Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'короне'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Са позивима на поштовање епидемиолошких мера, које су се у Црквама шаролико поштовале свештеници и у време Короне обављају своју мисију која подразумева пре свега да су стално међу људима, молитвом, служењем, пастирском речју. Иако се свештеничка служба у времену ковида 19 одвија у донекле измењеним околностима, она је у суштини увек иста каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве свете Петке на Калемегдану. – Свештеници су попут здравствених радника и других помагалачких професија у оваквим тешким временима са удвострученом ревношћу и одговорношћу обављају своју дужност. Она на првом месту подразумева молитву за здравље и болесне за лекаре и медицинске раднике, у крајњој линији за сав свет погођен овом пошашћу. Речи утехе и охрабрење спремност да се чују емоције страха и стрепње понекад безнађа и панике и помогне њихово превладавање вером, надом и љубављу – све то такође спада у свештеничку службу и данас је потребније него у другим, назовимо их уобичајеним временима. СПЦ има на територији града Београда има организоване институције за помоћ невољницима разних врта и профила. Међу њима се истичу „Човекољубље“ – добротворна фондација, Верско добротворно старатељство, чија је најпознатија али не и једина активност народна кухиња и Православно – пастирско саветодавни центар. Подразумева се да су у њима посебно активни београдски свештеници. Просветна активност такође се одвија на свим нивоима: од основне школе до факултета као и на различитим факултетима не са Универзитета у Београду – напомиње наш саговорник иначе професор на Православном богословском факултету. Не чуди стога што како каже број свештених лица која су оболела од ковида није мали. – И то није ствар само са нашом средином у Италији је рецимо након лекара највећи број жртава међу свештеницима. Код нас су пожртвовано служећи свом народу, своје животе положили неки од највиших црквених великодостојника на челу са блаженопочивишим патријархом Иринејем. Треба јасно рећи: они нису само жртве короне, него су жртвовали своје животе да би помогли у време короне. Ту спремност да се у тренуцима кризе неодступно остаје уз свој народ, Христос је истакао као основну одлику правих пастира. Због тога добри пастири српскога народа, и то не само они који су се разболели и умрли него и они који су оздравили или ризиковали да се разболе, када су видели да се вук короне приближава нису оставили своје словесно стадо и побегли (било у „теолошке“ изговоре и доскочице било у до сада небивалу евхаристијску апстиненцију), него су до краја остали верни највишим идеалима своје службе, каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић. Медијска извештавања о оболевању од Ковида 19 у српској цркви неретко су пратиле полемике о причешћивању истом кашичицом. И у самој српској цркви било је различитих гласова о томе како се треба причешћивати у време пандемије, а ван ње било је било је чак и оних који су сматрали причешће извором заразе. – Чини ми се да се та целокупна полемика у крајњој линији може свести на питање: да ли црквени живот доприноси ширењу ковида 19. Неодговорни, неупућени па и злонамерни учесници те полемике су покушали да гурну у страну много важније питање: на који начин црквени живот доприноси спречавању ширења поменутог вируса. Овом приликом нећу улазити у верске димензије овог питања – о њима је уосталом много тога речено у књизи епископа бачког Иринеја „Свето причешће – лек бесмртности“. Међутим желим да истакнем да су бројне медицинске студије показале да религиозност и активни верски живот позитивно утичу на функционисање имуног система и не само по питању смањивања анксиозности и страха који га нарушавају него и на другим нивоима што додатно смањује ризик од ове и сваке друге заразе. По себи се разуме да овде није реч о апсолутном спречавању заразе (то уосталом не гарантују ни маске , дистанца па ни вакцина), него о смањивању шансе да до ње дође. Због тога је суштински важно да се живот цркве саображен зравственим мерама неометано одвија и у оваквим временима превентивно због народа чијој психофичкој добробити црква и на овај начин доприноси. Извор: Чудо
  2. Његово Блаженство архиепископ тирански и све Албаније Анастасије (Јанулатос) отпутовао је 11. новембра 2020. авионом у Атину, где ће бити лечен од вируса кoрона. „Не брините се, превазићи ћемо тешкоће“, рекао је архиепископ тирански и све Албаније Анастасије мало пре укрцавања у авион који га је пребацио у Атину на лечење, јер је био позитиван на КОВИД-19. Осврћући се на здравствени проблем са којим се тренутно суочава, Ариепископ тирански је изјавио на МЕГА ТВ каналу, да (људи) „не би увек требало да гледају на негативну страну“. „Симптоми су мали. Јуче смо се суочили са већом тешкоћом. Осећам бол у плућима. Мислим да ћемо ово пребродити. Данас поподне ћу бити у болници Евангелизмос... И не узнемиравајте се. Савладаћемо сваку препреку. Дакле, било да живимо или умиремо, Господњи смо. Те ствари су нам велика утеха,“ додао је. Његова Светост патријарх цариградски Вартоломеј упутио је своје најбоље жеље првојерарху Албанске Цркве у којој је казао и: „Молимо се за Вас током Вашег лета за Атину, где ћете бити хоспитализовани. Желимо Вам да наставите са својим креативним и корисним радом доприносећи хришћанству, човечанству и слави Божијој дуги низ година.“ Извор: Orthodoxtimes.com Архиепископ Анастасије у Атини на лечењу од короне | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  3. ПРИЧЕСТИО САМ ДЕТЕ ОБОЛЕЛО ОД КОРОНЕ. И ШТА?! НИШТА! + + + У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Данас, Лета Господњег 2020., прочитаћу вам Синаксар који је написан на празник Цвети – Улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим. Срећан празник свима присутнима. Оно што бих још хтео да кажем, браћо и сестре, да се Псалтир чита до Велике Среде, завршава се на Велику Среду. Читање Псалтира је јако важно, и некада су наша деца читала Псалтир у Основној школи. То је било пре око 100 година. Не знам када је тачно то престало, али у 19. веку су деца српска читала Псалтир који је књига јако, јако изванредна за просветлење ума, односно за борбу против зла у себи, а и око нас. Дакле, они који читају Псалтир, завршавају са Средом. Друго шта може да се уради у овој тешкој ситуацији (видите колико нас је на Служби... било би десет-петнаест пута више да је све нормално), оно што је јако важно за даљу борбу против ситуације у којој се налазимо, то је да од Великог Четвртка певамо Часном Крсту „Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство“. Тропар (глас 1). То више пута може да се пева у току дана, и видећете колику душа корист има од тога појања. И не само то. Тропар Часном Крсту је и молитва за победу, односно за очување нашег Отачаства – Србије и српских земаља и народа српског. Он зато служи. И треће, дакле, то све можемо да појимо, да певамо – Велики Четвртак, Велики Петак и Велика Субота. А затим долази Васкрс: „Христос Воскресе из мертвих ,смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав.Христос Воскресе!“ Више пута. Више пута. А звона има да звоне док се не уморимо! Тако објављујемо победу живота над смрћу, Господа нашега Исуса Христа над грехом, смрћу и сатаном. Наш је труд, а Божији је благослов да се то врши, да би наш народ изашао из ове тешке ситуације у којој је, практично затворен у своје станове или своје куће, што, никако, не може бити добро. Ако је овако сунчан дан напољу, он би, човек, требао да буде напољу, на ваздуху, и тако се другачије осећа. И да ради свој посао – ко у пољу - у пољу, ко већ где ради, на другом месту, да ради за шта се спремао и где је запослен, да то обавља. Када би човек могао да искључи медије, да не слуша ништа од тих вести које се сад емитују, онда би друга ситуација била у нама. Онда би се душе наше тако гојиле. А овако – страх. Из страха у страх. Све више страха бива у душама. И то је јако опасно стање. Ја сам то искусио писмом из Шпаније. Добио сам писмо из Шпаније, од једне наше сестре. И шта ми је било чудно на том писму? Уместо марке и печата, била је црна трака и назирала се глава мртвачка кроз ту црну траку. Брат Љубиша, који доноси пошту, он се нашалио и каже: „Чувај се короне“. Ја сам се насмејао, а тек сам после узео писмо. И видео сам шта је. И осетио сам извесни страх у души. Онда сам узео одмах ту марку, одлепио сам је и запалио. А писмо сам прочитао, наравно, и видео сам да нема ту никаквог помена о вирусу нити корони... И тако, пошто ја знам како та борба треба да тече, ја сам после узео Псалтир и бројаницу и за кратко време после није било страха. А мислим се после: не дај Боже да сам се упецао на ту удицу. То је страшно кад... страх, па страх, па страх... Ту нема мира ни покоја. После идеш у апотеку да купујеш лекове за смирење. И тако... ко зна колико се тога троши. Некоме је у циљу да се то све одвија како се одвија. А то су силе, мрачне силе овога света, оне то гледају..., да припреме терен за Антихриста. Ја то тако схватам. Ако неко, можда, другачије схвата, то је његова ствар. Али, пратећи шта се збива – а ово није само код нас, већ је у читавом свету, по свим земљама се то одржава и спроводи се то као борба против вируса... Али, може се само наслутити шта је ту у питању. Оно што до нас стоји је да имамо веру у Живога Бога. Ако се човек плаши, онда иди у шуму, ако ти је тамо мањи ризик и сматраш да ти је ризик овде у цркви. Како може бити у цркви ризик? Наши су храмови, наше су цркве Божија места, они су болнице, извори здравља. Све то је освештано овде: и иконе, и крстови... Све је то извор здравља и никако не могу бити посредници неких заразних болести. Ја увек на крају, кад сви целивају, ја на крају целивам. И шта?! Кад се сви причесте, ја на крају..., свештеник на крају употреби Причешће. И шта?! Ја сам преко 30 година овде! И шта би било? Ко зна колико сам ја овде причестио од рака, од заразних болести, ко то зна? Једини Бог зна, кога све нисам причестио. Причестио сам и једно дете (оболело) од короне. Исто. И шта?! Ништа. Значи, нема никакве ту опасности. Али, ако човек сумња, онда, кажем, у шуму! Ако сумњаш, онда у шуму. Знате како каже народна пословица: „Чега се плашиш, то те стигне!“ Бог наш је свуда присутан, и све што миче, све што је Њиме приведено у биће, оно је под Божијом контролом, под Божијом влашћу. Свемогући Господ све држи под својом влашћу... Дакле, болести су Божије посете. Да се разумемо. То треба знати. Свака је болест Божија посета. Чак и на овом нивоу – светском. То је Божија посета свету, свим народима на планети (То су милијарде људи...), да се тргну, да се опомену, да се пробуде из греховног сна. Да размисле у чему је смисао живота овде. Да ли је то у бесомучном трчању за новцем и стварима, или живот други циљ има... То је оно што је јако важно. Ако човек заглиби у материјално, почне та трка за новцем, он ће да заборави и кад је Велики Петак и кад је Васкрс, све се заборави кроз ту бесомучну трку. Зато, кажем, не смемо то себи никад да дозволимо. Ја сам увек био за поштовање државних власти. Из једног разлога. Једне су по Божијем благослову, а друге су по Божијем допуштењу. Садашње власти, у читавом свету, оне су по Божијем допуштењу. Ја не знам да л' има земља где је Божији благослов. Да (власти) своју власт спроводе са Божијим благословом. Шта значи то са Божијим благословом? То значи да у тој земљи народ припрема душе за вечни живот. А то је, значи, питање хришћанског живота. То је, значи, благослов државе да се народ припрема за вечни живот. А то значи да се омогући мисија Цркви. Код нас је била хармонија у време Светих Немањића... Ако се у једној држави, било којој, шири неморал, и ако нико не стаје на пут томе, за где се тај народ припрема? Да ли за вечни живот, или за вечну погибао?! Али, људима који су без вере – ако човек, уопште, може бити без вере, - њима је свеједно. Они верују да је на гробљу крај. А ја кажем: а шта ако није?! Шта ако није? Па Руси су измерили... ставили су човека који је био пред смртни час, ставили су човека на вагу, прецизну вагу, и када је душа изашла из тела, вага се померила за неких 7-8 подеока. Односно, толико грама. Дакле, душа је ваздушасто тело, али има своју тежину. То је, значи, доказана ствар. То може да се види, да се измери. А да не говоримо о онима који су се враћали из онога света, који су могли да кажу: ја више не верујем, ја знам. То је, значи, искуство Светог Владике Николаја. То је искуство нашег игумана Саве и још других људи..., покојне сестре једне, медицинске сестре из Београда. Сви ти људи су искусили да је све то тако како јесте... Нашем народу је потребно пробуђење, покајање, очишњење и Причешће. Потребно је, дакле, да се обожимо, сложимо и умножимо. Да ли ће бити времена за то, то једини Бог зна. Ми можемо тежњу ту да имамо. Зло је ако немамо такву тежњу. По Богу тежњу. Ако то нема, он је пропао. И овога века, и будућег века. Значи, пропао је и за овај век, и за будући век... Дакле, драги моји, постом, молитвом и милошћу, узраста се у вери, љубави и нади према Богу. Значи, може неко и да те вређа, да те малтретира, да те мучи, али да га не мрзиш. Бог га је послао да те припреми за вечни живот. Тако треба схватити то. Руског специјалца Александра, нису могли Чечени да убију. Они су пуцали изблиза у њега, али – не вреди! Меци се одбијају, или средства не пале. Исто тако, морили су га глађу. Он каже: направим куглицу од земље, закрсти је и поједе и каже – била је слађа од меда. То је Божији благослов. Исто тако грудвицу снега направи. Он је био неколико година у јами. Четири-пет година је био у јами једној, дубокој. После се једна Чеченка у њега загледала, па му спуштала козије млеко. После су га нашли... Руси су га нашли, ту је Чеченку узео, крстила се, прешла у нашу веру, имају сад децу и живе тамо у близини једног манастира. Ето, то је тако кад Бог некога чува. А ко се чува, и Бог га чува. Не може нико ништа да му нашкоди. А камоли вируси и све то... Покојни Фотије Шипунов, он је писао у своје време, вршио је експерименте, у ствари, он је уносио у посудама вирусе грипа, азијске и ко зна какве све друге не, он их унесе на Службу овде, у храм, пре почетка Службе, а после Службе – све је било мртво! Сви су били мртви. Сви вируси су били мртви. Наша Служба има такву моћ... То што они сада нама раде, то ће многе људе да пробуди. Ко је могао да верује, да ће Срби у Црној Гори да се пробуде? Како, Боже? Како њих пробудити? Дошло време, онај непријатељ дошао са акцијама неким својим, са неким својим циљевима, а народ се дигао да брани своје. Најбољи начин је литијски начин да се боримо. Један дух да буде. И молитва Богу. „Не дамо Светиње!“ – како кажу... До нас стоји да се припремимо за то, да наше душе буду окренуте Богу и врлинском животу. Да се тако снажимо. А гресима се човек губи, губи снагу, губи енергију, добија болести и онда је лак плен вируса. Било да је то корона или неки други вирус. То нема везе. Значи, кад сам слаб, кад сам исцрпљен, кад сам душевно осиромашен, духовно, онда сам лак плен свакога јада. Ето, то је оно што треба да знамо, и веру не смемо никада да губимо. А Бог ће помоћи – као што је рекао покојни Патријарх Павле – ако буде имао коме. А Свети Владика Николај, у „Небеској Литургији“ нам говори да ће Срби на крају да се саберу, у Име Живога Бога. И тако ће да певају Живоме Богу: Алилуја, алилуја, слава Теби, Боже... И тај народ заробљени, заточени, ако икако могу, нека читају Псалме. То је јако важно. Као што сам рекао, завршно са Великом Средом... А после, исто тако, реч Божија, реч Новога Завета, је храна за душу, да се душа тако снажи.Човек не живи само о хлебу, каже Господ наш Исус Христос, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Потребан нам је и хлеб за тело, али душа кад је јака и снажна, она држи и тело. И душа када напусти тело, то је, значи, смрт тела. Ако се човек од Бога одлучи, ако Господ остави душу, онда је то смрт душе. То је катастрофа. Не дао Бог то никоме. Данас има много душевних, односно – духовних мртваца. Живот без Бога је велико, велико очајање. Катастрофа. Бог нас је увео у биће, и свака душа је по природи – хришћанка. Треба само човек да размишља о циљу свога живота. О циљу постојања. Зашто смо ми овде. Због чега. Шта је циљ нашег пута. Ми видимо, дете са плачем улази у овај свет, а као одраслога га са плачем испраћају. Испада да живимо у долини плача, онда. У свету плача... Пуно је у нама туге. У нашем роду је пуно туге. Зато, кажем, да се Богу окренемо, да Бога славимо, да Богу певамо... Ово сада, у току је сада епитимија свима нама. Каже: „Свештеници веру оставили, калуђери посте оставили, нити народ за недељу мари, ни за празник, ни обичај стари“. То је истина. Велика истина. Мали је број свештеника који су у вери. Има их, али мали број! Калуђера исто тако. Кол'ко њих једе месо?! Још те како једу, кркају месо, још како! Гледао сам једног, покојнога, јеромонаха, који је гулио овцу у своје време. Чудио сам се: шта сад то значи?! Тако је то. То тако пође, па иде онда како не треба. А кол'ко народа иде на Литургије, и сами знате. То су промили. А Грузијска Црква, најача Црква, могу да кажем, и у вери и у добру, код њих је 25 посто народа на Службама. На Литургијама. То је чудо Божије. И њихов патријарх није екумениста. Није модерниста. Не благосиља те глупости којекакве, него чврсто се држи у вери. Има свештенство своје, своје монаштво, има народ свој. Он је за велико поштовање. Он је светионик овога времена у коме живимо. Нама, православним хришћанима. И зато, кажем, гледајмо како он то спроводи тамо, тако и ми треба, а не да се кријемо у станове. Он је наредио да се кропе улице освештаном водом и да се кади. Да се кади и да се кропе улице. То је начин црквени, а не неки други. Да се кријемо ми?! Од чега, бре?! Од глупости којекаквих! Ја то ништа..., не придајем никакву пажљу томе! Када бих придавао пажњу, онда бих губио снагу! У томе је ствар. Предајеш пажњу некој глупости или нечему, онда губиш снагу! Ја немам страха од тога! Како то? Бог зна. Бог ми је дао да немам страх. И готово. И шта сад ту има?! Овако леп дан и ја да сад мислим о корони?! О, баш ћу да мислим... Пуче ми срце за тим. Ја хвалим Бога, благодарим Богу што је овако леп дан данас. Сунчан. И јуче... Није то лако. Организам је то. Организам је народ. И преноси се то. Дођу људи и донесу ти страх. Они носе са собом страх. Али, треба да будеш одважан, да не примиш ништа од тога. У томе и јесте ствар. Него да им пренесеш мир, ако га имаш. Мир Божији. Бог то даје... Бог даје мир душама људским... И још да они фантазирају, да сумњају да ће се човек заразити кроз Причешће?! Ооо, моји попови и владике! Где то може да буде?! Како то може да буде?! То је несхватљива ствар! Али, треба поставити стражу над собом. Мртву стражу. Ви, хришћани, поставите обичну стражу над својим душама, по питању мисли, жеља и осећања, и молитвом делујте. Или: „Господе, помилуј“, или: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Тако се војује против непријатеља. Против његових предлога. Да се тако не би пецали на њихове удице. Молитвом и постом се тај род, зли, изгони. Тако се изгони: молитвом и постом. Исто тако, за своје непријатеље палите свећице од чистога воска. Кажете: Господе, од Тебе примих и Теби приносим ову свећицу за опоравак мојих непријатеља и за повратак Теби, Живоме Богу. Ако тако чинимо, добро ће нам бити. Шта сејемо, оно ћемо да жањемо. Не може бити друкчије никако. Шта човек посеје, то ће да пожање. Ма ко он био. Био цар, краљ, председник државе, био владика, свештеник, калуђер, народ обичан, верник... Шта сејемо, то ће да жањемо. И зато треба да пазимо шта сејемо. И кроз речи, и кроз дела своја. Да гледамо да наша дела и речи буду сагласна вољи Божијој. То је оно што је најважније. Све се то пише, и доћи ће рачун једнога дана. И онда се прелази у вечну радост, или вечну муку. (Према оном) како смо делали у овоме свету. Бог нам је дао живот, да бисмо вечно живели, а није нам дао смрт, да бисмо умрли. Значи, ако човек носи крст на грудима, онда не треба да се плаши вируса. Крст има страшну силу. Страшну снагу има. Невероватну. Кад слушате, рецимо, ове молитве за освећење Крста, овога ког носимо на грудима – Бог му да силу и он човека од свега чува, ако се човек чува од греха. Ето, то је то. Ко се чува, Бог га чува и сачува. И увек пажљиво да се крстимо. Свети Јован Кронштатски каже: „Ко се немарно крсти, хули на Христа Бога“. Е па видите, шта ми треба већи грех онда? Треба да се пажљиво крстимо. И драги моји, браћо Срби и сестре Српкиње, свој дан почнимо у Име Свете Тројице: у Име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Они, који се више година моле Богу, могу свој дан да почну молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Ето, данас, на празник Цвети, сад ми је већ друкчије. Имао сам мало једну кризу, како да кажем..., као неки терет сам имао мало јуче и данас... Али, ето, видите, хвала Богу, видите како све то прође. Бог то допусти на неки начин, и прође то и данас можемо да се радујемо данашљем празнику, Његовом свечаном уласку у Јерусалим. Све је то Господ тако организовао, и све је претрпео то ради нас и ради нашега спасења... И да гледамо да постимо, сада су сви дани до Васкрса на води. И, ако Бог да, да се причестимо. Можда на Велику Суботу, може да буде и на Велики Четвртак... И ако Бог да, и онима који имају власт над овим временом, над овим, да кажем, временом црквених Служби... то се данас забрањује на неки начин, или се ускраћује, да се то промени, да се народу одобри да иде на своју црквену Службу бар на Васкрс и Велики Петак. Бар на Велики Петак и Васкрс. Бар тада. Значи, на изношење Плаштанице да се одобри то, државна власт да то одобри, и на Васкрс. Ја им то препоручујем. Ако неће то да раде, онда ИМА БОГА! За све нас има Бога. То може да се уради, на прописан начин. Не овде Служба да буде. Напољу може да буде. И да људи буду, по њима, на некој прописаној удаљености. А ко се плаши, он неће ни да дође. Они који се не плаше, њих баш брига. Немају проблем такав. Ето, да Бог да, да се то тако догоди. Да буде народа. Да буде препуно. Све да буде пуно овде, око нас. И напољу и овде. Ми имамо озвучење. Можемо све да испоштујемо што се тражи од нас. Пустимо озбучење и можеш да слушаш у шуми, ако хоћеш. Није проблем. Имамо и трпезарију велику. И тамо је озвучено. Све је озвучено. Ја никог не позивам, али оне који дођу ја нећу да истерам напоље. По речима Господа нашега Исуса Христа: „Који долази к мени нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 37). Ето тако. Да верујемо и да се трудимо, а Бог Живи да благослови, да Господ благослови све наше трудове... Њему нека је слава, Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове векова. Амин.
  4. Дан је леп, а ја сам се запутио због опела једном парохијанину, једно сат возом од куће. Човек је имао педесет година, умро је нагло, од можданог удара. Причам с његовим зетом, а много су се дружили. Каже ми да покојник никад није ишао код лекара и ништа му није фалило. Само је последњих неколико недеља због ове ситуације са епидемијом био под стресом. Повукао се у кућу, нигде није излазио. И ето - одједном. Испаде да је и он жртва Короне, само некако из одбитка. И то овде у Холандији, где ипак људе плаше пет мање него у Србији... Успут срећем мало људи, возови скоро празни, станице пусте. Један црнпурасти са конзервом фанте у руци гледа ме забезекнут. Ја у мантији, раскопчао мантил па се види дрвени крст који иначе носим по граду да ме не замене са неким муслиманским верским радником. Гледа ме човек, сав се избечио. Мислим, ко зна шта му је. Нисам ипак толико чудан за Амстердам. А онда он поче да се крсти. Креће ла мени. Ма рудиментарном енглеском понавља ми "Ја сам православан. Ја сам православан. Етиопљанин". Ни не помишљам да га терам да ми изложи Символ вере да проверим ниво православности, смешкам му се благосиљам из даљине. Он ми приђе, рукујемо се, а онда се сети оних метар и по обавезне раздаљине о којој нас из звучника на станици мало мало подсећају и повуче се корак уназад . Смешка се и говори ми да је и њему Васкрс сад у недељу. И понавља да је православан. Наилази његов воз,у супротном смеру од мог. Одлази, маше ми са врата из воза и понавља "Ја сам православан". Долази мој воз и ја настављам на сахрану индиректне жртве Короне. Гледам земљу коју тешко да ћу икад моћи да доживљавам као своју, али сам јој захвалан због тога што могу да служим литургију за Васкрс. Истина са ограничењем, али биће нас тридесетак, а после ћемо да продужимо с причешћем, па докле буде људи. Није лако организовати групе, ради и сајт и фејсбук и телефон. Не питах онога где ће он на литургију. Не служе ни овде сви православни са народом. И размишљам о томе како сам заправо срео једног сународника, скоро рођака. И како смо ето и он и ја странци у овој земљи. А онда се сетим да сам се и у земљи у којој сам рођен и до скора живео - често осећао као странац. Поготово бих се сад у свим полицијским мерама осећао у Србији као тотални заробљени странац. Као хришћанин заправо и јесам. Странац у свакој земљи. Хвала Богу да то сад постаје тако огољено. Да се руши илузија о разливености Цркве у народу. Граница ипак постоји. Праве је они споља. Они који иако су и крштени - нису Црква. Не желе то да буду. Видимо и како. Иако смо то теолошки знали сад је потпуно видљиво и не само код нас. Нема православних земаља и православног народа. Постоји Народ Божији и они остали. Постоји и мисија али она не може ићи у бескрајном прилагођавању осталима. Није свако прилагођавање павловско. Постоји граница. "Ја сам православан". Тако се изјашњавало и 85% грађана Србије. Чиста идила. А сад мржња на Цркву долази можда не баш у толиком проценту, али у знатном. Поново су поносно дигли главу и "православни атеисти". А и унутар Цркве је велико комешање. Бог сва искушења даје не да бисмо пропали, него да бисмо ојачали и усмерили се на прави начин. Можда ће после свега овога ствари постати јасније. А Црква јача. Не нужно у бројном и економском погледу. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10222466837128067
  5. ,,Двадесет година траје наш живот у изолацији, од када је српски народ на Косову и Метохији остао без основних структура наше државе: Војске, полиције, судства и свега онога што може да нормализује живот на једном простору“-каже новинар Оливера Радић професор из Ораховца говорећи у двострукој изолацији у којој се сада налазе због вируса covid-19 који је погодио цио свијет, а однио и један живот са Косова и Метохије. Звучни запис емисије Оливера наглашава да је све вријеме изолације, од 1998. године наовамо једино Црква увијек остала уз народ свој. ,,Црква је била та која је српски народ одржала на овим просторима“-каже Оливера. Упоређујући нову изолацију, насталу падемијом корона вируса, она каже да је разлика у томе што смо свих ових година до сада знали ко нам је непријатељ и од кога да се чувамо. ,,Ово сада је нешто опасније. Створена је атмосфера да се народ боји од сусрета са својим ближњим. За нас је ова изолација страшнија него што је то у другим мјестима у Србији или Црној Гори јер је здравство код нас ослабљено, самим тим што ми немамо ни слободу. Конкретно у Ораховцу имамо једну малу амбуланту, у којој ради једна љекарка опште праксе, док је до најближе болнице у Лапљем селу сат и по времена вожње а до Клиничког центра у Косовској Митровици два сата, док чак ни поменуте болнице нису адекватно опремљене како би се избориле са овим вирусом. Тај страх затвара људе у куће. Немамо гдје да купимо маске, рукавице и дезинфекциона средства. Предали смо се у Божије руке а колико страдање ће Господ да нам допусти то само Он зна, нико од нас не зна“-каже Оливера Радић. Оливера са пуно наде вјерује да ће побиједити вјера у нашем народу, да ћемо вјером и сједињењем са Господом, преко Светог причешћа, успјети да побиједимо и ово искушење као и многа до сада. “Много нам је било лакше да се боримо са изолацијом раније када нисмо имали интернет и медије који умногоме више уносе пометњу разним порукама и статусима на друштвеним мрежама. Окренимо се заједно са својом породицом Господу и свом породичном Свецу и заједно, у смирењу и стрпљењу, чекајмо да и ова пошаст прође“-каже Оливера Радић. Од Оливере смо сазнали доста тога и о лијепој традицји шарања васкршњих јаја у ораховачком крају, које је почело на Средпосну сриједу Часног поста. Она напомиње да ће нас и страшник, јаје које се прво офарба том приликом, које наш дом иначе штити од свих зала, заштити и од ове нове пошасти. Извор: Радио Светигора
  6. Највише је уплатио Телеком (пет милиона), а међу донаторима су и ДДОР (три милиона), као и Епархија бачка СПЦ (два милиона). Стиже и опрема из три братске провинције у Кини. Председник Покрајинске владе Игор Мировић рекао је данас да је на рачун који је отворен пре неколико дана, с циљем да се финансијски помогне здравственим радницима у Војводини, до сада приспело 30 милиона динара. Највише је уплатио Телеком Србије (пет милиона), а међу донаторима су ДДОР (три милиона), као и Епархија бачка Српске Православне Цркве, која је приложила два милиона динара. -То је наменски новац који ће бити упућен здравственим радницима у Војводини према јавним критеријумима које буде утврдио Секретаријат за здравство. Највероватније ће то бити упућено оним медицинарима са најнижим примањима – казао је Мировић и најавио да ће када све ово прође, окупити све донаторе да им се лично и на достојан начин захвали. Мировић је такође рекао да су три провинције из Кине које су збратимљене са АП Војводином обезбедиле помоћ у медицинској опреми. Помоћ која обухвата 80.000 заштитних маски, хиљаду заштитних одела, 3.000 заштитних визира, 20.000 заштитних рукавица, 170.000 једнократних маски и 200 бесконтактних топломера, стићи ће у Централни магацин Србије у близини Београда којим управљају Министарство здравља и Фонд за здравство. Део опреме који су обезбедиле три кинеске провинције биће допремљен у Клинички центар Војводине, а затим дистрибуиран у здравствене центре у покрајини. -Ми готово свакодневно у КЦВ добијамо испоруке опреме. Никаквих проблема немамо нити смо их имали од самог почетка кризе. Желим да истакнем да смо се и ми из Покрајинске владе ангажовали да прибавимо помоћ, не чекајући да нам све стигне из Владе Србије – нагласио је Мировић. НЕ ДАЈ БОЖЕ ДА ЈЕ КОРОНА ИЗБИЛА 2016.! Председник Покрајинске владе осврнуо се и на претходну власт у АПВ коју је предводила ДС, рекавши „не дај Боже да нас је ово задесило 2016. године, на почетку нашег мандата када нисмо имали готово ни трећину опреме коју сада имамо, укључујући и савремене апарете попут рендгена који се такође користе у дијагностицирању корона вирусаˮ. На почетку свог мандата, подсетимо, Мировић је истакао да је опоравак здравства у АПВ приоритет његове владе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Ових дана проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. Текст молитве: БОЖЕ, ЗАУСТАВИ ОВУ ЗАРАЗУ Господе, Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитву, прими наше покајање за наше грехе, заустави нову заразну болест (нову епидемију), као што си једном престао да кажњаваш народ у време цара Давида. Ти, који си лекар душа и тела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са одра патње како би могли да прослављају тебе, нашег милостивог спаситеља, а заштити здраве од било које болести. Благослови, Господе, ојачај и заштити својом благодаћу све оне који се човекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као твоје дарове. Дај нам, Боже, свој мир и испуни наша срца чврстом вером у твоју заштиту, надом у твоју подршку и љубављу према теби и према ближњему. Јер си ти Бог који милује и спасава нас, и теби славу узносимо: Оцу и Сину и Духу Светому, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Епархија милешевска
  8. Насловљавајући чланак на овај начин, намера ми није била да искажем широки дијапазон појмовних варијација у српском језику. Напротив! Оваквим насловљавањем чланка интенција ми је била да укажем на различито разумевање појмова који су од суштинског значаја за хришћанско саморазумевање. То практично значи да када се акт причешћа појмовно изменио, променио се и његов садржински смисао. С обзиром да су се у претходним данима појављивали чланци на сајту teologija.net, који су својом садржином били везани за новонасталу (ванредну) ситуацију у којој смо се нашли, нашао сам за сходно да се на неке од њих у овој форми осврнем. Ако ли зађемо у новозаветни текст, најаутентичнија сведочанства о природи причешћа можемо наћи код светог апостола Павла. У 12. поглављу, прве посланице хришћанима из Коринта, видимо да апостол Павле Цркву доживљава као сабор хришћана међусобно различитих талената, дарова и служби, који, упркос, својим разликама, не само конституишу, већ и изграђују Тело, чији су и они сами удови. „А око не може рећи руци: Не требаш ми...“ (1. Кор. 12, 21). То, пак, саборовање није било утемељено на хуманистичкој социјалној ангажованости. Оно је имплицирало и саборовање је резултирало харатативну делатност. Ипак, темељ је био акт потврде припадности таквом сабору, акт причешћивања. У том контексту, припадност Цркви кроз акт причешћивања је био крајње самосвесни чин, лишен сваког магијског и сујеверног приступа. Овакво поимање свештених Дарова уопште није могло тематизовати причешћивање у категоријама, нама савремене, медицинско-хигијенске проблематике. Можемо рећи да је основна и једина преокупација оваквог приступа лежала у чињеници припадности или непропадности Телу Христовом. Припадности која је нудила залог за живот вечни или непропадности која је значила свођење живота на природни (смртни) поредак. У чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље TEOLOGIJA.NET Ретко се мешам у српску теолошку сцену, из разлога које овде не бих желео да образлажем. До сада нисам никада ништа написао или објавио на српском језику, осим једног... 1. Прогласићемо период апостолског и непосредног пост-апостолског периода једино аутентично хришћанским. 2. У Хришћанству после 3. века ћемо препознавати исту феноменолошку стварност, међутим, другачије доживљавану. 3. Негираћемо чињенице и мислићемо да се ништа није променило С обзиром да се од 4. века окончао процес матаморфозе у доживљавању причешћивања (од чина потврде припадања Телу постаје чин потврде моралног усавршавања - Шмеман), може ли се и сме ли се седамнаест векова хришћанства окарактерисати као декадентно, сујеверно и магијско? Пре бисмо могли убеђења, оних који прокламују овакву лимитираност светодуховског вођења Цркве, окарактерисати као сујеверно и магијско, некритичко усвајање културолошких светоназора времена у којима промишљају реалност. Јер, ако су свети Јован кронштантски, свети Павле патријарх српски и преподобни Јустин ћелијски изгарали да сваког јутра савршавају светајну Цркве (па и у време сезонског грипа у чију се групу сврстава и COVID-19), може ли се ускраћивати причешће онима који поменутим оцима Цркве желе да последују? Убеђен сам да би поменути оци први међу зараженима савршавали Литургију и након њих употребљавали причешће. Довољно је читаоце упутити на текст светог Павла, патријарха српског, о употреби литургијске кашичице. Ово не узимамо као догму, нити као неупитно мишљење, већ га супротстављамо мишљењу, уваженог доктора богословских наука Владимира Латиновића, да причешће задржава и самим тим преноси вирусе, јер садржи све одлике хлеба и вина. Ја овде могу подсетити на праксу примања Тела Христовог у руку причасника и кушање Крви Христове из Чаше. Такође, сигуран сам и да данас постоје хришћани који би себе мртвима сматрали уколико у недељу не би били причешћени свештеним Тајнама. Баш због ових хришћана, у Црквама се макар недељом мора служити света Литургија. Поред ове групе самосвесних и црквено активних хришћана, не смемо заборавити ни оне који из сујеверно-магијских разлога приступају Чаши (ваља се отићи на причест у Цркву)! Овакве групе би нас могле подсетити на новозаветна времена и оне које је апостол Павле називао „неутврђенима у вери“. Одговорни став Цркве, мишљења сам, био би да у наступајућим временима након завршетка ванредног стања ови хришћани буду поучени свеживотном значају припадања Телу Христовом. А до тада њихове „савести“ ради, остану у својим домовима и прескоче ово, једном у години, сујеверно-магијско-медикаментно приступање Чаши Живота. Што се друштвене одговорности тиче, убеђен сам да се активно црквени људи неће гордити својом вером, већ ће у духу хришћанског унижавања и кротости придржавати свих безбедоносних мера и бивајући удеоничари Тела и Крви Христове вршити и харитативну делатност, помажући и допремајући неопходна средства за живот особама старијим од 65 година. Јер како критичари причешћивања у доба епидемије могу тврдити да се на тај начин преноси вирус, а паралелно са том тврдњом позивати свештенике и верни народ да се социјално ангажују? Да ли нас кушање Тела и Крви Христове чини преносиоцима заразе, а додиривање хуманитарне помоћи на пример не? Тога ради, и у ове дане, мишљења сам, да не треба подилазити духу времена, већ се враћати непатвореним хришћанским идеалима. Извор: Поуке.орг
  9. Насловљавајући чланак на овај начин, намера ми није била да искажем широки дијапазон појмовних варијација у српском језику. Напротив! Оваквим насловљавањем чланка интенција ми је била да укажем на различито разумевање појмова који су од суштинског значаја за хришћанско саморазумевање. То практично значи да када се акт причешћа појмовно изменио, променио се и његов садржински смисао. С обзиром да су се у претходним данима појављивали чланци на сајту teologija.net, који су својом садржином били везани за новонасталу (ванредну) ситуацију у којој смо се нашли, нашао сам за сходно да се на неке од њих у овој форми осврнем. Ако ли зађемо у новозаветни текст, најаутентичнија сведочанства о природи причешћа можемо наћи код светог апостола Павла. У 12. поглављу, прве посланице хришћанима из Коринта, видимо да апостол Павле Цркву доживљава као сабор хришћана међусобно различитих талената, дарова и служби, који, упркос, својим разликама, не само конституишу, већ и изграђују Тело, чији су и они сами удови. „А око не може рећи руци: Не требаш ми...“ (1. Кор. 12, 21). То, пак, саборовање није било утемељено на хуманистичкој социјалној ангажованости. Оно је имплицирало и саборовање је резултирало харатативну делатност. Ипак, темељ је био акт потврде припадности таквом сабору, акт причешћивања. У том контексту, припадност Цркви кроз акт причешћивања је био крајње самосвесни чин, лишен сваког магијског и сујеверног приступа. Овакво поимање свештених Дарова уопште није могло тематизовати причешћивање у категоријама, нама савремене, медицинско-хигијенске проблематике. Можемо рећи да је основна и једина преокупација оваквог приступа лежала у чињеници припадности или непропадности Телу Христовом. Припадности која је нудила залог за живот вечни или непропадности која је значила свођење живота на природни (смртни) поредак. У чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље TEOLOGIJA.NET Ретко се мешам у српску теолошку сцену, из разлога које овде не бих желео да образлажем. До сада нисам никада ништа написао или објавио на српском језику, осим једног... 1. Прогласићемо период апостолског и непосредног пост-апостолског периода једино аутентично хришћанским. 2. У Хришћанству после 3. века ћемо препознавати исту феноменолошку стварност, међутим, другачије доживљавану. 3. Негираћемо чињенице и мислићемо да се ништа није променило С обзиром да се од 4. века окончао процес матаморфозе у доживљавању причешћивања (од чина потврде припадања Телу постаје чин потврде моралног усавршавања - Шмеман), може ли се и сме ли се седамнаест векова хришћанства окарактерисати као декадентно, сујеверно и магијско? Пре бисмо могли убеђења, оних који прокламују овакву лимитираност светодуховског вођења Цркве, окарактерисати као сујеверно и магијско, некритичко усвајање културолошких светоназора времена у којима промишљају реалност. Јер, ако су свети Јован кронштантски, свети Павле патријарх српски и преподобни Јустин ћелијски изгарали да сваког јутра савршавају светајну Цркве (па и у време сезонског грипа у чију се групу сврстава и COVID-19), може ли се ускраћивати причешће онима који поменутим оцима Цркве желе да последују? Убеђен сам да би поменути оци први међу зараженима савршавали Литургију и након њих употребљавали причешће. Довољно је читаоце упутити на текст светог Павла, патријарха српског, о употреби литургијске кашичице. Ово не узимамо као догму, нити као неупитно мишљење, већ га супротстављамо мишљењу, уваженог доктора богословских наука Владимира Латиновића, да причешће задржава и самим тим преноси вирусе, јер садржи све одлике хлеба и вина. Ја овде могу подсетити на праксу примања Тела Христовог у руку причасника и кушање Крви Христове из Чаше. Такође, сигуран сам и да данас постоје хришћани који би себе мртвима сматрали уколико у недељу не би били причешћени свештеним Тајнама. Баш због ових хришћана, у Црквама се макар недељом мора служити света Литургија. Поред ове групе самосвесних и црквено активних хришћана, не смемо заборавити ни оне који из сујеверно-магијских разлога приступају Чаши (ваља се отићи на причест у Цркву)! Овакве групе би нас могле подсетити на новозаветна времена и оне које је апостол Павле називао „неутврђенима у вери“. Одговорни став Цркве, мишљења сам, био би да у наступајућим временима након завршетка ванредног стања ови хришћани буду поучени свеживотном значају припадања Телу Христовом. А до тада њихове „савести“ ради, остану у својим домовима и прескоче ово, једном у години, сујеверно-магијско-медикаментно приступање Чаши Живота. Што се друштвене одговорности тиче, убеђен сам да се активно црквени људи неће гордити својом вером, већ ће у духу хришћанског унижавања и кротости придржавати свих безбедоносних мера и бивајући удеоничари Тела и Крви Христове вршити и харитативну делатност, помажући и допремајући неопходна средства за живот особама старијим од 65 година. Јер како критичари причешћивања у доба епидемије могу тврдити да се на тај начин преноси вирус, а паралелно са том тврдњом позивати свештенике и верни народ да се социјално ангажују? Да ли нас кушање Тела и Крви Христове чини преносиоцима заразе, а додиривање хуманитарне помоћи на пример не? Тога ради, и у ове дане, мишљења сам, да не треба подилазити духу времена, већ се враћати непатвореним хришћанским идеалима. Извор: Поуке.орг View full Странице
  10. Отац Александар Шмеман у својој књизи За живот света подсећа да је Црква мисија, да је њена суштина, сам њен живот – да буде мисија, послање. Међутим, у ове дане Великог поста и страшне епидемије вируса COVID-19 који је погодио нашу државу, али и нашу браћу широм планете земље, као да смо заборавили шта је то мисија. Саопштења која издаје наша Црква, дају препоруке за један аспект нашег живота у епидемиолошки неповољним данима. Позива се на поштовање одлука и препорука државе и медицинске струке, што је апсолутно одговорно у овом тренутку, позива се на Свето причешће и личну молитву, што такође није упитно, али у целој овој ситуацији као да се заборавља на човека. И то не на неког човека тамо негде, који је апстрактан, већ на човека поред нас, у нашој околини. Ступила је на снагу одлука да старија лица од 65 година не смеју напуштати своје домове, јер су они најугроженији у овом тренутку. Паралелно са тим објављује се и одлука црквених власти да се обустављају и посете свештеника свим домовима и да ће се освећење воде, тзв. васкршње водице обављати највероватније у току петровданског поста. И на тај начин стаје свака комуникација између црквених лица и њихове пастве (част појединцима). Комуницира се путем саопштења, и уколико имате храбрости и воље, сретаћете се само на богослужењима. А ако сте старији од 65 година, или ако нисте у могућности да дођете у Цркву, уколико сами не позовете свештеника за савет и причешће, тешко да ће се они вас сетити. Највеће хришћанске заповести своде се на љубав према Богу и ближњима, а ово је време када се та љубав може и мора пројавити у заједници каква је Црква. Време је да покажемо да се не сетимо наших парохијана само у време освећења водице, када долазимо да наплатимо ту услугу, већ да смо ту у све дане, првенствено да им служимо. Да се подсетимо и на речи Светог Јеванђеља по Матеју где се каже: Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. (Мт 20, 26-27). С тога, имајмо на уму ове речи и присетимо се других, јер и сам знак пажње свакоме од нас значи много и даје наду у људе, а самим тим и у Бога. Покушајмо да посту вратимо и социјалну димензију, која није била занемарљива у првим вековима хришћанства. Те тако имамо пример Светог Василија Великог који је оснивао болнице, добротворне центре који су имали за циљ помагање старима и болеснима. На тај начин Свети Василије подиже углед Цркве и даје један шири друштвени значај тим институцијама. Показује да нам је брига о другом задата обавеза. А где смо ми данас? Како постајемо пример свету? Утапамо ли се и ми у живот свакодневнице? И јесмо ли заборавили да треба да будемо со земљи? Сведоци смо да је дух индивидуализма, који је одлика човека 21. века, достигао свој врхунац у овим данима, данима панике, када нам се само сопствени живот чини као једини вредан. И није то ништа ново и чудно, јер страх од смрти је један од универзалних страхова који се јавља код сваког човека. Али то управо показује да ми као Црква, слабо сведочимо Христа, који је једини победитељ смрти. Солидарност, милосрђе, љубав према ближњем су вредности које треба да негује сваки хришћанин, јер се само тако може показати љубав према другоме. Све беседе ових дана треба да указују на то. Сопствени пример свештенства треба да буде путоказ пастви. Покренимо харитативну делатност. Отворимо волонтерске центре при храмовима, ангажујмо младе теологе, вернике… који ће бити спремни да обилазе старија лица и пружају им прву помоћ. Комуницирајмо са локалним заједницама и покажимо да постојимо. А постојимо само ако бринемо о другоме. И кроз то посведочићемо речи Јаковљеве посланице: „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасити? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. (Јк 2, 14-17). У данашње време, улога хришћана је од посебне важности за свет. Не треба да се плаше промена, већ те промене треба да буду у складу са хришћанским вредностима, које је неопходно заједничким акцијама оживети. „Данас је живот мало друкчији, мање прозиран, промена је подразумевани елемент наше свакодневнице, и зато се показује потреба да се са спорадичног пређе на трајни однос солидарности и тако доприноси неговању општијег друштвеног етоса солидарности, што се данас сматра кључем за решавање многих напетости у друштву.“ (Зоран Крстић) У нади да ћемо своју љубав према другоме показати делима у данима који су пред нама, верујем и да ћемо као народ и Црква из свега овога изаћи јачи и оснажени васкрсењем Господа и спаса нашега Исуса Христа. Данило Потпарић Извор: Теологија.нет
  11. Пандемија болести COVID-19, коју изазива корона вирус (Sars Cov 2), ставила је цјелокупно човјечанство пред бројне изазове. Међутим, вјероватно је ријетко ко очекивао да ће ширење вируса постати својеврстан изазов за нашу вјеру. Притом, не мислим на упитаност о смислу такве појаве и разлогу због које је Бог допушта. Мислим на изазов нашем уобичајеном практиковању хришћанске вјере у богослужбеном простору и редовно учешће у светој литургији. Од избијања пандемије епархијски архијереји наше Цркве издали су низ саопштења у којима су се на различит начин одредили према питању – да ли можемо да наставимо са својом богослужбеном праксом као да се ништа не догађа? Први одговори на ово питање варирали су од тога да наравно да можемо будући да је црква простор спасења, како душе тако и тијела, до тога да би требало да се у цркви владамо с појачаним мјерама опреза, избјегавамо сувишне физичке контакте и престанемо са цјеливањем светих икона, свештеничке руке и томе слично. Врло брзо, под лупу дошло је и питање причешћивања из једне чаше и једном кашичицом. Многи су одмах истакли како се нико никада преко причешћа није заразио (запањујуће је знати да неко располаже тако поузданим подацима о двијехиљадугодишњој историји Цркве) и да је онима који имају икакву сумњу у погледу могућности да се на тај начин пренесе било каква зараза боље да на литургију ни не долазе. У реакцијама на ова саопштења могло се уочити својеврсно презрење према саопштењима црквених предстојатеља којима је уопште отворена могућност да црква може бити простор заразе. Такви архијереји су сумњичени за модернизам и поводљивост за трендовима овог свијета и недостатак вјере. Међутим, није много требало па да различите државе у којима наша Црква живи донесу ванредне мјере којима је простор за даље спекулације око тога шта чинити сужен. Тако је у неким случајевима ограничен максималан број вјерника на богослужењу, а у другима су богослужења у потпуности забрањена. У тим случајевима нашим архијерејима није преостало ништа друго него да ове одлуке спроведу и затворе цркве. Слично се десило молитвеним литијама у Црној Гори, те је Митрополија црногорско-приморска објавила да се у наредном периоду литије неће организовати. Сличан развој догађаја могли смо пратити и у другим помјесним али и у другим хришћанским црквама. Да ли је замисливо да нам цркве буду затворене? Како можемо а да не служимо литургију? Шта ћемо без редовних обреда? Зар је могуће замислити да се у „лађи спасења“ која је Црква, шири зараза? Шта у овим околностима уопште можемо да предузмемо? Како је обичај да се у сусрету са различитим па и оваквим изазовима обраћамо црквеном предању, тако ћу и ја покушати да, разматрајући неколико примјера из историје Цркве, изнађем одговоре на нека од ових питања. 2. Када размишљамо о епидемији у старом вијеку, прво што нам на ум пада је куга. Епидемије куге су свакако најбоље документоване. Можда због тога што је болест услијед својих карактеристичних симптома и брзог ширења омогућавала да буде лако препозната. Поред тога, високом стопом смртности изазивала је застрашујућа пустошења која су свакако остваривала и најјачи психолошки ефекат на хроничаре оног времена. Шта се у доба куге дешавало са црквама и њеним обредима? Најпознатија епидемија куге у Византији била је она која је избила за вријеме владавине цара Јустинијана. Епидемија је избилa у љето 541. у Пелусијуму, у Египту, и ширила се у два смјера: на запад, даље према Египту и сјеверноафричкој обали, и источно, ка Палестини. Убрзо је болест стигла у све веће градове на том потезу, попут Александрије и Јерусалима, а средином прољећа 542. и у престони Константинопољ. Најдетаљнији опис збивања даје нам Прокопије Кесаријски у другој књизи своје Историје ратова. Приказујући застрашујуће ефекте епидемије, он нас извјештава о бројним жртвама које је из дана у дан болест односила. Иако историчари сумњају у вјеродостојност бројки које наводи, оне могу послужити макар као симболички приказ размјера катастрофе. Ова фасцинација бројем мртвих тијела за које је требало побринути се на којекакве начине (сахрањивањем у све постојеће гробнице, затим у масовне, потом у куле, а на самом крају у море), једнако је карактеристична и за опис који нуди његов савременик Јован, епископ Ефески, у својој Црквеној историји. На врхунцу епидемије, дневно је умирало по више од 10.000 (према Прокопију) или читавих 16.000 (према Јовану) људи. И то само у престоном Константинопољу. Прокопијев опис нуди три застрашујућа, али за нашу тему занимљива детаља. Прво, он наводи како је куга дошла са бројним приказама које су се јављале у људском обличју, а сличан опис даје и Јован, говорећи о указањима људи без главе у бронзаним бродицама. Оне које би их срели, ове приказе би удариле у неки дио тијела и несрећник би се одмах разбољео. Људи су покушали да се одбране зазивајући „најсветије име“ Божије, али то није помагало. Није помагало ни то што је велики број људи уточиште потражио „у светињама“, тј. црквама, гдје би се сакривали. И тамо су, вели овај хроничар, „непрестано умирали“.[1] Друго, Прокопије нам говори да су, услијед великог броја преминулих, њихови остаци сахрањивани на различита (горе побројана) мјеста, те да су у то доба „уобичајени обреди погреба“ били занемарни. Није било погребних поворки, нити су се „уобичајене пјесме пјевале“ над њиховим одром. Кратко, речено, није било опијела, а тијела су сахрањивана којекуде. На крају, Прокопије наводи и да су улице Цариграда биле сабласно пусте. Било је немогуће срести човјека, а и ако бисте га срели, вели он, тај би носио тијело неког покојника. Они који су били те среће да их је болест заобишла или су се старали за болесне у кући или туговали за преминулима. И још једном додаје: „сваки човјек носио је одјећу примјерену приватном боравку и мирно пребивао код куће“.[2] Тако и Јован Ефески пише да је све стало, и да „нико није радио свој посао“[3]. Додаје да би свако ко је излазио напоље носио своје исписано име које је висило око врата или руке.[4] На тај начин се, можемо закључити, осигуравало да су на улици само они који морају да буду. Из ових описа можемо да закључимо сљедеће. Људи су уточиште од опаке болести тражили у светињама, тј. црквама (и манастирима), надајући се да су макар у овом простору спасења сигурни. Међутим, ипак нису били. Узгред, знамо да је неколико вијекова раније, у вријеме Светог Пахомија, избила епидемија куге која је однијела не само његов, него и живот великог дјела његовог братства, и то управо у васкршњем периоду 346. године. На врхунцу епидемије, опијело и други обреди нису вршени. Напросто, ако је и имао ко да их врши, а таквих је свакако из дана у дан било све мање, то се није чинило – што, вјероватно, због високог ризика од заразе, што због чињенице да ни иза умрлих више нису остајали чланови породице који би у обреду учествовали. Коначно, сви они који су и даље били здрави у вријеме трајања епидемије остајали су у својим кућама, а град је био пуст. Иако у овом опису хроничари не експлицирају шта се у периоду епидемије збивало са црквама и богослужењима, чини се да је могућност да су се хришћани ипак редовно окупљали на заједничким богослужењима веома мала. Ако се у црквама умирало, опијела се нису вршила, а ријетки преживјели су остајали у својим кућама, вјероватноћа да се вјерни народ ипак редовно окупљао на недељном богослужењу чини се готово непостојећом. Неко ће можда рећи: да, богослужење је престало, али тек онда када више није имао ко да га врши. Међутим, чак ако узмемо у обзир најпесимистичније процјене стопе смртности које нам говоре да је у Константинопољу током ове епидемије умрла половина становништва[5], не би се дало закључити да је сав црквени клир страдао од куге. Друго, чак и да је извјесно да су сви свештеници умрли од куге, какву поуку из тога можемо да извучемо? Да ли то онда значи да треба да сачекамо да сви свештеници помру да бисмо затворили цркве? Ако не, какво оправдање можемо да понудимо за различите облике превентивног дјеловања? 3. Анастасије Синаит у 7. вијеку разматра питање да ли је морално предузети превентивне мјере и побјећи од ширења куге. Овај богослов разликује кугу изазвану природним узроцима и ону изазвану гњевом Божијим. Уколико болест долази као посљедица гњева Божијег и казна је за гријех, онда је од ње немогуће побјећи. Ако је, међутим, ријеч о болести која долази као посљедица природних, а не натприродних узрока, онда је сасвим оправдано одатле се удаљити из такве средине и потражити спас другдје.[6] Који су то природни узроци? Под овима Анастасије подразумијева оно што нам Хипократ и Гален говоре о узроцима ове и других заразних болести. Хипократ је сматрао да куга настаје као посљедица злоћудног загађеног ваздуха, названог мијазма. Ову идеју усвојио је и Гален, други највећи медицински ауторитет антике, и она је била доминантно објашњење поријекла заразних болести попут куге, колере, маларије све до 19. вијека. Отуда су препоручени начини борбе са загађеним ваздухом (за који се сматрало да махом погађа урбане средине) били да се од њега побјегне или да се покуша прочистити удисањем снажних арома зачина и биља. Узгред, то је разлог зашто су доктори који су лијечили кугу од 17. до19. вијека носили маске са карактеристичним „кљуном“ у коме се налазило миришљаво цвијеће и зачини, а које су постали визуелни синоним за ову болест. Ово кратко свједочанство говори нам да, иако болест долази (по правилу) као казна Божија, она је (макар) понекада и пука посљедица природних узрока, првенствено загађеног ваздуха који често карактерише пренасељене градове. Од Божијег гњева се може бјежати, али се не може побјећи, и стога је таква врста подухвата не само погрешна, него и узалудна. Међутим, од болести која долази као посљедица природних узрока не само да се може бјежати, него се може и побјећи. Зато се мјере предострожности које могу да помогну да човјек не постане жртва заразе не сматрају неморалним, штавише, оне се препоручују. 4. Зашто онда Византинци нису више радили на превенцији ширења заразе? Прво, зато што уколико је једино рјешење да се побјегне од мјеста заразе, оно није универзално примјењиво. Можда неко и може у неком тренутку да побјегне од мијазме, али то свакако не могу учинити сви становници једног града истовремено, а нарочито не свих градова у исти час. Друго, (можда и важније од тога) иако су постојала, натуралистичка објашњења поријекла епидемије нису била задовољавајућа. Загађен ваздух није могао да објасни зашто епидемија избија периодично и зашто се у тим периодима креће од једног до другог града, зашто не погађа све становнике града него само неке, и зашто (ако је тако) онда не прави разлику између оних који су изложенији загађеном ваздуху и лошим животним условима (сиромаха) и оних који нису (богаташа). Већу експаланаторну моћ нису имала ни друга објашњења, попут различитих сујевјера или оних која су узрок појаве епидемије приписивали кретањима небеских тијела. Наравно да су као хришћани Византинци сматрали да Божија воља и провиђење управља током историје и појединачним судбинама. Међутим, да се закључити да је управо овај недостатак другог ваљаног објашњења поријекла болести био прави разлог зашто је она приписана гњеву Божијем. Тако, рецимо, аутор Чуда Светог Димитрија, писаног у седмом вијеку, видјећи како болест не штеди ни дјецу, ни жене, ни младе, ни снажне, ни слабе, закључује да је то стога како нико не би могао да окриви мијазму за узрок болести, него би свако могао да закључи да је у питању дејство божанског гњева.[7] Прокопије Кесаријски констатује да се болест не преноси додиром, будући да су многи од оних који су (попут љекара) видали болесне или сахрањивали мртве остали незаражени, док су други који нису дошли у контакт с њима падали као покошени.[8] Он се отворено изругује онима који настоје изнаћи каква природна објашњења ове болести јер су она сасвим нејасна и њима заваравају сами себе и друге. Слично томе, Јован Ефески наводи како је болест једнако погађала слабе сиромахе као и моћне богаташе како би људи били задивљени праведним судом Божијим који се не може разумијети ни појмити.[9] Можемо да претпоставимо да су у оно вријеме заразне болести у много значајанијем проценту погађале оне који су живјели у тежим животним (па самим тим и хигијенским) условима – тј. сиромашне слојеве друштва. Управо то је разлог што Пропокије Кесаријски и Јован Ефески стално подвлаче да болест није дискриминисала између богаташа и сиромаха. Када се епидемија једнако распростире дуж скале друштвене моћи која се подудара са скалом услова живота, то мора да је знак да она са природним узроцима нема везе. Она је божанског поријекла. Из овог се да закључити да је поред општег повјерења у божанско провиђење, на Византинце велики утицај имала чињеница да није постојало задовољавајуће објашњење природног поријекла куге. То је мање-више био случај све до краја 19. вијека када је Александар Јерсин открио да ову болест изазива бактерија Yersinia pestis коју са пацова на људе најчешће преносе крпељи. Поријекло и начин ширења зараза уопште добило је адекватно објашњење тек када је откривено постојање патогена (бактерија, вируса, гљивица…) који их узрокују. Данас знамо неупоредиво више о куги и њеним различитим облицима (бубонској, пнеумонској), начину њеног ширења, лијечењу (антибиотицима) и превенцији (вакцинацији у ризичним подручјима и међу ризичним групама). И то знање има велику експланаторну моћ, тако да не оставља много простора за сумњу да је ријеч о појави која има натприродне узроке. 5. Видјели смо да је Анастасије Синаит сматрао да се болест која има природне узроке може, па чак и треба избјећи превентивном промјеном боравишта. Неки светитељи су такође предузимали конкретне мјере како би спријечили ширење куге. Тако је, рецимо, Свети Никола Сионски, који је живио у 6. вијеку, био осумњичен за то да је намјерно хтио да изазове оскудицу хране у граду у коме је био епископ (Пинара у Ликији). Сазнавши за ширење куге (у вријеме цара Јустинијана) Свети Никола је забранио сељацима из околине да улазе у град и продају своје производе на градској пијаци, држећи вјероватно да су они или преносиоци болести или потенцијалне жртве заразе која је већ овладала градом. Царски службеници су посумњали у његове намјере, држећи да заправо жели да доведе град у оскудицу (или подигне цијену робе), и покушали да га ухапсе, како нам његово житије свједочи.[10] Два вијека раније, Свети Јефрем Сирин је сазнао да се куга шири Едесом и прекинуо је, како нам Созомен говори, свој отшелнички „живот философа“. Дошао је у град, прикупио прилоге и обезбједио око 300 лежајева за болесне који су смјештени испод јавних тремова. У наредном периоду, Јефрем се сам старао за болесне да би послије неког времена преминуо, вјероватно и сам се заразивши кугом.[11] Ова два примјера свједоче нам да су хришћански јерарси, били они ђакони попут Јефрема или епископи попут Николе, у вријеме епидемија куге настојали како да спријече ширење заразе, тако и да обезбједе здравствену његу за оне обољеле. Притом ваља имати на уму да су се, као и за неке друге маргинализоване друштвене категорије, за болесне истински старали једино хришћани. Тако је и болница, као установа која нуди бесплатну професионалну здравствену његу, изворно хришћански изум, на коме првенствено можемо захвалити још једном епископу – Светом Василију Великом. 6. Шта нам ови историјски примјери говоре о томе како као хришћани треба да се владамо у доба пандемије корона вируса? Имајући у виду да упркос историјској дистанци која са собом носи све оне разлике у животној условљености између нпр. 6. и 21. вијека, некакве аналогије са савременошћу могуће је успоставити, а онда извући и неке поуке. Како из сличности, тако и из разлика између тог и данашњег времена. Прво, пусте улице и празне цркве нису ништа ново. Цркве су, по свему судећи, баш као и улице биле пусте и у царском граду у јеку његове славе, у доба славног Јустинијана, када га је задесила епидемија куге. За разлику од оновремених Византинаца, нама је познато како епидемије настају, па самим тим можемо да просудимо да ли је одговорније повући трагичне али може се испоставити спасоносне потезе и привремено затворити парохијске цркве онда када тако можемо спријечити ширење заразе или онда када више не буде никога ко би у њих ишао. Друго, ни тада као ни данас, није се могло рачунати на то да је физички простор цркве безбједан од ширења заразе. Они који су се у шестом вијеку надали да ће избјећи епидемију сакривањем у свештени простор, „умирали су непрестано“, како вели Прокопије. Пошто знамо да су патогени преносиоци заразе, имамо прилику да предузмемо све што је у нашој моћи да се не понови да људи шире заразу, или не дај Боже умиру, чак и у светињама. Треће, у ситуацији у којој су сматрали да могу да спријече ширење заразе или помогну лијечење оних који су од ње обољели, поједини прослављени светитељи чинили су све што су могли да тако и буде. Уколико је зараза изазвана природним узроцима, а знамо да корон авирус то јесте, с њоме се може и треба борити. Како превенцијом тако и помагањем онима које је болест већ задесила. Тако долазимо до суштинске разлике између ова два контекста – епидемије куге у 6. и пандемије корона вируса у 21. вијеку. У периоду када се није знало за постојање патогена који узрокују заразне болести (вируса, бактерија) овај недостатак ваљаног објашњења узрока њиховог настанка представљао је доказ да се ради о натприродној појави. Друкчије речено, недостатак доказаних узрока био је доказ њиховог непостојања, због чега је читава ствар примарно схваћена као божанска казна. Међутим, данас смо савршено свјесни да како куга, тако и болест COVID-19 има у потпуности природне узроке. А то нас ослобађа терета објашњавања тога какав је то Бог који тако кажњава човјечанство, али нам зато ставља терет одговорности, јер знамо да ширење заразе зависи директно и искључиво од нас самих. 7. Тренутно се налазимо у ситуацији у којој државне власти (како у Српској тако и у Србији) не желе да наруше „светост“ богослужбеног простора и пропишу додатне мјере предострожности – ограниче број окупљених вјерника или у цјелини забране богослужбена сабрања. Неко ће рећи да би такав потез био непопуларан и утицао би на рејтинг у традиционалним друштвима какво је наше. Истовремено, чини се да велики број архијереја и даље сматра да би то било сувишно – јер је простор Цркве безбједан када су вируси у питању. Они пак који предузимају одређене мјере предострожности не одлучују се на радикалније потезе (попут укидања обреда и парохијских богослужења или промјене праксе причешћивања) вјероватно страхујући да би такви поступци изазвали саблазан, барем у неким хришћанским круговима. Изузетак су наравно архијереји који живе у оним земљама дијаспоре у којима су их државни органи лишили могућности избора забраном свих богослужења. Оно што нарочито забрињава јесте чињеница да је читаво питање у многим изјавама црквених предстојатеља интерпретирано као „испит вјере“, и то оне личне. Они који вјерују, тврди се, наставиће са досадашњом праксом, а они који не вјерују „боље да не долазе“. Такав став непотребно дијели црквено тијело на „невјерне“ и „вјерне“. То забрињава јер управо је задатак пастира, усудио бих се рећи, да никакве, па ни такве подјеле у од Бога им повјереним заједницама не дозволе. Ако говоримо о томе да је наша вјера на испиту, онда бих рекао да је оно што се испитује наша вјера у дјелатну љубав према ближњем на коју нас Господ прије свега позива, оличена у одговорности за његово добро, а не поносита увјереност у сопствену вјеру. Уосталом, можда ће се услијед нових мјера државних власти испоставити да ће и једни и други бити ускраћени да доказују своју „(не)вјеру“ учешћем у богослужењу. Што ће у очима многих оне „вјерне“ ставити у помало понижавајући положај да „вјерују“ све док им власт не каже супротно. С друге стране, заиста је трагично замислити да се у црквама не служе литургије. Вјероватно се нико од данас живих хришћана није срео са сличним стањем. И то пред нас поставља бројна питања на која треба да изнађемо одговоре. Да ли је рјешење да се радикално ограничи број учесника на литургији?[12] На који број и ко би они били, како би се бирали? Да ли би и у таквим условима могли да се спроведу превентивне мјере предострожности и присутни заштите од заразе? Да ли би то власт у Српској и у Србији дозволила? Или је рјешење да се богослужења у парохијским црквама у потпуности укину а да остану само она у манастирима? Да ли је сада тренутак да оставимо монахињама и монасима да се моле за нас и савршавају евхаристију „за живот свијета“? Или је пак нужно прекинути са свим богослужењима на свим мјестима? У каквом стању ће се Црква, као заједница утемељена на евхаристијском сабрању, тада наћи? Теолошки одговори на ова питања могу или да диктирају нашу праксу или да је слиједе, нудећи накнадне рефлексије о ономе оно што ситуација од нас буде захтијевала. Утисак ми је да ће брзе промјене у развоју догађаја условити да ово друго буде случај. У данима који слиједе можемо очекивати да ће се потврдити да је поред мог пријатеља, о. Милана, одређени (надати се не и велики) број свештеника већ заражен овим вирусом. По природи своје службе која подразумијева бројне контакте с људима (укључујући и давање благослова на традиционалан начин – љубљењем руке), свештеници су међу људима који су највише изложени опасности од заразе. У сјеверној Италији је од корона вируса већ страдало 28 свештеника Римокатоличке Цркве. Поред тога, с обзиром на период инкубације (од 4 до 14 дана) током кога заражени нема никакве симптоме па ни не зна да је заражен, они су у највећој опасности да заразе велики број других људи. Шта ћемо урадити? Да ли ћемо чекати да нас држава примора да реагујемо или ћемо сами преузети одговорност? Да ли ћемо прије послушности властима показати одговорност према вјернима? И ако ћемо нешто предузети када ситуација ескалира, какво оправдање ћемо имати за то што то нисмо раније учинили? Извор: Теологија.нет
  12. У среду, 11. марта 2020, Његово Блаженство румунски патријарх Данило упутио је следећу молитву свима епархијама Румунске патријаршије за избављење од епидемије вируса корона. Посебна молитва за избављење од нове епидемије: Пре отпуста (Божанска литургија, вечерња, јутрења) свештеник каже: Господу се помолимо! Верници: Господе, смилуј се! Свештеник чита ову молитву окренут према истоку: Господе, Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитву, прими наше покајање за наше грехе, заустави нову заразну болест (нову епидемију), као што си једном престао да кажњаваш народ у време цара Давида. Ти који си Лекар душа и тела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са одра патње како би могли да прослављају Тебе, нашег Милостивог Спаситеља, а заштити здраве од било које болести. Благослови, Господе, ојачај и заштити својом благодаћу све оне који се човекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као Твоје дарове. Дај нам, Боже, свој мир и испуни наша срца чврстом вером у Твоју заштиту, надом у Твоју подршку и љубављу према Теби и према ближњему. Јер си Ти Бог који милује и спасава нас, и Теби славу узноаимо: Оцу и Сину и Духу Светому, сада и увек и у векове векова. Верници: Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...