана у Каунасу У последњим данима и сатима, и његова супруга, Јапанка, помагала му је у издавању виза, а при одласку из Каунаса, Сугихара је на железничкој станици окупљеној маси из воза бацио празне обрасце за јапанске визе са печатом конзулата. Сугихара је, захваљујући познавању руског језика и словенског менталитета, у међувремену успео и да издејствује одобрење совјетских власти за транспорт Јевреја Сибирском железницом до Владивостока, што је, међутим, путнике коштало пет пута више од цене карте у нормалним условима. Од гнева државе у том тренутку вероватно га је спасло то што његови надређени нису имали тачан увид у број виза које је издао. Сугихара је тако наставио да ради за јапанско министарство спољних послова током рата у дипломатским представништвима у Чехословачкој, источној Немачкој и Румунији, где га је 1944. заробила Црвена армија. Из заробљеништва је пуштен 1946. године, али је по повратку у Јапан, већ наредне године отпуштен са посла, иако му је било само 47 година, наводно – из организационих разлога. Дуг пут у Јапан Прилив јеврејских избеглица у Јапан наставио се и након затварања конзулата у Каунасу, све до пролећа 1941. године. Сматра се да је део виза за њих у престоници Вилњусу лажно издала црква коришћењем јапанских дипломатских печата које је Сугихара намерно оставио за собом, као и да је један број јапанских виза фалсификован у Пољској. Новац потребан избеглицама за одисеју од Литваније, преко Сибира, до Јапана и даље до њиховог коначног одредишта, прикупила је јеврејска дијаспора у Северној Америци. Канцеларија јапанске путничке агенције ЈТБ у Њујорку добила је 1940. године захтев од тамошњих јеврејских имиграната да организује транспорт избеглица из ратним вихором захваћене Европе, преко Јапана, у САД, Канаду, Јужну Америку и Аустралију. Нацистичка окупација пољских лука, присуство немачких подморница у балтичком мору, као и ваздушни и поморски сукоб између Немачке и Велике Британије, те улазак САД у окршај у северном Атлантику на страни Британије, јеврејским избеглицама из средње и источне Европе је пресекао одступницу на западу, па су они масовно бежали у Русију, где су се Транссибирском железницом пребацивали до обале Тихог океана. Ту су их прихватали јапански бродови који су редовно саобраћали између Владивостока и Цуруге, луке на Јапанском мору у префектури Фукуј, на око 80 километара северно од Кјота. У то време путници су при уласку у Јапан морали да докажу да код себе имају 100 долара у новцу и карту за неку трећу земљу или, алтернативно, 200 долара у новцу. Пошто је највећи број избеглица долазио без икакве имовине или са само нешто ручног пртљага, јеврејска дијаспора у САД је у Јапан слала новац за њихове путне трошкове и за испуњење поменуте правне одредбе о уласку у земљу. Познато је да је, на пример, за групу од 765 избеглица уплаћена сума која у данашњем новцу износи шест милиона долара, као и да је јапанска путничка агенција уредно вратила део уплаћеног новца када се испоставило да се 93 особе са тог списка нису појавиле. Бриге и наде Новине у граду Фукуј, главном граду истоимене префектуре, у фебруару 1941. писале су о томе како Европом лута 300-350.000 јеврејских избеглица, које немају другог начина да се домогну сигурности на америчком континенту него преко Русије и Јапана. Помисао на то је узнемиравала домаћу јавност ненавикнуту на толико присуство странаца, али и јапанске безбедносне структуре. Власти у далекоисточној царевини стрепеле су да би међу избеглицама могли да се нађу и страни шпијуни, због чега су распоредиле обавештајце на доковима Цуруге. Брод Амакуса Јеврејске избеглице које су доспеле у Јапан из Цуруге даље су пребациване у луке Кобе и Јокохаму, где су укрцаване на прекоокеанске бродове. Спискови са тачним бројем јеврејских путника и њиховим именима изгубљени су у пожарима које је проузроковало америчко бомбардовања Цуруге при крају рата. Са сигурношћу се, међутим, зна да је међу јапанским пловилима највише избеглих Јевреја до Земље излазећег сунца пребацио брод по имену "Амакуса", који је одједном превозио између 300 и 400 људи. Изграђен је 1902. у Немачкој за потребе Русије и првобитно био крштен именом "Амур", али су га Јапанци запленили током кратког, жестоког руско-јапанског рата 1904-1905, преименовали и наменили, донекле иронично, за путничку линију до руског града Владивостока, која је затим послужила да спасе људе који су бежали од Немаца. Када је почео рат на Пацифику, брод је био пребачен на југ Јапана одакле је из лука Кагошима на острву Кјушу и Наха на острву Окинава пловио за Тајван, који се тада налазио под јапанском окупацијом. "Амакуса", брод који је пружио спас и наду хиљадама људи, завршио је, међутим, на дну Тихог океана када су га при повратку са Тајвана торпедовали Американци. Иља Муслин, дописник Јавног сервиса из Токија, РТС Онлајн Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  3. У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег. Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство. Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине. Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело. Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса. Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског. Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство. Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу. По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ. Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим. Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин. Свети равноапостолни архиепископ Николај Јапански је одржао проповед на јапанском језику. Текст је са јапанског преведен из часописа Јапанске Аутономне Православне Цркве „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). 1978, бр. 3 Журнал Московске патријаршије, 1979. Бр. 2 Равноапостолни Николај Јапански Са руског Марина Тодић 22 / 02 / 2018
  4. У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег. Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство. Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине. Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело. Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса. Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског. Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство. Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу. По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ. Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим. Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин. Свети равноапостолни архиепископ Николај Јапански је одржао проповед на јапанском језику. Текст је са јапанског преведен из часописа Јапанске Аутономне Православне Цркве „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). 1978, бр. 3 Журнал Московске патријаршије, 1979. Бр. 2 Равноапостолни Николај Јапански Са руског Марина Тодић 22 / 02 / 2018 View full Странице
  5. Један Свештеник није дао људима да се причесте који нису држали тримирје до среде. Тримирје је корисно држати, они који могу, али инсистирати од верника који живе у граду, возе аутомобиле, раде у фабрикама, је сулудост и такав духовник не зна шта прича. Монаси када држе тримирје не раде ништа, него одмарају и моле се. Људи у граду који имају "блаже" послове могу да држе тримирје док остали не могу. Не видим разлог да се људи који живе литургијским животом и посте све постове одбијају од Чаше у прву среду јер нису "тримирисали"!!?
  6. Мурал је насликан у Дунавској улици у центру Београда, а на њему је приказан лик Рицудиса са заставама обе државе које красе зид зграде. Фотографију је на свом налогу на Фејсбуку објавио лично Рицудис и испод ње написао: „Графит из Београда. Дунавска 14. Мој рођендански поклон. Хвала свим мојим српским пријатељима“. Рицудис је 1999. године одбио да се укрца на фрегату Темистокле, која је, према наређењима команде, требало да се прикључи флоти НАТО-а у Јадрану. Грчки бродови нису директно учествовали у нападима на СР Југославију, писао је тада Чикаго трибјун. Грк је, због тога, осуђен на две и по године затвора, што је касније преиначено у условну казну и био принуђен да напусти морнарицу. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2018/02/21/11439981/mural-za-grka-210218.mp4
  7. Грчки капетан који је одбио да бомбардује Србе, Маринос Рицудис, добио је мурал у Београду на зиду једне зграде на Дорћолу. Мурал је насликан у Дунавској улици у центру Београда, а на њему је приказан лик Рицудиса са заставама обе државе које красе зид зграде. Фотографију је на свом налогу на Фејсбуку објавио лично Рицудис и испод ње написао: „Графит из Београда. Дунавска 14. Мој рођендански поклон. Хвала свим мојим српским пријатељима“. Рицудис је 1999. године одбио да се укрца на фрегату Темистокле, која је, према наређењима команде, требало да се прикључи флоти НАТО-а у Јадрану. Грчки бродови нису директно учествовали у нападима на СР Југославију, писао је тада Чикаго трибјун. Грк је, због тога, осуђен на две и по године затвора, што је касније преиначено у условну казну и био принуђен да напусти морнарицу. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2018/02/21/11439981/mural-za-grka-210218.mp4 View full Странице
  8. Shiarhimandrit Serafim Bit-Haribi све је познатији у православном свету пошто литургију служи на ишчезлом арамејском језику, иначе језику којим је Исус говорио. Његов живот пре и после монашења могао би да послужи као инспирација за филм. 40-годишњи ђакон, Отац Серафим је Асирац по етничкој припадности, а његов матични језик је арамејски. Пре него што се замонашио, тренирао је рвање, теквондо и карате. У животу до сада је урадио велике ствари, био је четвороструки првак Грузије у теквондоу, носилац је црног појаса трећи дан у каратеу, био је шеф обезбеђења једног од чланова украјинске владе, пре него што се замонашио добио је троје деце, а носилац је и титуле једног од најпосвећенијих монаха, преноси портал Бастабалкана. Гледано отпочетка, његов живот је све само не обичан, од најранијег детињства па преко живота обичног смртника и све до стицања звања хиархимандрита, он је права особа за рубрику „Веровали или не“.
  9. Миладин Зарић „Дан и ноћ сам мислио како да се осветим хитлеровцима за 100 стрељаних мојих Косјераца, међу којима су били моји ђаци, војници и суседи. И дође тај жељен дан, баш 20. октобар 1944. године.” Освета потписника ових редова, београдског учитеља Миладина Зарића (1889–1976), није се састојала у убијању већ у једној смелој акцији – спасавању минираног Старог савског моста. У то време педесетпетогодишњи учитељ истрчао је из подрума своје зграде у Карађорђевој 69 и између три војске, Немаца који су се повлачили и партизана и црвеноармејаца који су надирали, пресекао проводнике и спасао мост од рушења. Према његовом сведочењу, више од месец дана посматрао је како Немци постављају мине и проучавао кад год је могао куда иду каблови и како су мине спојене са детонатором. Тог 20. октобра 1944. године чуо је поклике Руса у комшилуку, истрчао из подрума и упутио се ка мосту недељама обузет „идејом да га пошто-пото спасе”. До моста је стигао са групом руских војника и са њима прегледао стубове испод моста. Заједно су спазили да су испод трећег стуба дрвени сандуци са експлозивом, а да је фитиљ већ упаљен и да шишти. Руси су остали у заклону, а Зарић је истрчао, зграбио пинорски ашов који је лежао поред мртвог немачког војника и почео да удара по детонатору док није пресекао „као млеко белу жицу”. Шиштање је престало и Стари савски мост је био спасен. Мр Александар Животић, историчар у Институту за новију историју Србије, истиче да је пресудно било и Зарићево претходно ратно искуство, јер да је пресекао погрешну жицу, мост би одлетео у ваздух. Учитељ Зарић учествовао је као резервни официр у Балканским ратовима 1912–1913. године (тада је деминирао мост на реци Шемници код Битоља), као и у Првом светском рату када је био један од оних који су преживели албанску голготу. – Колики је био значај Старог савског моста говоре и подаци да је био једина веза са Сремом, једини мост у Београду, пошто су Мост краља Александра и Панчевачки мост били срушени. Осим њега, на Сави је био у функцији још једино мост у Шапцу, али је он био у јако лошем стању – објашњава мр Животић. На предлог Јосипа, Зарић је одликован 18. децембра 1944. године Орденом за храброст, а уз златни и сребрни орден за храброст „Милош Обилић”, Крст краља Петра првог од 1913. године и „Албанску споменицу” које је добио за заслуге у претходним ратовима, за смело спасавање моста добио је и руска и бугарска одликовања за храброст. (/slika2)Син Миладина Зарића, Милош (1925), пензионисани хирург, у разговору за „Политику” описао нам је како га је вест о великом подвигу његовог оца затекла на фронту у Босни. – Двојица браће и ја били смо у партизанима, имао сам тада 19 година и сећам се да ми је командир бригаде кратко саопштио шта је мој отац учинио. Све детаље чуо сам тек 1947. године, када сам демобилисан и када сам стигао у Београд. После очевог спасавања моста, Иван Рибар наредио је да браћа и ја добијемо нове униформе. Када се рат завршио отац је постао први председник Трећег рејона, али био је против одузимања кућа на Дедињу и њиховог пљачкања, па је напустио ту функцију. Последњих година живота повукао се, био је увређен, иако се није ни са ким свађао. Није волео да говори о томе како је спасао мост, мислим да је био разочаран у ондашње друштво, али је нас учио да будемо као он и волимо своју земљу – прича Милош Зарић. Миладинов син каже да је његов отац дуго чувао у старом дрвеном сандуку капут који је носио 20. октобра, изрешетан мецима, поред мантије и епитрахиља које је носио једно краће време по завршетку Призренске богословије. Свештенички позив Миладин је, како нам објашњава његов син, напустио после несугласица са владиком Николајем Велимировићем и од тада је радио као учитељ у Ковиљу, Ужицу, Београду. Носилац бројних војних одликовања био је пре свега народни учитељ – за себе је написао да би то занимање одабрао и када би се поново родио. Један од његових ученика, познати графичар и сликар Бранко Миљуш похађао је први разред код Зарића 1943. године када је после збега на Козари дошао у Београд. – Памтим први сусрет са њим. Мајка ме лепо спремила за школу, чак ми је везала и машну и када ме учитељ видео рекао ми је да мора да провери да ли сам достојан да је носим и погледао ми уши. Како су оне биле чисте, јер ме је мајка добро окупала, насмејао се и рекао да заиста заслужујем да носим машну – сећа се Миљуш. Осамдесетих година прошлог века покренута је иницијатива да Стари савски мост понесе име Београђанина који га је спасао и који је у каснијим годинама често волео да по њему шета. Ипак, мост који спаја две обале Саве и даље је остао само Стари савски, без икаквог обележја на овај подвиг. Миладин Зарић је по одлуци Скупштине града добио 1990. године улицу у Борчи, далеко од дела Београда у коме је живео и моста који је спасао. http://www.politika.rs/scc/clanak/108037/Drustvo/Ucitelj-koji-je-spasao-Stari-savski-most
  10. У празничној радости доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: "Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!", о богослужбеним особеностима празника Богојављења Господњег. Освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19), подсећа катихета Бранислав Илић. О богослужењу празника Светог Богојављења Господњег „Ходите видите страну катаклизму, много савршенију и бољу од оне виђене за време Нојево; тамо је вода усмртила људску природу, а овде је вода крштења преко Крштаванога оживела умртвљене; тамо је Ноје од нетрулежног дрвета ковчега саградио, а овде је Христос, умни Ноје, од непорочне Марије телесни ковчег направио; тамо је голубица, сасушену маслинову гранчицу држећи, миомирис Владике Христа наговестила, а овде је Дух Свети у виду голуба дошао и Милостивог Господа показао.ˮ (Свети Прокло, Архиепископ цариградски) Празник Богојављења првобитно је прослављан као двоједини празник или колективни празник, те тако га једноставно називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и сама историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа нашег Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чуда у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Са друге стране, назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, а то је свакако јављање Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. Празник је касније назван и просветљење, из разлога што су се у навечерје празника сви катихумени крштавали и од тог момента називали се просветљени. Господ наш крштењем у Јордану себе поистовећује са грешницима као „Јагње Божије које узима на себе грехе света (Јн. 1:29)ˮ, као Возљубљени Син свога Оца, чији је основни месијански задатак искупљење људи од њихових сагрешења. „Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сâм захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15).ˮ[1] Христос се на Јордану открио и као један од Божанске Тројице, као друго лице Свете Тројице, посведоченим Очевим гласом „Ово је Син мој љубљениˮ и потврдом Духа Светога који се појавио у виду голуба. Ослањајући се на горе наведене речи Светог Прокла, Архиепископа цариградског, у својој Беседи на дан Светог Богојављења, блаженопочивши Епископ јегарски Јероним богомудро поучава: „Ваистину је Свето Богојављење као други потоп, потоп љубави и благодати Божје, за духовно спасење човеково и његово поновно увођење у рај. Христос просветљује свет и излива светлост у душе наше. Долази к Јовану Претечи да се крсти на реци Јордану пошто је прошло тридесет година од рођења Његова, држећи у свему Закон, хотећи да покаже људима да је „Бог у телуˮ, да је истинити Син Божји, и „једносуштан Оцуˮ Онај о Коме су Пророци са носталгијом пророковали и о Коме су са многим очекивањима проповедали. И иако Христос није имао греха, будући безгрешан, да би у свему испунио Закон, дошао је на Јордан да се крсти од Јована. Бесмртан у односу на човечанство и своје Божанство, долази и облачи се у смртност грешнога света и тако Богојављење јесте када Христос креће на пут ка Голготи.ˮ Богослужбене особености празника Светог Богојављења Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! (тропар) Након издвајања спомена на Рождество Христово из двојединог празника свих јављањâ (επιφάνεια) Божјих, дошло је и до богослужбене поделе из које имамо посебно богослужење Рождества , а посебно Богојављења. У оквиру службе Рождества сачуван је и спомен поклоњења мудраца, док је богослужбена успомена на прво чудо Господње у Кани Галилејској готово ишчезла. У службама празникâ Рождества и Богојављења имамо трага о њиховом заједничком прослављању. Тако нпр. на деветом часу у навечерје Рождества у једној стихири појемо: „Клањамо се Рождеству Твоме Христе: покажи нам и Божанска твоја Богојављењаˮ. Или у трећој стихири на Господи возвах појемо да је „Господ васцелу твар просветлиоˮ,док на Богојављење појемо: „данас се васцела твар просветљује.ˮ У једној од молитава великог водоосвећења читамо: „Својим рођењем осветио си девојачку утробу, свако створење слави Тебе који си се јавио.ˮ Сâм поредак светог богослужења на Богојављење сличан је са поретком богослужења на Рождество. Тако и у навечерје Богојављења имамо служење јутрења, Царских (великих) часова, Литургије СветогВасилија Великог која почиње вечерњим богослужењем. На крају Литургије у навечерје празника постоји посебна заамвона молитва: Освети изворе вода, Источниче живота нашега, Господе Исусе Христе Боже наш, Који си учинио да освећена вода буде избављење заробљеника, отпуштење дугова, опроштај сагрешења, бања поновног рођења, дар усиновљења, одећа непропадљивости. Њоме просвети и спаси народ свој, Боже наш који си се јавио, и удостој нас да са чистом савешћу и у радости дочекамо пресветли празник јављања Твога. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. На сâм дан празника имамо служење великог повечерја са литијом, јутрења и Свете Литургије на крају које освећујемо по воду по чину Великог водоосвећења. Велико освећење воде Главна богослужбена особеност Богојављења јесте управо савршавање чина Великог водоосвећења. Овај чин се савршава у навечерје празника, након Василијеве Литургије, као и на сâм дан празника након Златоустове Литургије. На питање да ли постоји разлика између ова два водоосвећења, одговор даје Проф. др Јоанис Фундулис: У оба случаја врши се потпуно иста служба с једином разликом што се пролог велике молитве освећења, значи «Тројице, надсуштаствена...» до «(...)непрестаним страхопоштовањем, у скрушености вапијем Ти...», чита само на сâм дан Богојављења, док уочи празника молитва почиње од «Велики си, Господе...». У књигама ово изостављање «пролога» није предвиђено («читање у себи», које је забележено у појединим типицима само је покушај компромисног решења или заташкавања ствари), међутим оно бива по неписаном предању, које је старије од поретка који је забележен у књигама, јер пролог није садржан у многим и старим рукописима, а неки који га поседују бележе: «Ову молитву не говоримо (рукопис Атинске Националне Библиотеке 670)», или: «Нисмо примили из Црквеног Предања да се ова молитва говори; ако желиш, говори је, ако пак не желиш, почни од «Велики си, Господе...», изостављајући је по правилу (Атински 663), или «Истина је да ову молитву(...) неки читају, а да се она у Великој Цркви не чита, него свештеник након јектеније и горе поменуте молитве («Господе Исусе Христе, Јединородни Сине»...), велегласно оглашава: «Велики си, Господе...» (Св. Саве Јерусалимског 367). Овај «пролог» пак није чак ни молитва, него славско величаније празника, које је задобило данашњи изглед након многих преправки и усклађивања, и које је првобитно говорено само уочи празника, а коначно је правилно преовладало да се говори само на дан празника. Додавање овог величанија чини службу торжественијом, али уопште не мења њену суштину за коју, као што смо видели, представља каснији и уметнути елеменат. Према томе, освећење воде уочи празника Богојављења и на сâм празник је у оба случаја потпуно исто, «велико освећење». Неки пак тумаче да се прво освећење воде врши у спомен на крштење катихуменâ, док се друго освећење, на сâм дан празника, врши у спомен на крштење Христово. Многи типици у старини помињу само једно освећење воде и то у навечерје празника, то помиње и грчки типик синајске библиотеке: „Не врши се поново освећење воде! У типику патријаршијске библиотеке у Јерусалиму, читамо: ви треба ово да знате, да се у типику Велике Цркве једном прописује освећење воде, и то само на вечерњу, јер се Христос једном крстио, а не двапут!ˮ[2] Чин Великог водоосвећења почиње појањем одређених тропара: Глас Господњи на водама, узвикује говорећи: Приступите, примите сви Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божјег, јавившег се Христа. Данас се освећује природа водâ, и раздваја се Јордан и своје токове зауставља, гледајући Господа који се крштава. Као човек дошао си на реку Христе Царе, и хитао си добри да примиш крштење слуге из Претечеве руке, а ради наших грехова, Човекољубче. Слава; и сада… Ка гласу вапијућег у пустињи: „приправите пут Господњиˮ, дошао си Господе, обличје слуге примивши, за крштење молећи не учинивши греха. Видеше Те воде и уплашише се; уздрхта Претеча, и повика говорећи: Како ће свећњак осветлити светлост? Како руку да положи слуга на Господара? Освети мене и воде Спаситељу, који узимаш грехе света. Након ових тропара следе три старозаветна чтенија из књиге Пророка Исаије, као и новозаветна чтенија из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, и Светог еванђеља од Марка. Након свих Светописамских читања следи велика јектенија у којој су садржане и посебне прозбе у којима се узносе молитве за воду која се освећује, али и за све оне који ће као благослов користити ту освештану воду. Потом презвитер чита три молитве у којима призива благодат Светога Духа да сиђе и освети воду. Презвитер се у трећој молитви усрдно моли да Свети Дух води подари благодат искупљења, благослав Јордана, и да је учини извором бесмртности… Након ових молитава за време појања празничног тропара презвитер благосиља часним крстом воду крстообразно, погружавајући притом часни крст усправно у воду и уздижући га из воде. За време трећег појања тропара презвитер кропи светом водом народ. Приликом уласка у храм поје се самогласна стихира: Опевајмо верни, величину Божјег добротворства према нама: јер због наших грехова поставши човек, очишћује се, као и ми, у Јордану: Он једини чист, и нетрулежан освећује мене и воде, сатирући главе невидљивих змија у води. Стога, браћо, захватимо воду с весељем, јер се онима који је са вером захватају, невидљиво дарује благодат Духа, од Христа Бога и Спаса душа наших. И сâм чин се завршава читањем благодарственог 33. псалма у коме благодаримо Господу за све што нам је подарио. На крају је важно нагласити да освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19) . По учењу наше Цркве, Оваплоћени Син Божји, благоизволео је да се крсти у Јордану од Јована Крститеља, и кроз Његово крштење сва твар бива освећена и препорођена. Господњим јављањем на Јордану, сва творевина постаје оживотворена (постаје поново добра), баш онаква какву је и саздао Бог и како је одредио да буде у почетку „када се Дух Божји дизаше над водом“(1.Мој. 1:2). Стога, употреба освештане воде искључиво мора да буде саображена литургијском животу будући да се преко ње излива благодат Божија на све оне који је са страхом Божијим узимају. Главне особености на Светој Литургији, јесу празнични антифони, који су саображени тематици празника Богојављења. Затим посебно входноје, док трисвета песма бива замењена крштенском песмом „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме празника. Као причастен поје се стих „Јави се благодат Божија, спасоносна свима људимаˮ(Тит. 2, 11). Посебно треба издвојити заамвону молитву празника: Неизрецива је доброта Твоја према нама, Господе Боже наш, јер си благоволео да се Јединородни Син Твој очовечи од непорочне жене. И да по свему осим греха постане једнак нама, и да као човек буде крштен од Јована Претече нас ради, премда није имао потребу очишћењем него је примио крштење да освети природу водâ, а нама да подари поновно рођење водом и Духом, како бисмо познали Тебе, беспочетног Оца, и клањали се Теби као Ономе који је гласом са неба назвао Крштаванога Сином својим љубљеним, и славили Пресветога Духа који је сишао на Њега и открио Га Крститељу Његовом. Запечативши и помазавши и нас истим Пресветим Духом, кроз наше крштење, учинио си нас заједничарима Христа Твога. Не лиши ни нас грешне тога Духа, него нас Њиме оснажи и укрепи против сваке зле силе, род наш Православни укрепи против сваке тираније и све нас уведи у Царство Твоје, да се и у нама прослави Пресвето Име Твоје, и Јединороднога Сина Твога, заједно са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Међу знаменитим химнографима који су састављали службу Богојављења, посебно треба издвојити: Св. Јована монаха, Св. Германа Цариградског, Анатолија, као и знаменитог Јована Дамаскина и Козму Мајумског. Празник Богојављења има пет дана претпразништва и седам дана попразништва. Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна. (кондак). катихета Бранислав Илић [1] Из синаксара на празник Светог Богојављења. [2] Проф. Лазар Мирковић, Хеортологија, стр. 109, Београд 1961. године. ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  11. У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије. Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела? — Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника. Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори. Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент. Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва“ данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено? — Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно. Како то изгледа у Црној Гори? — Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво. И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала. Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале? — Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича. Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе. Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли су у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима, каже ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије. Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела? — Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника. Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори. Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент. Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва“ данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено? — Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно. Како то изгледа у Црној Гори? — Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво. И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала. Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале? — Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича. Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе. Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска
  14. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  15. Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква
  16. На Бадње вече 24. децембра 2017. године (по грегоријанском календару) поноћну мису у катедрали Узнесења Блажене Дјевице Марије у Београду предводио је београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар уз саслужење катедралног жупника влч. Леонида Бевза, влч. Горана Аврамова и богослова Хрвоја Шпехара и Михаела Сокола. Евхаристијско славље директно је преносио РТС. Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Тражим одговор од Зорана Ђуровића. Желим одговор са да или са не. Питање гласи: Да ли мислите да ако вечни Логос није имао човечанску природу вечно, као што је сам Бог вечан, да онда Логос није био ни у вечном односу са Оцем? Другим речима, да ли мислите да Отац није био вечно са Логосом без човечанске природе Логоса?
  18. У четвртак 14. децембра 2017. године др Драган Каран, доцент на катедри за Пастирско богословље са психологијом на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, одржао је, у оквиру циклуса Божићних предавања које организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске предавање на тему: Од биолошког човјека до човјека који узраста у мјеру раста Христова. View full Странице
  19. Владика Максим је позвао вернике да се помоле и сете Срба у овом делу америчког континента, који су тренутно угрожени пожарима, а посебно угрожене грчке цркве у Светој Варвари на обали Пацифика. У свом слову Епископ је изразио радост што је служио у заједници са грчким народом. Представио је илустровани православни служебник на енглеском језику за децу, а старешина храма јереј Панајотис Каратасиос поклонио је Владици служебник који је написан на четири језика. Извор: Телевизија Храм
  20. Његово Преосвештенство Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић) служио је по благослову Патријарха српског Иринеја свету архијерејску Литургију у манастиру Св. Архангела Гаврила у Земунском парку са свештенослужитељима овога храма, у коме се окупља српски и грчки народ. Владика Максим је позвао вернике да се помоле и сете Срба у овом делу америчког континента, који су тренутно угрожени пожарима, а посебно угрожене грчке цркве у Светој Варвари на обали Пацифика. У свом слову Епископ је изразио радост што је служио у заједници са грчким народом. Представио је илустровани православни служебник на енглеском језику за децу, а старешина храма јереј Панајотис Каратасиос поклонио је Владици служебник који је написан на четири језика. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  21. Један од наших великих проблема је што не умемо да разговарамо на прави начин. Да би разговор био успешан саговорници треба да умеју не само да говоре, него пре свега да умеју да слушају. Ко уме да слуша може да буде на добитку. Може нешто да научи, да исправи неке грешке у својим размишљањима, да прошири знање, освоји нови угао гледања на ствари, све у свему - боље да разуме тему о којој се разговара. Разговор нам отежава пре свега сопствена сујета - жеља да смисао разговора нађемо у супериорном испољавању сопственог мишљења, затим разна одвлачења пажње којих у овом времену технике има напретек, журба због које одговор почнемо да смишљамо и пре него што смо чули шта саговорник има да нам каже. Понеко се труди да научи боље да слуша, понеко не. Свеједно онај ко уме да слуша у бољој је позицији него онај кјо не уме. Уколико се стално подсећамо да је боље слушати другог из радозналости него из бонтона или великодушности (то јест ако се трудимо да задржимо интересовање за оно што слушамо), ако се у разговору трудимо да понешто што смо чули а мислимо да је важно и поновимо, уколико саговорника подржавамо постављањем питања и потпитања или невербалним знаковима и рецимо оним чувеним потврдним "мхм" ? и тако му помажемо да до краја што јасније изнесе мисао, ако се трудимо да не почнемо да смишљамо одговор још док слушамо саговорника, и ако не журимо са изражавањем неслагања било које врсте пре него што саговорник доврши шта је имао - постајемо бољи у слушању. Разговор постаје бољи. Па чак и ако се саговорник не труди на исти начин као ми. Наравно, ова мање-више позната једноставна правила успешне комуникације често наилазе на препреке у виду давитеља, самозаљубљених и логореичних типова којих на тлу наше епске културе има довољно ?, али треба их се држати што дуже можемо. Ако нам је стало да разговор буде успешан. Комуникација овде на Фејсбуку је у нечему олакшана у нечему отежана у односу на разговор уживо. Недостаје рецимо невербалних знакова подршке и разумевања некоме ко говори али пошто су коментари у дијалогу писани - лакше се испрате до краја и имамо времена да их разумемо па тек онда срочимо одговор. Ако нисмо толико самоуверени да и док читамо коментар већ унапред знамо шта ће бити до краја и пре свега ако у старту не мислимо да коментар нема никакву вредност јер се не слаже са нашим мишљењем. У току година комуникације на ФБ више пута сам био сведок или учествовао у разговорима који као да воде глуви људи. Притом се глуви људи труде да разумеју шта неко има да им саопшти али овде је та глувоћа узрокована углавном нестрпљењем или сујетом. Понекад помислим да би комуникација преко Фејсбука могла да нам свима послужи за бољу комуникацију уживо. Као неки тренинг. Али ако желимо да ФБ користимо као тренажер, минимум правила доброг понашања би био да ако се са неким не слажеш прво поставиш питања да би проверио да се можда не ради о неразумевању, да не осудиш никога пребрзо као припадника овог или овог супротног табора, па тек онда да донесеш свој закључак. и, наравно, ако дође до наставка дискусије да се трудиш да супротне ставове искористиш за проверу сопствених и њихово усавршавање или мењање а не да имаш искључиву жељу да их потреш или да доминираш по сваку цену. Осмелио сам се да напишем нешто о овоме због тога што ме тренутно није нешто овде "вруће" нагнало да се том темом позабавим (а било је таквих ситуација колико хоћеш) него што сам налетео на занимљив чланак о слушању при разговору, па да поделим основне закључке. Можда може да буде од користи. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10215386875653455
  22. Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!Чега ли се плаше? Од чега стрепе? Плашимо се да смо недостојни? Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.” Чему туга, радост нам је обећана? Чему жалост, ако је Младожења са нама? Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли. Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе. Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби. Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.” Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.” Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.” Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу? То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују. http://avdenagom.blogspot.rs/p/blog-page_11.html
  23. 4 децембра 2017 Председник Русије Владимир Путин пре пола године је најближим сарадницима наложио да израде прецизан план за интервентну војну помоћ савезничким земљама међу којима је и Србија. План који носи кодно име „Брат“ подразумева да би у случају рата или „непосредне терористичке опасности“ руска војна помоћ, на позив власти, у савезничку земљу стигла за мање од 24 сата. Конкретно, то значи да би у случају напада на Србију, Русија нашој земљи у најкраћем року испоручила авионе, најсавременије ракетне системе и другу војну технику, а уколико би било потребно, стигли би и посебно обучени специјалци и војни инструктори. Брани и Републику Српску Како преносе извори, Путинов план „Брат“ поред земаља чланица ОДКБ-а, односи се и на Србију, Македонију, БиХ, односно Републику Српску. – Поента читавог плана јесте да земље које воде пријатељску политику према Русији могу да рачунају на врло конкретну војну помоћ Москве. Ако би неко напао Србију, тај неко би напао и Русију, и морао би с тим најозбиљније да рачуна. Порука председника Путина је јасна, Русија никада више и нипошто неће оставити Србе на цедилу. Никада се више неће поновити 1999. година, када је Москва са стране гледала НАТО агресију – објашњава саговорник. Како се сазнаје, иако је план „Брат“ тајни документ и неће званично бити објављен, информација о њему је дипломатским каналима пуштена и до представника НАТО земаља. – Западни лидери, они који стоји иза екстремних Хрвата, Албанаца и Бошњака на Балкану, морају да знају да је Русија потпуно одлучна да брани и одбрани Србију – каже извор. Иначе, како се сазнаје, план „Брат“ подразумева пребацивање ракетног система С-300 у Србију, ескадрила авиона Миг и Сухој, али и других система способних да у кратком року одбију сваку агресију. Званично нико из власти није хтео да коментарише сазнања. На другој страни, војни аналитичар Мирослав Лазански каже да би више волео да поменуто наоружање и опрему добијемо и пре евентуалног рата или терористичке опасности. – У неким ситуацијама би таква реакција Русије мгла да буде и закаснела. Уколико заиста желе да нам помогну, они ће то урадити пре свих тих пројектованих сценарија. Нама би то оружје послужило као фактор одвраћања, да нико и не помисли да нас нападне – каже Лазански. Владан Глишић из Народне мреже сматра да је Србији, како би сачувала свој суверенитет и позицију активно неутралне државе, неопходна оваква врста сарадње са Русијом. – Русија је озбиљна земља, а с обзиром на то да је председник Путин више пута поновио да Србија може да рачуна на њену подршку и заштиту, логично је да има разрађене планове за различите сценарије… – каже Глишић додајући да је Србија окружена земљама чланицама НАТО паката и да трпи велики притисак. Има и већих брига од нас На другој страни, стручњак за безбедност Орхан Драгаш, не верује да се Путин, поред проблема које има са Украјином, гомилањем НАТО снага на границама Русије и проблема са изградњом Турског тока баш у толикој мери бави Србијом. (Информер)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...